Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дух'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Дух дише где хоће

    С архиепископом Јованом Белгородским разговарала Марија Городова. Владико ако је могуће да данас поразговарамо о Дану Свете Тројице. Реците нам молим вас како је људима откривена Троједина Суштина Бога? - Библија почиње речима: «Берешит бера елогим (множина од речи «елоах»), и ако се то тално преведе са старојеврејскг онда то гласи овако: «У почетку створи Бог...», глагол «створи» је у једнини, а даље реч «Бог» - у множини. Потом у следећем стиху «Постање» говори о томе да када је «земља била без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом», тада се «Дух Божији дизао над водом» (Пост. 1, 2). У оригиналу овде стоји «мерихипет» - глагол који не само да означава «уздизање», већ има и смисао «оживотворавао», то јест још у самом почетку стварања, када су постојали само небо и земља, Дух Божији је већ постојао и призвао у живот ту безобличну масу. Он је већ деловао. Блажени Августин је говорио да се Нови Завет скрива у Старом, а Стари Завет се открива у Новом. Библија је књига која је написана једном руком – Божијом, И листови те књиге су листови људске историје. И ето због чега не остављамо Стари Завет већ чувамо све што нам је у њему дато. И све то што је у Старом Завету речено као наговештај, све то нам се открива у Новом Завету већ јавно, у Божијим дејствима, која су очигледна. Празник Свете Тројице има у својој основи старозаветни догађај, који се десио са Авраамом. Као што је речено у књизи “Постања”: “Авраам И Сара бејаху стари И временити” (Пост. 18, 11), када им се јавио “Господ у равници Мамријској” (Пост. 18, 1). Даље следе речи: Авраам је “подигао очи своје, и погледао, и три мужа стајаше наспрам њега» (Пост. 18, 12). Тако се Господ јавио Аврааму. Он је «дочекао та три мужа», припремио им трпезу – на многим иконама је поред насликане Тројице приказано и како Авраам и Сара постављају сто, и тада су Они упитали Авраама: «Где је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатром» (Пост. 18, 9). И даље читамо: «А један између њих рече (речи «један између њих» су у тексту издвојена подвлачећи то да се Господ јавио у три лица): до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина» (Пост. 18, 10). Зато се насмеја Сара у себи говорећи: пошто сам остарјела сад ли ће ми доћи радост?» (Пост. 18, 12). «Тада рече Господ Аврааму: што се смије Сара ...Има ли што тешко Господу?» (Пост. 18, 14). И заиста, Авраам и Сара су у одређено време добили сина Исаака од кога је потом, како је то Бог и обећао Аврааму, настао велики народ, и најважније, управо у Исааковом потомству рођен је Исус Христос. Вероватно то јављање Свете Тројице Аврааму, сусрет са Њом поред Мамријског храста поставили су почетак традиције да се на празник Тројице цркве и станови украшавају гранчицама младог дрвећа и покошеном травом? - Наравно. Чак штавише, тај Мамријвки храст постоји и дан-данас, налази се на територији православног манастира у Палестини, и веома га поштују људи три религије – Јевреји, муслимани и хришћани. Али јединство Бога у Три Лица, то јест Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа, било је јавно и свој пуноћи откривено човеку већ у Новом Завету. И празник Тројице, који се слави педесетог дана после Васкрса (одатле још један назив «Педесетница») када се подсећамо на то да нам се у овом свету јавила пуноћа све Три Творчеве Ипостаси. Да у нашим претходним разговорима смо разговарали о томе да је Бог створио човека, о томе како је дошло до греховног пада, и да је грех постао та провалија која је одвојила човека од Бога. И Бог је обећао да ће послати у свет Онога, Ко ће премостити ту провалију. То обећање је испуњено Христовим Рођењем, када је људима био послат Бог Син, потом је уследила Његова проповед свету, Он је узео на Себе грех света и био распет, а потом је наступило Васкрсење Христа из мртвих, и четрдесети дан после Васкрса Његово Вазнесење на Небо. После Васкрсења Христос се четрдесет дана јављао Својим ученицима, укрепљивао њихову веру, а затим их окупљао све заједно, благосиљао и на њихове очи «док их је благосиљао, почео да се удаљава од њих и узноси на небо» (Лк. 24, 51). Али Он је још раније обећао Својим ученицима да ће им послати «Утешитеља» ради тога да не скрену са показаног им пута. «А када дође Утешитељ Кога ћу вам послати од Оца, Дух истине Који од Оца излази, Он ће сведочити за Мене» (Јн. 15, 26). И када тај Утешитељ, «Дух Истине», како Га назива Христос, силази на земљу, свету се пројављује сва Божија пуноћа, сва Три Лица Тројице се откривају људима. Тако се откровење о Божијој суштини, које је најпре било дато у Старом Завету, када су се три ангела, три мужа јавила Аврааму, открива нама у Новом Завету силаском Светога Духа на апостоле. Како се то десило? - Књига Дела светих Апостола нам говори о томе како су се педесетог дана после Јеврејске Пасхе, а десет дана после Христовог Вазнесења, Његови ученици окупили заједно. Било их је поново дванаест јер су уместо Јуде изабрали Матију. И како је речено на дан Педесетнице – старозаветног празника, који се обележавао у част тога што је Мојсије педесетог дана после изласка Израиља из Египатског ропства добио заповести од Бога – у Јерусалиму се окупило много народа. Ту је било «од сваког народа под небом» (Дела 2, 5). И када су апостоли с Маријом, Мајком Исусовом, били у соби, онда је како је речено «ођеданпут настаде хука с неба ...И напунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другијем језицима, као што им Дух даваше те говораху» (Дела 2, 4). И при силаску Духа Светога на апостоле они добијају посебне дарове – дар да разговарају на разним језицима, дар исцељивања и дар да проповедају од делима Божјим. Када су од‌једном апостоли проговорили на «другим језицима» и чак и на наречјима оних који су се тог дана окупили у Јерусалиму, то не само да је просто задивило све, неко је смејући се говорио да су се «напили слатког вина» (Дела 2, 13). Али управо тај дан сматрамо даном рођења Васељенске Цркве зато што је управо од тог момента почела апостолска проповед «о великим делима Божијим» (Дела 2, 11) међу разним народима – сваки апостол је жребом добио свој удео и почео своје апостолско служење. Апостол на грчком значи «посланик», и од тог дана почиње историја Хришћанске Цркве. Апостоли су поседовали силу која им је била дата као дар Духа Светога. На дан када славимо Тројицу, добили су и дар за проповед Речи Божије. И то није била привилегија, већ служење и мучеништво. - Да, сви апостоли, сем апостола Јована, који је умро природном смрћу, завршили су свој живот трагично, сваки од њих је својом смрћу посведочио верност Христу. Например, апостол Петар је био распет на крсту, и како је познато он сам је замолио да га разапуну наглавацке. То је учинио због тога што је сматрао да је недостојан да буде распет као Христос – јер Га се три пута одрекао и цео живот се тога сећао. То је и зачуђујуће: сви они су пре сусрета са Христом били обични људи. То су рибари, а међу њима је био скупљач пореза. И од‌једном таква чврстина у вери, таква сила духа. И више од тога, када су Христу судили, распели Га, они су били сметени, сломљени, и окусили су и безверје. Шта се десило? Да ли им је Свети Дух Који је сишао на њих на Педесетницу дао такву снагу? - Није све тако праволинијски. Али зар Христос Својом силом није могао одмах да их учини верним и јаким? Али то би тада вероватно било насилно. - Потпуно тачно. Био је у току процес припреме, апостоли су требало да се очисте да би примили светлост. Јер људи нису бесконачни, ми смо као сасуди који могу нешто у себе да приме само уколико су очишћени. И Христос их је непрекидно «чистио» и припремао за примање Светога Духа. То јест, ту нема пасивности – Свети Дух је сишао на тебе и ти се преобразио? - Не, то је синергија – узајамно кретање једног према другом. Да наравно под дејством Светог Духа апостоли су постали другачији. Али како се ми уопште мењамо? Заиста апостоли су били обични људи, али погледајте шта им говори Христос када их спрема на искушења: «А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати» (Мт. 10, 19-20). Тако је и било. Јер је веома важно ставити своју вољу на располагање томе како би у теби деловао Свети Дух. Ми често сматрамо дејствима неке спољашње напоре, али најтежи је тај унутрашњи рад, важно је знати веровати Богу, потчинити своју вољу Светом Духу и дати Му да делује кроз тебе. А за то треба избацити све мрачно из себе, и примити Светог Духа. И даље Христос каже да уколико сте се предали Светом Духу онда знајте да ни длака с ваше главе неће пасти без Божије воље. А како ми у обичном животу можемо да се предамо Божијој вољи? - Као у тешким животним тренуцима, када пред човеком стоји избор и он не зна како да поступи, верујући не тражи своју вољу већ вољу Божију – моли се или заказује молебан, учествује у Тајнама Цркве, или иде код духовника покушавајући да је распозна. Јер често нам се шаљу искушења, и ако их издржимо уз Божију помоћ, после њих нам бива добро, али ако док пролазимо кроз њих ропћемо на Бога и очајавамо, тиме онда одбацујемо Божију вољу. И распознати зашто и како треба да поступимо у овом или оном случају могуће је само уколико се руководимо следећим принципом: треба бити спреман за примање Светог Духа, постати онај кроз кога би Он дејствовао. Вероватно је то компликовано због тога што захтева од човека не само веру већ и одлучност у њој. - То је заиста веома компликовано, због тога што човекова најактивнија позиција почиње од тога што одлучује да следи Божију вољу, и то није пасивност, већ баш супротно, унутрашња активност. Јер када се човек одлучи да иде ка Светлости, онда на путу ка Њој обавезно лежи тама. Већ смо помињали речи апостола Јована да «свет у злу лежи» и сагласно томе свет диктира правила понашања сваком човеку. Човек постаје обавезан свету ја бих чак рекао «увезан» светом као кучином. И чим човек одлучи да не слуша то што му свет говори већ оно што му Господ говори, од тог тренутка се од њега захтева напор. Али чим га је човек учинио, чим се показао спремним да прими Божију вољу, многе препреке се саме уклањају. Погледајте само каквом искушењу вере је Бог подвргао Авраама. Када је Исаак, дугоочекивани син Авраама одрастао, «Рече му Бог: узми сада сина својега, јединца својега милога, Исаака ...и спали га на жртву тамо на брду гд‌је ћу ти казати» (Пост. 22, 2). И шта ради Авраам? Он је спреман да испуни вољу Божију. Може се дуго расуђивати, због чега? И заиста, ако размотрите ситуацију према законима нашег света, то ће изгледати сурово: Авраам устаје рано ујутру, узима сина са собом и иде тамо где му је Бог показао. И даље: «И узевши Авраам дрва за жртву напрти Исааку син у својему а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно» (Пост. 22, 2). Исаак пита оца: «Ето огња и дрва а где је јагње за жртву?». И погледајте шта Авраам одговара: «Бог ће се синко постарати за јагње себи на жртву» (Пост. 22, 8) – он се у потпуности предаје Божијој вољи. И Исаак се предаје Божијој вољи. Јер ако замислите да када се Исаак родио од Адама, овоме је било 99 година, и разумљиво је да је Исаак у потпуности могао да изађе на крај са оцем, али је речено: «И иђаху обојица заједно» (Пост. 22, 8). То је та вера у Бога, у то да је Он, упркос свим природним законима, дао њему са Саром сина и обећао да ће од њега настати велики народ, Он ће га и подићи. И шта се десило? Када је Авраам већ «измахнуо руком својом и узе нож да закоље сина својега» (Пост. 22, 10). Анђео Господњи га је зауставио, Авраам је «подигао очи своје» и угледао овна који се заплео у чести роговима и он га «спали на жртву место сина својега» (Пост. 22, 13). То је било искушење Авраамове вере, и да би га савладао Авраам је требало пре свега да одбаци стереотипне погледе овога света. То је задивљујући пример непоколебљивости вере, преданости Богу и спремности да се прихвати Његова воља. Владико, а да ли обичан човек бива подвргнут таквим искушењима? - Сваки по мери свог дара, јер вера је – такође дар. А некоме је дато више, а некоме мање. Али речено је коме је много дато од њега ће се много и тражити. Треба само чути глас Божији и примити га као Божију вољу – за то су потребни унутрашњи напори, али то и јесте максимална стваралачка активност, коју човек може да пројави у овом свету. То јест живот је – стваралаштво, сопствено креирање. - Да, стремљење човека према свом Првообразу, непрекидно стремљење ка испуњавању Божије воље – то и јесте истинска клица у човеку када може себе да реализује као Божји Лик и Подобије. И овде је умесно сетити се јеванђелских речи: «Дух дише где хоће» (Јн. 3, 8). Оне говоре о томе да нико не може да присвоји себи искључиво право на поседовање пуноће дарова Светога Духа. Ми се не спасавамо својим заслугама већ Божијом Благодаћу, и Дух Божији Сам за Себе бира оне који могу да Га следе. Али то нису обавезно људи из рафинисане, посвећене средине. Дешава се да наркоман или пијаница задобију кроз покајање такву веру да постају Христови проповедници. Или сетимо се како је Савле који је у почетку био гонитељ хришћанства, постао апостол Павле и потом пострадао за веру. И ту је сва ствар у томе, да у овом свету сем човекових спољашњих обавеза према свету, постоји и таква ствар као духовна призваност. Способност човека да распозна Божији глас, да учини корак Њему у сусрет и прими у себе Светог Духа. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=612
