Претражи Живе Речи Утехе

Честица моштију Светог Мардарија Либертивилског и Свеамеричког стиже у Цркву Светог апостола Матеја у Сурчину, потврдио је за Радио Слово љубве старешина поменуте цркве, свештеник Слободан Чавка. Наиме, са благословом Епископа новограчаничког г. Лонгина, честицу моштију Светога, који је био први српски епископ америчко-канадски, донео је на дар протојереј-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, уз помоћ свештеника Николаја Костура. Свечани дочек ће бити у недељу, 14. маја 2023. године, у 18 часова, а верни ће имати прилику да се поклоне и целивају мошти новопројављеног угодника Божјег из српског рода, које су 2017. откривене нетрулежне након 82 године од његовог упокојења. Свети Мардарије се прославља 12. децембра по новом, а 29. новембра по старом календару. О. Слободан о свечаном дочеку моштију Светог Мардарија у Сурчину: ** Међу свештенослужитељима који су у прошлом, двадесетом, веку началствовали у Саборној цркви Светог архангела Михајла у Београду били су Јован Максимович, потоњи Свети Јован Шангајски и Санфранцискански; Николај Велимировић, потоњи Свети Николај Охридски и Жички; и Иван Ускоковић, потоњи Свети Мардарије Либертивилски и Свеамерички. Његове нетељене мошти обретене су у мају 2017. године у његовој задужбини манастиру Светог Саве у Либертивилу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на редовном заседању маја 2015. године владика Мардарије Ускоковић, први српски Епископ америчко-канадски, прибројан је Сабору светих и молитвено се прославља 12. децембра на дан упокојења. Целокупан живот Светог Мардарија од дечачких дана, када је као средњошколац долазио у Саборну цркву као да је био одговор на литургијски возглас „Светиње светима“ којим се свештеник обраћа верном народу, и нама данас, позивајући да приступимо светој тајни причешћа. Позив на светост ради заједнице са Светим, на живот за Христа и у Христу одредио је његов живот. Иван Ускоковић је рођен у побожној и угледној породици од оца Петра (Пера) и мајке Јеле у селу Корнет у Љешанској нахији у Црној Гори 1889. године. Крштен је у сеоској цркви посвећеној Светом Ђорђу у чијој близини је био манастир који по предању потиче из доба Немањића. Остаци манастирског утврђења постоје и данас. Иван је прве школе завршио у Ријеци Црнојевића и на Цетињу. Већ у једанаестој години је тражио од црногорског митрополита Митрофана да га закалуђери али није од њега добио благослов. Посета са школом Ловћену „том словенском Парнасу“ и гробу владике Његоша „јасновидог, бесмртног песника словенства“, како је владика Мардарије касније записао, „одредило је моју судбину“. Он је одлучио да оде у Београд на даље школовање што је за оно време била ретка прилика и прави подвиг. Мајка Јела је га испратила и благословила зато што није одлазио ради каријере и световних циљева него с жељом „да на један шири начин послужи духовним узорима нашег рода“. Иван је као гимназијалац свако јутро на путу ка школи, као и свако вече по повратку из школе, одлазио у Саборну цркву и у њој се дуго молио с једном мишљу и жељом да се замонаши. „Још у то време, како је сам касније говорио, створио је навику да свко вече моли Бога да благослови службу Њему, Њему и Словенству – тако драгом моме срцу“. Митрополит Димитрије је услишио његову молбу и написао му препоруку за владику жичког Саву. Иван је убрзо потом, без знања родитеља пешице из Београда отишао у Студеницу. Било је то 1905. године на празник Ваведења Пресвете Богородице, уочи његовог шеснестог рођендана. После кратког периода искушеништва, као некад Свети Сава противно вољи родитеља Иван се замонашио у светој царској лаври Студеници добивши име Мардарије. У Студенци је боравио годину и по дана и одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве шеснестогодишњи јерођакон одлази на школовање у Русију, за њега Свету Русију, у Москву. Његов дванаестогодишњи боравак у Русији био је много више од обичног школовања и био је обележен, баш као што се молио, „служењем Богу и Словенству“. Као храбар и бескомпромисан војник Христов у току службе у Русији, и касније у Северној Америци, стекао је и много непријатеља који га нису могли зауставити ни поколебети. Похађао је и завршио семинарије у Житомиру (Украјина) и Кишињеву (Молдавија) и угледну Петроградску духовну академију и Правни факултет – црквено право. Веровао је у потребу јединства словенских народа, идеје пансловенства и по својим надахнутим беседама био је познат и радо слушан у Петрограду и другим местима у којима је боравио. На његове беседе су долазили и чланови царске породице Романов, он је служио у Царском селу. Имао је част да служи у Теодоровском господаревом сабору, Знаменској цркви кад је долазио и причешћивао се Свети цар страстотерпац Николај са својом породицом. Написао је, у току боравка у Русији, неколико књига међу којима су „Завет Руском народу“, „Зборник проповеди“ и „Христов тихи угао“. Свети Мардарије је добро знао да је служење Христу неодвојиво од служења ближњем. У току школовања и пастирског служења у Кишњеву он је уочио присуство бројних етничких група и код свих присутног сиромаштва и немаштине којом су нарочито била погођена деца. Тада је настала и његова књига „Христов тихи угао“, тихи угао из кога Христос посматра свет и свакога од нас како се понашамо. Сав приход од продаје те књиге наменио је Прибежишту за немоћне старице које је било задужено за старање о немоћним старицама, бившим наставницама, свештеничким супругама и мајкама одрасле деце која о њима нису могла или хтела да се старају. Осим што је са