Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'души'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Господ је рекао: „Моје царство није од овога света“. Постоји још једна веома важна реченица Спаситеља: „Царство небеско је у вама. На пресеку ове две координатне тачке које нам даје Господ наш Исус Христос, видимо како се у сваком човеку спајају смртна страсна природа и савршени свет, духовни свет. Свет који не подлеже законима материјалног света. Веома је тешко бити у двострукој подређености. Како Господ каже, немогуће је радити за два господара. Ипак, једном ћете некако с презиром служити, а другом угодити, или обрнуто. Дакле, хришћанин који је под условима закона овога света има вечни проблем. Под законима не мислимо на Кривични законик или било какве прописе. А чињеница да постоји свет који лежи у злу је грех, који тријумфује около. И постоји савршени небески свет у коме наша душа треба да буде запечаћена. Стално смо у стању избора. И сасвим је нормално да неки околни спољашњи догађаји изазивају природну реакцију нашег тела, нашег нервног система, који доживљава стрес и иритацију. А пошто се душа не одваја од тела, она почиње да се испуњава извесним страстима кроз ове спољашње надражаје. И сасвим је природно да наша душа, ако је хришћанска, стреми Богу, имајући разум и помажући му, жели да се покаје. Господ каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." Исповест, покајање је промена мишљења. Ако је човек хришћанин, ако разуме да има свесне емоције, да има страсти које се гнезде у његовој души, а он не може да се избори са њима, и схвати да није нормално да им се повинује, онда је пола битке већ добијено. У овом стању већ можете доћи на исповест. И као што су слепци у Јерихону рекли: „Господе, верујем, помози мом неверју", можете приступити Господу и рећи: „Господе, кајем се, помози мом непокајању. Помозите ми јер нисам спреман да напустим своју страст. Она се једино може срушити под Твојом Божанском светлошћу. Али због подршке, спољних, страшних догађаја, она не успева. Господе, нада је само у Теби.” Да, наравно, постоји једно важно разматрање, свештеници су о томе много пута говорили, ни ја нисам изузетак, да је исповест доказ некаквог покајања које је већ остварено. Али човек може постати чедан и савршен само у Царству Небеском. Док смо овде на земљи, наша природа је подељена грехом. И зато морамо да се помиримо са овом ситуацијом: разум нам помаже у ономе за шта треба да се покајемо, али осећања нам сметају. Или, напротив, ум каже: „Ох, овде треба да се наљутиш, овде треба да мрзиш“. Али осећања и даље горе од љубави и превазилазе све ово. Ми смо људи различитих типова, неки људи више користе ум, други више осећања. Али ако је човек хром на једну ногу, онда може да хода тако што стане на другу. Ако је друга нога хрома, већа тежина се преноси на прву. Проблем се јавља када шепате на обе ноге. Ако не можете да идете ка спасењу јер су вам ноге одустале, онда морате бар допузати до Њега. И што је најважније, морамо запамтити да не можемо ми себе спасити, већ Христос спасава. А ако ипак дођемо к Њему и замолимо Га да нам помогне Духом Светим, онда ће Господ то свакако учинити. свештеник Стахи Колотвин https://www.pravmir.ru/kak-ispovedovatsya-kogda-v-dushe-tolko-strah-svyashhennik-stahij-kolotvin/
  2. Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: «Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.» Али када човек истински осети Бога љубави, Бога Живога, Који јесте благост и милосрђе, љубав и истина, прилагодљивост и доброта према сваком човеку, тада његово схватање свега почиње да се мења. Догађаји и понашање људи који те окружују остају исти као што су и били, али ти на њих више не реагујеш, зати што разумеш да Бог то посматра на другачији начин. Неки од нас су почели да иду у цркву с малих ногу и усвојили неки једностран став – ми затварамо Бога у јасно одређене категорије: «Он је ово и ово, и то и то. И ништа више од тога. А уколико спазим да се ти не уклапаш у категорију, коју сам себи задао, немам друге него да те одбацим.» Али долази Христос, пракса живота, и показује нам да ствари не стоје баш тако. И све то није ништа ново. Књижевници и фарисеји су такође много мислили о Богу, али Христос им је рекао: – Све што ви мислите је погрешно. Начин на који приступате Богу и оцењујете Га је погрешан, Бог није такав. Стога се Ја и обраћам људима, другачијим од вас, који имају други поглед на свет и другачије усмерење душе. Обраћам се њима, чинећи чудеса, с љубављу и милосрђем, док их ви за то време осуђујете. У суштини, они су Га распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су они држали на месту Бога, и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек, таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво, у свему осим у греху, и постаје нам близак. Када то схватиш у својој души, пробај да одговориш на једно питање: «Када сам имао 15, 20, 30 итд. година, да ли сам веровао исто као сад, да ли сам имао један те исти ум?» И не говоре случајно: «Мама је цео живот остала иста, каква је била, таква је и остала», – уместо да кажу, као о Светом Порфирију: «На почетку смо га познавали као строгог, али се он духовно развио, напредовао је и у животу и у вери, у духовном расуђивању.» Тај човек се променио. Спочетка је био строг, а потом је постао благ. А многи се тога боје. Кажу ми: – Хајде да не спуштамо све на најнижи ниво, до самог тла! Најбоље да не говоримо о томе. Али када постанеш милосрдан и благ, онда схвати другога: зашто он пуши, псује, или се дрогира, зашто не иде у цркву. То ја и покушавам да учиним, полазећи од свог малог искуства – да објасним човеку зашто он све то чини. Не шта он ради, већ зашто то ради. И тако, што више времена пролази, више и треба да се мења наше схаватање Бога. Начин размишљања код људи се мења. Аутентичност, реалност скривају у себи Божанско. Архимандрит Андреј (Конанос) https://pravoslavie.ru/105931.html
  3. Манастир Озрен, смјештен на истоименој планини на подручју Калуђерице код Петрова, осим историјског значаја, јединствен је у Српској православној цркви по организовању Светосавског омладинског кампа, са циљем да се омогући духовно сазријевање младих у околностима данашње отуђености од породице, природе и вриједности. Настојатељ манастира Озрен архимандрит Гаврило Стевановић прича Срни да је мисија свештеника јеванђелска и да његова дјелатност није само обредна, него су то и проповијед и мисијски рад. "То је више него потребно у данашњем времену отуђености и наметнутих негативних вриједности западне културе. Црква би требало увијек да буде покретач добрих ствари за наш народ, а када је мисија јеванђелска и за цијели свијет", наводи архимандрит Гаврило. Он поручује да су Срби дио православља, вјере која је једина сачувала истинско аутентично учење Господа Исуса Христа, што обавезује манастире да буду мисионарски центри. "Манастири су за душу оно што је болница за тијело", истиче архимандрит Гаврило. Он наводи да се у конаку Светог краља Драгутина, реновираном и адаптираном одмаралишту манастира Озрен, већ пета година реализује Светосавски омладински камп