  2. Духовно није простор апстрактних идеја, већ нашег живог искуства, доживљаја, повезаности са нечим што није чулно, видљиво, опипљиво, али што осећамо да је важно за наше животе, и што је можда у њиховом корену, у сржи. Нечим што не само да осветљава наш живот, него нам га је можда дало и даје. Што је истовремено баскрајно далеко и различито, али на неки тајанствен и дубок начин и повезано са њим. Зато уметношћу можемо да укажемо на духовно, наслутимо га, назначимо, па до извесне мере додирнемо, учествујемо у њему. Заправо баш зато што је уметност чулна, тварна и конкретна, она омогућава додир, а не конструкт – контрукт је увек у основи наш, структуриран је од стране наших телесних и-или душевних способности, функција и сила, и увек је покушај овладавања, обухватања, поробљавања. А духовно је слобода и неће да буде поробљено. Оно само допушта додир – овлашан, ненаметљив, што је чистији могућ. Не чистији од прљавштине тварног, већ од страсних усмерења и претензија, лоше воље, оне која тежи за моћи и самоуздизањем, самооправдавањем. То дух неће и не пушта себи нити му иде у сусрет. Зато је телесна и душевна култура поробљивачка и насилна, а духовна нежна. Треба дакле у том додиривању, у том покушају поштовати одређена лична и колективна искуства и предања, али само ако не поверујемо да нас она чине власницима истине, да смо због њих постали власници истине, који све друге треба да гледају попреко или с висине. Са правом да моралишу, осуђују, постављају неупитна правила, врше овоземаљску власт макар и под плаштом духовног ауторитета.. Укратко, знаш само оно што си искусио, окусио, само ти оно (можда) даје моћ, нуди ти истину и живот. Ако говориш и чиниш из искуства, доживљаја, уважавајући оног човека са којим си и пред којим си, увек узимати у обзир могућност да грешиш или да си просто неадекватан, да неадекватно користиш речи и представе да би пренео оно што ти трепери у срцу. И никад не апсолутизуј лично искуство, као примењиво за све и свакога, па и за сваки тренутак твог сопственог живота. Не претварај дар и светлост у намет и кавез. Такође, и не колебај се пред свим и сваким, верујући да је тај-и-тај власник истине ком треба да се потчиниш. Не апсолутизуј, али и не релативизуј. Сви моји падови били су у основи духовни, кад се нешто пореметило у тој повезаности, додировању, снази доживљаја и присуства, кад се појачало искуство подвојености и самим тим чамотиња. Такво стање утиче и на наш телесни и душевни склоп, који је заправо једно исто, или једна целина. Зато не треба банализовати то искуство, или макар сећање на њега док си га осећао као живо, па претварати га у идеологију, програм за деловање и мишљење, или не дај Боже прогањање и осуђивање било кога. Дух те учи да будеш нежан, јер у нежнности је пламеност. Из перспективе духа, кроз окулар духа људи изгледају битно другачије него без њега; заискри нешто у њима, па и оним најокорелијима, нешто што их чини непоновљивима и незаменљивима. Ако и не видиш то, до тебе је. И то је у реду, јер и ти сам си окорео. Пусти дух да ради своје, а ти ради своје. Али са духом, ослушкујући га. И кад га не чујеш, не заборави га, чувај га у срцу. Можда ће се вратити, или ће ти помоћи у томе да га опет осетиш као некад или чак јаче и благотворније. Ако не, опет у реду, јер све је воља оног који је бескрајно изнад нас, али ипак са нама и у нама. Јер не завршава се све у овом свету, нити све обухвата наша мала, овоземаљска свест. Баш зато не идолатризујмо никога и ништа, не верујмо у неприкосновеност својих конструкција и схема, својих трапавих речи и слика, мислећи да су оне у нашим устима способне да искажу оно неисказиво и пренесу га другима и обнове их. Али верујмо да те речи и те слике ипак имају смисао и значај, да могу да га имају, јер шта нам је остало ако није тако, ако ни на шта не можемо да се ослонимо, чак ни у могућности, вероватности, колико год малој? Ипак, верујемо да је онај који нас је створио и који жели да се сви спасемо, дао могућност нашим речима, сликама, мислима, нашој плотности да нешто значи, да нешто може, већ и сада и овде, ако је његовим духом прожета. Јер једино у томе може бити наше спасење, живот наш и живот свог нашег лепог света. На пропутовању смо, а ако и немамо мапу код себе, верујмо да имамо свеж извор и сунчев зрак, па и то нек нам је довољно. Да нас осветли и освежи на нашем мучном и непредвидивом путу, бауљању нашем – и претвори га у циљ. Др Владимир Коларић https://patmos.rs/2023/10/15/vladimir-kolaric-duh-te-uci-da-budes-nezan/
  3. Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способностдуше за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одваја нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим.Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализовано, свезаном и окованом очајничким мислима. Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, трбало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати сваки користан савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ изнутра, скривена, и појављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова. Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих већ аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближњеиз неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи даће се болест, која је скривена у нама, поново појавити у неком другом облику и другим приликама. Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: "и звериње ће пољско бити у миру с тобом" (Јов 5, 23). међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свог срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: "Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење за које се не каје" (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проситеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржавање (Гал.5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима. https://www.crkvaub.rs/vesti/pouke/pouke-sveti-jovan-kasijan-o-depresiji
  4. JESSY

    Цркву води Дух Свети

    Црква постоји са једном сврхом – да приведе човека Христу. А бити у Цркви подразумева свесну жељу да свој живот градиш око Христа и да Га ставиш изнад свега. Христос је Глава Тијела, Цркве и њен врховни ауторитет (Кол 1,18). Цркву води Дух Свети и у свакој духовној служби не зависимо од људског разумевања, већ од силе Духа Божијег. Тело Христово – Црква – није организација, већ живи организам, који је нераскидиво повезан са Главом и своје руководство и правац добија искључиво од Христа: «…Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава – Христос. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави» (Еф 4,15–16). У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада. У наше дане је Црква опет клеветана, прогањана, а силе ђавоље се на њу наоружаваjу, покушавају да је растргну, унесу раздор, искриве Истину, али она ће, као и пре, опстајати. Прави верник који свим срцем тражи Бога не може отпасти од Бога и Његове Цркве. Немогуће је изгубити Оца Небеског за оне који Њему свим срцем теже и Њиме живе. Господ ће свакако дати све што је потребно за спасење сваком тражитељу. Ми, верници, треба да следимо Христа и да стојимо у истини. Учитељ Цркве, Свети Василије Велики, учио је да је „одбрана истине чак и до смрти директна дужност и највећа заслуга хришћанина“. Оданост Истини је и оданост својим обећањима, принципима. Крштени смо у Цркви земаљској, која води људе у Цркву Небеску, Тријумфалну у Вечности, заклели смо јој се на верност. А изневерити заклетву значи издати Бога и изгубити Његовог Утешитеља – Светог Духа. Дух Свети не живи у зидовима, него у Цркви. Црква је била, јесте и биће. «И врата пакла неће је надвладати» (Мф 16,18). Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkvu-vodi-duh-sveti
  5. Дух овог времена тражи човјека за велика дјела. Хришћанин није човјек који се боји, човјек од ината, него од правде и љубави, праштања и мира. Са собом и другима. Оно што смо дали то смо и имали. А оно што смо од Бога на дар добили, то не смијемо дати, ни изгубити. Слобода, коју нам даје Бог, у Тројици осунчан, бесцјен је благо човјековог живота. Правда, којом се она чува закон је људског дјелања. Вјера којом душа путује ка Царству небеском – темељ је наше наде. А нада у страх не смије никад прећи, ма како тешка била искушења, и како силни изгледали они који насрћу. У очајању човјека увијек најјаче вуче оно што је погубно за њега. Кад угледа макар и крајичак свога ништа живота – човјеку живот престаје, а оно што остаје није живот, него јад и биједа. Протопрезвитер др Никола Маројевић
  6. У храму Светога великомученика Георгија светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесника Бранислава Шијачића и ђакона Александра Верића. На светој Литургији је појао хор Свети цар Константин и царица Јелена. Након Литургије је служено вечерње, док је верни народ клечећи, уз молитву, плео венчиће од траве и цвећа којима је био покривен под у цркви. Ти венчићи се односе домовима и стављају поред славских икона и кандила. На Литургији се, после читања Јеванђеља, верном народу пригодном беседом обратио прота Миливој, који је истакао значај празника Педесетнице. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Из штампе изашла нова и интересантна књига Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког Иринеја (Добријевића) под насловом Православни дух и етика капитализма: Студија случаја на примеру Србије и Црне Горе и Српске Православне Цркве. Издавач овог, обимом невеликог, али значајем великог, дела јесте Институт за политичко умрежавање, уз подршку Центра за истраживање православног монархизма, МИР Publishing, Центра за конзервативне студије и L'association Paris-Berlin-Moscou. Није згорег подсетити да је владика Иринеј, заправо, духовни покровитељ Центра за истраживање православног монархизма, организације-суиздавача овог дела, коју је Патријарх српски Иринеј одликовао орденом Светог цара Константина, у склопу обележавања 1700 година од доношења Миланског едикта 2013. године Господње. Аутор предговора и приређивач биографије аутора дела је ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма. Из предговора издавајамо: У нашо широј, па и интелектуалној, јавности је често присутна, крајње симплификована и, суштински, погрешна перцепција Цркве, као друштвеног чиниоца, којем није иманентно бављење друштвеним збивањима и процесима, које у радикално секуларистичком наративу, не припадају духовној и метафизичкој сфери, како их представници ове школе мишљења доживљавају. Редови пред нама представљају драгоцени камичак у грађевини нашег разумевања мисије и призвања Цркве, која ће бити од нарочитог интереса и ползе за сваког православног хришћанина, али нарочито за оне који препознају потентност и важност питања из домена политичке теологије, социологије религије, али нарочито политикологије религије. Извор: Епархија источноамеричка
  8. То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао. У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч која нам се омакла распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. То није тачно! Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег живе речи које су изрекли велики Божији пророци који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсијеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижникâ Божијих. Учење Цркве Божије живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно. Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца не само наших ближњих, него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи они се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи. Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи су живе и шире се као радио-таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су уствари огромна сила која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе. Кад би људи били лишени речи, постали би слични животињама, а тад би људски живот био потпуно уиштен као такав. Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи! И ето зашто се свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора. Сви смо ми у животу упознали много људи, посебно жена, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље, меље и само меље. А све оно што ти људи говоре испразно је и ником није потребно. Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли, а ти несрећни брбљивци ничег се не боје. И сами знате да људи често трпе брбљивце и обично у себи мисле: ма пусти их нек брбљају! Но брбљивцима се чини да их сви слушају с великим задовољством и не знају да у суштини оптерећују људе и да их људи просто не подносе. Празнословље је заиста велико зло, зло које људи узрокују својим сталним брбљањем. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда као што лута несрећни пас који стално маше репом. И као што су мисли таквих људи испразне и безвредне иста таква су и њихова осећања, жеље и посао. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету, а другим људима је просто одуран. Ето, шта чини празнословље! Мудри људи, људи који живе духовним животом никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би! Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити и шта треба да учинимо са својим незаустављивим језиком? Треба чинити оно што чини свети Јефрем Сирин, тојест треба молити Бога за избављење од тог порока и Он ће нам дати оно за чега Га молимо. Треба избегавати дружење с људима који празнослове и бежати што даље од њих, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају само да би рекли нешто корисно и од којих нећеш чути испразне и за душу штетне речи. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо, чиме је заузет наш језик и да се научимо да језик свој обуздамо. Немојте му дозвољавати да упразно блебеће. Увече се присетите шта сте током дана говорили! Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако усвојите ову навику, навићи ћете се да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и научићете се да га обуздавате. Што је човек усредсређенији на оно што је главно, на оно унутарње и истинско и што више времена посвећује читању Светога Писма и делâ светих Отаца, тим више бива прожет њиховом мудрoшћу и мање ће имати воље да упразно прича. Ово треба увек да имате на уму. Велика је ствар стећи власт над језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2). А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом. Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа. св. Лука Кримски (Војно-Јасеницки) – „Тумачење великопосне молитве св. Јефрема Сирина“
