Претражи Живе Речи Утехе

ХРИШЋАНСТВО У ЕВРОПИ Црква у културним ратовима: Како смо исушили море и избрисали хоризонт Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Четвртак, 06. јан 2022, РТС Да је хришћанство прогоњено у многим деловима Блиског Истока, Азије и Африке је познато, премда од Европљана углавном игнорисано. Али, да ли су хришћански верници прогоњени и у самој Европи? Јесу, закључује се у извештају OIDAC-а, невладине организације са седиштем у Бечу, која прати случајеве дискриминације хришћана унутар самих европских друштава. Форме нетолеранције су ту, истина, индиректније, али не мање стварне за оне који су им изложени. Најновији извештај OIDAC-а за 2019. и 2020. годину је сведочанство прогресивног губитка осећаја за веру у Европи - али само хришћанску. Остале религије су добро, хвала на питању. Рођење Христово, фреска из Манастира Високи Дечани (XIV век) Проблем прогона хришћана данас је врло комплексна тема. Зна се како се то некад радило од Нерона до Диоклецијана. Бацали су их лавовима, секли, кували, намакали, давили у катрану, палили, закуцавали стрелама, каменовали, вукли по улицама Александрије и слично. Циљ и исход су увек били исти, планирани и једноставни. Нешто близу тога постоји и данас. Није тако разноврсно, нема јасне плиме и осеке, али из визуре једног хришћана у Пакистану, Сомалији или Авганистану, то је као да се Диоклецијан 305. годиен није повукао у свој летњиковац у Спалату, већ остао активан и сад при Исламској држави ради као саветник за редукцију инфидела. Статистику о прогону хришћана у ваневропским земљама већ шест и по деценија објављује глобална организација „Open Doors". На практичном нивоу „Отворена врата" игноришу поделу на различите деноминације и посматрају хришћанство као такво, као једну и недељиву Еклезију, онакву каква је утемељена на Апостолском сабору у Јерусалиму 48. године. Не делују унутар екумене у данашњем схватању, већ са схватања јединства пра-цркве. „Open Doors" објављује годишње извештаје са листом од 50 најопаснијих земаља за хришћанске вернике. Највећи број су муслиманске земље, иако прво место већ годинама стабилно држи агресивно атеистичка Северна Кореја. Има и изненађења. Ове године је, право ниоткуда на 37. место рангиран Мексико. Зашто и како је дошло до тога да су у једној католичкој земљи угрожени животи католика, вредно је посебног текста. Сумирано, има везе са ковид-хаосом, организованим криминалом и опоравком прехришћанских племенских култура. Изложба Мађарског националног музеја у Августиновој цркви у Бечу са темом прогона хришћана у муслиманским земљама Уз рангирање 50 најопаснијих земаља за хришћане, организација објављује и годишњи „индекс прогона", овог пута тачно 19. јануара у 14.00 на свом сајту. На тај податак напето чека свих две и по хиљаде Европљана које то занима. РТС је извештавао о лошој вољи с којом се извештаји „Отворених врата" дочекују у Европи. Мит о ирелевантности вере у свету је модерним европским друштвима тако драг, па не допуштају да га реалност компромитује. Хришћанство у Европи - културни или верски принцип? У самој Европи се том тематиком, у овом случају не физичким прогоном, већ случајевима нетолеранције и дискриминације хришћана, бави једна организација са седиштем у Бечу, OIDAC (Observatory on Intolerance and Discrimination against Christians). То је невладина прохришћанска организација, која је преко Регине Полак, Специјалног представника за борбу против расизма, ксенофобије и дискриминације, персонално повезана са Организацијом за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Малом истраживачком тиму бечког OIDAC-а недостаје логистичка мрежа којом располаже организација „Open Doors", тако да он у годишњим извештајима прати стање само у неколико изабраних држава, не у читавој Европи. Водећи критеријум при томе је степен трансформације ка пост-хришћанском друштву. У последњем извештају (2019/20) то су Француска, Немачка, Шпанија, Шведска и Уједињено Краљевство. Као главни проблеми се у извештају наводе религиозна неписменост власти и медија, исламски притисак, схватање хришћанства као „политичке опције/партије/идеологије", ратоборна секуларна динамика, структурна нетолеранција под кошуљицом толеранције, као и посрамљивање оних који „још нису прерасли религију". Црква Светог Павла у Корбеј Есону, Француска, јула 2020. Ситуација се прати у четири области где се хришћански верници крећу по нагазним минама хињене толеранције, на послу, у образовању, политици/јавности и - цркви. Ово последње треба схватити врло физички, као убијање верника у црквама, рецимо у случају Нице (29. октобра 2020), кад је исламиста Брахим А. убио троје људи у катедрали), или осујећеног масовног убиства у Рупрехтовој цркви у Бечу, које је планирао атентатор Кујтим Ф. (2. новембра 2020). И саме цркве као зграде живе опасно, од растућих случајева вандализма (поломљено, запишано и горе; води Немачка), до подметања пожара (води Француска). Криминалисти рачунају пожаре у злочине високе емотивне инвестиције и страсти, док је вандализам више обестан и злобан, а вероватно би се за те нијансе у деструктивности нашло и неко објашњење у националним стереотипима. Унутар општег карактера европског марша ка постхришћанским друштвима, издвајају се неке специфичности у пет посматраних земаља. Француска: Синергија лаицизма и секуларизма Какав однос према хришћанству влада данас у Француској, одређено је наслеђем Француске револуције. Из ње су произашла два структурна принципа, лаицизам и секуларизам. Слични су, само се разликују у моделима деловања. Француско „laïcité", фиксирано у закону из 1905, односи се на стриктну поделу државе и цркве, док секуларизам прожима и уједињује сва поља друштвене организације. Поједностављено: лаицизам = држава; секуларизам = наука/образовање/медији. Француски војници испред Нотр Дама у Паризу након терористичких напада новембра 2015. По томе би laïcité био реактиван моменат, каже OIDAC, јер није рођен из себе, већ је створен као одговор на једну одређену ситуацију, а то је католички идентитет Француза који је постепено, али увек политички, гушен од 1789. Међу укупним становништвом, 63,1 одсто су хришћани, од тога 90 одсто католици (подаци WCD/World Christian Database). Други иза њих по броју су „неповезани" (unafilliated), свеједно да ли атеисти, агностици, или само лењи да буду било шта. Трећа група у Француској су муслимани, нешто мало испод 10 одсто. Религиозни симболи у институцијама јавног значаја су забрањени законом из 2004, првим тог типа у Европи. Истим законом је „Свети Никола" протеран из школа, па нема више дељења поклона шестог децембра. Читаве микро-територије у Паризу, Лиону и