Претражи Живе Речи Утехе

Један од најтежих и најдубљих проблема у великој тајни живота, који је у свим временима окупирао људски род јесте проблем страдања. Звучни запис разговора View full Странице

На почетку емисије отац Драган је тумачио Свето Јеванђеље и говорио о празнику Силаска Светог Духа на апостоле-Тројичиндану, осврнувши се на то зашто се овај велики празник назива рођенданом Цркве Христове. О помену за упокојене-Задушницама и колико ови помени значе за душе наших упокојених ближњих, говорио нам је отац Драган. Звучни запис емисије “Славећи Педесетницу ми исказујемо на наш однос према упокојенима а смисао Задушница нас подјећа на то какав је смисао човјековог постојања“-каже отац Драган и додаје да молећи се за покој душа ближњих ми се молимо да будемо са њима у заједници у вјечности. Отац Драган нам је говорио и о томе како Црква гледа на психијатријску дијагнозу ,,поремећај родног идентитета“. Како да се молимо за непријатеље своје и колико та молитва помаже нама самима, објаснио нам је отац Драган. Он је одговорио и на питање наше слушатељке из Бара која је питала шта је то апокоатастаза. Како да превазиђемо страх од везивања ако нас је вољена особа оставила и како да нађемо животног сапутника за себе. Како да се боримо против неправде у овом свијету, питање је којим се људски род бавио од настанка свијета а то је било и једно од питања у којој нам је одговор дао свештеник Станишић. ,,Кроз призму првородног гријеха ми видимо колико човјека изазива то да не поступа по божјим заповијестима“-подсјећа отац Драган а ово су само нека питања на која смо добили одговоре у овој емисији. Извор: Радио Светигора View full Странице