  9. У Вазнесењској цркви у Београду, 25. октобра 2020. године, у Недељу Светих Отаца VII васељенског сабора, служена је Света архијерејска Литургија којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Звучни запис беседе На данашњој Светој Литургији, ђакон Вазнесењске цркве Бошко Савић, положио је заклетву и примио чин свештеника. Патријарх Иринеј је на крају своје беседе пожелео срећу новом презвитеру и поручио му је да се увек сећа заклетве коју је положио и пред нама и пред Богом, али и пред црквом својом. „Заклетва је врло садржајна и сви који смо крштени би требали да се стално подсећамо онога што смо обећли Господу и да се потрудимо да извршимо оно што смо обећали. Нека младом садашњем презвитеру, Господ да силу и благодат да са успехом испуни оно што је обећао. Да послужи ревносно Богу, својој цркви и свом народу јер је он наследник Светих апостола као и сви ми. Онај дух Свети који је сишао на Свете апостоле и нас облагодаћује када се крштавамо или дајемо завет свештенства. Дух Свети који је изабрао апостоле, бира и свештенике да би наставили апостолску мисију. Господ је дао велике дарове, а наше је да се потрудимо да те дарове претворимо у свакодневни живот и да учинимо оно што Господ и Црква очекује од нас“, истакао је Патријарх у својој беседи. На Литургији је певао хор Вазнесењске цркве,а Његовој Светости је саслуживало свештенство цркве и други свештенослужитељи АЕМ. Извор: Радио Слово љубве
  10. Ево истините приче једног нашег савременика. Он има 35 година и довољно је успешан бизнисмен. Има лепу и скромнху жену и малу ћерку, велики стан у Москви, викендицу, два аутомобила, велики број пријатеља …Он има оно чему теже и о чему многи маштају. Али ништа од тога га не радује. Он је заборавио шта је то радост. Сваки дан га притиска туга од које покушава да побегне радом, али безуспешно. Сматра се несрећним човеком али не зна зашто. Има новац, здравље, младост али није срећан. Он покушава да се бори, да пронађе излаз. Редовно посећује психолога, неколико пута годишње путује на специјалне семинаре. После њих осећа олакшање неко кратко време, али се потом све враћа на старо. Жени говори: “Па ако ми од тога и не постаје лакше, али тамо ме разумеју”. Пријатељима и рођацима говори да страда од депресије. У његовој ситуацији постоји још једна посебна околност о којој ћемо говорити нешто касније. А сада морамо да признамо да нажалост он није једини пример. Таквих људи има много. Наравно нису сви у тако добром материјалном положају и зато ми често говоре: тужан сам јер немам довољно новца, или немам свој стан, или посао није одговарајући, или је жена свадљива, или је муж пијаница, или се аутомобил покварио, или нисам здрав и тако даље и тако даље. Њима се чини да ако се нешто мало промени или побољша да ће и туга да прође. Они много снаге потроше на постизање онога што им како им се чини ни не недостаје, али једва успевају да остваре жељено, кад поново после кратке радости наступа туга. Могу се мењати станови, радна места, жене, аутомобили, пријатељи, забаве, али ништа не може заувек да утоли ту свепоражавајућу тугу. И што је човек материјално обезбеђенији то га по правилу она јаче држи. Психолози одређују такво стање као депресију. Они је описују као психичко растројство, које као по правилу настаје после негативних догађаја у човековом животу, али се често развија и без неких видљивих узрока. У данашње време је управо депресија – најраспрострањенија психичка болест. Основни симптоми депресије су: напетост која не зависи од околности; губитак интересовања или задовољства од претходно пријатне делатности; “смањење снага”. Додатни симптоми су: песимизам, осећај кривице, бескорисности, страха, неспособност концентрације и доношења одлука, мисли о смрти и самоубиству, нестабилан апетит, поремећен сан – несаница или превише спавања. Да би била постављена дијагноза “депресије”, довољно је да су присутна два основна и два додатна симптома. Шта да ради човек ако је открио код себе те симптоме? Многи иду код психолога. И шта добијају? Kао прво, дуге разговоре, а као друго таблете-антидепресанте, којих има много. Психолози кажу да се депресија у већини случајева лечи. Али притом признају да је то најраспрострањенија психичка болест. Овде је очигледна протувуречност: ако се болест успешно лечи, због чега не нестане, већ се број болесника с временом повећава? Ево на пример, богиње се већ одавно успешно лече. А са депресијом је слика потпуно супротна. Зашто? Да ли зато што се лече само последице болести, а њени истински корени остају у људским душама, као корен корова, који поново и поново пушта штетне клице? Психологија је млада наука. Званично је формирана као наука пре свега 130 година када је 1879. године В. Вундт отворио прву лабораторију експерименталне психологије у Лајпцигу. Православље постоји 2000 година и оно има свој поглед на ту појаву коју психологија назива “депресијом”. И с тим погледом треба да се упознају они које заиста интересује могућност успешног излечења од депресије. У православљу се за описивање тог душевног стања користи реч “униније”. То је болесно стање при коме у душу прониче тужно расположење, које с временом постаје непрекидно, наступа осећај самоће, напуштености од стране ближњих, уопште свих људи па чак и Бога. Разликују се две основне врсте унинија: – униније при потпуној угушености духа, без осећаја неке злобе, – униније с примесом осећаја злобе, раздражљивости. Ево како о унинију говоре древни свети Оци Цркве. “Униније је раслабљеност душе и изнемоглост ума, клеветник на Бога – као да је Он немилосрдан и нечовекољубив.” (преподобни Јован Лествичник) “Униније је тешко мучење душе, неизречена мука и казна која је много горча од сваке друге казне и мучења.” (свети Јован Златоуст). Такво стање се сусреће и код верника, а међу неверујућима је још више распрострањено. О њима је старац Пајсије Светогорац говорио: “Човек који не верује у Бога и у будући живот, подвргава своју бесмртну душу вечној осуди и живи без утехе у овом животу. Њега ништа не може да утеши. Он се боји да изгуби живот, мучи се, иде код психијатара, који му дају таблете и саветују да се забави. Он прима таблете, а потом иде тамо-овамо да гледа знаменитости и заборави бол”. А ево како је о томе писао свети Инокентије Херсонски: “Да ли грешници који не раде на спасењу своје душе страдају од унинија? Да, и њихов живот се најчешће састоји од забава и утеха. Чак се потпуно сигурно може рећи да је унутрашње незадовољство и скривена туга непрекидни удео грешника, јер савест колико год је гушили као црв изједа срце. Невољан, дубоки предосећај будућег суда и удела такође узнемирава грешну душу и огорчава њене безумне утехе осећајности. Најокорелији грешник временом почиње да осећа да је унутар њега празнина, мрак и смрт. Одатле та незадржива наклоност неверујућих према непрестаним забавама, да би се заборавило и било изван себе. Шта рећи неверујућима о њиховом унинију? Оно је добро за њих јер им служи као позив и подстрек на покајање. И нека не мисле да би се за њих нашло неко средство за ослобођење од тог духа унинија, све дотле док се не обрате на пут истине, и не исправе себе и своје нарави. Сујетна задовољства и овоземаљске радости никада не испуњавају празнину у срцу: наша душа је пространија од целог света. Током времена телесне радости губе снагу да задовоље човека и постају извор душевне тежине и досаде”. Неко може да каже: зар је свако стање туге униније? Не, није свако. Туга и тескоба нису болести ако се нису укорениле у човеку. Оне су неизбежне на многотрудном овоземаљском путу, како је упозоравао Господ: “У свету ћете имати невоље; али не брините: Ја победих свет”. (Јн. 16, 33) Преподобни Јован Kасијан учи да “само у једном случају тугу треба сматрати корисном за нас, а то је онда када она настаје од покајања за грехе, или од жеље за усавршавањем, или од созерцања будућег блаженства. О њој свети апостол каже: “Јер жалост која је по Богу доноси за спасеније покајање, а жалост овога свијета смрт доноси”. (2 Kор. 7, 10) Али та туга која производи покајање за спасење бива послушна, смирена, кротка, пријатна,трпељива, јер настаје од љубави према Богу и на неки начин је весела, бодри надом свог савршенства. А туга која долази од демона бива веома сурова, нетрпељива, сједињена са бесплодном жалошћу и мучним очајањем. Слабећи онога ко јој се предаје, она одвлачи од ревности и спасоносне туге, као неразумна. Дакле, сем горе наведене туге која настаје од спасоносног покајања, или од ревности према савршенству, или од жеље за будућим благом, свака друга туга као овоземаљска и она која доноси смрт, треба да буде одбачена и изгоњена из наших срца”. Прва последица унинија Kако тачно примећује свети Тихон Задонски, с практичне тачке гледишта та „овоземаљска туга је бескорисна, јер не може да поврати или да човеку ништа од тога, због чега тугује“. Али с духовне стране она носи и велику штету. “Избегавај униније јер оно истребљује све плодове подвижништва”, – тако је о томе рекао преподобни Исаија Отшелник. Преподобни Исаија је писао за монахе, то јест за оне који већ знају основне принципе духовног живота да трпељиво подношење невоља и самоограничавање Бога ради доноси богати плод у виду очишћења срца од греховне прљавштине. На који начин униније може да лиши човека тог плода? Може се узети поређење из света спорта. Сваки спортиста принуђен је да трпи тешке напоре у време тренинга. А у борилачким врстама спорта треба још примати и праве ударце. А ван тренинга спортиста се озбиљно ограничава у храни. Дакле, он не може да једе то што жели, не може да иде тамо где жели, и мора да се бави тиме што доводи до исцрпљености и наноси реалан бол. Међутим при свему томе спортиста не губи циљ ради кога све то подноси, и та његова упорност бива награђена: тело постаје јаче и издржљивије, трпљење га кали и чини снажнијим, искуснијим, и као резултат тога он постиже постављени циљ. То што се дешава са телом дешава се и са душом када она трпи страдања или ограничења Бога ради. Спортиста који је изгубио циљ, престао је да верује у то да може да постигне неке резултате, упада у униније, тренинзи за њега постају бесмислени, и чак и ако се примора да их настави он не може да постане шампион и губи плод свих својих трудова које је хтео не хтео претрпео. Може се претпоставити да се слично дешава и са душом човека који је упао у униније, и то је тачно пошто је униније последица губитка вере, маловерја. Али то је само једна страна ствари. Друга се састоји у томе да је униније често праћено роптањем. Ропот се испољава у томе да човек пребацује сву одговорност за своја страдања на друге, а на крају и на Бога, сматрајући да сам невино страда и све време се жали и укорава оне који су по његовом мишљењу криви за његова страдања – а “криваца” је све више по мери тога како човек све дубље упада у грех роптања и озлојеђености. То је најтежи грех и највећа глупост. Суштина роптања се може представити на једноставном примеру. Човек на пример прилази утичници и чита натпис на њој: “Прсте не стављати – удариће вас струја”, и потом ставља прст у њу – удар! – бива одбачен ка супротном зиду и почиње да вапи: “Ах, како је Бог лош! Због чега је дозволио да ме удари струја?! Због чега?! Ах, Бог је крив за све!” Човек, наравно, може почети да окривљује електричара, утичницу, онога који је открио електрику, итд. али ће обавезно завршити са окривљавањем Бога. У томе је суштина роптања. То је грех против Бога. И онај човек који ропће на околности подразумевајући под тим да је крив Онај Kоји је послао те околности јер би могао да их учини другачијим. И зато међу онима који ропћу има тако много “увређених од Бога”, и обратно – “увређени од Бога” непрекидно ропћу. Али поставља се питање зар је Бог приморао човека да стави прсте у утичницу? У роптању се пројављује духовна и психолошка незрелост: човек одбија да прихвати одговорност за своје поступке, одбија да увиди шта се с њим дешава – као логична последица његових дејстава, његовог избора. И уместо тога да призна оно што је очигледно он почиње да тражи кривца а крајњи је наравно Сами Дуготрпељиви. И од тог греха је и почело животарење човечанства. Kако је то било? Господ је рекао: од сваког дрвета можеш да једеш само од овог немој. Само једна заповест и како једноставна. Али човек је пошао и појео. Бог га је питао: “Адаме зашто си јео?”