другим већим градовима су „салафизоване" (термин OIDAC), што значи да у њима влада отворени локални притисак ка шеријатским нормама. Гаргојл Штрига са Нотр Дама над Паризом Главна поларизација у друштву није, што би се очекивало на помен „салафизације" градских четврти, између хришћана и муслимана, већ тече између три одвојене групе, хришћани-секуларни-муслимани. Влада и медији, сваки са своје стране спектра, стварају и негују простор моралног посрамљивања хришћана, тако што њихове ставове о контроверзним питањима породице, брака, биоетике или идентитетске политике представљају као доктринарне ставове пећинских људи. Немачка: Радикални секуларизам као наслеђе комунизма Немачка ситуација с вером одређена је географијом. У западном делу, хришћанска вера је остала делотворна, у комунистичком ДДР-у је практично искорењена. После уједињења 1990, у источном делу је било само 30 дсто хришћана. Тешко је рећи да ли практично верујућих, празничних или само културолошких хришћана, али све скупа, реч „хришћанство" је у ДДР-у је била јасно негативно конотирана. Катедрала у Келну Од укупног немачког становништва, 66 одсто су хришћани, што је брзи негативан тренд, кад се зна да их је у првој половини 20. века било 96 одсто. У поређењу са француским примером који је државно-политички, немачки секуларизам је идеолошки подебљан и храњен, он долази из доминантне либералне идеологије. Разлику треба схватити у нијансама, наравно да је државно законодавство и ту, као и свуда у Европи, гарант секуларних иницијатива. Том општем разлогу се у немачком случају још прикључује и плурализација религије, коју активно промовише Уставни суд. Да би се муслимански мигранти, поготово нови таласи од 2015, који су долазили неспремни за европски ниво религиозне толеранције, осећали боље, да би се осећали код куће, домаће немачке институције су религију протумачиле као динамичан плурализовани појам. „Плурализација религије" значи „све религије су једнаке", при чему се на перфидан начин лупају лончићи. Наравно да су у Европи сви једнаки, али пред законом. Што се религије тиче, друга је ствар, или би требало да буде. У пракси, тиме се хришћанска религија своди на „идеологију" и улази у компетитивни однос са другим „идеологијама" - пре свега исламом, десним екстремизмом, радикалним индивидуализмом и новом политичком коректношћу коју диктирају Зелени. Светлосне пројекције на фасади Катедрале у Келну септембра 2018, у знак сећања на завршетак Првог светског рата Да, ауторка текста је свесна да за неке од горе наведених „идеологија" нису потребни наводници, али они се односе на чињеницу да се све трпа заједно у један кош, чиме се домаћем хришћанству негира не само религиозни, већ и културни примат. Даје му се статус политичке партије. Шпанија: Нагазити Франкове католике, па шта кошта У Шпанији је на делу сличан реактиван механизам као у Француској. Иако OIDAC говори о секуларизму који промовишу постфранковске политичке елите, евидентно је да се мисли на „laïcité" у француском смислу. „Шпански лаицизам и секуларизам наступају врло агресивно у јавности", каже се у извештају. Национална посебност би била у „дехришћанизацији" становништва као активном програму политичког реваншизма. Франкова (†1975) фашистичка диктатура се ослањала, приоритизовала је, била је ношена католичанством. То не значи да су сви католици између грађанског рата 1936/39 и првих слободних избора 1977. били фашисти, али су сви фашисти били католици, и то у грандиозно перформативном стилу. Кратко речено, Франков режим је био религиозан. Након демократизације од краја седамдесетих, под представом да је католичанство симбол за ancien régime, у Шпанији је драматично расла нетолеранција према практицирајућим католицима. Иако ниједна религија нема државни статус, Шпанија је католичка земља, јер преко 85 одсто становништва припада тој хришћанској деноминацији. Уникум Шпаније је да се једна католичка земља политички бори против католика. Као у Мексику, само из другог рефлекса. Туристи испред Саграде фамилије у Барселони У пракси, пошто у тој борби не падају мртви, то значи да се агресија усмерава на симболе вере. Многи Шпанци схватају хришћанске симболе као симболе Франковог режима један на један. Кад је 2007. донет Закон о историјској меморији, намера законодавца је била помоћ жртвама из времена Франкове власти. У пракси, тај акт се претворио у чишћење јавног простора од католичких крстова, посебно тамо где стоје као монументални споменици-знаци, по католичком маниру. Парадокс са скидањем тог типа симбола је да је немогуће уклонити католички крст, а да се истовремено не уклони и хришћански крст! Шпански антикатолици који су и даље католици не успевају да пронађу делатну формулу по којој би били хришћани без католичанства и католици без Франка, све то у исполитизованој атмосфери која се проглашава аполитичном. Шпанци, рекло би се, живе у стању биполарне когнитивне дисонантности. Шведска: Секуларизација као договор партије и цркве Шведска је вероватно најсекуларнија а Швеђани најиндивидуалнија нација на свету. Политички пројекат секуларизације су водиле Социјалдемократска партија (САП) и Лутеранска државна црква. Била је државна до 2000. године, више није, али је остала јака и бројна. Парохијани Цркве Свете Кларе у Стокхолму у процесији на Велики петак У том комплексном процесу су Партија и Црква наступале заједно, али не унисоно. Лутеранска црква је промовисала класично одвајање цркве и државе, чак с доста ентузијазма, и религиозни плурализам. Са своје стране, Партија и слободни мислиоци су спроводили антихришћански наратив, то јест, није им било довољно да добију цркву као етнографски завод, већ су је хтели као етнографски музеј. Црква је хтела класично одвајање, држава је хтела модерно брисање. Под „слободним мислиоцима" се у извештају OIDAC-а мисли на јавне делатнике са факултета („academia") и из медија. Кад год се у извештају спомене термин „религиозни плурализам", мисли се на отварање националног религиозног простора за ислам, као да је тај простор колач који треба поделити правично на све религије. Шведски хришћански џепови се плански и физички скупљају да би направили места исламској вери миграната. „Салафизовани" микро-ареали у урбаним срединама су уобичајени и у Шведској. Уједињено Краљевство: После Дијане медији су убили религију Велика Британија је нешто издвојен случај, не искључиво због њене нове, све строже дистанце према Европи, већ добрим делом и због тога што краљица није само формални поглавар државе, већ и цркве, протестантске Church of England. Због тога је британски секуларизам инклузивнијег карактера од, рецимо, реактивног секуларизма у Француској и Шпанији, којим