Претражи Живе Речи Утехе

После више од годину дана, планирања и припрема, Божијом благодаћу, 21. августа 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Иринеј служио је призив Светог Духа за почетак радова, молећи се за оне који ће радити на овој светињи као и за благословен и успешан исход овог светог задатка. Прошло је већ шеснаест месеци од несрећног пожара, који је знатно оштетио Саборни храм Светог Саве у Њујорку 1. маја 2016. године. Но, без обзира на тешку ситуацију у којој се црква и парохија нашла све ово време, њени верници су истрајали у настојању да ову светињу и њену светосавску заједницу обнове. Од тада па до сада уложен је велики труд да се процени штета и да се сачини план обнове ове јединствене светиње, која је уручена као дар Англиканске цркве Светом Владици Николају Велимировићу, као израз трајног пријатељства и љубави два народа. У складу са овим тестаментом предвиђена обнова овог храма биће изведена на основу речи Владике Николаја, где ће овај храм бити синтеза истока и запада, тако да ће његов спoљaшњи изглед остати као што је био, у неоготском стилу, док ће унутрашњост бити обновљена по моделу ране базилике. Ова идеја није нова и по овом примеру су саграђени српски манастири Градац и Дечани. Очекује се да ће садашњи пројекат, уклањање шута, трајати наредне три седмице. Следећа фаза, која треба да почне у октобру, ће обухватити инсталирање пода и покривања храма. Идеално, црква би требало да буде под кровом до Васкрса следеће године, ако Бог да, спремна да се у њој одржи прва васкршња Литургија од како је црква пострадала. Обраћајући се присутним верницима после призива Светог Духа, Преосвећени Владика је нагласио да овај задатак представља много више од обнове камена и малтера. Он значи обнову духа наде и вере као основе која покреће верне. Црквена архитектура, уметност и спољашња форма су заправо одраз будуће вечне стварности, која се састоји од изузетне лепоте као и уверења да тамо где је вера нема места за пораз и очајање. По речима Владике, „ми украшавамо наше цркве византијским иконама, које не представљају обичне ликове овога света већ преображену стварност Царства Небеског, уче нас да се ништа не може уништити на овој земљи, јер ми поседујемо у нашим рукама дар Светог Духа, моћ и силу преображења. Бог нам је благословио да се сачувају ови зидови који обухватају простор у ком се служила прва православна Литургија на Северноамеричком континету. Небројен низ молитава, уливених у ове зидове, није дозволио да ови зидови падну. Ово здање заправо стоји као споменик Владике Николаја свом српском народу и љубави Владике Вилијама Манинга, десетог епископалног Владике у Њујорку, који је подарио ову цркву српском народу. И тако, уз Божију помоћ, почињемо да преображавамо ову нагорелу али величанствену цркву, тако да ћемо улазећи у њу моћи да узвикнемо, попут великог цара Јустинијана: ‘Соломоне, превазишао сам те!”’ На крају, започињући обнову Саборног храма Светог Саве, апелујeмо на наше вернике да oстану предани и истрајни у овом Богом благословеном задатку, јер неизоставно ће оне који подижу свети храм и Бог за узврат подићи и опоравити. View full Странице

На Јубиларном свесловенском сабору, Москва-Санкт Петербург, који се одржава од 26. мај – 3. јуна, протојереј Јован Пламенц дао је излагање на тему утицај духа Запада као главни узрок словенског нејединства. Излагање оца Јована преносимо у цијелости: Словенски народи су један етнос, једна крв, једна језичка групација. Али, предуслов њиховог јединства је један дух. Још од времена када су примили хришћанство, када су прихватили Христово учење за основу свог духовног живота, словенски народи су ушли у међусобно духовно јединство. Али, кроз историју, то јединство нарушено је прво одвајањем Рима, као његове највеће гране, од стабла следовања за Христом и, касније, њеним даљим распарчавањем, али и исламизацијом дјелова више словенских народа. Јединство духа словенских народа нарушено је, првенствено, духом Запада. Карактер духа Запада је рационалистички приступ животу, који је у центар стварности узнио човјека (створење) умјесто Бога (Створитеља). Посљедица човјекоцентричности је материјализам као смисао живота. Дух материјализма превладао је Европом након злочиначке Француске буржоаске револуције. Свргавањем Руског цара, које је организовао Запад, словенски народи су остали без Христовог бранича и, као на отвореној ледини, препуштени су идеологији (идологији), коју им је сервирао такође Запад. Посљедице идеологије која је у име добра без Бога изњедрила братоубиство, које је иза себе оставило десетине милиона лешева, толико су велике да нам и данас тај облак заблуде заклања сунце – Христа. Посљедице сљедовања идеологијама, укључујићи и данашљи мондијализам, биле су „бијели“ и „црвени“, „четници“ и „партизани“, данас сукоби Руса и Украјинаца, Срба и Хрвата, однос црногорског режима према Русији… То је оно што видимо, што је уписано у историографију. Оно што историографија никада неће забиљежити, а што је дубоко урезано у наше душе је – наш однос према Богу, из којег проистиче словенско нејединство. Геније Достојевски предвидио је да ће словенски народи, када их Русија ослободи, хрлити Западу. Словенски народи под дух Запада потпадају добровољно.

