Претражи Живе Речи Утехе

Дана 29. марта у Издавачком савету Руске Православне Цркве под председавањем Митрополита калушког и боровског Климента одржана је редовна седница Комисије Међусаборног присуства Руске Православне Цркве у вези са питањима друштвеног живота, културе, науке и информисања. Један од праваца који разматра експертна група Комисије добио је радни назив „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Али зашто се управо Црква данас активно укључује у разматрање економских проблема? Који су кључни смисао и вредности које православни стручњаци нуде држави у друштву у, наизглед, тако примењеној области? О овоме је за „Царграду“ говорио председник Комисије и руководилац Издавачког савета Руске Православне Цркве, Митрополит калушки и боровски Климент. Владико, Међусаборно присуство ће ове године обележити десетогодишњицу постојања. Кад се ради о црквеној историји то је кратак рок, и зато многи, чак и уцрквљени људи, немају најјаснију представу о томе каква је то структура. И зато вас молим да нам за почетак кажете нешто о Међусаборном присуству и принципима његовог рада. Саборно начело има веома велики значај за Руску Православну Цркву, њене главне одлуке доносе Помесни сабор, Архијерејски сабор или Свети синод. Међусаборно присуство је радна платформа где се на основу анализе актуелних проблема сачињавају документа која одражавају став Цркве, како у вези са значајним питањима унутрашњег живота, тако и у вези с различитим аспектима сарадње између Цркве и друштва. Међусаборно присуство се у Руској Цркви појавило на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила како би се клирици и мирјани ангажовали у разматрању и доношењу црквеног става о најактуелнијим питањима данашњице. Пре свега пажљиво слушамо мишљење угледних експерата и стручњака у датој области. Али и сваки човек којем је стало до нечега и који поседује стручно искуство и неопходна знања, може се придружити отвореној дискусији пославши своју реакцију на овај или онај документ који је сачињен у оквиру Међусаборног присуства. Уколико његови предлози наиђу на одазив, уколико буду компетентни и конструктивни, може бити позван као стручњак да учествује у раду комисије датог профила. Узгред речено, користим прилику да позовем читаоце портала „Царград“ да се прикључе овој дискусији. Односно, може се рећи да је Међусаборно присуство црквена стручна платформа за размену мишљења о најактуелнијим и горућим питањима и за припрему даљих саборских одлука? Управо тако. Притом је за нас важан резултат: полемика се не води ради полемике, већ ради проналажења општецрквеног консензуса, који се ослања на дубоку оцену овог или оног питања. Живот не стоји у месту, већ великом брзином иде напред. Појављују се нови изазови, на које благовремено треба давати адекватне одговоре. Међусаборно присуство ради у различитим форматима: округли столови, семинари, саветовања уз позивање стручњака. У току предметних дискусија о свакој теми припремају се конкретни предлози који се износе на одобрење Цркве. Прво их разматра пленум Међусаборног присуства, а затим – Свети синод који одређује спремност документа и даље кораке за рад на њему. Кад документ више не треба дорађивати он се шаље на Сабор. А кад документ усвоји Архијерејски или Помесни сабор свештенослужитељи и паства добијају оријентире у вези са ставовима о овој теми. Комисија уједно може доћи до закључка да време за формирање става још није наступило и може одлучити да се проучавање теме настави. Наравно, у сва времена Црква доноси Радосну вест и бави се спасењем људских душа. Она учи да је обавезан задатак хришћанина да се бори против греха у самом себи како би постао обитавалиште Светог Духа и стекао Царство Божије које је у њему (в. Лк. 17, 21). Међутим, хришћани такође треба да осмишљавају стварност у којој живе. Она данас у наш живот доноси мноштво нових појава – као што су дитигализација, трансхуманизам и роботизација. Осим тога, суочавамо се с проблемима који су постали „хронични“ за људску цивилизацију. Загађење природне средине, трошење природних ресурса, производња оружја и средстава за масовно уништавање, тероризам – све то одређује стварност XXI века у којој живи савремени човек. Све ове изазове треба оценити са хришћанских позиција. На прошлом заседању Комисије Међусаборног приуства на чијем челу се налазите говорило се о стручном правцу „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Зашто Црква разматра овај