оснивачем пуковником Иваном Георгијевичем Коваљаџијем сакупљао новац за његово Прибежиште прводио је са њим читаве вечери са тим несрећним старицама. „Моја лична радост због пружене ми могућности да им помогнем подстакла ме је да напишем омању књижицу „Христов тихи угао“. На њеним страницама позивао сам становнике Кишињева да материјално помогну овај подухват, а завршио речима о радости коју би свакоме од њих пружила сама свест о томе да су омогућили срећу овим беспомоћним старицама. Ја и данас, после толиких бурних година, још осећам свој удео у тој срећи“ записао је много касније владика Мардарије у својим мемоарима „Недокучива Русија“. Већ прве године боравка у Кишињеву као млад јеромонах успоставио је контакт са представницима свих етничких и верских група и основао добротворну организацију под називом „Кап млека“. Он је видео да многа деца у Кишињеву, а ту децу је кришом ујутру пратио из предграђа у којима су живели сиромашни до школа у које су ишли, и видео и чуо да они гладни крећу у школу. То га је посебно погодило и онда је рекао и написао „ни једно дете у овом граду ако смо имало људи и у неког Бога верујемо не би требало да пође у школу без једног парчета хлеба и једне шоље млека“. Он је већ тада био прослављен и омиљен као проповедник и предавач, све приходе које је добијао, све је давао за „Кап млека“ и постао је изузетно поштован од свх етничких и верских група у Кишињеву. И кап по кап и та деца су имала бар оно што је најосновније. Мајке раднице су сваког јутра доносиле своје бебе, којима је била обезбеђена храна и целодневна нега. Људи у том граду нису то заборавили. Посебно је био дирљив опроштај када је јеромонах Мардарије по завршетку богословије напуштао Кишињев. Припадници свих етничких група су изашли на железничку станицу да испрате „нашег Мардарија, тог мудрог и лепог Црногорца“ тако су говорили о њему дарујући му сви заједно један златни свештенички крст у знак љубави и захвалности. Као у Кишињеву јеромонах Мардарије је и у Петрограду „од убоге уџерице до Христовог храма, проносио реч проповеди скупљајући за бедне не једну стотину хиљада рубаља.“ Био је неуморан прегалац за словенску ствар и скроман друштвени радник у монашкој ризи. Обилазио је и мисионарио међу ратним заробљеницима словенског порекла. Брига о том најмањем брату, најмањој сестри, та харитативна, социјална нит без које нема делотворног хришћанства била је код њега увек присутна. Он је био, као што је за себе и говорио – Божји свештеник мира и љубави. „Понижени и увређени“ су у његовом срцу имали посебно, тачније прво место. Дар милосрђа осведочено један је од највећих дарова које је он добио од Бога. Сав његов живот био је прожет милосрђем према потребитима које му је сам Бог слао и то у великом броју. Много тога ће заувек за нас остати тајна коју само Бог Свевишњи зна. У исто време, цео свој живот у души је носио бреме своје отаџбине. На пример, успео је да прикупи око 300 хиљада рубаља за помоћ Црној Гори“ писао је о јеромонаху Мардарију лист „Јутро Русије“ из 1916. године. Када је на полоничком путовању са студентима духовне академије био у Светој земљи, у дану када је на Голготи служио свету Литургију, у току богослужања је сазнао да је Аустроугарска објавила рат малој Србији и бомбардовала Београд. Није се вратио у Русију са осталим студентима, одмах је отишао у Србију да послужи свом народу, да се придружи српској војсци као свештеник. Међутим кад му је речено колико би у Санкт-Петербургу значило његово присуство и наставак проповедничког рада о ослобађању Словена, вратио се у Русију и наставио свој рад. По Божјем промислу јеромонах Мардарије 1917. године, која је за Русију била тако бурна и трагична, долази у Америку и у новој средини и „у новом добу које се рађало у бетону и челику“ наставља мукотрпан мисионарски, апостолско-пастирски живот и рад. Одлуком Светог Архијерејског Синода Руске Православне Цркве његово ново послушање је било да у оквиру Руске црквене мисије у Америци и Канади руководи српском мисијом. Убрзо је увидео колико је Србима који су већ почетком деветнаестог века почели да пристижу прво у Америку, а затим и у Канаду, потребно да се окупе и црквено организују и предано је радио на томе. Архимандрит Мардарије је од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве 1923. године прво постављен за администратора Епархије америчко-канадске, а 1925. године и за њеног првог Епископа, док је хиротонија обављена 1926. године уочи празника Цвети у Саборној цркви у Београду. У међувремену, од доласка у Америку до хиротоније, владика Мардарије је три године, од 1920. до 1922. године, био настојатељ манастира Раковице и управник монашке школе при манастиру. Владика Мардарије је пожртвовано и неуморно радио на организовању епархије у Америци суочавајући се с многим проблемима међу којима су највећи проблеми били српска неслога, његова тешка болест и хронична несташица неопходних финансијских средстава. То се посебно односило на изградњу манастира у Либертивилу. Као велики духовник и визионар знао је да су манастири увек били средишта окупљања српског народа и да је један такав духовни свесрпски центар неопходан Србима који живе у Америци и Канади. Његовим великим напором купљено је у Либертивилу земљиште за организовање манастира, сиротиште, дом за стара, немоћна лица и део одређен за гробље. То је било време дубоке економске кризе и велике незапослености, но ипак, и у таквим околностима народ је давао, прилажући за манастир колико је ко могао. Сам владика Мардарије је врло мало пажње посвећивао себи, слабо се