Претражи Живе Речи Утехе

Како нам је рекао Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада, говорећи о времену у којем је изникао Алмашки храм, након задобијања статуса слободног краљевског града, 1748. године, долази до правог демографског и економског успона Новог Сада, који је до половине 19. века имао српски карактер, без обзира што су у граду живеле многе друге нације и вере, и имао је важан православни печат, а постао је и седиште бачког владичанства. Звучни запис емисије Поред историјата места и храма, у претходној емисији чули смо зашто су наши богобојажљиви преци одабрали баш тројицу јерараха: светитеље Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, за своје молитвенике пред Господом, посветивши им овај велелепни храм. У наставку наше приче о Алмашком храму, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, говорио је о архитектури и доминантном ликовном изразу овог споменика културе од изузетног значаја, као и о надгробним споменицима који постоје у порти, осталом уметничком благу ове православне светиње и знаменитим паросима који су у њој служили. Историчари уметности сматрају да су иконе иконостаса Арсенија Теодоровића међу најбољим његовим остварењима. Примерци монографије, која је представљена 2019. године, а носи назив Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост, уручени су библиотекама основних и средњих школа, богословијама, црквеним општинама Епархије бачке, као и установама културе и просвете у Србији. Такође, сви они који буду желели да у својој личној библиотеци имају ово драгоцено издање, могу да се јаве протопрезвитеру Бранку Вујиновићу, садашњем настојатељу Алмашког храма, и књигу ће добити бесплатно. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Алмашки храм је, у односу на континуитет трајања, најстарији храм у Новом Саду. Он је 2018. године прославио тристоту годишњицу свог постојања, као центра духовног сабрања у Христу свих побожних Алмашана. Тим поводом, 2019. године објављена је и монографија под називом Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост. Звучни запис емисије Протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, био је уједно и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, у ком је служио безмало 15 година. Први историчар Новог Сада, Ђорђе Рајковић, овако је описивао дух ондашњег времена у којем је изникао Алмашки храм, крајем 18. и почетком 19. века. „Заиста, кад се, преврћући старине, винем духом у оно време, често ми се чини да је сав Нови Сад задисао тамјаном и измирном; учини ми се да су куће новосадске биле требницима покривене, авлије и баште псалтирима ограђене, а улице часловцима калдрмисане… Ко је у оно доба ушао у српску кућу, тај је у соби затекао читав музеј од иконâ, крстовâ и бројаницâ…ˮ О постанку Алмашког краја и Aлмашке цркве говорио је и Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада. Он је истакао да се у овом велелепном храму некада налазила чудотворна икона Пресвете Богородице. Такође нам је рекао да око значења речи алмаш постоје многа спорења, али је највероватније да значи јабука, подсећајући на оно чиме су се Срби бавили у старом завичају и што су пренели у нови крај. Алмашка црква је споменик културе од изузетног значаја. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Драга у Христу браћо и сестре, Ванредна ситуација у којој смо се нашли није утицала само на наш уобичајен друштвени, привредни, него и на наш духовни и црквени живот. Не можемо да се молимо онако како желимо и како смо навикли, да учествујемо у богослужењу, да загрлимо и цјеливамо ближње, да цјеливамо свете иконе, и што нам најтеже пада – да саборно учествујемо у Божанској Литургији. Сви добро знате да смо одувијек чинили све као црквена заједница, а посебно су се у томе истицали моји претходници, да наш црквени и нарочито богослужбени живот буде „живот у изобиљу“ (Јн 10, 10). Позивали смо, молили, мислили на све вас и бринули о томе да се сви наши суграђани са нама радују о великим празницима, поучавали, проповиједали о спасењу које нам се у животу по Јеванђељу и Светој Евхаристији даје, не стављајући бремена тешка за ношење никоме од вјерних (Лк 11, 46). Трудили смо се да никада не стојимо на уласку у брод спасења, који је Црква, спрјечавајући друге да у њега уђу (Лк 11 52). Треба ли уопште напомињати да нам сада свима тешко пада што смо принуђени да свој богослужбени живот, као православни хришћани, макар и привремено, не живимо у пуноћи? Треба ли да говоримо да нам је свима тешко што не можемо да се окупљамо у цркви? Треба ли коме да доказујемо да смо тужни што не можемо да се радујемо пуним црквама људи, нарочито у ове дане Великог поста? Никоме није лако да не долази у цркву, али још је теже нама свештеницима да вас, као они који смо вас за све вријеме свог служења призивали, позивамо да сада не учествујете у богослужењу, или да то чините уз драстичне и свима непријатне мјере предострожности – међусобну физичку удаљеност, причешћивање које примамо изван литургијског сабрања и, уопште, немогућност нормалног тј. саборног савршавања Светих Тајни. Тешко нам је и да вас савјетујемо да нас не примате у своје домове ради освећења водица или резања славског колача. Тужни смо што морамо да вас од богослужбеног простора и савршавања Светих Тајни одбијамо управо ми којима је главна служба да вас њима приводимо. Међутим, покушајмо да ствари осмотримо и из другог угла. Пробајмо, поготово у оваквом тренутку, да не тражимо своје, него оно што је ближњега (1. Кор 10, 16). Несрећа која нас је задесила захтијева од нас да сада не гледамо на оно што нам је лако или што бисмо жељели да чинимо, него на оно што смо дужни да предузмемо. А дужни смо то прије свега једни другима, нарочито онима које болест посебно погађа – старијим особама и онима са хроничним обољењима, нашим бакама, ђедовима, очевима, мајкама, међу којима су и многе наше вољене владике, презвитери, монаси и монахиње. Као што знате, потврђено је да је већ неколико свештеника наше Свете Цркве, заражено корона вирусом, укључујући и о. Милана, пароха коњичког, који се опоравио, на чему смо неизмјерно благодарни Господу. Међутим, Преосвећени Епископ Милутин је, на велику жалост цијеле наше Цркве, након кратке борбе, преминуо од болести коју овај вирус изазива, као и један врло млади вјероучитељ из Ваљева. Ако смо дужни да учинимо све да кроз нас „не дође саблазан“, колико смо тек дужни да учинимо да кроз нас не дође болест ни на кога од чланова наше црквене заједнице и њихових ближњих? Ово све не значи да треба паничити или очајавати. Са друге стране, не треба бити ни лежеран и претјерано опуштен, већ покушати наћи праву мјеру. Поред тога, дужни смо да, једни према другима, покажемо своју грађанску одговорност, не само према другим члановима Цркве, него и према свим нашим вољеним суграђанима који су такође наши ближњи. Ако бисмо могли замислити ситуацију у којој се мјере о забрани јавних окупљања не би односиле на вјернике, и тада би због јаванђелске вјере која нас учи да је ближњи наш живот, оне требало да буду поштоване и примјењиване од стране хришћана. Због тога је најтрезвеније да поштујемо све одлуке и препоруке градских, републичких и државних власти којима се настоји спријечити ширење овог опаког вируса и спасити што већи број живота. Не смијемо дозволити да угрожавамо животе својих ближњих, јер су они за сваког правог хришћанина највећа светиња. Мјере уведене у нашој