Претражи Живе Речи Утехе

Братство Храма Свете Петке на Чукаричкој падини позива на предавања која ће бити у сали парохијског дома, најпре у суботу, 9. априла 2022. године од 18.30 часова, када ће на тему "Библијски смисао поста" говорити ђакон др Владан Таталовић, ванредни професор на ПБФ- у, а затим, друго предавање, у четвртак, 14. априла, од 18 сати, када ће на тему "Велики пост - време очишћења и сједињења са Богом" говорити вероучитељ Велибор Мартиновић. Извор: Радио Слово љубве

Братство храма св. Апостола и Јеванђелисте Луке у Кошутњаку, по благослову Његове Светости Патријарха Српског г. Порфирија, организује у суботу 09. априла 2022. године у 18 часова, предавање на тему "Духовна храна у време поста", сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи старешини ове светиње протојереју др Николи М. Гаврићу. Драги гост и предавач биће јереј др Александар Прашчевић. Добродошли у Парохијски дом храма св. Луке у Кошутњаку на ово дивно и поучно сабрање. Храм се налази на адреси Кнеза Вишеслава број 100, а до њега можете доћи линијама ГСП број: 23, 37, 50 и 53. Извор: Радио "Слово љубве"

Храм Светог Марка на Ташмајдану организује у четвртак, 7. априла 2022, предавање са почетком у 18 часова - на тему "Богослужење Посног триода" говориће ђакон Радомир Врућинић в.д. ректора Богословије Светог Саве. Извор: Радио Слово љубве

У оквиру циклуса духовних трибина у Храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну у четвртак, 31. марта 2022. године, ђакон проф. др Здравко Јовановић одржао је предавање на тему Свети оци и причешће. На трибини ђакон Здравко је говорио пре свега о Светом Причећу посматраном кроз призму светоотачког богословља и о оном како Свети оци виде Свету Евхаристију. У свом излагању ђакон Здравко је истакао да је Света Тајна Причешћа заправо Тајна над тајнама, она твори Цркву јер све оно што чини Цркву извире из Свете Евхаристије или се повратно улива у њу. Извор: Радио Слово љубве http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/1.4.22. предавање.mp3

Епархија тимочка саопштила је да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у недељу 8. августа 2021. године, освештати новосаграђени парохијски дом при храму св. великомученика Георгија у Кладову и том приликом уручити добротворима, породици Болботиновић, Орден св. Краља Милутина, као и архијерејске захвалнице Општини Кладово и бројним појединцима. Протонамесник Радоје Мијовић: Посета патријарха Порфирија Епархији тимочкој историјски је догађај Најава: Патријарх српски Порфирије у посети Епархији тимочкој На дан св. Пантелејмона, 09. августа 2021. године, Свјатјејши Патријарх српски г. Порфирије ће богослужити у Доњем Милановцу уз саслужење Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона и више Архијереја СПЦ, најавила је Епархија тимочка. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику. Са грчког изворника превео С. Јакшић. Издавачи: Беседа и Матица српска, Нови Сад 2019, стр. 626. Хришћански философ и медијевалист Жак Маритен неуморно је доказивао да је хришћанска философија не само могућа него је и очигледна чињеница историје философије. Али и ту чињеницу, која се са тешком муком прихвата међу философима, треба озбиљно проширити и допунити: хришћанска философија није додатак у мишљењу неких философа, него суштински припада философији као таквој. Тако, у нашим уџбеницима и студијама, када се удубљујемо у историју људске мисли, олако прелазимо преко многих великана патристичке философске мисли сводећи их на опште поделе унутар историје философије, а да патристичка мисао, чини неки превазиђени део општег епистемолошког подвига људског генија. Преводом обимног дела Епископа новосадског и бачког др Иринеја, под именом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику, у издању Беседе и Матице српске у Новом Саду 2019. године, наша богословска и шира културна јавност је обогаћена изворном, оригиналном и синтетичком мишљу овог великана православног богословља. И данас је нашој јавности редак овакав приступ нуминозној и духовној стварности какав у овом делу примењује Епископ Иринеј Буловић, последујући Светом Предању и оцима Православне Цркве. Морамо да истакнемо да је објављивање ове књиге у сјајном преводу ученог теолога С. Јакшића, догаћај од огромне важности за нашу духовност и културу. Наша целокупна црквена и културна јавност је обогаћена новим догматско-етичким садржајима егзистенцијалне теологије и аутентичне сотириологије експлициране у овој обимној студији. Студија није пука теоријска расправа које се тиче неке теоријске гимнастике ума, већ се тиче егзистенцијалног положаја човека и његовог облагодаћеног узрастања у меру раста висине Христове (Посланица Ефесцима). Ову обимну студију је тешко сажети у скромном приказу, па ћемо нагласити само неке аспекте о којима говори ово дело. По Светом Марку Ефеском Евгенику богословље источне традиције представља увек мистичко искуство у Цркви где је заједница с Богом једини прави пут богопознања. Богоопштење и богопознање јесу две стране истог духовног догађаја и доживљаја – сусрета и узајамног познанства са Богом живим и откривеним, Богом личним и комуникативним, који је по својој природи несазнатив и несхватљив, а по своме благодатно-енергетском јављању и љубави познатив. Богопознање и богословљење - теогносија и теологија - није овде логичко знање Бога и логичко исказивање Бога или дефинисање појмова о Богу, него је посреди друга врста знања које Свети Марко Евгеник назива „добрим извољењима”. Колевка тих нестворених „логоса” у Богу јесте Његова нестворена воља, односно Његов нестворени промисао и нестворена енергија. Принцип по коме се Бог може познати јесу Његове божанске енергије, које су нешто друго неголи божанска суштина, мада су неодвојиве од ње. Даље можемо закључити да - по опитном богословљу Светог Марка Евгеника, које је живи континуитет источног Предања - Божанске енергије пројављују надсуштаствену Божанску суштину преко слободних Божанских излазака и слободних Божанских јављања - теофаније људима и свој твари, на основу којих познајемо Бога по природи несазнативога. Божанске богојавне енергије надбожанске суштине свети исихасти су називали нествореном таворском светлошћу. Бог је сазнатив на један други начин, јер као живи Бог постоји и јесте не само и не пре свега по суштини него и према енергији. Ако би остали само на оностраности и тоталној несазнативости Божјој, онда би хришћанство, и то управо у свом најчистијем виду, заступало потпуни теолошки агностицизам и престало би да буде религија Откривења Божјег. Али хришћанство целим својим бићем, својом вером, животом, проповеђу, теологијом сведочи о сазнативости Бога и видљивости Бога. И још више од тога - о реалној могућности и стварном искуству богоопштења, заједничарења са Богом, партиципирања у Богу и ступања са Богом у најтешње могуће јединство и заједницу живота и бесмртног блаженства. Књига није полемичког карактера, али јасно сведочи да Свети Марко Ефески Евгеник никако не говори о „природи” или „суштини” Божјој, како је то чинила нпр. схоластичка, рационалистичка теологија, и свака „теологија” која на основу природе - било ове око нас, било наше људске - хоће да сазна и дефинише Божју, или на основу бића жели да упозна Божје „биће”. Апофатички став источне теологије и Светог Марка Ефеског намерно одбија да говори о познању Бога путем аналогије, то јест познатим троструким путем познања Бога путем аналогије (via negationis, via eminentae и via causalitatis), чије је порекло у Аристотеловој метафизици у принципу analogia entis . Источна апофатичка теологија представља по себи став слободе како наспрам рационалне теологије, тако и наспрам самог логичког органа философије, а и философских појмова и дефиниција када је реч о Богу, јер апофатика у источном богословљу и значи превазилажење гностичке, гносеолошке методологије, како философије, тако и философирајуће теологије. Теолошки апофатизам великих богослова у источној традицији представља благодатно-искуствену увереност, доживљајно-опитну сигурност да коначно знање (богопознање) превазилази могућност функције мишљења и суђења људског разума као органа философско-гностичке методологије. А то је управо слобода вере, која почива на живом искуству личног искуства са откривеним Богом, живог контакта и општења са Богом јављеним у Христу, а који је, пре свега, Бог односа и општења, Бог личностне заједнице, тј. заједнице у љубави и слободи слободнољубећих личности, те није првенствено Бог „бића” или „природе” - Бог есенција, Бог дух, Бог ум него лични Бог Авраама, Исака и Јакова, а не Бог философа и научника како нас је на то подсећао велики Блез Паскал. Бог хришћанских теолога јесте истовремено и Непознати Бог, „Deus absconditus” (сравни говор апостола Павла при првом доласку у Атину, на Аеропагу - Дап 17,23) и Познати Бог, скривени и откривени Бог, скривен и непознат по природи или суштини својој, а откривен и познатив по енергијама-дејствима својим „Deus revelatus”, по личном јављању своме по дејству и историји, чега је врхунац и пуноћа јављање Сина Божјег у Сину Човечијем - Христу Богочовеку. Отуда је хришћански Бог изнад сваке идеје философског или „теолошког” Бога (у смислу традиције рационалне теологије). Он превазилази сваку идеју, па и идеју „о првом узроку и првом принципу света”. Позивамо читаоце на аутентичну духовну гозбу ума и срца, коју нам је кроз студију о Тајни разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику приредио епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић. Горан Раденковић, проф. Богословије Светога Саве Извор: Инфо-служба СПЦ