се мање регулише материја, него што се спроводе старе политичке освете. Гроб Незнаног ратника у Вестминстерској опатији у Лондону Али, хришћанство и тамо губи људе, расте број незаинтересовано неверујућих, групе муслимана су све бројније, а преко њих ислам све утицајнији у земљи. Чести исламистички напади су створили парадоксну ситуацију, да се због њих одбија религија per se: зато што исламисти нападају и тероризују, крива је религија као таква, дакле све религије заједно. То је став који се чује и у читавој Европи са стране леве хуманистичке интелигенције, формулисан кроз екскламацију: „Све бих религије забранио/забранила!". Колико пута сам га само чула од пријатеља у Београду или Загребу... Британски медији су велики промотори слепе и неиздиференциране секуларизације, и то на четири начина: прво, кроз сензационализам; друго, тако што појачавају стереотипе (хришћански верници су наши заостали сународници); треће, тако што своде хришћанство на доктриналне форме (исмејавају доктрину, превиђају утеху и смисао који неки људи налазе у вери; и, четврто, већ речено, игноришу сваку разлику између религиозних група, јер су сви инако исти, окупљени око преисторијских феномена. Јакопо Тинторето: Смрт Светог Марка у Александрији (1562), Галерија Акдемије у Венецији Једна карактеристика енглеске ситуације је посебно непријатна, однос према хришћанским конвертитима, дакле муслиманима који су било у својим земљама, било као азиланти по доласку у Уједињено Краљевство прелазили на хришћанство. У односу на њих, каже OIDAC, влада висок степен „религиозне неписмености". То значи да им се не верује и да их се често депортује у земље порекла, где су изложени освети породице, друштва и државе. Е сад, то раде и друге земље, не само ове које се спомињу у извештају OIDAC-а. Али, кад се зна енглески манир 1933-1940. да немачке Јевреје, међу њима и читаве групе јеврејске деце, који су се некако докопали Енглеске, враћају у Немачку, знајући стопостотно да ће бити стрпани у концлогоре, онда то добија додатне негативне конотације. Курсеви за религиозне аналфабете Који су закључци могући на основу извештаја OIDAC-а? За разлику од релативно једнозначне глобалне слике, са хришћанством у Европи нема ничег једноставног. Није јасна чак ни темељна ствар, ко све спада у хришћане. Да ли само они који су крштени у цркви? Или само они који верују у хришћанског бога? Да ли су хришћански атеисти и агностици такође хришћани, јер су им у хабитус уграђени дезидерати религије? Да ли су хришћани и они који не верују у Бога, али верују у интегративну моћ хришћанске религије и цркве, зато што мисле да би се у противном сви хоризонти и мора распукли као у Ничеовој алегорији о „Изврсном човеку"? Детаљ жалобне скулптуре Антонија Канове у Августиновој цркви у Бечу Кад се говори о култури, да ли су модерне европске културе хришћанске? Наравно да јесу, јер су културе у принципу секуларизати религије, па према томе нису безбожничке чак ни онда кад се хвале да јесу. Али ти који тако мисле, да европске културе јесу хришћанске у духу, да ли се они осећају прогоњеним од оних других, који заговарају тотални, радикални заборав хришћанских корена културе? Да ли се та врста културног рата квалификује за форму прогона хришћана? Да ли опстанак хришћанства у Европи зависи од исхода обрачуна између те две групе неверујућих хришћана? Самих верника је ионако мало да би преокренули тренд трансформације хришћанства у „опцију" на политичком тржишту. С позиције саме Цркве је то можда небитно, али за хришћане културе енормно битно. Рецимо, кад се разматра агностицизам, да ли су заинтересовани неверујући бољи од незаинтересовано неверујућих? Читав трактат се крије у тој наоко небитној разлици. Она је суштинска за опстанак европских народа: „верујући" су хришћани Речи, „заинтересовано неверујући" су хришћани културе, „незаинтересовано неверујући" су логистичари ширења ислама у Европи. Доменико Гирландајо: Фрањо Асишки буди дете из мртвих (1482), Црква Санта Тринита, Фиренца Да разлика буде јасна, да се спрече реакције типа „хришћански атеиста, то је оксиморон", ево таблице: хришћани Логоса су они који иду у цркву јер верују. Заинтересовано неверујући су они које умирује посета цркви, без обзира из ког разлога. Незаинтересовано неверујући су они који кажу „све бих религије забранио/ла". Карика између ових последњих и практицирајућих терориста-фундаменталиста су такозвани вандали у пупољку, они који за време литургије отворе врата цркве и с прага дрекну: „Све ћу да вас запалим!" (Шпанија, Француска, али и другде). Често су то припадници урбаних муслиманских банди са салафизованих микро-територија, али не нужно. Религиозно неписмене власти и медији, као и принципијелно секуларна академија су хришћанству најпре измакле карактер нуминозног (термин Рудолфа Отоа), а онда га бациле у арену „политичких опција". Хришћанство као вера није наравно забрањено у Европи, али је исмејавано кроз своје доктринарне постулате. Библија заста нуди сијасет примера из којих је свако искуство рационалног избрисано. Али, како је рекао професор Воланд, комунисти Миши Берлиозу пре скоро сто година на Патријаршијским рибњацима у Москви, испод Булгаковљевог прозора: ако Библију гледамо као историјски документ, тек смо онда смешни! Берлиоз, Воланд и Бездоми у разговору на Патријаршијским рибњацима у руској ТВ серији "Мајстор и Маргарита" (2005) Главно питање није да ли ће се хришћанство повући у Европи, јер већ јесте у повлачењу. Напротив, суштинско питање је да ли се повлачи и култура заснована на хришћанству? Хоћемо ли је ми, заинтересовано неверујући, хришћански агностици и атеисти, бранити заједно са браћом и сестрама у Логосу? Јесмо ли савезници у том непроглашеном културном рату који већ бесни? Или ћемо осећај за веру флаширати и спремити у подрум да чека неко ново епохално пијанство, на које ће позвати неки други, верујући у неког другог бога? За почетак, било би довољно кад би европске власти и велики медији схватили да религије некад наступају као политике, али да то веру не чини политиком. Било би добро кад би се, по вољи анонимно, пријавили на неки курс за религиозне аналфабете. Пастири, детаљ са фреске “Рођење Христово”, Манастир Сопоћани (XIV век) Лекција прва: Крај хришћанске религије у Европи није крај религије уопште у Европи. Лекција друга: Вера није предуслов за заинтересованост. Лекција трећа: Немојте нас запалити усред литургије. Али, имати религиозно писмене власти и медије, радовати се емотивно попустљивијем академском погону, то би овог тренутка захтевало скоро божју интервенцију на модерној европској арени којом круже гладне политичке опције. Христос се роди, у какав свет.