епархији су донешене и зато што сматрам да би била велика грешка дозволити јавну расправу о нашим заједничким богослужењима, пошто би тиме доводили људе у ситуацију да, макар и нехотично, немајући сви дар вјере, као ни основне теолошке информисаности, неуко анализирају оно у шта нису довољно упућени и, самим тиме, профанишу наше светиње, а нас оправдано оптужују као неодговорне и себичне људе. Оци древне Цркве су обично јавно проповиједали о животу, учењу, смрти и васкрсењу Христовом, а о Светим Тајнама наше вјере су говорили само онима који већ свим срцем вјерују у нашег Спаситеља. Зато, са једне стране, морамо да заштитимо и наше светиње од могућег изругивања, слободно се крећући, у оквирима нашег пребогатог Предања, као дјеца Божија, у дому нашег Оца Небескога, али, са друге стране и прије свега, наше ближње од опасности заразе. А све то, још и због тога, како не би испало да секуларно друштво са својим вриједностима више мари за вриједност живота сваког појединца и његово здравље, за солидарност и заједништво, него ми хришћани којима би то требало да буду темељне вриједности, будући да у великој мјери произлазе из Јеванђеља. Морам да напоменем да нека браћа и сестре, када бих им нпр. указао на страшне последице које је корона вирус оставио и оставља у Италији, просто констатују да су Италијани најстарија нација у Европи, доводећи ме, хоћу да вјерујем несјвесно, пред закључак да ти људи, због своје старости и болести, не заслужују љубав својих ближњих и нашу пажњу. У колики смо само понор безосјећаја упали, мислећи да бранимо вјеру, и колико живимо живот измјештен из реалности која нас окружује?! Зато, пробудимо се и видимо: Није нападнуто хришћанство, него здравље и животи милиона људи свих вјера и нација са којима ми православни хришћани дијелимо овај Божији свијет. „Лијек бесмртности“, како Свету Евхаристију назива Свети Игњатије Богоносац, јесте лијек и за исцјељење ове нове болести с којом се сусрећемо. Али не као медикамент који ће сам по себи да нас сачува од заразе, него као израз љубави једних према другима и тиме предокушај Христове побједе над смрћу, будући да је наша смртност извор сваке, па и ове, болести и наш „последњи непријатељ“ (1. Кор. 15, 26). Знамо то добро сви: Света Евхаристија је служење Богу које заједно вршимо, узносећи му благодарење за све и свја; Света Евхаристија је служење у јединству, „свези мира“ (Еф 4, 3), којим показујемо да смо „једно тијело, један Дух“ (Еф 4, 4); Она је благодарење на љубави коју Бог излива на нас, на свим добрима којима нас обасипа, а прије и изнад свега на нашим ближњима. Због тога, ако не маримо за то да као Црква будемо једно тијело и један Дух, онда ни не можемо да служимо Свету Евхаристију или, ако је несложни и служимо, то чинимо узалуд и на осуду (1. Кор 11, 16-34). Ако се Евхаристијом служимо да покажемо себи и другима да смо бољи вјерници од наших ближњих, онда је узалуд приносимо. На крају, ако журимо да учествујемо у Светој Евхаристији у манастирима да бисмо се наругали одлукама својих пастира сматрајући их за ништавне, или за одраз маловјерја – узалуд тамо идемо. Тамо гдје нема јединства, него су подјеле, нема ни Евхаристије. Тамо гдје нема благодарности, него је озлојеђеност, нема ни праве Евхаристије. Тамо гдје нема служења, а има самодовољности, нема ни Евхаристије. Света Евхаристија се служи само онда када је служимо као једно Богу благодарно тијело, без унутрашњих раздора, без надимања над другим вјерницима и без гордог оглушивања о молбе и благослове наших пастира. Сјетимо се параболе о Страшном суду (Мт 25, 31-46), коју по предању Цркве сваке године читамо седам дана пред почетак Великог поста, да бисмо боље схватили да је наш пут ка Пасхи, ка свијетлом Васкресењу Христовом, увијек заједничко дјело и да оно има и своју социјалну димензију и смисао. Господ ће све нас, као што нам је то добро познато из тог описа његовог Другог доласка, питати да ли смо му послужили и пронашли га у нашем ближњем, особито ономе потребитом и болесном, без обзира на његову нацију и вјеру или, чак, невјеровање. Ту читамо, и требало би да разумијемо, да ако Господа не нађемо у своме ближњем и огријешимо се о оне најрањивије и најпотребитије наше сестре и браћу, узалуд ће нам бити то што смо га налазили на Часној Трпези и у Светом Путиру. Макар се причестили безброј пута, то ће нам, ако се не покајемо, бити на осуду (1. Кор 11, 20-33). Тако да, као што је већ речено, оно што чинимо по Исусовој заповијести „у Његов спомен“ (Лк, 22, 19), наиме Света Евхаристија, не би никада смјела да се савршава без старања једних о другима, али и о свим људима и читавом свијету, да би увијек била и остала новозавјетна жртва милости, а не старозавјетно (у Исусовом времену већ потпуно формално и механичко) испуњење закона (Мт. 9, 13; 12, 7). Алексеј Хомјаков би у овом духу рекао да човјек сам може само пасти и пропасти, али се у Цркви нико не спасава сам: ако вјерујемо, ми смо у заједници вјере; ако се молимо, ми смо у заједници молитве; ако љубимо, ми смо у заједници љубави, са свима нашим ближњима. Све је ово тако, не зато што наш лични однос са Христом није довољан за спасење, него зато што је не само одрицање ради добра ближњих (као што ова ситуација у којој се налазимо од нас изискује), већ, ако је то потребно, и полагање нашег живота за њих – испуњење Јеванђеља истог Господа Исуса, у кога лично вјерујемо. У оваквој ситуацији, ми у ствари бирамо између живота наших ближњих, а прије свега старијих и хронично болесних с једне, и нашег „духовног“ комфора с друге стране. Избор би требало да буде лаган, а ова пандемија, на нашем личном духовном путу, може и треба да буде прилика за раст наше вјере и дубље проницање у љубав Христову „која превазилази разум“ (Еф 3, 19) и наше духовно васкресење из сна себичности (Еф 5, 14). С друге стране, као Црква Божија, заједница вјерних, требало би да препознамо тренутак и пројавимо се као одговорни људи свјесни стварности у којој живимо, да би људи из наших дјела, на прави начин схватили и прихватили Јеванђеље и да би вриједности којима оно обилује постале што видљивије и релевантније за савремени свијет и човјека. Та два сата нашег заједничког недељног и празничног сабрања и дјелања, што и значи ријеч Литургија, сада можемо, осим личном молитвом, будући да нам је заједничка онемогућена, (сјећајући се ријечи Св. Јована Златоустог, да је ближњи наш „други олтар“) оплеменити и на другачији начин, не мање свет од уобичајеног. Наиме, можемо се (уз све прописане мјере предострожности) потрудити око неког болесног, старог, или просто некоме од њих коме је ограничено кретање обавити неопходну набавку и опет се, послије такве „литургије“ причестити. Зар не би ово био диван начин да живимо нашу вјеру у овом времену кад смо сви на испиту, себе духовно обогаћујући, а ближње, колико нам је могуће, и духовно и материјално? Ово стање које у многоме подсјећа на тишину и мир Велике суботе, неће трајати у недоглед, пошто се и онај свештени мир увијек оконча радошћу Васкрса. Тако, сваке године пјевамо на великосуботњим богослужењима о животворној смрти нашег Спаситеља – спава Живот, а смрт дрхти, знајући да се ближи крај њеној владавини. Опет ћемо се, и то врло брзо, срести и сретати, ако Бог да, на саборним Литургијама, сви заједно окушајући Дарове вјечног живота, али треба да урадимо све што је до нас да на том нашем будућем сабрању нико не изостане, и то због наше непажње, а