Претражи Живе Речи Утехе

арко Видовић (18. мај 2016 – 18. мај 2020) Васпитаван сам највише од своје баба Марте, која је знала целу литургију напамет и која је мислила да је то најважнија ствар коју и ја треба да научим. Пре Првог светског рата деду су ми одвели и никад се није вратио. Мој отац је добио премештај у Нови Сад, тако да сам тамо завршио четири разреда основне школе, а затим ишао у гимназију осам година. Свих тих осам година имали смо веронауку два часа недељно. Затим сам отишао на студије у Загреб зато што се тежило да се Срби што више шаљу тамо како би ојачали српски елемент међу студентима, а и да се не развија антисрпски покрет. Такође, родитељи су се бојали да шаљу децу у Београд јер је тамо био јак комунистички покрет, док је у Загребу био националистички. Мој отац је говорио: „Некa иде у Загреб па да ми се врати као Србин, јер ако оде у Београд вратиће се као комуниста“. Моја генерација је била у сукобу не са црквом него са клиром – клерикализмом. Јер клерикалци су, по обичају који је настао у Срба после сеобе 1690. године, прихватили привилегије аустријских жупника – римокатоличких свештеника, који су сматрали свој чин важнијим од вере. Ми смо у тој веронауци, коју није писао макар ко, схватили да је вера ипак важнија од свештеника. На државном Универзитету у Загребу сам уписао медицину, положио биологију, хемију и физику и сместа прешао на филозофију, зато што је у Загребу био велики сукоб – такозвани „Сукоб на левици“. То је био спор између СКОЈ-а и Партије. Скојевци су били југословенски расположени – добровољачка деца, фанатични Југословени, док је КПЈ била националистичка. То је било после пропасти конкордата, када је Комунистичка партија Хрватске стала на страну Мачека и кардинала Степинца. Устали су тада против Светог Саве, Видовдана, Косовског завета – уопште против српске националне свести, која је заправо била верска. Априлски рат Када се јави истински осећај патриотизма то више није партијска ствар, и ја сам морао, као и отац који је био официр, а и старији брат, који је био поднаредник, да се јавим као добровољац у Петроварадину. Брзо је потписана капитулација, и 1941. Мађари су ушли у Нови Сад. Моја мајка је покупила све ствари и возом дошла у Сарајево. Ту сам ушао у покрет са Валтером, који је био поцепан од раније, на страни оних који су остали Југословени. Ушао сам у Одбор народног спаса и постао главни секретар за први рејон, а Валтер је обилазио центар и први рејон, па је тако обилазио и мене. Био је старији од мене једно две године. Кад су Немци ушли у Сарајево, постојао је пакт совјетско-немачки, који су Совјети склопили са Немцима, препуштајући Енглезима да ратују против Хитлера. Енглези су 1939. склопили споразум са Немцима да им отворе пут кроз Украјину за напад на Русе. Они су знали да је то споразум три земље против њих и зато су склопили споразум са Немцима о ненападању. У Сарајево су 1941. ушли аустријски војници, тј. Немци из Аустрије, и хтели да грађане Сарајева увере да обнављају културу Аустроугарске под аустријском управом. Понашали су се према Србима крајње толерантно. Сви смо се чудили зашто су истакли на згради Командантуре велики плакат којим се забрањује сваки терор над Србима. Тако да усташе нису смеле ништа током априла, маја и све до 22. јуна, кад је извршен напад на Совјетски савез, што је било огромно изненађење за све нас. Логоровање Ухапсили су ме потом на пијаци. Пошто сам био у Одбору за народни спас, а то није био одбор партизански него патриотски, и пошто се четници и комунисти у Босни нису сукобљавали, из усташког преместе ме у немачки затвор. Немачки затвор је био по свим правилима Аустроугарске, тако да мени дође адвокат Капетановић и каже: „Поручио ти отац, да кад те изведу на суд не би случајно причао којекакве глупости, него реци да си Србин, да си се борио за одбрану отаџбине, да су они победили а да си ти вршио своју дужност, а суд је војни и поштоваће тај став.