Због епидемије вируса корона великом броју нових пацијената касно је дијагностикована болест, а тиме и смањене могућности за добре прогнозе o излечењу. У Србији од рака плућа годишње оболи 6.500 особа, а 4.600 изгуби битку с овом опаком болешћу, саопштено је поводом 1. августа, дана борбе против овог обољења. Према статистици, Србија заузима неславно друго место у Европи по смртности од карцинома плућа, док број оболелих расте сваке године. Од прошле године у Србији је омогућено лечење пацијената савременим терапијама, купљени су недостајући апарати брохноскопи, а у најскорије време, први пут Клиника за пулмологију УКЦ Србије добиће најмодернији скенер који ће значајно убрзати рану и контролну дијагностику оболелих. Професор др Виолета Михаиловић Вучинић истиче да је Клиника за пулмологију УКЦ Србије водећа установа за лечење рака плућа у Србији с више од 4.000 пацијената годишње. – Сваки четврти пацијент који уђе у Клинику има карцином плућа. Међутим, због епидемије вируса корона велики број нових пацијената касно је дијагностикован, чиме су смањене могућности за добре прогнозе излечења. Како је већина здравствених (кадровских и дијагностичких) капацитета била фокусирана на лечење ковид пацијената, имали смо много неоткривених, односно касно откривених пацијената с раком плућа. Клиника за пулмологију ће добити свој скенер, који ће допринети бржој дијагностици пацијената. У питању је најмодернији 128 слајсни скенер, а при крају су неопходни грађевински радови у делу зграде потребни за његову инсталацију. Очекујемо да ће за две седмице апарат бити спреман за пријем првих пацијената – нагласила је др Михаиловић Вучинић. Оља Ћоровић, из Удружења „Пуним плућима”, не крије задовољство због набавке новог ЦТ апарата. – У последњих годину и по дана готово за четвртину је мање новооткривених пацијената с раком плућа. То је 1.500 људи, грађана Србије. Ти пацијенти нису нестали, већ се јављају с великим закашњењем када су им исцрпљене готово све могућности лечења – каже Ћоровићева. Србија друга у Европи по смртности од рака плућа - Политика Online WWW.POLITIKA.RS У Србији од рака плућа годишње оболи 6.500 особа, а 4.600 изгуби битку с овом опаком болешћу, саопштено је поводом 1. августа, дана борбе против овог обољења. Према статистици...

Милош Ковић: „Европа“ и ми или Разликујмо слатке снове од сурове стварности Корен свих наших невоља је у нашим заблудама. У праву су наше власти и НВО сектор – ми не прихватамо реалност. Одбијамо да се суочимо са прошлошћу. Упорно и тврдоглаво живимо у свету маште. Наша кључна, погубна илузија, која нам не дозвољава да се коначно покренемо са мртве тачке, зове се – „Европа“. Под тим појмом, ми, у ствари, подразумевамо „Запад“. Нама „Европа“ нису Софија, Москва или Варшава, него Лондон, Париз и Берлин. На том Западу и у тој Европи, просечан српски западњак и европејац није био, нити је тамо живео. Он се у тај свет заљубио преко телевизије или, у најбољем случају, на туристичким пропутовањима. Закључио је да су тамо људи лепо обучени, мирољубиви, плави и високи. За свој посао поштено су плаћени. Шефови и колеге их не прогоне. Људи су ту срећни, зато што добро живе – возе добра кола и живе у великим становима. Улице у њиховим градовима су чисте и безбедне. Одмарају се у лепо уређеним скијалиштима и летовалиштима. Имају одличне, свима доступне школе и беспрекорну здравствену заштиту. Укратко, тамо се живи; у остатку планете се преживљава. Зато се тамо, по сваку цену, ваља преселити. Људска права и демократија на Западу су светиње. Док смо ми стењали под комунистичком чизмом, ту се живело у слободи. Зато они, за разлику од нас, имају непогрешиво осећање за правду и морал. Посебно је важна њихова спремност да саслушају другачија мишљења и поштују различитост. Њихова прошлост и садашњост не познају прогоне или чак убијање људи другачије вере или боје коже. Ту свако има, без обзира на порекло, исте шансе. Њихов јавни живот заснива се на разуму и науци, а не на ирационалним митовима и предрасудама. Запад остатку планете алтруистички помаже да се ишчупа из варварства. Несебично му нуди не само своје филмове и музику, него чак и свој новац, кредите, културу, свој политички и економски систем. Спремни су чак и да свуда, где год је то потребно, заштите појединце и мањине од њихових диктаторских влада. Да би одбранили универзална начела слободе и људских права, понекад су принуђени на војне интервенције. Истина је, то доводи до страдања људи, али за то су криви диктатори, попут Милошевића, Садама, Гадафија и сличних. Они који су до јуче живели у варварству и комунизму, уосталом, не умеју да разликују добро од лошег, истину од лажи. Васпитач мора и да кажњава. У нашем времену коначно се показало да је Запад цивилизованији, развијенији, модернији и јачи од остатка света. Он је последња и коначна реч историје. Покорити се Западу и Европи значи, зато, покорити се Божијој вољи, историји, моралу и правди. Ово свемоћно, митолошко биће, звано „Запад“ или „Европа“, није настало јуче, са рушењем комунизма и Берлинског зида. Старо је неколико векова. Рођено је, вероватно, у добу сеоба Срба са територија Османлија у земље Хабзбурговаца и Млечана. Тада су се они суочили са захтевом да се том свету или прилагоде, или да нестану. Историчари би, по свему судећи, у том добу могли да пронађу прве узорке до данас тако дубоко укорењеног осећања културне инфериорности. Оно је већ тада водило ка конвертитству и, последично, ка бескрајним обрачунима између Срба различитих вера. У 19. веку упоришта и узори више су тражени на Западу него у сопственом искуству. Тада су Срби слику сопствене прошлости тако успешно упреподобили западним обрасцима, да су заборавили ко су и шта су. У 20. веку, стварна, опипљива искуства Срба са „Европом“ била су више него поучна. У два светска рата „културни Запад“ подвргао их је геноциду. Непријатељ их је истребљивао у логорима смрти и периодичним покољима; „савезници“ су их бомбардовали, гурали у страдања, предавали немилости окупатора и диктаторских, антисрпских режима. Оно што је Запад урадио са Србима у нашем добу, превазишло је чак и ужасе два светска рата. Југославија је разорена у ратовима и крви, а Срби политички распарчани. Запад је, рукама својих локалних послушника, починио етничко чишћење, које се мирне душе може назвати геноцидом, над српским народом Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Западне Славоније, Босанске Крајине, Сарајева, Косова и Метохије. Антисрпска хистерија у западним медијима, која је пратила и правдала ове злочине, може се упоредити само са антисемитизмом из Хитлеровог доба. Масовне злочине над Србима Запад је подстакао, наградио и прећутао, док је својим српским жртвама утиснуо жиг починилаца геноцида. У овом тренутку, после Југославије, Запад распарчава и Србију, на њеној територији ствара Велику Албанију, покушава да укине Републику Српску и да Србе у Црној Гори претопи у послушне „Црногорце“. Како помирити фантазије са чињеницама? То је „немогућа мисија“. Потребно је само да ствари назовемо правим именом, да научимо да разликујемо слатке снове од сурове стварности. Крајње је време да „Европу“ сместимо међу остала, митска бића из српских предања, уз караконџуле, виле, дрекавце, водењаке, вампире и вукодлаке. https://stanjestvari.com/2019/07/16/kovic-evropa-i-mi/

Већина земаља Европе, укључујући и Србију и Црну Гору, не знају осећај апсолутне нестварности онога што се дешава када посматра изборну кампању. Сада се Украјина припрема за нове изборе на којима учествује 44 кандидата, што је рекорд за све земље бившег СССР-а. Разлог за то је једноставан - да кандидујете своју кандидатуру морате прикупити одређени износ колатерала, а не одређени број потписа. У ствари, сваки има шансу да постане председник ако има потребну количину новца. На овај или онај начин, за кандидата за председника Украјине сада се такмиче 44 кандидата, од којих су три главни. Ово су садашњи председник Порошенко, његов противник и бивша премијерка Тимошенко и одређени глумац комичар Зеленскиј. Истовремено, према најновијим анкетама, господин Зеленскиј је постао вођа јавног мњења и у случају да избори биће одржани 22 фебруара, он би добио 27 одсто гласова, док Порошенко само 17 одсто. Садашњем председнику не помажу масовна агитација, нити коришћење административних ресурса, нити гласове војске, нити многе илустративне агитационе материјале, којима је лепљена половина зграда у граду Лавов. Проблем тренутних избора лежи у равни очекивања. Већина грађана Украјине (укључујући и представнике српске дијаспоре) већ је осигурала да је тешко чекати добре ствари од политичара. Економска ситуација у земље се не погоршава, али њено побољшање је такође неприметно. Корупција у Украјини је много већа него у исте Србије. Рат на истоку такође није најпозитивнији ефекат на расположење становништва. Сваки од политичара који су учествују на изборима већ је имао неку позицију у влади и није показао се као најбољи избор. На пример, Јулија Тимошенко до сада немаје значајне подршке због гасног посла са Русијом. У том контексту, Владимир Зеленскиј не изгледа као најгори избор. Он је ново лице, које раније није имало никакве везе са политиком. Главнина његових присталица - људи који су уморни од бесконачних идентичних особа, наслеђују једни друге према плану. Стога не чуди што може да победи у било ком тренутку. А онда, први пут у историји Европе, комичар ће постати председник земље. Сада многи заиста верују да он може постати далеко бољи шеф државе од лопова, мајстора фабрика слаткиша или ракетног инжењера.

