Претражи Живе Речи Утехе

Ближи се крај распуста. Треба направити адекватну мотивацију за повратак у школу. Сви знамо да права мотивација може настати само у позитивној атмосфери, у подстицајној околини која покреће одмором успавану главу и тело враћа у активно стање. Сваки други приступ је стресан и производи отпор, одбијање и бес. Било је потребно направити један овакав општи увод, сачињен од општепознатих чињеница да бисмо разумели како је код нас школа све, само не установа о којој се брине са највећом пажњом, установа највишег приоритета, стручно и брижљиво вођена, место где бораве и одрастају наша деца. Не. Школа код нас није то. Она више личи на монету за поткусур, монету за обрачун и покривач за неке битније теме које нису уху драге. Суштинске школске теме су стављене на најужу маргину и остављене су на савести крајњих извршилаца који се у законској заврзлами са њима боре како знају и умеју. Ако погреше, ту су надлежни да све поступке строго казне и што пре забораве. Ако нешто добро ураде, онда је то заједнички успех који произилази из укупног деловања система, а не из ентузијазма предузимљивог појединца. Али и то се брзо заборави. Теме којима се код нас јавност и надлежни баве су углавном збуњујућег карактера. Некада изгледа како их неко намерно или, боље рећи, злонамерно пласира како би школу и све у вези са њом довео до критичне тачке потпуног слуђивања, до неверице, мржње и разилажења између оних којих се та школа највише тиче. Дакле, између наставника и деце, између родитеља и наставника и, на крају, између деце и родитеља. Ево чиме се ми бавимо пред крај распуста и како обликујемо позитивну стваралачку климу. Појави се вест да ће распуст можда бити продужен због епидемије. Па се та вест прошири до пожара и обитава данима по друштвеним мрежама и телевизијама где се изређају епидемиолози да објасне и заузму став. Огласи се и неко из Министарства здравља. И он заузме став. Онда се чека да се види шта ће бити. Само се нико из Министарства просвете не огласи. Родитељи већ комбинују своје смене и слободне дане, одморе, бабе и деде, држе све на стенд бају, чекају у ниском старту. Деца, наравно, навијају за епидемију. После недељу дана сви знају све о вирусима, о броју оболелих, о поступању у кризним ситуацијама. Неки стручњаци су забринути. Неки нису забринути за овај моменат, него за оно што ће уследити кад се деца окупе. Неки су релаксирани. Изјаве су дали сви који су икада имали везе са неком болешћу, само се није огласило Министарство просвете. Оно чека сигнал од надлежних. Неизвесност тиња, гори, пламса, претвара се у бес код оних којима је данас субота, а у понедељак не знају да ли децу шаљу у школу или не. Они псују школу, наставнике, државу и систем. У минут до дванаест одлука је донета. Креће се. У Војводини. За остатак Србије ћемо пратити. Остатак Србије ће се још мало клацкати на вестима хоће-неће. Клацкаће се и то ће им бити довољно да не размишљају о неким другим стварима. То ћемо оставити за касније. Чим је недоумица око вируса престала бити вирална, стигло нам је нешто ново. О томе смо опет сви сазнали преко добро обавештених извора, чак и наставници који тиме треба да се баве од понедељка. Сазнали смо да ће убудуће сваки ученик имати свој досије и да ће се попуњавањем тога бавити њихове разредне старешине. Досије ће детаљно пратити учење и понашање деце у школи. И опет је кренула расправа. За сваког по нешто. Разредним старешинама је стигла повишица, али и нове обавезе, кажу новински наслови. Кажу тако и надлежни који нове обавезе не везују за повишицу, већ за појачани степен будности после трагедија које су нас задесиле, а све је усмерено на добробит ученика, њихову заштиту и безбрижно одрастање. Нико није позвао наставнике да објасне како такве папире већ имају, али их до сада нису називали досије, већ портфолио. Наставници би већ умели рећи како се у школи однедавно врло инсистира на формативном оцењивању, на праћењу постигнућа ученика, како се прати понашање ученика, бележи и какве се мере у школи спроводе. Наставници би умели објаснити да је онај ко је увео досије