у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Камп је организован ради вјерске едукације, а обухвата историјско предање и културолошки вид васпитавања младих посредством бројних предавања, креативних радионица фотографије, калиграфије, вајарства, спортских дружења, излета, те посјета културним и историјским споменицима у Петрову и Добоју. "Одржавање овог кампа је јединствено у Српској Православној Цркви, али и обавеза да се омогући духовно сазријевање младих", каже архимандрит Гаврило и додаје да младима годи боравак у чистој и здравој природи озренског краја. Он истиче да током боравка у кампу, дјеца која долазе из различитих средина науче да живе у заједници, да се међусобно помажу и уважавају, али и поново зближе са природом. "Свештеник не може без народа и народ без свештеника. Ми смо једно тијело и биће, те се у том погледу као друштво морамо духовно оснажити, јер духовно јак човјек лакше излази на крај са материјалним изазовима", напомиње архимандрит Гаврило. Он каже да је, преузевши настојатељство над манастиром Озрен, нагласак ставио на неколико ствари како би вјерници, а поготово омладина, активније учествовали и разумјели богослужење. Између осталог, да се током богослужења, уз црквенословенски, користи и српски језик, на којем је одштампао и одређене богослужбене књиге. "Литургија није представа већ учешће вјерника, заједница свих. Свештеник је служитељ, он служи и приноси жртву током чега сви учествују", додаје архимандрит Гаврило. Као циљеве за наредни период, архимандрит Гаврило наводи и активности на проширењу Светосавског омладинског кампа, организовање више мини-сусрета православне омладине током године, те додавање више културних садржаја током Великог Госпојинског црквеног сабора који се код манастира традиционално прославља 27. и 28. августа, када се окупи и до 50.000 вјерника. Он оцјењује да је након преузимања настојатељства над манстиром Озрен успоставио добру комуникцију са представницима локалних заједница у окружењу, са којима је спреман да учествује у реализацији добрих пројеката. Локалитет манастира Озрен јесте ваздушна бања по својој специфичности и разноликости у великом броју четинарског и зимзеленог дрвећа, те ниског растиња, а истоимена планина је еколошки здрава. На манастирском имању налази се извориште љековите воде Калуђерица. У манастиру се налази рука Свете великомученице Огњене Марине, као и честице моштију цара Лазара и краља Драгутина. Први писани помен о манастиру налази се у самом храму у натпису изнад улазних врата из 1587. године, у којем пише да је поп Јаков патосао цркву. Претпоставља се да је градња постојећег храма почела неколико година раније на темељима првобитне цркве из времена краља Драгутина. За вријеме игумана Јакова цркву је живописао 1605/06. године сликар, поп Страхиња, а о томе је свједочанство оставио сам фрескописац потписавши се на неколико мјеста у храму. Током конзервације овог живописа 2012. године пронађени су остаци још старијег -доказ да историја манастира сеже још више у прошлост. О величини манастира и његовом значају говори и то што се током 16. вијека појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир, као што је Панегирик из 1589. године, рад калиграфа Тимотеја писан у манастиру, Минеј за новембар из 1590. године, од истога аутора, те Метафраст из 1592. године, у којем се Тимотеј потписује као ђакон. Ова преписивачка школа радила је и у 17. вијеку, што потврђују и двије књиге из 1677. и 1679. године које су доспјеле у сремски манастир Раковац. Просвјетитељ Вук Стефановић Караџић записао је народну пјесму у којој најмлађи син Немањин - Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове, већ каже: "И Папраћу близу Борогова, И Возућу крај воде Криваје, Озрен цркву насред Босне славне...". Александар Лукић (Срна) Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у недељу о блудном сину, 16. фебруара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Апостола Петра и Павла у Котежу. Патријарху Иринеју су саслуживали: старешина храма јереј Јован Лучић, јереј Срећко Богићевић, ђакон Никола Мићаковић и ипођакон Владимир Јелић. Звучни запис беседе Свјатјејши је у беседи говорио о значају недеље, као дана васкрсења, поучавајући при том свештенство и верни народ о смислу поста као пројаве љубави према Богу, ближњима и себи. „Недеља је васкрсни дан којим се слави највећи догађај, а то је Христово васкрсење“, рекао је Свјатјејши и додао: „зато Црква заповеда вернима да тај дан посвете Господу Богу своме. Зато кад дође недеља треба сви да дођемо у храм да се заједнички помолимо Господу“. У данашњем светом Јеванђељу смо чули једну посебну причу која је веома садржајна и значајна, а која се чита пред данима Великога поста, навео је Свјатјејши указујући да нас том причом наша Црква „припрема за велике спасоносне и значајне дане наше свете вере Православне“. „Да приступимо посту, али на онакав начин како нас Господ учи, како нас Јеванђеље учи и како нас Црква наша Света Православна учи“ рекао је Патријарх истичући да пост „није само уздржавање од хране“ јер то је само први степен. „Ми можемо постити ал` ако ум свој не задржимо од злих мисли и ако се не уздржимо од злих дела, онда то, узалуд постимо. Него пост нас напомиње и даје снагу нашој души да завлада и овлада нашим телом. Да тело подчини духовним вредностима. И ако то тако чинимо, онда је пост заиста спасоносан и користан“ истакао је Патријарх Иринеј у својој беседи. Извор: Радио Слово љубве
  5. Уважена и много критикована господо из власти, Ево ставите ван снаге актуелни Закон о слободи вјероисповијести (има више достојанствених, легалних и цивилизованих начина да то урадите) и сјутрадан неће бити ни једног православног попа ни вјерника на молитвеним и протестним литијама! Толико о томе да се наша сабрања организују неким другим поводом, и да је тема закона само употребљена за постизање другачијих политичких, па чак и анти-државних циљева. Довољно јасно? Нажалост, ми смо вашим лошим политичким одлукама буквално утјерани у протест који се тиче политичке теме. Теме закона изгласаног у Скупштини, закона који ће само у тој истој Скупштини бити промјењен. Зато нас немојте опомињати што се ”бавимо политиком” и то ”заођенути у црквено рухо” – јер то није пуна истина. Наиме, нијесмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви, на партијским конгресима прогласили ”обнављање цркве”, па сте у сврху остварења тог анахроног и антиуставног циља донијели и такав закон. Закон који нам, овакав какав је, не треба. Мора доћи бољи. А пошто нијесмо таксисти да аутомобилима блокирамо саобраћај и сиренама правимо буку; нити смо пекари да обуставимо доставу хљеба и кифли; нити смо политичка партија да држимо митинге – ми, као хришћани излазимо у шетње које су истовремено и молитвене и протестне. Оне јесу социолошки новитет таман онолико колико и инсистирање грађанске и секуларне партије да формира ”државну цркву”. Нијесмо ђеца па да се прегањамо ко је први почео. Зна се. Ако вама све ово звучи као ”уцјењивање државе” ви онда заборављате да грађани чине ту државу и да јој дају суверенитет. Предности политичара на власти у односу на нас остале јесу, могуће, већа