остало ће Бог надомјестити. Није дакле наша вјера угасла због страха, него се и сада и те како пројављује као израз старања за другога, израз потпуне одговорности за свијет и људе око нас, па и за државу и друштво у коме живимо. Црква даје мир, али, по ријечима Спаситеља, не као што га свијет даје (Јов 14, 27), него, чак, борећи се против тог себичног мира спаљених савјести који води неосјетљивости и небризи за другога. Црква проповиједа спасење човјечанства које се састоји у томе да се, како је то лијепо сажео Солжењицин, „све свакога тиче“. Нас хришћане, да парафразирамо Шантића, треба да боле ране читавог свијета и свачије страдање да осјећамо као своје. Овај свијет у коме живимо јесте опхрван злом, али и даље је то Божији свијет и у њему су Божији људи, за које је наш Спаситељ дао свој живот. Живот у Цркви, дакле, заиста излива мир у наша срца, из којих сада треба да произлазе оптимизам и ведрина, тако својствени сваком аутентичном хришћанину, али и у овом тренутку посебно важне врлине: право расуђивање, трезвеност, жртвовање за другог и храброст. Није вјера никако нестала, него је, то чврсто вјерујем, баш сада у вријеме кризе, на парадоксалан начин, можемо живјети посебно снажно и пронаћи у дубини Откривења у које смо повјеровали, оно једино на једино потребно, често затрпано нашим људским предањима и обичајима (Мт. 7, 8). У овим данима, у којима се сви сусрећемо са великим изазовима, наша Епархија је издала низ саопштења и одлука, које су плод савјетовања Цркве, стручних лица и надлежних власти. Расудили смо да, пошто се сви налазимо у истом проблему, сви треба заједнички и да се боримо. Једини циљ свих епархијских саопштења је тако био да сачувамо једни друге од опасности која нам пријети. Драга браћо и сестре, послије свега овдје написаног, желим да се захвалим великој већини вјерног народа наше Епархије, која је у овим тренуцима искушења показала изузетан степен вјере и љубави према Христу, а истовремено црквеног васпитања и одговорности према ближњем. Зато молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви. Ако се и не плашимо корона вируса, Бога би требало да се плашимо. Јер нас Апостол Павле учи да „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1 Кор 3, 17). Благословен који долази у име Господње! У очекивању радости живоносне Пасхе Христове, нека благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа буде и остане са свима вама. Епископ Димитрије, Лазарева Субота 2020. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Сазнали смо да је на Инстаграму отворен лажни профил под именом Епископа будимљанско- никшићког Г. Јоаникија episkop_joanikije. Тим поводом обавјештавамо јавност да је све што се налази на тој адреси објављено без знања и благослова Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија. Сваку будућу дјелатност те врсте оцијенићемо као грубу злоупотребу коју ћемо спријечити путем надлежних грађанских судова. Инфо-служба Епархије будимљанско-никшићке

Поштовани посетиоци нашег портала, преносимо обавештење Инфо-службе Епархије бачке, о директном преносу богослужењâ из Саборног храма у Новом Саду путем програма радио-станицâ Епархије бачке: РАДИО-БЕСЕДЕ РАДИО-БЛАГОВЕСНИКА РАДИО-СЛАВОСЛОВЉА РАДИО-ТАВОРА Слушање директног преноса могуће је и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. На Лазареву суботу, 11. априла 2020. године, са почетком у 18 часова, биће емитован директан пренос празничног бденија. На празник Цвети, 12. априла 2020. године, имаћете прилику да слушате директан пренос свете Литургије, са почетком у 9 часова, док ће пренос вечерњег богослужења бити емитован од 19 часова. Пренос свете Литургије биће емитован у недељу, 12. априла, и на програму Радио-телевизије Војводине. Од празника Благовести (због летњег рачунања времена и промене сатнице богослужењâ), вечерња богослужења ће бити служена са почетком у 19 часова, а бденије уочи недеље и празника од 18 часова. Радним данима Јутрење почиње у 7 часова, а у наставку Часови. Средом и петком Литургија пређеосвећених Дарова почиње у 10 часова. Суботом Јутрење почиње у 7 часова, а у наставку света Литургија. Недељом и празником света Литургија почиње у 9 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У данима када се кроз Васкршњи пост припремамо за прослављање сверадосног празника Васкрсења Христовог, светлост дана пред очима читалачке публике дочекао је и нови број часописа Жички благовесник. Новонастала ситуација, проузрокована проблем око вируса корона, учинила је да овај број буде додатно важан као мисионарски начин да се са верним народом буде у свим околностима. Управо са том намером га је 1919. и покренуо Свети Николај Охридски и Жички, желећи да народу измученом вишегодишњим ратом пружи утеху и наду за дане који су уследили. Стога, на првим страницама доносимо текст Светог Николаја. Он нам на себи својствен начин, погледом човека који је „видео Бога“ и даље сезао до познања дубина тајне постојања човека и света, објашњава значај Васкрса. Сликовито нам описује као је светом текла апостолска проповед, која се „није састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило“. Протонамесник Александар Р. Јевтић нам актуализује важност догађаја Васкрсења, као начина за објашњење аутентичне слободе (чак и од смрти). Обзиром на све већи број видова зависности, и последица који они носе за човечанство, реч Цркве о слободи постаје све насушнија и неопходнија. О теми радости, која је нераскидиво повезана са празником Победе живота над смрти, пише нам ђакон др Ђорђе Петровић. Он анализира антрополошки феномен радости, сагледавајући га даље кроз догађаје домостроја спасења које је извршио Богочовек. Протојереј-ставрофор Милић Драговић је све нас поставио пред огледало десет Божијих заповести, које нас уче основима човечности. Новозаветно искуство нас кроз пост и празнике учи да људе видимо очима Божијим. Зато прота Милић поручује: „Драги пријатељи, пред нама је још један Васкрс. То је још једна прилика да се преобразимо на боље. То је шанса за нас како нас смрт не би пресрела неспремне и такве нас извела пред Бога, где бисмо могли чути те тешке речи: „Идите од мене јер вас не познајем.“ Сваки нови дан је нова шанса, нова нада, нова радост, а Васкрс је дан над данима, Празник над Празницима. Хвала Богу што смо још живи и што смо дочекали Васкрс. Христос Васкрсе! Заиста Васкрсе!