. Свети Оци кажу да је у том тренутку наш прародитељ рекао: “Сагрешио сам Господе, опрости, крив сам, више се неће поновити” не би било изгнанства из раја и читава људска историја би била другачија. Али уместо тога Адам одговара: “А што ја? Ја нисам ништа, то је све жена коју си ми дао…”. То је то! Ето ко је први почео да пребацује одговорност за своје споствене поступке на Бога! Адам и Ева су били изгнани из раја не због греха већ због тога што нису желели да се кају а то се испољило у роптању – на ближњега и на Бога. У томе је велика опасност за душу. Kако каже свети Теофан Затворник: “Пољуљано здравље може да пољуља и спасење, када се из болесникових уста чује роптање”. Тако и сиромаси, ако негодују и ропћу због немаштине, не добијају опроштај. Јер роптање не избавља од невоља, већ их само отежава, а смирена покорност Божијем Промислу и благодушност одстрањују ту тежину у невољама. И зато ако човек који има невоља не ропће него слави Бога ђаво то не може да поднесе и одлази код другог – код онога који ропће да би му причинио још веће непријатности. Јер што човек више ропће то више себи штети. О томе, како се испољавају те штетности сведочи преподобни Јован Лествичник, саставивши духовни портрет човека који ропће: “Такав човек кад му се нешто нареди, противуречи и у њему нема ни доброг расположења јер је лењ, а лењост је неодвојива од роптања. Превртљив је и нико га не може превазићи у многоглагољивости; увек клевета некога другоме. Човек који ропће је мрзовољан за добра дела, неспособан да прими посетиоце, а у љубави је лицемеран”. Неће бити наодмет да се овде наведе један пример. Овај догађај се десио почетком 40-их година у једној јужној руској губернији. Једна удовица, жена из вишег слоја, је са двема младим ћеркама трпела велику невољу и тугу и почела је да ропће најпре на људе а потом и на Бога. У таквом стању се разболела и умрла. После мајчине смрти стање две сиротице је постало још теже. Старија се такође није уздржала од роптања и такође се разболела и умрла. Млађа је много туговала како због смрти мајке и сестре, тако и због свог крајње беспомоћног положаја. На крају се и она разболела. И та девојка је у духовном виђењу видела рајска насеља пуна неизрециве лепоте и радости. Потом су јој била показана страшна места мучења, и ту је угледала своју сестру и мајку, а потом чула глас: “Слао сам им невоље у њиховом овоземаљском животу ради њиховог спасења; да су их подносиле са трпљењем, смирењем и благодарењем удостојиле би се вечне радости у блаженим насељима. Али оне су својим роптањем све поквариле и зато се сада муче. Ако хоћеш да будеш с њима иди и ти и ропћи”. После тога се девојка освестила и испричала своје виђење присутнима. Ово је исто као и у примеру са спортистом: онај који види постављени циљ, верује да је он достижан, и нада се да ће лично моћи да га достигне, – тај може да подноси тешкоће, ограничења, напоре и бол. Хришћанин који трпи све те невоље, које неверујући или маловерни узима као разлог за униније, има узвишенији и светији циљ од било ког спортисте. Познато је колико су Свети велики. Њихове подвиге признају и уважавају чак и неверујући. Постоје разни чинови светости а најузвишенији међу њима је – мучеништво, то јест они који су примили смрт исповедајући Христа. Следећи после њих су – исповедници. То су они који су пострадали за Христа, поднели мучење, али су сачували верност према Богу. Многи исповедници су били бачени у тамнице, као свети Теофан Исповедник; другима су одрезали руку и језик, као светом Максиму Исповеднику; или су вадили очи, као светом Пафнутију Исповеднику; треће су подвргавали мучењима као светог Теодора Начертаног…И сви су они издржали Христа ради. Велико дело! Многи кажу да они као обични људи немају снаге за тако нешто. Али у Православљу постоји један важан принцип, који омогућава сваком човеку да постане свет и убројен у исповеднике: ако неко славослови и благодари Богу у несрећама, тај носи подвиг исповедништва. Ето како о томе каже старац Пајсије Светогорац: “Хајде да замислимо да сам се родио без руку и ногу, потпуно парализован и не могу да се крећем. Ако то примим са радошћу и славословљем, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Тако мало треба да урадим да ме Бог уврсти у исповеднике! Ако се сам закуцам својим аутомобилом о стрму стену и примим с радошћу то што се десило, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Па шта још желим? Чак и ако резултат своје сопствене непажње примим с радошћу Бог ће и то признати”. Али човек који је упао у униније лишава себе велике могућности и циља; оно му затвара духовне очи и баца у роптање које ничим не може да му помогне а наноси му много штете. Друга последица унинија Ето која је прва последица унинија – роптање. И ако нешто може да буде горе и опасније, то је ова друга послдица за коју је преподобни Серафим Саровски говорио: “Нема ништа горе од греха и нема ништа ужасније и пагубније од духа унинија”. “Униније и непрестана неспокојства могу да скруше душевну снагу и доведу душу до крање изнемоглости”, – сведочи свети Јован Златоуст. Та крајња изнемоглост душе се назива очајање, и то је друга последица унинија, уколико се човек на време не ослободи од тог греха. Ево како свети Оци говоре о том стадијуму унинија: “Очајање представља најтежи грех од свих грехова на свету јер тај грех одбацује свемогућност Господа нашега Исуса Христа, одбацује спасење које нам је Он даровао показујући да су у тој души пре свега господарили самопоуздање и гордост, док су јој смирење и вера били страни.” (свети Игњатије Брјанчанинов) “Сатана се злобно труди да растужи многе да би их очајањем повукао у геену.”(преподобни Јефрем Сирин) “Дух очајања доноси најтеже муке. Очајање је највећа радост за ђавола.” (преподобни Марко Подвижник) “Нема тако погубног греха као што је очајање.” (свети Јован Златоусти) “Згрешити је људски а очајавати је сатански и погубно; и сам ђаво је очајањем низвргнут у погибао јер није хтео да се покаје.” (преподобни Нил Синајски) “Ђаво нам и убацује помисли очајања ради тога да би искоренио наду на Бога, то безбедно сидро, тај ослонац нашег живота, тог руководиоца на путу ка Небу, то спасење душа које гину… Лукави подузима све да би нам убацио помисли очајања. Њему после нису потребни напори да нас порази када сами пали не желе да му се успротиве… И душа која једном очајава у свом спасењу, већ потом не осећа како иде у пропаст.” (свети Јован Златоусти) Очајање води директно у погибију. Оно претходи самоубиству, најстрашнијем греху, који човека води директно у ад – место далеко од Бога, где нема Божије светлости и радости, већ само мрак и вечно очајање. Самоубиство је једини грех који не може да буде опроштен, пошто самоубица не може да се покаје. “У време вољног страдања Господњег двојица су отпали од Господа – Јуда и Петар: један Га је продао, а други Га се три пута одрекао. Обојица су починила једнако тежак грех али се Петар спасао а Јуда погинуо. Зашто се обојица нису спасли или погинули? Неко ће рећи да се Петар спасао јер се покајао. Али свето Јеванђеље каже да се и Јуда покајао: “…раскаја се и поврати тридесет сребреника главарима свештеничкијем и старјешинама говорећи: ја сагреших, што издадох крв невину” (Мт. 27, 3-4); међутим његово покајање није примљено а Петрово јесте. Зашто је то тако? Зато што се Петар кајао с надом на милост Божију а Јуда се покајао са очајањем. Ужасна је та пропаст! Њу је без сумње потребно испунити надом на милост Божију.” (Свети Димитрије Ростовски) “Јуда-издајник, постаде очајан и отиде те се обеси” (Мт. 27, 5). Он је спознао снагу греха али није спознао величину Божијег милосрђа. Тако многи и данас раде и следе Јуду: свесни су многих својих грехова али нису свесни многих милости Божијих и тако очајавају за своје спасење. Хришћанине! Тешки и последњи ђавољи ударац је – очајање. Он пре греха представља Бога милостивим а после – правосудним. Таква је његова лукавост.” (свети Тихон Задонски) Тако кушајући човека на грех сатана му убацује помисли: “Бог је добар, опростиће”, а после греха се труди да му убаци сасвим друге мисли: “Бог је праведан и укориће те за то што си урадио”. Ђаво све ово ради човеку јер он никада не може да се избави из јаме греха, јер га Бог неће помиловати, јер не може да добије опроштај и да се поправи. Очајање је – смрт наде. Уколико онo наступи онда само чудо може да сачува човека од самоубиства. Други део >>> Превод са руског: д?
  11. Kако се униније испољава и које су његове последице Униније се испољава чак и у човековој мимици и понашању: изразом лица које се тако и зове – унило, опуштеним раменима, покуњеном главом, одсуством интересовања за околину и своје стање. Може се приметити и непрекидно снижени артеријски притисак. Такође је карактеристична душевна инертност. Добро расположење људи који их окружују изазива код оних у унинију недоумицу, раздражљивост и јавни или скривени протест. Свети Јован Злаотоусти је говорио да“душа која је обузета тугом не може ништа здраво ни да говори, ни да слуша”, а преподобни Нил Синајски је сведочио: “Kао што болесник не може да носи тешко бреме, тако и онај у стању унинија није у стању да брижљиво испуњава Божија дела, јер су код првог телесне снаге у растројству а други нема душевне снаге”. Према речима преподобног Јована Kасијана такво стање човека “му не дозвољава да се моли са уобичајеном ревношћу срца, ни да се бави читањем светих дела, нити да буде миран и кротак према братији; нетрпељив је и неспособан за све радне обавезе или богослужења, све је код њега угушено мучним очајањем. Kао мољац одећи и црв дрвету, тако и туга штети човечијем срцу”. Даље свети отац набраја пројаве тог греховног болесног стања. “Од унинија се рађа незадовољство, малодушност, раздражљивост, празнина, сањивост, неспокојство, непостојаност ума и тела, разговорљивост … Човека кога оно почне да савлађује приморава га да буде лењив, без икаквог духовног напредовања; потом га чини непостојаним, празним и лењим за свако дело”. Такве су пројаве унинија. А очајање има још и теже пројаве. Човек који је у очајању, то јест који је изгубио сваку наду често се одаје наркоманији, пијанству, блуду и многим другим гресима, сматрајући се ионако за палог. Kрајња пројава очајања је како је већ речено – самоубиство. Сваке године на земаљској кугли милион људи оконча живот самоубиством. Страшно је и замислити тај број који превазилази број становника многих земаља. У Русији је највећи број самоубистава био 1995. године. У поређењу са тим показатељем, број је 2008. године смањен за половину али Русија и даље остаје међу земљама са највећим бројем самоубистава. Заиста, у сиромашним земљама има више самоубистава него у богатим и економски стабилним. То није чудно јер код првих постоји више повода за самоубиство. Али од те беде нису ослобођене ни најбогатије земље ни најбогатији људи јер при спољњем благостању душа неверујућег човека често чак јасније осећа тескобну празнину и непрекидно незадовољство, како је био случај са тим успешним бизнисменом кога смо споменули на почетку чланка. Али њега од тог ужасног удела, који сваке године однесе милион људи, може да спасе та посебна околност коју има и које су лишени многи од тих несрећника који себе очајањем доводе до самоубиства. Од чега униније и његове последице настају Униније настаје од неповерења према Богу, тако да се још може рећи да је то плод маловерја. Али шта је то неповерење према Богу и маловерје? Оно не настаје само од себе, ниоткуда. Оно се јавља као последица тога што човек превише верује себи, и има превише високо мишљење о себи. И што више човек верује себи то мање има поверења у Бога. А уздање у себе више него у Бога је – најјаснији знак гордости. Први корен унинија – гордост И зато је према речима преподобног Антонија Оптинског “очајање је последица гордости”. Ако од себе очекујеш све најгоре онда никада нећеш очајавати и само ћеш се смиривати и мирно кајати”. “Очајање је разобличитељ неверја које је присутно у срцу: човек који се узда и верује у себе неће покајањем устати из греха” (свети Теофан Затворник). Чим се у животу гордељивца деси нешто што разобличава његову немоћ и неоснованост поверења самом себи он одмах почиње да очајава и упада у униније. А то може да се деси из најразличитијих узрока: од самољубља или зато што нешто не бива по нашем, као и од сујете, када човек види да се њему равни користе великим предностима у односу на њега; или од притешњених животних околности, како о томе сведочи преподобни Амвросије Оптински. Човек који је смирен и верује у Бога зна да се тим непријатним околностима испитује и укрепљује његова вера, као што се учвршћују мишићи спротисте на тренинзима; он зна да је Бог поред њега и да Он неће ставити на његова плећа искушење које не може да поднесе. Такав човек који се узда у Бога никада не упада у униније чак и у веома тешким животним околностима. Горедљивац који се узда у себе чим се нађе у тешким околностима, које сам нема снаге да промени, одмах упада у униније мислећи да ако он не може да исправи то што се десило то онда значи да нико други не може; још притом тугује и гневи се због тога што су му те околности показале његову сопствену слабост, што гордељив човек не може мирно да поднесе. Управо због тога што су униније и очајање последица и у одређеном смислу демонстрација неверја у Бога један од светитеља је рекао: “У тренутку очајања знајте да вас Господ не оставља већ ви Њега!”