новчана примања и бројне институционалне привилегије (која следују њиховим већим обавезама), али никако њихова већа права да се поистовјете са Црном Гором, у односу на било кога од нас. Такво право – немате. Дакле, ако ми вама стављамо до знања да нам неки закон не одговара – то схватите као позив на заједнички рад (мобу) да поправимо кров који на заједничкој кући прокишњава – а не позив на рушење куће. Сликовито? Закон треба ставити ван снаге, не зато што нам никакав закон не треба – (напротив!), него зато што је текст управо изгласаног закона антиуставан и дискриминациони. Таквим га виде грађани Црне Горе који су ових дана на протестима, и чији број 150.000 чини четвртину од 600.000. За претпоставити је да ови мирни а упорни шетачи имају код куће и у својој околини велики број истомишљеника који јесу судионици црногорске грађанске математике, али су (или старошћу или ђетињим узрастом) спријечени да им се придруже. Дакле, број тих грађана је раван четвртини или чак већи од ње, а број пунољетних бирача који одлучују о профилацији наше Скупштине или Владе чини те разломке и већима. Уклањањем таквог законског текста из политичког живота Црне Горе стичу се сви услови да добијемо добар, општеприхваћен пропис – који се може донијети за кратко вријеме, и уз садејство свих заинтересованих страна, а опет уз руководећу ноту наше црногорске Владе и скупштинске већине. Довољно домољубиво? Никоме не треба ”православна џамахирија” (како рече један посланик ваше владајуће коалиције критикујући наше протесте) нити хоћемо повлашћен положај СПЦ у овој држави. Ми, православни хришћани, тражимо само, онакав законски текст, који Цркву не би лишавао потпуне законске процедуре (загарантоване овдашњом легислативом сваком грађанину и правном лицу у ЦГ – прије 28. децембра 2019) у доказивању власништва и валидности уписа – а баш то сада није случај, и баш се сада, само о томе ради! Гле чуда – православној монархији (примјереније звучи од џамахирије кад је ријеч о поменутој вјероисповијести, а има и историјски веће утемељење) одвело би нас управо враћање у стање прије 1918, али ваши, све бројнији, ”социолози религије” немају петљу да ствар изведу до краја, па нам из дубине историјског мора извлаче тек само спољну љуштуру једног административног имена Цркве (чоче – ”аутокефалност”) и хоће да је угурају у модерни мултиконфесионални и секуларни простор грађанске државе! Давно је, прије више од 20 година, митрополит Амфилохије рекао ”ако хоћете аутокефалност прије 1918, вратите православље за државну вјеру, Савиндан за школску славу и дајте краља да га миропомажем и крунишем”! Некако не иде, је л’ да?! ”Православну џамахирију” – ипак је ово примјерен израз за мисли које слиједе – призива управо предсједник наше и ваше државе када крши Устав Црне Горе и на конгресима ваше партије и у Скупштини наше Црне Горе најављује своју личну и партијску посвећеност у обнављању ”аутокефалне црногорске цркве”?!? Иако му упориште за такву ђелатност не дају ни црквени канони, ни највеће адресе данашњег православља, па ни секуларна природа државе чији је предсједник – он је упоран и не одустаје. Под изговором да жели цјеловитост ”православног бића ЦГ” он га управо овим збуњује и дијели, јер одавно је речено из паметнијих и благословенијих уста од људских: ”Цару царево, а Богу Божије”! Отвореним кршењем Устава – предсједник удара на темеље државе! А пред Уставом би требао да се ЗаУстави. Нас који ових дана легитимно и мирно дижемо глас против овог Закона (а не никако против сопствене државе!) ужурбано и готово панично позивате да што прије предамо иницијативу Уставном суду, како бисмо тиме доказали сопствени легализам и оданост процедури. И ми ћемо ту жалбу предати, са вјером у Бога и Божију правду, не призивајући унапријед земаљску неправду. Само – та иницијатива је могућност коју као грађани имамо на располагању и ми немамо никакву формално-правну обавезу да то учинимо. Али, мене брине нешто друго. Шта је са вашом обавезом да поштујете одвојеност три гране власти (уџбенички темељ нововјековне демократије)? Влада (извршна власт) је предложила накарадни закон без поштовања европских препорука да се закон припрема ”инклузивно, институционално и транспарентно”; Скупштина (законодавна власт) га је усвојила у оно доба ноћи кад су Гопода ухапсили и одвели на суђење (није ни овђе прошло без хапшења!) – и сад су пред нашим Уставним судом (судска власт) већ стигле иницијативе за оцјену уставности, а сами Уставни суд има могућност (у овој ситуацији можда баш има и обавезу) да покрене процедуру испитивања и без, па ако хоћете и прије, покренутих и најављених иницијатива. И шта ради, за то вријеме, наш предсједник? Чека да се суд изјасни па сам непристрасно и уздржано ћути? Труди се да буде предсједник свих грађана, па из пијетета према барем четвртини поменутих не жури да се изјасни док судови не кажу своје? Маниром искусног државника ставља нагласак на ауторитет судске власти која ће својим аутономним и компетентним ставом истовремено показати и снагу државе? Не! Ма какви! Он, предсједник државе, који, нити је предлагао закон, нити је гласао за њега – још једном атакује на државни поредак и прије судске ријечи тврди, гарантује, обећава, ма пријети – како закон неће бити суспендован! Овај пут није (као у случају отвореног бављења црквеним устројством) формално прекршио Устав, али јесте демонстрирао, онако баш брутално, сопствено анти-црногорство. Са те адресе предухитрити ријеч суда, а на тему која је у најмању руку правно дискутабилна и политички компликована, то нам казује да уважени господин, бар до данас, не види Црну Гору изван сопствене сјенке. То јесте легитимна политичка опција, само је треба назвати правим именом, а то име сигурно није – демократије. Знам бројне комшије, рођаке и кумове који ће му на томе аплаудирати и говорити: ”Ма виђи само како му баста”, али ја, на велику жалост, управо у томе видим удар на једну велику светињу. На моју Црну Гору, чије сам, макар и недостојно, шестохиљадито крвно зрнце. И сад, Црква треба да преда иницијативу у државни суд који ради под таквом (ре)пресијом? И сад – уважена господа чланови Уставног суда, треба у таквој атмосфери да доносе независне (читај – ни од кога зависне) и стручне одлуке? Вјерује ли ико, да је то могуће? (Знам, биће међу вама и оних који ће да кажу како и ми својим протестима вршимо притисак на суд. Али, господо драга, ми смо тек грађани који шетају и носе свијеће, и наш једини гријех је бројност. Ми немамо власт и моћ. Ми немамо обавезу да ћутимо. Ми, напротив, имамо обавезу да кажемо. А он – уважени г. предсједник – има обавезу да ћути прије изјашњења судија. Али ето он говори и прије патријарха о Цркви, па што не би и прије судија о закону!) Врло уважени и много критиковани г. предсједниче, Нећемо се шалити са нашом државом. Шетамо слободно, са молитвом у души и са Црном Гором у срцима. И – не читајте режимске медије. Моју изјаву РТС-у су буквално поцијепали на пола. Рекао сам: ”Нијесмо вични протестима и јесте тешко их организовати, али уз Божију помоћ и снагу и прибраност народа – све је могуће.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Отац Јован је најприје тумачио Свето Јеванђеље на Пету (Глувну) недјељу Часног поста, посвећену великој угодници Божијој Преподобној Марији Египћанки, чији празник славимо управо на овај дан (14. априла), дотичући се разних проблема који муче православног хришћанина, чије рјешење лежи управо у лијечењу наших страсти покајањем, постом и исповијешћу. Ово су само неке од тема којих се отац Јован дотакао у овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  7. Лаж је појава са којом се свакодневно сусрећемо, било у себи или око себе. Из какве год потребе да је настала лаж је лаж, и као таква руши принципе живота у човјеку, његову заједницу са Богом који је Пут, Истина и Живот. О томе како и колико лаж и манипулација остављају трагове на нашим душама, разговарали смо са протојерејем-ставрофором Милорадом Голијаном. https://svetigora.com/laz-i-manipulacija-otisci-na-dusi-manipulatora-i-izmanipulisanog/ 08_06_2018_RAZGOVOR_SA_PROTOM_MILORADOM_GOLIJANOM.m4a