Имамо част да у овом броју часописа “Жички благовесник“ представимо разговор са нашим прослављеним драмским уметником Иваном Босиљчићем. Иван је рођен у Ужицу 1979. године. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић. Након тога започиње педагошки рад, као њен асистент. До сада је остварио преко 30 телевизијских и филмских пројеката и исто толико позоришних премијера. Стални је члан Народног позоришта у Београду. Неке од најзапаженијих улога остварио је у серијама: „Рањени Орао“, „Грех њене мајке“, „Сва та равница“… Такође, познат је по изузетним вокалним способностима, које највише долазе до изражаја у бројним мјузиклима. Последње 4 године паралелно ради у Београду, Москви и Санкт Петерсбугу. Остварен је као породичан човек, у браку са нашом познатом вокалном уметницом Јеленом Томашевић, са којом има ћерку Нину. Познато је и то да је наш саговорник, већ дужи низ година активни члан Цркве. *Помаже Бог Иване. Хвала ти што си издвојио време за овај интервју за часопис „Жички благовесник“. Када се код тебе појавила жеља да постанеш глумац? Да ли је то била жеља из детињства или си имао и неке друге амбиције? Потичем из фамилије, у којој су се сви из хобија бавили уметношћу, свирали су по неколико инструмената, сликали, певали по хоровима и изучавали фолклор. Деда Иван, по коме носим име, био је здравствени радник, али и сликар аматер, мајстор у свирању усне хармонике. У таквом амбијенту сам одрастао. Иако сам био сигуран да ћу кад одрастем бити музичар, изгледа да је глумачки занат једини могао да обједини све утицаје мојих предака, који су се слили у мене. Тај дар се појавио тек у средњој школи, на рецитаторским такмичењима. *Опиши нам шта за тебе значи бити драмски уметник? Да ли то изискује одређена одрицања и жртву? Сматрам да је улога уметности у нашим животима да исцељује, а уметник би требало прво себе да исцели, да би могао да лечи и друге. У нашим глумачким водама има приличан број духовно зрелих глумаца, свесних своје одговорности. Нажалост, има и оних који то нису и на њиховом примеру се види како уметнички утицај може лако да се преокрене и да постане опасан, деструктиван, а сцена чак да постане место окултних и идолопоклоничких идеја. Пример каква би уметност требала да буде су рецимо филмови редитеља Ивана Јовића. Препоручујем његово „Исцељење“ и „Завештање“ и све што је на том трагу. Сагледавање уметности из угла Православља ми је обезбедило да јасније видим шта ми је од карактера које улоге корисно духу. Последњих година то ми је најбољи параметар у одлучивању шта и са ким ћу да радим. *Да ли те је популарност променила и како се носиш са њом? Испоставило се да је популарност велико искушење, нарочито за младог глумца. Она може у потпуности да изобличи реалност. Господу хвала, ја већ дуг период имам чврст однос са својим духовником јеромонахом Иларионом Ђурицом, захваљујући коме сам успео да се излечим од многих духовних заблуда и грешака. Мој духовни отац није гуру који одређује кад ћу и шта да радим, него молитвеник и сапатник, спреман да понесе мој терет. Он је мој духовни надзорник, који ми оставља слободу избора, и једино чиме ме обавезује је очинска љубав. Сматрам да је то здрава слика духовног руковођења. *Бавио си се и педагогијом. Да ли млади глумци знају шта их тачно чека када заврше школу? Нисам сигуран да наше школство довољно упућује младе уметнике на то шта их чека у пракси – поред знања о глумачком занату, тренирању вештина и навикавању на сцену и камеру, студенти би морали да имају предмет о односу са медијима, о својим правима да правно и морално буду заштићени. Студенти би морали да буду упозорени на притисак популарности и све што она носи. И непрестано да се инсистира на етици. Иначе, за све нас би било врло корисно да се наш школски систем ослободи од „европске просвећености“ која се углавном своди на прагматично знање и конкретно учење. Нама припада светосавски тип просвећености, који се од европског разликује по томе што даје значај моралном образовању и расту, расветљавању личности. Ава Јустин је писао у својој Зеници трагизма: „просвета је само пројекција светости, зрачење светости. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. То нам казује и сама етимологија српске речи просвета која долази од црквенословенске речи просвешченије; а свет значи светлост, те просвета значи просветљење.“ *Када и како се код тебе родила љубав према Богу и вери? Тек у основној школи сам крштен, када је моја породица почела да васкрсава у православном духу. Бака Душанка ме је научила Оче наш на српском и црквенословенском језику. Она ми је због специфичног амбијента комунистичког система у ком смо живели, била кума на Крштењу. *Знамо да доста времена проводиш у Русији. Да ли имаш времена да обиђеш руске светиње, и какав утицај оне имају на тебе? Имао сам велику радост да сам више од пола године живео у Петрограду. У свакој паузи снимања сам ишао у посету неком од манастира. Посетио сам Дивјејево, Валаамски манастир, Манастир Светог Сергија Радоњешког, имао сам прилику да се поклоним моштима Светог Александра Невског, Јована Кронштанског, Свете Ксеније Петроградске, Матроне Московске, и моштима Серафима Саровског на чији сам празник и рођен. На већини ових места сам био са супругом и ћерком. Русију сматрам својом „резервном отаџбином“ тј. ја имам две резервне отаџбине – Русију и Грчку. И на тој православној дужи, наша Србија се налази на средини, усудићу се да кажем – у центру. *С обзиром да познате личности данас имају велики утицај на младе, колико је по твом мишљењу битно да међу њима буде што више верујућих људи? Јавне личности имају избор – или ће бити добар или лош пример своме народу. Око тога шта је добро, честито, поштено, а шта не, може само да се тумачи из сфере духовног живота и из духовних центара, јер се из било које друге перспективе савременог живота све може релативизовати. *Да ли нам можеш рећи на који начин родитељи данас могу да приближе веру својој деци и да их уведу у литургијски живот? Ми смо први и најјачи пример својој деци. Један мој велики пријатељ ми је рекао: „Док сам жив памтићу моменат кад сам као дечак видео свога деду, који стоји пред иконом. Заувек се сећам његових усана испод усуканих белих бркова, док је изговарао молитву.“ Шта год теоретски учио своје дете, знам да на њу најјачи утисак оставља призор како се њени мама и тата причешћују у Цркви. *Да ли је за тебе глума позив или призив? Глума је за мене позив. Призив може бити само песништво, војништво и монаштво. *Шта би поручио нашим читаоцима? Парафразираћу васкршњу беседу мог духовника – хришћанство мора бити практично, јер ће у супротном бити одбачено. Није довољно само проучити и набубати молитве, и Свето Писмо, него то и применити, јер људи не верују речима, него делима. Само живљено, пожртвовано хришћанство има будућност. Разговор водио: јереј Немања Матејић, Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Епархија жичка