за сваког ученика у ствари творац топле воде. Родитељи су у новинским насловима видели реч досије. А речи имају моћ. Досије не може никога асоцирати на бригу и пажњу за децу. Досије је реч са печатом злочина. Ми смо друштво које је давно изгубило поверење у било какву институцију. Родитељи чија ће деца у школи добити досије немају поверења, у паници су, од тога шта ће све ту бити написано, до чињенице за шта би то могло бити употребљено. Правог одговора нема. Настаје збрка изјашњавања, тумачења, теорија завере и лудила. Сви имају свој став, а надлежни ћуте, или дају само површне одговоре који уносе још већу конфузију. И тако се распуст ближи крају. У паници и неповерењу. У неизвесности. Питам се да ли се све ово ради хотимице или из незнања. Да ли се намерно школски систем држи у пометњи јер не постоји право решење за њега, па се вешто смишљеним смицалицама прикривају стварни проблеми? Ако се не бавимо епидемијама и децом са досијеом, можда ћемо се питати какви су нам резултати на ПИСА тестирању, или ћемо разматрати лоша постигнућа деце на матури, или ћемо поставити питање реализације велике матуре, па се успут сетити иницијативе неколико ректора универзитета у Београду који су предложили начин за превазилажење проблема празних факултета и недостајућих наставника. Ако је пометња ствар незнања, онда се поставља питање ко је на места од виталног значаја за цело наше друштво поставио незналице. Зашто је то урадио? Због сопственог незнања или нехаја? Због неких других интереса? Нашој школи се дешава убиство с предумишљајем. То треба свима да постане јасно. Јер се тиче наше деце којој дугујемо бар толико да се престанемо бавити периферним стварима које нам неко намерно сервира, већ да почнемо суштински нешто мењати док не буде касно. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/i-tako-se-raspust-blizi-kraju-a-nasoj-skoli-se-desava-ubistvo-s-predumisljajem/

- Како свештеник треба да учи своју духовну децу покајању? - Не би требало да учиш друге ономе што ни сам не знаш. Да би научио друге да се кају, свештеник мора научити да и сам приноси покajaње. Нажалост, многи свештеници, посебно они који служе у сеоским црквама се врло ретко исповедају. Добро је у великим градским храмовима – служи неколико свештеника и могу се исповедити једни другима. Али ни то није увек тако, дешава се да једни другима не верују много. — Неповерење међу браћом – ово је лоше и не би требало да постоји, или је још увек нормално? - Такав је живот. Наравно, било би боље да постоји поверење, али није увек тако. Говорим из личног искуства, зато вам треба духовник – свештеник коме можете веровати. Молитва је рад Покајање учи молитви. Ако човек нема искуство стварног духовног живота, молитве и личног присуства пред Богом, онда неће имати истинско, дубоко и искрено покајање. Молитва, посебно покајничка, као да утире пут души ка Богу. Једна од најважнијих молитава са покајничким духом, посебно за монахе, јесте Исусова молитва. На овом степену духовног развоја, на којем се налази већина нас, сам долазак пред Бога практично не може бити ништа друго до покајнички. — С друге стране, молитва је дар одозго... — Молитва је рад. „... А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају." (Мт.11,12). То значи да ће се Царство Небеско дати ономе ко се потруди да га стекне. Зато смо дужни да се присиљавамо, чак и ако нам је у почетку тешко да се молимо. Наравно, Господ у Својој милости даје молитељу благодат и молитву, али он је дужан сам да ради на својој души. Само тако се учи покајању. Ако има расејан живот, без молитве, можда ће једном када га задеси нека несрећа, доћи до покајничког и молитвеног осећања, али то неће бити дар о коме говорите. Причешће — значење Литургије — Владико, како бисте нам саветовали да се спремамо за Св. причешће? — Покајничко осећање мора да нас стално прати, а то, мислим, мора бити наша главна припрема за причешће. Ако се стално припремамо за примање Светих Христових Тајни и примамо их колико год можемо, то ће бити наше право хришћанско расположење . — Чудно је да се до данас воде спорови не