Претражи Живе Речи Утехе

“Поражавајуће је када уђете у учионицу – ви неретко можете затећи наставнике који гледају у екран и децу који гледају у телефоне испод стола. Јел то оно што желимо? Ја мислим да није. Пошто то нико не препознаје, ми из учионица морамо да “завриштимо” о томе”, изјавила је у Новом дану наставница Снежана Романдић, такође и председница Уније синдиката школа Београд. “Оковани смо папирима и све их је више и више”, додаје, говорећи о преобимној администрацији у школама. Синдикати просветара изнели су Предлог за смањење обимне администрације у школама. Тврде да непотребна администрација оптерећује наставнике и да они од папирологије не успевају да се посвете примарном послу – образовању и васпитању. Предлог су проследили Министарству просвете, на основу Закључка Радне групе за основно и средње васпитање Владе Републике Србије. Снежана Романдић каже да има дана кад и четири сата проведе за рачунаром или са папирима. „Посебно када су одговарања, када је потребно децу формативно оценити… Сваки дан се пише по два сата, то је минимум… Имамо озбиљну администрацију, која нас озбиљно омета у ономе што треба да радимо сваки дан, а то је да се бавимо децом и непосредним радом са њима“, нагласила је. Говорећи о предлозима које су упутили, наводи да је први проблем на који су указали – електронски дневник и паралелна документација. Електронски дневник је уведен у школе пре пет година и није прилагођен ономе свему што захтева администрација, наводи гошћа Н1 додајући да морају да пишу педагошке свеске, додатно, да долази инспекција која тражи и њих. Поставља се питање зашто је то немогуће спојити. Осврћући се на недостатке е-дневника, навела је пример да је прошле године, као разредни старешина осмог разреда, могла из електронског дневника само да одштампа сведочаства. „Уверења о завршеној основној школи, уверења о положеном завршном испиту – све смо то писали ручно“, додаје. Указује на то да пишу књижице, иако родитељи имају увид у е-дневник, да разне извештаје пишу посебно. Немогућност да електронски дневник испрати све потребе у школама су, како каже, препознали и надлежни али ништа од тога јер нису издвојили средства за решавање тог софтверског проблема. Романдић оцењује да је свака реформа последњих 10- ак, 15 година додала по неколико папира. „И стално пишемо извештаје поводом нечега. Радимо то после часова, пишемо шта је рекло дете, како реаговати… То је немогуће“, додаје. Објашњава да су у обавези да напишу шта је и како је ученик одговорио, какви су исходи и препоруке за тог ученика, констатујући да је то много посла. „Такође – ако родитељ прочита шта је његово дете одговарало, морамо да водимо рачуна шта и како сам написала… Јер препоруке су афирмативни записи. Не могу да напишем да није научило – конструкције су на пример „дете је заинтересовано за све активности, а није заинтересовано за наставу и учење“, а дете је тога дана једино рекло: Нисам учио и сео“. Разредно старешинство подразумева, каже, још више обавеза. Мора да се запише све што се догађа у школи па и разговор са родитељем. Потребно је знатно поједноставити све, формативне оцене показују родитељу како напредује његово дете, некада се тражи да се оне раде и два, три пута месечно и то је обиман посао, истиче Снежана Романдић. „И родитељи као да су одгурнути од школе“ Она оценује да све изгледа тако као и да су родитељи гурнути од школе. „Родитељи треба да дођу и да добију адекватну информацију, разговарајући с наставником, како напредује њихово дете, а не само да добијају поруке путем е-Дневника“, наглашава саговорница Н1. „Те неке техничке стране које нас додатно оптерећују могу да буду решене, да растерете и да врате примарну функцију наставнику – да комнуницирамо са децом и решавамо колико је у нашој надлежности одређене проблеме“, навела је. Kако каже – нема наставника у школама који би рекао „мени администрација није проблем, то није много“, осим, како каже, „представника министарства који кажу да то није много, али они нису у учионицама“. Иза овог захтева стала су сва четири репрезентативна просветна синдиката – за сада нема званичног одговора Министарства просвете. https://www.detinjarije.com/slika-skole-danas-nastavnici-prinudeni-da-gledaju-u-ekrane-dok-deca-gledaju-u-telefone-ispod-stola/

У понедељак, 6. децембра, када наша света Црква молитвено прославља Светог Амфилохија Иконијског, Светог Григорија и Светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александра Невског на Дорћолу, поводом храмовне преславе, празника преноса моштију Светог Александра Невског у град Владимир. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско – карловачке. Честица моштију Светог Александра Невског која се чува у овој цркви, изнесена је верном народу на поклоњење и целивање како на светој Литургији, тако ће бити и током Акатиста. Извор: Телевизија Храм

Гост новог издања емисије „Док анђели спавају“, ауторке Марине Рајевић Савић је митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Митрополит Порфирије је о томе како бити човек и хришћанин у „новој реалности“, служби у Загребу, емоцијама које га обузму кад посети Јасеновац, о покојнима патријарху Павлу, митрополиту Амфилохију и Владети Јеротићу, као и о задацима новог патријарха српског. ДРУГИ ДЕО: 2021_01_01_SerbiaDokAndjeliSpavaju02Porfirij_cmr2joha.sbb.mp3 Извор: Спутњик

