Претражи Живе Речи Утехе

Потпуно неоправдано помињање Српске Православне Цркве у Резолуцији Европског парламента о спољном уплитању у све демократске процесе у Европској унији, укључујући дезинформисање, засновано искључиво на дубоким историјским предрасудама и тенденциозно креираним стереотипима није изненађујуће, али, свакако, јесте дубоко разочаравајуће за нас. Стављање Српске Православне Цркве у улогу узрочника „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице“, потпуно је супротно чињеницама и залагању Цркве у свакодневном животу и стога такав став одлучно одбијамо. Црква се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима, без обзира на то како се моле и ком народу припадају. Квалификовање Српске Православне Цркве у односној Резолуцији, супротно овим необоривим и опште познатим чињеницама, даje нетачну слику и резултате који нису у складу са циљевима због којих је основана и постоји Европска унија, судећи бар по њеним прокламованим начелима и званичним документима, а то су мир, правда и слобода за све. Дужни смо да појаснимо и заиста зачуђујуће стављање у негативан контекст питања заштите традиционалних породичних вредности, за које се Српска Црква залаже на исти начин како то заиста чини и Руска Православна Црква, као и све остале помесне Православне Цркве без изузетка, али, ни најмање различито, и Католичка Црква, као и неке Цркве Реформације. О томе сведочи, на пример, заједничка изјава папе Фрање и патријарха Кирила дата на Куби, као и низ изјава које је папа Фрања, као и његови претходници, дао заједно са патријархом Вартоломејем, којима и католици и православни заједно реафирмишу породицу као природно средиште живота човека и друштва. Слична начела о браку налазимо и у исламу, као, наравно, и у јудаизму. За Српску Православну Цркву ово су елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се не могу мењати у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Црква, како у свом бићу тако и у својој друштвеној делатности, није по себи ни конзервативна ни либерална. Она не чува ни стари систем вредности зато што је стар нити убрзано хрли да прихвати нови приступ човеку и окружењу у којем он живи, и то зато што је нов. Насупрот томе, својим јеванђелским и христоцентричним системом вредности Црква је, независно од времена и простора, увек савремена. То значи, да она у сваком времену припада вечности и свом времену, увек сведочећи неповредивост достојанства човека као иконе Божије, и труди се да учествује у свему ономе што је добро, истинско, честито и непролазно, заснивајући то на непролазности речи њене Главе и Утемељитеља, Христа Спаситеља. Подједнако је тешко разумети зашто се у поменутој Резолуцији као споран помиње однос између државе и Цркве. Свако ко се имало интересује за ово питање зна да се Српска Православна Црква залаже, што је у доброј мери уређено конкретним законима у државама где врши своју мисију, за начело кооперативне одвојености Цркве и државе. Овакво делање Српске Православне Цркве засновано је на демократским принципима и процедурама и то ради добра свих – државе, Цркве и свих грађана – без обзира на то да ли су верници или нису. Да ли треба подсећати да је управо такво уређење заступљено и у државама Европске уније у чијем парламенту је донесена Резолуција? Напослетку, нити постоји нити може да постоји уплитање, било са Истока било са Запада, у фундаментална питања мира и саживота, која се налазе у средишту интересовања, рада и ангажовања Српске Православне Цркве. Црква ће наставити да се једином Миротворцу, Христу Распетом и Васкрслом, моли за мир међу људима који живе на овом простору и за мир свега света. СПЦ

Митрополија црногорско-приморска није добила пресуду да је Европски суд за људска права у Стразбуру одбацио као неосновану њену притужбу у вези са реституцијом одузете имовине, правом на јавно и правично суђење, дискриминацијом у остварењу имовинских права и дужином поступка у националним органима. Ово је саопштио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, у синоћњој Интернет литији на Радио Светигори и званичним Фејсбук и Инстаграм страницама “Не дамо светиње”. Објашњавајући да се тај предмет не односи на актуелну ситуацију и питање спорног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења, он је казао да је тај предмет већ 15-ак година стајао у Стразбуру и да га је још 2005. године покренуо његов претходник адвокат Млађен Мићовић. “У међувремену Европски суд је тражио нека појашњења која су послата”, казао је прота и поновио да Митрополија није добила пресуду, те да не би могао да коментарише нешто су медијске интерпретације пошто није у сазнању садржаја текста. “Када будемо добили пресуду огласићемо се саопштењем и упознати јавност са садржајем пресуде. Све друго што бих рекао у овом моменту било би неодговорно”, нагласио је прота Велибор Џомић. Подсјетио је да је у правном смислу то врло интересантан моменат јер је 2002. године донијет Закон о праведној реституцији по коме су поднијети одређени захтјеви за реституцију одузете имовине по којима држава није поступала: “У међувремену су донијели потпуно други закон гдје су дискриминисали Цркве и вјерске заједнице, права на реституцију, обештећење, и то је данас једина категорија правних лица која немају право да у законитом поступку постану власници онога што им је неправедно и без накнаде одузето”, рекао је о. Велибор. Такође, 2009. године је донијет Закон о измјенама и допунама тога закона којим је предвиђено да Цркве и вјерске заједнице у року од 90 дана доставе држави доказе о ономе што је она (држава) одузела. “Наравно, ми смо благовремено поднијели 126 доказа, али много црквене и манастирске земље је одузимано без икаквог акта послије Другог свјетског рата. Јављају се људи и дан данас да то врате… и то је добро. Користим и ову прилику да кажем свако ко је узео неблагословено црквену и манастирску имовину мора да зна да то није благослов за његову кућу и треба да врати. То је неко приложио за душу, то је задужбина.” Нагласио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић да Црква има разумјевања да људи наставе да то користе под неким условима, али да се зна да је то манастирско и позвао све да такву имовину врате. Извор: Митрополија црногорско-приморска