“ Јереј др Слободан Јаковљевић детаљним прегледом историјског развоја богослужбеног поретка Цркве, упознаје читаоце са развојним фазама истог. Постојање парохијског и монашког типика (разлике и историја утицаја), историја типика на тлу Палестине и на тлу Византије, студитска и друге редакције типика, чине део сложеног задатка који је пред собом имао Свети Сава када се опредељивао за организацију богослужбеног живота српских манастира и новоуспостављене српске архиепископије. Његов задатак није био лак, али је пројавио величину и далековидост коју је имао. Различитост типика није доживљавао као проблем, већ као изазов и богатство којим је требало украсити богослужење у црквама и манастирима свога отачаства. Вероучитељ Милош Живановић нас упознаје са ликом и делом проте Живојина Алексића, првог уредника часописа Жички благовесник (тада под именом Преглед Цркве Епархије Жичке). Овај вредни и угледни чачански прота био је један од свештеника са простора наше Епархије, који су са великим бројем наших сународника прошли тешко искуство заточеништа у Нежидеру. Његова сећања и духовне рефлексије имају изузетну важност за историју Цркве и народа. Вероучитељ Милорад Васиљевић пише о дивном лику преподобномученика Харитона (Лукића) и његовој мученичкој смрти. Страдање које је претрпео након што је 15. јуна 1999. киндапован од стране шиптарских терориста, овенчало га је венцем мучеништва а нама даривало још једног смелог молитвеника пред престолом Божијим за род православни. Стару мудрост да се најслађе смеје онај ко се последњи смеје, можемо тумачити и у светлу Васкрсења Христовог као победе над смрћу. Управо зато нам и у овом броју протонамесник Дејан Марковић на Страници православног хумора поново даје прилику да се осмехнемо. Казивање протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића у рубрици Парохијске приче нас подсећа да је гатање вид пријатељства са ђаволом који се свакоме сурово освети. Управо о томе говори случај који у тексту на упечатљив начин описује шта се десило са једним гатаром. Др Драган Хамовић нам доноси текст „Свети Сава у оптици модерних српских песника“. Наводећи примере истакнутих српских песника, подсећа: „Наслеђе није само оно што смо напросто наследили од прошлости. Традиција, њен опсег и облик, проистиче из нашег односа према прошлости. Тај однос се гради у форми приче, култа, усмене предаје. Тај процес је активан, усмерен. Ми стварамо своју прошлост, а од нас зависи да ли ће бити утемељена, потпуна или мањкава, модификована или фалсификована.“ Протојереј-ставрофор Љубинко Костић пише о књизи „Богословија Светог Саве 1836-2016“, која је штампана у издању Богословије Светог Саве у Београду са благословом Његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја, а резултат је саборног труда монаха Игнатија (Марковића) и ученика Богословије Светог Саве. Пред читаоце износи бројне личности и догађаје који су обележили време кроз које је Богословија пролазила до данас. У другом делу књиге налазе се говори и беседе о светосавским прославама: др Никодима Милаша, архимандрита Фирмилијана, архимандрита Илариона Весића, проф. Атанасија Поповића, протосинђела Доментијана, проте Стевана Димитријевића, јеромонаха др Николаја Велимировића/Светог Николаја Охридског и Жичког, ученика београдске Богословије/, ректора архимандрита Кирила, Епископа горњокарловачког Симеона и других. Ту су и цртице из живота Светосавске Богословије и са поклоничких путовања, као и матурских прослава, са сликама паноа генерација свршених богослова. Марко Трајковић, докторанд на ПБФ-у Универзитета у Београду, наставља да нас и у овом броју упознаје са стањем Верске наставе у Србији између два светска рата. Подаци које нам доноси, имају изузетну важност за сагледавање појединих околности око Верске наставе које су актуелне и у овом времену. О Гимназији у Врњачкој Бањи, њеном историјату и знаменитостима, пише врњачки ђакон Саво Величковић. Миа Павловић, ученица 7. разреда ОШ „Живан Маричић“ из Жиче, поделила је са нама своје стихове из песме „Свети Сава осам векова са нама“. Часопис се закључује Летописом богослужења Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, који нам доноси протођакон Александар М. Грујовић, Епископов пратилац у канонским посетама широм наше Епархије. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа Извор: Епархија жичка

У петак, 03. априла 2020. године, у ванредним околностима због Корона вируса, одржана је седница Епархијског управног одбора и Епархијског савета Епархије осечкопољске и барањске. Свету Литургију пређеосвећених дарова у придворној капели Светог архиђакона Стефана служио је јереј др Марко Шукунда уз саслужење ђакона Војислава Николића. Чин призива Светог Духа служио је Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење јереја др Марка Шукунде и ђакона Војислава Николића. Седница Епархијског управног одбора одржана је у седишту Епархије уз председавање Његовог Преосвештенства Епископа Херувима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина. Како просвјетитсја свјетилник свјета, како руку положит раб на Владику? Са овим речима, драги наш оче и Владико, Ваш небески заштитник Свети Јован Крститeљ излази пред Спаситеља света. А са којим речима ми, Ваша духовна деца, да станемо пред Вас и да говоримо о нечему о чему нам никада нисте дозвољавали да говоримо – о Вама лично? Мање је страха што треба беседити пред Вама – беседником Николајевског кова и богомољачког духа – а више је несигурности због саме теме. Били сте Епископ који је волео празнике и прослављања, па смо заједно у Епархији ваљевској стално нешто прослављали. Од 17 векова слободе хришћанства (2013), преко 10 година од обнове Епархије ваљевске (2006), 800 година аутокефалности Српске православне Цркве (2019) и тако редом. И поред свега тога никада нам нисте дали, јер то нисте искрено желели, да се славе Ваши спомендани, да се пишу речи похвале о Вама, да прослављамо у Вашу част. Сваки је човек тајна, сваки велики човек је још већа тајна, а Ви сте из велике скромности Ваше, остали тајна за многе око вас. Стога, опростите оче и Владико, на овом првенцу писаном о Вама у тренутку када треба да се поздравимо, када нас гуши и кочи наш привремени растанак. Када је богобојажљиви четрнаестогодишњи младић Михаило кренуо да иде уским и тешким путем монашког живота, био је то истински редак пут. Овај луди избор, најлепше описује песник речима које се у потпуности односе и на нашег Владику: А у време јагме о значке и прње, своје голо тело обуче у трње. Дошавши у манастир Каону, млади искушеник се одмах заљубио у овај манастир, оном искреном дечачком љубављу. Манастир Каона врло брзо постаје његова кућа, а он један од добрих и верних слугу Божијег дома. Владика Милутин је до краја живота неизмерно волео, не само манастир Каону, већ уопште манастире и монаштво, тишину и бројаницу. Верни слуга Христов, монах Милутин, као негда Његов Господ воду у вино, стрпљиво је у Каони претварао земаљску у небеску лепоту. Тако манастир Каона до тада само „средњовековни споменик културе”, постаје огледало небеске лепоте и духовна лавра. Запустели сеоски поточић, постаје мали Јордан шабачког краја, место у чијој су крстионици, коју је изградио отац Милутин, крштени многи, а крштавају се исто тако и данас. Већ у овим првим монашким корацима видимо карактер овог младог монаха: био је храбар, вредан и са смислом за лепоту. Тај га смисао није напустио до краја, јер је све чега би се дотакао, волео да украшава и уређује. Са једнаком је љубављу прилазио птици, цвету или детету, видећи у њима огледало лепоте Божје. Још више је, наравно, волео лепоту храма и богослужења. Насмејан и стрпљив, био је неуморни указатељ те небеске лепоте. Друга одлика вредног каонског монаха била је његова служба да увек, од ране младости, буде учитељ и духовник. Његово учење ницало је, не из жеље за знањем или славом овога света, већ из његове бриге о другима, из његове љубави према другима. Владика Милутин је један од првих који је у српској Цркви, још седамдесетих година прошлог века, организовао школу веронауке, тако што је извео шест генерација и стотине младих људи, који су у хладу манастирске порте први пут чули за Христа. Ови катихетски дани остаће најлепше животно сећање многих данашњих лекара, професора и обичних радника, који сваке недеље испуњавају храмове широм земље, памтећи и понављајући и данас наизуст речи које им је њихов учитељ усадио у душу. А увек их је учио о побожности, смирењу, лепоти и љубави. Братство