Претражи Живе Речи Утехе

Поводом 77 година од мученичке смрти Генерала Краљевске војске у Отаџбини, вође трећег српског устанка, Драгољуба Драже Михаиловића, доносимо двије бесједе блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У бесједи коју је изговорио 17. јула 2003. на празник Свештеномученика Саве Горњокарловачког, Св. цара мученика Николаја II и његове породице, и на дан убиства генерала Драгољуба Михајловића (4/17. јула), који су сви, сваки у своје време, пострадали за правду Божију и одбрану светиње отачаства, Митрополит Амфилохије је између осталог казао: + Митрополит Амфилохије: "Драгољуб Михаиловић је био частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, који је пострадао за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста Часнога и слободе златне"Е ЗЛАТНЕ" "...На данашњи дан је убијен још један страдалник и мученик, Драгољуб Михајловић, који се борио за вјеру и отаџбину, који је био на страни Савезника који су се борили против немани нацифашистичке. У II свјетском рату, он се нашао измећу чекића и наковња, између безбожног нацифашизма и ништа мање, него још и безбожнијег, комунизма. Нашавши се између те двије звијери, те двије демонске силе, никле из истога безбожнога коријена – дарвинистичкога, ничеанскога и марксистичкога, из оних немани које је нови Светитељ наше Цркве, Николај Охридски и Жички, назвао трима аветима европске цивилизације, а то су управо били Дарвин, Ниче и Маркс. Плодови те три авети европске цивилизације били су и нацифашизам и бољшевизам-комунизам, и Драгољуб Михајловић, частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, био је између њих самљевен као што се меље жито у воденици између воденичког камења. Тако је и он један од оних који су у наше вријеме пострадали за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста часнога и слободе златне. И ето, дакле, као јагње које се води на заклање, као што је Христос био вођен, тако су вођени и они који су Његови до данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека, али на крају ће се показати да у овом свијету нијесу побједници моћници, тирани, безбожници, без обзира колика њихова моћ била. Прије или касније, показује се да њихови трагови смрде нечовјештвом, и њихов спомен нестаје из људског памћења. Побједник у овом свијету и овом животу јесте Јагње које се води на заклање – Откривење Јованово нам то потврђује и свједочи. Побједа је Јагњетова, Јагње безазлено, Јагње побјеђује Својом чистотом, Својом добротом, Својим смирењем, Својим трпљењем, Оно побјеђује свијет, Јагње које је Христос Господ и Његови јагањци, они који су попут Њега, на христолики начин жртвовали свој живот за вјеру, жртвовали свој живот Богу, принијели га на дар као што ми приносимо хљеб и вино у име Христове жртве и тај хљеб и то вино се преображавају у Тијело и Крв Христову. И ми се причешћујемо Божанском љубављу, јер причешћујући се Тијелом и Крвљу Христовом ми се при чешћујемо голготском љубављу. Жртвом Христовом се причешћујемо и љубављу том надахњујемо, сједињујемо се са Господом и са свима онима који су живот свој жртвовали кроз историју до данашњега дана, и који ће животе своје, до краја свијета и вијека, жрт вовати за ближње своје и за живога и вјечног Бога. Богу нашему, Јагњету које побјеђује овај свијет, Христу Господу, који је диван у јагањцима Својим, у дјеци Својој, који је диван у Светом цару-мученику Николају и супрузи му царици-мученици Александри и њиховим Светим мученичким чедима – Алексеју, Анастасији, Марији, Олги и Татјани, који је диван у Светоме Сави Горњокарловачком, у свима Својим Мученицима, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин! У једној од својих бесједа на годишњем помену, мученику ђенералу Драгољубу Михаиловићу 17. јула 2009. године, у Саборној цркви Светог Архангела Михаила у Београду, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је бесједио: Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која гласи „Нема веће љубави од оне, да неко живот свој положи за ближње своје“. Ђенерал Дража - Драгољуб Михаиловић, је један од оних који су живот свој положили за ближње своје и за народ свој, који су се жртвовали и који су били жртвовани на олтар вјере