Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих апостола и ђакона Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, у петак 10. августа 2018, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Косијерево у Петровићима код Никшића. Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, а у молитвеном сабрању учествовали су и бројни вјерници. Прије богослужења Владика је у првине монашког образа обукао искушеника косијеревске обитељи брата Милана, коме је дао монашко име Андреј. Током свете Литургије Епископ Јоаникије унапредио је у чин архимандрита јероманаха Арсенија, игумана Косијеревске светиње. Владика је пригодним словом о. Арсенију честитао произвођење у највиши степен монашког чина, који је још већа и одговорнија служба. На указаној части и повјерењу Његовом Преосвештенству владици Јоаникију захвалио је архимандрит Арсеније. Ријечима архипастирске бесједе обратио се Владика будимљанско-никшићки, говорећи о древној немањићкој задужбини манастиру Косијереву, који је кроз вјекове сабирао народ, кријепио га и снажио у најтежим временима наше мукоторпне историје. „Остало је забиљежено да су косијеревски калуђери кроз сва времена достојно носили свој крст, бреме своје службе и свог народа и да Турци, иако су понекад пљачкали и вршили насиља, никада нијесу порушили манастир Косијерево. Огријало је сунце ову светињу у она времена када су донесене мошти Светог Арсенија из Бјелопавлића у манастир Косијерево на Требишњици. Тиме је честити краљ Никола хтио да охрабри своје Херцеговце и награди овај дио ослобођене Херцеговине за велике жртве које су дали за слободу. Тада су Црногорци и Херцеговци дисали једним духом и није била постојала подјела Србин, Црногорац – то су нова, несрећна времена донијела, а са том подјелом и велику срамоту, која нам се догађа из дана у дан“, рекао је Владика. Ипак, забиљежено је, нагласио је Епископ Јоаникије, да се у манастиру Косијереву, приликом доласка светих моштију Светог Арсенија, наследника Светог Саве, сабрала цијела Херцеговина и Црна Гора и да таквог славља није било од Косова. „Наступила су тешка времена Аустроугарске окупације и били су паметни наши преци, знали су колико су Швабе кивне овој светињи, јер је она брисала границу коју су они жељели да утврде, па су на вријеме склонили мошти Светог Арсенија и понијели их преко Бањана и Никшића у манастир Острог, гдје су почивале током окупације, а у то вријеме тамо су почивале и мошти Светог краља Стефана првовјенчаног. У Острошкој светињи сабрале су се тада многе светиње да кријепе наш народ у најтежим временима, која су била гора од турских. Први који су светињу оскрнавили и порушили били су браћа хришћани, западни католици, како кажу, цивилизвана и културна Европа и Беч. Они порушише нашу светињу, па је калуђер, који се једини затекао да чува светињу, Герасим Вујовић рекао да то нијесу хришћани, него јуде и сатане кад могу да руше светињу Божју, светињу овог народа“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Та времена су прошла, али, оцијенио је Владика, убрзо су наступила нова тешка времена. Тек што се обновио манастир Косијерево, услиједише нова страдања светиње. „Страдање удари по самом тијелу, по самом животу манастира. Несрећни наши комунисти, несрећни изроди овог народа, било је међу њима патриота, али сваки онај ко је дигао руку на свештеника, а било је таквих много, побише косијеревске и добрићевске калуђере све до једног: Теофана Беатовића, Дамјана Томића, Арсенија Кнежевића, Тимотеја Ковача, јеромонаха манастира Добрићева, свештеника Риста Јарамаза, Васа Поповића вучедолског и многе угледне људе, за те злочинце кажемо да су били изроди. Свако ко је дигао руку на брата и посебно на свештеника, на духовно лице био је изрод и остао изрод“, поручио је Његово Преосвештенство. Закључио је да треба да будемо захвални косијеревским калуђерима, који су остали вјерни Христу до своје кончине и свештеницима овог краја, који су своју вјеру запечатили мученичком крвљу. Из те жртве, закључио је Епископ, обнавља се косијеревска светиња молитвама Светих свештеномученика и новомученика, који нас грију и охрабрују са Неба, снаже и подстичу да ову светињу, која нас је вјековима чувала и духовно кријепила, обнављамо. „Данас имамо ту радост да смо добили новог архимандрита ове свете обитељи о. Арсенија, игумана и новог монаха о. Андреја. Нека буде са Божјим благословом, нека ова светиња цвјета и у потпуности обнови“, рекао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Након богослужења услиједила је трпеза братске љубави уз пригодан програм. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице

Апостол Петар нас учи како треба да се одвија служење душебрижништва: Чувајте стадо Божије,… не као да господарите наследством Божијим, него будите углед стаду (1 Пет. 5: 2-3). Светитељ Григорије Богослов позивајући се на речи апостола Петра (Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца (1 Петр. 5: 1-2) и наводи: „[Нешто] принудно је попут растиња које се насилно савија рукама: чим буде препуштено себи, оно се обично враћа у свој претходни положај. Насупрот томе, оно што се ради по слободној вољи, врло је законито и врло је поуздано, пошто је утврђено везама наклоности срца. Стога наш закон и Сам Оснивач закона заповедају: чувајте стадо Божије <…> не принудно, него добровољно.