Претражи Живе Речи Утехе

Тема нашег данашњег разговора је проблематика која све више тишти многе хришћане –прихватање хомосексуалности као норме у многим традиционално хришћанским земљама. Рађају ли се људи као хомосексуалци или то временом постају, да ли је хомосексуализам грех, да ли је то вид побуне против воље и промисла Божјег – на ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, одговарао је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Извор: Радио Беседа View full Странице

Начелник штаба америчке Ваздухопловне академије поручио је стотинама кадета да „оду“ ако не могу да третирају друге људе „са поштовањем и достојнаством“, после инцидента у припремној школи Академије, где су на таблама за поруке испред спаваоница неколико црначких ученика освануле расне погрде. Генерал-потпуковник Џеј Силвериа окупио је кадете и чланове особља да би осудио инцидент и говорио о „снази различитости“, према саопштењу које је објавило америчко Ратно ваздухопловство. “То је снага која потиче из свих сфера живота, свих делова земље, свих раса, свих порекла, оба пола, свих заједница. Снага те различитости нас чини још моћнијим”, поручио је Силвериа. Он се осврнуо на недавне инциденте расних тензија широм земље укључујући догађаје у Шарлотсвилу и протесте унутар НФЛ-а у вези са америчком химном. Према саопштењу америчког Ратног ваздухопловства, петоро црначких студената пробудило се у уторак ујутру да би затекло поруку “вратите се кући” уз расну погрду написану на таблама за поруке испред њихових спаваоница. Генерал-потпуковник Силвериа изјавио је да је “огорчен” и позвао кадете да изваде телефоне и сниме његову најважнију поруку о тој теми. “Ако не можете да третирате некога друге расе или друге боје коже са достојанством И поштовањем, напустите академију", рекао је. Војска је покренула истрагу ко је написао расне увреде. Док оне нису забрањене америчким законом, такав речник је забрањен у америчкој војсци. Чланови војске који изрекну расне погрде могу да се оптужбе за кршење наређења и неприлично понашање и да им се суди пред војним судом.

STEPA, IPAK, DOBIJA CRKVU Montažna građa već stigla iz Rusije, a sve je platio JEDAN ČOVEK Dunja Tulimirović | 09. 05. 2017 Crkva brvnara, čije je podizanje u naselju Stepa Stepanović 2014. izazvalo protivljenje stanara, ipak će osvanuti u ovom delu Voždovca, a kako nezvanično saznajemo, montažna građa već je stigla iz Rusije u Beograd. Foto: Rajko Ristić / RAS Srbija Pored zgrada svoje mesto će naći i crkva Urbanističko arhitektonsko rešenje hrama, posvećenog Prepodobnoj mati Angelini, juče je ponovo izloženo u Gradskoj upravi i javnosti će biti dostupno do 15. maja. Gotovo isti plan Beograđani su mogli da pogledaju pre godinu dana, a kako nam je rečeno, sam položaj crkve je u međuvremenu malo izmenjen - zbog veličine placa ona neće biti striktno postavljena na pravcu istok-zapad, već blago zaokrenuta ka jugu. Brvnara će se, kako nam je rečeno, graditi na zemljištu koje je restitucijom vraćeno Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Upravo je namena ovog zemljišta pre tri godine izvukla Voždovčane na ulice, uverene da na tom mestu treba da budu podignuti objekti koji su im obećani u originalnom projektu. Foto: privatna arhiva / RAS Srbija Skica budućeg verskog objekta - Većina stanova je kupljena upravo zbog pratećih sadržaja koje sada pokušavaju da nam uskrate. Ljudi su platili više da bi imali školu, vrtić, dom zdravlja, supermarket u neposrednoj blizini. Čisto, mirno i bezbedno mesto za porodični život bez divljeg saobraćaja i buke - komentarišu stanari na društvenim mrežama. Za podizanje crkve mnogi stanari su prvi put čuli na Badnje veče 2014, kada je na kraju naselja postavljen i osveštan krst, oko koga je započeto raščišćavanje zemljišta. Podizanje su odložili nepotpuni papiri i dozvole koje SPC nije imala. Kako smo saznali, Crkva je u međuvremenu ušla u standardnu proceduru i kada će brvnara biti podignuta, sad zavisi samo od birokratije. Foto: privatna arhiva / RAS Srbija Crtež izložen u zgradi Gradske uprave POKLON DOBROTVORA JEVTOVIĆA Ceo hram koji će biti izgrađen u naselju Stepa Stepanović poklon je dobrotvora Radmila Jevtovića, Srbina koji je u Rusiji ostvario uspešnu karijeru i koji je u obe zemlje već podigao i rekonstruisao nekoliko pravoslavnih bogomolja. PAROHIJSKI DOM I DEČJE IGRALIŠTE Crkva će imati oko 200 kvadrata u osnovi, a ceo kompleks, koji pored bogomolje čine palionica sveća, parohijski dom, česma i dečje igralište, prostiraće se na 20 ari. Hram će biti sagrađen od zlaćanog sibirskog drveta, baš kao i zvonik i palionica sveća, dok će parohijski dom biti nešto skromniji. View full Странице