каонско постало је прозор у небо и свет многим младим душама које данас, верујемо и знамо, детињски плачу за њим. Ова школа веронауке и живота у Христу била је само припрема за ону праву духовну школу коју је у манастиру водио владика Милутин. Када је наша Црква била суочена са великим бројем кандидата за богословију, игуман манастира Каоне отвара врата за све богочежњиве душе богослова које су прошле ову специфичну духовну академију. Од тада, манастир Каона ће увек бити кошница која врви од духовности, лепоте, молитве и живота. И колико год је отац Милутин у свом манастиру био активан и предузимљив, подједнако је толико био послушан и смирен пред својом Светом Црквом, никада и ништа не тражећи од ње, већ само слушајући и радећи. Зато је требало да протекну четири деценије од када је први пут закорачио у порту каонског манстира, до оног момента када је позван на апостолску службу у својој Светој Цркви. Тако је промислом Божјим владика Милутин први епископ у нашој Цркви посвећен у 21. веку. Када историчари после нас буду помињали ову важну чињеницу, треба да знају да у њој има много више симболике и значења него што се то на први поглед чини. У мехове новог времена, било је потребно преточити старо вино мудрости и побожности које је каонски духовник поседовао. Наша Света Црква послала га је да пастирствује на Петом континенту, да тамо настави, како је сам волео да каже, своје служење Богу и роду. У овом ритму – Богу и роду – одзвања сав животни пут и труд Владике Милутина. Волео је Бога, био му је веран, али је одмах после тога волео неизмерном снагом и свој српски народ. Велика је штета што многи који данас агресивно говоре против верности и љубави према свом народу, нису били у прилици да упознају великог родољуба, владику Милутина. Врло брзо би схватили да – волети свој народ, заправо, значи служити му и чинити да он буде бољи и лепши. Владика Милутин је искрено био поносан на то што је Србин, и баш зато умео је да цени сваки народ и сваког човека на свету, од Канаде, Аустралије па све до Африке, куда га је Божја промисао водила. У тој љубави према свом народу, према српском језику и имену, према српским светитељима (име једног српског светитеља је и сам носио), крила се она истинска хришћанска љубав, која од појединачног иде ка општем, а од локалног ка универзалном. Тако је наш владика Милутин био велики и прави Србин, а то је исто што и велики и прави човек и хришћанин. Зато није чудно што је и у далеком свету петог континента, свету туђем и другачијем, владика Милутин оставио исто онолико трага, као и у маленој каонској светињи. Да је овај далеки пут владике Милутина ипак био по Божјем промислу, сведоче и плодови његовог тамошњег рада. Ипак један плод се својим значајем издваја од осталих, а то је једно духовно родитељство које је довело до тога да и данас владика Милутин, у лику и делу свог духовног сина, владике Силуана, помаже и води Цркву Српску у Аустралији. Ако се икада и ичим скромни владика Милутин дичио и поносио, то је онда својим духовним сином вВладиком Силуаном, којем је, са правом, увек могао рећи: Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца (2. Кор 3, 2-3). Ваљда баш због те његове несагориве љубави према свом роду, после нешто више од три године проведене у Аустралији, промисао Божја владику Милутина враћа тамо одакле је и кренуо, у његово Ваљево. Овде се владика Милутин нашао у загрљају и под благословом двојице светитеља које је посебно волео, Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске владика Милутин је, безмало деценије и по, неуморно радио и борио се, водећи се само мишљу да угоди Богу и народу, али и да буде достојан наследник двојице духовних горостаса. За нас, његову духовну децу, он је то несумњиво и био. Готово се никада није могло догодити, за сво ово време пастирске службе у Епархији ваљевској, да Владика одржи једну беседу, говор, јавно обраћање или кратку поуку, а да се не позове на речи Светог Николаја или Преподобног Јустина. Ми, његова духовна чеда, данас бисмо тешко, од свега онога што смо научили од нашег Владике, могли да раздвојимо шта је николајевско, шта јустиновско, а шта његово. Вредност тог његовог учења можда и јесте у томе што оно никада није било само његово, јер владика Милутин је црквено живео и црквено мислио. Али није то случај само са његовим речима. До самог краја свог живота, Владика није имао ништа, нити је ишта присвајао само за његово. Али то не значи да је у нечему био сиромах, живео је и понашао се као онај који све има али нипта не поседује. Све своје духовно богатство, своје полувековно прегнуће, своју жртвену љубав коју је неуморно умножавао, свој дар за лепоту који је ширио, све је то једно велико богатство које је он оставио и својој Цркви и своме народу. По том труду нека га Господ и награди. И на крају οвог привременог растанка, једино што осећамо као дужност јесте да замолимо опроштај пред лицем Његовим, за све ране и проблеме које смо му као некда нехотице наносили. Уз ову молбу за опроштај приносимо и речи благодарења, које данас иду из душа и срца свих Ваших свештеника, монаха и верног народа. Речи благодарења Господу што нам је послао Божјег човека. Благодарења и Вама, Владико Свети, што сте нас чували очински, а штитили и волели мајчински. Знамо да Вам то није било тешко, знамо да сте све из љубави радили. Хвала Вам што сте Господњи били, што сте из сопственог кандила вере изливали доброту и незлобивост и у наша срца. Последњи дани Ваши, сведоче о Вама оно што ниједна реч није кадра да искаже. Смирено сте и стрпљиво дочекали и последњег непријатеља, без бојазни и страха. И онда када су нам из болнице јављали да се дешава нешто необјашњиво, она нека чудна игра живота и смрти, да сте кретали Господу у наручје и враћали се. Није то за нас било ништа необично, јер знамо да сте на тој лествици између неба и земље цео живот и ходили. Сада сте само закорачили који степеник више, и из земаљске прешли у небеску Србију, лепи и уређени кварт Царства небеског. Тамо где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају лице Божије. Ликуј са њима и наслађуј се и Ти, добри наш оче и Владико. Срећно ти Царство небеско. Амин. Дарко Ђурђевић, протонамесник архијерејски намесник први ваљевски Извор: Епархија ваљевска

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина (Кнежевића), за администратора упражњене Епархије ваљевске постављен је Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Лаврентије. Владика Лаврентије је као епископ шабачко-ваљевски (до 2006. Године), заорао дубоку бразду архипастирског служења на територији садашње Епархије ваљевске која је у време блаженоуснулог Епископа Милутина доживела препород, особито у погледу духовног живота и градитељства. Садашњи администратор Епархије ваљевске одлуком новопрестављеног Епископа ваљевског Милутина, а поводом педесет година архипастирске службе, одликован је орденом Светог Владике Николаја 2017. Лета Господњег на литургијском сабрању у ваљевском Саборном храму Ваксрсења Христова. Да је сваки сусрет архијереја епархија Шабачке и Ваљевске протицао у обиљу братске љубави и срдачним разговорима о бројним темама везаним за живот Цркве, доказано је и 28. Фебруара ове године када је блаженопочивши владика ваљевски Милутин посетио Епископа шабачког Лаврентија. Том приликом евоциране су успомене на догађаје и људе које их повезују током вишедеценијског служења Богу и свом народу.

