Претражи Живе Речи Утехе

Након обиласка паноа, отац Мирчета Шљиванчанин најавио је поздравно слово јеромонаха Јована, представника манастира Стањевићи. „Драго ми је што смо се окупили овдје поред кивота нашег Светог Петра Цетињског, из разних крајева цркве наше, пре свега да прославимо Бога нашега и уздигнемо молитве за здравље и спасење свега рода људског. Да у заједници возљубимо један другога, што је и смисао и циљ сваког саборовања, па и овога данашњег. изражавам велику радост и духовно задовољство што сам данас овдје са вама дио овог свештеног сабора који се по 19. пут одржава по благослову нашег духовног архипастира Митрополита Амфилохија. Сјетимо се ријечи нашег Светог Јустина Ћелијског који је рекао да је дијете парче неба на земљи, па бисмо могли рећи да данас осјећамо предукус радости и љубави небескога Раја“, рекао је отац Јован. Пренио је благослов и поздрав игумана Јефрема који због болести није био присутан и позвао све да дођу и учествују, у суботу 22. септембра, у освећењу обновљеног манастира Стањевићи, чији јубилеј 680 година од оснивања смо такође обиљежили на овогодишњем сабору. Братство манастира Стањевићи даривало је у то име сву дјецу вјеронауке свескама и бојицама. Услиједила је пауза за одмор и ручак. Учесници, али и организатори су имали времена да предахну и да се припреме за завршнице сабора. Вриједни новинари Радија Светигора су за то вријеме разговарали са вјероучитељима, координаторима, као и са дјецом-учесницима. Окрепљени сладоледом, програм је наставио хор младих „Свети Николај српски“ из Кикинде, после кога је кореографију „Србија“ извело А.Н.И.П. „Ђурђевданско коло“, те хор „Свети Никола“ из Бијелог Поља под диригентском палицом Јулијане Вујошевић. Након њих, опет смо могли да чујемо хор „Света Ангелина Српска“ из Никшића, који је певао на литургији на почетку данашњег дана и данашњег сабора. Протојереј Бранко Вујачић је координисао спортским играма сабора. Ове године, осим у такмичењу у фудбалу, дјеца су имала прилику да учествују и у одбојкашком турниру, у штафети, као и у полигону. Свако такмичење се одвијало у двије групе по узрастима дјеце. Осим оца Бранка, турнире су испратили и усмјеравали професори физичког васпитања. Док се спортско такмичење приводило крају, завршаване су посљедње припреме за почетак квиза, који је по многима врхунац саборских догађања. Отац Бранко је, за радио Светигору нагласио како се, поред новина у спортском програму, ове године можемо похвалити и великодушним спонзором „Бравера спорт“ који је обезбиједио спортске руксаке за све побједнике спортских такмичења. Након изведбе хора вјеронауке из Подгорице, започет је дугоочекивани је квиз знања „Православна слагалица“, који је по многима круна Православног дјечијег сабора. Новинар Радија Светигора, Јован Јовановић, предводио је такмичење шест екипа од по троје такмичара. Такмичиле су се екипе из Подгоричког храма, Бара, Доње Горице, из Бандића, екипа из Зете и екипа из Даниловграда. Стручни жири су чинили господин Рајко Радусиновић, јереј Слободан Лукић и професор историје Владан Дујковић. Уз ватрено навијање са свих страна, у великој конкуренцији, игра асоцијација је донијела побједу полазницима вјеронауке при Храму Христовог Васкрсења из Подгорице. Друго мјесто је освојила екипа из Бара, а треће мјесто екипа из Доње Горице. Додјењене су награде побједницима и захвалнице жирију. Након квиза, отац Мирчета Шљиванчанин је прогласио побједнике спортских турнира и додијелио им награде. За помоћ у организацији и допринос љепоти сабора, заслужнима су додијељене захвалнице, а међу њима и професорима физичког васпитања Добрани Ђини Брајовић, Луки Богојевићу и Јовану Делићу. Координатор, отац Мирчета, је захвалио још једном свима који су присуствовали данашњем догађају, рекавши: „Сви смо били добри, доказали смо да је најбоље и да смо најбољи кад смо заједно. Хвала вам свима још једном и видимо се догодине на јубиларном двадесетом Православном дјечијем сабору.“ Овогодишњи, деветнаести Православни дјечији сабор, испраћен је спонтаним и громогласним аплаузом свих присутних. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Шетња је водила ка Цркви рођења Христовог у Витлејему. На улазу у Цркву направљена су упадљиво мала, тзв. уска врата или врата скрушености. Претходна велика врата зазидана су како Турци не би улазили коњима унутра. Након чекања у реду са осталим поклоницима уђох у Пећину рођења Господњег. И поред свих икона и кандила, овај простор је и даље упечатљиво скромно обиталиште за Цара Васељене. То само показује меру снисхођења Сина Божијег, дајући притом меру скромности по којој треба људи да се равнају. Витлејемску пространу базилику коју је подигао цар Јустинијан (565) на темељу старије Константинове цркве, красе прелепи мозаици из тог доба. Један од њих заслужан је што црква није срушена за време упада Персијанаца 614. године, јер је освајач био задивљен мозаиком три мудраца са истока који су дошли да се поклоне Христу: на капама су носили знаке зороастријског свештенства, а и сами су потицали из Персије. Задивљујуће је да је упркос земљотресима и бурној историји ове земље, црква опстала од Јустинијановог времена у истом стању. Испод цркве налази се комплекс делимично повезаних пећина. Многе од њих послужиле су као катакомбна уточишта првих хришћана за време гоњења, а у једној од њих је и блажени Јероним је преводио Вулгату. Комплекс пећина није карактеристичан само за овај део Витлејема, већ постоји и у његовом предграђу, сада већ варошици која се на њега наслања – по имену Баит Џала. У овом насељу налазе се две православне цркве чији су већински већински верници православни Палестинци. У једној од поменутих пећина крили су се од стражи Јосиф и Марија од Иродовог прогона пре него су продужили ка Пећини рођења. Ту је настала Богородичина црква. Недалеко од ње налази се пећина-испосница Св. Николе који је боравио у Светој Земљи пре Првог васељенског сабора, а и на том месту изграђена је прелепа црква. Свештеник светониколске цркве говорио је о значају Св. Николе за заједницу. Ретко када сам присуствовао таквом сведочењу о чудима овог светитеља. Почев од приповести о исцељењима и појављивањима овог угодника Божијег па све до улоге светитеља у очувању цркве, становништва и насеља током израелско-јорданског рата (1967). Црква се налазила тачно између позиција ове две војске, а упркос гранатирању и ватри није била озлеђена ни она ни њени верници. На крову цркве нађене су бројне неексплодиране гранате. Током његовог надахнутог казивања остао сам скоро нем пред силом Божијом која се кроз овог светитеља излила на ово место. Баит Џала је, највероватније, локација библијског топонима Гило. Када је Авесалом дигао устанак против оца, цара Давида, Ахитофел Гилоњанин (из Гилоа), пришао је на Авесаломову страну (2Сам 15-17). Недалеко од цркве налазе се, такође, археолошке ископине за које се сматра да су остаци асирског логора који је учествовао у опсади Јерусалима под Сенахиримом (Санхерибом) око 702. г. пре Христа. Након молитве цара Језекије, добрих савета пророка Исаије и Божије интервенције, асирска војска се распала и разишла (највероватније због ширења болести), а Јерусалим је био спасен рушења (1Цар 19). Како откривам ова места, сви ови догађаји се некако као коцкице слажу у велики мозаик домостроја Божијег спасења. Она верно преносе трагове библијских казивања и сведоче јасно о Божијем уласку у историју људи. Оно што хришћане Палестине, нарочито Баит Џале тишти, јесте што ходочасници често пролазе поред њих, целивајући света места, немајући притом никакву свест о реалном животу људи у овој земљи. Као да у читавој тој трци да се што више светиња целива, понекад заборавимо на живе људе. То су ми потврдили и пријатељи који овде живе. Вече се завршава поновним проласком поред зида. Док крећем ка чекпоинту прати ме глас мујезина који позива на намаз и размишљам о та два потпуно различита и супротстављена наратива Палестинаца и Израиљаца о истој земљи и историји коју деле. То је нешто што становницима Балкана свакако није непознато. Са једне стране је израиљски наратив oзиду као борби против исламског екстремизма и бомбаша самоубица, а са друге стране палестински наратив о апартхејду и прогону. Скучен у тим сокацима, међу чувеним Бенксијевим графитима некако осећам сву рацепљеност и тескобу људи који овде живе. Питао сам се како је то могуће за земљу која је место Рођења и Васкрсења Христовог? А онда се одговор сам нуди: да ли је могуће успоставити Еден на месту где је Христос распет? И би вече и би јутро, дан други. Тантур институт у којем се одржавала научна конференција налази се на узвишењу тачно изнад пута за Витлејем. Изграђен је на месту некадашње средњевековне малтешке