Претражи Живе Речи Утехе

Све је добро и благословено када не постане догма и не ставља Христа на крај. Украси, јелка, божићне песме, честитке, меломакарони (врста колачића), поклони, укусна јела са пријатељима и рођацима, итд. су добра и благословена ствар када се уклапају у оквире радости коју осећамо што је Бог постао човек. Имајмо разборитости да се радујемо и прихватимо све, а да, међутим, не изгубимо Христа. Ако останемо у оброцима и украсима, жељама и социјалној помоћи ових дана, а да се уопште не удубимо у велики догађај Оваплоћења Бога Речи, онда заиста постајемо непромишљени. Поента је да су све ове ствари спојене и да имају Христа као извор, основу и циљ. Рождество Христово прослављамо правилно када имамо Христа у свом животу. А то се не може учинити апстрактно, већ на конкретан начин. Путем Цркве. Са исповешћу и учешћем у свим (ако можемо) литургијским сабрањима парохије, уз учешће у Телу и Крви Господњој на дан Рождества Христовог, ако имамо благослов од нашег духовног оца (и не зато што смо тек постили неколико дана), читањем новозаветних текстова који говоре о Рођењу Христовом, уз молитву. Након што смо све ово урадили, долазе и друге ствари и облаче ово наше евхаристијско искуство , чији је извор снисхођење Бога који је постао Човек. Тада већ прослављамо Рождество Христово, имајући исправне приоритете и пре свега духовну радост, која се такође изражава на светски начин. Ово није лоше. Лоше је имати светску радост што се поистовећујемо са Рођењем Христовим, сводећи Рођење Богочовека на светску фешту, са које нас, у најбољем случају, покреће начин на који је рођен мали Исус и ништа више. Оно што упада у очи није начин на који је Исус рођен, иако нас и ово учи (о понизности, једноставности, љубави). Сам догађај Рођења је упечатљив. Невероватно је то што је Бог прихватио наше тело, обукао се у наше тело, нашу крв и даје нам могућност да постанемо богови по благодати. То би требало да гане наше срце, да нам сузе очи, да закује наш ум, да разоткрије нашу непопустљивост, да изазове покајање у нашим животима, да сломи наш его. Бог је постао Човек. Зато се радујемо, зато славимо. Али они који не верују да је Исус Христос Богочовек и њихов Спаситељ, чему се радују? Зашто размењују жеље? Зашто имају празничне трпезе? Не, овај период није нејасно празничан. Знамо зашто славимо. Зато што је малишан у Витлејему сам Бог, јер Рождество Христово значи Богочовек, јер Рождество Христово значи Нада, Мир, Љубав. . . Спасење вечно. . . односно Христос. Опрости свима, опрости онима који су мало сагрешили, опрости онима који су много сагрешили. Тешко је када заборавимо да је овај живот привремен. Ако свој ум усмеримо на вечност, онда све изгледа мало и бесмислено. Стога не тражимо хитно оправдање у овом животу. Опраштање је особина понизних људи који траже прилике да отворе своја срца, а не да казне друге који су им нанели неправду. Опрости свима. То не значи да ћемо са свима бити у истом друштву. Можда се нешто десило па смо се удаљили једни од других. И вероватно је паметније да се држите подаље једни од других. Али то је једно, друго је гајити злобу и лоше памћење. Ако се клонимо другог, то не би требало да буде зато што гајимо злобу, већ зато што је наша патња постала лекција и сада се држимо на дистанци да се не би поново створио проблем. Нека будемо у стању да опростимо тако дубоко да нам није проблем поново бити са особом која нам је нанела неправду. Али ми се барем не љутимо - и то је нешто. Ако не опростимо, чак и тако, све што успевамо је да задржимо своја срца у немиру и збрци. Нека нас Рождество Христово нађе са миром, слогом и љубављу у нашим срцима. *** Долази Божић, различит од било којег другог. Рођење у тишини ноћи - без бола, без агоније. Долази рођење Понизности, Једноставности, Кротости. Долази Не-злоба, љубав. Долази нечујно, без реторике, без овоземаљских фешта. Долази, изазивајући свет да се пробуди из ноћне море пропадања. Он долази да да наду слабима, напаћенима, грешнима. Долази Рођење Исуса из Назарета у Витлејемској пећини. Долази Исус, који је Христос и својим рођењем чини све ново и заувек. Божић стиже. Долази Онај који је рођен од човека, али као Богочовек. Долази да остане у свету који ће Га издати и наставити да Га издаје до краја. Али Христос не одлази, не оставља нас. Јасле су му довољне, довољан му је крст Његов. То Га не омета, Он се не љути, Не пита "Зашто?" Љубав. Ево одговора усред равнодушности света, усред греха стварања. Љубав. Зато је дошао, зато остаје, зато нас спасава. Величина Божија није у томе што се родио у студеној ноћи, у малој варошици, у неким јаслама. Величина Божија је у томе што одлучује да дође на земљу, да постане Човек, ма колико Га то коштало, да спасе човека, да се поклони Његовој творевини. Срећан Божић! архим. Павел Пападопоулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Уместо да са најбољим колегама из региона оде на путовање у Холандију, Борко Петровић, радио је тешке физичке послове. Средио је кабинет енглеског језика у параћинској Гимназији и тако још једном изненадио ђаке који имају срећу да им предаје најбољи наставник на свету. Ми смо систем, промена почиње изнутра, поручује. „Тражио сам поново снагу. Жалосни догађаји из маја натерали су ме да се ресетујем, да се поново нађем, да кренем из почетка. Лоше смо завршили прошлу школску годину, била је као прекинут филм, нисмо видели крај, ни шта се десило. Оставили незавршен посао“, додаје Петровић у разговору за Спутњик. Коментаришући реченицу која се најчешће могла чути после трагедије у Рибникару и Младеновцу, најбољи наставник на свету каже да је алергичан и на саму реч „систем“ и критике система, јер се, каже, многи крију иза те речи, зато што не желе да дају више од себе. „Лакше је признати да нешто није у вашој моћи, одустати у старту, рећи, ја то не могу, нисам плаћен. Ајде да покушамо да будемо најбољи што можемо и да урадимо нешто. Ко је систем? Ако се ми договоримо нешто у једној школи, у активу страних језика, па ми смо систем! У тој школи, у граду и у држави. Ко нама може да нареди, један човек, макар био министар, председник владе, државе, да ти нареди како ћеш да радиш свој посао, у својој учионици“, каже. Пушта да га генерација води Петровић додаје да има пуну слободу да ради са ђацима како мисли да је најбоље. Испоставило се да његов систем и јесте најбољи. Овај професор енглеског језика и књижевности из Параћина ради у основној школи "Стеван Јаковљевић" и Параћинској Гимназији. Јавност је за њега први пут чула 2017. године, када га је Удружење "Живојин Мишић" из Београда прогласило за наједукатора Србије. Затим је постао "Најбољи едукатор Балкана", да би, као најбољи од