У молитвеном присуству свештенства Храма Покрова Пресвете Богородице и верника у понедељак 30. марта, протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први, служио је помен новопрестављеном служитељу Божјем, Његовом Преосвештенству Епископу ваљевском г. Милутину. Поред Храма Покрова Пресвете Богородице, помен Епископу Милутину служен је и у осталим светињама богомспасаване Епархије ваљевске. Извор: Радио Источник

Током ванредног стања изазваног епидемијом вируса корона, Епархија бачка Српске Православне Цркве настоји да – преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и Добротворне службе Владика Платон Атанацковић, уз сагласност општинских кризних штабова – укаже помоћ свима којима је помоћ потребна. Представници Добротворне службе Владика Платон Атанацковић свакодневно су на терену, међу људима, и одговарају многим изазовима који се постављају током ванредног стања у којем се нашла наша земља. Из наведене службе поручују да је социјални ангажман Цркве у савременом друштву начин да се на делу покажу љубав, милосрђе и друштвена одговорност. У току је пружање помоћи потребитима у Новом Саду и околини, а презвитер Лазар Мајсторовић, управник службе, позива све оне који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама да се јаве на број телефона 064/800 27 64 и дежурни телефон број 021/402 403. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом планске, координисане и клеветничке медијске кампање аутошовинистичких медија и група на друштвеним мрежама против Епархије бачке и Преосвећеног епископа бачког г. Иринеја, обавештавамо јавност да се Преосвећени владика Иринеј, као грађанин који спада у групу људи старијих од 65 година, налази у прописаној изолацији, односно да борави у свом дому у Новом Саду, одакле прати и свакодневна богослужења преко епархијског радија Беседа, а куда му свештеници и ђакони доносе свето Причешће кад год се служи света Литургија. Владика Иринеј обавља све редовне активности и црквене послове, али, поштујући у свему мере које је прописала Влада Републике Србије, не излази из свога дома. У њему се моли и ради и, као члан Светог Архијерејског Синода, у сталном је контакту са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, другим члановима Светог Синода и осталим епархијским архијерејима Српске Православне Цркве, свештенством Епархије бачке и повереним му епархиотима. Клевете и увреде које горепоменути медији са сорошевског и ко зна још чијег платног списка, као и злонамерне групе и појединци, износе на рачун владике Иринеја, оптужујући га да се ,,сакрио у Владичански двор, а вернике изложио ризику од заразе”, представљају до сада невиђени говор мржње, позив на верску нетрпељивост и дискриминацију и директно се супротстављају уставним одредбама наше државе којима су загарантована права на слободу вере, као и сва друга фундаментална људска права. Поред овога, мрзитељи Цркве Божје и клеветници Епископа бачког г. Иринеја повређују мере одређене одлуком о проглашењу ванредног стања и друге важеће и обавезујуће мере јер преко друштвених мрежа изазивају панику и позивају на непоштовање мере изолације, односно самоизолације. Очекујемо да надлежни државни органи у овом случају брзо реагују јер последице оваквих напада и харанги у време трајања ванредног стања могу бити велике. Уосталом, када би Епископ бачки г. Иринеј послушао оне који га нападају и отишао у свети храм, исти би га први пријавили за кршење мере изолације у ванредном стању и тражили његово хапшење. Врхунац лицемерја оваквог, тобоже независног новинарства, чији центар није без разлога инсталиран усред Српске Атине, састоји се у томе што они који нападају епископе и противзаконито износе њихове личне податке у јавност јер су у такозваној ризичној групи, а свештенике и вернике Српске Православне Цркве за некакво ширење заразе јер се окупљају на молитву и причешћују се, на оба ока жмуре и остају безгласни када се њихов учитељ и промотер назовинезависног истраживачког новинарства шетка по новосадским продавницама без маске и рукавица и тиме угрожава и себе и друге. Разуме се да и неодговорни појединци са богословским академским звањима, али без реалног литургијског осећања и учешћа у црквеном животу, наносе велику штету, најпре себи, а онда и другима. Без обзира на то да ли су у питању поједини професори или неко други, њихове нецрквене и јеретичке ставове непријатељи Цркве користе за нападе на јединство Цркве и за збуњивање верног народа. О текстовима и изјавама неодговорних назовитеолога требало би да се посебно огласе и надлежне црквене институције. Јер, ако неко јавно тврди да је Причешће ризик по здравље, за њега не би смело бити места у црквеној просвети јер, будући да је незнавен, не може бити учитељ другима, а по канонској акривији такав би морао и да буде искључен из црквене заједнице. У новосадским храмовима је служена Литургија на исти начин као што је служена у свим црквама у Србији, уз поштовање прописа о максималном броју верника у затвореном простору и о размаку међу њима на отвореном, као и висок степен поштовања свих других прописаних превентивних мера, али је неко ипак одлучио да је ово погодан тренутак да се на овај начин нападне Епархија бачка и њен надлежни архијереј. Да ли је повод за напад намера Епископа бачког г. Иринеја да својим примером покаже верницима да треба поштовати све мере које је прописала Влада Србије и да нема разлога за конфронтацију са државним властима, или је у питању још једна у низу наручених медијских кампања због његовог става по другим важним канонским питањима свеукупног Православља, или је ствар локалног политичког карактера и недостатка морала и савести у душама наручилаца, уредника и аутора ових клеветничких текстова, коментара и твитова, или је, на крају, у питању обољење од вируса мржње, показаће време. До тада, Епископ бачки и његово свештенство и верни народ ће се молити за спасење свега света и да нам причешћивање светим Тајнама буде на исцељење душе и тела и на заједницу Светога Духа. Ко има уши да чује, нека чује, а ко нема, нека слуша, гледа и чита сорошевске медије! По народној мудрости, свака птица своме јату лети. Из Канцеларије Епископа бачког Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, Информативна служба Епархије бачке препоручује пажњи – као вид духовне утехе и охрабрења у овим данима ванредног стања изазваног пандемијом вируса корона – архипастирску поуку епископа Силуана, објављену на званичном Фејсбук профилу Митрополије аустралијско-новозеландске. Не треба да бринемо! Господ ће нас научити и просветлити, али, наравно, треба да будемо мудри као змије, а безазлени као голубови; да поштујемо законе, али да – у исто време – нађемо начине како да не прекидамо наш светотајински литургијски живот. Ми, као Црква, Митрополија, потрудићемо се да нађемо начина да вас причестимо, идући ка великом и славном Празнику Христовог Васкрсења, тако да се требамо сви наоружати молитвом, стрпљењем, вером. Литургија није само један локални догађај. Литургија је космички догађај, и зато – са угла хришћанског посматрања овога света и овога свега што се дешава око нас – ми видимо ово као један велики испит наше вере и један тренутак да се мало саберемо, да се преиспитамо, да се смиримо, да нађемо покајање у своме срцу, да преиспитамо свој живот и да видимо какав је тај наш живот наспрам Јеванђеља Христовог и вечности Његове. Све је то, браћо и сестре, на духовну корист нашу, поручио је владика Силуан. Инфо-служба Епархије бачке заблагодарила је Епископу Митрополије аустралијско-новозеландске г. Силуану на благослову за објављивање ове дивне поуке на званичном порталу Информативне службе Епархије бачке. Архипстирска поука владике Силуана