“ Тако ме изведу пред војни суд и будем ослобођен као војни, а не политички обвезник који је бранио земљу. Како сам изашао из затвора, чекала су ме два усташка агента која ме поново хапсе. То је било 3. априла 1942, а 6. маја формира се огроман транспорт у возу дугачком два километра за Јасеновац. У том возу сам био и ја и Вукашин Мандрапа (Св. Вукашин Јасеновачки). Путовали смо од Ђурђевдана до Марковдана у том возу. На вагонима је писало 7 коња – 40 војника, а нас је било 200 људи у вагону. Били смо толико стиснути да нисмо могли нужду да вршимо. У Славонском Броду су нас претоварили у вагоне широког колосека. Кад смо стигли у Јасеновац, у тај спољни круг логора, Немци су ту тражили свежу радну снагу, за тешке стратешке послове. Из самог логора нису могли да узму ни једног човека јер тамо нико није могао да стоји на ногама. Нас су од усташа заправо спасили есесовци. Постројили су нас на једној ледини и онда нас је есесовац чизмама ударао испод колена. Па ко остане на ногама њега узимају и воде за Немачку, односно за Норвешку. До логора Сајмиште ишли смо путничким купеом од 6 до 8 људи, а онда бродом, па возом, па опет бродом до северног поларног круга. Након бекства, које су нам организовали Норвежани, побегли смо у Шведску, јер су тамо бежали и сви њихови. Шведска је била неутрална земља. Тако смо отишли у Стокхолм да се јавимо свом посланству и совјетском, јер смо хтели да идемо да се боримо. У совјетском посланству нас је примила мадам Колонтај, и кад смо јој рекли да смо нас тројица српски заробљеници и да хоћемо да идемо да се боримо за Црвену армију, она је рекла: „Будале, седите овде и школујте се!“ Ми опет хоћемо да идемо, а она каже: „Хоћете да вас Тито искористи?“ То је за нас било изненађење, да Тито није добар са Русима. Ипак смо у то изненађење поверовали и тако је дошло до тога да пишемо и мислимо о томе, а и већина међу нама су били четници. Кад сам држао предавање о логору пред хришћанском омладином, преводио сам шта моја два другара причају, док су Швеђани говорили: „Ови су луди“, и нису веровали да је то могуће. Ја се због тога наљутим и нећу више да држим предавање. Потом дође један протестантски свештеник и одведе ме на вечеру код себе кући. Кад ме испитао шта сам студирао, устане па ме упита показујући фотографију: „Познајете ли овог овде?“ Ја рекʼо: „Познајем, то је професор Перовић из Загреба“, а он каже: „То је мој колега“. Испитао ме још које сам вере и где сам завршио гимназију па ми рекао да упишем шта хоћу, а да документа донесем по завршетку рата. Тако ја добијем стипендију шведског краља на препоруку протестантског свештеника. Ослобођење Кад се завршио рат, појурио сам у Југославију жељан своје породице, у нади да ћу провести месец дана кући, узети документа и вратити се назад да наставим студије, кад већ имам стипендију велику као професорска плата на факултету. Међутим, кад је требало да се вратим са документима, био сам опет ухапшен у Загребу 6.9.1945. године. На моју срећу отпремили су ме у Сарајево, јер су слали притворенике тамо где су били рођени. У Сарајеву су ме знали од 1941. године, и знали су да ни под батинама нисам никог одао, чак ни неке тада водеће који су ме посетили у затвору. Они су и сами завршили касније на Голом отоку. Док сам лежао у затвору у току суђења читао сам Толстоја и тако дочекао ослобађајућу пресуду. Кад сам изашао из затвора одем прво у посету кући Светог Вукашина кога сам знао од ʼ41. године из цркве као појца. Он је иначе био један образован грађанин, али га је његов стриц Ђорђо Мандрапа саветовао те ʼ41. године да бежи у Херцеговину. Он га је послушао, обукао сељачко одело, па су га у њему и ухватили. Међутим, ипак је он био један грађанин који је знао и лептир машну да свеже. Ја сам затворен управо зато што сам тражио да се организује посебна заједница, јер ми Срби нисмо ни четничка ни партизанска нација него логорашка. Ни партизана ни четника није било више од 10% жртава, а 90% жртава су били логораши. Прво запослење По завршетку студија запослио сам се у Сарајеву на препоруку Смиље Кршић, секретара Сарајевског универзитета. Пријавио сам се на расписаном конкурсу за асистента за историју уметности, али она је рекла како им је потребан предавач за историју цивилизација, а то је комбинација историје уметности, културе и цивилизације, и да пређем боље на Архитектонски, па да тамо предајем тај предмет. Тако сам од 1952. године предавао у Сарајеву, па у Загребу, где су ме по позиву изабрали на Филозофском факултету. У Загребу сам радио до 1967. године, кад су ме отпустили као редовног професора, што је могуће једино преко суда, који је утврдио да сам направио антидржавни испад. Тај испад сам направио кад је у Загребу пред студентима наступио Киро Хаџивасилев говорећи о неравноправности југословенских нација са великосрпском југословенском влашћу. Ја сам рекао да то није истина и да су Срби последњи добили Партију, а да нису имали могућност ни да се изјасне по завршетку рата, према томе, ако говоримо о привилегованим