Свађа, непријатељство, расправе у породици, и не само у њој, представљају рану за супруга, за супругу и за децу. Нико ништа не може да постигне свађом, него сви губе. Ко избегава свађу, он чини велику ствар за себе, своју супругу и за читаву породицу. И сигурно да постоји начин да свађа буде избегнута, довољно је само да постоји добра воља. Прочитајмо пажљиво доле наведени догађај и схватимо сами шта представља спасоносни лек. Двојица монаха живели су заједно доста дуго година и никада се нису посвађали. „Да се на крају посвађамо једанпут, као што се свађају сви људи“, рекао је један од њих. „Али, ја не знам како се они свађају!“, одговорио му је онај други. „Ја ћу ти показати. Ево, ставићу једну циглу овде на средину, и ја ћу говорити да је ово моје, а ти говори да није, већ је твоје, и тако ће започети свађа“, рекао му је овај први. „To je Moje!“ „He, нијe твoje, Beћ Moje!“,yспротивио ce овај други. „Онда, пошто је је твоје, узми га и носи!“, рекао му је први. И на крају нису успели да се посвађају. Видите, како је први, који је знао за свађу, попустио а није успео да размисли о томе да они покушавају да се посвaђajy. Oн ce инстиктивно повукao. И то зaтo што je To постао његов обичај, друга природа, да другоме попусти. Други монах није знао да се свађа зато што је онај први увек попуштао. И тако је њихов живот пролазио тихо и мирно.“ „Када живиш са неким треба да будеш као точак, да се окрећеш, да попушташ, а не као четвороугаоник који се не окреће“ (Старечник, Ава Матој, 13.) У овоме се сви слажемо осим што желимо да онај други буде као точак а ми дa будемо као четвороугаоник који се не окреће. Међутим, то исто жели и други: да он буде четвороугаоник, а други да буде точак, тако да сви постајемо непокретни четвороугаоници, а то значи да нема заједнице међу нама. Ако желимо, дакле, да супружници живе у миру, један од њих треба да постане точак, дакле треба увек да попушта. И апостол Павле каже да жена треба да попушта. „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу“ (Еф. 5, 22). Њој је „допало у удео“ да се бори против своје воље, свог егоцентризма, и да уноси мир у породицу спасавајући je. Да ли то значи да ће жена бити жртва? Зар мушкарац не треба да попушта? Наравно, да мушкарац, ако жели, може да буде тај који попушта. Али, он нема ту обавезу као што је има жена. Али, ако заиста воли своју супругу, он јој попушта и испуњава њене жеље. Љубав коју осећа према њој не дозвољава му да врши притисак на своју супругу. Када волим другог, онда испуњавам његове жеље, чак иако се то противи мојим жељама. „Победа је велико добро! Међутим, пораз, уколико је нужан, он је веће добро од победе!“ (Волт Витман). И такви херојски порази у браку, чине брак лепим. http://manastirpodmaine.org/4335-2/