На 100.000 људи у Грчкој долази 88 свештеника и тиме је Грчка на првом месту међу свим земљама Европе. Ове податке донео је сајт yodi.graphics који обрађује статистичке податке добијене са више извора. После Грчке долази Италија са 82.8 свештеника, Румунија је трећа са 81 свештеником и Пољска са 71.1 свештеником. Русија и Украјина су прилично ниско на листи, и за њих се наводи да имају 27.9 свештеника на 100.000 људи, док је Бугарска од обрађених земаља последња са 12 свештеника на 100.000 људи. (Колико видимо, овом сајту нису били доступни подаци из Српске Цркве). Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Шта се то променило у данашњем свету, да се прибегава једној формули која је укинута пре двадесет година у већини нама суседних земаља? Да ли актуелне претње, засноване на тероризму или сајбер рату захтевају више војника? Да ли припадност НАТО-у и његова политика узајамне помоћи у случају напада нису више довољна гаранција безбедности? Да ли је једна земља са обавезним војним роком јединственија од оне која има професионалну војску? Да ли је привлачније за актуелног политичара да објави смањење трошкова за одбрану или обећа враћање обавезног служења војске? Да ли се ради о једној војној мери или једноставно о мери друштвене контроле? Сва ова питања била су незамислива пре неколико месеци, међутим, поједини дискурси су почели да се кристализују – обавезни војни рок се враћа у моду. Прва је била Шведска, која је одлучила да врати војни рок прошле године. После је дошао ред на Мароко који је изненада најавио повратак старе војне обавезе за све младе, укључујући и жене. У Француској, Макрон је пробио лед исто ове године са једним рискантним предлогом – војна обавеза у трајању од једног месеца за све старије од 16 година. У Немачкој, партија канцеларке Меркел, тражила је њено поновно успостављање, уз подршку других странака. У Италији, министар унутрашњих послова Салвини, предложио је нешто слично за италијанску младеж „како би се подсетила како осим права постоје и обавезе“. Пре отприлике двадесет година, у већини земаља у нашем окружењу, прекинута је последња нит између грађанске и војне суодговорности (corresponsabilidad) у одбрани. Данас је то само ствар униформисаних лица, али, поставља се питање – који су разлози да се предлаже враћање на нешто што је било део прошлости, што је скупље, и што према свим стручњацима, није ефикасно? Како би се видело шта је то изменило Европу у односу на период од пре две деценије па све до данас, само треба проћи кроз геополитички контекст. У данашњем свету, НАТО подстиче сумњу око свог ангажмана. Сједињене Државе – велики заштитник Запада – током мандата Доналда Трампа, већ не перципирају себе као савезника. Велика Британија, са једном од најмоћнијих армија, залупила је врата Бриселу, а земље са Истока, познате као Вишеградска група, настављају са национал-популистичком политиком затворених граница и све ограниченијих слобода. Немачка, земља са најмоћнијом економијом у ЕУ, неће војно предводити Европу због своје прошлости. И Владимир Путин је већ показао да је носталгичан за совјетском империјом, и тежи да поново успостави њен утицај. Москва је дошла до тога да каже, како се ,,тренутно односи између Русије и НАТО-а налазе у најдубљој кризи још од времена Хладног рата“. Како тврди аналитичар и пуковник копнене војске Педро Бањос, ,,повратак војне обавезе треба да се тумачи различито од земље до земље које то предлажу. На пример, за Француску или Немачку, ради се о једној много више друштвеној него војној мери. Постоји део друштва у овим земљама који је маргинализован, и ова војна обавеза претендује да интегрише ове особе око идеје припадности држави, каже Бањос и разјашњава – „постоји једна политика налик на ону која је већ у Француској: војна служба за младиће који су рођени на прекоморским територијама, у сврху стицања веће националне кохезије“. Други разлог за враћање обавезног војног рата јесте растући национализам у Европи. За аналитичарку института „Елкано“ Илке Тојгур, војна служба не престаје да буде „један националистички инструмент у тренутку у којем напетости између земаља почињу да расту паралелно са једним општим неповерењем. Да би се то избегло, Европска Унија би требала да координише спољну политику са заједничком војном политиком, уместо да се продубљују национализми који слабе њену идеју, тврди Тојгур. Према тврдњи Бањоса, идеја војне обавезе са својом компонентом националне кохезије, „такође хоће да нападне периферне национализме са другарствима која се склапају на крају једног периода између регрута из различитих региона“. У Француској, са обавезом служења рока за све мушкарце и жене који су пунолетни, стиже и могућност увођења едукације о тоталној једнакости полова. „У Норвешкој, на пример, момци и девојке који подједнако попуњавају војску, чак деле исте тушеве“, тврди Бањос. За овог пуковника, обавезна војна служба има мало шта да понуди када је реч о одбрани – у актуелним конфликтима, поседовање једно бројчано велике војске, формиране по старим војним академијама, не гарантује ни добру одбрану и ефикасан напад. У епохи роботизације и технологизације рата, значајније је улагање у компјутере него у војнике. За Тојгурову, која наводи пример Турске, „војна обавеза је одувек била начин да се интегрише рурални свет у државу, да се пружи могућности људима који нису знали да читају да то науче“. Проблем је да ове војске, тако велике, на крају, коштају много. И Турска, на пример, почела да прихвата плаћање одређене суме у замену за неслужење војног рока, од чега су имали корист богати. Сада се усваја један закон, по којем ће сви бити у војној обавези барем 21 дан. Понекад, ова политика утиче на земље у окружењу – то што Турска има једну од већих армија у свету утиче на Грчку, њеног старог непријатеља, да одржава обавезни војни рок и једну војску која је огромна за њену величину и популацију. Међутим, мимо војног рока као алибија за националну кохезију, има земаља које га обнављају како би одржале контролу над младом популацијом коју притиска незапосленост или маргинализација – рецимо у Мароку, у земљи у којој ничу побуне у зонама попут Рифа, и у којој се адолесценти осећају све удаљенији од државе. У другим подручјима у Африци, као у Еритреји, војни рок нема дефинисано трајање. Ако регрут нема новца да подмити своје претпостављене, изгубиће своју младост у касарни, чекајући отпуст који никад неће доћи. Тренутно, постоји шест земаља ЕУ које заснивају своју одбрану на обавезном војном року – Аустрија, Грчка, Данска, Шведска, Кипар, Естонија и Финска. Три од њих имају границу са Русијом (Естонија и Финска) или су врло близу (Шведска). Од рата у Украјини и окупације Крима од стране Кремља, илузија безбедности је нестала. Маскирно одело је прешло пут од ровова до модних писта, али изгледа да ће се морати вратити у касарне. Ел Мундо Превео са шпанског уз скраћења: Небојша Вуковић, НСПМ Извор: http://www.elmundo.es/internacional/2018/09/09/5b93e072268e3e5a2d8b4597.html