„И оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“. Нема, чини ми се, за људе који нису верници, који су далеки од хришћанства, већег „спотицања и саблазни“ (уп. 1Пт 2, 7) него што је хришћанска вера у рођење Исуса Христа од Дјеве тј. Девојке. Од вере у то одрекли су се, нажалост, и многи хришћани, нарочито они протестантски богослови који се баве „научним“ проучавањем хришћанства и којима, зато, вера у Мајку Дјеву изгледа као некакво насиље над умом, као сујеверје. Ово јеванђелско учење без сумње примају људи прости и смирени срцем. Примају га као дивни дар, као светлу, радосну тајну коју је Бог благоизволео да нам открије. А како се „истинитост“ зачећа и рођења без мушкарца доказати не може, и ми или верујемо и смирено га прихватамо, или, пак, не верујемо и „принципијелно“ га одбацујемо у име науке и разума, то можемо само покушати да саопштимо шта ова вера и ово прихватање дају нашем уму и срцу, шта нам откривају у дубини. Пре свега, вера у Христово рођење од Дјеве заоштрава питање људског разума и границâ „научног“ односа према свим појавама – односа који наш разум једино познаје и у ком је он заиста врховни судија. Ово питање је веома важно зато што је управо разум тај који одбацује девственост Божије Мајке, како Црква назива Марију, Мајку Исусову. Разум каже: „То не бива нити може бити, дакле то се није догодило, и причу о томе треба избацити из Јеванђеља“. Све се, дакле, на крају крајева своди на избор: шта је више – Јеванђеље или разум? Ко коме суди, ко кога проверава – Јеванђеље разум или разум Јеванђеље? Приметићу одмах да се ова дилема односи не само на Христово рођење од Дјеве, него и, као што одлично знамо, на самога Бога. Исти тај разум, иста та наука не познају ни Бога Творца, ни Бога Љубав, ни Бога Спаситеља. Јер наука познаје само оно што може да се провери искуством или да се, како кажу филозофи, емпиријски докаже. Проблем се, дакле, шири. Питање гласи: постоји ли сфера појава која не да не подлеже уму – не, јер хришћанство веома високо цени ум – него у којој ум (у сваком случају наш земаљски, људски ум) нема коначну власт, не може и зато не треба да износи никакве коначне судове? Ово се питање може формулисати и другачије: постоје ли за ум границе изван којих он, ако је заиста ум и ако је, да тако кажемо, „паметан“ треба да каже: „Не знам“? Рекох „паметан ум“, зато што, нема сумње, постоји и глупи ум, и управо он се о свему изјашњава гласније од других, зато што сматра да све зна. Истински ум, истински научник за многе ствари каже: „Ја то не знам“ или: „Ја то још увек не знам“, и такво незнање је неупоредиво достојније истинске науке него хвалисаво свезналаштво. Однос, дакле, хришћанства према уму може се описати на следећи начин. Као прво, хришћанство сматра да је ум највиши, уистину Божији дар човеку. Као друго, оно тврди да је људски ум (као и све остало на свету, као и цео човек) помрачен и ограничен грехом, и да зато не може све да спозна и да објасни. И, на крају, као треће, оно сматра да ум може и треба да буде просветљен, продубљен, препорођен вером. Али да би се то догодило ум мора да се смири, што значи да остави могућност да светом не влада слепа и бездушна узрочност и последичност (коју он једино и може да појми), него Бог, за ког је речено да његови путеви нису наши путеви, да његова мудрост није наша мудрост (в. Иса 55, 8), да он одбацује гордост ума који тврди да све зна (в. 1Кор 1, 19). Али онда отпадају и све оне примедбе које смо навели на почетку беседе: „То не бива и зато је немогуће, то није у складу са познатим законима природе, дакле није се могло догодити“, итд. Јер у томе и јесте ствар што су најдубљи закони света нама непознати, што ми не познајемо ону мистичну дубину на којој се ум сусреће са деловањем Бога Творца, Бога Љубави и Бога Промислитеља у свету. Вера и Црква не тврде да је рођење без оца и од девојке могуће. Вера и Црква само тврде да се овај нечувени, невиђени и за наш пали ум несхватљиви догађај одвио онда и само онда када је на земљу у лику човека дошао сам Бог. Зато вера у девственост Марије, Мајке Исусове, уопште не зависи од тога да ли је тако нешто „могуће“ или „немогуће“, да ли тако нешто „бива“ или „не бива“. Сама Црква у једној од својих химни тврди: „Туђа је мајкама девственост и страно девојкама рађање деце“. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао на земљу. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао међу нас, „ради нас људи и ради нашег спасења“. Ако верујемо, онда нам постаје јасна (али не голом разуму, него скровитој дубини нашег срца) и тајна рођења без мушкарца. Јер управо на тој тајни заснива се вера Цркве у Христа, његово препознавање као Бога који је постао човек и као човека испуњеног Богом, обоженог. Нама није дато да спустимо Бога на земљу и да га очовечимо. То је Божија одлука, Божија иницијатива. Разлог његовог очовечења није у нечем земаљском, није у неком од земаљских закона, него једино у Богу. Христос је Син Божији, његов Отац је нико други до Бог. Али човештво своје, тело и крв своју Христос прима од нас, људи – од Дјеве Марије којој је Духом Божјим, његовом стваралачком силом и љубављу, дато да постане Мајка и да нас тим материнством занавек и до краја ороди са Христом, Сином Божијим, да га учини једним од нас – Сином човечијим. Слободна одлука Бога који ствара новог човека, слободно човеково прихватање тог дара – то је смисао наше вере, то је њена радост. Бог силази с неба да би се човек попео на небо. Кроз Исуса Христа ми смо деца Божија, кроз Марију Христос је са нама, у нама, као наш Брат, наш Син, наш Спаситељ. Све то изражено је у кратком исповедању симбола вере: „И оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“. Алексансандар Шмеман, Беседе на радију слобода, том 2, са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић, Крагујевац: Каленић, 2017. (у припреми) View full Странице