најбољих, међу колегама са свих континената у Њу Делхију, добио и титулу која то потврђује, "Најбољи наставник света". Каже да наше образовање деценијама плови немирним водама, проблеми су велики свуда, али су и велики у породицама које своју децу шаљу у школу, ту он наступа. Најважније је да се не понављате Најбољи наставник на свету додаје да је важно ухватити ђаке у тренуцима инспирације, креативности, бриљантности, да виде колико су величанствени, не само ђаци, већ људска бића. Он не прича о емпатији, показује је на делу, а награде су, каже, само крајњи резултат његове адаптације на потребе деце. "Негде је у одељењу 30 ученика, треба пуно енергије, треба је каналисати, знаш тачно ко су харамбаше, упослиш их. Негде треба групни рад, негде индивидуално, дам њима да предају, некад укључим колегу или учимо скајпом. Неко више реагује на аудио – визуелно, неко воли презентације, неко воли да му доведем госта на час. Учланим их и у групу са ђацима који су далеко, на неком континенту, па ћаскамо на разне теме. Понекад и одемо негде у посету. Поента је – да се не понављам! То сталном причам колегама, не понављати се, то је кључ". Ни једној генерацији коју сам до сада имао нисам приступио на исти начин, нити сам имао исти критеријум, нити сам им правио исте тестове и презентације. Многе колеге воле да чувају своје белешке и свеске, уџбенике. Он се уџбеника лишио 2014. уопште их не користи. Колеге се чуде, тестове даје деци да носе кући. И деца се чуде. "Кажем, они вам не дају зато што дају исте тестове већ годинама, па не желе да друге генерације виде. Мрзи их да праве нове тестове и да се прилагођавају. Мени то ништа не значи, ја ћу следеће године дати сасвим други тест, јер ће та генерација бити скроз другачија од вас". Средио кабинет и у Основној школи Петровић додаје да је ово лепо чути, али да је и много тешко, он сваког дана по неколико сати код куће спрема часове за сутра. Тражи изворе, спрема квизове, оставља им линкове, јер најчешће, кад се већ упознају, знају шта их чека сутра на часу енглеског језика. А понекад су то и караоке. Ђаци воле да певају, а уз то и уче језик. То није све, касније сами и компонују. У обнову кабинета у Гимназији уложио је средства од награде коју је добио за најбољег едукатора Србије, 300 евра, али је сакупљао и донације. Променио је све, бацио стари етисон пун гриња, ставио ламинат, поставио плочице око прозора како више не би улазила киша. Кабинет је после 20 година окречен, офарбани радијатори. "Опрему сам донирао пре неколико година, купио сам пројектор, лаптоп, звучнике, штампач, све што је требало да би смо унапредили, дигитализовали наставу у средњој школи. А прво сам средио кабинет у основној, пре осам година, тај чувени Самсунг дигитални кабинет. Онда сам дошао у ову школу којој је требала моја помоћ". Промене долазе изнутра Додаје да верује да промене долазе изнутра, али и да многе колеге не би радиле више да су им плате и пет пута веће, јер је за његов посао потребна унутрашња инспирација, а ту новац не игра. Њега посао покреће, радио би, додаје, и за много мање пара. На доделу награде Најбољи наставник света путовао је у Индију о свом трошку. На Крстовдан, Дан општине, добио је златну плакету као Заслужни грађанин Параћина коју прати и новчана награда. Локална самоуправа препознала је колико је важан за будућност овог града и Србије. Позван је поново у Индију на светски скуп едукатора, у новембру прима још једну награду. Општина ће му помоћи да оде. https://sputnikportal.rs/20231001/ovo-je-njegova-prica-najbolji-nastavnik-na-svetu-dolazi-iz-srbije-i-otkriva-sta-je---kljuc-1161892516.html

Како хоћете да људи чине вама, чините и ви њима (Лука 6:31). Другим речима, уради оно што би желео да други раде теби. Такав однос је, у ствари, први одлучујући корак који морамо предузети ако желимо да напредујемо у хришћанском животу. Такав став није само правило лепог понашања или нека формалност; то није само оквир који гарантује да ће наши међуљудски односи бити изграђени на основу реципроцитета и правде. Реципроцитет златног правила (ради како би волео да се према теби поступа) јасно предвиђа правду, али није ограничен само на то. Овде се поставља питање: како у овим Христовим речима заповест љубави, која се протеже до љубави према својим непријатељима, може постојати заједно са правдом? Интеракција између љубави и правде не превазилази сукоб између њих. Без правде, људски односи постају окрутни и бешћутни. Без љубави постају загушљиви и брутални. Љубав не уклања правду нити је замењује, већ је држи на правом путу и показује јој правац којим треба да иде. То је та трајна сила укорењена у Богу. Дакле, када тражимо доброту, разумевање и љубав од других, то значи да их видимо у дубини њиховог сопственог бића. Овде се види да је свако од нас жива слика Божија, и да колико год да смо укаљани и унакажени, ипак имамо највишу цену. На тај начин природно и нежно почињемо да волимо. За нас, верне, љубав је испуњење закона, суштина хришћанске вере и живота, срж хришћанског откривења. Љубав је плод Духа Светога, она је ризница и скровиште наше вере. Љубав је обухвата све људе без изузетка. Када волимо само оне који нас воле, када чинимо добро само онима који нам чине добро, када помажемо само онима који помажу нама, онда је наша љубав лажна и себична. Такво понашање је за осуду са становишта Христових речи, јер је мотивисано сопственим интересом. Други људи су или постају наши непријатељи: ми их одбацујемо, гледамо их са висине, избегавамо их, а понекад се окрећемо против њих и сукобљавамо се са њима са невероватном љутњом. Међутим, они који стоје пред нама нису наш пакао, они су наш рај. Они се претварају у наш пакао, када ми нећемо да постанемо њихов рај. Ако је егоизам уништавање лика Божијег у нама, онда је окретање другим људима оно што уништава егоизам и враћа нас у здраво духовно стање пред Богом. Што нам се други чине горим и презривијим, то више наше отварање срца за њих лечи нашу сопствену болест. Један мудри митрополит пише: „Ниједан облик љубави није слободнији и ниједна слобода није ближа љубави од оне коју имамо према својим непријатељима (...). Љубав која не очекује никакву накнаду (...) је права милост, то је слобода (...). Само када се љубав сједини са слободом, долази до исцељења“. Св. Јован Златоусти је прокоментарисао ово јеванђелско читање речима: „Јер није рекао: не мрзи, него љуби“. Када се лоше понашају према нама, не треба да узвратимо. Нити треба да мрзимо људе који су нас повредили; уместо тога треба да их волимо. И још више: треба им чинити добро и молити се Богу за њих. Потребно је много труда и велике борбе да се дође до тог духовног стања, али нам савест неће дати да се одморимо, док љубав не доживимо као дар и чудо од Бога. архимандрит Никанор Карајанис https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/samo-koga-ljubovta-kje-se-soedini-so-slobodata-ima-duhovno-iscelenie/