Високопреосвећени митрополит Иларион је одржао предавање у Лисабону на тему будућности хришћанства у Европи. Одмах је истакао да је тема веома актуелна, јер, према данашњој статистици, хришћанство је најпрогоњенија религија на свету, кад више од 200 милиона хришћана бива подвргнуто разним истјазањима у више од 50 земаља, а да не говоримо о новим изазовима који ударају у основне моралне императиве и традиционалне вредности. Митрополит је навео чињеницу да је хришћанство културно преобратило европске народе и оставило снажан печат на поглед на свет новообраћених, на њихово друштвено уређење. Хришћанство је постала државна религија многих европских држава у којима је извршило моћан утицај на развој права и на изградњу друштвеног морала. Хришћански проповедници су заједно са доношењем Благе вести на европски континент донели и просвету; Црква је постала извор писмености за народе, а храмови и манастири центри образовања. У многим великим манастирима оснивају се прве библиотеке, а локални житељи се спремају за свештенички или монашки чин. Јеванђељски идеали су надахнули Европејце да остваре невен-дела из области архитектуре, примењених уметности, живописа, музике, књижевности. Ова остварења су ушла у ризницу европске културе, постала су заједничко добро целокупног човечанства. И данас се многобројни туристи надахњују достигнућима сликара и вајара посвећеним јеванђељским и новозаветним темама, а која украшавају катедрале европских градова, чувају се у музејима или у галеријама. Међутим, са настајањем Новог доба појачане су секуларне идеје, настао је нихилизам и релавитизам на духовном и моралном плану. У Европи су ови процеси били повезани са крвавим револуцијама 17. и 18. века - енглеском и француском, које су довеле до слабљења хришћанства и измене личне карте Европе. Данас житељи европског континента, сматра Високопреосвећени, у великом броју не идентификују себе са хришћанством. Анкете проведене у Великој Британији показују да више од половине њених становника – први пут у историји – не сматрају себе припадницима било које религије. У анкети коју је провео Национални центар социјалних истраживања Британије 2016. године, уз учешће 2042 одраслих, њих 53% одговорили су на питање „религиозна припадност“ варијантом „без религије“. Међу лицима узраста од 18 до 25 година проценат нерелигиозних још је већи – 71%. Ради поређења, када је 1983. године проведено слично истраживање, само је њих 31% одговорило да не исповеда ниједну веру. У континенталној Европи ситуација се чини да је гора. Подаци анкете проведене 2014-2016. сведоче да већина младих (више од 50%) у старости од 16-25 година у земљама као што су: Чешка, Естонија, Швајцарска, Холандија, Мађарска, Белгија, Француска, Финска, Данска, Норвешка, Шпанија, уопште себе не доводе у везу са неком религијом. У Португалији тај показатељ износи 42%. Секуларна идеја, која све више и више улази у ум људи, крајње је негативно настројена према религији, посебно према хришћанству; она у религиозној вери види свог идеолошког притивника. Под окриљем секуларног хуманизма јавља се представа о апсолутном достојанству човека и постојању такозваних „универзалних“ вредности које треба да су у основи неке глобалне цивилизације. Међутим, под универзалним вредностима не сматрају се више духовно-морални оријентири који су у основи свима религијама и једнако обавезни и за верујуће и за неверујуће људе (Не убиј, Не кради, Не сведочи лажно и др.). Хуманистички морал потиче из гледишта да је једино ограничење људске слободе - слобода других: морално је оно што не утиче на интересе других; неморално је оно што нарушава њихову слободу. Схватање апсолутне моралне норме, као и схватање греха, у савременој хуманистичкој етици потпуно одсуствује из разлога што она одбацује Бога и оне законе које је Он дао људској заједници. Али, ако морал постане релативан, онда се слобода претвара у распуштеност из разлога што је само моралност способна да ограничава и управља према добру слободни избор човеков. Високопреосвећени Митрополит се позива на истраживање спроведено у САД и Енглеској, из којих се види да Европа постаје једини континент на свету где се број хришћана постепено смањује. Са 560 милиона људи 2015. године, биће их 501 милион 2050. године. То је зацело поражавајућа прогноза и одражава тужну тенденцију на верској карти Европе. Он се позива и на стање хришћана у САД, где је интересовање за религију веће него у Европи, где, штавише, они који себе сматрају „неверујућим“, верују у постојање Бога. Митрополит жали што је у великом броју европских протестантских Цркава дошло до црквеног признања и благосиљања једнополних веза, што представља капитулацију пред светском либералном идејом о правима и слободама човека. Неке добро организоване мањинске групе са успехом намећу своју вољу већини под изговором поштовања људских права. Заправо, људска права су постала оруђе за манипулисање већином. Високопреосвећени се пита зашто је Европа као историјски бастион хришћанства данас постала главном локомотивом и проводником таквих разорних процеса и идеја. Савремено слабљење хришћанства у западном свету може се упоредити са ситуацијом у Руској империји пред 1917. годину, о чему је говорио Свјатејши патријарх Кирил. Значајну улогу у ширењу секуларних идеја врше и поједине секуларне европске државе својим утицајем на Цркву. Архитекте секуларног друштва разрадили су јуридичку страну питања: формално можете припадати било којој вероисповести, али ћете бити подвргнути у најбољем случају укору, а у најгорем – прогањау уколико желите своје поступке да мотивишете верским убеђењем. Ако лекар, нпр., одбије да изврши абортус или обави еутаназију позивајући се на своје верско убеђење, он онда нарушава закон. Ако сте, пак, свештеник и живите у земљи у којој су озакоњене једнополне везе, ви немате много шанси да одбијете такав „пар“ са венчања и да на томе остане а да вас не казни држава. Тако је председник Владе Шведске Стефан Левен изјавио да сви свештеници Шведске Цркве имају да венчавају једнополне парове, направивши следеће поређење: ја правим паралелу са медицинском сестром која одбија да обави абортус. Ако си запослена као медицинска сестра, дужна си да умеш обавити абортус, и тебе се ништа друго не тиче... Тако је исто и са свештеницима“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У манастиру Високи Дечани данас сам примио команданта удружених снага НАТО савеза америчког адмирала Џејмса Фога, заједно са командантом КФОР-а италијанским генералом Куочијем и њиховим најближим сарадницима. Драго ми је да сам имао прилику да високим представницима НАТО и КФОР-а пренесем забринутост Епископа Теодосија, нашег свештенства, монаштва због у јавности на највишем нивоу изнесених намера о етничком и територијалном разграничењу, што може да изазове несагледиве хуманитарне и безбедносне последице за наш народ, али и за цео регион. Адмирала Фога и његове колеге такође сам упознао са ставом Св. Архијерејског Сабора СПЦ да је за нашу Цркву неприхватљива не само било која врста територијалне или етничке поделе или разграничења на Косову и Метохији, већ и признање независног Косова од стране Србије, наводећи бројне примере кршења људских права и закона који штите невећинско становништво, што неизбежно може да доведе ка стварању етнички чистог албанског друштва на овом простору. Посебно сам нагласио да влада Косова и општинске власти у Дечанима не поштују и не спроводе одлуку Уставног суда Косова из 2016.г. којим се признаје имовина манастира Високи Дечани, и изнео нашу забринутост због одлуке владе да гради магистрални међународни пут поред самог манастира, противно Закону о специјалним заштићеним зонама и чврстом ставу свих међународних представника у Приштини да се закон мора поштовати. Адмиралу и команданту КФОР-а сам изразио искрену захвалност на заштити коју нашим светињама, народу и свим грађанима пружају мировне снаге у складу са Резолуцијом 1244 СБУН, изразивши наду да се присуство КФОР-а неће смањивати јер представља важан гарант мира. Присуство КФОР-а је посебно важно у ситуацији у којој неодговорни политичари или с њима криминалне структуре могу да употребе насиље да би створили још неповољнију етничку слику на терену са тешким последицама. На крају сам нагласио приврженост наше Цркве наставку одговорног и конструктивног дијалога, који треба да обезбеди миран и сигуран живот за све грађане где год они живе без обзира на њихову етничку или верску припадност. Адмирал Фого је у фебруару ове године посетио Београд и разговарао са министром одбране Републике Србије а командант КФОР-а генерал Куочи претходних дана је имао и сусрет са највишим представницима Војске Србије у Нишу. Архимандрит Сава ЈАЊИЋ, ФБ

Могуће је да постоје две стране Доналда Трампа. Мирна и агресивна, у зависности од расположења. И могуће је да смо их обе недавно видели. Непосредно након што је најавио састанак са Ким Џонг Уном, Трамп је одлучио се повуче из споразума са Ираном, проузрокујући нестабилност и претњу ратом на Блиском истоку и не само тамо. Наравно, постоји само један Трамп који је у оба случаја урадио исту ствар. У случају Северне Кореје применио је екстремни притисак, укључујући економске санкције и војну претњу, а исто је урадио и у иранском случају надајући се да ће, пошто је упалило у првом покушају, поново донети резултате. Да ли ће се то догодити? Шта ако је америчка влада свесна да притисак на Иран неће донети резултате? Шта уколико се, са Израелом и Саудијском Арабијом, припремају за рат против Ирана? Тешко је спекулисати о последицама оваквог војног конфликта. Усредсредимо се на ограничења која носи овакав Трампов приступ: Да ли ће Трамп добити оно што му следује? Пошто ни Кина ни Русија не могу то да ураде – заробљени су у истој игри као и Трамп и суштински обраћају се истом реториком "Америка (Русија, Кина...) на првом месту". Последња шанса Само Европска унија може задати одлучан ударац и новонастала ситуација пружа овом политичком блоку јединствену шансу да се представи као суверена снага и делује као да је споразум са Ираном и даље на снази. Користећи ову шансу, француски министар финансија Бруно ле Мер рекао је да би се Трамповом предлогу да се ЕУ придружи америчкој политици према Ирану морала супротставити снажна и независна европска спољна политика. "Морамо да радимо заједно у оквирима Европе како бисмо одбранили наш европски економски суверенитет. Да ли желимо да будемо вазали који повлађују и скакућу како бисмо добили пажњу?" Звучи добро – али постоји ли у Европи довољно снаге и јединства да би се тако нешто урадило? Да ли ће нова источноевропска, посткомунистичка линија (која се протеже од балтичких држава до Хрватске) подржати европски отпор Америци, или ће поклекнути пред САД и на тај начин још једном потврдити да је брзо ширење ЕУ на Исток била грешка? Ствари додатно компликује чињеница да је Европа преокупирана унутрашњом популистичком побуном, покренутом чињеницом да људи све мање верују бриселској бирократији, сматрајући је центром моћи који нема демократски легитимитет. Резултат недавних избора у Италији је да су, први пут у развијеној западноевропској држави, на власт доспели евроскептични популисти. Уз то, повлачење из споразума са Ираном представља тек један од три антиевропска дела Америке: Европска унија се одлучно супротставила премештању америчке амбасаде у Израелу, из Тел Авива у Јерусалим, а први хитац у трговинском рату са три највећа трговинска партнера била је одлука да се подигну намети на увоз челика и алуминијума из ЕУ, Канаде и Мексика. Други поглед Иако већина нас са наклоношћу гледа на европску реакцију, не смемо заборавити позадину америчке одлуке. Да бисмо је схватили, хајде да се окренемо другој теми која би се могла учинити потпуно различитом: тренутном хаосу у САД насталом због наглог укидања емисије "Розен" на Еј-Би-Сију због расистичког твита звезде тог програма, Розен Бар. У колумни "Да ли ће одласком Розен Бар америчка радничка класа нестати са телевизија?", Џоан Вилијамс сматра да би левица коначно морала да почне да слуша глас беле радничке класе. Она луцидно примећује да је кључни фактор у овој афери прошао непримећено: укидање је "америчким телевизијама ускратило једини позитиван поглед на белу радничку класу у последњих пола века, односно од настанка