Бесједа протопрезвитера-ставрофора Драгана Станишића на Духовске задушнице изговорена на Светој литургији служеној у Цркви Светог Георгија под Горицом у Подгорици. „Када човјек умре они који остају испраћају га и жале због растанка са њим. Што је блискија љубав и жалост је већа код оних који остају. Постоје разна свједочанства о томе како и колико, ко жали своје покојнике. Стари Грци су се поводом смрти својих драгих тјешили неком надом да ако човјек умре тијелом, наставиће да живи душом у неком другом свијету. Праведни, према њиховом вјеровању прелазе у боље мјесто а зли иду у ад, где је све паклено и проклето. Грци су настојали да живе праведно да не би кад умру отишли у пакао. Многе религије и вјере имају ове страхове и током вјекова настајали су разноврсни обреди који су помагали да страх од пакла буде мањи. Хришћанско исповиједање поводом смрти наглашава такав обред, гдје положени у гроб, после три дана устаје. То се може десити, само ономе ко у себи има Живот који је јачи од смрти и ономе који нема страха од смрти. Празник Васкрсења Христовог наглашава то устајање из гроба и телом и душом и свим бићем које има својство Живота. Човјек према хришћанском исповиједању и кад умре има наду наставка живота, афирмације и телесног и душевног састава, односно спасења цијеле своје личности, силом црквеног спомена и незаборава. Када помињемо имена својих упокојених – то је прилог Цркви да она измоли милост, Царство Небеско и опроштај грехова онима у Христу уснулима. И кад ми немамо молитве и сјећања за своје упокојене – у Цркви, на Божијој служби, помињу се сви уснули који наду положише у Творца и саздатеља свога. Питање шта је најбоље чињети за душе покојника – то је очекивати њихово устајање из гроба. Имати код себе ту наду Васкрсења, која је основна ознака наше вјере, значи славити побједу Живота над смрћу и дивити се како је из гроба засијала Свјетлост и истина Христовог Васкрсења. Смисао човјековог постојања је управо у томе да послије свог земног живота и смрти устане из гроба у онај дан кад је то једино Богу знано али да устане не на суд или осуду, него на Живот бесконачни. Ми се молимо за своје покојнике управо зато да би са њима били у заједници и тамо гдје је Живот бесконачни. Према томе и наши покојни, рад такве заједнице, и нас ишчекују да буду са нама у вјекове вјекова. Таква заједница је наша Црква која има старање кроз Свете службе да сви дођу у познање Истине. Битно је те службе вољети, поштовати и практиковати и све ће мање бити страха од смрти и свих других невоља. Духовске задушнице имају тај смисао да се и мртвима објави прослава Силаска Светога Духа на Апостоле и Силаска Светог Духа на све нас, почевши од Свете тајне крштења и миропомазања.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У четвртак 15. марта 2018. године др ђакон Драган Радић, доцент на катедри за библистику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, одржао је, у оквиру циклуса Великопосних предавања које организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске, предавање на тему: Свето Писмо и Литургија. На отварању предавања све присутне поздравио је у име организатора презвитер Синиша Шаренац, који се захвалио ђакону Драгану Радићу што је издвојио вријеме да вечерас на једну значајну тему говори у сједишту Епархије зворничко-тузланске. Ђакон Драган Радић је на сликовит начин појаснио ток развоја канона књига Светог Писма Старог и Новог завјета које су ушле у живот Цркве. Писци књига Светога Писма оставили су нам писмено завјештање, које су записали на различите начине, а што је нама неопходно за руковођење у хришћанском животу. Хришћани су се сабирали да би ломили хљеб, причешћивали се, али и да би се опоменули на Христово рођење, страдање и васкрсење. Сви новозавјетни текстови саткани су од евхаристијских момената. Тако да већина тих текстова представља потребу Цркве да запише своје евхаристијско искуство. Ђакон Драган Радић је нагласио да се Свето Писмо од првих вијекова, када је ушло у богослужбену употребу, послије упокојења писаца књига Светог Писма, користи непрекидно на сабрањима хршћана. Свето Писмо је књига која нема само историјски контекст, већ има своје остварење у вјечности рекао је ђакон Драган Радић. Послије излагања уваженог предавача услиједила је дискусија. Предавач је одговарао на бројна питања, која је поставила заинтересована публика. Организатори су подијелили присутним слушаоцима, који су поставили питања, по једну књигу издавачке куће Епархије зворничко-тузланске Синај. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Некадашњи колумниста и гост нашег форума др Драган Петровић (некадашњи, јер од Сретења, 15. вељаче 2017. године није био на Форуму-а видјет ћемо и зашто), гостујући на "БалканИнфо" код Теше Тешановића у емисији које је тема била убиство Оливера Ивановића, поменуо је и коментарисао рад Поука, којих је и он био гост и одговарао на неколико десетина питања форумаша. У делу снимка који можете видети, осврнуо се на критичке ноте које су упућене на његов рачун... У реду! Није му се можда свидео понеки коментар, како на његовој личној теми, тако и још и више (вероватно) на теми коју је брат Игњатије покренуо. Па тако доктор Петровић ламентира над тим критичким тоновима упућеним са "сајта/блога СПЦ-КоЗнаКоИзаТогаСтоји" и немогућношћу (иако није био конкретан, али то провејава иза његових речи) да на њих одговори, све питајући се и созерцавајући, како то да је он био некада угледан члан којег смо хвалили (што и јесте свакако за хвалу-4 доктората), а сада се поједини са тог Форума "одважише" да критикују, како њега, тако и покрет којег је оснивач. Ево снимка: Уредништво Поука овим путем обавештава доктора Петровића, да "промена система" (било их је свакако-сваке године се чини апдејт форумске платформе), не "повлачи" за собом и промену приступне шифре, те да уредништво не може да буде одговорно за чињеницу да је корисник/форумаш приступну шифру заборавио. А ако и јесте заборавио, како рече, никакав "проблем" није био да путем поруке затражи од неког уредника, а каква је већ пракса када се шифра заборави, да исту генерише по уобичајеном методском поступку и надене јој "привремено име"-123456, где ће тај бројчани низ у сразу са својом жељом, корисник променити чим "уђе" на свој профил. То би и за др Петровића и за покрет и идеју коју представља, а да је то учинио те након тога "дошао" на Форум па одговорио на критике, свакако било много корисније него ова критика сопствене заборавности коју је учинио у емисији код Теше. Уреднички колегијум Поука је након ових неутемељених оптужби на свој рачун наравно спреман да уваженом др Драгану Петровићу помогне око пријављивања на Форум, а како би он, у духу демократичности био у прилици да одговори, како на критике, тако и на симпатије и речи подршке упућене њему и његовом раду, како на пољу наука где се етаблирао као носилац највиших академских степена, тако и кроз рад покрета у чијем раду учествује!