Икона Пресвете Богородице која је била изложена крај олтара у базилици Светог Петра у Ватикану током богослужења 31. децембра и 1. јануара има занимљиву повест о којој пише L'Osservatore Romano. Избегавши насиље које је уништило Цариград 1453. године, икона је укрцана на трговачки брод који је пловио према Напуљу. Међутим, у близини Салерна брод је потонуо у олуји, па се о икони, као и о већем делу посаде и терета, више ништа није знало, све док, недуго после, један зидар у потрази за песком на морској обали није мотиком ударио у нешто необично. Била је то икона Цариградске Богородице, у Салерну познате као „Госпа која долази са мора“. Онај зидар је несвесно пронашао благо, Маријин дар и благослов граду Салерну. Зидар је „спасио“ Марију од таласа, а Она је узвратила својом заштитом над свим становницима града. Предање каже да је зидар, након што је мотиком ударио у икону, остао одузетих руку, па је почео да виче и тражи помоћ. Притекавши му у помоћ, људи су почели копати у песку и тако пронађена икона коју су препознали морнари преживели у бродолому, а који су је понели из Цариграда. Тај догађај је привукао пажњу августинаца, чија се заједница налазила у близини плаже. Док су људи викали да је то чудо, августинци су организирали литију и икону понели у своју цркву. Чак су и звона радосно звонила, а да их нико није дотакао. Икона је тако постављена у капели Светог Духа породице Маза, одакле је следећег дана нестала. Пронађена је у штали у којој је та породица држала коње. Вратили су је у цркву, али се поновно појавила у штали; као да је „Избеглица“ Марија желела да подели судбину бројних очајних људи који смештај не проналазе у раскошним зградама, него у импровизираним склоништима. Августинци су тада то место претворили у капелицу у којој је икона изложена на поклоњење вернима. Након што је изграђена црква Светог Августина, икона је постављена у једној споредној капели, а после на главном олтару. Икона „Госпе која долази са мора“ приказује Марију како седи на престолу одевена у плаву хаљину са црвеним порубом и златним украсима. Десном руком показује Богомладенца, одевеног у црвено рухо, који благосиља народ уздигнутом десном руком. У горњем делу, на рубовима иконе, насликана су два анђела. Икона је настала средином XIV века, а представља Мајку Божју Одигитрију - Путеводитељицу, која вернима показује Дете - пут који треба да следе. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поводом посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју, дао је изјаву Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Повезане вести: Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског Епископ Фотије: У име Господње Најава: Патријарх Порфирије у посети Епархији зворничко-тузланској Долазак нашег Патријарха Порфирија у Епархију зворничко-тузланску и Град Добој је велики догађај за нас, Православне србе наше Епархије и читаве Републике Српске, истакао је Епископ зворничко-тузлански, и додао: Када долази наш патријарх, он је духовни отац нашега народа, долази да нас поучи, долази да нас обиђе, долази да нас види, и то је увек једна духовна смотра да покажемо шта смо учинили и шта требамо да чинимо, којим путем да идемо. Радујемо се сусрету са њим, то је прилика да кренемо новим путем, да кренемо са новим снагама у заједништву и благослову, нагласио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије у изјави за Телевизију Храм, а поводом посете првојерарха наше помесне Цркве Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу Светих Отаца, 3. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије предстојао је литургијским сабрањем у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју. Звучни запис беседе Саслуживали су старешина цркве Лазарице у Старом Прибоју протојереј-ставрофор Ранко Милинчић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и ђакон Иван Савић. За певницом су одговарали протојереј Немања Вранић и богословци Никола Видаковић и Јован Спајић. Верни народ прибојског краја сабрао се у храму Божијем да са својим духовним оцем и Владиком узнесе Богу молитву благодарности. Благодарећи Богу на свему, већина верника је приступила Трпези Господњој, насладошћујући се Пречасним даровима Христовим. Све смо ближе радосном дану Божићу па је Преосвећени указао на начин како да што боље дочекамо тај јединствени тренутак историје људског рода, Рођење Богомладенца Христа: – Данас у Недељу Светих отаца сагледавамо тај пут ка Божићу, како смо дошли до Божића. Божић је дан велике радости јер је Господ дошао, родио се, да живи са нама, да повеже свој живот са нама, са нашим животом, и да вечно буде та заједница Бога и човека, богочовечанска заједница. Али, Бог није дошао насилно. Он, Бог Љубави, иако нас воли, и као што је записано, Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да буде са нама и да нас води, руководи, спасава, и да имамо у Њему Живот, опет Бог није насилно дошао него је Његов долазак припремљен. – Иако је Он мотивисан Љубављу опет је требало да неко припреми Његов долазак, да се нађе неко, да направи Њему места на земљи. Управо таквих се данас сећамо, који су Богу направили места у времену, кроз историју, места на земљи, да би Он имао простор свој на земљи, да би се могао родити. Потребно је било да Га неко прима, прихвата, отвореног срца, да одговори неко на Његову Љубав својом љубављу. Да му изрази добродошлицу. – Данас се сећамо и свих оних који су по Христовом рођењу, прихвативши Христа, у заједници са Њиме, сачували веру и заједницу са Богом до наших времена. Сећамо се данас, са захвалношћу, свих оних који су се трудили на нама, као наши учитељи, као наши путеводитељи, оних који су нам предали истину вере, истину знања, садржану у Символу вере. – Захваљујући њима који су према Богу увек отворени, који остају у заједници са Њиме, Бог је и даље присутан и и даље он руководи народ свој, нагласио је Преосвећени Епископ Атанасије, пожелевши свима да Божић проведу у чврстој вери, у љубави према Богу и једни према другима, у богољубљу и братољубљу. Извор: Епархија милешевска