болнице, која је служила као коначиште и помоћ на путу ходочасника од Јерусалима ка Витлејему и Хеврону, а од читавог древног комплекса остала је само кула која је служила за одбрану. Чини се да jeсваки камен Свете Земље сведок неке древну повести. Институт окружује прелеп врт као и редови маслина. Са куле се пружа поглед на Витлејем, Баит-Џалу и Иродиум – огромну палату на узвишењу коју је изградио Ирод – јудејско-идумејски владар познат по окрутности. Размишљао сам о једном податку који сам чуо током конференције: након речи Бог, најчешћа реч у Библији је цар(ство). Даље, један од учесника конференције је на основу тога износио тезу да се читава Библија од Постања до Откривења може читати као приповест о Царству Божјем. Наиме, Цар васељене, Бог, ствара свет и предаје га на управу човеку као свом савладару (еденски савез). Међутим, грех узрокује одвајање човека од Бога те тиме угрожава, односно узурпира Царство. Упркос свему, Бог не одустаје од човека и успоставља са њим низ нових савеза: са Нојем, Аврамом, Јаковом све до Мојсија и Савеза са целим Израиљем. Након тога се успоставља давидовски савез који се заснива на изабрању и помазању царева уједињене монархије. Непоштовање овог савеза доводи до слома монархије и прогона у Вавилон. Након тога, ступа Нови Савез и Дух који силази-помазује Христа показује га као истинског цара јудејског односно Месију, као онога ко ће обновити Царство победом над смрћу и тиме обновити савез из Едена (Нови Адам). Након Вазнесења, Дух Свети се излива на апостоле и пројављује ово новоуспостављено Царство све до данашњих дана, а за његово потпуно испуњење гледамо ка есхатону. У међувремену, сунце лагано зађе иза обронака Баит-Џале, а светиљке витлејемске се упалише. И би вече и би јутро, дан трећи. Извор: Теологија.нет

Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли. Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу. Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио. А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог. Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас. И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут. Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други. И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле. Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио. Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света. Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву. За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили. «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити? У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане. Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца. Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу. Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав. Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас. Извор: Православие.ру

Извор: Српска Православна Црква

Начин на који је сазнала беше исувише, а као што је то данас ваљда и обичај-сензационалистички. Готово да нема медија у Србији, било штампаног, било електронског који се није "утркивао" да што пре објави информацију од "блиског породичног пријатеља" или "како сазнајемо из породичних кругова". Они пак који нису имали те и такве "изворе", рециклирали су неке старе вести, е да би код потенцијалних читалаца изазвали неку емоцију. Коментара је као и увек било свакаквих. Од појединих, поштеног човека и стомак да заболи. Нисам испратио свуда, али за очекивати је, а какви постадосмо, да се неки "интермек" делија одважио да прокоментарише и једну од последњих Небојшиних улога, у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"... Могло се очекивати, на основу пређашњих сличних дешавања, да су "новинџије" (хвала Светиславу Басари за реч) и "дновинари" (хвала Сергеју Трифуновићу за реч), тек ухватили залет за бесомучно рециклирање старих и креирање нових вести о Небојши Глоговцу, но Господ га прими у своје наручје. Изненада, путем медија сазнадосмо да је борба са опаком болешћу изгубљена. Е онда поједини уредници медија, "окренуше на план Б". Не, нема ништа у томе лоше. Опет својим читаоцима испоруче неки нови инфо, направе кратак прозни кроки глумчевог животног пута, цитирају по неку мисао о глумцу од стране људи који су га познавали. Најдаље у томе је отишао "Телеграф". Јер ако је болест јавне личности "одлична прилика" да сензацијом прикупимо