хранио, много путовао а „сав свој новац од оскудне плате, такорећи до последњег цента, узиђивао у здање манастирског храма, чак и што је тражио и добијао од своје најуже родбине у жаркој жељи да до краја живота, који је сваког дана постајао све извеснији и очигледнији, сагледа завршено своје велико и свето дело, из силне неизмерне љубави за српски народ и Српску Цркву… Кад се налазио у Либертивилу, устајао би с првим знаком зоре и долазио на радилиште и заједно са радницима, уз велики физички напор, пословао на скелама око растућег здања храма…Кад није радио на здању он је по манастирском имању засађивао разно дрвеће, уравњавао постојеће стазе и правио нове, или прокопавао јарке за одвођење воде“. Дешавало се да од Чикага до Либертивила удаљеног око 68 километара на бициклу преноси цигле за манастир. „Да би се уштедело, јер није се имало одакле узети“ говорио је. До скоро је било живих сведока који су знали колико се њихов владика жртвовао због чега су за владику Мардарија говорили: „Цркву гради, умире од глади“. Но теже од свега падала му је неслога и непријатељство појединаца, међу којима је било и свештеника, тако да је у посланици за Васкрс 1934. године непосредно пред његову кончину болно завапио: „Остављен сам себи, у овој чемерној долини плача, нариче и данас, многи наш исељеник у Америци. А да ли да вам се пожалим, браћо моја, и ја, ваш Владика, на дан опште радости Ускрса? Да и за мене је данас Петак. Помоћи ниоткуда… Жалости од свију, радости ниоткуда. У манастиру Светог Саве у Либертивилу, на обалима реке Дис Плеин, као некад на обалама реке вавилонски библијски народ, седим и ја и горко плачем. Седамнаест година мога служења Богу и народу у Америци стрпљиво сам носио свој крст, некад лакши, некад тежи, али данас ми је тај крст тежи него икад, и некада пун идеала да вам послужим и нешто трајно за вас учиним, данас изнемогао, клецајући и падајући под теретом свог крста, ваш Владика обраћа се пастви својој широм Америке, и из све гласа болно виче: Људи, браћо, има ли међу вама човека који ће ми помоћи понети мој тешки крст? Или су ваша срца толико окорела, да, уместо помоћи, ви још тежа бремена товарите на моја изнемогла леђа“. Због оних који су, уместо да помогну његов племенити труд отежавали га и непријатељски се према њему понашали, владика Мардарије је патио, није их кажњавао ни осуђивао, већ се молио „Господе опрости им јер не знају шта чине“. Манастир – сиротиште Светог Саве освећен је 6. септембра 1931. године. Том приликом у Американском Србобрану објављено је обавештење о свечаности следеће садржине: „На Лебор-деј 6. септембра ове године биће велика свечаност. Тог дана биће довршена манастирска црква, која ће бити посвећена нашем највећем просветитељу и учитељу Светом Сави. Тог дана у 9 сати пре подне почеће света архијерејска Литургија, коју ће служити Његово Преосвештенство господин Епископ Мардарије са свештенством. Све околне српске колоније овог пута спремају се да још у већем броју него ли прошлих година посете на овај дан наш једини српски манастир у Америци. Надати је се да ће наш народ не само из околних манастиру колонија него и из даљих места доћи у великоме броју да тиме докаже колико му је на срцу ова наша света народна установа. Поред састанка и виђења са својим Владиком наши људи ће имати прилику да на тај дан у манастиру виде своје старе познанике и пријатеље, које иначе можда у другом месту не би нигде у животу више видео“. Владика Мардарије је уснуо у Господу 12. децембра 1935. године у 46. години живота и сахрањен је у својој задужбини манастиру Светог Саве у Либертивилу. Његове нетељене мошти сведоче да је Господ свог храброг и верног слугу „у новом добу које се родило у бетону и челику“ „вечном славом Царства свога на земљи и на небу прославио“, а нама дао пример за углед и опомену за малодушност и маловерје. Чудесно и узбудљиво житје Светог владике Мардарија је посебно поучно и за децу, јер је он прави, стварни Христов јунак, а не лик из бајке. Зна се да је Владика за живота с амвона често молио „Васпитавајте младо покољење да вјерује Цркви и воли отаџбину, завјештајте им завјете јеванђељске и предака својих. Сејте у њиховим душама и срцима оно што је добро и разумно. Љубите једни друге као што Христос љуби нас“. Православна издавачка кућа Orthodox Lighthouse је, с благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, приредила је дивну књигу Житије Светог Мардарија у слици и речи и тако омогућила да се деца већ у раном узрасту упознају са једним савременим Христовим ратником, Христовим јунаком и родитељима олакша хришћанско васпитање деце у чему ће и сам Свети Мардарије помоћи ако му се за то буду молили. Коришћена литература: Животопис владике Мардарија, Драгослав Драгутиновић, Севастијан прес Чикаго 2017. Недокучива Русија, мемоари Мардарије Ускоковић, Епископ америчко-канадски, Манастир Светог Саве Либертивил 2017. Свети Мардарије Љешанско-Либертивилски и Свеамерикански, др Ружица (Чупић) Марић, Светигора, Цетиње 2015, Свети Мардарије Љешанско-Либертивилски и Свеамерикански – житје, служба и акатист, Светигора, Цетиње 2016. – обе књиге с благословом Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Беседа Светитељи Божји дар али и опомена протојереја-ставрофора Милоша Весина, Београд, Коларац 24. маја 2018. године Мирослава Полић Извор: ВДС Извор: Радио Слово љубве

У Храму Сабора српских светитеља у Руми ће у недељу, 16. октобра, свечано бити дочекане мошти светог Нектарија Егинског, обавестила је Радио Слово љубве гђа Зорица Зец. Детаљи су на плакату поред ове вести.