  8. Ваше Преосвештенство, Христос се роди, добро дошли и благословите. Ваистину се роди. Нека је сретна и Богом благословена година која је за нама. Она је била и бурна и радна и парадна, али ево, слава Богу, дођосмо до краја 2017. лета Господњег, желећи свим верницима Српске Православне Цркве, а поготово нашим епархиотима срећно и Богом благословено наступајуће лето Господње, с поздравом: „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да нам 2018. година буде благословена, мирна и спокојна, а надасве, у духовној радости и на спасење наших душа. То је главни циљ којем тежимо, а свакако долазак Господа Исуса Христа на овај свет је управо био и јесте ради спасења рода људскога. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на првом заседању после Другог светског рата 1947. године, донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. Будући да се ове године навршава 70 година од те одлуке, да ли је у припреми обележавање овог јубилеја у Епархији сремској? Ова година, која је већ на измаку, свакако је била у знаку 70-годишњице васпостављања административне јединице у крилу Српске Православне Цркве, тј. Епархије сремске. Осим тога, на истом Сабору, који сте поменули, била је формирана и Епархија шумадијска. Нажалост, ми нисмо ове године успели да то и званично обележимо, али оставили смо, ако Бог да, за идућу годину да припремимо програм обележавања овог јубилеја, посебно значајног за нас на простору Епархије сремске. Седамдесет година није мала временска дистанца. Памћења ради, многе ствари су се издешавале, многе су прохујале и забележено је више значајних догађаја на нивоу Епархије сремске, како у духовној, тако и у градитељској делатности. Ви сте на трон Епархије сремске дошли давне 1986. године, као пети Епископ после Викентија, Никанора, Макарија и Андреја. Након 31 године Ваше епископске службе у Епархији сремској, можете ли нам рећи какво сте стање затекли када сте дошли на трон епархије и колико се оно променило до данас? Географски гледано, било је промена, али не великих. Епархија сремска остала је у свом саставу, с тим што смо ми, свакако, у сагледавању ефикасније духовне и мисионарске делатности, од дела наше Епархије, у сарадњи са Епархијом бачком, створили и васпоставили нову целину. Епархији осечко-пољској и барањској уступили смо два намесништва, осечко и вуковарско, плус преко 30 парохија честитог и благочестивог српског народа, на просторима на којима је, нажалост, наше становништво данас девастирано и на много начина шиканирано. Сведоци смо сви дешавања на тим просторима. С тим у вези, у саставу Епархије сремске остало је, и дан данас, неколико парохија у Републици Хрватској. Ради се о пограничним местима као што су Илок, Шидски Бановци и Товарник. У сваком случају, при формирању Епархије сремске, таксативно су набројане све парохије и сва места, заједно с фрушкогорским манастирима, који припадају Епархији сремској. Међутим, 1977. године, на иницијативу тадашњег патријарха српског Германа и мог претходника владике Макарија, уступљена је Црквена општина Бежанијска коса у састав Архиепископије београдско-карловачке. Све остало је и дан данас званично Епархија сремска. Пре неколико година, изјавили сте да сте, по доласку у Епархију сремску, у фрушкогорским манастирима затекли мали број монаха и монахиња, а манастирске објекте у рушевинама. Од тада, као приоритет наметнуо се рад на обнови порушених и оштећених храмова у Црквеним општинама и манастирима Епархије сремске. Колико је учињено на том пољу до сада? Ви напоменусте да се ради о великом периоду, од када смо ми дошли у Епархију сремску. Ја сматрам да није баш толико велики. Свакако, 30 лета јесте једно младићско доба, али смо се ми са задовољством ухватили у коштац са свим изазовима које смо затекли у Епархији сремској, поготово у обнови, како духовног, тако и физичког лика Епархије, као такве, с фрушкогорским манастирима, са светињама, а и парохијским црквама и домовима, васпостављајући један корпус младог свештенства, па и монаштва, које сте поменули. На самом почетку, затекли смо тридесетак монашких лица у читавој Светој Фрушкој гори. Данас имамо око 160 монашких лица у монашком сословију и преко 150 свештеника. Такође, значајан број искушеника и пензионисаних свештеника, као и Богословију са професорским кадром. Дакле, читав један корпус људских потенцијала који су на њиви Господњој. Сви они, на позив и призив Божји, у служби своје Цркве, делају оно што могу и што је до њих за добробит српског народа. Заиста, велики помак је учињен за ових тридесет и неколико година, откада смо на челу наше Епархије. Са поносом могу да кажем да је данас задовољство доћи и видети фрушкогорске манастире, јер у сваком има ко да отвори врата, одржи молитву и изађе у сусрет људима који траже Бога, молитву и духовну утеху. Тако да, осећамо посебну радост, управо у том контексту, а настојаћемо да учинио још и више, колико нам Господ буде дао снаге, да подигнемо значај и углед Епархије сремске, на корист Српске Православне Цркве. Малочас сте поменули страдање нашег народа у Републици Хрватској. То је, свакако, прилика да поменемо да је Вашим благословом у току градња храма на Банстолу посвећеног Светој Марији Магдалини, али и жртвама хрватске војне акције „Олуја”, у којој је са својих огњишта протерано више од 250.000 Срба. Коју поруку сте желели да пошаљете тим чином? Да ли сте задовољни како напредују радови и када можемо очекивати завршетак градње? Задовољство ми је да овде могу констатовати, а сада и званично обнародовати зидање тог храма, у славу Божју и у славу Благе Марије која се прославља 4. августа. Прошло је тачно 100 година од доласка Руса на простор Епархије сремске и уопште у земљу Србију, после Совјетске револуције 1917. године. На челу са Антонијем Храпавицким, чувеним митрополитом, и генералом Врангелом, дошло је велико мноштво руског народа на простор Епархије сремске, где их је сачекао патријарх Варнава, иначе руски ђак, прихватајући их као своју децу и распоређујући их - једне у Богословију, друге у Гимназију, манастире, фабрике и по разним другим институцијама српског народа. Они су дали огроман допринос, како у културном, тако