Свештеници и вјерни народ Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке на челу са Преосвећеним владиком Кирилом (Бојовићем) данас су упутили поруку молитвене подршке и љубави Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који се од 6. октобра налази на лијечењу од корона вируса у Клиничком центру Црне Горе. Порука на посебан начин, кроз фотографије и натписе, показује бригу и молитвене жеље за опоравак Митрополита Амфилохија, чијим благословом и трудом је и основана Епархија буеносајреска, формирана одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 26. маја 2011. године. Молитве за Митрополитов опоравак стижу из свих крајева ове Богом спасаване Епархије. “Ваше Високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, ваша духовна деца Епархије јужно-централноамеричке, коју сте ви основали, моле се за ваше здравље и оздрављење”, “Ваша духовна деца из Костарике се моле за ваш опоравак”, “Бог да чува нашега Митрополита Амфилохија”,”Драги Митрополите ваша духовна деца из Аргентине шаљу поздраве и моле Бога за ваш брзи опоравак”, само су неке од порука привржености и љубави упућене Митрополиту Амфилохију. Од оснивања ове Епархије Митрополит је био њен епископ-администратор па све до 2018. године када је за првог Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког изабран владика Кирило. Трудом и посвећеношћу Митрополита Амфилохија, његовим мисионарењем, које је наставио владика Кирило, на благословеним просторима Јужне и Централне Америке наставља се дјело Светих апостола Христових, граде се православне цркве и народ се у њима сабира. Отуда и не чуди повезаност и блискост коју вјерни ове Епархије осјећају и показују за свог духовног оца Митрополита Амфилохија. Слике говоре више од ријечи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу 7. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Педесетницу - силазак Светог Духа на апостоле, одслужена је Света Литургија, као и Велико вечерње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. У првом дијелу свог пастирског обраћања отац Мирчета се дотакао суштине, дубине, етимологије назива овог великог и значајног празника: ,,Овај велики празник зовемо разним именима: Тројичиндан, Тројице, Духови, Силазак Светога Духа на Апостоле, такође неки кажу Духовдан, а мање познат назив овога празника је Педесетница. Сваки од ових назива овога празника - догађаја којег славимо, говори нам о једном од аспеката празника, а све то заједно - говори нам о његовој важности. Ако се осврнемо на назив: Силазак Светога Духа на апостоле, онда нам се у том називу објашњава историјски догађај, односно, како се то догодило и шта се догодило и то смо данас читали из Дјела Апостолских. Наиме, педесет дан анакон Васкрсења Господа Исуса Христа, апостоли су се сабрали у Јерусалиму и ту се десио један необичан догађај, зачула се хука, шум са неба и на апостоле је сишао Дух Свети у виду огњених раздијељених језика. Након тога, историографија биљежи да су они говорили, проповиједали Христа, истинитога Бога и спасење Његово и све оно што је Он урадио ради свакога од нас на различитим језицима народу града Јерусалима.'' ,,Зато смо и ми данас у Храму одређене дјелове службе вршили на више језика, управо да би показали и потврдили да смо и ми иста та црква из Јерсуалима, да смо ми данас сви заједно онај сабор апостолски и да смо ми њихови настављачи.'' - нагласио је он. Отац Мирчета је у свом даљем обраћању говорио о откривењу Божијем роду људскоме кроз историју: ,,Овај празник се рекли смо такође назива и Света Тројица - Тројица - Тројице. А зовемо га тако зато што нам открива богословску, суштинску тему празника. А шта нам се то октрило? Односно, боље је запитати, ко нам се то открио? На овај догађај открио нам се Бог наш у пуноћи, отркрио се треће лице свете Тројице - Дух Свети. Бог се откривао људском роду постепено кроз вријеме, простор, кроз историју. Прво се Бог откривао стварањем свијета и човјека, кроз творевину Божију. Па се затим открива Отац кроз Стари завјет и кроз изабрани народ јеврејски, а онда долази Син, оваплоћује се Друго лице Свете Тројице и Нови завјет је сав у откривењу Сина Божијег, а онда након Његовог Вазнесења на небо, открива нам се, долази треће лице Свете Тројице - Дух Свети. Дакле, овим догађајем нам се открива пуноћа Бога у кога вјерујемо.'' Он је појаснио да се историја спасења људског рода, као и откровења Божијег припремала, баш као што се и црква Божија постепено рађала: ,,Ниспослање Духа Светога је много велики празник, много важан јер овај догађај је рођендан Цркве. А зашто је то тако? Црква се постепено рађала, већ у Старом завјету је најављивана, затим, Христов долазак, Његово рођење и све оно што је урадио за нас, сав Његов домострој спасења је такође конституисање цркве, али данас конкретно црква се у пуноћи открила. Наиме, након што су апостоли примили Духа Светога, апостол Петар је изашао и одмах се послије његове јаке и надахнуте проповједи о спасењу и истинитоме Богу, крстило у први мах чак три хиљаде људи. Дакле, од данашњг догађаја црква се раширила, умножила, јер је у једном маху три хиљааде људи постало хришћани.'' Отац Мирчета је нагласио да је Дух Свети тај који конституише цркву и да се Њиме све освећује и просвећује: ,,Дух Свети је онај који конституише цркву, који доноси Христа и који нам доноси Царство Божије у овај свијет. Дух Свети је онај којим се све освећује, просвећује. Ми смо браћо и сестре крштени Духом Светим, ушли смо у Цркву и живимо хришћански Духом Светим! Зато је Свети Серафим Саровски рекао: ,,Циљ хришћанског живота је стицање Духа Светога.'' ,,Ово је празник свих нас, свих крштених, јер сви ми смо црква. Сви крштени, сви који стојите овдје на Светој Литургији и они који данас нису дошли, сви смо црква! Господ је послао Духа Светога да цијели свијет претвори у Цркву. А шта је Црква? Црква је заједница, породица духовна. Породица и јединство око Бога, апостола, светитеља из које црпимо живот и спасење и у којој се сједињујемо са Богом.'' - казао је он. У другом дијелу свог пастирског обраћања, отац Мирчета је дао посебан осврт и на то да у данашње вријеме о Цркви говоре они који нити знају нити имају искуство цркве - црквеног живота: ,,Данас се много, нарочито код нас говори о Цркви. Међутим, највише о Цркви ових дана говоре они који не знају шта је Црква. Који немају искуство Цркве. Ми смо црква! Ви који у њу идете, који долазите, који учествујете у њеном животу имате искуство живота у цркви! Ви који сте крштени, који се причешћујете, који се кајете. Ми смо црква жива - Бога живога! И ми знамо шта је црква и ко је црква. Не може онај који не зна, који никад, или скоро никад није био у цркви, који није крштен, кога то не интересује да говори и да одређује шта је црква и ко је црква! То би било као кад би неписмен човјек говорио о литералним дјелима и књижевности.'' - закључио је он. Отац Мирчета је образложио да је црква живот и спасење за онога ко је у цркви, ко учествује и познаје црквене прилике, али, да за онога ко у томе не учествује, црква јесте једна велина непознаница, те самим тим било која личност која би говорила о нечему што не познаје, себе не чини кредибилном, а још мање надлежном и компетентном да цркву уређује и да се њоме бави: ,,И ми који смо у цркви непрестано се удубљујемо у ту Тајну и непрестано све више и више желимо да учимо и сазнајемо, будући да не можемо знати све! То све - свезнање, ће бити откривено у Царству Божијем. А многи се данас усуђују да причају како црква треба ово или оно, показујући јасне претензије да је уређују како они желе. Али, црква је живот и спасење за онога ко је у цркви, а за онога ко није, она је непознаница! Говорити о цркви а не бити у њој и не познавати цркву је онда исто као кад би неко писао биографију о човјеку ког никад у животу није срео а камоли упознао, колико ли је само онда сулудо тврдити да знаш све о њему и жељети да живот некога кога ни не познајеш устројаваш! Црква је живот! Црква је лични однос и саборни однос, црква су Бог и дјеца Божија око Бога.'' - поручио је прота Мирчета. Извор: Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици

На празник Вазнесења Господњег, у четвртак 28. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ кришевачки господин Давид началствовао је светом архијерејском Литуријом храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник крушевачки протојереј-ставрофор Будимир Којић, протојереји -ставрофори Ђорђе Милојковић, Љубиша Милошевић, Драгиша Јовановић, презвитер Ненад Драгичевић, протођакони Андрија Јелић, Јован Миленковић и ђакон Немања Ћосић . По прочитаном празничном Јеванђељу наш Пастироначалник честито је вернима празник Вазнесења Господњеги и изговорио беседу. Радост празника употпунио је и чин рукоположења у презвитера брата Немање Ћосића, ђакона из села Велућа код Трстеника. Извор: Епархија крушавачка

„У савременој култури се, као и у свим културама кроз историју, поставља проблем човековог идентитета као основни проблем. Али с обзиром на силну човекову технолошку моћ, тај проблем се данас намеће као проблем опстанка света. Веома мали број људи је данас довољан да доведе у питање тај опстанак. А мисија Цркве је, од њене појаве у свету па до данас, била и остаје да човека учини свесним његовог идентитета“. Жарко Видовић. Крхко је знање, живот је кратак, али не смемо поверовати да живот може, а да не буде чудо“, овим речима је Емир Кустурица отпочео своје обраћање у Андрић Граду говорећи о Петеру Хандкеу. „Истина, да је Петер Хандке добио Нобелову награду најбоље потврђује идеју како никада не треба признати независно Kосово. Ово предавање би могло да почне и да се заврши на овој реченици. Не због тога што нама не преостаје ништа боље него да ишчекујемо чуда, него зато што је разум конформиста и издајник и лакше га је корумпирати. Разум чини све против чуда, а осећања, иако могу да буду заведена, ређе издају и тек преко њих препознајемо дубоко значење непоновљивог догађаја, али и свог постојања. Чуда остају изван алгоритама преко којих упадамо у паукову мрежу коју плету пионири вештачке интелигенције, замку компјутерског загрљаја који нас води у непознати простор који симболише сужавање свести, где су на понуди милиони података, али како време одмиче, постајемо лењи за ту прегршт.“ Своје излагање, Кустурица је завршио следећом реченицом: У чуда пре свега треба веровати и тако отворити простор и време да нам се она дешавају. Колоквијално говорећи, човек је склон да повезује „чуда“ са одређеним догађајем који није лако, (природно) објаснити. Људи мимо контекста Вере, кажу да је чудо исход догађаја изазван од стране више силе, тј. догађај који се не може објаснити науком. За децу, чудо је сретан крај, изненадно решење наизглед нерешиве ситуације. У светлу хришћанске теологије, Бог је чудотворац. Чудо је Божији дар, догађај који је сам по себи добар и делује тако да нам духовно буде боље. Не заборавимо да је христијанизација започета чудом, а када се Бог, Друго Лице Свете Тројице, Господ Исус Христос, уселио у утробу Свесвете Девојке Марије и родио као човек. О том јединственом догађају у историји људског спасења, црквени песник славослови: „Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима. Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.“ Сва четири јеванђелиста говоре о великом броју чуда која је учинио Христос, а како би помогао прашним Адамима и поданицима пропасти. И нама је данас потребна помоћ како бисмо превазишли закон природе и логику ума, како бисмо се уверили да оболели од разних вируса заиста могу да оздраве, слепи да прогледају, гладни да буду нахрањени, а мртви да васкрсну. Не заборавимо да је сам Христос учинио највеће чудо када је Својим Васкрсењем победио смрт. Заиста, вером у Христа све је могуће. Највеће чудо које се дешава у нашим животима јесте чудо покајања. Данас нам је чудо покајања најпотребније. Неприлика је (изненада) задесила човечанство. Налазимо се пред загонетком која од човечанства захтева разрешења на многим пољима. Научном, медицинском, друштвеном, духовном… Вирус који нас је опколио, запретио је човечанству и покренуо човека данашњице на несвакидашњу борбу. Невидљиви непријатељ подстиче човека да постави необично, али смело питање, тј. да одгонетне ребус: свет и оно што се налази „изанад“ света. Свети Јован Лествичник пише да је много веће чудо покајати се него васкрсавати мртве. Свако ко буде исцељен пре или касније, умире. Све које је Христос васкрсао из мртвих поново су умрли. Међутим, душа која је поробљена грехом може патити далеко дуже од тела. Зато што душа без кајања, пати кроз вечност, а покајана душа се у вечности радује. Тело умире, али свака покајана душа љубављу и милошћу Божијом добија дар бесмртног живота. Јер плата греха је смрт, али дар Божији је вечни живот у Христу Исусу, нашем Господу (Рим. 6, 23). За оне који би прихватили Христов позив на спасење кроз покајање, сам Господ нам даје Духа Светога који делује у нама и подсећа шта треба да чинимо (Јн. 16, 7-11), како би надаље у нама испунили своју добру сврху (Фил. 2, 13). Оно што Господ очекује од нас јесте да живимо васкрснуто одвојени од греха, као људи у љубави, са надом, радошћу и светлошћу у нашим душама. Да живимо пре него што умремо, како не бисмо вечно умрли када склопимо очи. Не заборавимо, доколица уводи човека у предсобље греха, а грех је (не) избежна опасност у животу. Оно што је најважније, јесте како ћемо да одговоримо на своје животне (по)грешке? У ово време пандемије, а када можда имамо највише времена за себе и за своје душе, јесте прави тренутак да смогнемо снаге и опростимо себи и ближњима кроз покајање. Само на овај начин можемо да променимо свет око нас и нашу будућност. Да ли ће Ковид 19 да отвори наш вид, чудесним покајањем или духовном хибернацијом? ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Протођакон др Дамјан С. Божић *Уреднички уводник за 1275. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 1. Мај 2020. Лета Господњег.

Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве. Свештеник Дмитриј Шишкин: Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе – Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом. Свештеник Павле Коњков: Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година – Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира. Протојереј Олег Стењајев: – У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. ‏תהלים‏‎ (тəhилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд. У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота. Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима. Свештеник Валериј Духанин: Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве –Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир. Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне. Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу. Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца. Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднсот је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије. Извор: Православие.ру

Девет сестара се у потпуности посветило Христу у манастиру Покрова Пресвете богородице у Красногорск у Черкаској епархији Украјинске православне цркве. Јуче, 26. марта 2020, Његово Високопреосвештенство митрополит черкаски и канивски Софроније увео је монахиње у велику схиму, највиши степен православног монаштва, извештава Информативно-образовно одељење УПЦ. Последњих дана се у другим украјинским манастирима догодило сe неколико монашења. У среду 25. марта митрополит Винице Варсануфије замонашио је неколико сестара у манастиру Свете Тројице у манастиру у Браилову. Извор: Инфо-служба СПЦ

Светом архијерејском литургијом коју је данас, 23. фебруара, са свештенством служио Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије почела је друга Међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“ (23. фебруара – 1. марта) у манастиру Михољска превлака код Тивта. Звучни запис предавања Митрополита Амфилохија - Христос као глава Цркве и савремена криза личности и друштва У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да се љепота Божја открива у свему што постоји, а да су у човјеку сабране све Божје љепоте и доброта: „Све што посједује свијет и творевина Божја бесконачна, све је то у маломе присутно и сабрано у човјеку, и оно што је тјелесна и оно што је духовно, и више од тога. Човјек је лик и подобије Божије, слика самога Бога, не само слика божанске творевине“ Даље је казао да је чудесан Господ и у Своме јављању овоме свијету, у Своме откривању Своје велике и неизрециве тајне преко Божјих светих надахнутих пророка, Божјих људи, живих свједока Божјих на земљи. Бог, савршени јединородни Сине Божији, рођен прије свих вјекова од Бога Оца, открио се и јавио кроз Исуса из Назарета, а и кроз Њега се остварио савршени човјек, бесједио је владика и додао: „Савршени Бог и савршени човјек је сам Господ наш Исус Христос. Пуноћа свега онога што је Бог створио, све божанске љепоте и божанских чудеса виђених у човјеку и остварених и пројављених у Христу Богочовјеку, од Њега па до данас и до краја свијета и вијека и у вјечности, није само човјечност пуноћа божанског савршенство, него богочовјечност, и Бог и човјек. Богочовјечност уграђена у људску природу је оно чиме живи и ради чега човјек живи, тако да је у вјечности откривење те богочовјечне истине и јављање и пројављивање оно што је најсавршеније и најважније.“ Сви дани се сабирају и саобраћа се у онај дан Другог доласка Христа Господа, о коме је свједочило данашње Свето јеванђеље, подсјетио је Митрополит. Када Господ дође у слави Својој са Светим анђелима и Светима и сабере све народе, онима који су творили ријеч Божју и живјели по заповестима Божјим рећи ће: Дођите благословени и ајдете са десне стране Моје да задобијете Царство вјечно и непролазно. А онима који нијесу испунили Божанске заповијести, њима ће рећи: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни“: „У тај велики свети један засијаће пуноћа Божанске доброте, љубави и истине, и откриће се сам Господ у свој поноћи Својој. И сабраће се сви дани од настанка свијета у тај дан Христовог Другог доласка, Његовог јављања са анђелима и са Светима Својим. Диван је Бог и дивно је све оно што је Бог створио и чиме нас обасјава и испуњава, и овдје на земљи и оно што нам је Бог обећао у вјечности – задобијање вјечног и непролазнога Царства Оца и Сина и Духа Светога – Царства Бога љубави.“ Даље је казао да се љубав открива кроз све те љепоте које је Бог уградио у своју творевину, у људско биће, које откривао и открива преко свих пророка и апостола и мученика, које је открио преко Свога Сина јединороднога: „Ми смо призвани овдје да познамо Божанску доброту, љепоту и истину, да познамо Христа, Сина Божијег јединородног и да Њега као љубав вјечну и непролазну, Светотројичину, примимо у себе да се усели у нас пун благодати и истине сам Господ кроз тајну Светога крштења, кроз запечење Духом Светим, кроз живљење по заповијестима Божјим и кроз хођење оним путем који води у вјечни живот хођење за Оним који јесте пут, истина и живот.“ Митрополит Амфилохије је истакао да само Господ знаде колико је оних који су уписани у књизи вјечног живота Христовога, у Божје памћење, а да међу њима посебно мјесто имају мученици кроз које се открива Божанска љепота, од којих је и Свети Великомученик Харалампије којег данас прослављамо. „Дивни чудесни Свети великомученик Харалампије кроз кога се такође Господ прославио. Његове мошти, његова рука се чува код нас у манастиру Морачи. Чудесно је да се из другога вијека, када је он живио, сачувала његова рука. Ношена и преношена из разних крајева, донијета је код нас овдје да нас благосиља и подсјећа да је оно што је Божије непролазно и да су Божији људи, испуњени Божанском силом и њихове мошти, живи свједоци живога Бога и силе Његовога васкрсења“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Послије Литургије, почео је радни дио Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“, који је након уводног слова архимандрита Бенедикта, игумана Светоархангелског манастира, отворио Митрополит Амфилохије предавањем на тему „Хришћанство и савремена криза личности и друштва“. Тема овогодишње Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“, коју Манастир Св. Архангела Михаила на Михољској превлаци организује у сарадњи са Одјељењем за младе Московске патријаршије, је Православно хришћанство у духовној кризи времена. „Основна замисао организатора је да у времену изражене духовне кризе, посредством предавања еминентних предавача и разговора са присутнима, укаже на путеве којима се долази до Смисла/Логоса (код великог броја данас помраченог или изгубљеног), превасходно посредством увођења у начела православне хришћанске просвећености. Отуда би предложени приступ имао најприје педагошки циљ духовног уздизања, васпитања и развоја личности, до чега нам је у овом времену нихилистичких искушења посебно стало. Учесници академије ће тај циљ покушати остварити посредством предавања и разговора из угла различитих дисциплина: теологије, философије, историје, књижевности, психологије, иконологије итд. Напомињемо да ће се академија одржати у просторима древног манастира Светог арханђела Михаила на Превлаци, који је Свети Сава Немањић 1219. године установио као сједиште Зетске епископије, и у коме ће учесници бити смјештени за вријеме трајања скупа“, саопштили су раније организатори Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У манастиру Михољска превлака од 23. фебруара до 1. марта, одржаће се друга Међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“. Академија ће почети Светом архијерејском литургијом коју ће у недјељу, 23. фебруара у 9 часова, служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Тема овогодишње академије коју Манастир Св. Архангела Михаила на Михољској превлаци организује у сарадњи са Одјељењем за младе Московске патријаршије је Православно хришћанство у духовној кризи времена. „Основна замисао организатора је да у времену изражене духовне кризе, посредством предавања еминентних предавача и разговора са присутнима, укаже на путеве којима се долази до Смисла/Логоса (код великог броја данас помраченог или изгубљеног), превасходно посредством увођења у начела православне хришћанске просвећености. Отуда би предложени приступ имао најприје педагошки циљ духовног уздизања, васпитања и развоја личности, до чега нам је у овом времену нихилистичких искушења посебно стало. Учесници академије ће тај циљ покушати остварити посредством предавања и разговора из угла различитих дисциплина: теологије, философије, историје, књижевности, психологије, иконологије итд. Напомињемо да ће се академија одржати у просторима древног манастира Светог арханђела Михаила на Превлаци, који је Свети Сава Немањић 1219. године установио као сједиште Зетске епископије, и у коме ће учесници бити смјештени за вријеме трајања скупа“, саопштили су организатори Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са благословом Епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Димитрија, 14. фебруара 2020. године, уочи празника Сретења Господњег, игуман Светоархангелске обитељи у Призрену Михаило замонашио је искушеницу Анастасију у малу схиму давши јој име Јустина, по Преподобном оцу Јустину Ћелијском. Вечерње богослужење служио је умировљени епископ Атанасије, уз саслужење великог броја свештеника из више епархија. После вечерњег богослужења и чина монашења, уприличена је трпеза и послужење за све присутне. Мноштво вјерног народа и велики број дјеце учинили су овај догађај још радоснијим. Извор: Инфо-служба СПЦ