читаоце, замисли тек каква је смрт "прилика". Добро, мни тамо неки уредник, не можемо баш толико на ексклузиви инсистирати као када беше болан, али свеједно, ево и смрт кад наступи, "где ћеш лепше" него кад на насловну ставиш како се од једне глумачке легенде опростила друга глумачка легенда. Не. Није шала неког доконог интернет "нерда". Макар била и "неслана". Ако не верујете ево линка: http://www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto Пардонирам. Неко у Телеграфу је видео вест па ју је склонио. Ипак ју је "ВебКеш" запамтио. Ево линка: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YJtBaED1gpwJ:www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto+&cd=1&hl=en&ct=clnk&gl=rs Но, брзо се вест проширила, од ува до ува, од ФБ налога до комшијиног Твитера, углавном од петка увече, до јуче до поподне, сазнало се за ову "новинарску" свињарију. Те је јуче у поподневним сатима уследило и извињење "Телеграфа", које ћу због коментара пренети у целости. <цитат> Izvinjenje redakcije Telegraf.rs porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca i čitaocima Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti. Do grube greške nije došlo iz namere da se nanese bilo kakva šteta porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, već zbog neoprostive nepažnje našeg novinara, koji je kao izvor ove dezinformacije koristio profil na društvenim mrežama posvećen sećanju na velikog Ljubišu Samardžića. Najiskrenije se izvinjavamo porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, kao i našim čitaocima zbog pomenute greške. Osobe zaposlene u redakciji portala Telegraf.rs koje su odgovorne za ovu grubu grešku već su najstrože kažnjene. <крај цитата> http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2934365-izvinjenje-redakcije-telegrafrs-porodicama-ljubise-samardzica-i-nebojse-glogovca-i-citaocima Е сад наравно, да нико није мислио да је Телеграф ово објавио да би се поиграо емоцијама породица Самарџић и Глоговац. Али "тврд стојим" што каже Басара, да су се дновинари и новинџије који уређују овакво смеће од медија у Србији данас - поиграли и заиграли. Да ли можете да појмите уредника који својем новинару нареди да прати профиле на друштвеним мрежама и од њих (нечијих статуса и проче) креира вести. Је ли то озбиљно новинарство? Да ли можете да појмите да у том истом Телеграфу, е да би прикупили неке бодове на име практичног рада из неког предмета (заборавих којег), волонтирају студенти оног "Комтрејд" факултета за ИТ. (Извор, "како сазнајемо из кругова блиских уредништу Телеграфа"). Могу да претпоставим да онда та деца и прате Твитере и Фејсбукове "познатих" у потрази за вестима. И то није само "ексклузива" Телеграфа, то раде вероватно сви, од дна "Информера", до неких "нормалнијих" вода "Данаса и Политике". Неке ето не плате, упишу им ЕСПБ бод, док неки добију до 200 евра месечно. Стање је још и горе у поплави електронских информативних портала. Тамо гадарија што се може прочитати, "Информер" му дође к`о неки научни магазин, а Телеграф к`о црквене новине. Сетимо се само, а зато је и у наслова текста наведено да се о томе на Поукама пише по други пут; дакле сетите се америчанских избора и Трамповог интервјуа који је "дао" за лист "Недељник" За разлику од Телеграфа који је ипак упутио извињене читаоцима због ове вести о Самарџићу и Глоговцу, уредништво "Недељника" се није никада испричало свом читалачком пуку за свињарију са интервјуом са Трампом. Иако им је најдобронамерније, најмање два пута предочавано, а док су се хвалили како имају ексклузиву са Трампом, да се тима "бавила" нека "црквена екипа са неког црквеног сајта." За разлику од тада, где то сатира беше и где се уредници не испричаху, овде се ради о смрти. Истина, уредништво Телеграфа је поред извињења објавило и да је "најстроже казнило одгворне за грубу грешку" Ваљда неуписивањем ЕСПБ бодова... И да разјасним, није овде проблем "Телеграф", "Информер", "Блиц" или "Политика"... Проблем нису чак ни вести које се пласирају, нити наслови којима су покривене, нити начин на који настају. Проблем је када до овако нечега дође, када "пукне брука", казну не трпе ни "новинџије" ни "дновинари". Кажњени буду они који праве "грубе грешке" и ми читаоци који такве вести читамо. Зато они и постоје и зато нам и јесте тако.

Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.