Много увода ми се мота по глави када треба започети реч о тако слојевитом човеку, са бројем живота у једном који би одговарао трајању живота дугог два века. Да бих у овом писању бар колико толико била оригинална схватила сам да не треба да измишљам велику мисао, већ само да пишем о ствараоцу великог дела што је, признаћете, много теже. У једном од интервјуа Петера Хандкеа новинар пита: „Чувате ли нешто у фиоци?“, на шта Хандке одговара: „Ја немам фиоку.“ Можда најтачнији опис блаженопочившег митрополита Амфилохија Радовића јесте управо овај. Он никада ништа није скривао у фиоци, једноставно је није имао. У хришћанском етичком смислу га је то чинило посебним док је, са друге стране, онима који служе илузији постојања измереног и опипљивог, управо нескривеност мисли и дела давало повод да га површно тумаче као контроверзног учитеља. Ако завиримо код Витгенштајна, видећемо да је етика истраживање питања шта је добро, али и истраживање питања шта је вредно, или шта је заиста важно. Можда је етика једноставно истраживање питања шта је смисао живота, или питања шта чини да је живот вредан живљења? Истраживање питања који је начин живота прави? Хришћанска етика коју је митрополит сведочио је племенитост изабраног пута, јер само племенит пут спасава човека. Знајући да је највеличанственија људска особина храброст, а најдивнија људска потреба јесте потреба за стварањем, крчио је путеве тим врлинама, ходајући полако, никуда не журећи, застајкујући да види и чује. Човек који је не само историји него и свакодневном животу завештао стварање и подизање, путем своје сопствене духовне снаге, уникатног искуства сусрета са другим човеком, јер су сви ти сусрети били драга пристаништа кроз које је душа васкрсавала, где је „говорити, значило бити вечито на путу“. Oбгрљавајућег погледа, реалног искуства живота, доброте и вечности, напустио је ову планету у тренутку када се његова визија, инспирисана његовом вером најјаче чула и највише осећала. Митрополит Амфилохије Радовић је био историјско херојска фигура, метафизичких увида, који је трансцендирао све категорије, у класичном смислу тих речи. Озбиљан мислилац, способан да из серије животних искустава извуче оно најбитније и да из разноврсних знања „исцеди“ суштину смисла о човеку и призвану слику његове егзистенције. Његов лик је један од архетипских, због чега је имао и наставиће да има тако снажан чак и нарастајући одјек. Богословље и политику је тешко раздвојити у животу Цркве јер и једно и друго носе поруку, али као човек Цркве он је умео да јасно артикулише поруке у времену тешких искушења нашег народа. Имао је углед и кредибилитет који је многим политичким лидерима против којих је проговарао недостајао. За разлику од оних о којима је гласно проговарао људским духом и исконским снагама истине и вредностима човека, онима који ће остати на маргинама историје јер су се везали за пролазно, он ће остати сведок њихове недовољне снаге за сопствене путеве и кораке у правцу духа, духа затеченог лепотом звезданог неба и лепотом бескраја. Експлицитном или метафоричном критиком, тек никога није остављао равнодушним. Било оне који су га разумели, било оне који су се љутили на истину јер су препознавали властите заблуде. Стално се упире у прошлост, стално се тобоже раскринкава изречено, све док не дођемо до оне да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. А можда су та силна писања оних који тачно знају кад који став и позу заузети, оних који се увек и свуда осећају „као код куће“, непогрешиво њушећи шта је у моди, оних недефинисаних, неодређеног властитог животног програма. Племенита је жеља да се буде свима све како нам говори Апостол Павле. Али бити свима све смислено је само онда када је вођено љубављу. Уколико је пак овај императив само себични израз појединаца да се прилагоде и остваре овоземљске успехе, онда такви нити живе, нити могу разумети биће Цркве. Потреба које диктира пут онога што се данас рачуна у успех није само одлика оних који не живе кроз Цркву. Тужно је када верници, који би требало да истим духом дишу, не умеју да виде ширину људске личности, тј. излазак једног човека из уских оквира дневног политиканства. Како нам тек изгледају пак верници који одбијају да „стварају мит“, јер желе да буду политички коректни и друштвено одговорни верници. Другим речима, они желе да буду верници тачно у оној мери у којој је то допуштено и друштвено исправно. Отуда је потпуно јасно да сусрет са великим човеком, и његово препознавање, зависи готово искључиво од отворености и спремности, али и способности да га видите и ишчитате. Њима је неважно верују ли у доктрину коју пропагирају, и онако нису аутори властитих идеја, само је представљају, промовишу, додуше на ванредно убедљив начин, а не проживљеним искуством и аутентичношћу. Митрополит је знао да бити хришћанин једнако је бити онај који се идентификује са човечанством. Хришћанин није сањар, није фанатик, он је хуманиста, он верује. Хришћанин воли и поштује живот. А живот се огледа у Човеку. Христос се пројављује кроз човека, у човеку, за човека. Потпуно свестан личне и друштвене стварности, деловао је свакодневно, служећи Богу и човеку и тако у тами стварао ново светло. После Христовог васкрсења, смрт више и није неминовно непријатељ човека, можда сасвим супротно. Она као да увек даје повод за преиспитивање и први додир са пролазношћу, али пролазност није категорија Вечности. Пролазност није ни категорија историје за велике људе са великим делима. А ми бар толико тога можемо учинити, у оваквим ситуацијама. Можемо замолити наше уплашене душе да признају постојање великих људи и великих дела! Историја ће већ одговорити на питање колико је могуће љубављу и приврженошћу „лечити“ нечије дубоко укорењене нетрпељивости. Да ли је љубав достатан одговор? Да ли ћемо се икада довољно приближити разумевању не само специфичности нечијег бића, него да на његове најдубље делове унутрашњег бића можемо одговорити онако како заслужује? Без љубави нема ничег другог, осим „обмане, улога и маски.