нацијама то једино можемо рећи за хрватску. Тито није дао да будем ухапшен јер сам тада био ипак мањи националиста него многи Хрвати. Међутим, ипак ме баце, да се о мени ћути. Враћам се у Београд и бивам две године без сталног запослења. По Никезићевом упутству, Предраг Палавестра, који ме је знао из Сарајева, а на молбе Бранка В. Радичевића и Душка Радовића, даје ми запослење да уређујем свеске за естетику и теорију уметности, које пописују све есеје на основним језицима света. Тако формирам редакцију и радим на Институту за књижевност све до пензије, 1986. године. (Животопис написан према казивању Жарка Видовића у емисији Радио Београда 2 Говори да бих те видео, 11. и 18. фебруара 2016. године.) stanjestvari.com View full Странице

Дана 13.11.2018. у Свето-Успенској Кијево Печорској лаври одржано је заседање Архијерејског Сабора Украјинске православне цркве. Сабору је председавао митополит кијевски и све Украјине г. Онфурије, а у његовом раду учествовала су 83 епархијска и викарна архијереја УПЦ, од њих укупно 90. Сабор је донео посебне Одлуке и Изјаву. У одлукама Сабора констатује се да је Украјинска православна црква једина која делује на целој територији земље и да располаже свом независношчу и слободом у раду која јој је потребна. Украјинска Црква се увек залагала за превазилажење раскола, али не по цену да се Црква претвори у пропагандно средство политичара. Осуђује се неканонско мешање Константинопољске патријаршије на територији друге Помесне цркве. Одлуке Цариградског Синода од 11.10. о.г. су антиканонске и као такве неважеће. Проширење јурисдикциције Константинопољске цркве на Украјину је засновано на спекулацији црквено - историјским фактима. Прихватање расколника у архијерејском сану је незабележено у црквеној историји. Ниједан раскол није превазиђен његовом простом легализацијом. Константинопољ је прихватањем оваквих група сам отишао у раскол и Украјинска православна црква прекида општење с њим. Даље је, ипак, упућен позив, Констанопољском патријархату, да се у саборном сагласју свих помесних цркава укључи у дијалог са Украјинском православном црквом. Посебно је наглашено да ће УПЦ бранити своје регистровано име, будући да постоје бројне изјаве државних званичника да ће јој, по обједињавању расколника, бити наметнуто октроисано име "Руска православна црква у Украјини". У посебној Изјави се истиче да је сусрет са председником Украјине Пјотром Порошенком, који је био планиран за данас, могућ само на црквеној територији, а не у световним просторима, због очигледног сврставања украјинских власти на расколничку страну. Председник Украјине Порошенко није прихватио да дође у Кијевско Печорску лавру, саопштено је на крају. Извор:https://pravoslavie.ru/117229.html View full Странице

Митрополит калавритски и егиалијски Јеладске православне цркве Амвросије критиковао је дејства Патријарха Вартоломеја у вези са црквеном ситуацијом у Украјини и упозорио на опасност даљих раскола у православном свијету, саопштио је Информационо-просветитељски одјел Украјинске православне цркве позивајући се на грчку црквено-информативну агенцију „Ромфеа“. „Зар нам је мало толиких проблема, него нас наш Патријарх још доводи до ивице сукоба Васељенског патријархата са великом Руском црквом! Пред нашим вратима је нови раскол! Уколико томе додамо и наша унутрашња спорења, црквено стање у нашем времену постаје изузетно трагично“, казао је Митрополит калавритски и егиалијски. Јерарх Јеладске цркве упозорава да је Васељенски патријарх по дефиницији дужан да символизује јединство у православном свијету, решава спорове и конфликте међу Помјесним црквама и црквеним дјелатницима, међутим, судећи по свему, Патријарх Вартоломеј поставио је себи обрнути задатак. Митрополит је приговорио Патријарху Вартоломеју да је престао да буде гарант јединства Цркве због тога што на сваки начин покушава да ојача свој утицај у православном свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Извор:https://dveri.bg/uarqc "Свети и Свештени Синод Васељенске Патријаршије састао се на свом редовном заседању у Константинопољу од 7. до 9. фебруара 2018., под председништвом Његове Свесветости архиепископа константинопољскога, Новога Рима и васељенског патријарха кир Вартоломеја. Разматрајућу сва питања која су била на редовном дневном реду, Свештени Синод саопштава да је посебну пажњу поклонио антиканонској делатности Бугарске Православне Цркве у бившој југословенској републици Македонији." View full Странице