На дан светог Григорија Ниског, брата светог Василија великог, у цркви Свете Тројице, свету службу Божију служио је протојереј ставрофор г. Дарко Ђого, уз саслужење јерођакона Зосиме. Извор: Манастир Острог

Патријарх српски Иринеј: „Ова деца су наша будућност! Они ходе стопама Светог Саве! Драга децо моја духовна: Љубите Српство – љубите Православље!“ Величанствена свечана академија, као централни културни догађај прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, одржана је 8. октобра 2019. године у препуној дворани Центра Сава. Покровитељ ове изузетне свечаности био је председник Републике Србије. Духовни и културни спектакл под насловом Завет Светога Саве отпочео је Молитвом Господњом Оче наш Јосифа Маринковића у извођењу осамдесет певача Хора Радио-телевизије Србије, под диригентском палицом маестра Бојана Суђића. Стојећи сви као један у молитви, у величанственом часу за нашу свету Цркву, српски род, две српске државе - Србију и Српску, више од пет хиљада душа, сабраних под сводовима велике дворане Центра Сава, једнодушно је запевало химну Србије Боже правде, композитора Даворина Јенка, уз монументални звук репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, којим је дириговао мајор Александар Ђуров. Заједно са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, председником Републике Србије г. Александром Вучићем и г. Милорадом Додиком, српским чланом Председништва Босне и Херцеговине, свечаној академији су присуствовали и Његов Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Митрополити загребачко-љубљански г. Порфирије и дабробосански г. Хризостом и Преосвећена господа епископи шабачки Лаврентије, сремски Василије, новограчаничко-средњoзападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, ваљевски Милутин, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, аустријско-швајцарски Андреј, осечко-пољски и барањски Херувим, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирил, далматински Никодим, полошко-кумановски Јоаким, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, као и председница Народне скупштине Републике Србије г-ђа Маја Гојковић, председник Народне Скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, председница Владе Републике Србије г-ђа Ана Брнабић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар Карађорђрвић са принцезом Катарином, први потпредседник Владе Републике Србије и министар спољних послова г. Ивица Дачић, потпредседник Владе Србије и министар унутрашњих послова г. Небојша Стефановић, потпредседница Владе Србије и минстарка грађевинарства, сабораћаја и инфраструктуре г-ђа Зорана Михајловић, бројни министри влада Србије и Српске, политички прваци српског народа у Хрватској и Црној Гори: проф. др Милорад Пуповац, г. Борис Милошевић, г. Андрија Мандић и г. Милан Кнежевић, чланови дипломатског кора, бројне угледне личности из јавног и културног живота Србије, Српске, Црне Горе, Боке, Босне и Херцеговине. Затим је, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Посланицу Светог Архијерејског Сабора упућену свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете цркве поводом осамстогодишњице њене аутокефалности прочитао Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније. Орден Светог Саве првог степена Патријарху српском и Председнику Републике Србије На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је донео одлуку о додели ордена Светог Саве првог степена Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју. Одлуку Светог Синода прочитао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Предстојатељу Српске Православне Цркве одликовање је уручио митрополит Хризостом, који је истакао да је орден додељен за „дугогодишњи предани архипастирски рад и мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве”. Његова Светост Патријарх је упућујући речи благодарности истакао да су тим високим одликовањем - њему урученим - одликовани сви српски архијереји, свештеници, монаси и благочестиви српски народ. Црква и држава поново заједно Највише црквено признање председнику Републике Србије г. Александру Вучићу уручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј изговарајући историјске речи: „Хвала Богу, доживели смо и дочекали да и у ово наше време као и у време Немањића српска држава и Српска Црква буду заједно“. Како је истакнуто у одлуци Светог Синода, председник Републике Србије г. Александар Вучић је одликован за његову делатну љубав према Мајци Цркви, пожртвовано залагање за јединство српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије, посебно за очување Косова и Меотхије у њеним границама. Његова Светост Патријарх је истакао да му је част да председнику Вучићу, у име Српске Православне Цркве, додели највеће црквено одликовање што, како је рекао, Црква чини са пуно разлога и оправдања. „Да не помињемо све што неуморно чини и ради. Он је учинио велика дела, не само за наше време и прилике, већ за читаву Србију и њену будућност", рекао је патријарх Иринеј. „Председник је отворио путеве Србије у Европи и свету. Данас, после његовог труда, о Србији се говори и мисли на други начин. Увиђају људи да није то та Србија коју свет зна. До Вучића, Србија је каскала у свом животу. Његовим трудом и радом, отварањем према свету, покренула се сва привреда у Србији. Кренуло се великим кораком напред. За то је потребно много жртве, државничке мудрости и много смисла да се српски народ отвори према свету, рекао је Патријарх српски које је захвалио председнику Вучићу за све што је до сада учинио и замолио да настави истом снагом, силом и аргументима. Председник Вучић је рекао да га орден Светог Саве обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. „Да се борим за Косово и Метохију, али и подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, али и у Црној Гори и свуда где живи. Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж“, рекао је председник Вучић и додао да му је тешко да опише шта осећа. „Нисам му се надао, нисам га тражио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекција на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан величине самог чина и неочекиване части. Ћутање је она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. Хоћу само то да Србија буде вечна! Мир нас уједињује. Ово ме обавезује да се борим још више“, рекао је председник Вучић. Орден Светог Симеона Мироточивог г. Милораду Додику Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је носилац ордена Светог Саве, а на предлог Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и одлуком Светог Архијерејског Синода, одликован је орденом Светог Симеона Мироточивог за делатну љубав према Мајци Цркви, постојано залагање за јединство српског народа у целини и неуморну борбу за Републику Српску. Патријарх српски г. Иринеј је истакао да г. Милорад Додик дише српским духом и живи српским идеалима. „Вечерас имам част да се обратим поводом једног јубилеја. Изражавам велику захвалност Светом Синоду на одликовању. Ово није орден Милораду Додику, него српском народу у Републици Српској. Наша Црква у Републици Српској исто обележава 800 година. И нашу Епархију захумско-херцеговачку основао је Свети Сава. Ми који служимо народу, помажемо народу колико можемо. Свети Сава нам је оставио поруку да се отворимо према свету, и ми се трудимо да то и радимо. Захваљујући светосавском завету, очували смо се као народ и морамо да останемо и опстанемо; захваљујући том завету, успели смо да преживимо страдања, ратове, разне муке. Црква је увек била уз свој народ. Зато је ово јубилеј над јубилејима, ово је доказ да све што је засновано на чврстим темељима може да опстане“, рекао је г. Милорад Додик упућујући честитке патријарху Иринеју и председнику Вучићу на додељеном им ордену Светог Саве. Уручивање одличја торжественим појањем пратили су појци Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Завет Светога Саве Уследио је уметнички део програма који је чинила музичко-драмска мултимедијална повест Завет Светог