само о учесталости, већ чак и о данима у које се може причестити: неки свештеници не причешћују старије током Страсне седмице, јер у те дане нема поста. .. — Не иди код таквих свештеника. Нека опусте храмови њихови. Tражите и даће вам се. А ако свештеник служи неколико пута недељно? Он се причешћује, па зашто онда има друге захтеве поста од својих парохијана? Зашто од њих захтева да строго посте недељу дана, а он сам не пости? Зашто прави изузетак за себе? Ако постимо у среду и петак, није потребан додатни пост да бисмо примили св. причешће. Иначе, на Атосу се данас живи управо овако: посте се у понедељак, среду и петак, а причешћују се четири дана у недељи – у уторак, четвртак, суботу (осим посних дана) и недељу. И ово је савршено – људи живе са Христом. Литургија је центар њиховог живота, око којег је све остало. Наравно, лаици не могу да живе као монаси. Али они могу покушати да Литургију учине средиштем свог живота. Познато је мишљење многих светих отаца о томе да треба чешће да се причешћујемо. То је разумљиво сваком ко је, макар и мало, упознат са овом материјом. Смисао Литургије је причестити се , зато Господ каже: пијте из Чаше сви – сви су позвани. Друга је ствар што нисмо увек достојни да приђемо Чаши. Али не смемо преувеличавати своју недостојност. „Нико није достојан“ – тако се каже у литургијској молитви Светог Василија Великог. Али то не значи да не треба приступити Светој Тајни. Ако се не причестимо, нећемо имати Живота, нећемо имати Христа. Једноставно ћемо изгинути. То треба у потпуности да схвати сваки хришћанин. Дешава се да се верници ограниче на причешће једном месечно или само на велике празнике. Ово није баш добро, мислим да је у реду да се хришћанин на свакој васкршњој служби причешћује Светим Христовим Тајнама, али да се за то припрема претходних дана – молитвом, пажљивим животом, покајничким расположењем. Али, наравно, када ће се причестити, сваки хришћанин ће одлучити самостално након консултације са својим свештеником. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души — А шта да радимо са нашом сталном „подвојеношћу“? У храму сам црквена, али у животу сам секуларна личност, у нашој свакодневици сујета обузима наш живот... Често се испостави да у нама постоје два различита човека – нека врста „благе духовне шизофреније. „. Шта је то трајно покајничко стање?! - Полако. Десило се нешто непријатно, ружна реч је измакла из ваших уста, имате неке мисли - можете се одмах покајати. Управо због тога је потребан пажљив живот. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души. Тада нећемо имати никакву поделу. Дужни смо да живимо по вери, по Јеванђељу, по заповестима, без обзира на услове у којима се одвија наш живот. Морамо прво тражити Царство Божије, а остало ће нам бити дато. Ово би требало да буде главна ствар за хришћанина. — Чини ми се да у савременом човеку постоји то искушење лицемерја – не директна лаж, већ некако суптилна... - Мислим да се главна ствар није много променила у односу на прошлост. Наравно, носимо огромну количину информација, заокупљени смо животом света, можемо мање времена проводити у тишини и самоћи , али темељна основа људског живота у свету остала је непромењена. Ми смо једноставно дужни да следимо оно што нам је Господ рекао: да отворимо Јеванђеље и поступамо по Његовим заповестима. — Други проблем је што су се везе у заједници покидале. Чак је и заједничка молитва – Литургија – постала приватна ствар. Како да учинимо да се људи осећају као део заједнице, као један од целине? „То зависи од пароха. Ако је добар, биће активан парохијски живот, биће хришћанског дружења. Да би то постигао, свештеник мора да се труди да живи као Свети праведник Јован Кронштатски, да би његова служба и његова реч окупили људе. Оброк, испијање чаја после службе – све то зближава свештеника са парохијанима, стварају се топли, људски односи, гради се поверење. Ако је парох и духовник за своје парохијане, за време оваквих трпеза може да разговара са њима о духовном животу (наравно, не ради се о личним духовним стварима, овде се мора наћи време за разговор лицем у лице). Јако је лоше када је свештеник недоступан јер је пастир. Проблем је што су код нас храмови веома велики, па и нови. У њима служи неколико свештеника, долази много људи – како да буде јединства?! Старе парохијске цркве биле су веома мале. Духовник је био свештеник кога је познавала цела парохија и који је познавао целу парохију. https://hristianstvo.bg