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и господа Епископи пакрачко-славонски Јован и јужно-централноамерички Кирило служили су јутрос са свештенством Свету службу Божију у Цетињсјком манастиру. Звучни запис беседе У току лиругије Владика Јоаникије је сабрата Цетињског манастира јеромонаха Јустина (Мреновића), келејника блаженопочившег Митрополита Амфилохија одликовао чином протосинђела, а цетињске свештенике Игора Балабана и Анђелка Боричића, уз проту Обрена Јовановића такође Митрополитове најближе сараднике чином протојереја. У чин ђакона рукоположио је Крста Пламенца, свршеног студента Богословског факултета. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика пакрачко-славонски Јован је рекао да се праотац Авраам лично срео са Богом, јер му овај говори: Иди куда ти ја кажем. “Не куда ти знаци казују, не куда ти писмо казује, не куда ти звијезде казују, као што ће казати послије мудрацима који ће доћи до Витлејема. И шта би? Авраам повјерова том Ја који му је обећао земљу обећану. А та вјера, види се у оном кључном моменту кад Авраам посумња да ће његово потомство бити као пијесак на обали мора, када долазе Света Тројица код Мавријског дуба. И долазе и он у њима препознаје госте зачудне, тог Ја који му је рекао : Иди из дома свога. Из дома богатога, из дома обилнога, из дома уређенога, из дома у коме су му и браћа и сестре, у коме су му вољени, из цивилизације у којој је све уређено… Води га у стијене Јудејске пустиње. И у тим стијенама он дочекује Свету Тројицу чудећи се на сваки начин како ће то имати плод како ми је обечано када је моја жена већ стара, како је ово обећана земља ако је камен до камена у њој”, рекао је Владика Јоавн. Владика Јоаникије је пред свето причешће у архипастирској бесједи казао да је Свети Игњатије Богоносац увијек био у близини Божјој. “Увијек је био пун вјере, топлине и љубави Божанске као да је стално пребивао у наруучју Христовоме. И он, који је био узет бна крило Господње, касније је постао богоносац, онај који носи Христа у своме срцу”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да се то посебно видјело када је дошло вријеме његовога свједочења. “Хришћани у Риму су припремали да учине све да се та пресуда измијени. А он их је молио да то не чине. Говорио је, идући на своје страдање као већ стољетни старац: Тек сада почињем да живим”, подсјетио је он. Казао је да је Свети Игњатије узор свим свештенослужитељима и да је данашње сабрање важно и због још једног изузетног повода. “Да наградимо тројицу свештенослужитеља који су ревносно служили Цркви Божјој и били вјерни саслужитељи у свему нашем блаженопочившем Митрополиту и да рукоположимо новога ђакона Цркве Божије Крста Пламенца. И само име и презиме Крста Пламенца упућује на ову Свету службу. Крсто значи крстоносац, прави хришћанин, а презиме Пламенац сигурно има везе са нашом вјером. А то је посвједочено – и вјера треба да буде пламена код свих хришћана, а нарочито код свештенослужитеља”, нагласио је Владика Јоаникије. Казао је да морамо свједочити вјери ходећи путем предака, у новим, у много чему тежим условима. “И са много већим изазовима него што су били раније. Морамо све оно чиме су нас наши преци задужили да посвједочиме у своме животу. Није се довољно само хвалити својим прецима. То нам може бити на осудуи ако не идемо њиховим стопама”, упозорио је Владика Јоаникије. Казао је да многи желе да се домогну Цетињског манастира, из кога се чула ријеч: Олтар прави на камен крвави. “То желе распопи, разни лажни свештенослужитељи. То нити је дао Свети Петар ни Његош и Горски вијенац. Та народна Библија уствари описује борбу за вјеру, за идентитет, за право име… За праву вјеру, чисту и свету. И наравно, ми смо задужени, то нам је остало у наслеђе да чувамо предање наших отаца, да чувамо и бвјеру и наше светиње”, казао је он. Казао је да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије, као и Свети Игњатије Богоносац, Свети Петар Цетињски и Свети Петар Други Тајновидац Ловћенски, свијетли примјер за хришћане. “О којем се доста причало и за вријеме његовога живота овдје на земљи. А тек ће се причати. И можемо рећи да његово вријеме тек долази”, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У сусрет великoм празнику Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан дао је интервју за Варош ТВ из Будимпеште. Разговор са Преосвећеним Владиком водила је Диана Кондић-Ђурић *Ова година ће по много чему остати упамћена, а понајвише по пандемији изазваној вирусом Kовид 19. Да ли је ова пошаст, која је задесила цео свет и са собом однела велики број живота, можда нека врста опомене надабудном човеку 21. века? Како црква гледа на све то? Да ли ћемо из свега овога извући неку поуку? Како ће према Вашем мишљењу изгледати свет након пандемије? У Вашем питању делимично се налази и одговор. Кад људима иде све добро многи и не помисле на Творца. Многи кроје планове, као што читамо из Св. Писма где неки кажу: „…ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у тај и тај град, и провешћемо онде годину дана, и трговаћемо, и зарадићемо; ви, који не знате шта ће бити сутра. Јер какав је ваш живот? Ви сте водена пара која се замало покаже и онда нестане. Уместо да говорите: ако Господ хтедне, живећемо и учинићемо ово или оно. А овако се хвалите у својој разметљивости. Свака таква хвала је зла.“ (Јаковљева посланица 4, 1-16) Затим се сручи на целу планету нека пошаст, као ова сада – Ковид 19. Зашто га зову „19“? Вероватно јер знају да ће их бити још. Неки кажу: Казна Божија! – али губе из вида да наш Бог није тиранин који нам стоји изнад глава са бичем и само чека да погрешимо па да нас њиме ошине. Наш Бог је родитељ који воли и трпи, чак и своју непослушну децу. Опомиње их, саветује и укорева на сваки начин, па и на овај који зовемо Ковид-19. Не да би уништио своју децу, него да би по свему били достојни да се назову деца Небеског Родитеља. Било је „ковида“ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети да је ето примера ради у време Бокача и цара Душана, или у 18. веку харала куга, или на почетку 20. века шпанска грозница, сад пак Ковид. Да је памети па да се извуче поука а то је: сви смо у истом лонцу, и не зна се када ће на кога стићи ред да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божију опомену сваки појединац па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно тако ће и Ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго и дуго на људској врсти. *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске Православне Цркве Патријарха Иринеја, као и једног од најугледнијих људи Српске православне цркве, владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. Ово је свакако велики губитак за цео српски народ, али и за Вас лично с обзиром да сте са њима били у блиским односима. Према Вашем мишљењу у ком правцу би црква требала ићи даље? Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег Патријарха али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују дани и године заједничког рада на добро наше свете Цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету Патријарха али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос. *Ви сте на челу једне историјски веома важне епархије и од кад сте Ви на епископском трону много тога је урађено на обнови наших светиња и повратку имовине која је одузета нашој цркви. Управо Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира су обновљени. Како успевате да усагласите све ваше обавезе? Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха“. Дакле, ако радите као прегаоц, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем Музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне руописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве“. Е тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу Цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи. *Приметно је да у Епархији будимској у последње време има много млађих свештеника и монаха и хвала Богу да се све више млађих и образованих људи одважују на овај начин живота. Да ли то позитивно утиче на комуникацију са млађим верницима у нашој епархији, али и шире од тога? Као што поменух, треба за наш воз или брод, и машиновођа и ложачи, а и народ који својом вољом жели на пут спасења, не на силу. Силом се ништа не постиже. Добро је да у Цркви има образованих, али са страхом Божијим као почетком сваке мудрости („Почетак је мудрости страх Господњи“, Приче Соломонове 1,7). У цркви као лађи спасења могу наћи своје место сви који то желе: мушкарци, жене, стари малади, деца, мање или више образовани, али пре свега честитог и узорног живота. Живимо у времену када имамо при руци разна средства комуникације и максималну доступност интернету што може бити и опасна замка, јер ове видове комуникације користе не само честити и верујући људи него и многи други сумњивих намера. У Цркви је лични пример и верника и свештеника веома моћан. Наравно позитиван пример, јер Исус Христос је рекао и ово: Пазите да не саблазните неког, јер вам је боље да вам вежу камен око врата и баце вас у море него да неког саблазните. Богу и Цркви су сви битни, а Црква је кроз свете тајне као нека радионица у којој се поправља и дотерује оно што не ваља, па да такви станемо пред Бога. Христос је дошао да спасе сваког појединца али и сав народ. Када су у питању млађе генерације, потребно им је пружити разумевање и приближити Цркву на њима доступне и разумљиве начине. То су углавном друштвене мреже, мултимедијални програми али и лични контакти. Ове године нас је пандемија вируса омела у многим планираним активностима нарочито са младима. Веронаука је такође од великог значаја, али деца морају имати подршку родитеља па чак и на овом путу вере, пре свега мислимо на разумевање и пружање могућности деци да учествују у богослужбеном животу. На жалост основна ћелија и народа и Цркве нам је „тешки рањеник“, а то је породица. Бракови се олако разводе а деца из разорених бракова су дављеници и хватају сваку пружену руку, па био то светац или дилер дроге. Ако нема какве друге пружене руке, та наша младост се хвата за оно што им се нуди. О последицама читамо у црним хроникама. *Ваше Преосвештенство, да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? Како Ви видите стање у погледу духовног и верског живота не само народа него и монаха и монахиња? Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје Матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али… увек постоји то „али“. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: А ко си ти да ми командујеш? Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра“. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у веме Часног Поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у Светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете“ у Цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је Црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет Српског народа у овим земљама али чека нас још много посла на њиви Господњој. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије, Никола Селаковић. Шта за Вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? Како их оцењујете? Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља“ и „отаџбина“, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Није чудо да је Броз бринуо о њима јер мати му је била Словенка а отац Хрват. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте“ и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још увек имају родбину, или „родове“ како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа а пре њега фаталног Дежа који је десетковао Србе пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева а који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу Српску Цркву, а то је заправо наш народ, јер 99% Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје Цркве. Сада су хвала Богу посете из матице и Српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима. Долазак новог министра спољних послова г. Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната. *Ова година је пуна јубилеја, али пандемија короне је на жалост обележавање већине њих спречила. Међутим, у Српском црквеном музеју у Сентандреји приказан је експонат године портрет Владике Лукијана Богдановића, чиме је практично обележено и 800 година од сусрета Светог Саве са Андријом Другим Арпадовићем. Како је Свети Сава успео да, вероватно на простору данашњег манастира Ковиљ код Новог Сада, убеди угарског краља да не нападне Србију? По древним хроничарима мађарски краљ Андраш II је од својих предходника наследио титулу Rex Rasciae тј краљ Рашке. Међутим по повратку из Петог крсташког похода је чуо да се појавио и крунисао неки самостални краљ у Рашкој. Ово је осетио као узурпацију и свакако је предузео акцију да то стање укине. Нови краљ Рашке, тек крунисани Стефан Немањић звани и Првовенчани није честито ни сео на престо у Расу па би сукоб са једним моћним краљем-крсташем био фаталан за младу Рашку краљевину. Зато је послао брата Саву да на дипломатски начин спречи овај рат и Свети Сава је пошао у сусрет угарском краљу. Где се догодио овај сусрет, може се само предпоставити, али је свакако требало затећи угарску војску пре преласка Дунава. Легенда каже да је било лето, свакако после Спасовдана, а тада буде изненадних и великих олуја. Андрашева војска је чекала да олуја престане па да пређу Дунав. Тада их више нико неби зауставио. Дакле по тој логици, Свети Сава је морао прећи реку док је невреме трајало. Видевши одважност „рацког попа“ који кроз велике таласе и невреме прелази Дунав и долази без оружане пратње, краљ Андраш је могао помислити: какви ли су тек Раци када су оружани и на својој земљи?! Савини биографи помињу чудо у Угарској пред краљем, да је на