Саве у три чина, по замисли и сценарију г. Душана Стокановића и г. Саве Ј. Мирића, уједно и извршног продуцента академије, и г. Александра Радојковића. Кроз приказ историјских околности које су претходиле добијању аутокефалности, у три чина су приказани одлука хиландарског монаха Саве да оде у Никеју прогнаном византијском цару и цариградском патријарху; затим сам чин доделе самосталности испред храма Премудрости Божје у Никеји; и у трећем делу уметничка визија чувеног Сабора у Жичи и слања новопосвећених епископа на њихове дијецезе широм Српства. У величанственом програму, као да су се такмичиле глумачке роле са виртуозношћу хорова и музичких ансамбала, све време праћене изванредним анимацијама које су уместо класичне сценографије дочаравале гледаоцима места догађаја и лепоту православне уметности. На сцени се, укључујући осам стотина ученика основних школа из целе Србије, појавило више од хиљаду учесника. И мање пажљиви гледалац, било у Центру Сава, било пред телевизијским или компјутерским екраном, видео је да се до танчина водила пажња о сваком детаљу: од хаљине изванредне водитељке програма Драгане Косјерине, креације из колекције Краљевина чувене српске сликарке Оље Ивањицки, до изванредних костима које припадају фундусима Народног позоришта, Радио-телевизије Србије, али и оних који су шивени специјално за ову прилику. Као Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани заблистали су Иван Вучковић и Дејан Стојаковић; у улози Савиног хагиографа Доменитијана истакао се Небојша Љубишић, а у улози краљице Ане Немањић млада дива Милена Јакшић. Убедљив је свакако био Небојша Кундачина у улози патријарха Манојла II Сарантена, као и млади Никола Станковић као краљевић Радослав. Специјално за ову свечаност звезда српске уметничке музике Александар Седлар компоновао је три композиције: Доментијан, Никеја и Жича, које је премијерно извео ансамбл Београдска симфонијета. У сагласју са ансамблом за рану музику Висантика, који предводи уметнички руководилац Јелена Теофиловић, Београдска симфонијета је извела и Скомраску игру – српско средњевековно традиционално коло које су у кореографији Горана Митровића извели чланови Ансамбла народних игара и песама Србије Коло, уз громке аплаузе импозантног аудиторијума. Уметнички и духовни печат извођењу дела Завет Светог Саве дали су здружени хорови Светоархангелске обитељи манастира Ковиљ, студената Богословског факултета у Београду и Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, под управом јеромонаха Јеротеја Петровића, сабрата ковиљског, уз незаобилазан допринос протођакона Владимира Руменића, водећег бас баритона данашње српске музичке сцене, и младог ђакона, тенора Немање Ристића. Изванредна видео сценографија и анимације дело су Ненада Пирната, Александра Лазаревића и Растка Стокановића. Директор фотографије био је Душко Филиповић Фипа. Дефинисани концепт представе водио је редитељ Саша Габрић, уз помоћника Марка Ристивојевића, уз супервизију Братислава Петковића. Изванредним зналачким доприносом, трудом и сарадњом истакла се костимографкиња Сузана Глигоријевић са својим тимом. Дизајнер светла је био Небојша Милојевић, дизајнер тона Владан Адамовић, док је сценограф био Борис Миловојевић. Допринос инспицијента Бранкице Пљаскић у реализацији представе био је беспрекоран. И на послетку најлепше: завршни део академије обележили су кораци осам стотина Српчића пристиглих из свих крајева Србије, који су улазили на сцену Центра Сава у ритму Говорне фуге Србија почившег великана српске класичне и духовне музике Александра Вујића, коју је извео хор Радио-телевизије Србије са надахнутим маестром Бојаном Суђићем. И док је ова величанствена модерна композиција трајала, деца су, узевши благослов, извела свог Светејшег Патријарха на сцену да би величанствени хор са више од хиљаду и две стотине учесника и пет хиљада гледалаца из свег срца отпојао химну свом првом архиепископу - Светоме Сави. На крају свечаности, речи радости и благослова присутним ученицима - малим светосавцима, гледаоцима у публици, али и милионима Срба широм света, упутио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, осамдесет и први наследник Светог Саве на трону српских првојерараха: „Ова деца су наша будућност! Они ходе стопама Светог Саве! Драга децо моја духовна: Љубите Српство – љубите Православље!“ Извор: Инфо-служба СПЦ

У пленарној сали СО Варна 19. септембра тропарима Богородици и Пресветом крсту Господњем у извођењу хорова Катедралног храма и Цркве „Св. Атанасија“ свечано је отворена 21. Недеља православне књиге у Бугарској. На почетку је Његово високопреосвештенство Митрополит варненски и великопреславски г. Јован поздравио госте и све присутне и прочитао поздравно писмо које је скупу упутио Његова светост Митрополит Софије и Патријарх бугарски г. Неофит. Затим је Високопреосвећени позвао дуго очекиваног госта „Недеље православне књиге“, Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Радовића), да се обрати присутнима. Књига Митрополита Амфилохија „Увод у православну филозофију образовања“ у издању Митрополије варненско- великопреславске, представљена је прошле године на Форуму књига у Варни. Митрополит Амфилохије је сабранима говорио на тему овогодишње Недеље православне књиге: „Православно образовање младих“. „Сваки напредак и свако достигнуће у образовању потпуно је бесмислено и непотребно, ако пропустимо најважније, да дамо деци знање о вечности. Духовна храна је најважнија храна у њиховом образовању“, истакао је Високопреовећени Митрополит Амфилохије. Након што је Митрополит Амфилохије одговорио и на неколико питања публике, протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, уредник Издавачко – информативне установе „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске (Црна Гора), представио је Сабрана дјела Митрополита Амфилохија, објављена на српском језику у тридесет књига. Доц. др Свилен Тутеков са Теолошког факултета Универзитета „Св. Ћирило и Методије“ из Великог Трнова, који је током сусрета преводио, изазвао је будуће докторанте из Трнова, рекавши да је такав рад вредан проучавања, и изразио спремност да постави тему и буде научни вођа таквог доктората. На крају вечери песникиња Елка Њаголова, представила је антологију „Хлеб наш насушни“ у којој је Митрополит Амфилохије такође заступљен. У оквиру „Недељу православне књиге“, која се одржава од 19. до 25. септембра у Варни, биће представљени нови наслови и аутори, које су прошле године објавили православни издавачи у Бугарској. Такође, на форуму ће се водити разговори о актуелним темама у животу заједнице и Цркве, саопштили су организатори те традиционалне манифестације, Митрополија варненско- великопреславска и општина Варна. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Као и сваке године и ове је било веома свечано у манастиру Наупаре на дан св. архиђакона и првомученика Стефана. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид уз саслужење великог броја свештеника, свештеномонаха и ђакона из крушевачке Епархије, као и из београдско-карловачке Архиепископије и нишке Епархије. Присутни су були и монаси из манастира Дечана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика Давид је пре свете Литургије замонашио, по чину расе и камилавке, искушеницу манастира Наупаре Валентину, давши јој монашко име Галина, а после свете Литургије пререзао је славски колач и бираним очинским речима поуке духовно укрепио велики број својих епархиота. Око Трпезе љубави потрудили су се архимандрит о. Дамаскин са сестринством и овогодишњим свечарима!. Хор “Свети Кнез Лазар” је својим умилним појањем допринео лепоти Богослужења на духовну радост свих учесника на светом сабрању у древним манастиру Наупари. Извор: Епархија крушевачка Света архијерејска Литургија у манастиру Наупаре | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Као и сваке године и ове је било веома свечано у манастиру Наупаре на дан св. архиђакона и првомученика Стефана. Свету Литургију служио је...