— Владико, данас се могу чути различита гледишта о исповести: да ли да се исповедамо често или ретко, редовно или само у случајевима тешких сагрешења... Који приступ би по вашем мишљењу био најисправнији? — Мислим да је наступио такав период у животу наше Цркве када су ова питања као испит у животу. Пракса полувековног рецепта или синодског периода је већ слабо прихватљива; данас се људи често причешћују, а сам живот се много променио. Досадашњи приступи и решења људима више не одговарају, јер настају нови, укључујући и такве расправе. Јако је добро да постоје расправе, да људи схватају, размишљају, расуђују. Мислим да ће на крају ова питања наћи своје решење и надам се да неће бити „одевана“ у нека обавезна правила. Данас није време када је постојао образац: причестиш се и исповедиш толико пута у толико дана . Штавише, строги канони за ово не постоје - постоје различите праксе, различити обичаји. У овој важној ствари мора се одредити одређени степен слободе и сваки човек, уз помоћ духовника, мора то да реши на свој начин. А посао лаика је да пронађе таквог духовника који му је потребан да би могао да му помогне. — Да ли свако причешће треба да буде праћено претходном исповести? Можемо ли се причестити без исповести или ако је исповест била неколико дана пре причешћа? — По мом мишљењу, ако човек не осећа тешке грехе који га приморавају да тражи пуну исповест, није потребно да се исповеда пре сваког причешћа. Тајна Покајања је важна самостална тајна, „друго крштење“, и недопустиво је сводити је на неки обавезни додатак Евхаристији. Исповест често постаје формална. У најбољем случају, то се може назвати откривањем мисли, а исповест је често само разговор. Нема дубоког покајања пред Богом, а можда особа ни не обраћа пажњу на то. Морамо разумети да се покајање не дешава само у време исповести. Покајање је стање душе, одлучност да се раскине са грехом и промени живот, а може се десити сваког тренутка. Често питају: шта да радим, код куће сам се кајао, плакао, а кад сам отишао на исповест, ништа ми није било у срцу и исповест је била потпуно сува? Није ништа страшно. Хвала Богу што сте се код куће покајали – и то ће Бог прихватити. Ако тако доживљавамо покајање, разумљиво је да пре сваког причешћа није потребно ићи на исповест код свештеника. Није ништа страшно ако се причешћујемо три-четири пута месечно а исповедамо два пута. — Да ли је за нашу традиционалну праксу корисно да се исповест састоји од откривања мисли? — Уопште не мислим да је откривање мисли увек корисно за лаике. Исповест мирјана и монашко откриће мисли су сасвим различите ствари. Монах би идеално требало да открије свом духовнику све покрете своје душе и за све узме благослов. За лаика је то немогуће, па чак и штетно. Чудно је када жене питају свештенике шта да питају своје мушкарце: где да иду на годишњи одмор, да ли да купе ово или оно, да ли да имају још деце...Овако важни догађаји могу бити освештани по благослову свештеника, али о питањима везаним за њихов живот морају да одлучују сами мирјани. Ја сам против тога да се монашко старешинство прошири на мирјане. То ствара тло за тако опасну појаву као што је младо старчество или, тачније, лажно старчество. Лаик мора да познаје основе своје вере, да чита Јеванђеље, да живи по њему и да у свом духовном животу користи савете духовника. - Како да нађемо духовника данас? Како се одувек радило. Ако нема свештеника, не треба да се узнемирујемо, већ да се молимо да нас Господ дочека са таквим свештеником који ће нам заправо помоћи да одемо ка Богу. Овде не треба журити, али треба бити веома опрезан. Данас је заправо много случајева лажног старчества, када се свештенство меша у цео живот човека, а то не зависи од старости