[1] Суштину духовне власти открива нам свети праведни Јован Кронштатски: „Само Бог може да обнови човека развраћеног грехом, или то могу учинити они људи којима Сам Бог даје Своју благодат и власт и силу да се сами обнове, и просвете, и учврсте у новом животу, и да друге обнављају, да их освећују и да руководе њима влашћу Божијом, духовном влашћу.“[2] Светитељ Димитрије Ростовски се обраћа пастирима: „Духовништво је јерејима од Бога даровано како би послужили људском спасењу, а не ради таштине, гордости, сујетног надимања и прекомерног господарења духовном децом. Премда је Бог дао јереју власт да веже и разрешава грехове, ова власт делује само док се обавља Тајна Исповести и покајања, а после исповедања грехова духовник не треба да се сећа исповеђеног, као што му не доликује ни да има власт господарења над духовном децом.“[3] Свештеник увек треба да има на уму због чега га је Бог призвао и да у складу с тим обавља своје духовно служење: „Ми, свештенослужитељи, немамо власт у дому Божијем. Нисмо ми господари Цркве, већ само њени послушници; не командујемо, већ само са свештеним и Божијим страхом располажемо по свом разуму благодаћу која нам је дата одозго.“[4]

У трећу недељу по Пасхи, 22. априла 2018. године, када молитвено вршимо спомен на свете жене Мироносице, у храму Преноса моштију Светог Саве у Новом Саду, светом Литургијом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештеног братства храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Прота Миливој је својом омилијом, по прочитаном Јеванђелском одељку, поучио присутне о потреби угледања на непоколебиву веру и љубав жена Мироносица, из чијег примера треба и ми да црпимо нове духовне снаге за своје служење Богу, и самим тим за своје спасење. Додатни разлог за духовну радост у Светосавском храму јесте одлука Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја да ова новосадска светиња добије новог служитеља Олтара Божјега, у личности новорукоположеног ђакона Владе Поповића. Овом приликом, читањем декрета г. Епископа од стране проте Миливоја и речима поуке и добродошлице, ђакон Владо је уведен у дужност парохијског ђакона. Срдачним поздравима и очинским жељама проте Миливоја придружио се и протонамесник Бранислав Мркић, настојатељ Светосавског храма, пожелевши добродошлицу новом ђакону. Извор: Радио Беседа View full Странице

Пише:Марко Јефтић http://www.xn----7sbbagdni3bnkqnr3go.xn--90a3ac/21-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%83-%D0%BC%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2/ Дана 14. фебруара 2018. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој су говорили аутор и водитељ емисије „Агапе“ Александар Гајшек, историчарка науке Александра Нинковић Ташић и француски хуманитарац Арно Гујон. Повод њиховог гостовања било је представљање књига издавачке куће Агапе. У двочасовном разговору, уживало је више стотина слушалаца. Због мноштва људи који нису могли да нађу место у препуној сали парохијског дома, снимак трибине ће бити постављен на званичном YouTube каналу младеновачке Цркве. На самом почетку Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и подсетио их на богату и плодоносну делатност гостију и указао на велики значај предавача у животу Србије и српске Цркве. Након уводних речи наступио је хор „Благовести“, који је током вечери извео три песме са Косова и Метохије. Телевизијска емисија „Агапе“ траје пуних тринаест година, док је недавно из штампе изашла „Агапе – антологија 4“, збирка од 12 разговора коју је начинио академик др Владета Јеротић, сатрудник Александра Гајшека на овом богоугодном подухвату од самог почетка. Књига нам доноси мало познате приче о детињству и школским данима истакнутог српског психотерапеута, а ту су и казивања о разним актуелним темама Митрополита Порфирија, проф. др Александра Зечевића, угледног дипломате др Дарка Танасковића, писца Душана Ковачевића, протођакона Љубомира Ранковића и многих других. Трудом Александре Нинковић Ташић по први пут српска јавност има прилику да прочита комплетне аутобиографије Николе Тесле и Михаила Пупина. Својим путем ка истини ходили су велики умови огромних срца Михаило Пупин, Никола Тесла и Милутин Миланковић. Миланковић је дао Канон осунчавања земље, који до данас задивљује светску научну јавност. Михаило Пупин, чудесан човек, даривао је српски народ као нико. Никола Тесла је поред мноштва патената писао о Косовском боју, Марку Краљевићу и другим јунацима српске историје. Али, и Пупин и Тесла су „прекривени“, истакла је Александра Нинковић Ташић. Ми не знамо да је Тесли у самртном часу крај узглавља била књига народне поезије, на страници са песмом „Смрт мајке Југовића“, као и да је Пупин говорио да га је наука учинила бољим хришћанином, објашњава она. Сва тројица су били стубови науке, који су умели да ухвате трачак божанског надахнућа. Пупин је говорио да га је до науке довела вера његове мајке и да се нада да ће људе његова наука довести до вере, подсетила је на мисао великог научника и хуманисте Александра Нинковић Ташић. Њена књига „Звездобројци“ говори о тројици великана, који су били загледани у звезде као дечаци. По томе се, старо је српско веровање, препознаје надарено дете. Сви великани ума и срца дивили су се звезданом небу над њима. Познато је, али корисно је подсетити, Михаило Пупин користио је сво своје и богатство својих пријатеља да би помагао Србији. Институцијама и народу кроз разне врсте помоћи даривао је око две милијарде долара. Такође, указала је Нинковић Ташић, нама Србима подваљена је прича о сукобу и непријатељству Михаила Пупина