и отачаства. Ђенерал Драгољуб Михаиловић је самљевен жрвњем нацифашистичке идеологије, безбожне нацифашистичке идеологије, и ништа мање безбожне комунистичке идеологије. Двије идеологије безбожне, једна која са клањала идолу крви и расе, друга која се клањала идолу класе. Обадвије на истом демонском античовјечном духу нечовјечног коријена, оне су принијеле на жртву Драгољуба Михаиловића, уз помоћ лицемјерја савремених му великих сила. Оних сила које су њега издале, издавши тиме саме себе и људско достојанство, и допустивши да он буде проглашен за издајника, од оних који су издали и Бога и савјест и народ! Та издаја, та жртва, није само жртва средине двадесетога вијека, него све оно што се догађало и што се догађа са овим народом, нашим српским народом, је последица тог жртвовања и последица те издаје. Крвави расплет југословенске драме је рођен у том жртвовању, крвави расплет наших дана. Издаја Косова и Метохије је такође последица тог жртвовања. Оне колоне, непрегледне колоне, од Книна до Београда, и даље, и Славоније, и оне су последица те неправде, тог злочина који је извршен над Дражом Михаиловићем. Тек данас почињемо да схватамо ту велику и страшну истину! А нарочито је схватамо када, они, који су њега жртвовали, и који су њега прогласили за издајником, њихови идеолошки потомци, када су они данас носиоци, заговорници истих оних идеала и идеја, због којих су издали и жртвовали Драгољуба Михаиловића. Велико знамење нашег времена, његов часни лик, и све оно што се догађало са њим, а кроз њега и преко њега што се догађало и што се догађа са српским народом. Међутим, такве жртве каква је његова жртва, оне не остају без последица. Оне постају и бивају, увијек сјеме нове човјечности, сјеме нових људи, и сјеме које се уграђује у биће једног народа, и не само једног народа, него у биће свеукупног часног човјечанства. Господ нека му подари покоја и нека његов незнани гроб нађе мира, а народ његов нека све дубље и дубље схвата, ко је био, и ко је остао, вожд трећег устанка српског ђенерал Дража Михаиловић! Бог да му душу прости. Нека овај прилог буде мала воштаница за покој душе мученички пострадалог ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића. Приредио: Александар Вујовић

Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић одговарао је на питања слушалаца емисије “Питајте свештеника“ на таласима Радио-Светигоре, у Недељу пред Богојављење, у недељу 16. јануара 2022. године. Звучни запис разговора На почетку емисије отац Слободан је тумачио зачало из светог Јеванђеља на Недељу пред Богојављење, која претходи великим празицима наше свете Цркве: Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану, о којима је говорио у наставку. “Богојављење је сведочанство постојања Бога Љубави и позив човеку да учествује у животу Свете Тројице“-казао је отац Слободан осврћући се и на наш однос према богојављенској водици. “Не правимо идола од Богојављенске водице јер је то погрешан однос према тој Божијој твари“- казао је отац Слободан. Архијерејски намесник никшићки отац Слободан каже да смо ми хришћани призвани на дубље постојање и да смо велики једино у заједници са Богом Који нам даје снагу да превазиђемо своје слабости и мане. Извор: Радио Светигора

Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. То би значило да смо бољи уколико смо окружени добрим, а да смо лошији када смо окружени злом око себе. Из генерације у генерацију наш је пад дубљи, окрутнији, суровији. И кад се учини да негдје постоји дно нашег суноврата, ми пропаднемо још дубље, дубље од дна. Некада је важила сентенца „рећи ћу ти ко си, ако ми кажеш какве књиге читаш“. Да ли се данас читају књиге? Одговор је: мало и површно. Данас се највише чита таблоидна штампа, углавном на телефонима и рачунарима, нарочито они чланци у којима сва прљавштина богатих и славних излази на видјело. Умјесто да из нараштаја у нараштај подижемо љествицу наше националне етике и естетике, ми тонемо све дубље. Не занима нас ко је коме и како помогао, ко је коме неко добро учинио, већ желимо знати ко је кога убио, преварио, покрао… Властити мрак не покушавамо разданити нечим добрим, већ гледајући у нешто много црње наша сопствена помрчина изгледа