и у националном и духовном смислу на просторима Епархије сремске, заједно с нашим народом. Тако да, свима њима у част, и памћења ради, овај храм се подиже, након 100 година, у спомен страдању српског народа и сећање на све мученике и страдалнике у „Олуји“. Преко две хиљаде људи било је у том несретном конвоју, који је пошао ка земљи Србији, јер није имао куда другде и сви су прошли кроз Епархију сремску, било на Рачи, било на Вајакову, било на Товарнику или на Илоку. Сви су прошли кроз Епархију сремску, као кроз један филтер, а онда су нашли своје станиште широм земље Србије, а понајвише их је остало на просторима епархија Сремске, Бачке и Банатске, као и другим местима око Београда. У том смислу, кроз призму подизања Цркве, желимо да они нађу овде неко своје место, окупљајући се и обзнањујући оно што се на несрећу нашега народа дешавало. Тако да ће та Црква, ако Бог да, бити у њихову част и спомен, а надамо се да ће идуће године бити покривена. Потребно је још много ствари у унутрашњости храма, али нека буде воља Божија, полако ћемо је подизати и васпостављати. Биће то једна препознатљива Црква у читавој Епархији сремској, а можда и шире. Природно је да после градње и обнове верских објеката уследи активан рад на ширењу и јачању Живе Цркве, што сте Ви у претходним годинама често истицали као приоритет. Статистички гледано, око 85 одсто грађана Србије изјашњава се као православни хришћани. Ипак, тај проценат не видимо у храмовима и на богослужењима. Шта можемо учинити да се то у будућности промени? У процесу рада, како на духовном, културном и националном бићу, треба имати у виду да се подизањем светих храмова, цркава и манастира и ми сами подижемо духовно, национално и културно. Зато, не треба штедети, не треба бежати од таквог програма, али у сваком случају, сада је задатак, мада је време увек било, али сада је најпрече да сви заједно порадимо на тој Живој Цркви Христовој, која је, у ствари, носилац свега што се дешава око нас и с нашим српским народом, било у селу, граду или манастирској светињи. Све што градимо захтева прво човека, захтева управо ту Живу Цркву Христову, којој ће прићи, коју ће обновити, чувати, коју ће, памћења ради, пренети на своја поколења, на омладину и децу своју, као што су то чинили наши оци и праоци, који су преносили веру својих отаца и праотаца на своја поколења која долазе. Годину која се ближи свом испуњењу, у Епархији сремској, посветили сте породици. Шта Вас је мотивисало на то и с којим циљем? Прошле године смо имали задовољство и духовну радост да смо мошти Свете Мајке Ангелине покренули после 500 година из манастира Крушедол, из њихове задужбине, да обиђу свој Срем, да изврше једну духовну смотру свога српскога народа, да нас помире с Богом и измире с нама самима. То је био циљ и то је било једно духовно наитије и радост у читавој нашој Епархији.То ходочашће је дало заиста велики допринос и печат. Том приликом, њене свете мошти обишле су свако село, сваки манастир и цркву, ушавши у душу српскога народа и то је било једно стварно велико духовно задовољство, а и радост. Имао сам прилике, ових дана, да одем у манастир, у северну Италију, да се нађем тамо и видим где је породица Бранковић живела. У северном делу земље постоји област по имену Фурлана, а замак у којем су живели и дан данас зове Белград. Било ми је велико задовољство да нађем то свето место и да се упознам са сегментима из живота Светих Бранковића, који су дали огроман допринос српском народу у очувању своје вере, свог имена и националног корпуса. Тамо, у северној Италији, и дан данас је живо памћење на битисање Светих Бранковића, после 500 година. Обично, кад поменете Бранковиће, помисли се на Вука Бранковића, о коме историјске чињенице говоре и једно и друго. Међутим, ова породица Светих Бранковића заједно са Светим Стефаном Слепим, мужем Свете Мајке Ангелине и њихова два сина, који су подигли манастир Крушедол, заједно с најбољим басарабом, румунским војводом и са царем руским Василијем II, где су и нашли своје станиште, јесте наш циљ. Уз ту Свету породицу, ми смо васпоставили и орден Свете Мајке Ангелине, додељиван нашим мајкама и сестрама које су родиле троје, четворо или више деце, као награду и благодарност, управо тим мајкама које су се показале у подвигу материнства, које им је Бог подарио. У том смислу, ова година је требала да се посвети породици, која је основна ћелија како Цркве, тако и битисања нас самих. Поред тога, и у годинама које су пред нама, не треба никада да заборавимо ту причу о Светој породици Бранковић, заједно с рођењем Господа Исуса Христа и Пресветом Богородицом. Ево и ми, до дана данашњег, причамо и причаћемо, изналазећи начине како да помогнемо нашим породицама у васпостављању многољудности српског народа. Нажалост, статистике показајују да у Србији постоји велика опасност за опстанак заједнице, која се огледа у рапидном паду наталитета. Колико тај проблем погађа Епархију сремску и како се борити против њега? У вези с тим, одржано је више догађаја, који су се одиграли у Сремским Карловцима, где смо позвали сву омладину српску, на коју се то посебно односи, учећи их речима и програмским садржајима колико су важна будућа поколења. Такође, одржали смо предавање у школи полиције, где је било преко 1200 слушалаца, а после смо то предавање одштампали у преко 20 хиљада примерака и поделили по Епархији сремској. На тај начин, желели смо да упознамо људе с породицом, и то с јеванђелском породицом, која живи и темељи се на хришћанским постулатима, у окриљу своје Свете Цркве и своје вере. Наступајуће 2018. године очекује нас обележавање и припрема низа значајних јубилеја, који ће се обележити у Епархији сремској, али и читавој Српској Православној Цркви. Свакако, један од најважнијих је припрема за обележавање осам векова од добијања аутокефалности наше Цркве. Можемо ли, за наше слушаоце, да најавимо неке од тих догађаја и да их упутимо како теку припреме за њих? Да, свакако. Ево, већ смо поменули обележавање 70 година Епархије сремске, а предстоји нам и још једна значајна годишњица на државном, али и црквеном пољу – уједињење српске Војводине са земљом Србијом. Ту нас очекује један леп програм, који би требало организовати. Свакако, идемо у сусрет 2019. години и прослави 800 година од добијања аутокефалности Српске Цркве, коју смо већ на Сабору поменули и дали неке смернице. Дакле, очекује се прослава и на државном нивоу и на црквеном, поготово у манастирима Студеници, Жичи, Пећкој Патријаршији, манастиру Хиландару, а и шире. Наша Епархија је добила задатак да на свом простору успостави, организује и одржи манифестацију тим поводом. У нашој Епархији је, свакако, знаменито и чувено то да манастир Кувеждин, који се полако обнавља, представља једини манастир у српској земљи који је посвећен Светом Сави. С друге стране, у њему је испевана Химна Светом Сави. Стога, ми припремамо обнову манастира и у њему ће бити прослављена, ако да Бог, осамстогодишњица од аутокефалности Српске Православне Цркве. Све чинимо у том знаку и тој радости, уз све остале сегменте у животу Цркве, кроз призму породице, духовну обнову и духовни препород српскога народа. Дакле, тежимо