проблем? Глобализација која се схвата као економска, политичка и културна интеграција, у коју су у већој или мањој мери увучене све земље и народи је вишеплански и сложен процес. С једне стране, он нуди планетарни поглед на човечанство које се схвата као породица народа с јединственом судбином и стварају се механизми за слободну трговину. С друге стране, глобализација може представљати претњу због унификације друштвених и међуљудских односа услед постепеног брисања националних и цивилизацијских особености. Унификација светске економије треба да се врши у интересима целог човечанства, а не уског круга транснационалних корпорација, а области културе и религије уопште не треба да буду унификоване. Глобализација одређује и стање светске економије у целини, и у свакој појединој земљи као њеног сегмента. Данас управо економска сфера постаје „бојно поље“ за доминацију на планети, за приступ природним ресурсима, за право да се свету намеће један-једини модел развоја у чијој основи се налази трка за профитом и оштра конкуренција. Православни верници сматрају да економија не треба да буде само ефикасна, већ и морална, и треба да одговара погледу на свет учесника у економским односима. И ми ћемо се залагати за ову тачку гледишта. Али у ком правцу ће се економски проблеми разматрати у оквиру рада Међусаборног присуства? Јер није тајна да савремени домаћи економисти на различите начине виде путеве развоја наше земље, укључујући и односе са западним светом. Ако је реч о питањима глобалне економије и њених моралних димензија желимо да се обратимо водећим економистима Русије. Стручна заједница се састоји од људи који имају дијаметрално супротна гледишта: од либералних до левичарских. Да, свако од њих има своју концепцију економског развоја Русије, али Црква жели да проучи све разноврсне погледе како би формирала свој пастирски однос према кругу питања везаних за економску глобализацију. Ипак, које погубне појаве Црква запажа у савременом животу, у његовим економским аспектима? Посебно нас брине култ потрошње и хедонизма који усађује масовна култура. Човеку се сугерише мисао да је једини животни циљ стицање и поседовање новца, луксузних предмета и престижних ствари. Људи се увлаче у трку за материјалним добрима. Човека покрећу среброљубље, похлепа, гордост и жеља за успехом. Многи се навикавају да живе на кредит и доспевају у замку дугова. Живот им пролази у испразности, недостатку љубави и мира. Човек нема кад да се замисли о вечности која га очекује, а још мање да се припреми за њу. Он живи чак ни не видећи лепоте овог пролазног света. Једном сам имао прилике да разговарам са психолошкињом која ради с људима. Рекла ми је нешто о главним проблемима због којих јој се клијенти обраћају и издвојила је два нивоа страха: глобални и лични. На глобалном нивоу људи се плаше рата, тероризма, техногених катастрофа, климатских катаклизми, друштвених потреса и економске кризе. Због тога не праве оптимистичке планове за будућност и живе у ишчекивању пуном бриге. Овакав доживљај света умногоме формирају медији који повећавају свој рејтинг захваљујући негативним вестима и темама које плаше обичне грађане – сеју „глобалне страхове“. А уплашеним човеком се лакше управља и манипулише. На личном нивоу људи су уморни од борбе за опстанак. Жале се на преоптерећеност на послу, потребу за конкуренцијом, на „борбу за место под сунцем“. Бизнисмени се плаше да ће пропасти, најамни радници се плаше да ће добити отказ и постати технолошки вишак. Многи су приморани да штеде. Неки се плаше да неће отплатити кредит. Једне притиска страх да ће бити непотребни на тржишту рада или да ће се тешко разболети – где онда да нађу новац за лечење? А шта ће бити с пензијом, с девизним курсом? Питања, питања... Такође, страх изазивају дигиталне технологије у банкарству, и то што електронски новац потискује папирни. Људи се плаше да ће живети у „дигиталном логору“, кад њихове банкарске картице у сваком тренутку могу бити блокиране, и кад се незаштићене личне информације могу наћи у рукама сајбер-криминалаца. Данас је круг економских проблема заиста огроман. И шта Црква може да понуди као одговор на ове изазове? У сва времена Црква се Христовим речима обраћа људима који живе у бригама овог света: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11, 28-30). Пастирске речи које доносе мир у људска срца не искључују активну бригу за решавање друштвено-економских проблема, подела између богатих и сиромашних и помоћи потребитима. Црква ублажава нарав и срца, позива на љубав и јединство у Христу. За православну свест свака наша земаљска делатност, рад и стваралаштво имају смисла само ако представљају сарадњу с Господом. Извор: Православие.ру

Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7] У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије. Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14] У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама. У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23] Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма. Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28] * Други део текста биће објављен 16.7.2018. Извор: Теологија.нет

Economist: Зашто британска економија после Брегзита стоји боље него што се очекивало 19петакјан 2018 Posted by Стање ствари in Посрбљено Цене некретнина су стабилне, стопа незапослености опада, рецесија је избегнута. То није требало да се деси Лондонски сити, средиште британске финансијске моћи (Economist, 15. 1. 2018) Предвиђан је хаос. Пратећи британско изјашњавање да се напусти Европска Унија у јуну 2016. године, већина економиста је веровала да је рецесија неизбежна. У студији коју је објавила влада у време пред референдум изнето је предвиђање да ће цене некретнина брзо пасти, и до једне петине њихове вредности, и да ће број незапослених порасти за више од 800.000. Али није се десила рецесија. Истина је да је Британија клизила низ међународну табелу по расту бруто друштвеног производа од када је изгласан Брегзит, али раст и 2016. и 2017. је био просечно око 2%, што је слично 2015. Штавише, цене некретнина су стабилне а стопа незапослености од 4,3% је најнижа за претходне 42 године. Катастрофа је избегнута. Шта је пошло по добру? Концепт који се налазио у основи језивих предвиђања пре референдума је „несигурност“. Нико није имао ни најмагловитије представе о томе како ће изгледати британски постбрегзитовски трговински однос са Европском унијом. Економисти су страховали да ће повећана несигурност навести домаћинства да обуздају своју потрошњу и бизнисмене да сачекају са својим инвестицијама. Уз помоћ накнадне памети ово изгледа наивно. Гласачи који су гласали за напуштање ЕУ су добили оно што су желели, па зашто би онда срезали своју потрошњу? За оне који су гласали за останак, Брегзит остаје још увек удаљен: статус државе у трговинској заједници 2020. године за просечног Британца није прека брига. У међувремену, Британија остаје атрактивно место за стране инвеститоре, делимично због поузданог правног система и ниских корпоративних пореза. Стање глобално економије је такође помогло. Изгласавање Брегзита се поклопило са почетком првог светског економског успона после више година. Обим светске трговинске размене је пристојно порастао, без обзира на страшна предвиђања Доналда Трампа. Компаније од Сијетла до Шангаја су повратиле неке од својих порива[1] и вољне су поново да инвестирају. Британија, економија која је поприлично зависна од међународне трговине, порасла је заједно са свима другима. Британски извозници су добили додатни подстицај депресијацијом фунте стерлинга, која је ослабила 10% у односу на ниво пре гласања. Претходне године реални извоз је порастао за једну десетине, иако је британски трговински дефицит остао сличан просеку после финансијске кризе. Питање је може ли се овај неочекивано добар учинак наставити. Како се приближава британско напуштање Европске Уније у марту 2019. године, послови могу да се унервозе, посебно ако се прибојавају да договор са Европском Унијом неће бити постигнут. Ако инвестициона потрошња опадне, и потрошачи ће евентуално почети да осећају притисак. И сам Брегзит, који ће по свој прилици Британију оставити са значајно смањеним приступом на највеће спољно тржиште, имаће суштинске негативне дугорочне економске последице. За сада, међутим, британска економија наставља да блажено плови у непознато. Са енглеског посрбио: Милош Милојевић [1] Прим. ММ: У изворнику је употребљен израз „animal spirits“ који је употребио Џон Мајнард Кејнз у свом делу „Општа теорија запослености, камата и новца“ како би описао инстинкте, тежње и емоције који повремено утичу и воде људско понашање и које је могуће измерити параметрима попут потрошачког самопоуздања. Прочитајте још Economist: Британски референдум – битка са великим улозима Чарлс Хју Смит: Брегзит – прст обесправљених у оку владајуће елите Погледајте још