“ Јелена Петровић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић, у надахнутој бесједи данас на Светој литургији на Недјељу мироносница у цркви Св. Николе у которском Старом граду, казао је да нам након прераног одласка оца Мома са овога свијета не требају лажне људске утјехе већ вјера у Бога какву је он имао, због чега се ничега није ни плашио, поставши на тај начин онај “ко у књиге, ко на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио”. “Отац Момо је служио ономе који је од ничега правио све и само о њему приповиједао. Само Бога ради, који је донио оца Мома на овај свијет, овдје у Котор, учинивши да се његовим рукама и проповјеђу учини све што се учинило, данас по Црној Гори слушамо: “Мене је крстио поп Момо, мене вјенчао поп Момо, њега је сахранио поп Момо, ја сам упознао попа Мома”... На све стране људи се тиме хвале као да су срели самога анђела небескога, а ми који смо живјели с њим знамо да је био човјек од крви и меса, да је имао и мана, био незгодан и тежак „краткога фитиља“, али баш човјек и њему је дао Бог толику силу. Па неће ни тај Бог нас, који смо остали иза њега, оставити. О томе нам говори и онај осмјех његов са одра. Него напротив, поред све туге и јада, што је све нормално и оправдано, јер што је већа сила са нама била, толико је и већа туга , ми који смо били најближи око њега, немамо разлога да се баш ничега бојимо… Можемо да кажемо то је Бог оца Мома. Онај Бог који је њега надахњивао”, казао је отац Гојко Перовић. Рекао је и да данас нема потребе нико да помисли да копира оца Мома. “Отац Момо је своје одслужио и хвала Богу у књиге, на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио. На нама је да урадимо онолико колико ми можемо и тај Бог, који је њему дао снагу и нама ће. То је можда и најјасније можда баш на овај дан када су миросноснице у питању, Јосиф и Никодим, који су потпуно били сломљени и „убијени у главу“, од туге и јада, они су урадили све што су могли, а на то је Бог додао, па сада имамо цркве у Котору , манастир на Цетињу, цркве у Москви, цркве у Лос Анђелесу, цркве у Сиднеју”, казао је отац Којко Перовић. За опширније кликните на наслов Што се људи тиче, наставио је, толико је требало од њих троје – четворо. Да скину Христа са крста и сахране га, а за остало се побрнио Бог. Додаје и да је лако данас говорити «Христос васкрсе, ваистину васкрсе» и молити се. «Требало је скинути мртвога Господа са крста. Требало га је спустити у гроб и сахранити. То су били можда најтежи моменти у историји човјечанства. Страх, туга, јад и чемер», казао је отац Гојко, нагласивши и да је само Бог дао снагу Његошу да преживе смрт и упокојење Св. Петра Цетињског. “Тако је било тада, тако ће бити овдје и тако ће бити док год људи живе. Живјеће се, биће храбрих људи, биће посебних људи, биће посебно даровитих и тешко је када такви оду. Али Бог је уз нас”, казао је отац Гојко Перовић, подсјетивши сликовито и да је онај уз кога је Бог, као Страхињић Бан. Гдје код крене Бог му направи прелаз. Извор: Црквена Општина Котор

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Сиропусну недјељу, празник Светог великомученика Теодора Тирона, 1. марта 2020. Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Саслуживало је свештенство беранског намјесништва и братија Манастира уз молитвено учешће бројног вјерног народа. Ријечима архипастирске бесједе обратио се Епископ Јоаникије, који је казао да је свакоме од нас потребно покајање, да тражимо опроштај од Бога, зато нам је Господ Исус Христос заповиједио како да се молимо и дао нам ону најсавршенију молитву Оче наш. „Продужетак те Господње молитве је она Великопосна молитва у којој се тражи од Бога да нам душу сачува од духа љености, мржње, пакости, злопамћења и да усели у нама дух добри да имамо добра настројења, добре мисли, добре намјере, да нас оспособи Господ за добра дјела, да нас оспособи да не осуђујемо ближње своје“. „Ако бисмо нешто добро учинили, али уз то осуђујемо своје ближње и, не дај Боже, имамо мржњу према њима, онда то добро Бог неће примити и од њега нећемо вајде имати“, казао је Преосвећени Епископ. Поучавао је сабране да су хришћани призвани да се моле Богу, да од Бога траже милост за добра дјела, да не осуђују своје ближње, него да се мире са њима, да држе отворено и чисто срце. „То Господ од нас тражи и ако тако чинимо Он ће нас наградити и услишити наше молитве. Врло често, људи се моле за нешто добро, али нијесу схватили да треба да очисте своје срце од мржње, да опросте и чуде се што им Бог молитву није услишио. Најчешће због тога, може бити да, понекад, Господ из васпитних разлога, на дуже стазе, некоме не даје свједочанство да је његова молитва услишена, али и поред тога треба се увијек молити за добро. Онда Господ, ако види да је човјек истрајан, награди га и стоструко за његову истрајност у добру“, бесједио је Владика Јоаникије. Навео је да почиње Велики Часни пост, а да се, истовремено, наша света Црква заједно са вјерним народом налази се пред искушењима од власти Црне Горе. „Наставићемо и даље са одржавањем литија недељом и четвртком, с тим што ће литија у Беранама четвртком полазити у 17 часова, по молби свештеника и народа, који због обавеза не могу да стигну раније“. „Не дај Боже да у те литије идемо са мржњом. Ми само јавно свједочимо и показујемо своје неслагање са злом, јер овај закон, који је донесен у Скупштини Црне Горе, у њега је уграђена страшна неправда према Цркви. Тај закон је донесен са злом намјером. А ми призивамо на дијалог, на измирење у добру, и мирно излазимо. Нема таквих великих скупова нигдје у свијету да људи кад се боре против неправде нијесу полупали ниједан излог, да нијесу запалили ниједно ауто, да нема ниједне псовке, зле ријечи или било чега другог“. „Има истините ријечи, која, можда, некога погађа. И треба да је буде, ако је ријеч истинита, на право мјесто и у право вријеме. У будуће треба тако да буде и да се боримо. Боримо се истином и правдом, молећи се и за пријатеље и за непријатеље, молећи се да све нас Господ заједно уразуми и просвијетли и знамо, свједочимо то да нема мира, ни среће Црној Гори док се она сама са собом не измири, док се не измири са својим прецима, док се не покаје за своје гријехе, за злочине које су браћа браћи чинила, за невино проливену крв, за бацање у јаме. Свега тога је било и треба нам покајање свима због тога да би нам Господ опростио, али, нажалост, видимо, да поједини на тим злим дјелима, на бацању своје браће у јаме, ја их знам, макар, 15-ак по Црној Гори, али их има много више, хоће на томе да граде будућност. На томе се ништа добро није саградило, нити ће се саградити“, поручио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, Он је пожелио срећан и благословен почетак Великог Часног поста. „Свима на здравље, на спасење, на духовно обновљење да буде. Пост је велика прилика да се обнови наша душа и наша вјера. Црте лица Божјег да се обнове у нама, јер смо сви створени по слици и прилици Божјој, сви смо боголики. Та боголикост се највише пројави, засвијетли из дубина нашег бића кроз Часни пост. Уколико га постимо како ваља, пост је радостан, свијетао, даје нам нову снагу, нову радост, нови живот“, закључио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије предводио је синоћ, 16. јануара, са свештенством литију улицама Спужа од Цркве Светог Петра Цетињског, гдје је претходно служио молебан, до Зорске цркве и назад. Испред Цркве Светог Петра Цетињског поучним словом окупљенима се обратио Епископ диоклијски Методије који је казао да у овим нашим данима треба чезнути и вапити за истином јер се у овим временима зацарила лаж: „И сви људи који буду трагали и жедњели за том истином, они ће тај баласт лажи и гријеха са свога врата и плећи збацити и ослободити се, и постати слободни људи, јер је и Христос рекао спознајте истину и она ће вас ослободити.“ Нагласио је да као што су мудраци тражили и нашли Богомладенца у пећини, тако и дјеца траже у човјеку онога који се родио у Витлејему, те само они људи који имају одговорности и светости, на коју нас очи дјетиње позивају, трагају за истинском ослободом: „Ти људи ће се придружити оној најдивнијој ријеци Истинољупки или Православки, како је назавао један подгорички свештеник, која извире из кивота Светога Василија и Светога Петра Цетињскога, Светога Арсенија Ждребаоничког и Светога Стефана Пиперскога, и из црногорских крша, и која се у потоцима слива, и данас тече цијелом Црном Гором и омива лаж која се зацарила у овоме времену у цјелокупном нашем простору.“ Појаснио је да та ријека понајприје омива ону лаж, зло и мрак којима је запретена душа данашњег човјека на овом простору: „Та ријека Истинољупка која омива наше душе, неће стати док сваки од нас у њу не стане, омије се и прогледа. Она тихо шуми, пјевајући тропоре и црквене пјесме, и само понекад гласно узвикне: Не дамо светиње! И то тек толико да пробуди оне људе који данас могу нешто да учине, а кроз које се ово зло зацарило данас у нашем народу“, бесједио је владика Методије и додао да ти људи неће моћи да виде и чују ако божанске струје и у њима не заструје. Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије поручио је на крају да је наша главна обавеза и призив да се молимо Богу да прогледају и ти људи који данас могу нешто да учине и зауставе ово безумље и лудило: „А ријека Истинољупка неће стати док те божанске струје не заструје и у душама оних који могу да ово све окончају, онако како то хоће Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки. Ти људи кад прогледају, видјеће да нема бољега народа и памјетније дјеце и љепших храмова и бројнијих светих ћивота од ових, и видјеће и самога Бога.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Литије мира наставиће се сваке недјеље и четвртка, све док не добијемо неки сигнал из власти да желе дијалог, поручио је Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за телевизију РТРС. – Овдје није у питању само српски народ, већ сви грађани православне вјероисповјести. Чак не и они, већ и атеисти, па и припадници других конфесија, који су из принципа стали у одбрану људских права уз Српску православну цркву. Питају нас када ће то стати? Немамо на видику. Власт је донијела дискиминаторски Закон, и немамо још никакав сигнал да ће доћи до промјене – поручио је Перовић. Он истиче да је актуелна власт у Црној Гори на челу са Милом Ђукановићем помијешала „бабе и жабе“. – Докле то све иде? Недавно је поручио да ми морамо да формирамо идентитет. И то такав, да не смије бити као у неким другим државама. Ајде нађите разлику у идентитету човјека из Плужина и Невесиња. То је немогуће! Пустите писцима, историчарима, музичарима, свештенцима, да његују идентитет државе, а политичари нека раде свој посао – нагласио је Перовић и додао: – На претходном Конгресу владајуће партије један од циљева био је стварање Црногорске православне цркве. Никада ни једну цркву није основала партија, па неће ни ову – поручио је Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за нашу телевизију. Митрополија црногорско-проморска, као вјековна црква, каже Перовић, има велико материјално богатство којим је позвана да располаже онако како се то чинили и њени претходници. Напоменуо је да Црква има своју имовину, те да то није државна имовина. – Црква имовину користи на добро и није крива што је посједује, није митрополит Амфилохије опљачкао никога већ је дошао да сједи на столици претходних митрополита који су управљали црквом. Та црква није само клерикална институција, то је народ који је вјековима остављао најбоље што има да би користи од тога имали и њихови потомци – навео је Перовић. Говорећи о бунту у Црној Гори против спорног закона, Перовић је рекао да он није страначки нити да се ти захтјеви крећу у правцу политичких промјена, већ да ће бити све упорнији док закон не нестане из правног система Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Закони су они који братиме и обједињују народ, а не онај који га раздваја и који на темељима раскола претходних братоубистава граде будућност Црне Горе“, рекао је митрополит црногорско-приморски. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије поново је позвао Владу да повуче Закон о слободи вјероисповијести и да донесе пропис у складу са европским стандардима, изражавајући очекивање да протести неће стати све док се то не деси. Он је поново критиковао предсједника државе Мила Ђукановића, тврдећи да је он “на челу цијеле приче око доношења закона”. „Нема ту никакве сумње, Ђукановић је на челу цијеле приче. Зато ја њега често пута и позивам да га крстим. Када се крсти, биће много мудрији, паметнији. Пјева о вјечној Црној Гори, а укида све оно што је вјечно у Црној Гори, на чему је Црна Гора саграђена. Ја се у Бога надам да је то пролазна болест, као и свака друга болест и да ће се људи вратити једни другима у Црној Гори. Закони су они који братиме и обједињују народ, а не онај који га раздваја и који на темељима раскола претходних, братоубистава граде будућност Црне Горе. Молим се Богу, да им Бог врати разум и да оздраве“, казао је „Вијестима“ митрополит Амфилохије, након литургије у паштровском манастиру Дуљево. Коментаришући оцјене да је Закон о слободи вјероисповијести погодан за Ђукановића и предсједника Србије Александра Вучића јер би подизањем тензија ријешили политичке проблеме унутар двије државе, Амфилохије је казао да “то са њима треба разговарати”. „Ја не знам, то се прича очевидно, да има ту некаквих договора међу њима, јер њих двојица су заинтересовани за ова земаљска добра, па онда и користе своју политику у том правцу. Ја се у Бога надам да је то пролазна болест и да ће поново Црна Гора, и црногорска власт, да се врати сама себи, памети својој, мудрости, оно на чему је све саграђено од Светог Јована Владимира до Светога Петра и Светог Василија“, казао је митрополит Амфилохије. Он је поновио да би Влади било “најпаметније да што прије схвати да након великог народног отпора да повуче закон”: „То није отпор политички диригован, него то проговара из бића народа. Ово ће се наставити, нема никакве сумње, све дотле док они тај безумни закон не повуку. То није никаква побједа. То је побједа правде, Божје истине, побједа изворне, исконске Црне Горе, Зете Дукље. Побједа онога што је најсвјетије у Црној Гори кроз вјекове. То није побједа моја против овога или његова против мене. Ми смо пролазни, фигуре овдје,“ рекао је владика Амфилохије. Митрополит је навео да Епископски савјет припрема иницијативу за оцјену уставности закона и подсјетио да су адвокати из Београда већ поднијели захтјев за оцијену уставности, на чему им се захвалио. “И наш Правни савјет, Епископски савјет припрема такав акт и он мислим ових дана треба да буде поднијет“, рекао је Митрополит Амфилохије. Упитан да ли иза народних скупова и шетње по црногорским градовима стоје политичке партије, као што то дио опозиције себи покушава да припише, владика Амфилохије је поновио да то апсолутно нема никакве везе са политиком. „Апсолутно није политичка прича. Ово је прича исконска, народна прича и они то треба да схвате и повуку безумни закон и донесу законе какви се доносе широм Европе. То је једини закон такве врсте у Европи какав је донијет“, закључио је Митрополит Амфилохије. Ако хоће да отму Цетињски и манастир Морачу, што не би Буљарицу. Митрополит Амфилохије рекао је да се новим законом стварају и услови за отимање земље у Буљарици. „То је у духу овога закона. Не само Буљарица, него и све друге светиње. Неко ко се интересује да се богати на туђ рачун, сигурно да и Буљарица долази у обзир. Ако долазе у обзир светиње Цетињски манастир, манастир Острог, манастир Морача, онда је ту и Буљарица. У име некаквог новог Цетиња, нека нова власт која насљеђује Светог Петра по световном дијелу, ја сам по духовном на његовој столици, сада сматра да то њима припада. Коме нијма, ко су ти они којима припада Буљарица и све остале светиње,” рекао је. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак, 31. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма. Верницима се, након прочитаног 36. зачала Светог Јеванђеља по Јовану, беседом обратио Владика Јован који је говорио o молитви и њеном есенцијалном значају за живот сваког хришћанина. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Непосредно пред своје страдање, Господ Исус Христос је саветовао своје ученике па им је рекао: “Молите се да не паднете у искушење”. Заиста, ништа тако не може да човека одбрани од нечастивих сила и свега онога што угрожава хришћански живот човеков као што је то молитва. Свети апостол Павле зато саветује хришћане: “У молитви будите истрајни”, и додаје, “бдите у њој са захвалношћу”. Ми се људи често залетимо, па чим наиђемо на прву препреку одустанемо, и човек каже: “Не могу даље”, и одустаје од молитве. Е баш тада треба бити истрајан. Сваки разуман човек треба да испланира време, да зна кад треба да ради, кад треба да се моли, кад треба да спава. Зашто каже апостол Павле да будемо истрајни у молитви? Зато што је молитва побожан разговор са Богом. Док се молимо, ми у ствари пребивамо у Богу, у љубави са Богом и са човеком. Човек који се моли нема времена да буде беспослен, а то значи да је будан и да стражари над собом. Молитва је стражар који нас чува. Док се молимо Богу и док се молимо једни за друге, ми тиме показујемо да смо хришћани. Човек треба да се моли и за непријатеље, а ако се човек моли само за себе онда то значи да не мисли на другога. Свети оци кажу: “Што су плућа телу то је молитва хришћанину”, јер хришћанин молитвом живи, молитвом дише и удише ваздух вечности, ваздух бесмртности, удише у себе све оно што је божанско. Ништа вечно не можемо доживети без молитве. Ако у овом Божићном посту нисмо себе приморали и приволели да се молимо, онда нећемо осетити неку корист од тога што смо само јели посну храну. Без молитве не можемо остварити ниједну јеванђељску заповест. Само човек који је смирен тражи помоћ од Бога. Свети оци су земљом ходили, а мислили на небо. Како су мислили? Молитвом. Молитва је моћна онда када иде из смирења нашег. Она целог човека усмерава ка Богу. Кад се ми молитвом уздигнемо ка Богу, онда нема те нечастиве силе која би нас могла зауставити. Ако хришћанин није молитвен, он онда није у Богу. Молитва смирује човека, а ако човек није у молитви, онда у њему све вене. Кад човек научи да се моли, или, боље речено, кад бива научен од Бога да се моли, његов ум стално ради, стално се моли и он је у благодатном дејству. Ко је ревностан у молитви, он је будан. Зато молитва крепи и поткрепљује човека. За светитеље је молитва била живот. Немаш ли јеванђељске љубави у срцу, бори се искрено и исправно и Бог ће ти је дати. Немаш ли милости, чини то исто. Ми себе морамо да приморавамо на молитву, а Бог ће нам дати молитву и молитвено расположење. Зато ми кад год малаксавамо на јеванђељском путу, знајмо да то долази од наше немолитвености, или слабе молитве. Без молитве не можемо ништа добро да учинимо, браћо и сестре, јер молитва прати веру, а вера прати молитву. Љубав прати молитву, а молитва прати љубав. Браћо и сестре, молитва је најхрабрији стражар људске душе. Зато да се помолимо Богу браћо и сестре, да се наоружамо молитвом, да би наоружани молитвом могли да схватимо духовни смисао празника Рођења Христовог којем идемо у сусрет. Да нам молитва помогне да нам се отворе духовне очи, да духовним очима сагледамо све оно што је Господ учинио за нас. Највеће чудо које је Господ учинио за нас јесте Његов долазак у овај свет, Његово Рођење, Оваплоћење, Страдање, Васкрсење, Вазнесење, то је највеће чудо, а тамо где је вера тамо су и чуда, а где је молитва онда се и чуда дешавају. Бог вас благословио.”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

Док буде човека биће и уметности - разговор са Владимиром Коларићем. Разговор водила Јелена Марковић. Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе у преводилац. Дипломирао је драматургију и докторирао теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду, са тезом „Филм и књижевност: Трансформација књижевног текста Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Аутор је збирки приповедака „Луталице“ (2006) и „Рат љубави и друге приче“ (2007) и теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“. Запослен је као организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и предаје на Високој школи за комуникације у Београду. Редовни је сарадник Драмског програма Радио Београда. Члан је Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије. Са Владимиром Коларићем је разговарала филмска редитељка Јелена Марковић. Владо, већ првим текстом у овом броју „Нашег трага“ („Уметност и очи вере“) отвараш питање човекове слободне воље из перспективе православља и дајеш посебно место уметности као сведочанству о снази те воље. Зар те две ствари заједно не представљају терен који би данас скоро свако најрадије заобишао? Откуда ово твоје специфично интересовање? То интересовање и није тако специфично. Повратак религиозности као глобални тренд, са посебним облицима у пост-комунистичким земљама, природно је поставио питање социјализације и културације религије, односно њене улоге и деловања у култури и друштву. Верујући човек живи у друштву као и свако други, служи се и изражава важећим културним формама и језицима, а његова религиозност је важан сегмент његовог живота, заправо одређујући, јер се тиче основних питања смисла. А и уметност би требало да се тиче неког смисла. Хришћанство при томе има снажан нагласак на личности и личној слободи, која потиче из благодати а не из закона, и природно је да се уметник ту препознаје, јер уметност је пре свега лично стваралаштво, које донекле потврђује и уцеловљује личност ствараоца. Бог нас није створио по налогу и на основу или према пропозицијама неког закона, него као акт личне слободе и љубави, и тиме трајно обележио наше биће. Закон нам само помаже да се понегде оријентишемо, али оно како смо, због чега и за шта смо створени, то је слобода. Све ово је снажно посведочено и врло темељно и суптилно формулисано у православној теологији и предању. Да ли би данас у Србији било могуће да дође до проминентног јавног дијалога око питања слободне воље? Ако да, како би то изгледало, а ако не, онда из којих разлога? Јавни дијалог о слободи воље? Слобода воље је философско и религијско питање, и пре свега нешто до чега човек долази кроз лично искуство. Када се говори о јавном, дакле друштвеном дијалогу, обично се говори о питањима попут грађанских или медијских слобода, слободе говора и деловања. То су важна питања и она имају извор у онтологији и антропологији, односно одговору на питање шта је за нас човек, а шта друштво. Закон треба да штити слободу појединца, а људи би требало да буду смелији да јавно сведоче своја уверења и да им јавни дијалог не буде стран. Код нас је то повезано са механизмима контроле које људе чврсто, због елементарне егзистенцијалне сигурности, везују за државу или одређене транс-државне центре моћи. Ту се питање слободне воље, као личног избора и чина, радикализује, јер је често доведено у везу са могућношћу елементарне егзистенцијалне угрожености. Али питање слободе воље је увек радикално питање, само је негде, на пример у потрошачком друштву, то мање очигледно, у чему и јесте његова највећа опасност. Када пишеш да репресивни системи сматрају за опасну ону уметност која изражава да свет није само материјалистичка фаталност и да као људи имамо слободу да макар по нешто бирамо, може се разумети да имаш веома широк поглед на ту „опасну“ уметност. Да ли ти неко замера због тога што тај твој поглед не поставља ни тематске ни идеолошке границе? Код нас, како си већ напоменула, не постоји отворен и озбиљан дијалог о важним питањима, па је тешко очекивати озбиљне реакције на ваше ставове, који нису ни таблоидни нити су идеолошке пароле. Пре ће вас игнорисати и налазити разне успутне или формалне аргументе којима би покушали да вас „сузе“, ако сте, како си рекла, „прешироки“. Али ја не могу да се одрекнем љубави и интересовања за богатство људског стваралаштва и могућности. Да не буде забуне, шта би то били репресивни „овосветски“ системи, односно да ли се ови садашњи разликују од оних из прошлости и по чему? Да ли се унутар тих система мења позиција уметности, нарочито оне „опасне“? „Овај свет“ су речи које oписују онтолошку стварност палог света, која превазилази ову или ону идеологију или репресивни систем. Али сваки репресивни систем почива на логици „света овога“ и то се не мења. У нашем историјском и цивилизацијском циклусу „овај свет“ се испољава кроз првенство материјалног и материјалних вредности у свим видовима, у које спадају и идолотрија нације, расе, класе или родних одређења, на пример. Посебна околност је моћ технологије да утиче на свет, нашу перцепцију света па и на сам антрополошки идентитет људског бића. Уметност се мора ухватити у коштац са свим тим, по могућности не у служби механизама насиља и контроле, како год их именовали. Била сам сведок да је твоја књига „Хришћанство и филм“ изазвала велико интересовање претежно међу теолозима. Ти си теоретичар филма, али си и сам уметник. Постоји ли шире интересовање за ову твоју књигу међу филмским теоретичарима, публицистима и уметницима? Како то објашњаваш? Од многих теолога сам добио похвале, што ме радује. Нисам имао теолошке претензије, јер нисам теолог, али сам се трудио да све што пишем буде теолошки засновано. С тим што за сваког верујућег и нема разлике између теологије и живота; она је рефлектовање живота у вери, али и само искуство тог живота. Нарочито су добро реаговали млађи људи, чак средњошколци, који би волели да се мало другачије приступа питањима односа вере и културе, од оних нажалост уобичајених. А то вероватно имa везе и са тим да би волели да се другачије приступа питањима њихове личне слободе. А код нас је теорија филма у слабом стању, и ту генерално нема много заинтересованости за туђи рад, мада, ако ћемо право, и нема много особа који би могли да се сматрају теoретичарима филма, када узмемо у обзир образовање, научни ниво, континуитет и домете у раду. Али задовољан сам укупним пријемом моје књиге, који је знатно бољи од очекиваног. Чула сам и прочитала више пута да осредњост и баналност које одликују највећи део уметничке и културне продукције данас, односно кризу уметности, објашњаваш као последицу кризе стварности. Мада другачијим речима, кризу стварности смо и овде додирнули. Шта мислиш, да ли ће безначајна уметност нашег времена оставити дубље последице на будуће генерације него што ће дубок бити траг ретких релевантних дела? Или, може ли релевантна уметност данашњице померити нешто у перспективи стварности? Оставиће последице свакако, јер лоша уметност искривљује и мути нашу перцепцију стварности и себе самих. Не треба потценити моћ уметности у том смислу, па ни у временима кад се уметности по правилу не придаје велика моћ. Ипак, док буде човека биће и уметности, па и оне уметности потребне човеку, која прочишћава погледе. А човека ће свакако бити. * Интервју је објављен као сегмент темата посвећенпг Владимиру Коларићу у књижевном часопису „Наш траг“ (1–4/2019). Поред овог разговора, темат се састоји од три Коларићева текста раније објављена на сајту Теологија.нет и приказа књиге „Хришћанство и филм“, које су написали Милош Милојевић и Светозар Поштић. Извор: Теологија.нет

Kада предстоjи да и сам свештеник приступи часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: Светиње светима, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота. Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, Светиње су доступне само светима. А светима овде сматра оне који су савршени у врлини, али и оне који се труде да доспеју до савршенства, чак и ако још увек нису у томе успели. Јер, ни њих ништа не спречава да се освете причешћујући се светим Тајнама и да, са те стране, и они буду свети; као што се и сва Црква назива светом, јер блажени апостол Павле, пишући свој хришћанској заједници, каже: „Браћо света, заједничари звања небескога“. Дакле, свети се тако називају због Светога у Коме заједничаре и због Његовога Тела и Крви којима се причешћују. Јер, удови смо онога Тела, месо од меса Његовог и кости од костију Његових; а док смо са Њим сједињени и док ту заједницу одржавамо, живимо црпећи кроз свете Тајне живот и освећење из оне Главе и онога Срца. Но, кад се раздвојимо и отуђимо од пресветога Тела, тада узалуд окушамо плодове светих Тајни јер до мртвих и одсечених удова живот не допире. 2. Шта је то што те удове одсеца од онога светога Тела? „Греси ваши, вели, поставише се између мене и вас“. 3. Па шта то значи? Зар сваки грех чини човека мртвим? Свакако да не, него само онај који води у смрт. Због тога се и каже на смрт; а има грех не на смрт, по учењу блаженог Јована. Због тога они који су крштени, уколико нису пали у смртна сагрешења, која их од Христа одвајају и која доносе смрт, ништа не спречава да се причешћују и да заједничаре у освећењу; јер, и у стварности и по томе какво име носе, они су још увек живи удови, сједињени са главом. 4. Због тога на свештеников возглас: Светиње светима, верници одговарају: Један је Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Јер, нико сам од себе не поседује светост, нити је она плод човекове врлине, него је сви од Њега иза Њега задобијају. То је као када многа огледала поставиш на сунце, те свако од њих блиста и баца зраке, па ти се чини као да многа сунца видиш; а у ствари, једно је Сунце које у свима њима блиста. Тако се и Он, Који је једини свет и Који се кроз Причешће излива у вернике, види у многим душама и многе чини анђелима, а ипак је један, и једини Свет. Ово, свакако, бива у славу Бога Оца. Јер, Бога нико није прославио славом која Њему доликује (због тога је, корећи Јудеје, говорио: Ако сам ја Бог, где је слава моја?; само Га је Јединородни Син Његов прославио славом каква Му и приличи. Због тога је, нашавши се пред страдањем, говорио Оцу: „Ја те прославих на земљи“. Како Га је прославио? Не другачије него тако што је људима открио светост Очеву; а учинио је то показавши се светим као што је и Сам Отац свет. Јер, ако Бога схватимо као Оца овога Светога Сина, тада блистање Синово представља славу Очеву – а опет, ако Сина замислимо у Његовој човечанској природи као Бога, тада ће достојанство и ваљаност творевине свакако представљати славу Творца. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На Цвети ове године, наша сестра у Христу Оливера Радић, новинар приштинског "Јединства" и професор књижевности у Ораховцу, забележила је и разговор са протосинђелом Илијом (Бухом) игуманом манастира Тушимља. Чућете више о богатој историји ове светиње, како светиња данас живи, можемо ли помоћи да манастир више заживи? Отац Илија, рођени Призренац, говори и о свом животном путу, али и о историји родног града у коме је овај разговор и забележен. "Док се не помиримо са браћом нашом, не можемо ући у заједницу са Христом" каже између осталог отац Илија. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Protosindjel Ilija Buha, iguman Tusimlja, razgovor, 21.4.2019.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Поводом почетка Петровског поста, отац Јован упутио нас је на правила поста као и на важност светих тајни Причешћа и исповијести, и појачања молитве у току овог поста и поста уопште. Отац Јован Радовић одговарао је затим на питања наших слушалаца. ,,Ако Хришћанин који живи у свијету побиједи неку страст да ли то значи да се заувијек изборио са том страшћу или то може бити замка“-било је једно од питања. Он је објаснио и појам православне мистике. Како да користимо интернет и друштвене мреже, како да изаберемо оно што ће нам бити на корист, објашњава отац Јован. Јер ако се не користи правилно све ово може прећи у другу крајност и изазвати болест зависности, у овом случају од интернета. Колики је гријех бити у вези са особом која је друге вјере и уопште живјети у вези која није крунисана црквеним браком. Како да одговоримо на поуке својих ближњих, који на наше редовне одласке у цркву, кажу ,,да није добро ништа претјерано па чак ни молити се Богу“-само су нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију и духовне поуке оца Јована Радовића. Извор: Радио Светигора