У периоду од 16. до 22. јула 2019. године на Косову и Метохији одржана је друга Призренска летња духовна школа. Школу је организовала Епархија рашко-призренска уз помоћ вероучитеља Дарка Николића и Немање Протића из Београда, уз подршку Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије. Полазници школе су студенти на државним универзитетима у Србији, који су се пријавили за летњу духовну школу и били изабрани после разговора са организаторима. Они су имали прилику да се упознају са светињама и културним наслеђем на Косову и Метохији и да кроз предавања и разговоре са људима који тамо живе истински упознају јужну српску покрајину. Нагласак је био на мистагогији - полазници су учествовали на светим Литургијама, свако јутро у другој светињи: Светим Архангелима, Девичу, Грачанаци, Драганцу, Дечанима и Бањској. У Призрену, Грачаници и Девичу са полазницима школе био је и протојереј-ставрофор Радивој Панић који тренутно служи у српској парохији у Бриселу и који је и прошле године дао значајан допринос организовању летње духовне школе у Призрену. Организоване су посете Пећкој Патријаршији и Богородици Љевишкој које се, заједно са Грачаницом и Дечанима, налазе на Унесковом списку светске културне баштине. Неизбежна је била посета Газиместану као и самом граду Призрену, својеврсном музеју на отвореном у коме данас постоји сачуваних чак десет цркава од којих су половина из четрнаестог века. Овогодишња Призренска летња духовна школа завршена је посетом Високим Дечанима, Пећкој Патријаршији и Бањској. Епископ рашко-призренски Теодосије служио је свету Литургију у манастиру Високи Дечани. Поред монаштва и верника у Литургији су учествовали и полазници друге Призренске летње школе са својим вероучитељима. Пре Литургије крштене су четири студентикње, полазнице летње школе. Епископ Теодосије је благословио славско жито у част Светог великомученика Прокопија - имендана дечанског монаха Прокопија. На крају Литургије Владика се надахнутим речима обратио студентима упутивши их на пример великох светитеља. После славског ручка студентима се обратио духовном поуком игуман манастира архимандрит Сава, који им је са благословом епископа Теодосија поделио сертификате за учешће у Призренској духовној школи. -Потребно је не само речима да волимо и подржавамо Косово и Метихију и наше људе који живе на овим просторима, већ и да их посећујемо и да тиме покажемо да Косово и Метохија није само један географски појам, једна територија која је важна само онима који овде живе, већ да су Косово и Метохија много више од тога: наше биће, наш живот, наше постојање, поручио је владика Теодосије и истакао да су на Косову и Метохији корени наше Цркве и нашег народа и да ми из тих наших корена црпимо на првом месту духовну снагу а потом и све остало: -Као што биљка црпи сокове из земље тако и ми где год да се данас налазимо широм ове земље црпимо ту духовну снагу са Косова и Метохије. Зато и они који живе на овим просторима и они који у срцу свом носе Косово и Метохију, они се сусрећу овде и на најбољи начин показују да Косово и Метохија нама припадају не зато што смо ми то присвојили, него зато што нам је то од Бога дато, рекао је владика Теодосије. Владика је благословио полазнике Призренске летње духовне школе пожелевши да “благослов светиња које су посетили понесу са собом, да их тај благослов дуго прати и да свуда сведоче осећај који су стекли током летње духовне школе да је Косово и Метохија живо и да као такво никада не може бити отето и одузето нама који смо овде и онима који Косово и Метохију носе у својим срцима“. Извор: Епархија рашко-призренска

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у манастиру Михољска Превлака код Тивта од 23. јула до 3. августа 2019. године одржаће се прва међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“. Организатор академије је Митрополија црногорско-приморска и манастир Михољска Превлака. Академија је изразила спремност за широку међудржавну сарадњу и учешће свих компетентних, садржајних институција и појединаца који могу дати допринос развоју стваралачке, научне и духовне мисије и у том смислу ове године остварила је сарадњу са Фондом браће Трубецкој (Москва - Тула) и Одељењем за младе Московске Патријаршије. Учесници академије су угледне академске личности из Црне Горе, Србије, Републике Српске и Хрватске, чија ће предавања из угла различитих дисциплина промишљати питања односа хришћанства и савремене кризе личности и културе; религиозне мисли у философији; религиозног духа у уметности; историје и традиције; развоја савременог света и хришћанског одговора; хришћанског духа и уметничких пракси (музика, иконологија, филм…); будућност Европе и религије у њој; глобалистички утицаји на религије; утицаји великих сила на национализам на Балкану итд. Основна замисао организатора је да у времену изражене духовне кризе, присутне нарочито код младих, посредством предавања и разговора укаже на путеве којима се долази до Смисла/Логоса (код великог броја данас помраченог или изгубљеног), превасходно посредством увођења у начела хришћанске просвећености, истичу организатори. Академију ће у уторак 23. јула 2019. године у 9,30 часова отворити Његово Вископреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предавањем на тему „Хришћанство у савременом свету“, после чега ће о хришћанству и савременој култури говорити архимандрит Јефимије Мојсејев. Најављено је учешће отаца Георгија Бељкинда, Гојка Перовића и Александра Јовановића, академика Бранка Летића, Драгана Симеуновића и Синише Јелушића, проф. др Јелице Стојановић, проф. Марије Таланкине, др Влајка Пановића, др Биљане Анђелковић, проф. Дмитрија Таланкина, проф. Александра Закуренка, проф. др Марије Летић, проф. Марине Бељкинд, мр Луције Ђурашковић, др Горана Шарића, доц др Владана Бартуле, Михаила Волохова, др Васиља Јововића, др Светозара Лутовца, Селимира Радуловића, Радомира Уљаревића, Илије Лакушића и Алине Соловјеве. Извор: Српска Православна Црква