молитву Светог Саве пао град, и да је на његову молитву град и престао да пада, као знак да је Сава Божији човек. Андраш је био као краљ добар хришћанин и разумео је ко је његов гост и преговарач и склопљен је мир пре 800 година. До рата хвала Богу није дошло, тако да Мађари тај догађај нису упамтили, али Срби јесу и те како! Наши хроничари су ово забележили, чак тројица хроничара. Краљ Андраш је дао Светом Сави пратњу од својих угледних витезова и племића, и оно што је занимљиво: Они су испратили Светог Саву у његово Отечество преко реке Саве. Познаваоци географије кажу: Значи Свети Сава је свакако прошао кроз Барању, Срем а можда и Славонију. Јер другачије не може да се пређе река Сава и дође у Отечество. Сада је јасно и одакле Светом Сави наследник на трону из Срема – Арсеније Сремац! За овај јубилеј првог склопљеног мира између Мађарске и Србије изабран је портрет патријарха Лукијана Богдановића, јер он је био непосредни поглавар у Карловцима пред поновно уједињење наше свете Цркве у Патријаршију а чији је део и Будимска као и Темишварска епархија. Овом приликом такође је прослављен и тај јубилеј – стогодишњица уједињења српских црквених области у опет јединствену Патријаршију. *Према неким историјским изворима Свети Сава је боравио и северније у некадашњој Угарској. Колико су поуздане претпоставке да је оснивач СПЦ био у Веспрему, чувеном хришћанском граду, првом надбискупском седишту католичке цркве у тадашњој краљевини? Из предходног је јасно да је Свети Сава са пратњом мађарских витезова прошао кроз крајеве Угарске где су живели његови Срби, тада звани Расцијани, или краће Раци. Ово је древни назив за Србе који се користио и користи код Мађара. Мађарски историчари помињу из тога времена „шизматичке“ манастире па чак и двојицу владика из Веспрема (1229.) који нису припадали Риму. Забележена су и њихова имена: Јован и Дамјан. Ради се о времену непосредно после посете Светог Саве Угарској, значи или су већ били у Веспрему или их је Свети Сава хиротонисао. Да подсетимо: Панонија је својевремено била под јурисдикцијом словенског архиепископа Светог Методија и његових наследника у Охриду, а на тој је територији и створена 1219. године аутокефална Савина архиепископија, обухватајући и све што се затекло као наслеђе Светог Методија. У дугачкој титули данашњег Српског православног будимског епископа се помиње поред града Веспрема и да је он наследник града Светог Методија, а то је Блатноград, данашњи Залавар. Срећом по нас Србе, мађарски владари су већином били толерантни. Мада су на место Методијевих епископа постављани други из Рима, затечени словенски епископи и пастири су наставили свој живот јер су мађарски владари остављали својим поданицима Рацима да имају своје „рацке“ пастире и да служе на свом језику, и то тако рећи кроз целу историју. О томе нам сведоче сачуване повеље угарских краљева. *Ваше Преосвештенство у сусрет наших великих празника подсетимо читаоце на значај Божића данас? Доласком Бога на свет, међу људе засијала нам је светлост богопознања. Рођењем Христовим све почиње – долази нова ера и открива нам се смисао постојања. Рођењем Христовим стављен је акценат и на блискост Бога и Човека, јер Бог постаје човек да би Човек постао Бог, по благодати. Ово се као и сви велики догађаји десило када се навршила пуноћа времена, тад Бог посла Сина својега телесно рођенога од жене у овом свету, али од Оца рођеног пре свих векова у вечности. Месија је дакле Светлост од Светлости, и дошао је у свет да изврши домострој спасења. Божић је и празник новог живота, празник породице, празник најлепших и правих вредности које данас све више запостављамо. Божић не треба да буде комерацијални празник без емоција. Божић није само пуко сећање на рођење Христово уз једење укусних јела и гледање већ добро познатих божићних филмова и програма који се том приликом пуштају на телевизији. Божић је поновно рођење Христово у нашим домовима и у нашим срцима. Препознајмо ово као поновну шансу са рађање вере у нама. Рођење Христово је и празник рађања љубави у нама и нашим породицама. Топлина у пећини где се родио Христос данас јесте топлина нашег дома за коју смо одговорни искључиво ми. Не дозволимо да нам домови и срца захладне. Загрејмо једни друге љубављу и пронађимо у овом празнику путоказ за живљење у модерном животу. У породици се живи вером и поверењем једних у друге. Кључ је у породици и топлини породичног дома које је без вере тешко одржати. Божић је дакле нови почетак којим нас Господ опет и много пута благосиља, препознајмо ово и препустимо се чудима јер се дешавају. Разговор водила Диана Кондић-Ђурић Извор: Епархија будимска

Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. *Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. *Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. *По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. *Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. *Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. *У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. *Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. *Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. *Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. *Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. *Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. *Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. *У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Бо гу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. По хришћанском схватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Рада КОМАЗЕЦ ПОСЛЕ СТРАДАЊА, ДОЛАЗИ РАДОСТ ЖИВЉЕЊА У ХРИСТУ – Јединство JEDINSTVO.RS

Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије боравиће у званичној посети Митрополији црногорско-приморској од 27. до 29. Фебруара. Животопис Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија Благословен који долази у име Господње: Митрополит кијевски Онуфрије сјутра вече долази у Црну Гору и предводи литију у Подгорици! Отац Гојко Перовић: Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева! Прота Дарко Ђого о личности Митрополита кијевског Онуфрија: Живи Светом гором и животом подвижника! Филм о Митрополиту Онуфрију, поглавару Украјинске православне цркве Митрополит Онуфрије послао писмо подршке СПЦ у Црној Гори