да се нешто деси у српском народу и у српској глави, неко преумљење, али духовно, здраво преумљење, и да се вратимо коренима, а онда ћемо оправдати и задужити поколења која долазе, свим овим програмима које припремамо за обележавање значајних јубилеја, који су пред нама. Када већ говоримо о јубилејима, ми из епархијског радија имамо жељу да споменемо и то да се следеће године навршава 40 година од Ваше хиротоније за Епископа у Саборној цркви у Београду, док се ове године навршило пола века откако сте примили монашки завет у манастиру Крка. Шта је пресудило да пођете монашким, а затим и владичанским путем, односно, можете ли да прокоментаришете неке од догађаја који су на Вас оставили најснажнији утисак, откако сте уведени у ред монаха и Епископа Српске Православне Цркве? Ту има доста значајних питања на која можемо дати одговоре. Дакле, полазећи овим путем, на који нас је Бог призвао, не можемо ништа сами, нити на силу. Иако је дата слобода воље човеку да изабере свој животни пут, ипак Бог некако све то трасира и призива појединце да приме и прихвате оно што могу у животу да носе. Тако је и мене прихватио и усмерио да пођем овим путем монашкога подвига. У сваком случају, када сам се замонашио, нисам ни размишљао да могу да постанем владика. Има људи који уче за овај или онај занат, али за владику се не учи, него је то Божја воља и промисао. Ми смо радили и живели у монашком сословију, прво у манастиру Гомирију, па онда у манастиру Крки, а затим, под покровитељством Светих арханђела Гаврила и Михаила, узрастали смо и у Богословији, радећи на послушању које нам је Црква дала. Све ово је дошло као резултат нашега рада, уз благослов Божји и благослов Цркве, која нас је позвала на тај подвиг, јер сваки животни пут треба схватити као позив и призив на послушање које је одредио сам Бог. Те 1986. године, мене су изабрали за Епископа, а потом ме послали на послушање у Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку. Исто тако, дошао је ред на послушање у Епархији сремској, где сам провео пуну 31 годину, уз благослов своје Свете Црке на челу с Његовом Светошћу. За сам крај разговора, коју бисте Божићну поруку упутили Вашим епархиотима и уопште православним хришћанима у Србији? На прагу 2018. лета Господњега и најзначајнијега догађаја у животу и спасењу рода људскога, а то је долазак нашег Господа Исуса на овај свет и Његово битисање, Његова порука и мисија, ми се придружујемо Његовом призиву и позиву, те позивамо наше епархиоте, наш благочестиви српски народ, нашу српску децу, честитајући им овај велики празник Рођења Господа Исуса Христа са „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да у миру и слози, уз благослов Божји, под наитијем Духа Светога и битисањем новорођеног Богомладенца у душама нашим, да се он зацари у свим срцима и душама српскога народа и та неизмерна љубав Његова и неизмерна сила и благослов Божији, пребива на свим људима добре воље и да се у читавом свету зацари мир, слога и љубав, онај мир који Бог даје роду људском, а ми људи да препознамо тај Свети мир, не свакидашњи мир који људи дају, него онај мир који нам шаље сам Бог, упућујући нас на слогу, љубав и благослов Божји у душама нашим, породицама нашим, црквама, у држави и у читавом свету. Амин, Боже дај. Ваше Преосвештенство, хвала Вам што сте нам учинили част доласком у студио Вашег Епархијског радија. Сигурни смо да и слушаоци деле нашу радост и задовољство због тога. Драги пријатељи, редакција радија „Српски Сион“ придружује се жељама и благословима нашег Преосвећеног Владике, у жељи да у миру и благостању проведете Божић, поздрављамо вас најрадоснијим хришћанским поздравом „Мир Божји - Христос се роди!“ Транскрипт урадила: Николина Крсмановић, сарадница радија „Српски Сион“ Питања саставио и разговор водио: главни и одговорни уредник Радија „Српски Сион“ Мирослав Крсмановић Извор: Српска Православна Црква
  9. Драги пријатељи Радија Епархије сремске „Српски Сион“, част нам је да вам, у наставку, изложимо транскрипт разговора с Његовим Преосвештенством Епископом сремским г. Василијем, који је, поред бројних обавеза, издвојио време да вам се обрати уочи празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Ваше Преосвештенство, Христос се роди, добро дошли и благословите. Ваистину се роди. Нека је сретна и Богом благословена година која је за нама. Она је била и бурна и радна и парадна, али ево, слава Богу, дођосмо до краја 2017. лета Господњег, желећи свим верницима Српске Православне Цркве, а поготово нашим епархиотима срећно и Богом благословено наступајуће лето Господње, с поздравом: „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да нам 2018. година буде благословена, мирна и спокојна, а надасве, у духовној радости и на спасење наших душа. То је главни циљ којем тежимо, а свакако долазак Господа Исуса Христа на овај свет је управо био и јесте ради спасења рода људскога. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на првом заседању после Другог светског рата 1947. године, донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. Будући да се ове године навршава 70 година од те одлуке, да ли је у припреми обележавање овог јубилеја у Епархији сремској? Ова година, која је већ на измаку, свакако је била у знаку 70-годишњице васпостављања административне јединице у крилу Српске Православне Цркве, тј. Епархије сремске. Осим тога, на истом Сабору, који сте поменули, била је формирана и Епархија шумадијска. Нажалост, ми нисмо ове године успели да то и званично обележимо, али оставили смо, ако Бог да, за идућу годину да припремимо програм обележавања овог јубилеја, посебно значајног за нас на простору Епархије сремске. Седамдесет година није мала временска дистанца. Памћења ради, многе ствари су се издешавале, многе су прохујале и забележено је више значајних догађаја на нивоу Епархије сремске, како у духовној, тако и у градитељској делатности. Ви сте на трон Епархије сремске дошли давне 1986. године, као пети Епископ после Викентија, Никанора, Макарија и Андреја. Након 31 године Ваше епископске службе у Епархији сремској, можете ли нам рећи какво сте стање затекли када сте дошли на трон епархије и колико се оно променило до данас? Географски гледано, било је промена, али не великих. Епархија сремска остала је у свом саставу, с тим што смо ми, свакако, у сагледавању ефикасније духовне и мисионарске делатности, од дела наше Епархије, у сарадњи са Епархијом бачком, створили и васпоставили нову целину. Епархији осечко-пољској и барањској уступили смо два намесништва, осечко и вуковарско, плус преко 30 парохија честитог и благочестивог српског народа, на просторима на којима је, нажалост, наше становништво данас девастирано и на много начина шиканирано. Сведоци смо сви дешавања на тим просторима. С тим у вези, у саставу Епархије сремске остало је, и дан данас, неколико парохија у Републици Хрватској. Ради се о пограничним местима као што су Илок, Шидски Бановци и Товарник. У сваком случају, при формирању Епархије сремске, таксативно су набројане све парохије и сва места, заједно с фрушкогорским манастирима, који припадају Епархији сремској. Међутим, 1977. године, на