Епархија зворничко-тузланска је известила да је 23. јула 2022. године у Осмацима, у храму Пресвете Тројице, дочекана икона Богородице Бођанске из манастира Бођани, Епархија бачка, коју је са благословом Епископа зворничко-тузланског и Епископа бачког донео отац Захарије из ове свете обитељи. Евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, а саслуживало му је више свештеника и свештеномонаха као и епархијски ђакон. У богонадахнутој беседи Епископ Фотије поучио је о значају ове светиње подсетивши да је једна од икона која је канонизована заједно са Иконом Богородице Тројеручице, Иконом Чајничке Богородице и другим. Владика Фотије је благословио да народ долази, моли се и да се читају акатисти са свештеницима и да се молимо Пресветој Мајци Божијој и Васкрслом Христу да и на нас дођу благослови Иконе Богородице Бођанске чији манастир чудом Божијим и настао и опстаје. Након Литургије и беседе освештан је трон где ће стајати икона Бођанске Богородице, а онда је служен Акатист Богородици Бођанској. Велико мноштво верног народа из Осмака, али и верника из Тузле, Лопара, Зворника и цијеле подрињске регије дошло је организовано аутобусима да дочека Епископа Фотија и ову велику светињу. Оно што посебно везује Eпархију зворничко-тузланску и Епархију бачку, јесте и чињеница да је Епископ Фотије као јеромонах један период служио у Бођанима пре професуре у Богословији. У наставку је био организован концерт Павлине Радовановић из Ораховца са Косова и Метохије као и Етно групе Аманет. Извор: Епархија зворничко-тузланска

- Булдожери и разне машине већ уређују терен. Увелико теку припреме за дочек патријарха српског Порфирија. Овдје не може да буде никаквих проблема нигти ће их икада бити - каже Архимандрит Трпчевски Архимандрит Данило Трпчевски, игуман манастира Ђурђеви ступови у Беранама, рекао је за ТВ Прва, да су још прије мјесец дана почеле припреме за свечаност усатоличења владике Методија и дочек патријарха Порфирија 26. септембра у овом манастиру. - Булдожери и разне машине већ уређују терен. Увелико теку припреме за дочек патријарха српског Порфирија. Овдје не може да буде никаквих проблема, нити ће их икада бити - каже архимандрит Трпчевски. Архимандрит се телефонски укључуи у Јутарњи програм ТВ Прва, а у студију је био Ненад Чанак, па је Трпчевски искористио прилику да каже да није умјесно да се политичари баве Црквом, јер се Црква окупља око Христа, а Ненад Чанак се окупио око свога Христа, а то је Мило Ђукановић. - Да је било среће, Архијереји, њих 41, који су дошли на устоличење на Цетињу били би присутни и они би говорили најбоље и најприсније и најреалније о догађају који се догодио. Како што је ружно да се ми свештеници бавимо политиком, тако је исто ружно да се и политичари баве Црквом. Јер нама је Христос глава и ми се окупљамо око Христа, а политичари се окупљају око предсједника, а у овом случају, као господин Чанак који се окупио око свога Христа, а то је Мило, који је наравно и некрштен. Ми се окупљамо Христа и ми служимо у име Христово, а ја у излагању Ненада Чанка ниједном нисам чуо да је поменуо да је нама глава Христос и да је нама Бог Христос коме служимо, а не служимо ми ни Русији, не служимо ни предсједницима, ни политичким странкама, него наше служење је служење Свете божанске Литургије у храмовима и наравно у послушности надлежним епископима, патријарсима и поштујући њихове одлуке, као одлуке које доноси Црква, са призивом Светога духа- казао је игуман. Он је подсјетио да архијереји који су дошли, нажалост нису могли да дођу на Цетиње. - Нису били они који треба да буду, али су били они који не треба да ту буду. Ненад Чанак и Мило Ђукановић и Вељовић. По мом мишљењу, требало је да дођу архијереји из цијелог свијета. Било је мало и незгодно и срамота да дочекамо госте аутомобилским гумама и остали стварима. Не мислим да су то Цетињани, то су људи скупљени из цијеле Црне Горе, који су немо послушни прошлом режиму, које гонио Цркву и владике - рекао је архимандрит Данило и додао: - Чанак је учен човјек, али свети Козма Етолски, један велики светац из 19. вијека, је говорио да ће зло доћи од учених људи, не од простих. Учење, знање, је мач са двије оштрице. https://dan.co.me/vijesti/drustvo/arhimandrit-danilo-trpcevski-durdevi-stupovi-i-berane-se-spremaju-za-docek-patrijarha-5081832

Епархија крушевачка је најавила свечану прославу Видовдана, уз учешће Његове Светости Патријарха Порфирија, чији ће дочек бити 28. јуна у 16 часова у цркви Лазарици.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. априла 2021. године у поподневним сатима у своју прву званичну посету Епархији нишкој од избора за предстојатеља Српске Православне Цркве. Повезан садржај: Поздравно слово - Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније (Прилог Радија Глас) Беседа - Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије (Прилог Радија Глас) Велику духовну радост у Богом спасаваној Епархији нишкој обзнанила су звона са катедралног храма када је Његову Светост Патријарха у порти Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле дочекао Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније заједно са Преосвећеним Епископом тимочким г. Иларионом, свештенством и благочестивим верним народом Епархије нишке. Потом је у част Патријарха служен свечани чин доксологије, којим је началствовао протосинђел Нектарије (Ђурић), уз саслужење протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Нишу; протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, старешине Саборног храма у Нишу; протојереја Миодрага Павловића, архијерејског намесника првог нишког; протојереја Златка Василића, архијерејског намесника другог нишког; протојереја Предрага Радосављевића, старешине храма Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу; протођакона Стевана Кричке и ђакона Ђорђа Филиповића. Свештенослужитељи који су учествовали у доксологији су носили мошти Светог великомученика Артемија, које се чувају у Саборном храму у Нишу, и мошти Светог исповедника Доситеја. Благољепију молитвеног чина допринело је одговарање изврсних појаца Епархије нишке: протојереја Зорана Филиповића, протојереја Дејана Крстића, протојереја Владице Савића и јереја Стефана Цинцаревића, као и појање Нишке црквене певачке дружине „Бранко“. Његову Светост Патријарха г. Порфирија надахнутим словом је поздравио Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније, који је Патријарху заблагодарио на томе што је Епархија нишке једна од првих коју је својом посетом благословио. Владика је у свом поздравном обраћању посебно истакао да Митрополију загребачко-љубљанску, на којој је столовао Његова Светост пре избора за предстојатеља Српске Цркве и Епархију нишку повезује Свети исповедник Доситеј (Васић), Митрополит загребачко-љубљански и Епископ нишки. Његова Светост је затим поздравио Преосвећеног Владику г. Арсенија и поверена му духовна чада, над којима молитвено бдије од доласка на трон Епископа нишких 2017. године. Патријарх је изразио благодарнаст на позиву и поучио верни народ надахнутом беседом. Патријарх је изразио радост што ће служити свету архијерејску Литургију на Лазареву суботу, славу блажене успомене Патријарха српског Иринеја, некадашњег Епископа нишког. Патријарх је рекао да ће у Музеју црквених старина Епархије нишке од сада посебно место заузимати лични предмети блаженопочившег патријарха Иринеја. Свечаном дочеку и доксологији молитвено су присуствовали и представници Министарства културе и информисања Републике Србије, Војске Републике Србије и Министарства унутрашњих послова, представници институција Града Ниша, истакнути појединци из јавног живота Ниша и свештенослужитељи Епархије нишке. Радио Глас је путем своје фејсбук странице директно преносио свечани дочек и чин доксологије. Извор: Радио Глас Епархије нишке

Наша света Црква у суботу, 15. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Сретења Господњег. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, и Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, братство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј нагласио је да се Сретење Господње обележава као Богородичин празник, са многим елементима Господњег празника. Сретење значи Божји долазак нама у сусрет, ради јединства са нама, и наш дочек Њега, наше узвратно ходење и идење к Њему, у сретање Њему. За нашу неблагодарност, за наше људско богоодступништво, Он нам је даровао свега Себе, даровао нам је то да Он, поред свега, иде у сретење нама и позива и призива нас у сретање са Њим, и не само то, то није формални, спољашњи сусрет, него је то дубинско, истинско и спасоносно сједињење наше са Господом. Зато је и животни програм свакога од нас, као хришћанина и хришћанке, и свих, као народа Божјега, да свој живот схватимо као излазак Господу у сусрет, Господу Који непрекидно долази к нама, Који непрекидно, како Он Сâм каже, стоји на вратима наших срца и куца, и очекује да Му ми отворимо та врата и да Он уђе и настани се, са Оцем небеским и Духом Светим, у нама. Ако тако схватимо свој живот онда ћемо избећи и замке ове наше епохе поновног, нажалост, богоодступништва и то у некадашњем хришћанском свету, рекао је Епископ бачки господин Иринеј. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У суботу, 1. јуна 2019. године, верници Швајцарске имали су велику част да дочекају део моштију Светог Јована Максимовича. Мошти су дочекане у Руској Заграничној Цркви у Вевеју надомак Лозане где је Свети Јован педесетих година прошлог века најчешће служио док је управљао Епархијом западноевропском Руске Заграничне Цркве. Мошти су дочекали православни верници разних националности који су у великом броју испунили малу и најстарију православну Цркву на подручју Швајцарске. Молитвено сабрање је предводио Епископ Вевеја и викар Епархије западноевропске Руске Заграничне Цркве г. Александар уз саслужење свештеника Московске Патријаршије, Руске Заграничне Цркве и Српске Православне Цркве. У име Српске Цркве присуствовали су свештеници Александар Ресимић из Женеве и Франсоа Меан из франкофоне парохије у Лозани. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

О, какве радости, о дивног ли дана! Врло, врло значајан дан, не само за Епархију врањску, већ и за целу Васељену! Данас се Небо додирнуло са земљом! Данас је дат утук онима који се праћаху против бодила, мислећи да ће ако и када сруше нечију кућу и прогоне из роднога града , занавек избрисати нечије битисање и нечији траг...Али сами себи траг избрисаше а Аву Јустина још више уздигоше, још силније учинише да се Ава наш прослави у Сили Господа нашега Исуса Христа...Заједно у пратњи са Тројеручицом, Ава нам се вратио! Тројеручица да нам светли и да нас радује а Свети наш Ава да нас крепи, помаже и помилује! Слава и хвала Богу за све! 01.јун. 2019.године... Диван и сунчан дан. На улици Светога краља Стефана Првовенчаног, где је ишла Литија, у пратњи Пресвете Мајчице Богородице Тројеручице и моштију Светог аве нашег Јустина, у Свечаном входу скупило се и старо и младо, војници, полицајци, ватрогасци, спортисти, културна и уметничка друштва, ученици, председници, функционери и начелници градских и приградских установа и институција као и околних општина, представници средстава јавног информисања, монаштво, клир и верни народ. Вход су са светињама предводили Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битолски Г. Марко, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније, и Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије. Посебну драж Входу, дали су звуци инструмената Војног оркестра Копнене војске из Ниша. По доласку Светиња у порти предивно окићеног Саборног храма, док су звона звонила, дечица су пред светињама бацала латице ружа и пуштено је јато белих голубова. Светиње су, у порти храма, дочекали Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ полошко-кумановски Г. Јоаким са архимандритом Јованом (Радосављевићем) и великим бројем верног народа. По уласку Литије у храм, отпевани су тропари икони Тројеручици и Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском. Након тога, у препуном Саборном храму, обављен је свечани чин предаје Светиња Епископу Пахомију. Део моштију Аве Јустина, нашем Архипастиру је предао Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, уз дирљиву и врло надахнуту беседу, говорећи о Ави Јустину и упутивши срдачне и лепе жеље, како Епископу Пахомију, тако и верном народу Епархије врањске. Верни препис чудотворне иконе Богородице Тројеручице, Епископу Пахомију допратио је и предао игуман царске Лавре манастира