Вјерни народ у Црној Гори сјутра вече ће имати велику радост и велики благослов: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије у четвртак, 27. фебруара стиже у посјету Митрополији црногорско-приморској. Дочек Блажењејшег г. Онуфрија са свечаном доксологијом биће организован у 18 часова у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, након чега ће предстојатељ Украјинске православне цркве, заједно са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем предводити крсни вход улицама главног града Црне Горе и тиме подржати праведну борбу вјерујућег народа против Владиног безакона о слободи вјероисповијести. Митрополит Онуфрије ће у петак, 28. фебруара у 11,30 часова посјетити Цетињски манастир. У суботу 29. фебруара он ће, уз саслужење Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, домаћина – Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и више архијереја Украјинске и Српске православне цркве служити Свету архијерејску литургију у подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења, поводом славе наше Митрополије празника Светог Симеона Мироточивог. Након Литиргије, која ће почети у 9 часова, Блажењејши Митрополит Онуфрије предводиће литију до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици, гдје ће бити благосиљан славски колач. Потом ће се литија вратити до подгоричког саборног храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак 3. јануара 2020. године у Епископском двору у Пријепољу Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је уприличио конференцију за медије на којој је упутио Божићну поруку свим људима добре воље. Звучни запис обраћања У сусрет великом празнику пуном радости и љубави Епископ је тим речима и почео своје обраћање: – Љубав и радост су најлепша људска осећања. Долазе нам из општења са спољашњим светом. Треба се отварати према споља, општити, бити способан да чујемо песму славуја, приметити врапчића који се игра, нарочито зими, на хладноћи, испред наших прозора, желећи да завити унутра, да уђе. Може се са сигурношћу тврдити да животност неког бића можемо мерити по томе колико је оно способно да се отвара за спољашњи свет. Пред нама је догађај који је сваке године у стању да нас обрадује, али, треба га приметити, да будемо способни да у њему учествујемо. Не иде то лако, посебно онима притиснутим разним тешкоћама живота, сиромашнима, усамљенима, остављенима. Њима је тешко да се отварају према спољашњем свету, што значи да би тешко могли и да се обрадују, и да воле. Јер љубав и радост су два осећања која се преплићу. – Божић је догађај када нам Бог, сваке године, показује Себе. О Божићу Бог отвара небеса и показује нам лице своје. Он нам шаље Сина Свога у облику детета које се рађа и које има такав изглед да у Њему сунце видите. Свако ко погледа у лице тога детета може да се обрадује, само нека покуша. Нека се загледа у овај дан који се зове Божић, да се сети шта се тога дана догодило, како нас је Бог погледао, како је дошао да нам посведочи да има неко ко увек мисли о нама, да нас подсети да имамо Пријатеља, да нисмо сами, нисмо остављени. То је Божић, то се догађа на Божић. Долази Син Божији као пријатељ, као лекар, као Цар. Осим свих лепота које можемо добити и доживети доживљавањем и сагледавањем Божића, владика се накратко осврнуо и на оне којима Божић није на срцу, на непријатеље Бога и Божића: – На жалост, многи се и намерно, срачунато, боре против Божића, желећи да га истисну и да погазе све оно што нам је Бог дао на Божић. Христос има конкуренцију у грешним, ограниченим људима. Многи желе да замене Њега, да заузму Његово место, да себе ставе у центар пажње. Оно што они раде да то буде централни догађај историје. Људи пролазни, смртни, трошни, желе да замене вечног Бога. И Његову науку, и све оно што је Он дао, желе да замене својом плитком назови мудрошћу. – Ево пред нашим очима шта се догађа на простору Црне Горе. Правда је погажена. Доноси се неправедни Закон. Пазите, закон пун неправде који претендује да се зове Закон, озакоњење незаконитости и безакоња. Гази се људско достојанство, отима се оно што припада Цркви, отимају се светиње, и та отмица се озакоњује, приметио је, поред осталог, Епископ Атанасије у свом обраћању и поздраву пред наступајући празник радости и љубави, Божић. Извор: Епархија милешевска

На Празник Рођења Пресвете Богородице, дана 21. септембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Трпињи служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић и Душан Марковић, пароси у пензији, јереј Вукашин Цветојевић, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакони Радован Арсеновић и Срђан Лукић. На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Херувим рукоположио је у чин ђакона Срђана Дангузовића из Трпиње. Владика Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја нека је на здравље и на спасење наше Литургијско сабрање у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. На првом месту да заблагодаримо Господу који нас је сабрао. Благодат Светога Духа је увек присутна, надопуњује нас и исцељује немоћи и недостатке свих нас. Кроз историју осведочена је Истина да је Господ омогућио Спасење и да би човек иако у својој људској слабости имао заједницу са Живим и Делатним Богом. Ту заједницу можемо да осетимо овде где свако од нас сабире благодат Божју да би ходио тим крстоваскрсним путем којим је први Господ ходио ради свих нас. Целокупна Божанска икономија спасења збива се на светој Литургији и сваки пут када се сабирамо сведочимо Тајну вере и пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста је велика радост и потврда наше вере када можемо да се сабиремо на светим службама Божјим да прослављамо празнике и свете Божје угоднике који су путеводитељи нашега живота у овом бременитом свету. Данашњи празник Рођења Пресвете Богородице кога литургијски прослависмо има две димензије. Има историјску димензију да се нама људима покаже како Господ делује у историји људског рода, а са друге стране да покаже љубав којом човек треба да љуби Господа Бога. Човек треба да прими благослов Божји као Пресвете Богородица која се жртвовала ради људског рода. Заиста је то велика љубав и велико смирење, пре свега. Данас је мало смирења међу свима нама. Сви смо сујетни. Сујета је превлада људским бићем. Она је темељ данашњег света, нажалост. Не смемо допустити да сујете превлада нашим бићем, јер се тада рађа мржња а не љубав. Рађа се нетрпељивост, а не трпљење. Не рађа се смирење него живот у самовољи. То у Цркви Божјој, драга браћо и сестре, не може да буде. Не може да буде сујета, не може нељудског односа без љубави. Не може да буде заједнице која није утемељена на љубави Божјој. Господ нас позива на љубав. Господ из љубави долази у овај свет, из љубави нам оставља Тајне вечнога живота. Оставио нам је свету Литургију када ју је на Велики Четвртак на Тајној Вечери установио. Из те љубави показао нам је како треба да Га следимо и са каквом љубављу треба да ходимо овим светом. Тако нас је Господ учио, а не да нас храни сујета и самовоља без милосрђа и