нам свјетлија. То није пут којим ваља ићи, већ странпутица новог времена. Чудимо се вршњачком насиљу у школама, а не питамо се шта нам та дјеца гледају, ко су им узори, шта желе од свог живота… Дали смо им „Парове“ и „Задруге“, а очекујемо од њих да буду бољи него што смо ми. Немогуће је из ризнице сопственог духа изнијети нешто добро ако се у ту исту ризницу непрестано уноси лоше. Зато ме чуде управо они који се чуде суровости међу школарцима, јер ти исти школарци у својим домовима, често заједно и са родитељима, гледају на телевизији псовке, увреде, понижења, свађе, као и физичко насиље главних актера популарних ријалити пројеката. Комерцијалне телевизије, бринући једино о гледаности и заради, трују нашу националну душу, правећи нас горима него што јесмо, и нудећи као узоре управо оне чији је морални суноврат представљен као друштвени успјех, јер је по аршинима креатора наше пропасти најважније бити познат и препознат, а да ту медијску препознатљивост не прати никакав друштвени допринос вриједан хвале. Напротив! Из свега проистиче да ће нас поробити слобода избора којом смо себе оковали, јер смо бирали лоше. Препознајући склоност људи ка паду, Свети Апостол Павле је прије двије хиљаде година рекао: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да што овлада мноме!“ (1. Кор. 6, 12). Друштвена стварност, у коју се релативизују све вриједности, не обећава ништа добро, док свако од нас, идући својим путем, пилатовски пере руке од одговорности коју имамо. Та иста друштвена стварност није настала спонтано, већ је испројектована до бизарности, како би се умови наших људи забавили свиме осим са собом, јер је, ваљда, лакше гледати нечији суноврат него се окренути себи, градећи свој животни пут по угледу на наше старе чије смо вриједности, у великој мјери, олако одбацили. Свако од нас носи свој дио кривице и нико на Суду Христовом неће моћи порећи ту исту кривицу, јер по ријечима Старца Зосиме, из романа „Браћа Карамазови, сви смо криви за све!”. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Породица Делић из Дубља засигурно је једна од најбројнијих у Мачви, јер броји 15 чланова. Глава породице Живадин Делић има једанаесторо деце из првог брака. У породици живи и дете од друге жене, која га је у међувремену напустила, као и двоје унучади. Колективно крштење обавили су у сеоском храму Вазнесења Господњег у Дубљу протеклог викенда. „Моји родитељи нису крстили мене, тако да ми је жеља била да се крстим заједно са својом породицом. Због честих смртних случајева у фамилији, крштење нисмо могли обавити раније. Кум Богољуб Баштовановић из Змињака са задовољством је прихватио моју вест о крштењу. Много сам срећан и испуњен што смо се сви окупили и обавили овај дуго ишчекивани свети чин“, прича за Mačva Info – Живадин Делић. Петнаест чланова породице Делић, оца Живадина који има 61 годину и дванаесторо деце, најстарије које има 27 година, најмлађе дете од 4 године и двоје унучади, од три и једну годину, крстио је свештеник Урош Живковић. „За време своје службе која траје пуних 30 година, нисам имао прилику да у једној породици крстим овако велики број чланова. Зато сам поносан што сам обавио крштење породице, која је најбројнија у Мачви и околини. Хвала Богу што су овим чином крштења постали чланови цркве. Они овим чином могу примити и друге свете тајне, причешће, исповест, венчање итд. Крштење је обављено без новчане надокнаде, уз помоћ свештеника из Салаша Ноћајског – Немање Живковића“,рекао је за Mačva Info – отац Урош Живковић. У породици Делић живи се тешко. Са свега три хектара обрадиве земље, деца су приморана да раде и помажу оцу како би обезбедили најосновније услове за живот. „Радим све послове, не либим се ничега. Иако сам већ годинама болестан, морам да радим како бих обезбедио све што нам је потребно. Они ми такође доста помажу и боре се да зараде динар. Од државе и Општине никада нисам добио помоћ, а своје обавезе према држави измирујем, само ја знам како се сналазим. Тешко јесте, али смо сложни и не предајемо се, радити се мора па како нам буде“, испричао је Живадин животну причу своје велике породице, али и дао пример храбрости очинства у овим тешким временима. Н. Исаковић, МачваИнфо