и положаја свештеника. Свештеник не треба ништа да одлучује у животу своје духовне деце, само треба да га упозорава на грешке и грехе. — Да ли је за мирјана корисно да тражи духовника у манастиру? — Ако је духовник искусан — зашто не. Можете имати свештеника у манастиру, ићи код њега често или када је потребно да решите неке озбиљне личне проблеме у вашем духовном животу. Многи људи писмено или телефоном разговарају са духовним оцем. — А да ли је признање преко телефона уопште дозвољено? — Ако се покајање разуме као спремност да се промениш, да оставиш грех и одеш Христу да живиш по Његовим светим заповестима, на који технички начин ће се то остварити, друго је питање. Може се покајати код куће пред иконама, у метроу, разговарајући телефоном или писањем поруке. Најважније је шта се дешава у твојој души. Али не треба сматрати да се покајање као црквена тајна може обавити преко телефона. Тајна има одређени редослед радњи које врши свештеник и то је завршетак овог покајничког дела. — У нашој Цркви постоји проблем који се састоји у томе што духовно руководство преузимају и они који исповедају, а то су врло млади и још увек неискусни свештеници. - Завршио богословију са 20 година, тек се оженио, рукоположен - и почиње да води. А како ће водити кад ни сам не познаје ни духовни живот ни животне тешкоће? У Грчкој цркви постоји једна пракса – поставља се за духовника онај који исповеда. Над свештеником се врши одређени молитвени обред, па тек онда може да исповеда и духовно руководи другим људима. Тада долазимо до друге крајности: ретко се врши исповест, што је такође лоше. Да имамо довољно свештеника са духовним и животним искуством, оваквих проблема не би било. Рекао бих да није добро да духовник исповеда ако је млађи од 40 година. Али ово не можемо себи да приуштимо, свештенослужитеља нема довољно, шта рећи ... https://hristianstvo.bg

Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио је у недјељу, 22. августа, Божанствену Литургију у храму светих Кирила и Методија у Љубљани. На првој Литургији коју је као поглавар Српске Православне Цркве служио у Словенији саслуживали су му Епископ топлички Јеротеј, изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава и свештенство љубљанске и загребачке црквене општине. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Стефан и Анастасија знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин Патријарх је у бесједи по прочитаном Јеванђељу (Мт. 14, 22-34) позвао присутне да се моле Богу за мир у свијету, за благослов Божји међу људима, али и за ”мир у свакоме од нас, како бисмо, утемељени на Христу, могли да се радујемо у заједници са Њим”. Позвао их је и да радост и мир носећи у себи истовремено и шире око себе. Поглавар Српске Цркве казао је да су апостоли који су се укрцали на брод, како би прешли на другу страну Тиверијадског језера, имали намјеру да се у пустињи посвете молитви. ”Самоћа и пустиња, осамљено место је по правилу могућност сусретања са собом, али са собом пред лицем Божјим”, истакао је. Иако су били махом рибари, велика бура до које је изненада дошло, у апостолима је изазвала страх, све док нису угледали Господа који им је, ходајући по води, ишао у сусрет. ”Апостол Петар се, видевши тај чудесни ход по води, одједампут охрабрио. Олуја га је препала, а он, видевши Господа, би охрабрен, штавише одушевљен, и упути реч Господу: ‘Господе, учини да и ја могу да идем по води’. Господ је, једноставном речју, без много философирања и објашњавања да ли је то могуће или није могуће, убеђивања аргументима за и против, једноставно рекао: ‘Дођи’. А Петар je, исто тако једноставно, без много анализирања, без пропиткивања, без сумње, без потребе да му се покаже доказ како је могуће и насупрот законима природе ходити по води, одједампут ослоњен на веру и љубав, на веру у Бога, изишао из брода и почео да хода по води“, кaзао је патријарх. Према речима Његове Светости, и апостол Петар је, попут свих људи, попут нас који се шетамо од неверја, па од слабе вјере, кроз искушења, до чврсте и снажне вјере. ”Имамо понекад тако чврсту и тврду веру, а