. Дакле гордост и маловерје су неки од главних узрока унинија и очајања али далеко од тога да су и једини. Преподобни Јован Лествичник говори о две основне врсте очајања које настају из различитих узрока: “Постоји очајање које се јавља као последица многих грехова, обремењене савести и неиздржљиве туге, када се душа због мноштва рана, погружава и због њиховог великог броја утапа у дубину безнађа. Али постоји очајање и друге врсте, које се јавља због гордости и преузношења, када они који су пали мисле да нису заслужили свој пад… Прво исцељују уздржање и нада; а од другог – смирење и неосуђивање никога”. Други корен унинија – незадовољеност страсти Дакле, што се тиче друге врсте очајања, које настаје од гордости, показали смо у тексту више какав је његов механизам. А шта се подразумева под првом врстом које настаје “од великог броја грехова”? Та врста унинија како тврде свети Оци настаје онда када нека страст није задовољена. Kако пише преподобни Јован Kасијан, униније се “рађа од незадовољене жеље неке користи, када неко види да је изгубио наду замишљену у сопственом уму да добије неке ствари”. На пример, човек који страда од преједања, и болује од чира или дијабетеса, биће у унинију зато што не може да се наслађује жељеном количином хране или различитим укусима; себичан човек – због тога што не може да избегне трошење новца и тако даље. Униније прати практично све незадовољене греховне жеље, уколико их се човек не одрекне из овог или оног разлога. И зато преподобни Нил Синајски каже: “Kо је свезан тугом, тај је побеђен страстима јер је туга последица неуспеха неке телесне жеље а жеља се повезује са сваком страшћу. Онај ко је победио страсти тај не упада у тугу. Kако се болесник распознаје по боји лица тако онога ко је везан страстима разобличава туга. Kо воли овај свет тај ће много туговати. А ко не брине о томе шта је у свету тај ће се увек веселити.” По мери повећања унинија у човеку конкретне жеље губе своје значење и остаје душевно стање које је отисак управо тих жеља, које нису могле да буду испуњене. Тада се како сведочи преподобни Јован Kасијан “подвргавамо таквој туги да не можемо са уобичајеном пријатношћу да поздравимо пријатне особе и наше рођаке, и шта год да нам они кажу у неком пристојном разговору све ће нам се чинити прекомерним и нећемо им дати пријатан одговор када су сви делови нашег срца испуњени горчином”. И зато је униније као блато: што се човек више погружава у њега, то му је теже да се извуче из њега. Остали корени унинија У тексту горе су описани узроци који подстичу униније код неверујућих и маловерних људи. Међутим униније напада и верујуће људе, иако мање успешно. Али то је већ из других разлога. О тим узроцима детаљно пише свети Инокентије Херсонски: “Има много извора унинија – и спољашњих и унутрашњих. Kао прво, код душа које су чисте и близу савршенства униније може да настане као последица тога што их је Божија благодат привремено напустила. Стање благодати је најблаженије. Али да онај који се налази у таквом стању не би сматрао да је оно последица његових сопствених савршенстава благодат се понекад удаљује остављајући свог љубимца самом себи. Тада се светој души чини да је усред дана наступила поноћ: у души се јавља тама, хладноћа, мртвило и заједно с тим униније. Kао друго, униније како сведоче људи који имају искуства у духовном животу, дешава се од деловања духа таме. Немајући могућност да прелести душу на путу ка небу овоземаљским добрима и задовољствима, непријатељ спасења се обраћа супротном средству и наводи на душу униније. У таквом стању душа бива као путник, одједном прекривен маглом и облаком: не види ни оно што је испред ни оно што је иза; не зна шта да ради; губи бодрост и упада у недоумицу. Трећи извор унинија је наша пала, нечиста природа умртвљена грехом. Докле делујемо по самољубљу, испуњени духом света и страстима, дотле је наша природа весела и жива. Али промените животни правац; сиђите са широког пута овога света на узани пут хришћанског одрицања, почните са покајањем и сопстевним исправљањем – тог трена ће се у вама отворити празнина, духовна немоћ, осетиће се умртвљеност срца. Док душа не успе да се испуни новим духом љубави према Богу и ближњему, дотле је дух унинија, у мањој или већој мери, за њу неизбежан. Овој врсти унинија се најчешће подвргавају грешници после сопственог обраћења. Четврти уобичајени извор духовног унинија је недостатак, а тим пре престанак одређене делатности. Преставши да употребљава своје снаге и способности душа губи живост и бодрост, постаје јалова; претходна дела јој сада причињавају незадовољство и досаду. Униније може да настане и због различитих тужних случајева у животу: смрти сродника и вољених особа, губитка части, достојанства и других несрећних околности. Све је то по закону наше природе повезано са непријатношћу и тугом; али по закону те исте природе та туга треба да се смањује временом и нестане потпуно када јој се човек не предаје. У противном случају се формира дух унинија. Униније може да се јави и од неких мисли, посебно мрачних и тешких, и када се душа превише преда сличној мисли и не гледа на ствари у светлости вере и Јеванђеља. Тако на пример човек може лако да упадне у униније од честог размишљања о неправди која влада у свету, о томе како праведни овде страдају а непоштени се довијају и добро им је. Kоначно, извор душевног унинија могу да буду разна болесна телесна стања, а посебно неких његових делова. Трећи део >>> Превод са руског: др Радмила Максимовић Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина
  12. Kако се борити са унинијем и његовим последицама Велики руски светитељ преподобни Серафим Саровски је говорио: “Треба се удаљавати од унинија и трудити се имати радостан дух, а не тужан. Према Сираху “туга је многе убила, а од ње нема користи” (Сир. 31, 25)”. Али како се удаљити од унинија? Сетимо се на почетку чланка поменутог несрећног младог бизнисмена, који током многих година не може ништа да уради са унинијем које га не напушта. Он се на свом искуству уверио у истинитост речи светог Игњатија (Брјанчанинова): “Овоземаљске забаве само заглушују тугу; оне је не искорењују: мало је ућуте и туга одахнувши и као да је укрепљена тим одмором почиње да делује још јаче”. Сада је дошло време да кажемо нешто детаљније о тој посебној животној оклоности тог бизнисмена, коју смо раније прећутали. Његова жена је дубоко верујућа и ослобођена је те мрачне туге којом је обавијен живот њеног мужа. Он зна да је она верница, да одлази у цркву и чита православне књиге, као и то да она нема “депресије”. Али свих тих година колико су њих двоје заједно њему ни једном није дошло у главу да повеже те чињенице и покуша и сам да иде у цркву, да прочита Јеванђеље …Он као и раније редовно иде код психолога, добија краткотрајно олакшање али не и исцељење. Kолико људи постају изнемогли од те душевне болести не желећи да поверују да је исцељење – сасвим поред њих. И тај бизнисмен је нажалост један од њих. Желели бисмо да напишемо да се једног предивног дана он заинтересовао за веру која његовој жени даје снагу да се не преда унинију и сачува животну радост. Али авај, то се још није десило. И дотле ће он остати убројан у оне несрећнике за које је свети Димитрије Ростовски рекао: “Нема код праведника туге која се не би претворила у радост, као ни код грешника радости која се не би претворила у тугу”. Али ако би се одједном тај бизнисмен обратио ризници православне вере шта би он сазнао о свом стању и какве би методе исцељења добио? Сазнао би између осталог да у свету постоји духовна реалност и да делују духовна бића: добра – Ангели и лоша – зли духови. Последњи по својој злоби теже да причине што је могуће већу штету човековој души и да га одврате од Бога и од пута ка спасењу. То су непријатељи који се труде да убију човека како духовно тако и телесно. Они користе разне методе за остварење тог свог циља а међу њима је најраспрострањенија – убацивање људима одређених мисли и осећања, па тако и помисли унинија и очајања. Њихова лукавост се састоји у томе што се зли духови труде да убеде човека да су то његове сосптвене мисли. Неверујући или маловерни човек је потпуно неприпремљен за такву саблазан и не зна како да се односи према таквим мислима већ их заиста прихвата као соспствене и следећи их све је ближе погибији – исто као и путник у пустињи који прихвата фатаморгану као истинито виђење, почиње да је прати и све даље одлази у дубину безживотне пустиње. Верујући и духовно искусан човек зна за постојање непријатеља и за његову лукавост, уме да распознаје његове помисли и да их одсеца, па самим тим и да се успешно супротстави злим духовима и победи их. Човек у унинију није онај који повремено има помисли унинија, већ онај који је њима побеђен и не бори се. И супротно томе, није ослобођен од унинија онај ко никада није имао такве помисли – таквих људи нема на земљи, већ онај који се с њима бори и побеђује их. Свети Јован Златоусти је говорио: “Страшно униније је штетније од сваког другог демонског дејства, јер демони ако неким владају онда је то преко унинија”. Али ако је човека дубоко поразио дух унинија, ако су демони добили такву власт над њим, значи да је сам човек урадио нешто што им је дало такву власт над њим. Горе у тексту је већ речено да је један од узрока унинија код неверујућих одсуство вере у Бога и сагласно томе одустсво живе везе с Њим, Извором сваке радости и добра. Али и одсуство вере је нешто што је ретко кад природно за човека. Веру у човеку убија нераскајани грех. Ако човек греши и не жели да се каје онда он раније или касније неузбежно губи веру. И супротно томе, вера васкрсава у искреном покајању и исповедању грехова. Неверујући сами себе лишавају два најефикаснија начина борбе са депресијом – покајања и молитве. “Молитва и непрекидно размишљање о Богу искорењују униније”, пише преподобни Јефрем Сирин. Треба да наведемо списак основних средстава борбе са унинијем, којима располаже хришћанин. О њима говори свети Инокентије Херсонски: “Без обзира због чега настаје униније, молитва је увек прво и последње средство против њега. У молитви човек стаје директно пред лице Божије: јер ако стане на сунце и не може а да се не озари светлошћу и да не осети топлину, тим су пре духовна светлост и топлота директне последице молитве. Поред тога, молитвом се привлачи благодат и помоћ свише, од Духа Светог, а где је Дух Утешитељ тамо нема места унинију, тамо је и сама туга сладост. Читање и слушање речи Божије, посебно Новог завета је такође снажно средство против унинија. Спаситељ није узалуд призивао к Себи све уморне и натоварене обећавајући им мир и радост. Ту радост Он није понео са Собом на небо већ ју је у потпуности оставио у Јеванђељу за све тужне и оне у унинију. Јеванђеље је за све тужне и оне у унинију. Kо се испуњава јеванђелским духом тај престаје да тугује: јер дух Јеванђеља је дух мира, успокојења и радости.Богослужења, а посебно свете тајне Цркве су такође велики лек против духа унинија јер у Цркви, као у дому Божијем, за њега нема места; тајне су све усмерене против духа таме и слабости наше природе, посебно тајна исповести и Причешћа. Скидајући са себе тежину грехова путем исповести душа осећа лакоћу и бодрост, а примајући у Евхаристији Тело и Kрв Господњу осећа оживљење и радост. Разговори са људима који су богати хришћанским духом је такође средство против унинија. У разговору ми мање или више излазимо из мрачне унутрашње дубине у коју се душа погружава због унинија; поред тога, разменом мисли и осећања у разговору са таквим људима, осећамо од њих неку снагу и животност која је тако потребна у стању унинија. Размишљање о утешним стварима – јер мисао у стању унинија или уопште не делује или кружи око тужних ствари. Да би се избавили од унинија треба себе приморати да се мисли о супротном. Бављење неким физичким радом такође одстрањује униније. Нека човек у унинију почне да ради, чак и не желећи; нека настави да ради чак и безуспешно; од кретања оживљава најпре тело а потом и дух и човек почиње да осећа бодрост; мисли се у току рада неприметно одвоје од ствари које наводе чоевка на тугу, а то већ много значи у стању унинија”. Молитва Због чега је молитва најделотворније средство против унинија? Из много разлога. Kао прво, када се у време унинија молимо самим тим се боримо против злог духа који покушава да нас убаци у то униније. Он то чини ради тога да бисмо очајавали и одступили од Бога, то је његова замисао; када се с молитвом обраћамо к Богу кидамо све непријатељске лукавости показујући да нисмо упали у његову замку већ, напротив, користимо његове замке да бисмо појачали везу са Богом коју је зли дух покушао да прекине. Kао друго, пошто је униније у већини случајева последица наше гордости онда молитва помаже да се исцелимо и од те страсти, то јест она извлачи из земље сам корен унинија. Јер свака смирена молитва Богу за помоћ –чак и најкраћа као “Господи помилуј!” значи да признајемо своју слабост и ограниченост и почињемо да верујемо Богу више него себи. И зато свака таква молитва чак изговорена на силу представља ударац за гордост, сличан удару огромног клатна које руши зидове старих кућа. И коначно, треће и најважније: молитва помаже зато што представља обраћање к Богу Kоји Једини заиста може да помогне у свакој чак и најбезизлазнијој ситуацији; Он Једини има снагу да пружи истинску утеху и радост и слободу од унинија”. „Господ нам помаже у тугама и искушењима. Он нас ослобађа од њих и даје нам снагу да их лако прескачемо а да их чак ни не приметимо. Ако будемо са Христом и у Христу онда нас никаква невоља не може смутити а радост ће испунити наше срце тако да ћемо се радовати и у невољама и у време искушења.” (преподобни Никон Оптински) Kоје молитве треба читати против унинија? Неки саветују да се треба молити ангелу чувару који је увек невидљиво поред нас, спреман да нас подржи. Други саветују да треба читати акатист Исусу Сладчајшему. Такође се саветује да се много пута узастпоно изговори молитва “Богородице Дјево радујсја”, надајући се да ће Господ ради молитава Мајке Божије дати мир нашој души. Али посебну пажњу заслужује савет светог Игњатија (Брјанчанинова), који је препоручио да се за време унинија понављају ове речи и молитве: “Слава Богу за све”. “Господе! Предајем