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, у суботу 30. децембра 2017. године, у дворани Црквене општине у Жабљу, протонамесник Драган Стокин, парох у Суботици, одржао је предавање под називом „Отац у савременом свету“. У име домаћина, Црквене општине жабаљске, предавача и присутне поздравио је протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Ово је било последње предавање у низу предавања која је Црквена општина жабаљска организовала током Божићног поста. Благодарећи Радију Беседа, Православне Епархије бачке доносимо звучни запис предавања. View full Странице

У четвртак 14. децембра 2017. године др Драган Каран, доцент на катедри за Пастирско богословље са психологијом на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, одржао је, у оквиру циклуса Божићних предавања које организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске предавање на тему: Од биолошког човјека до човјека који узраста у мјеру раста Христова. View full Странице

Два записа о религиозности кнеза Милоша уторак, 05. сеп 2017 Извор: РТС Аутор: Драган Коларевић Кнез Милош Обреновић је јунак многих анегдота. Његов карактер изражен у њима можда више говори о ауторима него о самом господару, без обзира на то да ли је приказан у позитивном или негативном смислу. Доњи дом енглеског парламента је 29. маја 1863. расправљао о српско-турским односима поводом турског бомбардовања Београда у јуну 1862. г. Резултат те расправе је дошао касније када је Србија без рата добила „кључеве градова" које су напустиле турске трупе. Наравно, и Београд. У тој расправи главни заступник туркофилске политике био је господин Лејард, државни секретар Министарства иностраних послова. Он је критиковао Србе. Није поштедео ни кнеза Милоша: Кнез Милош Обреновић „И Милош постаде кнезом. То је тиранин човек, необразован; владао је деспотски све док се није осетила потреба новог хатишерифа. (...) Милош је био владалац деспотичан, покварен, грамзив." (Навод је из књиге Милана (Филипа) Христића - „Србија и Енглеска пре пола века: мисија Филипа Христића у Лондону 1863. годинеˮ - Београд, књижар издавач Геца Кон, 1910. страна 200.) Лоша слика о „честитом кнезу" далеко је прешла границе Балкана. Али литература бележи и сасвим супротне примере. Ауторка обимне књиге „До 'коначног решења' - Јевреји у Београду 1521-1942ˮ (друго издање 2016, Чигоја, Београд) Жени Лебл објавила је низ драгоцених чињеница које су значајне не само за њене сународнике већ и за историју Београда уопште. Писала је и о кнезу Милошу. За ову прилику издвајамо запис са стране 77: „Кнез Милош, који је често посећивао јеврејску четврт, нарочито је волео да у синагоги слуша хазана и хор. Једном приликом даровао је храму леп велики лустер са угравираном посветом, у вредности од 800 сребрних франака." На истој стани пише: „Милош је подарио Јеврејима сва грађанска права која су уживали и остали становници Србије. Јевреји су то веома ценили и трудили се да својим поштењем, радом и везама допринесу економском процвату Србије." Ови кратки записи као да мењају слику о свемогућем, осионом, суровом, поквареном, припростом кнезу, како је претежно приказан у српској литератури. Чињеница да је „често посећивао јеврејску четврт" и нарочито волео да „у синагоги слуша хазана и хор" не говори само о мудром политичком потезу већ и о духовној потреби и верској толеранцији која и данас може бити пример за углед. Да је кнез Милош био искрено и дубоко религиозан, да је то био саставни део његовог живота говоре и примери из „Успомена" Филипа Христића (1819‒1905), који је одрастао на двору Милошевом са његовим синовима Миланом и Михаилом (Филип Христић „Успоменеˮ, приредила др Јелена Пауновић Штерменски, Београд, Службени гласник, 2015, стр. 87): „За време мог бављења у конаку, ја сам увек чита молитве кад је кнез седао за ручак и вечеру, и кад је устајао са трпезе." Следећи пример још убедљивије говори о значају цркве у животу тог господара: „Кнез Милош ишао је у цркву сваке недеље и празника. Пре поласка у цркву сви чланови великог суда и велики број виших чиновника, нарочито из унутрашњости (а њих је свакад по неколико у Крагујевцу било), скупили су се у конаку и на доњем спрату чекали на кнеза. Кад је звоно у цркви зазвонило, кнез је из горњег спрата силазио и назвав свима добро јутро, упутио се цркви. Два три корака ишао је кнез сам пред гомилом, а сав друг свет за њим. Црква је била палисадом ограђена. Од ограде црквене па до ћуприје лепеничке стајали су солдати упарађени, с музиком на челу. Чим је кнез на ћуприју ступио, звона су зазвонила, а прешав ћуприју војска је презентирала, банда свирала. Кад је кнез у цркву ушао, онда је тек свештеник запојао 'Благословено царство'..." (стр. 88‒89) Овај ритуал је јасна порука свима, од највиших државних службеника до „обичног" народа, да је извор духовности коме су сви окренути и коме сви служе са моћним кнезом на челу. Као да је хтео да поручи да је извор његове снаге у чврстој вери.

У оквиру циклуса теолошких предавања Тумачење Светих тајни, који се петком одржава у конаку Капеле Свете Петке, о Светој тајни брака говорио је протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин View full Странице