Хиландара архимандрит Методије, такође уз беседу и причи о једном од многих чуда које се десило посредништвом иконе Тројеручице. После предаја Светиња, беседом се обратио и Епископ Пахомије, где се захвалио Његовом Преосвештенству Епископу ваљевском Г. Милутину и високопреподобној игуманији Гликерији, Епископу Иринеју и свим присутним Архијерејима, архимандриту Методију, игуману хиландарском, приложницима, добротворима, пратњи која је Светиње донела и свима осталима који су допринели да исте дођу у град Врање, као и организаторима и учесницима Литије кроз град. Након тога служен је молебан за присутне Архијереје, дародавце, добротворе, приложнике, пратиоце Светиња и за сав верни народ, као и вечерња служба са читањем Акатиста Богородици Тројеручици и Преподобном Јустину Ћелијском и врањском, док су сви присутни имали прилике да се поклоне и целивају Светиње. Икона Пресвете Богородице Тројеручице стигла је из манастира Хиландара са Свете Горе. По Икону је ишла делегација: архимандрит мр Методије (Марковић), председник ЦО Врање господин Дејан Костић, професор Михајлов Николај Ганчев представник Фондација "Трејс за људе" из Софије, господин Георгиев Георги Милков, господин Одрински Теодор Димитров, господин Ненад Ђорђевић представник града Врања, господин Ведран Ташковић начелник одељења за ванредне ситуације, господин Делчев Бојан Стојанов, господин Пецев Благој Петров, господин Михајлов Николај Николаев, господин Александар Станојковић, господин Дејан Трајковић, господин Иван Ристић, господин Немања Јовановић, господин Бобан Михајловић, господин Игор Младеновић, господин Драган Цветковић, господин Милош Стошић, и господин Светозар Миловановић. Добротвори и приложници Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице били су: Фондација "Трејс за људе" из Софије – Бугарска (представник проф. Николај Михајлов); ПР (Предузетничка радња) ТРАДИЦИЈА ЈУГА из Врања; госпођа Љубинка Миловановић, из Врања госпођа Тања Додић, из Врања; Запослени у Окружном затвору у Врању; госпођа Јадранка Васић, из Косовске Каменице; господин Игор Младеновић, из Ниша; господин Теодор Одрински, из Бугарске; господин Слободан Нешић, из Врања; господин Ненад Миловановић, из Београда; господин Слађан Велиновић, из Врања; ПР (Предузетничка радња) Еко фуд из Ниша; Фудбалски клуб Динамо из Врања; госпођа Милена Стефановић, из Врања; госпођа Дивна Стојковић, из Врања; Полицијска управа Врање; господин Добри Стојановић; господин Звонко Ђурђевић, из Ћуприје; господин Слободан Јованчевић, из Врања; госпођа Јагода Ђорђевић, из Трговишта; господин Ненад Крстић, из Трговишта; господин Јовица Јањић, из Врања; госпођа Марија Јовановић, из Врањске Бање; господин Зоран Стојановић, из Врања; и породична млекара "Величковић" ПТР Алакинце. Подсетимо се мало како је ова Светиња стигла у манастир Хиландар. Икона Тројеручица је, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица. По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног. Током векова насликано је више копија иконе Богородице Тројеручице да би се њен пресветли лик приближио онима који не могу походити Свету Гору. Икона Богородице Тројеручице боравиће у храму Свете Тројице у Врању до 25. јула 2019. године, на дан прославе Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, када ће Литијским ходом свечано бити однета у манастир Светог Николаја у Врању који је метох манастира Хиландара, где ће трајно остати. Мошти Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског стигле су из манастира Ћелије код Ваљева где је Преподобни Јустин провео последње овоземљаске дане. По мошти је ишла делегација: Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије, председник скупштине града Врања господин Дејан Тричковић са пратњом, протојереј-ставрофор Станисав Петрушевић и протојереј Александар Јовановић. Свечано преузимање дела моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског било је у манастиру Ћелије, где је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин, уз присуство високопреподобне игуманије Гликерије и сестринства, уручио мошти Епископу врањском Г. Пахомију Том приликом је, уједно, Епископ Пахомије на поклон даривао икону са честицом моштију Светих сурдуличких мученика Епископу Милутину. Доласком моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског у Православну епархију врањску исправљена је велика неправда према Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, и учињена је огромна радост нашој епархији. Подсетимо се мало историје. После Другог светског рата и успостављањем комунистичке власти, Српска Православна Црква, њено свештенство и монаштво, као и верујући народ, били су изложени прогону и покушају затирања свега што је било у вези са хришћанским учењем. Овом прогону нарочито су били изложени њени најистакнутији појединци међу којима је био и Преподобни Јустин Поповић. Свима је позната чињеница да су 1964. године тадашње власти порушиле његову родну кућу желећи да избришу сваки његов траг постојања у Врању, иако се Отац Јустин супротставио таквој одлуци пред Општинским судом у Ваљеву. Колико га је узнемирило овакво бахато и нецивилизацијско понашање тадашње власти у Врању, сведочи његови савременици који кажу да је тада по доласку из суда, Отац Јустин рекао да уколико му Врањанци сруше породичну кућу, он никада више за свог овоземаљског живота неће отићи у Врање. И био је доследан томе, тако да све до свога упокојења на Благовести 1979. године није више дошао у Врање. Сада ће та неправда после 55 година бити исправљена. Део моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског боравиће у Саборни храм Свете Тројице у Врању до 14. јуна када ће Литијским ходом свечано бити пренет у Свеправославни центар "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски" саграђен на истом оном месту где је била његова родна кућа, у храм посвећен Светом Јустину Философу и Мученику (по коме је наш Преподобни Јустин и добио име) и Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, где ће трајно остати. Пресвета Царице, о Богородице, чувај нас иконом Твојом Тројеручицом! О човече Богочовека Христа, Аво наш Јустине, моли Бога за нас! Извор: Епархија врањска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао је 1. јуна 2019. године у Дамаск, главни