се Твојој Светој вољи! Нека буде Воља Твоја”. “Господе! Благодарим Ти за све што Ти је угодно да ми пошаљеш”. “Одиста примам по делима мојим; помени ме Господе у Царству Твоме”. Свети Оци су приметили да је човеку посебно тешко да се моли у стању унинија. И зато не могу сви одмах да испуњавају велика молитвена правила већ свако може да изговара те кратке молитве на које је указао свети Игњатије. Што се тиче невољности за молитву у унинију и очајању треба схватити да тај осећај не долази од нас већ га је зли дух убацио у нас посебно с тим циљем, да би нас лишио тог оружја којим можемо да га победимо. Свети Тихон Задонски овако говори о тој невољности за молитву у стању унинија:“Саветујем ти следеће; убеђуј себе и принуђуј на молитву и на свако добро дело, чак и ако то не желиш. Kао што људи бичују лењог коња да би ишао и трчао тако и ми треба да се принуђујемо на свако добро дело а посебно на молитву. Видевши такав наш труд и старање, Господ ће нам дати радост и усрдност”. Од четири фразе које је предложио свети Игњатије, две су захвалне. О томе, због чега је њих дао, он сам објашњава:“Посебно се благодарењем Богу одгоне тужне помисли; при наиласку таквих помисли благодарење се изговара једноставним речима, са пажњом и често – док се у срцу не осети мир. У тужним помислима нема никаквог смисла: оне не избављају од невоља, не доносе никакву помоћ, само растројавају душу и тело. Значи оне су од злих духова и треба их одгонити од себе… Благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху, а напослетку и небеску радост – залог, предукус вечне радости”. У време очајања зли духови човеку убацују мисао да њему нема спасења и да његови греси не могу бити опроштени. То је највећа демонска лаж! “Нека нико не говори: “Много сам се огрешио, нема ми опроштаја”. Kо тако говори, заборавља на Онога Kоји је доашо на земљу ради страдалника и рекао: “…бива радост пред Анђелима Божијим за једног грешника који се каје” (Лк. 15, 10) и још: “Ја сам дошао да позовем не праведнике, већ грешнике на покајање” (Лк. 5, 32)“, учи преподобни Јефрем Сирин. Док је човек жив за њега заиста постоји могућност да се покаје и добије опроштај грехова колико год они тешки били и да добивши опроштај измени свој живот, испуни га радошћу и светлошћу. Зли духови покушавају да лише човека те могућности убацујући му помисли очајања и самоубиства – јер је покајање немогуће после смрти. Тако да “нико од људи који су чак дошли до крајњег степена зла не треба да очајава, чак и ако су задобили навику и ушли у природу самог зла”. (Свети Јован Златоусти) Свети Тихон Задонски објашњава да искушење унинијем и очајањем чини хришћанина пажљивијим и искуснијим у духовном животу. И “што дуже траје” такво искушење, “то ће оно донети души већу корист”. Православни хришћанин зна да колико је туга тежа од свих других искушења толико ће већу награду добити они који су је поднели с трпљењем. У борби са унинијем се дарује највећи венац. И зато “нећемо бити у унинију када нам се шаљу горчине и невоље већ ћемо се напротив радовати јер идемо путем светих”, саветује преподобни Јефрем Сирин. Бог се увек налази поред сваког од нас и не дозвољава злим духовима да поразе човека унинијем онолико колико би они хтели. Он нам је даровао слободу и Он се такође брине о томе да нам тај дар нико не одузме. Тако да човек у сваком тренутку може да се обрати Богу за помоћ и принесе покајање. Уколико човек то не ради – то је његов избор, зли духови сами нису у стању да га на то принуде. У закључку желимо да приложимо молитву коју је саставио свети Димитрије Ростовски за људе који страдају од унинија: Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Оче доброте и сваке утехе, Kоји нас тешиш у свакој нашој невољи! Утеши свакога ко је у невољи, ко тугује, очајава опетерћен духом унинија. Јер сваки човек је створен рукама Твојим, умудрен премудрошћу, узвеличан десницом Твојом, прослављен добротом Твојом… Али посећени смо сада Твојом Очинском казном, краткотрајним невољама! Ти састрадално кажњаваш онога кога љубиш и милујеш и гледаш на њихове сузе! Дакле, казнивши помилуј и утоли тугу нашу; пошаљи нам милост Твоју, дивни у светима Владико, Непостижни у судбама Господе и благословени у делима Твојим у векове векова. Амин. Превод са руског: др Радмила Максимовић Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина
  13. За напредак у духовном животу најбитније је устројство душе. Јер, ради се само о једном: да се наша унутрашња природа преобрази. Стога је неопходно да се душевни покрети проверавају, те да се зна која су стања за молитву повољна, а која јој сметају. У човеку делују две снаге у супротним правцима: животодавна снага добра и смртоносна снага зла. Душа је њихово бојиште. Ове две снаге се препознају према својим одређеним особинама. Ако су у твојој души добре мисли, ако твоје срце осећа мир и радост, ако ти је лако и угодно – у теби је благи Дух Свети, дух врлине, духовне слободе, великодушности, мира и радости (свети Јован Кронштатски). Добри дух те чини скромним, мирним и добродушним. Он говори са тобом о истини, чистоти, смирењу, искрености, миру и свим добрим делима и врлинама. Ако је све то у срцу твоме, очигледно је весник истине у теби. Ако се, насупрот, појаве мрачне мисли и зли покрети срца, ако си стешњен и лако западаш у срџбу – извесно је да је кушач у теби. Теби у стешњености срца и пометености тешко пада да срцем Бога призовеш, будући да непријатељ везује душу. Зли дух је дух сумње, неверја, похоте, сметености, невоља и немира. Зли дух те чини човеком тврда срца, жучним и неразумним (преподобни Серафим Саровски). Он помрачује савест, стврдњава срце и испуњава га самодопадљивом опсеном. Он разара твоју унутрашњу сабраност кроз бескорисне маштарије, баца те у бујицу разједајућих осећања, рањава те кроз пожуде и везује кроз страсти. Он испуњује дрскошћу, самооправдањем и тврдоглавошћу. Он те гони са једног посла на други, који изгледа добар, премда му није време, или му не одговара место, или му је погрешна мера. Тиме он узбуњује душу. Он наводи душу да прихвати мале грешке, које спочетка изгледају сасвим безазлене. Ако их душа прихвати, он је заводи у друге грешке, правдајући је тиме што се оне дешавају повремено, и што су под нарочитим околностима, наводно, дозвољене. Ако душа и у њих падне, већ се предала злу. Јер, ђаво неће престати да у истом правцу непрестано делује (свети Теофан Затворник). Човек који се одвоји од Бога, губи снагу коју Он дарива. Он више не може да изађе на крај са својим душевним покретима, са својим телом, са спољашњим догађајима и утицајима. Он тада упада у многопословност и у пожуде, живећи сасвим у спољашњости и заборављајући на Бога. По тим знацима се сазнаје када је у човеку Дух Божији, а кад кушач.
  14. Свијет и друштво у којем живимо све већом динамиком трајно и неповратно мијењају своје лице. Глобалистичка идеологија са свим њеним накарадним анти-вриједностима рефлектује се и на мање системе и друштва и већ двије деценије представља основни амбијент у којем се креће дискусрс владајућих гарнитура у готово свим балканским државама. Тај одраз се веома лако може пратити у данашњој Црној Гори. У глобалном домену владајући релативистички, декадентни и индивидуалистички поглед на свијет, без историје, савјести и упоришта у традиционалним хришћанским вриједностима код нас се одражава у одрицању вишевијековне традиције, језика, писма и припадности Цркви која је и створила државу којој припадамо. Пола године након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни анти-закон о ”слободи” вјероисповијести, стигао је приједлог новог закона о животном партнерству лица истог пола. Оно што је у овом случају неуобичајено када је у питању изгласавање закона јесто то да му се противи и један дио владајуће већине. Наиме, мањинске партије коју чине углавном припадници исламске вјероисповијести, а такође и странка коју представљају вјерници Римокатоличке цркве, одбијају да дају глас усвајању предложеног закона чиме се показује да је поштовање породице и традиционалних породичних вриједности заједнички и незаобилазан елемент етичког учења све три традиционалне вјерске заједнице у ЦГ. Дужни смо, као хришаћни, да дамо одговор на овај дрски насртај на светињу брака. Света тајна брака коју чине мушкарац и жена (Мојс. 2,18-25; Јн 2, 1-11) у данашњем потрошачком друштву постаје ствар међусобне конзумације, релативизује се и у крајњој линији поништава. Губљење смисла брака као свете тајне коју апостол Павле упоређује са везом Христа и Цркве, погубно ће се одразити на породицу и васпитање будућих генерација. Од постања свијета брак јесте само савез мушкарца и жене и само као такав бива благосиљан од Цркве. Господ је Својим присуством на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11) благословио брачну заједницу и кроз њу рађање и родитељство. Прво чудо претварања воде у вино које се збило у Кани је наговјештај онога што се збило на Голготи: Један од војника прободе му ребра копљем и одмах истече крв и вода… (Јн. 19,34). Постоји тијесна унутрашња веза између стварања, Распећа, Крштења, Евхаристије и брака. Жена је створена од ребра човјека, а по заповијести Божијој, човјека и жена постају једно тијело. У светој тајни брака и полност добија истински смисао и бива преображена. Тривијализација полности која је данас постала ништа више него животна забава покретана сензуалним нагонима, води ка дехуманизацији, расчовјечењу личности. Према томе, озакоњивање ”брака” истополних особа представља легализацију гријеха којом се изврће Богом благословена тајна и изврће руглу породица која се више не посматра као ”Црква у малом” већ као некакакав ”заједнички живот”, уговор и сл. Јасно је да се након евентуалног усвајања овог закона послушници глобалистичких владара неће зауставити у испуњавању задатих налога. Сљедећи корак би могао да буде закон којим би се ”животним партнерима” истог пола омогућило да усвајају дјецу. Дакле, циљ је разбијање породице, хришћанске заједнице и вриједности (истом циљу служи и злоупотреба пандемије тајанственог вируса корона), а све са намјером да се задовоље западни глобалистички центри моћи. Док непрестано слушамо како су наводно угрожена права ЛГБТ особа, у пракси видимо сасвим супротно: неометану пропаганду хомосексуализма у вртићима и школама кроз разне брошуре и приручнике, што представља најгнуснији атак на невине дјечије душе. Једном ријечју, упоредо са наративом да ЛГБТ особе бивају дискриминисане, упорно се намеће њихова идеологија као исправна и пожељна. Када Црква, позивајући се на Јеванђеље, опомиње на значај чувања светиње брака и породице, либерални ”душебрижници” устају са оптужбама за ”ретроградност”, затуцаност, непоштовање људских права и слобода. При томе иста та Црква, од истих тих душебрижника трпи страшан прогон, њени епископи бивају хапшени, свештеници који су овом народу двадесет и више година проповиједали Ријеч Божију се протјерују, руше се манастирски конаци итд. Ово је, заправо, својеврсни наставак онога што је започето крајем прошле године доношењем антиуставног и дискриминаторног закона о ”слободи” вјероисповијести који је изазвао реакцију већинског становништва Црне Горе и која се преточила у величанствене литије које су својим достојанством задивиле цијели свијет. У питању је судар два начела, борба духа времена са Духом Божијим и Црквом Његовом. Људска права и слободе коју проповиједају идеолози неолиберализма су привид слободе и представљају заправо ропство гријеху и кнезу овога свијета. Важно је нагласити да Црква никада не осуђује грјешника, него гријех. Свој терапеутски приступ она темељи на тајни Богочовјека и Јеванђеља Његовог које је свевремено и упућено сваком човјеку у сваком времену. Зато Јеванђеље треба да буде критеријум и путоказ свима нама, а нарочито онима који доносе овоземаљске законе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Духовски понедјељак, 8. јуна 2020. Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Саве под Орлином у Голији. Звучни запис беседе Епископу је саслуживало свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће вјерног народа. Владика је, у литургијској проповједи, казао да је Синајска гора блага слика из давнина, која је указивала на оно што ће се догодити у будућности на Сионској гори. То је, указао је Епископ Јоаникије, стари дио Јерусалима гдје су се били сабрали ученици Христови, по заповјести Његовој послије Вазнесења, пребивајући у молитви, док се не обуку у силу са висине. „Та сила са висине је Дух Божји који треба да их оспособи да проповједају Јеванђеље. Они су тако и учинили, молили се Богу, испуњавајући ријеч Христову и, у недељни дан, Педесети дан послије Васкрсења Христовог, док су се молили дувао је неки тајанствени вјетар. Онда се појавио огањ божански као огњени језици, који су се спустили на Свете апостоле. У том благом вјетру био је Дух Божји, али не у оној мјери као код пророка Илије, него много више и силније, видљиво се показао Дух Божји у виду огњених језика“. „Огањ Божански је прожео душе Светих апостола да их очисти од сваке нечистоте, да просвијетли њихове мисле, да их испуни Божје мудрости. То је та сила са висине у коју су се обукли Свети апостоли Христови. Они апостоли, који су раније на Велики петак, показали људске слабости и сви се разбјежали, када их је Господ сабрао послије Васкрсења и научио, они су се охрабрили, нарочито на дан Силаска Светог Духа, обукли се у силу са висине, постали неустрашиви и непобједиви“, подсјетио је Његово Преосвештенство. Раније необразовани, прости људи постали су, по ријечима Владике Јоаникија, пуни Божје мудрости и речистости, те су почели да проповједају Јеванђеље по цијелом свијету. „Ходили су по свим народима, а апостол Павле, као најревноснији назван је апостолом народа. Сви су они апостоли народа, јер проповједају Божју истину, правду, љубав и славу Божју“, казао је Епископ. Додао је да у други дан послије Силаска Светог Духа празнује се, управо, празник Светог Духа. „Свети Дух нас учи и оваплоћењу Христовом, о дјелу Христовом, онако као што је Христос рекао својим апостолима: Када ја одем ниспослаћу вам Духа Светог Утјешитеља Који ће вас научити свему, подсјетити вас на све што сам вам говорио. Дух Свети људе подсјећа на ријечи Божје, даје им мудрост да разумију дјела Христова и смисао Његових ријечи“, бесједио је Владика. Објаснио је да то није само за једно вријеме, него за сва времена. „То је она вјечна новина, онај благи повјетарац који се осјећа и на нашим богослужењима, када се заједно Богу молимо и молитве из уста и срца наших приносимо Богу, тада се осјећа тај благи повјетарац, када силази Дух Свети да освети Дарове којима се причешћујемо, да овај обични хљеб којим се хранимо учини хљебом небеским да се хранимо хљебом вјечног и бесконачног живота“, казао је Владика Јоаникије. Празник Силаска Светог Духа, поручио је Епископ, је диван и величанствен, он запечаћује све што је Господ Исус Христос учинио ради нас људи и ради нашег спасења. „Овај празник нам даје пуноћу знања и пуноћу погледа да разумијемо све оно што је Господ Исус Христос учинио ради нашег спасења. Зато је велики дан и говори се да је Тројчиндан дан рођендана Цркве, да њена сила и њена слава почиње управо од момента када су апостили кренули да проповједају Јеванђеље и да свједоче Васкрсење Христово свим народима“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Епископ Јоаникије је захвалио мати Евангелији на великом труду за ову свету обитељ и сабраном народу, који помаже манастир Светог Саве под Орлином, те браћи свештеницима из Гацка, из херцеговачке Епархије који, како је навео, пазе ову светињу заједно са Гачанима, који ову светињу воле и подржавају. „Она је за то и намијењена да нас спаја, као што Свети Сава спаја цио српски народ и обједињује, тако и ова светиња спаја Гацко и Голију и Никшић. Овај храм је постао мјесто сабора у којем се народ окупља кад год је могуће“, поручио је на крају архипастирског слова Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  16. Празник Свете Тројице, посебно је свечано прослављен у Новој Вароши. Како је Нововарошки храм посвећен управо Тројичном Богу, осим што је слава храма, уједно и слава целог града Нове Вароши. Тим поводом Нововарошани организују свечану литију која полази од храма Свете Тројице и пролази улицама њиховог града. Звучни запис беседе У недељу 7. јуна 2020. године, у поподневним часовима, најпре је у самом храму Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије са свештенством и монаштвом варошког Епархије милешевске служио Молебан Пресветој Богородици. Предвођени својим првопастиром, Владиком Атанасијем, велики број Варошана и њихових гостију кренули су уз молитвене песме градским улицама. Ни обилна киша која је баш у то време погодила Нову Варош није спречила велики број верника да учествује у молитвеном ходу улицама родног града, и тиме ода благодарност Богу на свим даровима које нам обилато пружа. Након повратка литије, у храму је Епископ је најпре освештао кољиво и славски колач које су ове године припремили браћа у Христу Дејан Бијелић, Александар Друловић, Немања Мариновић и Милан Пивјаковић са својим породицама. Честитајући свима сабранима Празник и храмовну славу Владика је рекао: – Данас је дан Цркве, најсавршеније заједнице која постоји, и на небу и на земљи. Нема савршеније заједнице од Цркве. То је заједница Бога и људи и анђела Божијих. На данашњи дан је основана Црква. – Требало је да неко, као слуга Христов, настави Његово дело. Бог хоће да будемо Његови сарадници. Видите, колико је Бог добар… Ученици Христови нису могли сами од себе извршити поверени им задатак. На данашњи дан догодило се управо оно што је Христос обећао. А он је рекао: Послаћу вам силу са висине. Послаћу вам Духа Светога који има све потребне особине, сва оруђа, свеоружије Божије. То је Дух храбрости, смелости, мира, Дух ведрине, слободе, Дух љубави, Дух свакога позитивног корисног знања. – Дух Свети је присутан свуда, али на жалост, срца људска најчешће су затворена за Њега. И онда у многим срцима нема места Богу Духу Светоме. Сви они који се у вери, нади и љубави отворе у молитви бивају насељени, обогаћени Духом Светим, рекао је Епископ Атанасије. Заједничарење Епископа и верног народа у славу Свете Тројице настављено је за трпезом љубави коју су уприличили овогодишњи домаћини. Извор: Епархија милешевска
  17. Саборни храм Силаска Светог Духа на апостоле у Лесковцу и Град Лесковац обележили су данас 08. јуна 2020. године, на Духовски понедељак, храмовну и градску славу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали: крстоносни протојереј Зоран Стојановић, парох трећи власотиначки у пензији и архијерејски намесник власотиначки, крстоносни протојереј Славко Милановић архијерејски намесник лесковачки у пензији, протојереј Далибор Стефановић, архијерејски намесник лесковачки,јереј Иван Марковић, архијерејски намесник јабланички, јереј Иван Ганић, војни свештеник,јереј Марко Николић, парох први власотиначки и свештеници из лесковачких храмова. У току малог входа Преосвећени Владика одликовао је чином протопрезвитера оца Мирослава Јовановића. Саборни храм је био препун верног народа, уз присуство градоначелника Лесковца, као и припадника јавног и културног живота града Лесковца. Након Свете Литургије, уследила је велелепна градска Литија, након чега је у порти Саборног храма Преосвећени Владика освештао славске дарове и преломио колач, а окупљени народ поучио пригодном беседом о данашњем празнику. Извор: Епархија нишка
  18. На Духовски понедељак, дана 08. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Силаска Светога Духа на Апостоле. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј-ставрофор Добривоје Филиповић, парох маркушички и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим осветио је славска обележја и заједно са мештанима који прослављају своју храмовну славу узнео молитве Господу. У својој беседи Епископ Херувим поучио је сабране о значају Педесетнице и Цркве Божје као Тела Христовог у којем смо сви једно у Божјој љубави и милости: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан милости Божје која нас је сабрала под сводове овога светог храма посвећеног Силаску Светога Духа на Апостоле. Педесетница је заиста велики празник, то је Рођендан Цркве Божје у којем се испунило све оно што је Господ обећао човеку. Свети Дух је сишао на Апостоле у виду огњених језика и почела је проповед Јеванђеља Христовог по целој васељени, на свим језицима, да би сви народи могли да разумеју благу Реч Јеванђеља. Свети Дух даје снагу да човек може отворити своје духовне очи да може видети и осетити присуство Христа и топлину заједнице у Цркви Божјој чија је Глава Христос. У Цркви осећамо пуноћу заједнице, топлину љубави и милости Божје. Све друге љубави су пролазне, али љубав према Христу греје као онда када је Свети Дух сишао на Апостоле. Кроз све догађаје у протеклом празничном периоду на чијем је првом месту Васкрсење, затим Вазнесење и данашњи догађај Педесетнице видимо испуњење Очевог Домостроја спасења. Бог није оставио човека, али нажалост човек оставља Бога. У томе је највећи проблем човечанства. Када се Христос Бог вазносио рекао је да ће нам послати Духа Утешитеља. Свети Дух нам омогућава заједницу са Богом и отвара нам духовне очи за присуство Божје. Сви требамо да будемо носиоци Светога Духа. Светог Духа задобијамо приликом свете Тајне крштења, а благодат се умножава кроз светотајински живот и испољава се у виду врлина. Тако постајемо врлински народ и носиоци Христа. Не требамо да заборављамо Бога. Бог је са нама без обзира на искушења којих ће свакако бити што време буде одмицало, све ће теже бити хришћанин. Не смемо посустати на томе путу, морамо остати и опстати утврђени у закону Христовом. Закон Христов се огледа у послушности према Цркви и виду љубави према Христу ближњима. Свети Дух силази да би се човеку омогућила заједница, обитавање у љубави и милости Божјој. Бог је љубав, Бог воли а не мрзи. Кроз историју Цркве небројено пута можемо видети колика је љубав према човеку. Ни једнога тренутка се та љубав не умањује, него се увећава онолико колико човек својом слободном вољом жели да прихвати љубав Божју. Ту се налази суштина вере и испуњење живота свакога хришћанина. Требамо да будемо прави пример другима, да би други кроз нас упознали Христа. Заиста је љубав и милост Божја велика и не можемо је разумом ни приближно схватити уколико не носимо благослов Божји на себи, ако не долазимо у Цркву Божју и не слушамо Свето Јеванђеље. Благодаћу Светога Духа ми схватамо јеванђелске истине. Једино кроз разум облагодаћен Светим Духом можемо разумети целокупну историју спасења људског рода. То је закон и то су пророци који су своје испуњење добили у Христу пред којима закони по природи и по човеку нестају. Догађаји Домостроја спасења показују смер свакога од нас, показују нам да је наше усмерење ка Небу. Гравитација природе нас увек усмерава ка земљи, али ми требамо да се боримо као некада Јаков, да будемо борци за Христа и проносиоци вере. Требамо увек да се сабирамо у храмовима, да осетимо топлину храма и заједнице, топлину хармоније која влада у Цркви Божјој. То је прави пут свакоме од нас. Радујем се што можемо данас бити овде, што можемо прославити славу овог дома Божјега. Радујем се што можемо да служимо службу Божју и да се причестимо Телом и Крвљу Господњом, да осетимо благословени догађај Царства Небескога овде на земљи кроз Свето Литургијско сабрање. Сваки човек понаособ треба да буде литург. Тако треба да живимо, литургијски, у заједници. То је пројава љубави, слободе и послушности. Ако тако живимо и владамо се тим примерима можемо бити следбеници Христови, носиоци љубави и благодати Божје. Нека је благословен данашњи дан, нека сте сви благословени и нека се наша заједница у Маркушици умножи благодаћу Светога Духа од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  19. Свету архијерејску литургију служио је домаћин Високопреосвећени митрополит дабробосански г. Хризостом, а уз саслужење протојереја-ставрофора Мирка Николића и Душка Недића из епархије зворничко-тузланске, јереја Далибора Стакића и Марка Малеша и ђакона Будимира Гардовића. Након свете архијерејске литургији обављен је трократни опход око светог храма, благословљено је славско кољиво и преломљен славски колач. Током богатог славског ручка које су кумови славе спремили за госте док су сви домаћини у својим ладарама припремили софре за своје госте и фамилије, трајало је по обичају народно весеље и радовање свих окупљених данас у Возућици. У бесједи о Силаску Духа Светога на апостоле Високопреосвећени је истакао:''… данас Дух Свети, својом божанском моћи и енергијом мјења духовну структуру светих апостола, који бијаху духовно слаби галилејски рибари. Док им је сам Господ Исус Христос говорио и излагао своју божанску науку, они као да нису много тога разумјели. На крају су се разбјежали и оставили учитеља, а као што знамо ап. Петар га се и одрекао, ап. Тома није вјеровао у приповједање осталих апостола да је учитељ устао… Данас они бивају обучени и испуњени благодаћу Духа Светога и постају непоколебљиви стубови Цркве Христове… Нека би и нас данас тај исти Дух Свети обновио, учврстио и оснажио у вјери, у љубави и вјерном свједочењу Христа Господа у свијету… Данас нам је то потребно више него икада јер смо као Црква божија нападнути и изнутра, из саме Цркве и с поља од непријатеља Христа Господа, Њега као Истине и Правде божије...'' Извор: Митрополија дабробосанска