Епархија ваљевска овим путем обавештава све своје епархиоте и целокупну јавност да је код Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина потврђено присуство вируса корона, као и код још двојице свештенослужитеља наше Епархије. Епископ Милутин и двојица клирика тренутно се налазе у КБЦ „Др Драгиша Мишовић” у Београду. Овим путем позивамо све свештенство, монаштво и верни народ Епархије ваљевске и наше Мајке Цркве уопште да још усрдније узнесу своје молитве за оздрављење нашег Архипастира, оболелих свештенослужитеља и свих оболелих у нашој Отаџбини и у читавом свету. Епископ Милутин је коронавирус задобио тако што је као вредни пастир ходио и служио у својој Епархији, онако како већ више од пола века служи Богу и роду. Насупрот овој непобитној чињеници, Епархија ваљевска са жаљењем констатује да су се појавиле неистините и злонамерне тврдње о узроку појаве вируса корона у граду Ваљеву, које на најсрамнији начин повезују и самог Епископа са том чињеницом. Наиме, најпре је са самог врха градске власти у Ваљеву послата нетачна информација о томе да је један од узрока појаве вируса корона у Ваљеву „скорашња посета једног свештеника из Италије Епархији ваљевској”. Ову неистиниту вест одмах су многи, брже-боље, без провере раширили по целом медијском простору Србије. Како то обично бива, свака лажна вест добија своје метастазе, тако да смо могли чути много тога — од тога да је ,,почетком марта дошла неколицина свештеника из Италије” до тога да је читава једна „делегација из Италије посетила Епархију ваљевску”. Поводом ових бескрупулозних неистина, Епархија ваљевска износи следеће чињенице: 1. Никаква делегација, никакви свештеници, ниједан верник или било која особа из Италије или било ког другог кризног подручја на свету није у последње време била у посети Епархији ваљевској. 2. Епископ Милутин, као и сви свештеници Епархије ваљевске, у последњих неколико месеци нису путовали ни у једно кризно подручје на свету које је заражено коронавирусом. 3. Све активности које је, као Архипастир своје епархије, епископ Милутин вршио, служећи и вршећи канонске посете у Епархији, везане су искључиво за период пре било каквих мера које је донела Влада Србије, а односе се на ограничено кретање, односно у исто време када су на пример, градски оци били веома активни у предизборној кампањи, пре појаве било каквих симптома болести. 4. Од тренутка проглашења ванредног стања, епископ Милутин ни за један метар није напустио седиште Епархије ваљевске и од почетка је поштовао правила самоизолације, одговорно дајући пример свим свештеницима и верницима. 5. Епископ Милутин је први у Српској Православној Цркви донео одлуку о прекиду освећења домова пред празник Васкрса (свећење васкршње водице), имајући у виду информацију да се у Ваљеву појавио вирус и старајући се и на тај начин да се спречи ширење заразе. Из свега реченог јасне су две непобитне чињенице: прва да Епархија ваљевска и епископ Милутин немају никакве везе са појавом вируса корона у граду Ваљеву, а друга да је Епархија ваљевска благовремено и одговорно предузела све потребне мере за спречавање ширења вируса. Уосталом, наш Преосвећени епископ Милутин са двојицом својих клирика, спада међу прва оболела лица, за што не сноси никакву личну одговорност, како га поједини медији злонамерно клеветају, него је, напротив, угрожен због неодговорности неких других људи. Уколико се настави ова медијска хајка против Епархије ваљевске и њеног епархијског архијереја и свештенства, бићемо приморани да против свих клеветника поднесемо одговорајуће кривичне пријаве. Из канцеларије Епископа ваљевског Повезан садржај: Обавештење Епархије ваљевске упућено верном народу Извор: Епархија ваљевска

Његово блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије благословио је све епархије Украјинске православне цркве да учествују у активностима за спречавање ширења инфекције коронавирусом COVID—19. Тим поводом Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич), управник послова УПЦ, послао је одговарајуће циркуларно писмо свим епархијама, саопштила је Службе за информисање. У документу се посебно истиче да је „изузетно важно пружити финансијску помоћ медицинским установама које се налазе у оквиру епархије која вам је поверена и које већ прихватају или се припремају за пријем пацијената са коронавирусом“. Приоритетни правац за учешће епархије у антиепидемијским мерама је дефинисан као “набавка и бесплатна дистрибуција медицинских маски” а “у оним епархијама са производним могућностима потребно је организовати шивање медицинских маски”. „За дистрибуцију медицинских маски, посебно старијим људима, као и за испоруку других потрепштина, препоручује се подстицање волонтеризма међу активним парохијанима млађег узраста. Организација таквог волонтерског покрета треба да буде стављена под епархијско одељење за младе и одељења за социјалну заштиту. “ План садржи 5 тачака за борбу против пандемије коронавируса: Куповина или шивање и слободна дистрибуција личне заштитне опреме у свим жупама и манастирима у Кијеву; Преусмеравање активности манастирских шивачких радионица на производњу заштитних маски за становништво; Стварање волонтерских група за снабдевање старијих особа храном и основним потрепштинама; Приватни превоз запослених у медицинским установама до њиховог радног места и куће; Припрема свих манастира епархије, како би се обезбедио привремени смештај за медицинске раднике који живе ван главног града. Шивење заштитиних маски већ је почело у Одесском теолошком сјеменишту. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У циљу спречавања ширења вируса COVID-19, обавештавамо наше свештенике и верни народ o следећем: *Позивамо све вернике, нарочито оне старије од 65 година, да у потпуности поштују мере које је донела Влада Републике Србије, укључујући и долазак у храмове на света богослужења. Кад неко од њих жели да се причести, довољно је да се јави своме надлежном пароху, који ће доћи у дом верника и обавити свету Тајну причешћа. *Свете храмове треба целодневно проветравати и дезинфиковати (особито целивајуће иконе, столове, певнице, подове и слично), а потом их кропити освећеном водом и кадити. Храм треба да буде отворен целог дана, до завршетка вечерњег богослужења, да би верни могли да у мањим групама улазе и узносе Богу своје молитве. *По могућностима парохијских храмова, нарочито у градским срединама, света Литургија се може вршити у порти храма, уз коришћење спољашњег озвучења где оно постоји, а верни могу приступати светом Причешћу у храму или у порти, у редовима, са обавезним размаком од бар једног метра између самих верника. *Вернима посебно наглашавамо да је свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Лекар душа и тела наших, те да Тело и Крв Господња никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе, али и да свето Причешће, истовремено, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести који нам прете са других страна, ─ изван светог Путира, ─ приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама. Зато је неопходно да практикујемо све мере заштите које је држава прописала. Ко год се неодговорно понаша у датим околностима заправо куша Господа Бога свога, а неретко и саблажњава браћу и сестре своје. *Благоразумно је да актуелно освећење домова поводом предстојећег празника Пасхе (,,васкршње водице”) буде одложено због ризика по здравље верникâ, али и свештенослужитељâ, пре доласка или по одласку свештеника, те препоручујемо да верни богојављенском водом покропе своје домове и да их окаде тамјаном, умножавајући своје личне молитве Богу за скоро окончање овог искушења, за помоћ лекарима, војницима и свима који су у служби општег добра. Уколико неко од верника нема у кући богојављенску воду или тамјан, довољно је да се телефоном јави свом свештенику, који ће му их на адекватан начин доставити. Света Тајна исповести, а по потреби и Причешћа, може се обављати читавог дана, пре времена забране кретања, у договору са свештеницима, у храму или дому. Друга чинодејства треба обављати уз благоразумни договор са парохијанима и у складу са наредбама државних власти. *Позивамо све вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама. Епархија бачка ће преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и добротворне службе Платон Атанацковић, уз сагласност општинских кризних штабова, указати помоћ свима којима је она потребна. Парохијани се могу јавити својим парохијским свештеницима, као и на број телефона епархијске добротворне службе Платон Атанцковић 064/800 27 64 и дежурни телефон број 021/ 402 403. У току сваког богослужења додати у сугубој јектенији следећу прозбу: Још се молимо Оцу нашем небеском, Лекару душа и тела наших, Који је послао Јединороднога Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, Који сваку болест исцељује и од смрти избавља, да покаже и на нама милост Своју преизобилну, да заустави опаку заразу, здраве да сачува у здрављу, оболеле да исцели, оне који их лече и оне који и оболелима и здравима помажу да благослови и укрепи, а свима нама да опрости грехе и дометне нам вере, наде и љубави. Рецимо сви: услиши нас, Господе, и милостиво помилуј! После заамвоне молитве читати следећу молитву: Ђакон: Господу се помолимо! Епископ или презвитер: Господе Боже наш, Ти си богат милосрђем и премудрим Промислом Својим управљаш животoм нашим; Ти Сâм, Човекољупче, услиши молитве наше, прими покајање наше за грехе, смилуј се на нас као што си се смиловао на Народ Свој у дане цара Давида и заустави ширење заразе новојављеном опаком болешћу. Лекару душа и тела наших, подари исцељење и опоравак оболелима, а здраве сачувај од ове и сваке друге болести, да бисмо сви једним устима и једним срцем хвалили, славили и благосиљали пречасно и величанствено име Твоје. Благослови, Господе Свеблаги, и благодаћу Својом заштити и укрепи слуге и слушкиње Твоје које сe са љубављу самопрегорно старају за исцељење и опоравак браће своје и сестара својих у болницама или у домовима њиховим. Уклони болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као дарове љубави Твоје. У свакој тузи и невољи нашој Ти нам буди утеха, нада, ослонац, укрепљење и исцељење. Даруј нам, Господе Боже наш, мир Свој и испуни срца наша чврстом вером у Тебе, надом у доброту и заштиту Твоју и љубављу према Теби. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Својом и молитвама Пресвете Богородице, светих анђела Твојих и свих светих који Ти од памтивека угодише. Јер си Ти добри и човекољубиви Бог наш, Бог Који нас милује и спасава, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин. Нека Господ по Свом изобилном милосрђу подари што скорије избављење од искушења и исцељење и утеху свима људима! Са благословом, Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом настале ситуације у земљи и проглашења ванредног стања од стране државних органа Републике Србије, препоруке Кризног штаба града Врања и саопштења Светог Архијерејског Синода СПЦ, обавештавамо верни народ Православне епархије врањске да свештеници Васкршњу водицу неће светити у домовима парохијана извесно време. Свеправославно друштво "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски" ће стајати на располагању и бити од помоћи у функционисању црквеног живота и рада, за потребе верних, нарочито старијих и изнемоглих лица. За оне који имају потребу да им парохијски свештеник посети дом и за све остале са потребом за било каквим видом духовне помоћи, то могу учинити позивом на телефон свог парохијског свештеника или на контакт телефоне Свеправославног друштва "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски", - мобилни 066/ 888-71-57 и фиксни 017/ 413-349 Свети Синод нам поручује да је Господ наша Нада и наш Избавитељ у свим невољама и да зато треба да умножимо усрдне молитве за оболеле, а нарочито за лекаре и остало медицинско особље, које несебично чини све што може, често излажући и себе опасности, што је такође облик богослужења и несебично служење људском роду. На нама као хришћанима и људским бићима јесте да чинимо све што до нас стоји, верујући и знајући из Светог Писма да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса. Горе имајмо срца! Имајмо поверења у наше лекаре, а пре свега у Господа нашега, Лекара душâ и телâ наших! из канцеларије Епископа врањског Извор: Епархија врањска

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, Верско добротворно старатељство Епархије тимочке ће на територији Зајечара бесплатно превозити намирнице у циљу помоћи суграђанима старијим од 65 година. Наши драги суграђани нам се могу обратити радним данима од 9 до 12 ч позивом на бр. 066/800-36-46. Извор: Епархија тимочка

Исповест свештенства архијерејског намесништва новосадског првог Нови Сад: У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме. Свештенство архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести Горњи Ковиљ: Истога дана, после вечерњег богослужења и Великог повечерја у Световазнесењском храму у Горњем Ковиљу, свештеници архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести. Беседећи, протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић је истакао значај истинског покајања за свештеника и свештеничку службу, говорећи да свештеник треба да лечи своју душу како би имао снаге да се моли и бори за спасење својих парохијана. Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, захвалио је проти Слободану на указаном труду и љубави. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави у просторијама Светосавског дома. Исповест свештенства суботичког и сомборског намесништва Суботица: У уторак, треће седмице Часног поста, 17. марта 2020. године, у Световазнесењском храму у Суботици, после јутарњег богослужења, свештенство суботичког и сомборског намесништва приступило је светој Тајни исповести. Свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Поучном беседом присутним свештеницима се обратио прота Слободан, а протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, захвалио је оцу Слободану Марковићу на указаном труду и поверењу. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави. Исповест свештенства оџачког и бачкопаланачког намесништва Манастир Бођани: Свештенство оџачког и бачкопаланачког намесништва светој Тајни исповести је приступило 18. марта 2020. године, у Световаведењском храму манастира Бођани. Протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки, који је исповедио свештенике, указао је на смисао благословеног периода Часног поста и на значај покајања. У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Високопречасни и Високопреподобни оци, У вези са новонасталом ситуацијом око вируса COVID-19 дајемо следеће упутство и благослов: 1. Св. Литургије, по типику, у СВИМ храмовима служити средом, петком, суботом и недељом, да би верницима било доступније приступање Св. Тајнама, т.ј. да могу другим данима осим недељом примати Св. Причешће. У току седмице најмање једном служити прикладан молебан. 2. Св. Причешће, које је темељ наше вере не може нико доводити у питање и треба га вршити само онако како налаже вековна пракса наше Св. Цркве. 3. Св. Воду и тамјан имати у изобиљу у свим храмовима и упућивати вернике да их носе кући на благосиљање домова и за личну употребу. У Онтарију је јутрос проглашено ванредно стање са забраном окупљања више од 50. људи. Цркве у Онтарију имају обавезу да ограниче број присутних на богослужењима у складу са тражењима државних власти. Уколико се ово промени бићете обавештени благовремено. Сви свештеници морају бити на располагању верницима да, по потреби, освећују водицу у њиховим домовима, болесне причешћују, и уплашене теше. Свештеници који имају индикације обољења упућујемо, као и сваког другог, да траже стручну медицинску помоћ и обавесте Епископа о истом. Будите разумни и не излажите се непотребном окупљању. Помно пратимо развијање збивања у свету, а посебно у Канади, и молимо се Господу, једином Који је кадар да лечи душе и тела, да нам да снаге да сачувамо веру чврсту. Не смемо долазити у колизију са упутствима државних власти, али исто тако не смемо дозволити да овоземаљска искушења поколебају нашу наду у Свемогућег Господа. Са архијерејским благословом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ МИТРОФАН

У пастирској бризи за народ Божији а поводом ширења вируса Covid-19, познатијег као корона вирус, Епархија милешевска обавештава верујући народ на простору Архијерејског намесништва пљеваљског, учеснике крстоносних литија за одбрану светиња, и ширу јавност да се придружује Митрополији црногорско-приморској у одлуци да привремено обустави одржавање литија четвртком и недељом, уважавајући препоруке надлежних државних институција. Позивамо свештенство и верујући народ Епархије милешевске да појачају своје молитве Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, истинском Лекару душа и тела наших, за здравље свих не само у Црној Гори него и широм света. Позивамо све православне вернике да покажу своју одговорност за духовно и телесно здравље, како за своје лично тако и за здравље својих ближњих и да се понашају у складу са ситуацијом која прети да се претвори у хаотично стање широких размера. Нека Господ наш Исус Христос, који немоћи и болести наше на телу свом понесе, и чијом се раном ми исцелисмо, исцели све болеснике на славу Божију и радост Цркве и њихових ближњих. Из кабинета Епископа милешевског Извор: Митрополија црногорско-приморска

У пастирској бризи а поштујући привремене мјере Института за јавно здравље Црне Горе, Епархја будимљанско-никшићка обавјештава вјерни народ и све грађане да се литије четвртком и недјељом неће одржавати до престанка речених мјера. Позивамо вјернике да умноже молитве како би ова болест заобишла нашу земљу и била што прије побијеђена у земљама које су њоме погођене. Молећи се Господу извору здравља и спасења да страдалницима и болнима дарује скоро исцјељење, упућујемо свима ријечи утјехе и охрабрења уз препоруку на поуздање у милостивог и човјекољубивог Бога који је моћан и избавља од сваке невоље и страдања. Извор: Епархија будимљанско-никшићка