и Николе Тесле, која је апсолутно неистинита. О томе говори чињеница да је Пупин бранио Теслу у сукобима са Едисоном и Марконијем, као и писмо Теслино тадашњем конзулу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Њујорку, у коме се види његова забринутост за Пупиново здравље. Истина о томе скида нам терет са рамена, каже Александра Нинковић Ташић. Време је да коначно научимо да своје великане посматрамо са дивљењем које су заслужили. На крају чули смо ,,Великог принца“, како га је описао академик Душан Ковачевић, ,,Француза по рођењу и Србина по опредељењу“ како га је најавио Александар Гаjшек – Арноа Гујона. Овај хуманитарац је говорио о својој књизи „Сви моји путеви воде ка Србији“. Ова необична књига узбудљива је исповест младог Француза који сведочи о драми српског народа на Косову и Метохији. Аутор описује Србију онакву какву је види странац који је сопствену судбину повезао са судбином Срба тако што се, из љубави према овој земљи, са супругом Иваном настанио у Београду. Сви моји путеви воде ка Србији – истовремено је и морални став Арноа Гујона, дирљив исказ вере у хумане вредности и доброту, сведочанство о устрајној и неодустајној решености да се у време великих искушења буде на страни невиних страдалника. Више од десет година доносећи сваковрсну хуманитарну помоћ српским енклавама на Космету, Арно Гујон је увидео патњу недужних људи, чија је можда највећа кривица то што припадају народу који је крајем 20. века прокажен у медијима западног света. Његов ангажман, проистекао из традиције аутентичног француско-српског пријатељства, редак је пример солидарности и саосећања с људима који пате. Арно Гујон поручује да је дужност данашњег човека да се ововременом варварству супротстави снагом оних идеала и братства међу народима којима се одликовала дојучерашња Европа. У завршној речи прота Жељко Ивковић је захвалио гостима на незаборавној вечери и присутнима који су се у огромном броју одазвали. Након промоције разговор са гостима је настављен у непосредном контакту, приликом потписивања књига. Младеновачки свештеници су издвојили новчана средства за све који нису могли себи да приуште представљене књиге, тако да љубављу братства храма Успења Пресвете Богородице синоћ нико није отишао у свој дом без жељеног дела. View full Странице

У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и великог броја свештенослужитеља из АЕМ и других Епархија наше Свете Цркве, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије служио је опело новопрестављеном Оливеру Ивановићу, који је мучки убијен пре два дана у Косовској Митровици. На опелу служеном испред храма св. Николе на београдском Новом гробљу, Епископу су саслуживали протојереј Виталије Тарасјев, старешина Подворја РПЦ Московске Патријаршије у Београду, старешине и свештенство више београдских храмова. Опелу је присуствовао велики број личности из политичког, културног и јавног живота Србије и Републике Српске. Епископ Теодосије је беседећи подсетио да је почившег Оливера Ивановића испраћамо као брижног супруга и оца, човека који се борио за свој народ, али и помагао свима. Звучни запис беседе Епископа Теодосија начинио је наш репортер Марко Маленчић. (Фотографија: "принтскрин" са "Курир ТВ") Извор: Радио "Слово љубве" Преузимање View full Странице

Преосвештени Владика шумадијски Г. Јован, служио је на дан Преподобног Саве Освећеног, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Благовештење на Руднику. У препуној манастирској капели Св. архангела Михаила, Епископу Јовану су саслуживали настојатељ манастира Пиносава игуман Петар (Драгојловић), парох страгарски протојереј Јован Биберџић, јеромонах Мардарије (Јокић) и свештеник Александар Глишић, парох великоцрљенски. Молитвено и Евхаристијско сабрање, увеличало је и многобројно монаштво из Епархије шумадијске. У току Свете Литургије Преосвећени Владика Јован је у чин Мале Схиме замонашио три искушенице манастира Благовештење - Ану, Светлану и Данијелу, које су на монашењу добиле монашка имена - Ана, Пелагија и Дарија. Епископ Јован се у току Свете Службе Божије новим монахињима и целом верном народу обратио пригодном и богонадахнутом беседом у којој је посебно истакао да је монашки подвиг у суштини хришћански позив да се Богу служи у пуноћи и савршенству. У току Свете Литургије највећи део монаштва и верног народа који се окупио на овом освештаном и светом Сабрању, приступио је Светој Тајни Причешћа. На крају Службе Божије, Преосвећени Владика шумадијски Г. Јован, одржао је и трогодишњи Парастос блаженог спомена настојатељици благовештењске обитељи, игуманији Михаили (Кнежевић). После Литургије, Епископ Јован одржао је и Мали Помен покрај гроба игуманије Михаиле, а затим је освештао новопостројену манастирску продавницу. Величанствено духовно славље у манастиру Благовештење, које је на дан Преподобног Саве Освећеног крунисано монашањем три сестре ове древне Свете Обитељи, настављено је и трпезом хришћанске љубави које су спремиле вредне руке Благовештењских монахиња и послушница. На крају ћемо у најкраћим цртама рећи само по неку реч о новозамонашеним сестрама манастира Благовештење - Ани, Пелагији и Дарији. Монахиња Ана (Харди), у мирјанству такође Ана, рођена је 1979. године у Београду, од оца Дарка и мајке Славице. Спортску Гимназију завршила је у Београду, а студирала је и на Православном Богословском Факултету у свом родном граду. По Промислу Божијем, још за живота покојне игуманије Михаиле (Кнежевић), а по жељи и аманету мати Михаиле, послушници Ани је било одређено задржати своје раније име. Преосвећени Владика шумадијски Г. Јован, прихватио је тај аманет покојне игуманије Михаиле, па је монахињи Ани задржао њено раније име, и после монашења. Као послушница провела је у манастиру преко 3 године. Небеска заштитница новопострижене монахиње Ане (Харди) је Света и Праведна Ана, Мајка Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије. Монахиња Пелагија (Ловреновић), у мирјанству Светлана, рођена је 1958. године, такође у Београду, од родитеља Николе и Славице. Завршила је Средњу Текстилну Школу у Београду. У манастиру је као послушница провела скоро четири године. Небеска заштитница новопострижене монахиње Пелагије (Ловреновић) је Преподобна Пелагија Антиохијска, знаменита покајница и подвижница из петог века. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Decembar2017/blagovestenje18122017.mp3 Монахиња Дарија (Михајловић), рођена је 1972. године у Стопањи поред Трстеника, од родитеља Ратка и Мирјане. Завршила је Средњу Текстилну Школу у Трстенику. У манастиру је као послушница провела око 4 године. Небеска заштитница новопострижене монахиње Дарије (Михајловић) је Света Мученица Дарија, дивна светитељка и страдалница за Христа, која је у Риму, крајем трећег века, храбро претрпела најтежа мучења и пострадала за њеног Небеског Женика - Господа Исуса. ФОТО-ГАЛЕРИЈА View full Странице

https://sr.wikipedia.org/wiki/Слободан_Тркуља

Архимандрит Српске православне цркве, отац Данило Љуботина, необичан је свећеник и човјек комплексне животне судбине, потакнуте између осталог и хисторијским искуствима његових предака. Фамилија Љуботина потјече из Црне Горе у којој је вјековима живјела и коју је 1657. године морала напустити под притиском Турака, те се доселила на истарски полуоток у мјесто Перој, посебним указом тадашњих млетачких власти. Обитељ је преживљавала различита царства, државна уређења, вјерске притиске и политичке режиме али на крају, како каже отац Данило, „нити смо се ми проширили, нити нас је католичко море потопило“. У селу Пероју све до данас живи обитељ Љуботина мукотрпним тежачким животом али живи скромно и сретно, у миру са сусједима. Отац Данило завршио је теологију у Београду и постдипломске студије у Лондону али његова свећеничка служба започела је у родном мјесту и у малим православним заједницама у Хрватској. Службовао је отац Данило и као духовник у храму Св. Саве у Београду и био је представник Српске православне цркве при сједишту Европске уније у Бриселу, али најврједнија карактеристика по којој га многи познају јест његова једноставна спремност на сусрет, разговор и дијалог. Или како сам каже о увијек тешким приликама на овим просторима: „Без мудрости Срба и Хрвата Балкан не може напријед.“ О питањима суживота, православљу и католичанству, стању духовности и религиозности и актуалним приликама код нас и у свијету, разговарамо са оцем Данилом у тренутку када многи од тих питања живе у немиру и са којима се овај честити човјек суочава својом благошћу, мирољубивошћу и мудрошћу. Како гледате на податке који говоре да је у модерном свијету број кршћанских вјерника посвуда у опадању? Мислим да духовност у глобалу није у опадању него је у опадању само једна конкретна духовност; у порасту су напади на хришћанство, на католичанство с једне стране и на православље с друге. У случају Српске православне цркве то опадање је повезано и са сотонизирањем српске нације, на овим просторима и на европском нивоу, када је, свугдје у Европи, било страшно рећи да си Србин од почетка 90-их скоро до данас. Али, ја мислим да је тај анимозитет створен на један вјештачки начин. Друго, ми смо овдје имали катастрофалне посљедице Другог свјетског рата, а хисторијски, увијек је међу људима постојао осјећај да смо на граници двају свјетова, западног и источног, међу којима је постојала борба за превласт, која би понекад и утихнула. Рецимо, почетком 19. стољећа догодило се и то да је на простору Аустроугарске монархије, међу словенским народима; Чесима, Словацима, Словенцима па и Хрватима, постојала велика симпатија према православном начину живота. Како то објашњавате? Објашњавам то чињеницом да је православље међу тим народима у коријену доживљено топлим и аутентичним, ближе човјековој личној природи. Православље је схваћено као духовност која произлази из дубине антропологије а не, пежоративно речено, из црквених рјешења. У свијету, православље је и данас прихваћено као топла, „душевна“ и привлачна религија. Покушат ћу вам то показати на примјеру једне противречности. У Америци, онаквој каква она данас јест, моментално се догађа једна ренесанса православља. У тој земљи је створено преко тридесет манастира које углавном држе Грци, нешто православни Арапи, а нешто и православни Срби, о чему се овдје мало зна. Читав тај покрет тамо, маргиналан је у односу на свјетска збивања, али он постоји. С друге стране, у Европи као да духовност, смисао живота и метафизичка питања више нису тема у јавном оптицају… На Западу постоји значајна дистанца према религији и Црква на Западу се осипа. Мислим да је оно материјално пробило опну људске свијести, нарочито међу младима који, са друге стране, осјећају бунт према Цркви као ауторитету која није довољно духовна да би могла огријати људско срце. Постали смо схема која није у стању заинтересирати људе. То је страшно изражено у Словенији и у Аустрији: мој професор