град Сирије. Његову Светост Патријарха г. Иринеја и часно посланство Српске Православне Цркве на најсвечанији начин дочекао је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован са архијерејима славне Антиохијске Патријаршије и благочестивим народом сиријске престонице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У суботу, 1. јуна 2019. године, у Катедрали Патријаршије у Дамаску служена је свечана доксологија поводом доласка Његове Светости Патријарх српског г. Иринеја и посланства Српске Православне Цркве у званичну (мирну) посету Његовом Блаженству Патријарху антиохијском и свега Истока г. Јовану и древној Антиохијској Патријаршији. После торжественог дочека и проласка патријарха Иринеја и чланова посланства Српске Цркве улицама Дамаска, у Патријаршијској Богородичиној цркви Његову Светост су, са патријархом Јованом, дочекали архијереји Антиохијске Цркве, других хришћанских Цркава, високи државни функционери, отправник послова Амбасаде Србије у Сирији г. Милан Вијатовић, амбасадор Руске Федерације г. Александар Јефимов и амбасадор Белорусије г. Јуриј Слука. У топлој поздравној речи патријарх Јован је најпре пожелео добродошлицу патријарху Иринеју у "срце Цркве Антиохије" у име све пуноће Антиохијске Цркве, митрополита, епископа, свештенства и свег верног народа, затим сабраће патријараха свих хришћанских Цркава и свих хришћана, као и у име свих сабраних и грађана Сирије, муслимана и хришћана, преноси званичној Фејсбук страница Антиохијске Патријаршије. -Дочекујемо Вас пред празник Вазнесења Господњег и сећамо се речи Господа Исуса Христа који је апостолима рекао да ће бити 'с нама у све дане до свршетка света'. Те речи одзвањају у нашим срцима и ушима две хиљаде година и управо захваљујући том духовном налогу и знању, хришћани Антиохијске Цркве живе и опстају све ово време, рекао је патријарх Јован. Подсетивши на своју посету Српској Цркви у октобру пошле године, патријарх Јован је рекао да Српска Црква такође живи на крви мученика, светих и исповедника који су пострадали у име Господа Исуса Христа, а исто ће патријах Иринеј моћи да види и током своје посете Сирији "на лицима наше деце и наших родитеља". Сетивши се у сваком погледу добрих људи Српске Цркве, од престоног Београда преко Ниша, Црне Горе, па до Косова и Метохије - историјског срца Српске Цркве и других места које је посетио, патријарх Јован је високом госту поручио да су "врата наших цркава и срца, као и срца верника широм отворена", а да долазак Свјатјејшег сведочи да је Православље јединствено без обзира на све недаће. Рекавши да Антиохијска Црква постоји "откад смо приковали наше очи за распеће и да управо из Часног Крста црпемо сваку снагу", патријарх Јован је додао: -Наша звона смо овде поставили пре две хиљаде година, звонили смо и звонићемо њима и убудуће као потврда наше љубави према Господу који нас воли". -Молимо се заједно за мир у овој земљи, са свим њеним синовима и за дијаспору. Молимо се за све оне који су отети, а међу њима и за нашу браћу, митрополите Алепа - Мар Григорија Јухана Ибрахима и Павла (Булоса) Јазигија, усред света слепог за њихов нестанак", рекао је, између осталог, Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован. Уследило је обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја: Ваше Блаженство, Патријарше Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока, вазљубљени у Господу брате и саслужитељу наше смерности, господине Јоване, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, пречасни оци, драга браћо и сестре ! Ал Масйх кам! Христос анести! Христос воскресе! Благодаримо Господу за дар Његове љубави и милости да данас можемо да се налазимо овде, у Вашем светом саборном храму, у седишту Вашега Блаженства и средишту древне, славне и мученичке апостолске Антиохијске Цркве, у граду у којем су ученици Христови по први пут названи хришћанима. Братски захваљујемо Вама, Блажењејши брате, на срдачном братском дочеку и на топлој добродошлици. Преко Вас захваљујемо и свој пуноћи Ваше најсветије Цркве. У Богу, молитвеним посредовањем Пресвете Богородице и свих светих, наше су Цркве заиста сестринске јер један је Дух исповедништва и љубави према Христу који их је вековима надахњивао: вас од апостолȃ и светог Игнатија Богоносца, а нас од светог цара Лазара. То је исти онај Крст голготски који Сȃм Господ наш понесе и који је свим хришћанима света знак победе над грехом, смрћу и ђаволом, знак велике радости Васкрсења. У Вама, Ваше Блаженство, у архијерејима Антиохијске Цркве, у монасима, свештенству и верном народу Ваше Патријаршије, видимо исти крст страдања, прогона, расељавања и мучеништва, који је познат нашем народу, а који Ви изнова, пред целом Васељенском Црквом, данас са трпљењем носите и славу Васкрсења пројављујете. Молимо Вас за Ваше молитве пред Господом. Приступамо Гори сионској, Граду Бога живога, Небеском Јерусалиму, и, окружени милијардама анђела (ср. Јевр. 12, 22), потврђујемо и исповедамо јединственост и вечност Цркве Божје. Њена је Глава Сȃм Христос. Стога је само Он апсолутно Први у Цркви Његовој. На њу и кроз њу се излива божанска благодат и љубав у којој је радост нашег сусрета са Вама. Просторна, земаљска раздвојеност није ништа према истини и вери која уједињује у Господу наше помесне Цркве. У њима је јединствена благодат која делује непрестано од дана Педесетнице. Њу и сада и свагда призивамо да у истини и правој вери останемо, а да сва страдања и искушења пребродимо и у тихо пристаниште Царства Божјег упловимо. Још се молимо Господу, Који чува наше сестринске Цркве и побожне братске народе, да и ми, наше садашње покољење, једном вером коју једнодушно исповедамо, у страдањима и искушењима која подносимо, смело и без осуде поновимо речи које је први изговорио апостол Павле: „Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету“ (Гал. 6, 14). Те речи су одговор на сва питања која човек може поставити. У свим временима, а нарочито данас, прогони хришћана су потпуно отворени и јавни, а небројена лукавства и искушења демонска, у личном животу и друштву, вребају и савлађују слабе, неприпремљене људске душе. Речи које нас упозоравају на ништавност и пролазност царства земаљског, постављају божански Завет пред свакога хришћанина. Молимо се да нас Господ учини