онда од те вере опет, браћо и сестре, наиђу тешкоће и искушења, појави се сумња, па чак и бунт, па преко слабе вере дођемо и до неверја. Тако и Петар, који је више пута показао да има пламену веру, да је спреман да да живот за Господа што је и учинио на крају свога живота. Али, бивало је и ситуација када наиђу искушења, као у Гетсиманском врту, да се одрекне Господа. Ево сада, имао је најпре страх па чврсту веру, јер изишавши из чамца ослоњен на ту веру и он је, и против природних закона, могао да хода по води. А онда се појавила сумња, онда се појавила не јеванђелска, не богочовечанска логика, него људска логика која хоће аргументе, хоће да види очима и опипа рукама. Тог тренутка је почео да тоне. Тог тренутка се показало да су природни закони јачи од човека. И заиста, иако смо освојили свемир и небеске просторе, све је то мало у односу на снагу и силу коју природа носи у себи. Овде је нагласак, као и увек у Јеванђељу, на Господу Христу. Тамо где је Господ присутан, тамо се непрестано дешава чудо. Тамо се непрестано побеђује поредак природе. Тамо живимо већ сада и овде тајном Царства небескога, а Господ је присутан свугде. Присутан је у нама”, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Са страхом божијим и вјером приступите. То су ријечи којима свештеник позива народ да приступи светој Чаши или путиру. У тој светој Чаши дешава се за нас хришћане највеће чудо, хљеб и вино постају тијело и крв Богочовјека Христа. И ми хришћани са вјером да је то заиста тијело и крв Христова и са страхом и трепетом приступамо путиру. Прије него се причестимо чита се молитва у којој се исповиједа та наша вјера да заиста вјерујемо да је то тако. У једном дијелу молитве се каже још да “нећу казати тајну непријатеља твојим”. Овај моменат је за нас хришћане велика, чак највиша тајна, о којој ми не расправљамо, дубоко је чувамо, поготову од непријатеља Христових. Ових дана, узрокована појавом корона вируса, актуализована је тема причешћа, поготово у црквеним круговима. Стиче се утисак да неко покушава да ту тајну растајни и да је преда другима, а можда и непријатељима Христовим. Послије двије хиљаде годана чувања те тајне и учествовања у њој, мислим да је било непотребно започињати расправу о томе да ли се можемо заразити од чаше или кашичице или чак самог причешћа, затим даље снисходити и мијењати устаљену праксу причешћа итд. Да ли пандемија, која није највећа и једина за ових двије хиљаде година, колико је од Христа нам установљеној, светој Евхаристији, и један страх супротан ономе који се тражи да би се приступило светој Чаши, смјели изазвати ову расправу о светом причешћу!? Да ли се овом расправом и измјенама у начину причешћивања, смјела довести у сумњу света Тајна причешћа. Мислим да је у овом случају било сврсисходније довести у сумњу саму пандемију и сам вирус, него ли свето причешће. Ја овдје нећу улазити у расправу да ли треба дезинфиковати кашичицу и користити начин причешћивања Јаковљеве литургије. Иако бих имао коментар у вези са тиме. Овдје бих само скренуо пажњу да ми хришћани нисмо смјели ову Тајну, поготово на овакав начин објављивати свијету. Када се тајна растајни, онда више није тајна, како каже велики пјесник Бећковић. Предлажем да о овој Тајни ћутимо, и никоме о њој не говоримо, а најмање онима од овога свијета. Само ми хришћани знамо да је то тијело и крв Христова, да је сами Исус Христос. Као што су некад мислили да су хришћани људождери, тако сада мисли да је тијело Христово заразно у вријеме пандемије. Цару царево, а Богу божије! Ако су нам цареве власти забраниле да се састајемо у цркви на богослужењима, ми ћемо испиштовати, и дати цару царево, т.ј. испоштовати цареве законе. Али ћемо дати и Богу божије, а то је, сачуваћемо тајну о светом причешћу! Амин! Презвитер Огњен Фемић Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Дешава се да народ падне у невољу. Ако душа за њега заплаче пред Богом, биће помилован. Дух Свети се и коснуо душе и дао јој молитву за ближње, да би они били помиловани. Тако милостиви Господ воли створења Своја. Можда ће се неко упитати: „Како се могу молити за цео свет када се не могу ни за самог себе молити?