телевизије". Вилијамс безрезервно подржава изопштавање Розен Бар због расистичких твитова, али и наводи да "расизам није једина ставка у друштвеној хијерархији. Непоштовање према белој радничкој класи је део пакета културног непоштовања који је отворио пут демагозима попут Трампа". Она сматра да је нестанак беле радничке класе најјаснија индикација нестанка америчког сна. "Скоро сви Американци рођени после четрдесетих година прошлог века зарађивали су више од својих родитеља; данас се тиме може похвалити мање од половине. Револт који је произвео Брегзит и Трампа одраз је фабрика које труну, умирућих градова и пола века празних обећања. Они који су у овом процесу изгубили јесу веома, веома гневни, а Трамп представља њихов средњи прст. Што више буде једио обалске елите, наслађиваће се све више његових следбеника. Коначно, неко ће их приметити." И у том светлу треба сагледати Трампов рат таксама против најближих савезника: у његовој популистичкој верзији класног рата, Трампов циљ је да заштити америчку радничку класу (Нису ли радници у црној металургији симболи традиционалне радничке класе?) од "нелојалне" европске конкуренције и самим тим спасе радна места у САД. Због тога ће сва негодовања званичника и економиста из ЕУ, Канаде и Мексика, као и контрамере које су предложили, промашити циљ: док они следе логику Светске трговинске организације о слободној међународној трговини, само се нова левица, која се бави стрепњама запостављених, може истински супротставити Трампу. На неком дубоком и често нејасном нивоу, неоконзервативци сматрају ЕУ за непријатеља. Оваква перцепција, коју контролише јавни политички дискурс, добија снагу у подземном и вулгарном двојнику, политичкој визији коју гаје десничари, хришћански фундаменталисти у опсесивном страху од новог светског поретка (са теоријама завере попут оне како је Обама у тајном пакту са УН, па ће међународне снаге интервенисати у САД и све истинске америчке патриоте потрпати у концентрационе логоре...). Супротне идеје Један од начина да се ова дилема разреши је хришћанско фундаменталистичка идеја, артикулисана кроз дела Тима ле Хаја и његових сарадника: да им се на више нивоа формира опозиција. Наслов романа Тима ле Хаја води у том смеру: "Европска завера". Према томе, истински противници Америке нису муслимански терористи, јер су најобичнији пиони којима манипулишу европски секуларисти, истинске антихришћанске снаге, који желе да ослабе САД и успоставе нови светски поредак под доминацијом Уједињених нација. На неки начин, они су и у праву: Европа није само још један пуки геополитички савез, већ глобална визија која је неспојива са националним државама. Све нас ово враћа Трампу и Путину: један је отворено подржавао Бегзит, док је други веровао да је тај потез био потајна жеља Запада. Обојица су конзервативни националисти у линији са слоганом "Америка/Русија на првом месту", који сматрају да им је уједињена Европа највећи непријатељ (иако Путин у јавности износи сасвим супротне ставове и велики број Руса жали јер су искључени из европског пројекта) – и обојица су у праву. Проблем Европе је како да остане верна својем ослобилачком наслеђу, које је сада угрожено растом конзервативних популиста. У "Белешкама за дефиницију културе", славни конзервативац Т. С. Елиот примећује да постоје времена када се опције своде на избор између јереси и неверништва, те да је одвајање од базе једини начин да се религија очува. То је ствар која се данас мора учинити: једини начин да се Трамп истински порази је да се у либералној демократији очува оно што је вредно спасавања.

Ово није наш или балкански већ, Руско-Амерички медијски рат. Балкански народи се баве другим питањима и ниједан нема инфраструктуру балканске медијске покривености а камоли светске, притом да је доминантан. Такође верујем, да сама природа информационог рата по мени објашњава да људи сами по себи немају потребу да мрзе цео свет и доприносе злу на некој другој страни света, јер иначе неби било потребе за тим дезинформацијама због којих се исти води.

Religije i nacionalna pripadnost u Centralnoj i Istočnoj Evropi Otprilike četvrt veka nakon pada gvozdene zavese i kasnijeg kolapsa Sovjetskog Saveza, veliko istraživanje javnog mnjenja Pju centra za istraživanje (Pew Research Center), otkriva da se religija ponovo afirmisala kao važan deo individualnog i nacionalnog identiteta u mnogim državama Srednje i Istočne Evrope, gde su komunistički režimi potiskivali religiju i promovisali ateizam. Demostat | Demostat | Beograd 25. Aug 2017 | U fokusu Danas, solidna većina odraslih u većem delu regiona kaže da veruju u Boga, a većina se identifikuje sa religijom. Pravoslavno hrišćanstvo i rimokatolicizam su najčešća religiozna pripadnost, kao što su i bili pre više od sto godina, u poznim godinama ruske i austrougarske imperije. U mnogim zemljama Srednje i Istočne Evrope, religija i nacionalni identitet usko su povezani. To važi i za bivše komunističke države, kao što su Ruska Federacija i Poljska, gde većina kaže da je biti pravoslavac ili katolik važno da bi neko bio „pravi“ Rus ili Poljak . Takođe, to je slučaj i u Grčkoj, gde je crkva imala važnu ulogu u uspešnoj borbi za nezavisnost Grčke od Osmanskog Carstva i gde danas tri četvrtine stanovništva (76%) tvrdi da je pravoslavlje važno da bi neko bio "pravi" Grk . Mnogi ljudi u regionu gledaju na religiju kao na element nacionalne pripadnosti, iako relativno malo pravoslavnih ili katoličkih odraslih osoba u Srednjoj i Istočnoj Evropi kažu da redovno posećuju crkvu. Na primer, prosečno samo 10% pravoslavnih hrišćana u regionu kaže da idu u crkvu jednom nedeljno. U poređenju sa mnogim populacijama koje je Pju centar za istraživanje (Pew Research Center) prethodno istraživao - od Sjedinjenih Američkih Država, Latinske Amerike, subsaharske Afrike do Muslimana na Bliskom Istoku i Severne Afrike, Srednja i Istočna Evropa pokazuju relativno nizak nivo verske kulture. Danas mnogi pravoslavni hrišćani, a ne samo ruski pravoslavci, izražavaju pro-ruske stavove. Većina vidi Rusiju kao važan balans protiv uticaja Zapada, a mnogi kažu da Rusi imaju posebnu obavezu da štite ne samo Ruse, već i pravoslavne hrišćane u drugim zemljama. U većinski katoličkim i verski izmešanim zemljama u regionu, mnogo je manje javne podrške za snažnu Rusiju kao protivtežu Zapadu i zaštitnika bilo etničkih Rusa ili pravoslavnih hrišćana izvan granica Rusije. DEMOSTAT