  20. У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу. Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  21. У сриједу 3. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Светог цара Константина и његову мајку - царицу Јелену, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, Бранко Вујачић и ђакон Павле Божовић. Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. У свом пастирском обраћању отац Мирчета се дотакао значаја лик, дјела и самог животописа цара Константина који је 313. године донио чувени, епохални Милански едикт, којим је подарио слободу вјероисповједања вјере Хришћанске на територији цијелог Римског царства: ,,Историја цркве се дијели на период прије цара Константина и након њега, будући да је тај велики и благочестиви цар дао слободу хришћанима. Дао је могућност својим чувеним Миланским едиктом да могу слободно вјерујући људи да исповиједају своју вјеру хруишћанску. До тада је хришћанска вјера била прогоњења мање или више. Али, од цара Константина, његовим чувеним Миласнким едиктом који је донио са својим савладарем Ликинијем 313. године, вјера Хришћанска је постала слободна вјера и то је један од највећих догађаја у историји човјечанства, нарочито у историји Цркве хришћанске.'' Отац Мирчета се посебно осврнуо на чињеницу да прије цара Константина хришћани нису имали права на своју имовину, својину нити слободу вјероисповиједања: ,,Зато је велико дјело тог великог цара и зато га зовемо равноапостолним. Зовемо га тако, зато што је дозволио хришћанима да могу слободно живјети и исповиједати своју вјеру и да могу градити своје храмове, да се окупљају на светим службама као што то и ми данас чинимо. Прије њега, многи су прогонили хришћане, убијали их, отимали су њихову имовину и разарали њихове храмове. Цар Константин је све то прекинуо и зато му припада велика слава.'' ,,Цар Константин је имао осим овога и друга велика дјела. Наиме, он је сазвао Први васељенски сабор 325. године који је одржан у Никеји. Такође, изградио је престони град - Константинопољ - Цариград и у њега пренио престоницу Римског царства, а тај град је Божији град који је он посветио управо истинитом Богу.'' - подсјетио је он. У другом дијелу свог обраћања, отац Мирчета је изразио наду да ће дјело и дух цара Константина, дух слободе и владавине права завладати и у Црној Гори, да ће се црногорска власт и законодавство угледати на овај свијетли примјер великог цара Римског царства: ,,Највеће његово дјело је слобода коју је даривао Цркви. Слобода којом је омогућио да имамо своје светиње и своје Храмове. Нека би тај дух, дух цара Константина, дух слободе према хришћанима и цркви православној и хришћанској преовладао и овдје код нас у Црној Гори. Да они који одлучују овдје код нас о тим стварима се угледају на цара Константина и ако је живио у IV вијеку, он је имао осјећај да Цркви треба дати слободу, да хришћанима треба дозволити да имају своје храмове и своју имовину и да треба дозволити да се у њима Богу моле. То је оно што ми и данас тражимо, што искрено желимо и за шта се боримо. Боримо се дакле у 21. вијеку за те вриједности које је цар Константин поштовао прије равно 1,707 година.'' ,,Ништа више не тражимо од тога, нити нам треба више, желимо да слободно исповиједамо нашу вјеру, да нам то нико не брани и да нико не атакује на наше светиње.'' - поручио је отац Мирчета. ,,Дај Боже да будемо они који чувамо и живимо својом светињом. Да би човјек чувао светињу, најважније је да живи светињом, да живи светињом вјере, да живи светињом људског живота, онако како је Бог то замислио и како нам је Бог то даровао.'' - закључио је прота Мирчета Шљиванчанин. Извор: Саборни храм у Подгорици
  22. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 30. маја, на празник Светог апостола Андроника и Јуније, Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда, гдје су синоћ враћене мошти Светог Арсенија Сремца, након што је у претходна два дана походио вјерни народ у Подгорици и Кучима. На Светој архијересјкој литургији су саслуживали протосинђел Сергије, намјесник острошки, протојереј Жељко Ћалић, парох даниловградски, протојереј Илија Зекановић, парох Комана, Бандића, Загарача и Загреде, отац Пеђа Катанић, јерођакон Роман и ћакон Иван Црногорчевић, уз молитвено учешће сестринства ове свете обитељи и вјерног народа. Митрополит је у чин чтеца произвео Недјељка Кнежевића а у току Литургије је крштена нова слушкиња Божија Арсенија чиј је кум био владика Амфилохије. Након прочитаног јеванђелског зачала, подсјетивши на Христове ријечи “Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека и свијета”, Високопреосвећни Митрополит је казао да су то ријечи онога који је сјединио небо и земљу, Бога и човјека, и испунио домострој спасења па је земљу онебесио и обесмртио. “Небеса је уселио у људску природу, самога себе као Сина Божијега јединороднога, да би човјек од смртнога бића, пролазнога, постао бесмртно, непролазно биће, да би задобио дар усавршавања у мјеру раста висине самога Христа”, казао је владика. Даље је објаснио да је Христова мјера безмјерна и да је усавршавање у Христу безмјерни и безгранични напредак и усавршавање те да нема границе и да је тако и са човјеком и људском природом, која се вазноси на небеса и сједи са десне стране Бога и Оца. “Онај који је у Христу је у Богу Оцу, и онај који иде за Христом иде јединим истинским и правим путем који открива и дарује живот и вјечну истину. То је оно што нам открива и дарује Господ, то је оно што добија своју поноћу у овом празнику кога прослављамо у Светом Вазнесењу Христовом”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Митрополит је подсјетио да се Господ вазнео на небеса, претходно родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве, поживевши заједно са нама, преобразивши се на Гори таворској и тим преображењем откривши Духа Светога животворнога, свјетлост вјечну и њоме обдаривши човјека, пострадавши ради нас и нашега спасења. “Узео је крст на себе и послије тога васкрсао из мртвих, да би се јављао светим ученицима 40 дана и да би послије тога јављања пред њима вазнео се на небеса, потврдивши да ће Он остати заједно са њима до краја свијета и вијека, тиме што ће ми послати Духа Светога животворнога који ће их водити у сваку истину. И то је оно што примамо у Светој тајни крштења. Од мајке рођење је рођење за пролазни живот, а рођење Духом Светим и водом у Тајни крштења то ново рођење је рођење за вјечност и непролазност, за бесмртност.” Честитајући крштење својој куми Арсенији, Архиепископ цетињски је нагласио да је она примила тај дар новога вјечнога рођења овдје поред ћивота Светог Арсенија. Добивши то име, како је казао, она је добила и благослов Светог Арсенија чудотворца, чувара ове светиње и душе нашега народа, наследника Светога Саве, који својим живим присуством овдје потврђује то јединство без прекида Цркве Божје у Христу. То јединство и силу јединственога Господа Оца и Сина и Духа Светога је, како је објаснио, примила и Арсенија у Светој тајни крштења и миропомазања, примивши печат дара Духа Светога животворнога. “Онога Духа којим је рођен сам Господ и кога је Господ обећао својим ученицима, Цркви својој, и којега је подарио на Духовдан – Тројичиндан, а који је дошао по Његовом обећању послије Његовог вазнесења. Тако да ево још једна душа је пришла том Божјем дару и вјечном и непролазном Царству Божијем, примила квасац у себе бесмртнога вјечнога живота, новога рођења Духом Божјим и водом”, рекао је владика. Заблогадаривши Господу који даровима вјечнога живота дарује човјека, Митрополит је истакао да је Господ обдарио људску природу тим даром вјечним вазневши је на небеса тиме што је сам сишао са небеса и вазнео човјека и људску природу. Обдарио је човјека вјечним и непролазним, бесмртним животом, у заједници својој – Цркви, која је тијело Његово, “подаривши том тијелу душу а та душа Цркве Божије и оних који се крштавају јесте управо Дух Свети животворни”. “Зато се и поклањамо Богу нашем и кршатавамо у име Оца и Сина и Духа Светога. И трудимо се да живимо овај кратки земаљски живот у Оцу и Сину и Духу Светоме примајући Њега и Његове Свете божанске дарове, испуњавајући Његове заповијести, ходећи за Њим заједно са светим пророцима и апостолима, светим Божјим људима, који су кроз вјекове служили Господу”, рекао је Митрополит Амфилохије. Међу те свете људе спадају и Свети отац Арсеније, Свети апостол Андроник и Света Јунија, које данас прослављамо, као и сви свети у којима је диван Господ и у којима почива силом свога Духа животворнога, призивајући све људе и све земаљске народе у то вјечно и непролазно Царство своје. “Зато читамо ово Јеванђеље гдје је Господи попевши се на Гору открио својим ученицима и рекао да иду и да крштавају све земаљске народе, све људе у име Оца и Сина и Духа Светога, и да их уче да испуњавају све оно што им је заповиједио. И тако се наставља то дјело Божије, дјело Цркве Божије, Христово дјело, кроз вјекове и овдје код нас и широм свијета и међу свим земаљским народима”, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. У недељу, 17. маја 2020. године, пету после Васкрса, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Глибовац надомак Смедеревске Паланке. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, архијерејски намесник јасенички, игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), парох влашкодолски протојереј Миле Миловановић, парох баничански јереј Дејан Василијевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин), професор крагујевачке Богословије, и ђакон Владимир Степановић. Литургији су присуствила мештани села Глибовац, као и ђаци овога села са својим вероучитељем Сашом Костадиновићем. Службу је за певницом, својим слаткопјенијем, украсила група “Србских православних појца” из Београда и хор “Светог Симеона Богопримца” храма Светог Преображења Господњег из Смедеревске Паланке. После прочитаног Јеванђелског зачала Владика Јован се обратио сабраном верном народу Богонадахнутом беседом, прво их подсетивши на догађаје из Јеванђеља предходних недеља, а потом о данашњем, које говори о сусрету Господа Исуса Христа са женом Самарјанком. Преосвећени Владика је казао да нам ова прича открива две природе у Господу Исусу Христу. Да нам је Господ у свему био исти, осим у греху. Овом причом нам је откривена велика тајна, зашто је Христос дошао у свет? Дошао је да сви људи дођу до спасења, које се у Цркви, кроз Цркву и са Црквом задобија. У Цркви се задобија Дух Свети. који од немоћног човека чини свемоћног човека. Владика се посебно позабавио дијалогом измеђи Господа Христа и жене Самарјанке. Они нису били из истог народа, а притом њихови народи нису били у добрим односима. Ова жена, како је рекао Владика осећа да то није обичан човек, и зато тражи “воду живу” која је заправо дар Божији. Сваки човек по Богоданој слободи, може де изабере хоће ли примити или одбацити тај дар који је Дух Свети. Дух Свети се најпре даје Апостолима у дан Педесетнице, и свима нама у Цркви. Још је нагласио да се се у овом Јеванђелском зачалу говори о једној другој жеђи, духовној жеђи, коју човек када осети све више жедни. На крају се Владика осврнуо и на ову пошаст, која у последње време уноси немир у наш народ, нагласивши да се народ без бојазни од “инфицирања” може причешћивати, јер се ми причешћујемо Богом који је Лекар од свих болести и од сваког греха. Извор: Епархија шумадијска
  24. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да су литије у Црној гори престале да функционишу на начин како је то било последњих месеци, међутим, „црква ту остаје и она је по својој природи, већ 2000 година, против свих вируса који рађају грех, сатанску силу и смрт“. Борба против вируса беззакоња и коронавируса „Тако и данас, ми имамо у Црној Гори два вируса. До сад смо имали само вирус беззаконог закона који је почео да хара Црном Гором, њеном влашћу и оба народа, а сад имамо и коронавирус. Ми, као Црква, борећи се против овог вируса уз народна сабрања, настављамо и борбу против коронавируса. Наставићемо борбу тамјаном и молитвом, као што смо написали у саопштењу свештенства“, каже митрополит Амфилохије за Спутњик. Према његовим речима, тамјан и молитва су одувек били средство за борбу против свих вируса у људском друштву и заједници. Надамо се да ће се власт вратити и себи и памети „Ми, наравно, чекамо разговор са представницима владе и надамо се да ће се садашња власт у Црној Гори вратити памети и себи самој, Црној Гори, њеном вековном предању које је утемељено на овој цркви и да неће више прогонити цркву“, истиче митрополит Амфилохије. Он додаје да је коначно дошло време да престане прогон православне цркве у Црној Гори који је започео 1941. године, а ескалирао 1945. због чега је у Црној Гори завладало богоубилаштво и братоубилаштво. Од „пучине стоке једне грдне“ до божјег народа „Овај закон који је донет је и богоубилачки и братоубилачки и поновно повампирује дух братоубилаштва. Наследници богоубилачке и братоубилачке власти не схватају којим су путем кренули и црква их на то подсећа. Много је битно да и овај народ, који до јуче био 'пучина је једна стока грдна', постао прави народ који се ослободио страха, чак и од страха да ће деце изгубити парче хлеба“, наглашава митрополит. Он признаје да је и њега изненадила вера народа и додаје да су народу у Црној Гори „узимали и образ и достојанство“ од Другог светског рата, међутим, кад су дирнули у „дамар животни, а то су цркве и светиње“, онда се народ пробудио. „И ми данас у Црној Гори имамо народ, ја не знам да ли у Европи има такав који је одједанпут од једне пучине постао божји народ“, наглашава митрополит црногорско-приморски. Народни лек против коронавируса Без обзира на одлагање литија, народ неће посустати од одбране светиња, тврди митрополит Амфилохије. Он додаје да се нада да ће и коронавирус посустати, уз напомену да се још није појавио у Црној Гори, „а народ каже – управо због тамјана и молитве.“ „Дакле, већ имамо лек за овај вирус који смо имали овде, од тог беззаконог закона. Наставиће се та борба против вируса, као што је кроз векове била борба против свих вируса греха и мржње, злобе и братоубиства и на начин како је то рађено кроз векове – молитвом и постом. Наравно кад прође вирус који је завладао светом, онда ћемо поново да се вратимо, уколико се власт не врати памети и самој себи“, рекао је митрополит Амфилохије. Извор: Спутњик
  25. У четвртак 13. фебруара 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу, уз саслужење братства овога светога храма. Звучни запис беседе У својој беседи, Владика Јован је нагласио: “Кир и Јован, светитељи које наша Црква данас прославља, били су лекари, али су поред земаљских лекова, људе лечили и духовним даровима. Грех отуђује човека, пре свега његова гордост. Свети Кир је болесне пре свега упућивао на покајање. Све што поседујемо је дар од Бога, а највећи дар је душа човека. У власти човека је да ли ће своју душу спасти или погубити. Господ је послао апостоле да проповедају Јеванђеље, а они су своју благодат и свој дар усадили у душе људи. Они нису злоупотребили свој дар. За ревност човека, Дух Свети дарује дар на дар. Сваки дар је пут од земље до неба и од човека до човека. Зато је Господ наш Исус Христос за себе рекао да је Он Пут, Истина и Живот”. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...