с постдипломских студија Цхристопх Сцхöнборн, кога јако волим и који је сада кардинал у Бечу, недавно је рекао како је Аустрија некада била 90 посто католичка земља, а сада је у њој 30 посто хришћана. У Енглеској и Француској имате катедрале чији су дијелови изнајмљени за друге намјене а мање цркве су претворене у кафиће. На југу Италије је другачије; они су топлији и духовност доживљавају као своје природно стање. Како се западна духовност носи са новим изазовима времена? Западна духовност и католичанство су од секуларизма били готово уништени али они су из свог миљеа изњедрили најбоље теологе, међу којима су рецимо Ив Конгар, Марсел Жак Дубоа, Кристоф фон Шнборн, Ханс Урс фон Балтазар, Јозеф Рацингер и други, који су учинили огроман напор да се врате на изворно хришћанство. Они су успели да препознају православље боље него ми, јер су се усредоточили на изворну слику хришћантва да би поправили своје стање. Због глобализације и материјализма, који је људима привлачнији него дубља духовна свијест, западна слика свијета се покварила. То је нажалост тако. Знате, ја сам Истријан и када су наши стари крајем 19. стољећа бјежали у Америку, једнако као и Талијани, онда је Америка била симбол раја. С том зарадом која је била стоструко већа него у Истри они су могли да живе пристојније и да помогну своје. А онда је благостање добило димензију бога, дивинизиран је материјални начин живота и дошло је до овога до чега је дошло. Дошло је до тога да се европска култура изјела изнутра. Мислим да има разлога бојати се за будућност, јер оно што гледамо је убрзање апокалиптичног хода… Може ли се пријашња слика свијета обновити? Наше стање је драматично локално и глобално. Православна црква је несретна због тога, али морам рећи да она није злурада и антикатолички расположена због стања на Западу. Православна црква је болесна од жеље да помогне да се Запад репарира и стане на своје ноге. Православни свијет мора помоћи да се католици поврате, јер човјечанство не може егзистирати тако да је само једна духовна страна добра а да је друга у проблему. У овој земљи се то не валоризира и православље се узима као зло. Али то није тако: наше подручје није узорак мјере хришћанске идеје и хришћанског живота на свјетском плану. Наше подручје је негативан примјер који смо овдје створили сви ми заједно. Али на свјетском нивоу ствари изгледају другачије. Овај сусрет данашњег папе и руског патријарха Кирила је велики хисторијски догађај како да Исток помогне Западу. Осјећа ли се ово данашње опадање вјере и код православних народа? Морам рећи да код православних народа није тако. Ми смо доживјели калварију комунизма и државног атеизма и Црква се у томе профилирала и очистила. Једна од наших цркава, у Румунији, очувала је срж православног духа. Они су духовно живи и православно практични. Исто можемо рећи и за Русе који су дошли до својих коријена, обновили су своје цркве и духовни и културни живот и сада су у фази непрестаног узрастања. Код Грка се догађа одређено комешање, али како су они као и Талијани на југу топао народ, онда они своју духовност доживљавају као своју природу. Они могу бити против Цркве као институције, али не могу бити против духовности и могу бити против клерикализма али не могу бити против живота у Цркви. Њихов говор и њихово свакодневно изражавање је онакво какво ми користимо у литургији. Када сам био млад изражавао сам се у терминима фудбалских утакмица, јер је то тада било модерно, а Грци се у свакодневном говору често изражавају језиком православне теологије зато јер је то и народна терминологија. Што се тиче Срба, морате знати да су они у почетку били варварски народ и када су прихватили хришћанство, већ је све било готово: све што је требало бити написано, већ је било написано, све што је требало бити насликано, насликано је; у фрескографији и мозаику осликани су квадратни километри и километри и написани су најбољи текстови и најбоље пјесме. Упозоравам вас да се тада, у шестом стољећу, није радило само о православљу него о универзалној хришћанској духовности, када су и западна и источна црква биле у истом амбијенту и када је све то било прихватљиво и једнима и другима и то је тако било све до средњег вијека. Колико је у новије вријеме учињено у дијалогу католика и православаца? У задњих педесет година јако је много учињено у разговору између Католичке и Православне цркве. Било је пуно семинара и састанака на којима су се суочавали једни са другима да би се видјело како би свима било боље сутра. И ти дијалози иду даље. То су сусрети најбољих католичких и православних теолога о томе како превазићи негативна мишљења једних о другима из прошлости и данас и како препознати разлике у којима сада живе Исток и Запад. Ја сам присуствовао дијалогу најбољег католичког теолога, већ споменутога Ивес Цонгарда и најбољег православног теолога из Румуније Думитру Станилоае у Женеви и било је уживање слушати њихове напоре за превазилажење онога што нас је раздвајало стољећима, управо ради исцјељења Цркве на глобалном пољу. Ја лично мислим да је управо такво исцјељење и источне и западне Цркве хтио папа Ратзингер и мислим да је он један од најбољих папа које је Католичка црква имала посљедњих вјекова. Што је потребно на свакодневном нивоу да би се пружила рука између католика у православаца? Ја мислим да сви ми пружамо руку једни другима у свакодневном животу, јер се желимо издигнути из наших ограничења, али потребно је исцијелити