иницијативу тадашњег патријарха српског Германа и мог претходника владике Макарија, уступљена је Црквена општина Бежанијска коса у састав Архиепископије београдско-карловачке. Све остало је и дан данас званично Епархија сремска. Пре неколико година, изјавили сте да сте, по доласку у Епархију сремску, у фрушкогорским манастирима затекли мали број монаха и монахиња, а манастирске објекте у рушевинама. Од тада, као приоритет наметнуо се рад на обнови порушених и оштећених храмова у Црквеним општинама и манастирима Епархије сремске. Колико је учињено на том пољу до сада? Ви напоменусте да се ради о великом периоду, од када смо ми дошли у Епархију сремску. Ја сматрам да није баш толико велики. Свакако, 30 лета јесте једно младићско доба, али смо се ми са задовољством ухватили у коштац са свим изазовима које смо затекли у Епархији сремској, поготово у обнови, како духовног, тако и физичког лика Епархије, као такве, с фрушкогорским манастирима, са светињама, а и парохијским црквама и домовима, васпостављајући један корпус младог свештенства, па и монаштва, које сте поменули. На самом почетку, затекли смо тридесетак монашких лица у читавој Светој Фрушкој гори. Данас имамо око 160 монашких лица у монашком сословију и преко 150 свештеника. Такође, значајан број искушеника и пензионисаних свештеника, као и Богословију са професорским кадром. Дакле, читав један корпус људских потенцијала који су на њиви Господњој. Сви они, на позив и призив Божји, у служби своје Цркве, делају оно што могу и што је до њих за добробит српског народа. Заиста, велики помак је учињен за ових тридесет и неколико година, откада смо на челу наше Епархије. Са поносом могу да кажем да је данас задовољство доћи и видети фрушкогорске манастире, јер у сваком има ко да отвори врата, одржи молитву и изађе у сусрет људима који траже Бога, молитву и духовну утеху. Тако да, осећамо посебну радост, управо у том контексту, а настојаћемо да учинио још и више, колико нам Господ буде дао снаге, да подигнемо значај и углед Епархије сремске, на корист Српске Православне Цркве. Малочас сте поменули страдање нашег народа у Републици Хрватској. То је, свакако, прилика да поменемо да је Вашим благословом у току градња храма на Банстолу посвећеног Светој Марији Магдалини, али и жртвама хрватске војне акције „Олуја”, у којој је са својих огњишта протерано више од 250.000 Срба. Коју поруку сте желели да пошаљете тим чином? Да ли сте задовољни како напредују радови и када можемо очекивати завршетак градње? Задовољство ми је да овде могу констатовати, а сада и званично обнародовати зидање тог храма, у славу Божју и у славу Благе Марије која се прославља 4. августа. Прошло је тачно 100 година од доласка Руса на простор Епархије сремске и уопште у земљу Србију, после Совјетске револуције 1917. године. На челу са Антонијем Храпавицким, чувеним митрополитом, и генералом Врангелом, дошло је велико мноштво руског народа на простор Епархије сремске, где их је сачекао патријарх Варнава, иначе руски ђак, прихватајући их као своју децу и распоређујући их - једне у Богословију, друге у Гимназију, манастире, фабрике и по разним другим институцијама српског народа. Они су дали огроман допринос, како у културном, тако и у националном и духовном смислу на просторима Епархије сремске, заједно с нашим народом. Тако да, свима њима у част, и памћења ради, овај храм се подиже, након 100 година, у спомен страдању српског народа и сећање на све мученике и страдалнике у „Олуји“. Преко две хиљаде људи било је у том несретном конвоју, који је пошао ка земљи Србији, јер није имао куда другде и сви су прошли кроз Епархију сремску, било на Рачи, било на Вајакову, било на Товарнику или на Илоку. Сви су прошли кроз Епархију сремску, као кроз један филтер, а онда су нашли своје станиште широм земље Србије, а понајвише их је остало на просторима епархија Сремске, Бачке и Банатске, као и другим местима око Београда. У том смислу, кроз призму подизања Цркве, желимо да они нађу овде неко своје место, окупљајући се и обзнањујући оно што се на несрећу нашега народа дешавало. Тако да ће та Црква, ако Бог да, бити у њихову част и спомен, а надамо се да ће идуће године бити покривена. Потребно је још много ствари у унутрашњости храма, али нека буде воља Божија, полако ћемо је подизати и васпостављати. Биће то једна препознатљива Црква у читавој Епархији сремској, а можда и шире. Природно је да после градње и обнове верских објеката уследи активан рад на ширењу и јачању Живе Цркве, што сте Ви у претходним годинама често истицали као приоритет. Статистички гледано, око 85 одсто грађана Србије изјашњава се као православни хришћани. Ипак, тај проценат не видимо у храмовима и на богослужењима. Шта можемо учинити да се то у будућности промени? У процесу рада, како на духовном, културном и националном бићу, треба имати у виду да се подизањем светих храмова, цркава и манастира и ми сами подижемо духовно, национално и културно. Зато, не треба штедети, не треба бежати од таквог програма, али у сваком случају, сада је задатак, мада је време увек било, али сада је најпрече да сви заједно порадимо на тој Живој Цркви Христовој, која је, у ствари, носилац свега што се дешава око нас и с нашим српским народом, било у селу, граду или манастирској светињи. Све што градимо захтева прво човека, захтева управо ту Живу Цркву Христову, којој ће прићи, коју ће обновити, чувати, коју ће, памћења ради, пренети на своја поколења, на омладину и децу своју, као што су то чинили наши оци и праоци, који су преносили веру својих отаца и праотаца на своја поколења која долазе. Годину која се ближи свом испуњењу, у Епархији сремској, посветили сте породици. Шта Вас је мотивисало на то и с којим циљем? Прошле године смо имали задовољство и духовну радост да смо мошти Свете Мајке Ангелине покренули после 500 година из манастира Крушедол, из њихове задужбине, да обиђу свој Срем, да изврше једну духовну смотру свога српскога народа, да нас помире с Богом и измире с нама самима. То је био циљ и то је било једно духовно наитије и радост у читавој нашој Епархији.