Свети апостол Павле, у својој Посланици Коринћанима поставља пред нас питање нашег понашања пред другима; другим ријечима, питање свједочења наше вјере или невјере. Повод је тема коју је живот био поставио пред хришћане ране Цркве: јести или не јести месо од животиња жртвованих идолима. Човјеку, којем идоли ништа не значе, месо од идолских жртава је као и свако месо, и он, сам, може да поједе колико год хоће таквог меса, и никакав гријех неће учинити, али ако једе то исто месо у присуству неког, коме то месо има некакво значење, чини гријех, јер саблажњава таквога, који ће помислити, и другима рећи, како је тај и тај, такође, идолопоклоник, и ето саблазни и великог гријеха на душу. Пренесено на наше односе: ако ти, у скровитости свога дома, чиниш гријех непошћењем, то јесте гријех али је сто пута већи ако гријешиш пред другима и друге на гријех наводиш или их у гријеху постичеш. Колико ми је људи дошло да ме питају како неки свештеници заглаве парче јагњетине пред свом масом окупљеног народа. Шта друго да кажем него да ће они пред Господом одговарати за свој лични гријех и примити плату за то и да ће, за гријешење пред другима и саблажњавање других, примити стоструку осуду. Ми нисмо своји, (1. Кор. 6, 19) опомиње нас свети апостол Павле, и наше понашање би могло да буде „приватна ствар“, ствар између нас и Бога – за којег често заборавимо да Он све види и да ће нам за све платити – кад се не би одражавало на друге. Као пушење, на примјер, што би могло да буде приватно, лично, тровање ако се дим не би на све стране ширио и свима ваздух засмрђивао и друге тровао. И наши поступци, кад су другима на виду, они су, такође, загађивачи духовне средине и отров за ту средину. Гријех има своје ступњеве, градацију и тежину. Најстрашнији и најтежи је кад ми својим падом друге са нама у јаму гријеха суновраћујемо. Грјешник може да се покаје а онај, кога је он на гријех и пад навео, не мора; и обично тако и бива. Саблажњени продужи да се клиже леденом стазом гријеха. Колико је клетих родитеља, у смутна и „вунена времена“ своју дјецу безвјерјем затровало; вјероватно би се они вјери вратили а дјеца продужише. Кога год сам слушао да своје непридржавање поста оправдава, свако ми је сложио причу о неком тамо попу његовом, који је у ко зна који страшни дан Господњи мрсио. Да Господ опрости, ту се чак и Велики петак помиње. Можда је некад, и негдје, и постојао такав монструм од човјека, који је могао и на Велики петак своје парохијане саблажњавати, али ми је тешко повјеровати у то. Ако је постојао такав демон, није их, ваљда, било на хиљаде. А ако је био, и постојао, давно га је ђаво у своје канџе зграбио но његов рабош гријеха са њиме није отишао. У ту таблицу још увијек се уписују и дописују гријеси оних које је он саблазнио. До Господа долазимо, или од Господа отпадамо, никад сами него здружени са нашим ближњим и даљним, које је Господ у наше окружење довео. Зато ми сносимо одговорност за своје спасење и за спасење наших ближњих. „Браћо, вели свети апостол Јаков, ако ко од вас залута са пута истине, па га неко врати, нека зна да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове спасти душу од смрти и покрити мноштво гријехова.“ (Јак. 5, 19 – 20) Но, с друге стране, чујте шта нам Господ вели: „који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, па да потоне у дубину морску“. (Мт. 18, 6) Не вели Господ и не препоручује да неко, не дај Боже, сам свој живот ускрати. То је најтежи и неопростив гријех. Овим Господ сугерише да би грјешнику, који својим гријешењем друге на гријех наводи, за њега боље било да што прије нестане. Јер, што краће живи, мање гријеха чини и мање ће их бити које он својим отровом трује. „Тешко свијету од саблазни – вели Господ – јер је потребно да дођу саблазни али тешко човјеку кроз кога долази саблазан.“ (Мт. 18, 7) Зато Господ од нас, снажно и неумољиво, захтијева да се одрекнемо свега што би могло да буде препрека нашем спасењу. Ма колико то болно било, не смије се имати милости и сажаљења. Због већег, жртвује се мање. „Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; боље ти је ући у живот хрому или кљасту него ли да имаш двије руке или двије ноге, а да те баце у огањ вјечни. И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је с једним оком у живот ући него да имаш два ока, а да те баце у пакао огњени.“ (Мт. 18, 8 – 8) Онај који зло чини, и друге на зло наводи, зло ће се и сам провести, и за своје зло одговарати и праведну плату примити, али ни они, на зло наведени, неће поштеђени бити. Не знаш ли да пливаш, не загази у дубоку воду; имаш ли вртоглавицу, не пењи се на висину; наиђеш ли на саблазан, затвори очи. Бог ти је разум дао да разумно живиш. Јеси ли подложан неком гријеху, клони га се; бјежи безобзирце. Хришћане свога доба апостол Павле куне именом Господа нашега Исуса Христа да се клону од оних који их на саблазан наводе; с таквима да и не једу. (1. Кор. 5, 9 – 11) Дакле, пази да не саблазниш, али, исто тако, чувај се да не будеш саблажњен. „Чувај се и Бог ће те чувати.“ Протојереј Василије Томић vasilijeprotatomic.com извор