љубави. Морамо бити сателесници љубави Божје и сапутници на путу Домостраја Спасења. Ништа од тога не можемо ако немамо међусобне љубави. Тешко је волети Господа ако немамо љубави једни према другима. Ако смо сујетни и мислимо да смо мањи ако послушамо свога брата. То није љубав и није црквени однос. Данас смо у Чину рукоположења могли да чујемо ”Ко хоће да служи нека узме крст и нека буде слуга”. Драга браћо и сестре, једни другима требамо да будемо слуге као што је Господ био слуга свима нама. Тада смо ми сателесници и васкрсавамо своје биће тим Тајнама. Узалуд су све речи и Јеванђеља која читамо на светим богослужењима ако то не созерцавамо и не примењујемо у свом животу. Често пута се међу нама у клиру дешава да то свето Јеванђеље и свете Тајне доживљавамо као неку споредну стварност коју је Господ оставио ето тако, да би ми поучавали друге а не себе. Нема постојаности, нити љубави и истине у таквоме животу и односу према Цркви Божјој. Често можемо да будемо сведоци таквих догађаја. Али можемо рећи да Господ и у свему томе пројављује своју љубав смирено показујући који путем човек треба да иде. Требамо да идемо путем смирења и путем љубави. То је онај крстоваскрсни пут подвига којим треба да иде сваки човек. Требамо да будемо пример ми који служимо Олтару Божјем. Христос треба да буде узор свима нама, пре свега свештеницима и људима који су у клиру. Христос треба да буде Пастироначалник нашега пастирског служења јер ће тада наше стазе и наша проповед бити испуњена управо тим истинама које је Господ оставио човеку да би имао заједницу са Њим. Дубоко верујем да ће се у личности оца Срђана, новога ђакона а следеће недеље и свештеника, пројавити љубав Христова и пример пастирског живота. Треба да ходи крстоварскрсним путем. Тада је то пут Живота и правога пастирског жртвовања јер ми као пастири Цркве Божје требамо да жртвујемо себе. Требамо да распињемо своје биће и своју телесност ради пастве која нам је поверена. Тако ћемо бити пастири који своје словесно стадо могу повести ка Царству Небеском. Такви пастири требамо да будемо. Ту произилази љубав која треба да буде утемељена у биће сваког свештеника, служитеља Олтара Божјега. Тада ћемо бити свештеници који сведоче Христа у свом животу и делању, у речима. Бићемо они који се саживљавају са речима Господњим и који те Речи проповедамо и поучавамо верни народ. Заиста се надам и верујем, јер вера треба бити темељ свега, да ће отац Срђан заиста бити достојан наследник Залога живота вечнога и да ће поверено му стадо усмеравати ка Царству Небескоме. Нека сте благословени, нека је срећан и благословен почетак нове службе оца Срђана чија се пуноћа испуњава у свештеничком чину. Нека његовој породици и свима вама буде благословен данашњи дан! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша Црква прославља успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом. Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим. Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње." Извор: Епархија бачка

О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ). Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста. Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојима гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe. Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице, а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља. Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт. У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1] Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара. Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се. Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас! Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев! Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама. Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње. Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо: „Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио. Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве. „Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ (Заамвона молитва празника Цвети) Катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------------- [1] Протојереј Александар Шмеман „Тајне празникаˮ, Цетиње 1996. год. ИЗВОР: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

Кардинал ће присуствовати званичној церемонији у спомен-гробљу за пале аустро-угарске војнике 10. новембра – Предвиђен састанак са српским патријархом Иринејом – Аустријски војни бискуп Фрајштетер такође у Београду. Кардинал Кристоф Шенборн допутоваће у Београд средином новембра, где ће присуствовати спомен-служби поводом завршетка Првог светског рата. У суботу, 10. новембра 2018, бечки надбискуп ће у јутарњим часовима предводити заупокојену мису за мир, помирење и правду међу народима у католичкој катедрали Успења Блажене Девице (Хаџи Мелентијева) у Београду заједно с надбискупом београдским Станиславом Хочеваром. У раним поподневном часовима посетиће спомен-гробље аустријских војника на Новом гробљу. На Новом гробљу је, поред других, сахрањено 640 аустро-угарских војника који су пали 1914. и 1915. године у борбама за Београд. Тачно њих 320 су Аустријанци, а 320 Мађари. Пре годину дана надбискуп Хочевар је освештао обновљену капелу у знак сећања на пале војнике аустро-угарске војске. Политички и војни функционери и представници дипломатског кора учествоваће у обележавању стогодишњице. Савезни председник Аустрије Александар ван дер Белен недавно је посетио спомен-гробље на Новом гробљу заједно са српским колегом Александром Вучићем. У суботу 10. новембра у 17 ч. на Богословском факултету биће приказана књига кардинала Шенборна „Христова школа живота“. У недељу 11. новембра Кардинал ће посетити један избеглички центар који финансијски помаже и Каритас Аустрије. Београдска набискупија најављује да ће се 9. новембра (петак) пре подне у просторијама Народне банке у Немањиној улици одржати конференција на тему Европски идентитет, док ће се увече у самој Надбискупији приредити екуменски догађај Поруке мира. Извор: Српска Православна Црква

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Долазак светиње десиће се по благослову Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Кирила, уз подршку Правитељства града Москве, префектуре Јужног административног округа престонице и Државне Третјаковске галерије. Икона ће у Великом сабору Донског манастира боравити од 31. августа до 3. септембра. Божанствена литургија у Великом сабору Донске обитељи биће 1. септембра. Такође, 1. септембра увече на скверу пред Донским манастиром биће отворен музички фестивал на којем ће учествовати познате омладинске музичке групе. Извор: Митрополија црногорско-приморска