То ходочашће је дало заиста велики допринос и печат. Том приликом, њене свете мошти обишле су свако село, сваки манастир и цркву, ушавши у душу српскога народа и то је било једно стварно велико духовно задовољство, а и радост. Имао сам прилике, ових дана, да одем у манастир, у северну Италију, да се нађем тамо и видим где је породица Бранковић живела. У северном делу земље постоји област по имену Фурлана, а замак у којем су живели и дан данас зове Белград. Било ми је велико задовољство да нађем то свето место и да се упознам са сегментима из живота Светих Бранковића, који су дали огроман допринос српском народу у очувању своје вере, свог имена и националног корпуса. Тамо, у северној Италији, и дан данас је живо памћење на битисање Светих Бранковића, после 500 година. Обично, кад поменете Бранковиће, помисли се на Вука Бранковића, о коме историјске чињенице говоре и једно и друго. Међутим, ова породица Светих Бранковића заједно са Светим Стефаном Слепим, мужем Свете Мајке Ангелине и њихова два сина, који су подигли манастир Крушедол, заједно с најбољим басарабом, румунским војводом и са царем руским Василијем II, где су и нашли своје станиште, јесте наш циљ. Уз ту Свету породицу, ми смо васпоставили и орден Свете Мајке Ангелине, додељиван нашим мајкама и сестрама које су родиле троје, четворо или више деце, као награду и благодарност, управо тим мајкама које су се показале у подвигу материнства, које им је Бог подарио. У том смислу, ова година је требала да се посвети породици, која је основна ћелија како Цркве, тако и битисања нас самих. Поред тога, и у годинама које су пред нама, не треба никада да заборавимо ту причу о Светој породици Бранковић, заједно с рођењем Господа Исуса Христа и Пресветом Богородицом. Ево и ми, до дана данашњег, причамо и причаћемо, изналазећи начине како да помогнемо нашим породицама у васпостављању многољудности српског народа. Нажалост, статистике показајују да у Србији постоји велика опасност за опстанак заједнице, која се огледа у рапидном паду наталитета. Колико тај проблем погађа Епархију сремску и како се борити против њега? У вези с тим, одржано је више догађаја, који су се одиграли у Сремским Карловцима, где смо позвали сву омладину српску, на коју се то посебно односи, учећи их речима и програмским садржајима колико су важна будућа поколења. Такође, одржали смо предавање у школи полиције, где је било преко 1200 слушалаца, а после смо то предавање одштампали у преко 20 хиљада примерака и поделили по Епархији сремској. На тај начин, желели смо да упознамо људе с породицом, и то с јеванђелском породицом, која живи и темељи се на хришћанским постулатима, у окриљу своје Свете Цркве и своје вере. Наступајуће 2018. године очекује нас обележавање и припрема низа значајних јубилеја, који ће се обележити у Епархији сремској, али и читавој Српској Православној Цркви. Свакако, један од најважнијих је припрема за обележавање осам векова од добијања аутокефалности наше Цркве. Можемо ли, за наше слушаоце, да најавимо неке од тих догађаја и да их упутимо како теку припреме за њих? Да, свакако. Ево, већ смо поменули обележавање 70 година Епархије сремске, а предстоји нам и још једна значајна годишњица на државном, али и црквеном пољу – уједињење српске Војводине са земљом Србијом. Ту нас очекује један леп програм, који би требало организовати. Свакако, идемо у сусрет 2019. години и прослави 800 година од добијања аутокефалности Српске Цркве, коју смо већ на Сабору поменули и дали неке смернице. Дакле, очекује се прослава и на државном нивоу и на црквеном, поготово у манастирима Студеници, Жичи, Пећкој Патријаршији, манастиру Хиландару, а и шире. Наша Епархија је добила задатак да на свом простору успостави, организује и одржи манифестацију тим поводом. У нашој Епархији је, свакако, знаменито и чувено то да манастир Кувеждин, који се полако обнавља, представља једини манастир у српској земљи који је посвећен Светом Сави. С друге стране, у њему је испевана Химна Светом Сави. Стога, ми припремамо обнову манастира и у њему ће бити прослављена, ако да Бог, осамстогодишњица од аутокефалности Српске Православне Цркве. Све чинимо у том знаку и тој радости, уз све остале сегменте у животу Цркве, кроз призму породице, духовну обнову и духовни препород српскога народа. Дакле, тежимо да се нешто деси у српском народу и у српској глави, неко преумљење, али духовно, здраво преумљење, и да се вратимо коренима, а онда ћемо оправдати и задужити поколења која долазе, свим овим програмима које припремамо за обележавање значајних јубилеја, који су пред нама. Када већ говоримо о јубилејима, ми из епархијског радија имамо жељу да споменемо и то да се следеће године навршава 40 година од Ваше хиротоније за Епископа у Саборној цркви у Београду, док се ове године навршило пола века откако сте примили монашки завет у манастиру Крка. Шта је пресудило да пођете монашким, а затим и владичанским путем, односно, можете ли да прокоментаришете неке од догађаја који су на Вас оставили најснажнији утисак, откако сте уведени у ред монаха и Епископа Српске Православне Цркве? Ту има доста значајних питања на која можемо дати одговоре. Дакле, полазећи овим путем, на који нас је Бог призвао, не можемо ништа сами, нити на силу. Иако је дата слобода воље човеку да изабере свој животни пут, ипак Бог некако све то трасира и призива појединце да приме и прихвате оно што могу у животу да носе. Тако је и мене прихватио и усмерио да пођем овим путем монашкога подвига. У сваком случају, када сам се замонашио, нисам ни размишљао да могу да постанем владика. Има људи који уче за овај или онај занат, али за владику се не учи, него је то Божја воља и промисао. Ми смо радили и живели у монашком сословију, прво у манастиру Гомирију, па онда у манастиру Крки, а затим, под покровитељством Светих арханђела Гаврила и Михаила, узрастали смо и у Богословији, радећи на послушању које нам је Црква дала. Све ово је дошло као резултат нашега рада, уз благослов Божји и благослов Цркве, која нас је позвала на тај подвиг, јер сваки животни пут треба схватити као позив и призив на послушање које је одредио сам Бог. Те 1986. године, мене су изабрали за Епископа, а потом ме послали на послушање у Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку. Исто тако, дошао је ред на послушање у Епархији сремској, где сам провео пуну 31 годину, уз благослов своје Свете Црке на челу с Његовом Светошћу. За сам крај разговора, коју бисте Божићну поруку упутили Вашим епархиотима и уопште православним хришћанима у Србији? На прагу 2018. лета Господњега и најзначајнијега догађаја у животу и спасењу рода људскога, а то је долазак нашег Господа Исуса на овај свет и Његово битисање, Његова порука и мисија, ми се придружујемо Његовом призиву и позиву, те позивамо наше епархиоте, наш благочестиви српски народ, нашу српску децу, честитајући им овај велики празник Рођења Господа Исуса Христа са „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да у миру и слози, уз благослов Божји, под наитијем Духа Светога и битисањем новорођеног Богомладенца у душама нашим, да се он зацари у свим срцима и душама српскога народа и та неизмерна љубав Његова и неизмерна сила и благослов Божији, пребива на свим људима добре воље и да се у читавом свету зацари мир, слога и љубав, онај мир који Бог даје роду људском, а ми људи да препознамо тај Свети мир, не свакидашњи мир који људи дају, него онај мир који нам шаље сам Бог, упућујући нас на слогу, љубав и благослов Божји у душама нашим, породицама нашим, црквама, у држави и у читавом свету. Амин, Боже дај. Ваше Преосвештенство, хвала Вам што сте нам учинили част доласком у студио Вашег Епархијског радија. Сигурни смо да и слушаоци деле нашу радост и задовољство због тога. Драги пријатељи, редакција радија „Српски Сион“ придружује се жељама и благословима нашег Преосвећеног Владике, у жељи да у миру и благостању проведете Божић, поздрављамо вас најрадоснијим хришћанским поздравом „Мир Божји - Христос се роди!“ Транскрипт урадила: Николина Крсмановић, сарадница радија „Српски Сион“ Питања саставио и разговор водио: главни и одговорни уредник Радија „Српски Сион“ Мирослав Крсмановић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...