достојнима да се ми по њима владамо да бисмо и ми стали пред Господа у светлости Васкрсења Његовог. Храбримо и бодримо једни друге, призивајући у помоћ молитве Владичице наше Богородице, светих небеских сила и свих светих! Ис пола ети, Макариотате Деспота! По завршетку свечаног дочека у дворишту Патријаршијског двора и у самоме двору приређен је пријем током кога су патријарси Иринје и Јован благосиљали верни народ и примали многе високе личности сабране на дочеку. Информативна служба Антиохијске Патријаршије наводи и да су се у пригодном програму могли чути предивни гласови појаца који су песме изводили на сиријском, али и српском језику. Патријарх српски г. Иринеј боравиће до 8. јуна 2019. године у званичној (мирној) посети Патријарху антиохијском и свега Истока г. Јовану и Антиохијској Патријаршији. Часну пратњу Патријарха српског чине Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ шумадијски г. Јован, архимандрит Дамаскин (Грабеж), протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Владимир Руменић и ипођакон Дејан Накић. Извор: Српска Православна Црква

Обавештавамо верни народ да ће дочек иконе Светог Цара–мученика Николаја Романова бити у среду 8. маја 2019. у 23 часа испред Храма Светог Вазнесења Господњег у Жаркову. Икона Цара Николаја о којој је реч је иконописана по наруџби Салехардске епархије 2017. године и освештана је у такозваној "соби стрељања" Храма-на-крви у Јекатеринбургу 2018. у дане спомена на 100 годишњицу стрељања Свете Царске породице Романов. У јесен 2018. године икону су пронели по северним градовима и селима Јамала, пробијајући пут (колима, снегоходима, хеликоптерима) у дужини од 600 км и више. Сада по благослову Архиепископа Салехардског и Новоуренгојског г. Николаја доносе ову икону у Србију, у знак поштовања према српском народу и као символа заједничког страдалног историјског пута српског и руског народа. Први православни храм у Србији у који ће икона доћи је храм Вазнесења Господњег у Жаркову, испред кога ће дочек иконе бити у среду у 23 часа. Позивамо верни народ да у што већем броју дође у порту храма ради дочека иконе Цара Николаја. Извор: Храм Вазнесења Господњег на Жаркову

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила. Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године: - Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани. * Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару? - Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији. * Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим? * Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ? - Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио. * Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању? - По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година. * Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ? - МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол. * Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије? - Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено. Извор: Новости

Драга браћо и сестре! У четвртак, 4. априла 2019. године, у 17:00 часова, у славној цркви Лазарици у Крушевцу, приредиће се дочек Његовом Високопреосвештенству Архиепископу града Прага и све Чешке Господину Михаилу и Његовој високој делегацији. Служиће се свечана доксологија Господину Михаилу, а у наставку и вечерња служба, након које ће у амфитеатру цркве Лазарице бити приређено духовно вече и разговор са Господином Михаилом и нашим Преовећеним Епископом Господином Давидом. Позивамо вас да узмете учешћа у овом значајном духовном догађају. ДОБРО ДОШЛИ! Епархија крушевачка

ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

Мали Саборни храм наредне године обележава 200-годишњицу од изградње. У предходном периоду обављена је опсежна рестаурација како би храм био обновљен пред велики јубилеј. Епископу су саслуживали игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофори Боги Цветковић, Добривоје Митровић и Бранислав Цинцаревић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Бденију су, поред Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, присуствовали и генерал-потпуковник г. Милосав Симовић, градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, командант Одреда жандармерије у Нишу г. Ненад Шћепановић, председници градских општина, представници јавног и културног живота града Ниша. Његову Светост је, на крају празничног бденија, срдачно поздравио Владика нишки Арсеније уз добродошлицу и захвалност на „бразди коју је Његова Светост заорао на њиви Господњој пуних 36 година, јер је она дубока и доноси стоструке плодове - град испуњен светињама и светиње испуњене народом Божјим“, као што је и овај храм у коме је Патријарх дочекан. Величанствени иконостас у малом Саборном храму је након рестаурације „вечерас заблистао с пуноћом, своје лепоте“, како је у дирљивој беседи на крају службе приметио Његова Светост, уз присећање и подсећање на најлепше године његовог живота проведене у „његовом трећем дому“ – граду Нишу. Извор: Српска Православна Црква

У петак, 23. марта 2018. године, у Саборном храму Светог Саве у Бечу свештенство и верници дочекали су и поклонили се чудотворним моштима Туманских чудотвораца Светог Зосима Синаита и Светог Јакова Новог. Многобројни народ пристигао је у великом броју у храм, како би замолили свете чудотворце за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Јутарњу службу са акатистом Пресветој Богородици служио је протојереј-ставрофор Ненад Михајловић, старешина храма, уз саслуживање свештеника из Беча. За певницом су појали свештеници братства храма Светог Саве. Након богослужења, отац Димитрије, игуман манастира Тумане, одржао је предавање на тему: „Свети Зосим и Јаков Тумански – чудотворци и исцелитељи“ Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. Успешно је завршио и стекао два доктората у Француској, а затим је напустио службу и световни живот и дошао је код светога владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања, Владика га је примио. Као монах строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. У току рата, живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању, сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­не. Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста.