Претражи Живе Речи Утехе

Јуче су родитељи мале Елене, бебе чија је мајка пријавила акушерско насиље и оптужила лекара за смрт своје бебе, рекли новинарима да у извештају који су добили из болнице пише да је смрт наступила због насилног порођаја. Нама сада остаје да се запитамо – да ли смо ЗАИСТА дошли до тога да бебе умиру због насиља лекара над њима и њиховим мајкама? И ако је тако, шта нас је до тога, побогу, довело? Да, лоши људи постоје у свим професијама. Неки од њих су одувек такви били, неки су постали. Некима је, можда, потребна професионална помоћ. И све се то може ДЕСИТИ. Проблем је ако се дешава изнова и изнова. А последњих дана приче не престају да се нижу, све једна тежа од друге. Неке старе и ДЕЦЕНИЈАМА. То значи да су мајке и очеви данас већ одрасле деце ћутали тад. Да ли су они, онда, могли да науче своју децу да се заузму за себе и промене тај свет у ком је трпљење врлина? Једна је мама девет месеци у свом стомаку носила живот, да би из породилишта изашла празног наручја. Није једина, али је једна од ретких која је иступила, није ћутала. За њом, почеле су да се нижу пријаве, једна за другом. Коментари на друштвеним мрежама откривају нам да су хиљаде мајки прошле кроз пакао у данима кад су на свет доносиле нови живот. Од увреда, вербалног насиља, викања, преко физичког насиља, до ретких али тешких ситуација у којима су изгубиле бебу. И све се то дешава ДЕЦЕНИЈАМА. Ретки проговоре, а већина затвори очи, стисне зубе и тера даље, понекад верујући да је тако боље, чешће у уверењу да њихов глас и тако нико неће чути. Хиљаде мајки, хиљаде очева излазе из породилишта с мишљу само кад се завршило и кад смо добро. Увреде, грубости, тешке речи и тешке руке покушавају да забораве, да уживају у првим данима с бебом, да упијају тај нови живот који су на свет донели с пуно бола и то не само порођајног. Ако неком још није јасно како је могуће да све те мајке и очеви одлучују да трпе, открићу вам тајну. Она се крије у “све је добро, што се добро сврши”. Крије се и у “ћутање је злато”, а помало и у “паметнији попушта”. А није. Нити је све добро што се добро сврши, нити је ћутање злато. А ово да паметнији попушта рекао је неко, па не нарочито паметан. Од малена од деце, посебно женске, тражимо да слушају. Да не противрече много, да не подижу тон, да буду мирне и добре. Уста су нам, док нам деца расту, пуна захтева за ауторитетом и страхопоштовањем. Тражимо од њих да нас уважавају и слушају због тога што смо им родитељи. Сматрамо и уверени смо да то поштовање не морамо ничим да заслужимо, да ауторитет добијемо чим их донесемо на свет. Да на њега имамо пуно право. Говоримо им да ћуте, да се не буне, да су мали, да не знају, да морају да слушају. Родитеље, учитељицу, наставника, шефа. Јер они су увек у праву. А и ако нису, ћути и слушај. Сваког ко је у било којој врсти хијерархије изнад тебе. Нећу никада заборавити своју пријатељицу, која је као инжењер радила годинама у једној скоро пропалој државној фирми. Десиле су се промене, па је преко ноћи неко ко је био домар дошао на место директора. Она је коначно одлучила да каже ДОСТА. Напустићу овај посао и тражићу нешто друго. Када је све то испричала својим родитељима, знате ли који је био коментар? “Да даш отказ у државној фирми?! Ни случајно! Шта тебе брига, ти ћути и ради свој посао.” И већина родитеља томе нас је учила. Да ћутимо и да не таласамо. Ни њима, ни сутра неком другом. А доктори су и даље у нашем друштву некакав ауторитет. И зато данас жене на порођају вређају и туку. И зато оне ћуте. И зато ће и ови случајеви трајати неколико дана, па ће их сви заборавити. И зато ће, ако их и даље будемо ућуткивали од момента кад проговоре, и наша деца ћутати. И њихова деца сутра. Генерацијска траума и уверење да је “ћутање злато” остаће с нама ако не будемо учили децу да имају право да дигну глас. На нама је да тај ланац прекинемо. То не значи да ћемо бити сервис за испуњавање дечјих захтева и жеља, да ћемо им све дати као на тацни, а себе жртвовати зарад њихових хирова. То значи да ћемо их увек саслушати. Охрабрити да кажу. Дозволити им да имају глас. Без понижавања и снисходљивих коментара. Други проблем је епитет “тужибабе”. У вртићу, школи, код куће, учимо децу да не тужакају, углавном јер нам је баш тешко да се боримо са сваком притужбом, понекад јер заиста верујемо да је то боље за њих. Тужибабе су у нашем друштву на горем гласу од лопова. Не говорите деци да су тужибабе кад вам се пожале, НИКАД. Онај ко пријави другара што га је ударио, НИЈЕ тужибаба. Он тражи помоћ од одраслих да реши проблем који сам не може. Онај ко пријави комшију јер је паркирао ауто на пешачком прелазу НИЈЕ тужибаба. Он жели да живи у безбедном окружењу. Низ се наставља. Ниједна унутрашња контрола у породилишту, ниједна посета инспекције, нити једна брза реакција суда не могу учинити колико друштво које децу не учи да је ћутање злато. И колико мајке и очеви који су то већ научили и који не ћуте. Они могу променити друштво јер су они ти који данас рађају децу, будуће мајке које ће пријавити свако насиље, јер знају да имају право на достојанствен третман. Будуће очеве који ће стати уз своју децу и њихову мајку, храбро и без страха. Не ћутите на насиље. Пријавите сваку увреду. Нека вас не буде стид да своју децу сутра погледате у очи. https://zelenaucionica.com/cuti-dobro-je-cuti-proslo-je-cuti-cuti/

Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/

Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9) Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније. Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо. Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам. Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16) Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора. Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик) Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може. Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“ „Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7) Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“. А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик) „Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5) Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник) Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник). Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//2702.bolest-–-zalac-u-tijelu-–-na-dobro-nase-i-spasenje-duse.html

Књига Јелене Јорганчевић Кисић "Једни смо другима на добро дати" свечано је представљена у четвртак 27. априла 2023. године у "Bezistan Open Space". Поред Његовог Преосвештенства Епископа новобрдског г. Илариона, који је био један од говорника, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар. У овом зборнику, новинарка Јелена Јорганчевић Кисић забележила је занимљиве разговоре са представницима различитих заједница и цркава из Србије и других земаља бивше Југославије који су се водили углавном о помирењу, религији и њиховим конкретним личним искуствима. Поред ауторке књиге на промоцији су говорили и саговорници са којима је разговоре објавила у овој књизи - некадашњи Надбискуп београдски и метрополит монсињор Станислав Хочевар, Епископ Иларион, мостарски муфтија Салем еф. Дедовић и ђакон Бранислав Рајковић из Епархије захумско-херцеговачке. Извор: Радио Слово љубве

"Једни смо другима на добро дати" новообјављена је књига Јелене Јоргачевић Кисић, која обједињује, како се у поднаслову наводи, девет разговора о себи и свима нама, а које је ауторка водила са: мостарским Муфтијом Салемом еф. Дедовићем, Епископом диселдорфским и њемачким, а претходно захумско-херцеговачким и приморским Григоријем Дурићем, доскорашњим Надбискупом београдским и Митрополитом монсињором Станиславом Хочеваром, Муфтијом београдским Исламске заједнице Србије Мустафом еф. Јусуфспахићем, Епископом новобрдским и Викаром Патријарха српског Иларионом Лупуловићем, оснивачем ИМИЦ-а Сарајево фра Марком Оршолићем, ђаконом Браниславом Рајковићем, гвардијаном Фрањевачког самостана Светог Петра и Павла у Мостару фра Иком Скоком, и Надбискупом ријечким монсињором Матом Узинићем, некадашњим дубровачким бискупом. Идеју ове књиге подржала је и њен је издавач Фондације Конрад Аденауер у Србији и Црној Гори, а издата је у Београду марта текуће године године. Ауторка је новинарка београдског недјељника Време, гдје се у највећој мјери бави темама везаним за религију, образовање и људска права. Објављује текстове и у другим домаћим и страним медијима. Добитница је неколико националних новинарских награда за своје чланке. Потпредсједница је борда директора Међународног удружења новинара који се баве религијом (The International Association of Religion Journalists). Завршила је Факултет политичких наука у Београду, затим мастер студије Теорије културе на истом факултету, а потом двогодишње мастер студије Религиологије на њемачком Универзитету у Ерфурту. Тренутно је на докторским студијама на Универзитету у Регенсбургу, такође у Њемачкој. Организовала је и учествовала на бројним конференцијама и дискусијама везаним за различите аспекте односа између религије, друштва и државе, као и религије и медија. Предсједница је невладине организације Форум за религију, медије и културу сећања. У предговору поменутим разговорима, насловљеним Пут ка бољем свету, Јелена Јоргачевић Кисић између осталог пише: Цркве и верске заједнице често се представљају у црно-белим бојама – или су безгрешни браниоци националних идентитета или заостали делови друштва који се противе слободи, напретку и помирењу и чији глас у јавној сфери не треба ни да се чује. Та се слика огледа и у свођењу целокупне цркве или верске заједнице на један тон и један став, као да унутар њих не постоје различита мишљења и, на крају крајева, сасвим различити људи. … У површним и опасним тумачењима извесног броја домаћих и страних аутора, улога религије у бившој Југославији искључиво има негативан третман – да ствара или макар подстиче сукобе. Овај наратив превиђа све оне миротворне иницијативе и појединце који су улагали и улажу велике напоре да људе повежу и да (се) ране зацеле. Превиђа и дела и поруке верских представника – али и верника – који помажу Другом, аутентично живе (међурелигијски) дијалог и не мисле да је различитост извор свих зала. Напротив. Идеја ове књиге … јесте да покаже како је права вера, управо према речима једног од саговорника, вера која спаја људе. … Шта ова књига није? Није памфлет о томе зашто је дијалог добар, већ је аутентично сведочење оних који се труде да разлику направе, са свим добрим и тешким што то доноси. Превод појединих поглавља ове књиге на енглеском језику, у засебном издању саме ауторке, објављен је под називом: Bridge-builders in (post)war times – guidelines on interreligious dialogue. Бранислав Рајковић, ђакон Представник за културу и медије Епископије захумско-херцеговачке и приморске Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, у четвртак, 13. октобра 2022. године, уочи празника Покрова Пресвете Богородице, Добротворна установа Епархије бачке „Владика Платон Атанацковићˮ даривала је пакетиће деци која се лече и опорављају на одељењима за хематологију – онкологију, пулмологију, нефрологију, гастроентерологију и имунологију Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у Новом Саду, са молитвеним жељама за њихово оздрављење. У амфитеатру Клинике за педијатрију Института, пакетиће су примили професор др Слободан Спасојевић, заменик управника Клинике за педијатрију, Андријана Барјактаревић, главна сестра Клинике за педијатрију, и Татјана Манојловић, васпитач Службе за дечју хематоонкологију. У име Добротворне установе Епархије бачке, дарове љубави и подршке оболелој деци и њиховим родитељима уручили су протојереј Бранислав Мркић, настојатељ капеле Светог апостола Луке при Клиничком центру Војводине, и протонамесник Лазар Мајсторовић, управник Установе, који су захвалили управи Института и свима запосленима за жртвену љубав коју пружају деци на путу њиховог оздрављења. У име управе Института, професор др Слободан Спасојевић је Добротворној установи уручио захвалницу за гест љубави и пажње према оболелој деци која се лече и бораве на Институту. Ова акција је део пројекта Добротворне установе Епархије бачке под називом „За добро ближњегˮ, који се реализује уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Извор: Епархија бачка

Изложба "Рукописна књига у библиотекама Фрушкогорских манастира" отворена је у Дигиталном омладинском центру Градске библиотеке у Новом Саду, известиле су колеге из Радио-телевизије Војводине. Реч је о пројекту "Каталог библиотека фрушкогорских манастира" који траје 14 година, а чији су аутори библиотекари Весна Петровић и Дубравка Симовић. Пројекат се реализује под окриљем Српске читаонице у Иригу. Дубравка Симовић каже да су последње две књиге које су објављене од историјског значаја. Прва је "Каталог старе штампане књиге у библиотекама Фрушкогорских манастира",а сада се представљају рукописне. "Одлучили смо да последњу књигу која је толико драгоцена прикажемо и на изложби која може да се преноси и да обилази Србију како би људи видели шта се данас налази у фрушкогорским манастирима. Претпостављамо да то није све од рукописа, али пошто се ради о дуготрајном послу, ако се пронађе још публикација, правићемо проширено издање. У Манастирту Беочин открили смо књигу из 1399. године. Ради се о Стиховном прологу за мај, јун, јул и август који је преписао епископ Марко у Пећкој патријаршији. Сматрало се дуго да је изгубљена", истиче Дубравка Симовић. Весна Петровић која је осмислила пројекат каже да је повод било 500 година од постојања манастира Крушедол. Идеја је да се оснивају библиотеке у манастирима, да се обрађују манастирске књиге и да се промовише културно благо. "За ових 14 година рада уредили смо 14 манастирских библиотека. Када смо почели на Фрушкој гори је било 16 манастира, а сада их има 23. Како се рађају манастири тако ће се формирати и библиотеке. Набавили смо више од 20.000 књига, а када смо почели било је десетак хиљада. Сваке године организујемо стручне скупове у манастиру Велика Ремета и штампамо каталоге и зборнике радова са ових скупова. Један је управо овај који представљамо, а који је културно добро Србије од изузетног значаја", каже Петровић. Извор: Радио-телевизија Војводине

,,Ако се у некоме у толикој мери Христос примио и оваплотио и донео плодове у роду нашем - то је Свети Сава. Често ћемо на данашњи дан чути разне похвале и епитете шта је то све Свети Сава учинио за свој род, па ће тако неко истицати да је он био дипломата, неки да је био миротворац, трећи да је био Просветитељ, неки ће нагалашавати да је био Епископ, Архиепископ који је издејствовао аутокефалност за Цркву Христову у српским земаљама. Све то је несумњиво тачно и историјски потврђено, али оно што је Светог Саву учинило великим, није ни дипломатија, ни миротворство, ни просвета, него је Богочовек Христосˮ рекао је Епископ хвостански Јустин беседећи на литургијском сабрању на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Празник Светог Саве, првог српског Архиепископа, 27. јануара 2022. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду молитвено је прослављен у праклису Светог Јована Богослова светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, уз саслужење више презвитерâ и ђаконâ. После прочитаног зачала светог Јевађеља, епископ Јустин произнео је празнично слово о великом српском светитељу, наглашавајући његов значај и допринос Цркви Христовој. На самом почетку беседе епископ Јустин се осврнуо на јеванђељску перикопу о Пастиру добром, која упућује и говори о Богочовеку Христу. Епископ Јустин је подсетио да није без разлога Црква установила да се на празнике Светитеља, Божијих угодника који су се прославили у епископском чину, читају оваква Јеванђеља, јер сваки епископ својим бићем, делима и служењем сведочи Христа распетог и васркслог. Епископ Јустин је све пристуне подсетио на речи Патријарха Павла да будемо људи, што је задатак и мисија свих нас - да будемо људи Божији, објашњавајући да то заправо значи да једни друге волимо, да једни другима праштамо, да једни другима помажемо, да једни другима не завидимо, да једни друге не оговарамо, то је оно на шта нас је позивао Свети Сава. ,,Од тога колико смо ми блиски Христу, колико ми волимо Бога и ближњега свога, и колико делимо и сведочимо ту љубав у овоме свету – то је уствари показатељ и духовног стања нашег народа, јер ми смо светлост свету и со земљи. Ако со обљутави, неће бити за друго, него да се проспе и избаци напоље. Дакле, прво себе да просвећујемо, као што је и Свети Сава отишао, побегао, на Свету Гору, отишао из свог рода, да би себе преобразио, да би себе уподобио Богочовеку Христу, и онда се тек вратио и просвећивао свој народ“ истакао је у својој надахнутој беседи епископ Јустин. Након свете архијерејске Литургије преломљен је славски колач и освећено славско жито. Извор: Телевизија Храм

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена 9. јануара 2022. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, на светој Литургији у Саборној цркви Христа Спаситеља у Бања Луци Драги Владико, браћо и сестре, хвала вам на топлом дочеку, на дочеку отвореног срца, на дочеку са љубављу овде у Бања Луци, у центру Републике Српске, овде где се слави име Божје, где се слави име Христово. И отуда и није могло бити другачије него да ме овде дочека ширина ваших срца и ваше душе. Ја сам дошао на други дан Божића. Данас је трећи дан Божића и истовремено празник Светог архиђакона и првомученика Стефана, који је заштитник Републике Српске. Када кажемо Република Српска то није апстрактан појам. Република Српска је презиме за многе људе који имају своје име, за многе православне хришћане који живе на овим просторима и зато када говоримо о слави Републике Српске, ми говоримо о вашој слави, о изражавању ваше вере у Живога Бога, у светост Цркве Његове и светитеље Божје. Дошао сам овде заједно са браћом архијерејима када још увек осећамо радост празника Рођења Христовог, кад се још увек поздрављамо речима: Мир Божји! Христос се роди!. Заиста се роди Господ, браћо и сестре, и у том Рођењу живога Бога, у Његовом доласку међу нас, Он открива и показује и доказује ко је као живи Бог, али у исто време показује и открива какви ми људи требамо да будемо. Показује нам да је Он љубав по својој суштини и да је увек са нама и на нашој страни независно од тога колико ми по својим немоћима и слабостима понекад посрћемо, падамо или бирамо путеве који нас воде од Њега, који је смисао нашега постојања. Христос је дошао да покаже да је Он смисао нашег постојања и у том контексту открива шта је наш циљ. Открива нам да је узалуд човеку ако задобије и читав свет, а души својој науди, изгуби своју душу. Узалуд му је и ако стекне сва богаства овог света. Узалуд му је ако буде најславнији у овом свету уколико изгуби Христа који је смисао постојања читавог људског рода, а и свакога од нас понаособ, јер шта год да јесмо, шта год да имамо, ако мислимо да нам то може обезбедити суштинску и дубинску сигурност - варамо се. Најбољи могући доказ су они који много имају и који су веома славни, који употребљавају безбројна обезбеђења да би сачували то што имају и да им неко не би узео или поткрао од тога што имају. И не само то, него и умножавају све више и више то што имају, јер иако имају толико да не знају шта ће од тога, да им се врти у глави и уму од лудила у правом смислу те речи, они непрестано имају потребу да имају све више и више. Имају све дубљу и дубљу глад , јер то што је материјално и пролазно није могло да задовољи кратер дубински који има жеђ, ево опет, за смислом. Није циљ пре свега имати него бити, како су многи говорили. Потреба је наша да имамо смисао и онда када нам иде од руке и онда када нам не иде баш како смо замислили. Да ли имамо смисао у своме животу зависи од разлога и циља који смо поставили себи као тачке које нас воде кроз Сциле и Харибде овога света. Господ је, браћо и сестре, дошао међу нас да буде наш смисао, да покаже да без Њега ништа нисмо и да ништа немамо. Шта ми поседујемо? Па ни свој живот не поседујемо, наиђе једна прехлада, најблажа, па све до епидемије и сви смо изгубљени. Страх почиње да управља нашим животима, други су нам сметња, бежимо од њих. Зар је то лепота и радост живота? Господ је, дакле, дошао да нас умири, да нам донесе мир, али да покаже да је тај мир могућ једино онако, браћо и сестре, како ви данас сведочите вашом вером овде у Републици Српској, изабравши да Дан Републике Српске посветите једном светитељу Божјем и то не ма којем него архиђакону и првомученику Стефану, ономе чији је живот био служење другима. Ви сте се, дакле, определили да Христос буде ваш смисао, да Он буде ваш живот, да Он буде ваш мир, а Он нам је показао да је истински и прави мир. У времену у којем се родио било је, као и данас, мноштво сукоба, непријатељстава, погибија, убистава, наметања силом модела живота који не одговарају многим појединачним људима и заједницама. У то време када су цареви мислили да одлучују о добру света и о људима, у пећини далеко изван сваке метрополе, у тишини, рађа се Господ наш и показује шта је центар света. Центар света је тамо где је Господ живи. Та Витлејемска пећина постала је центар универзума, читаве историје и вечности и Господ је ту показао да је Он мир, а да ми мир можемо имати само уколико смо љубављу везани за Њега. Тај мир нам долази онда од Њега уколико знамо да нема те силе света која нас може покорити ако смо са Христом. Сетимо се само Вукашина из Клепаца. Злотвор му одсеца један по један део тела у злогласном Јасеновцу, а он без бунта, без незадовољства у односу на Бога, са миром у односу на злотвора изговара речи: Само ти дијете ради свој посао. Зар је то могло доћи од човека, од његове силе и снаге? Наравно да није. Та сила и снага управо је сила благодати Божје, сила Витлејемске пећине, и зато је, браћо и сестре, апостол Павле могао да каже: Онда кад смо слаби тада смо јаки. Да, онда кад смо свесни да ма колико смо моћни, заправо смо најслабији људи ако немамо заједницу са Богом, веру у Њега и Његову помоћ. Онда када смо и најмањи, мали у односу на огромне и велике, ако знамо ко смо, ако знамо своје име, ако знамо своје презиме, као што га зна и Република Српска, а то је Свети архиђакон и првомученик Стефан, ма колико мали и слаби - тада смо јаки. Јаки смо благодаћу Божјом, јаки смо заједницом са Богом, јаки смо љубављу пре свега међусобно, у породици. Не можеш волети никога и ништа ако не волиш своје родитеље, своје претке; не можеш волети никога и ништа ако не волиш своју децу, ако муж не воли жену или жена не воли мужа. О каквој онда љубави према било коме и о било чему говоримо ако не волимо онога који је ту поред нас и који нам је дат да њему посведочимо да смо верни Христу. Браћо и сестре, И моји су корени овде и знам добро своју ђедовину и знам да је ту на том месту дубоки корен вере православне, вере хришћанске, а исто тако и на сваком центиметру ове дивне, благословене земље, а најпре благословене вама људима који сте положили веру у Христа на почетку сваког вашег дана, на почетку сваке ваше мисли, на почетку свих ваших трудова и међусобних односа. Ако је љубав оно што нас везује, љубав према Христу и мир који добијамо од Њега, сигурно је онда да ћемо ту љубав и тај мир сведочити и свима другима који се на другачији начин моле Богу, који имају другачије презиме и који имају друге и другачије празнике. Овај народ као народ Христов јесте народ мира у истинском и правом смислу, а не као они који реч мир употребљавају више него било коју другу реч - рекао сам и синоћ - а у исто време више него ико производе оруђа смрти. Замислимо се! Са једне стране нам причате о миру, а са друге не само да производите оруђа смрти, него их продајете за веома веома велике паре и од тога градите своје империје, градите своје палате, али оруђе љубави у вама је угашено! Срце вам је скучено, јер није Витлејемска пећина, није место где се рађа Господ наш Исус Христос! Браћо и сестре, мир наш је Господ и ми не чекамо боље време, као што је говорио Свети владика Николај, ми чекамо Христа. Његов мир хоћемо! Нека би Господ дао нама - данас овде сабраним у овом светом храму љубављу нашег владике Јефрема и молитвама отачаствених архијереја - чврсту свест о томе да смо Христови, да је Он наше име и презиме, почетак и крај. Нека би Господ дао да се Његова љубав усели у срца наша као што се уселила у срце Светога Стефана Првомученика, па је том љубављу и онда кад му је неко наносио зло могао да каже: Немој им Господе то урачунати у грех. Нека би Господ дао да наше срце постане Витлејемска пећина, а онда ће постати центар света, постаће палата која може да смести у себе све људе без обзира ко су и шта су, палата која ће бити спремна да тражи опроштај и свима све опрости, али да буде своја. Нека Господ да нама овде сабранима тај мир Христов, али исто тако, браћо и сестре, свим вашим сродницама, свој нашој браћи и сестрама који живе овде у Републици Срској, који живе у Босни и Херцеговини, који живе и у Црној Гори, и у Хрватској, и у Србији и на свим просторима где нас има и на свим континентима где нас има. Нека нам да Господ свој мир, али нека да и свим другим људима и своју љубав и своју радост да бисмо онда ми заједно са Светим Стефаном, Архиђаконом и Првомучеником, којег данас славимо по тридесети пут овде у Републици Српској као славу Републике Српске, славили и Име Божје, Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Срећна слава и нека вас Господ благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу 26. по празнику Силаска Светог Духа на Апостоле, 19. децембра 2021. године, на дан празновања светог оца Николаја мирликијског чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у храму светог краља Јована Владимира. Преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство ове београдске светиње која се налази у београдском насељу Медаковић. Благољепију евхаристијског сабрања допринело је умешно појање хора који сваке недеље и свакога празника, једним устима и једним срцем прославља Господа свога, делатно понављајући речи из предначинатељног 103. псалма: Појаћу Господу своме докле постојим. Епископ хвостански је у својој архипастирској омилији после прочитаног Јеванђеља о безумном богаташу, поучио сабране рекавши: Проблем овог безумног богаташа била је његова похлепа, његов необуздани егоцентризам који је био сав усмерен на самога себе. Он је планирао како да њему буде добро, како да он оствари своје планове, заборављајући да је наш живот и све што имамо у овом животу, веома ограничено, има рок трајања, а на крају ништа од тога није наше, него је дар Божји, поучио је Епископ Јустин. Настављајући своје поучно казивање, викарни Епископ хвостански је подсетио на правилан хришћански став према богатству: Сами по себи ни сиромаштво ни богатство нису ни спасоносни, нити пагубни, они су неутрални. Какви ће нама бити сиромаштво или богатво, зависи од нашега става према једноме или према другоме, јер је у хришћанском контекту богатство је добро уколико се ставља у службу ближњега, рекао је Епископ хвостански Јустин и закључио: Потребно је да се богатимо Богом, јер то и значи бити истински богат, као што је човек богат Богом био и свети отац Николај. Извор: Телевизија Храм

Другог дана Божића, када прослављамо Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна који на овај дан обележава и своју ктиторску славу – Св. Никодима Тисманског. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић, протосинђел Симеон и архиђакон Илија. Звучни запис беседе У празничној беседи Преосвећени Епископ Иларион најпре је говорио о животу Светог Никодима за ког се зна да је подигао манастире Вратна и Манастирница а претпоставља се да је ктитор и манастира Буково. Потом је говорио о Пресветој Богородици, чија се чудотворна икона налази у манастиру Вратна, и нагласио да је Богомајка наша највећа заштитница пред Господом, те се управо због тога саборно прославља други дан по Божићу. Владика Иларион је даље беседио о другом доласку Христовом, када ће Богомладенац доћи у слави својој као судија и како смо том тренутку све ближи. Људи се питају где је Бог и шта је са обећањем Његовог доласка. Али, како каже Свети апостол, не касни Господ са обећањем свога доласка него нас дуго трпи и чека да се покајемо од нашег греха, маловерја, сумње, псовки, од хула које смо изрекли јавно, тајно или у свом уму, од наших прељубништава, криминала, богоодступништва и сваког греха знаног и незнаног људима, рекао је Епископ. Његово Преосвештенство истиче да је човек створен да слави Господа али да нажалост то не чини – Шта тражи у овом свету човек који не тражи Бога на првом месту? Тражи исто оно што је тражио и Адам наговорен од ђавола. Тражи да лако живи и да вечно ужива у свом уму, у свом самозадовољству и свом себичлуку. Владика инсистира на покајању као највећем доприносу који човек може да да ради спасења – Овај свет неће да спасу ни вакцине, ни добро устројство држава, ни демократија. Овај свет и добро у човеку могу да спасу молитве Пресвете Богородице и покајање нас људи. На то смо призвани. На крају, тимочки Епископ је пожелео свима да буду подстакнути на чињење дела достојна имена хришћанског. Извор: Епархија тимочка

Дана 13.11. 2020. године, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, подвргнут је физикалном прегледу, лабораторијским претрагама, као и радиографији плућа. Утврђено је да основни витални параметри (тјелесна температура, сатурација и крвни притисак) имају физиолошке вриједности, те да су контролни лабораторијски налази у физиолошким опсјезима. Примјера ради вриједност CRP је 0,43 (нормално до 5). Радиографски снимак плућа, као ни претходних пута, није показао инфламаторне и инфилтративне промјене, а раније планирани CT плућа је због објективних показатеља, као и доброг субјективног осјећаја Епископа Јоаникија, одложен за наредни период. Усљед доброг општег стања ординирана је адекватна терапија од стране љекара, а Епископ ће и надаље бити под на љекарским надзором. Вирусолошко тестирање владике Јоаникија на корона вирус (дијагностичком методом PCR) планирано је за наступајућу седмицу. Владика ће по препоруци љекара и у наредном периоду бити у самоизолацији ради одмора и рехабилитације, а по изласку из исте ће своје активности прилагодити савјетима струке. Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

Један део интервјуа већ је постао виралан на друштвеним мрежама, а ми његов одговор преносимо у целости. “Мрзим теорије завјере, но оне се рађају кад информацијама више не можеш вјеровати, а то се нажалост догодило. Усред оне ужасне блокаде и изолације, 1. августа, послали су ми видео-снимак из Херцег Новог. Вријеме предивно али нигђе никог нема, ни по плажама, ни на обали, ни на мору. Потпуни блажени мир. Рај. Али неки морбидни рај у ком нема никог. Само милијардерски једрењак “American Eagle” бешумно клизи кроз Боку, а на њему, претпостављам, Адам и Ева лично, овај пут милијардери, кулирају на палуби. Напокон не чују еуфорију и буку обичних смртника, која би у том тренутку уобичајено стизала са плажа. Уживају у миру. Тај ме призор ужасно узнемирио, наљутио, нарочито због чињенице што многи од нас нису могли доље да дођу до рођених кућа, док се неки пребогати странци башкаре испред њих. Попиздио сам и разумио да је корона искориштена да се богати напокон ослободе присуства сиротиње. Зашто? Аутоматизацијом производње престала је потреба за радничком класом која од своје тешко стечене наднице купује глупости. Постали смо вишак. Баш као и коњи након појаве парне машине, гдје је један мотор замијенио и до 100 коња. Одједном, преко ноћи, више нису били потребни ни коњи, ни штале, ни сијено. Популација коња драстично се смањила. Нешто мало се гаји за трке, циркус и татар бифтек. Kорону не спорим, умиру људи, леже по болницама, али је искориштена да се богате државе напокон, без пардона, закључају и изолују од сиромашних, дефинитивно забарикадирају од продора миграната. Брине ме и што смо ми са ове спољне стране бодљикаве жице, а она дјелује као да ће да остане за стално. Гледајте бројке колико људи умире од рака, излива крви у мозак, инфаркта. Kад би у медијима овим интензитетом говорили о тим заиста застрашујућим бројкама свијет би колективно почео да се понаша као да се припрема за Олимпијаду, сви би џогирали, пазили шта једу и пију, нико не би пушио, само би се радила гимнастика и јела зелена салата. Kао што рекох, не волим теорије завјере, али зашто нема ниједне ријечи о томе како да подигнемо имунитет? Ово с превентивним мјерама видим као неки перверзно хумани начин да се убрза смањење броја становника на свијету. Укинутом социјализацијом, шоу бизнисом, забавом, туризмом, угоститељством, журкама, фестивалима, драстично се смањује шанса за људском репродукцијом. Теже је данас наћи партнера, орасположити се, загријати, остварити нагон за репродукцијом, за то је потребна блискост, а не видим како то уопште може под изолацијом, рестрикцијама и маскама. Човјек се ипак разликује од мајмуна, потребно му је распалити машту да би му било до репродукције. У супротном, ни мрежасте чарапе, ни халтери, ни штикле се не би производиле, парфеми се не би користили, вино се не би пило, танго се не би играо. Дакле, рестриктивним мјерама смањује се број заражених, али право је питање да ли се смањује број новорођених? Наравно, питали сте ме шта мислим, нисам ни сам сигуран, ослањам се на логику, информацијама се не може више вјеровати, па и ово што ја промишљам прихватите с резервом. Попиздео сам јер је мој основни посао декретом укинут, постао сам вишак као коњ у индустријској револуцији”, закључио је Рамбо за “Време”. Извор: Нова

Након данас спроведених контролних конзилијарних физикалних и дијагностичких прегледа, као и лабораторијских претрага, констатовано је да је здравствено стање Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникија уредно и константно добро. Контролни RTG снимак плућа не показује инфламаторне и инфилтративне промјене (непромијењен у односу на 04.11.2020.), док је контролни CT преглед планиран у наредним данима. Спроведени су и ултразвучни прегледи срца, абдомена и колор-доплер крвних судова доњих екстремитета, који су уредни. Лабораторијске претраге (фактори запаљења) су у физиолошким границама. Примјера ради вриједност CRP је 1,21 (нормално до 5), седиментација еритроцита 4 (нормално до 10). Основни витални параметри (тјелсена температура, сатурација, крвни притисак) константно имају физиолошке вриједности. Владика је под редовним љекарским надзором и прима ординирану адекватну терапију у Ђурђевим Ступовима, која ће у наредном периоду, због доброг општег стања бити благовремено ревидирана. Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, ушао је данас у цетињску Болницу ”Данило I”, ради рутинске здравствене контроле а поводом планирања његових предстојећих пастирских активности. Претходне дане, Митрополит је провео у кућној изолацији и под непрекидним љекарским надзором. Иако је данас утврђено да је његово опште здравствено стање уредно (без значајнијих потешкоћа), а он се лично добро осјећа, ковид-тест је потврдио да је Владика инфициран овим вирусом, па је баш из тих разлога, он превезен у КБЦ Подгорица. Тамо ће, због повољнијих услова лијечења, бити смјештен све док траје инфекција. Опште мишљење љекара је да је Митрополитово здравствено стање, с обзиром на позитивни резултат поменутог теста, сасвим стабилно и под контролом. Позивамо браћу и сестре на усрдну молитву пуну вјере и љубави, како за Митрополитово што скорије оздрављење, тако и за здравље и напредак свих обољелих. Из Митрополије црногорско-приморске

„Из жеље да нам се у свему уподоби, оваплоћени Христос, не само да је прошао кроз сва узрастања, већ је поднео и све облике телесног мучења, све до осећаја богоостављености, највишег облика страдања човечије душе. Спаситељев повик на крсту представља врхунац Његовог страдања на Голготи“. (Митрополит Иларион Алфејев) Химнографија празника Вазнесења Господњег има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким деловима уочавају се моменти туге. Та туга је жалост Светих апостола који су невесели због узласка Спаситеља на небо. Господ одлази у дом Оца свога и показује и нама наш пут ради чега смо створени. Сви ми, касније или пре, одлазимо у дом Оца нашега, Царство небеско које је припремљено човечанству пре постања света. Овај празник такође означава и завршетак Христове мисије на земљи, али и улазак у период ишчекивања Другог доласка којим ће бити завршен циклус постојања човека на земљи. Овај празник се молитвено обележава у свим храмовима широм православног света, а са посебном пажњом прославља се у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и храмовна слава Вазнесењског храма. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција. Обележавање славе Београда започело је 1403. године када је деспот српски Стефан Лазаревић дао Београду статус своје престонице, утврдио грб, барјак и Спасовдан, као славу града. Постојећу форму славског обреда уобличио је Митрополит Михаило 1862. године, и на његов предлог упућен кнезу Михаилу Обреновићу подигнута је Вазнесењска црква која је прве три године свога постојања (1863–1866) била намењена потребама војске (војна црква), да би затим одлуком Митрополита Михаила, постала парохијски храм. У Службеном гласнику Српске Православне Цркве, број 6. од 1. јуна 1947. године, пронашао сам неколико занимљивих података, а у вези са последњом литијом која је одржана у Београду 1947. год. Наиме, летописац слови да је на Спасовдан те године, одржана традиционална литија у Београду. Његова Светост Патријарх српски Гаврило у сталном свом настојању да задовољи верске потребе својих верних синова и кћери, највише је настојавао да се одржи Спасовданска литија. И у своме настојању је успео. Сам дан, освануо је помало тмуран. Око 10 часова, а када је литија требала да пође, небо се разведрило и обасјало је сунце. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ браничевски Венијамин уз саслуживање више свештеника. Његова Светост Патријарх Гаврило са епископима који су узели учешћа у литији, стигао је за време Свете Литургије. У Вазнесењској цркви било је небројено много народа. Нешто после 10 часова огласила су се звона цркве. На улазу у храм појавио се крст и два барјака, а за њима свештенство и Патријарх српски Гаврило у пуном одјејанију, заједно са Митрополитом скопским Јосифом, Митрополитом загребачким Дамаскином, Епископом тимочким Емилијаном, Епископом нишким Јованом, Епископом браничевским Венијамином и Епископом рашко-призренским Владимиром. Прво је обављен опход око цркве, а затим се пред црквом формирала литија. Српски Патријарх ишао је под „небом“, испред њега корачали су архијереји, а испред њих ишло је многобројно београдско свештенство, ђаци са чирацима, рипидама и црквеним барјацима, а на челу колоне била је литија. Литија је кренула улицом Милоша Великог, па је ишла улицом Народног фронта (Краљице Наталије). На раскршћу Зеленог венца стало се с литијом и ту је Патријарх прочитао Јеванђеље. Потом се пошло Бранковом улицом, скренуло се у Поп Лукину и Богојављенском улицом се стигло до Саборне цркве. Патријарх и архијереји, заједно са свештенством, ушли су у Саборну цркву где се литија и завршила. По завршеној литији христољубиви и благочастиви народ српски разишао се у миру и достојанствено, озарен пламом молитве и побожног осећања. У летопису Вазнесењске цркве стоји записано да је литија била каменована од стране агилних скојеваца. Од 1947. године, од када је литија била забрањена славу града Београда обележавала је Вазнесењска црква, молитвено-литургијски са литијом у порти, тј. око цркве. У Православљу од 1–15. јули 1993. године стоји записано – Организациони одбор заједно са свештенством храма затражио је пријем код Његове Светости Патријарха Павла, са молбом да подари благослов за прославу Спасовдана. Патријарх Павле нам је дао благослов и замолио нас је да водимо рачуна да све буде у најбољем реду припремљено и да са великом побожношћу спроведемо прославу Спасовдана, записали су Живота Каралазић и Братислав Ђуровић. Убрзо после пријема, Организациони одбор састао се са челницима градске управе. У договору је било истакнуто да је најзначајније то што ће после 46 година нашим Београдом поново проћи литија на Спасовдан. Свету Архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Павле уз саслужење Епископа нишког Иринеја, рашко-призренског Артемија и западноевропског Дамаскина. Након Свете Архијерејске Литургије пресечени су славски колачи Храма Вазнесења Господњег и Градске скупштине. У чину благосиљања колача учествовали су: Њено височанство принцеза Катарина, Његово височанство принц Томислав, домаћин градске славе Бора Цвејић, секретар за урбанизам Градске скупштине као и председници скупштина општина Врачар: Драган Маршићанин; Савски Венац: Никола Адашевић и Стари Град: Јован Кажић. После Свете Архијерејске Литургије формирана је поворка испред цркве која је прошла следећим улицама Београда: Адмирала Гепрата, Кнеза Милоша према Српских владара (Краља Милана) до Теразијске чесме где је било прво стајање и читање молитве, за-тим Кнез Михајловом скретањем улево у улицу Краља Петра I до Саборне цркве, где је литија по други пут стала и где је читано Јеванђеље. После друге молитве настављено је кретање литије улицама Кнеза Симе Марковића (Богојављенска), Поп Лукином, Топличиним венцем, улицом Царице Милице, Бранковом поред Зеленог венца, Народног фронта (Краљице Наталије), скретањем у Добрињску да би се дошло на полазну тачку, у улицу Адмирала Гепра- та, чиме се затворио круг кретања литије. Последњи чин литије је био помен свим палим Београђанима за слободу и част Београда. Помен је одржан испред Крста у порти Храма Вазнесења Господњег и служио га је Његова Светост Патријарх српски Павле. Пролазак литије пратио је велики број грађана који су са сузама у очима пропратили овај радосни догађај и били одушевљени обнављањем традиције и повратком београдске топлине и побожности, духовности и враћања мајци Цркви. Из горе наведеног уочавамо смелост љубави и снагу вере наших предака коју данас након толико година по делима (пре)познајемо. Једино ћемо и ми, а по њиховом узору, непосустале љубављу према Христу и према ближњима, доказати да смо спремни да за Господа страдамо и да Господа признамо и никада Га се не одрекнемо. Протођакон др Дамјан С. Божић *Уреднички уводник за 1276. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 15. Мај 2020. Лета Господњег. Извор: Православље

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. * * * Одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово? Проблем зла, наравно, брине сваку хришћанску савест и ум. Људи се питају: ако Бог није створио зло, шта је то зло? Најдубље од свих је, ако желите знати, схватио смисао овог проблема светитељ Григорије Ниски. Он је говорио да зло нема своју суштину. Оно је неко удаљавање од добра, утапање у небиће, таму. А тама нема суштину. Тама је једноставно одсуство светлости. Светлост има суштину, а тама је њено одсуство. Човек нема везе са појавом зла. Зло је рођено у свету анђеоском. На срећу, ми смо жртве зла, а не његови творци. Наравно, много шта смо измислили на тему зла, много шта за његово култивисање, раширење, за његову рекламу, оправдање. Ипак, ништа од тога није урађено без учешћа бесова, јер су они начелници зла, љубитељи сваке нечистоте и лукави менаџери сваке прљавштине. А ми смо жртве. Поновићу се: зло је рођено у анђеоском свету. То је стравична мисао: „Више од звезда је постављен мој престо, узнећу се изнад њега, који се назива светињом“. Ми морамо признати своју ограниченост у способности да схватимо те паклене дубине. Дубине сатанске, на срећу, вероватно, човек не може достићи. Човек, на срећу, не може спознати зло у оној његовој коначној дубини, у којој оно постоји у анђеоском свету. Ми смо жртве греха, он нас је заразио неким делом своје заразе. Усадио нам је потребу да будемо оно што нисмо били. „Будите као богови“. Зло увек обећава више од онога што даје, и како је говорио светитељ Дмитриј Ростовски, нуди злато — даје блато. Зло нешто обећава — приметите, данас је то реклама: кредити, путовања, посао у иностранству... „Да, бићеш тамо! Идемо, идемо, идемо!... Чека те Олимп!“ Али, потом, ти се налазиш дубоко, у некој огавној прљавштини, и мислиш: како сам растурио своју породицу? Изгубио здравље? Задесио се у туђој земљи без новца и средстава, осрамоћен и понижен? Да, то је микрошема која дејствује још од времена Адама и Еве. „Будите као богови, не узрујавајте се; Он лаже, а ја не лажем. Он говори да ћете умрети, али нећете. Да не умрете, а будете као богови...“ Обећање да ниси заслужио, обећање да је то штетно по тебе , и пораст захтева без мере. То је зло у својим људским оквирима. И долази нам оно из анђеоског света. Нисмо га измислили. Тек касније су људи, бесни, запоседнути, који су се тајно или јавно приклонили злу, заволели га, постали тако успешни агенти зла у Васељени. Они шире грех, не стиде га се, и сматрају грех за истину. Али, то су већ моменти историје, у којима се човек сједињује са палим духом. Човек треба, безусловно, да задобије, према речима апостола Павла, нека осећања,заснована на искуству, за разликовање добра и зла (в. Јевр. 5, 14). Јер су добро и зло ствари које нису очигледне. Живимо у конфузном свету, и постоје ствари које личе на добро, а уствари су зло. Пробао и након неког времена схватио. Вкусите и видите, јако благ Господ (Пс. 33, 9). Исто тако — вкусите и видите, како је зао ђаво: пробао — јаој, не! Ово је ужасно, ово је неправда! Али, човек треба да се научи да разликује добро и зло, пре него што проба. Нема такво зло, које се не облачи у врлину. Злу је потребно добро како би се провукло уз њега и камуфлирало. Зато што је чисто зло одвратно. Да се ђаво представља онаквим какав заиста јесте, као што се представља великим, светим, да би плашио, или једноставно да разоткрије своју њушку, скидајући маску, и прикаже се у свом истинском гнусном облику, наравно да му нико не би служио. Ни једна жива душа не би пошла на Ноћ Вештица. Не би облачила маску са њушкама, и свака демонска тема би била негодована — ту су крсно знамење и „Свјат, свјат, свјат“.Зато што је то ужасно. Аду је потребно да глуми себе и да се уверава у својој шаљивости, у својој привидној доброти. Аду је потребно добро да би се наштемовало под њега, или да би називао добра дела свакавим речима: смирење — слабошћу; дарежљивост — глупошћу, снисхођење — поводљивошћу. Ад мења схватања. Врло је добро говорио Конфучије: да свет не би пропао, треба изнова назвати појмове. То јест, треба храброст назвати храброшћу, а не дрскошћу; кукавичлук је кукавичлук, а не расуђивање; дарежљивост — дарежљивост, а не расипништво; себичлук је себичлук, а не брижљивост. Треба променити име свету, јер погрешно названи свет је мутна вода у којој лукави лови своју рибу. Злу је неопходно добро, јер се оно претвара и облачи у њега. Добру не треба зло, на срећу. Али добро је само по себи просто, и оно се може збунити. Испричаћу случај из свог живота. Када сам похађао четврти разред, у десетој, четрнаестој години, лежао сам у болници после операције слепог црева. После такве операције, два-три дана не сме се узимати храна и пиће. Једино што чине, натапају детету или одраслој особи усне водом и лимуном. И човек доста страда, посебно ако није навикао дуго да гладује. Лежали смо на реанимацији, нас неколико дечака. Међу нама је био сеоски дечак, коме је дошла бака у посету, дечак мојих година, десет, једанаест, а можда и девет. И дечак се пожалио баки да жели да једе. Шта је урадила баба? Она је појурила у продавницу да купи унуку нешто да поједе: како?! Дете је гладно. Која баба не би нахранила свог унука?! Иако су доктори строго забранили — било је питање живота и смрти: не сме се узимати храна два-три дана након операције. „Ма шта доктор зна! — мисли баба. — Ко воли унука више: ја или доктор?“ Купила му је пециво, тугу неку. Смазао је половину тог пецива, ту пред баком — тајно ју је унела у болницу... Умро. Исте вечери. Баба је донела, он је са уживањем појео, а онда је зазвонио телефон: дођите, ваше дете је умрло. Хајде да разложимо ситуацију. Баба је убица? Према чињеницама, да. Али према намери? Према намери она је миротворац и добротвор. Јер, нахранити гладног човека, то је добро? „Наравно да је добро!“ — свако би одговорио. Питајте било ког пролазника на улици: „ Када је човек гладан, и њему донесу топли хлеб, да ли је то добро?“ Наравно, добро. Али, изгледа, постоје ситуације када дати хлеб човеку који тражи да једе, значи убити га. Треба то да схватиш. Неразумно добро, то је убиство. Тако да, добро и зло, заправо нису тако једноставни. У свакодневном животу може бити тешко разликовати их. Ништа не знам о томе како је баба после живела , —знам да је дете умрло. Поред мене је умро дечак, који се најео топлог хлеба из бабиних руку. И бака га је убила. Она је била убеђена да дете треба нахранити. Вели, „какав је то начин?! Дете жели да једе, а не дају му“. Добро и зло су измешани у свету. Некад човек мисли да чинимо зло, а ми чинимо право добро. Замислимо, убацио си руку у нечији џеп, ухватили су те на делу и истукли. Да ли су ти учинили добро или зло? Наравно, док су те тукли, мислио си да су те жестоки непријатељи жестоко истукли. Заправо, током живота ћеш схватити да су ти учинили велико добро, пошто сваки порив да кренеш ка туђем џепу биће праћен успоменом на озбиљне модрице једном задобијене. То је било велико добро, које није имало изглед добра. Исто тако постоји и велико зло, које има изглед добра. То треба разликовати, јер је сав наш живот сачињен од двосмислености. Да се вратимо још једном на речи апостола Павла, који је рекао да наша осећања треба да буду искуством приучена на разликовање добра и зла. Управо искуством. Није злато све што сија, није добро све што се лако простире. Није зло све што је накострешено, бодљикаво и злог изгледа. Знамо да су поједини светитељи били врло зли, могли су такво да покрену, да те је бацало час у ватру, час у воду. Он је светац? Да, јесте. Па зашто се онда тако изражава? Он то из љубави теби скида кожу шмирглом. Да, тако је. Знамо многе преподобне, који су заиста драли кожу онима што су им долазили. Из љубави. Зато би савремени човек требало да остави своје предрасуде по питању добра и зла. Човеку се чини да схвата шта је то добро. Ако ја целивам руке, идем уз длаку, ја сам, наравно, добар човек. Ако грдим, не идем уз длаку — зао сам. Не! Апсолутно не. Треба се ослободити онога што схватамо као добро, и онога што доживљавамо као зло. Љубав према човеку састоји се у томе да поступамо са другим јеванђељски, да не угађамо његовим прохтевима, како говори светитељ Игнатиј (Брјанчанинов). Када се јеванђељски односиш према детету, према одраслом, суседу, према другу, према себи самом, то често бива жестоко. „Какво је то хришћанство, каква је то суровост, нетрпељивост, боље да се сажалимо на све...“ Не! Сажалити се, значило би пружити лажну љубав. То ће бити подстрех злу. Зло се обукло у одежду доброте, да би га људи лакше прихватили. Владимир Висоцки има има песму и истини и лажи. Оне су сличне, ако се оголе и једна и друга. И лаж се облачи у истину, и прихватају је за истину. Јер је истина сама по себи врло неупадљива. Она је попут Средњеруске висоравни, нема ни гора, ни кањона, ни водопада, нити палми, али ипак срце игра и сузе теку. Шта се крије у тој убогој лепоти? У тим искривљеним брезама, у тим јаругама, у тим малим потоцима, у тим искиданим облацима? Шта је ту? Нека правда је у тој Средњеруској висоравни, таква болна правда Божија, врло неупадљива. Постоје лепе, упечатљивеземље: океан, рибе, делфини, палме, сунце од јутра до вечери. Истина није тамо. Да би се пронашла правда, било је неопходно отићи у пустињу. Свети Антоније Велики је одлазио у жестоку, дубоку пешчану дубину, где су бакарно небо и врели песак, где нема ничег лепог, јер је тамо истина. Истина је врло жестока, и изопачени човек не жели да је спозна. Бог као реалност јесте извор истине, светости и доброте, и треба ићи к Њему, без обзира на то што ми се то не свиђа, што је то лоше, болно, непријатно, а каткад и страшно. Страшно, да. Човеку унакаженом од лажи бива тешко ако доспе међу те зраке праве истине. Али ићи тамо је неопходно, јер живимо потопљени у лажи, попут рибе у мору. Живимо у лажи од јутра до мрака. Свиђало нам се то или не; можда се неко не би сложио са тим, али ми јесмо утонули у лаж. Стилску лаж, брендирану лаж, мислену лаж, информациону лаж.Свакодневно лажемо Бога, себе и једни друге. Једном када то осетимо, наравно, можемо се уплашити и пожелети да живимо по правди Божијој. „Досадило је живети по истини/ Под босим ногама ножеви.“ Ипак, не треба живети по лажи. Наравно, тема је опширна и говорити о њој можемо много више од онога што сам рекао. Може бити да ништа нисам рекао, што би требало, али сам слева и здесна обрађивао ову материју , који се назива „разговор о добру и злу“. Зло не постоји, то је привид. Добро постоји и то је суштина, то је Господ. И ево, изаћи из света привида у свет суштине — то и јесте прелазак од зла ка добру. То је болни прелазак, као излазак јевреја из Египта. Извор: Православие.ру