духовне ране на неком другом плану које су нанијеле једна Црква другој у вјековима када су биле у сукобу. Гледајте, Католичка црква је помогла православнима за вријеме комунизма посебно у Совјетском савезу да се кршћанство не удави и не угаси. Али то је била спољашња рука која је штампала књиге и слала пријеводе Светог писма и довијала се да се не угаси божја ријеч на угроженим просторима… Какав је био живот кршћана у вријеме комунизма у источном блоку? Кршћанство се на простору источне Европе никада није угасило. Они су из себе самих и из властитих извора били толико јаки да су сачували своју вјеру. Руске бабушке су сачувале руску цркву, као што је румунски сељак сачувао православну цркву у Румунији. Сјећам се репортаже једног британског новинара који је питао румунског сељака: „Хоће ли нестати православље у Румунији?“ Сељак је одговорио: „Док буде постојала и једна икона у кућама у Румунији, православље ће живјети.“ То је велика снага вјере. Том сељаку нико није пружио руку. Као млад студент у Лондону ја сам имао своје дилеме живећи у једној сасвим другачијој земљи, у другом начину размишљања и у другој хришћанској традицији, као што је англиканска. И када сам имао своје кризе и када је моја вјера била најтања помислио сам: „Мој ђед Димитрије, када се он крстио, као да су громови пуцали. Ако су ме у животу сви преварили, он ме није преварио. Његова је вјера исправна. Он није био ни теолог, нити је био учен али је вјеровао и сасвим другачије окружење му ништа није могло. Он је црпио своју вјеру из слиједа својих прађедова; ишао је у цркву али је ширио око себе мир и спокој. Имао је мудрост старца и ниједан посао није радио а да се није помолио или барем прекрстио. Црпио је силну милост и љубав. Једном ми је рекао један стари Тоне, наш сусјед који је био католик: „Твој дид је био добар човик, а његов отац је био свети човик.“ Како је заправо живјела ваша фамилија у Пероју у Истри, каквом је ви познајете? Ми смо у Пероју у Истри исто живјели у компликованој ситуацији, удаљени на три морске миље од Бријуна, гдје је ситуација била сасвим другачија. Наше жене из села су радиле на Бријунима и формално су морале бити атеисти, а као дјеца увијек смо имали неке свјетовне прославе баш на Божић или Ускрс. Било је то зато да би нас се одвојило од миљеа Цркве, али наши стари нису томе давали пуно на важности. Али знате, с друге стране, ни то новије рушење свих трагова бивших комунистичких режима није и не може бити добро. Нити су сви комунисти били ђаволи, нити су сви кршћани анђели. Ствари нису црно бијеле: да ли треба спалити радове умјетника атеиста или треба минирати мостове које су пројектирали архитекти невјерници? Једном сам у Москви питао једног високог вјерског службеника: „Хоћете ли макнути кип Лењина“ Он је одговорио: „Лењин припада нашој прошлости која је била трагична и болна, али је наша.“ Истра је прошла и комплексне фазе суживота различитих народа… Па ја вам могу испричати какве су биле разлике између нас у Пероју и дијела наше фамилије која је 1946. остала у Трсту, у Италији. До тада смо сви били краљевина Италија, Пула и Трст се уопће нису разликовали, а Истра и Фурланија су биле једно те исто; и ми и они смо имали магарце и краве, орало се и можда смо ми били чак у предности. Када смо ми постали Југославија, а они Италија, онда је њима нетко дотурио неки новац и за пет шест година ми се више уопће нисмо препознавали. Ми смо овдје остали исти какви смо били до данас а они су се потпуно измијенили. Истра се од сто тридесет хиљада становника попела на двјесто хиљада а Трст је са петсто хиљада становника спао на тристо хиљада. Постао је привлачни и ушминкани град пензионера у којем су Југовићи куповали њихове производе. Ето видите, човјек трчи за тим стварима… Ваша фамилија је прије неких 400 година била присиљена доћи из Црне Горе у Истру. Хисторијски, како се духовност православља преносила у свим тим миграцијама? У нашим крајевима није било факултета и вјеронаука, вјера се преносила увјерењем и животним искуством. У том појасу планина који зовемо Динариди живили су људи који су имали потпуно јасну слику живота и свијета и у таквом животу они су се тесали да досегну питања универзума и Бога. Вјековима су ти људи распознавали што је њихов идентитет, а што није и у што вјерују, а у што не. Моја фамилија су били млетачки Срби а послије смо потпали под Аустроугарску. У Аустроугарској је било три милиона Срба изван те мале земљице Србије, духовно средиште је било у Сремским Карловцима и сви они су снажно доприносили тој монархији, али су увијек знали тко су и што су. У времену када није било ни теологије ни вјеронаука, они су знали која је наша вјера, што је православље а што није. Рекли сте да су разлози данашњих секуларних немира, осим материјализма, у томе што је Црква постала схема. На овом просторима након пада комунизма и официјелне атеистичке доктрине, Црква је ускочила у један доста празан простор и ту се није снашла. Онда су апетити према моћима овога свијета нагло порасли, а моћи овога свијета стварају осјећај материјалног благостања. Српска православна црква је прије пада комунизма предњачила у свијету; имали смо бриљантне теологе и били смо далеко бољи чак и од Руса. То је било невјеројатно у мојим младим данима: од нас су били бољи само Грци, јер, као што рекох, за њих религија представља природно стање. То је између осталога и зато што је хришћанство настало у медитеранском базену гдје је постојала дуга традиције филозофског промишљања живота и ту се препознавање Христа догађало на припремљеном, плодном тлу. Остали то нису могли. Видите, ислам се јавља у шестом вијеку као пустињска религија, која је можда онтолошки чак и дубља од хришћанства, али то је религија преживљавања која није препознала Христа. Касније, са Отоманским царством, она је постала империјалним религија која је освојила пола културног свијета у оно доба. Али и кршћанска религија је у одређеном периоду била империјална? Како је хришћански Исток био осакаћен отоманским освајањима, предност у духовном животу је била на западној Цркви. Пазите, папска држава је била права држава са великом војском, која је данас у Ватикану остала само симболична, али у оно вријеме та војска је одлазила на исток против Отоманског царства. На том походу они су прекрштавали православне народе који су већ били крштени, тако да тај сукоб између хришћанског Запада и Истока потиче и отуда. Посљедица тог похода је била да сте у свакој патријаршији на истоку, у Јерусалиму, Антиохији, у Александрији и другдје, имали два патријарха; једног источног и једног латинског. Овај латински патријарх личио је на оријенталног али је припадао Латинима и често је преобраћао хришћане на латински обред. Овај данашњи хаос на средњем истоку, којег ми не познајемо у потпуности, понешто има везе и са догађајима из оног времена. Постоје ли повијесни гријеси православаца према католицима? Не знам да ли је било војних сукоба и ратних похода према просторима западне Цркве, у то нисам сигуран, али да смо били оштри једни према другима на језику – били смо. Били смо и злочести. Нарочито у тим великим дијалозима у фази покушаја тзв. глобалног унијатизма, да православни свијет приђе западној Цркви. Данас има доста православних теолога који негативно говоре о екуменизму, о приближавању источне и западне Цркве? Незгода је када се дијалог између западне и источне хришћанске Цркве гледа као неки релативизам и удробљеност свега; мало ти, мало ја, па ћемо све скупа стрпати у једно буре и то је онда то. Али то није екуменизам. Папа Ратзингер, као увјерени и свјесни католик, признавао је исправност и праведност православља и оно што је он хтио није било да од православља и католичанства направи неку мјешавину него да се дође до једне истине у коју би повјеровала и једна и друга Црква. На тај начин размишљају и велики теолози једне и друге Цркве које сам вам споменуо. Што мислите о данашњем Папи Фрањи? Мислим да је он исто један добар човјек пасторалне оријентације који се врло труди, јер је дошао из једног другог свијета из којег види да ће у Европи брзо доћи до онога што се већ догодило у САД и у Јужној Америци: да ће доћи до ситуације модерног робовласничког друштва у којем ће богати католици, који не иду у цркву, живјети у небодерима са базенима а католичка сиротиња, која иде у цркву, живјет ће у картонским кутијама. На који начин проповиједати у таквој ситуацији? Тко је ту у праву и што је ту исправно? При томе је и данашња Африка уништена, а Блиски Исток је у великом проблему. У Србији, на подручју гдје је доминантна Српска православна црква, такођер се биљежи пад броја вјерника. Посљедица разбијања Југославије је што смо сви ми постали неке мале губерније које служе бог зна коме и бог зна зашто и на неком вишем нивоу изгубили смо радост живота. Сви скупа смо дошли у дужничко ропство којега су људи постали свјесни. У бившој држави није био рај, али некада смо научили да имамо социјалну и материјалну сигурност. Ова нагла слобода погодовала је малом броју људи који су се обогатили, а већину је остављена без наде. Данас је тешко вратити се из града у село и почети испочетка на мјесту на којем је некад постојала радост фамилије. Ти људи нису имали бог зна што али су знали да су тако живјели вјековима и да ће и даље некако живјети, у некој радости унаточ напорном животу. Ове данашње велике социјалне разлике обесмислиле су живот већине људи. Ви сте дуго служили у православној цркви у Београду. Како видите Београд данас? Ја мислим да је Београд данас духовно три пута јачи него што је био и три пута сиромашнији. Ипак постоји у нашој Цркви нешто необјашњиво. Цркве у Београду су увијек пуне, без обзира на то што немамо довољно образовано свештенство, за време које је дошло и које долази. У осамдесетима Београд је био духовно умртвљен град, а онда је дошао један број младих врло талентованих свештеника и монаха који су се ухватили укоштац са проблемима времена, односа религије и атеизма и политичке затворености тога доба. За три–четири године тај град се потпуно промијенио. Одједном су њихова предавања и теолошке расправе пратиле хиљаде студената и цркве су постале пуне. То су били људи који су могли да се ухвате укоштац с највећим филозофима атеистичке оријентације. И они су их надвладали. Дошло је до бојазни владајуће класе да ће они направити некакав преврат, али они то нису хтјели, него су хтјели у том граду отворити духовно поље за којим су људи били гладни. И они су то успјели. Колика је одговорност српских црквених кругова за рат на простору Југославије? Оно што се крајем 80-их десило било је распуштање комунизма у СССР-у и ломови у Југославији. Ја мислим да није било те ренесансе теологије, код нас би ситуација била још гора и национализам би ескалирао до лудила. Ипак је дана сол хришћанске теологије томе народу који се како тако изборио да не буде најгори. Имали смо патријарха Павла који је врло мудро водио тај народ, усред припрема на многим странама да дође до потпуне катастрофе. Сада је духовна ситуација гора него што је била у атеизму и ситуација ће вјеројатно бити још и тежа и доћи ће и до већих ломова, али ће се у једном тренутку доћи до нуле и онда ће се духовност опет почети обнављати. Узмите Црну Гору: тамо је ситуација била црна да црња не може бити, када је у читавој Црној Гори остало можда пет свештеника. Данас тамо има 80 до 100 монаха и 200 монахиња и исто толико свештеника. То је аутентичност вјере која се увијек изнова рађа у дубини човјекове душе: Црногорци су монтањарски и планински народ који је одувијек живио шкрто, али су то били аутентични и мудри људи који нису пуно давали до својих егзистенцијалних прилика. У тој природи људи су се вјековима тесали у духовности и вјери која се тамо проповиједала још од старе Диоклеје. Како доживљавате данашњи положај Срба у Хрватској? Данас Србима у Хрватској није лако. Недавно сам гледао једну овдашњу телевизију и нисам могао да схватим одакле извори толике антрополошке мржње према Србима. Нисам чуо да у Србији постоји толика мржња, ни у Македонији и Црној Гори, па ни у Босни и Херцеговини. Боже, не могу да схватим одакле то, одакле таква конфликтна атмосфера. Таква силина анимозитета није рационално објашњива. Како живи православна заједница у Хрватској? Постоји стандардни број наших вјерника и они се редовно појављују на литургијама. Има пуно и оних који на литургије дођу тек једном, али највише имамо сахрана. Код тих сахрана има и немогућих ситуација, јер се људи боје да се сахрана обави јавно по православном обичају, у страху шта ће им рећи у подузећу и хоће ли остати без посла. Често ми кажу, „оче, хајде ви обавите опело док смо сами а када дођу људи нека изгледа као да је то цивилна сахрана.“ Не разумем зашто је тај страх толико велики? То су тешке и потпуно ирационалне ситуације. Ви сте у једном интервјуу прије пар година рекли да би Срби и Хрвати требали живјети нормално. Да ли је то могуће? Па ја мислим да је то је нормално и природно и то јест хисторијски слијед. Ја сам рођен у Истри у амбијенту гдје ми често и нисмо знали тко је католик, а тко православац. Било је немогуће да ми не би отишли својим пријатељима католицима на погреб или обратно. Ми смо туговали за њима и они за нама. Мржња је самоубилачка доктрина. То није аутентичан став ових народа, то је дошло негдје извана и није објашњиво. Имате ли неки данашњи примјер доброг суживота католика и православних у Хрватској? Па ево узмите случај оца Гаврила у манастиру Лепавина поред Копривнице који је сада тешко болестан. Он је у тај манастир дошао из источне Србије, сам као ћук и са годинама је обновио манастир који је био зарастао у коров, да би на крају манастир Лепавина постало мјесто гдје на његове литургије долази по 500 људи различитих вјера и нација. Отац Гаврило је организирао у манастиру и неку врсту етничке трпезе па након литургије сви ти различити људи сједе и једу заједно. Духовна љубав се препознаје у доброти и у сусрету са људима који су различити или који нису чак ни вјерни. Она се препознаје у једноставности, у разноврсности и молитвености. Молитвеност нема неки посебан карактер, боју ни нацију. Рађамо се и умиремо сви једнако, а не као православци, католици и атеисти. Ми на жалост гледамо те разлике, а не гледамо доброту, креативност и ствари које имају вјечну вриједност и поруку. Како се свећеници Српске православне цркве сналазе у данашњим приликама у Хрватској, којима не мањка тензија и напетости? Мислим да се наш Митрополит Порфирије поломио да покаже љубав, искреност и једноставност у својим сусретима у Загребу. Све то није лако. Овдје постоји страх од погледа других и од тога да ће нам неко наудити, али не можемо непрестано бити негативно расположени једни према другима. Ја сам недавно одржао проповијед на сахрани једног човјека који је радио у полицији и било је бојазни како ће та сахрана са православним попом изгледати. Било је тристо људи и ја сам на проповиједи рекао да је тај полицајац радио за добро човјека и да је желио помоћи у успостављању мира и реда. Па и наш задатак је да помажемо у том миру и реду у чијем средишту према нашем вјеровању стоји Бог. Бог није створио каос него је из каоса створио козмос. Да вас подсјетим, ријеч козмос на грчком оригиналу значи љепота. Ми данас мислим да козмос значи „летење у козмос“ или да је то „козметика“ али оно што је Бог створио је љепота. Мислим да смо сви ми неспретни да пренесемо ту љепоту живота једни другима. Како је побогу могао отац Гаврило сакупити толике различите људе. Ми смо сиромашни и недовољно духовно инспирисани. И ви сами пролазили сте опасности и неразумијевања… Једном сам од предсједника Туђмана добио орден Хрватске Данице за пасторални рад па су ме хтјели објесити на Теразијама. У исто вријеме ми је била постављена бомба у православној цркви у Пероју и у Пули, која је направила ужасну штету, а црква је покрадена. Ја нисам желио бјежати у Србију, остао сам ту с народом али сам тражио талијанског конзула да ме заштити. Тада је насиље престало. У то вријеме ме је градоначелник Трста звао да дођем у Трст и нудио ми је талијански пасош. Рекао је како и Туђман има три пасоша. „Нека их има и пет“, рекао сам, „било би ме срамота да о мени људи говоре какав сам ја свештеник када бјежим у другу земљу и имам туђи пасош. Да сам узео тај пасош, можда бих сада имао и већу пензију… Бојан МУЊИН