“ Али, тако говоре они који нису познали да Господ слуша наше молитве и прима их. Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву. Господ наш је до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, ни замислити, све док нам Свети Дух не открије Његову велику љубав. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служиo je у среду, 26. фебруара, Свету Литургију у Храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, поводом славе ове светиње посвећене родоначелнику светородне лозе Немањића. Звучни запис беседе Владика се између осталог осврнуо на догађаје у Црној Гори рекавши да они показују да нас Господ није напустио: "У Црној Гори се дешава велико чудо у нашем времену. А тако ће исто Господ и друге наше крајеве обновити, ако се потрудимо и вратимо стопама Светог Симеона и Светог Саве". Преосвећеном Епископу Стефану саслуживали су протојереји – ставрофори: Петар Лукић, Трајан Којић, Станко Трајковић, Никола Трајковић, Живота Марковић, Бранко Зелен, протојереји: Јован Планојевић, Небојша Тополић, јереји: Славиша Поповић, Марко Којић, Игор Лукић, Владимир Левићанин, Срећко Богићевић, Милош Велимир, јеромонах Герасим, протођакон Младен Ковачевић и ђакони: Бакајлић и Никола Костић. После резања славског колача старешина храма протојереј - ставрофор Радич Радичевић је заблагодарио Епископу Стефану на упућеној топлим речима поуке и се захвалио и свим парохијанима Храма на њиховом труду и залагању у изградњи Храма. Том приликом прота Радич је прочитао имена заслужних добротвора и поделио им за тај подвиг захвалнице. Извор: Радио Слово љубве

Српски патријарх Иринеј је прошле недеље допутовао у Москву заједно с низом поглавара других Помесних Православних Цркава света на прославу десетогодишњице избрања патријарха Кирила. Главна тема разговора јерарха била је ситуација у којој се налазе верници у Украјини где је на иницијативу државних власти и уз подршку Цариградске патријаршије створена нова црквена структура која се ослања на оне који се налазе у расколу с Руском Православном Црквом. Патријарх Иринеј је недвосмислено изјавио да је оваква ситуација неприхватљива и да он подржава канонску Украјинску Православну Цркву. Пред крај посете дао је ексклузивни интервју за РИА Новости, поделио је с нама своје мишљење о украјинском проблему у православном свету, о томе што је Цариград дозволио склапање „другог брака“ свештеницима, о ситуацији на Косову и могућности канонизације претходника – патријарха Павла. Разговор је водио Сергеј Стефанов. — Ваша Светости, да ли су постигнути неки прелиминарни договори о ситуацији у Украјини у току преговора у Москви у којима су учествовале делегације већине Помесних Цркава? Како ће се даље деловати? — Програм нашег боравка у Москви је био прилично богат, осим тога, сви смо могли да чујемо поздравне говоре, а нисмо имали веће могућности за разматрање. Међутим, сви осећамо тежину овог проблема. Оно што се дешава у Украјини уништава нашу породицу. То није нека спољашња појава – то је нешто што се дешава управо унутра, у самој породици православних Цркава. Очекивао сам више поглавара других Цркава – да се сретнемо у Москви и да размотримо оно што се дешавало и што се дешава у Украјини. Нажалост, многи поглавари нису допутовали лично – послали су своје представнике. И само сам с Његовом Светошћу патријархом Кирилом имао прилике да прилично детаљно поразговарам о овим питањима. Међутим, то остаје потреба нашег времена и блиске будућности – да сви детаљније размотримо проблем у Украјини. Треба се разабрати и видети до које мере ова подела може доћи и какве ће бити неминовне последице. Нажалост, ове последице су већ очигледне и осећамо плодове те поделе. — На Атону који припада јурисдикцији Цариграда налази се један српски манастир – Хиландар. Да ли Вам је познато какво је расположење атонских монаха у вези с најновијим поступцима Патријарха цариградског у Украјини? — Засад немамо никаквих нових података из манастира Хиландар. Али сам уверен да су наша браћа на Атону заједно с нама, са својом Црквом. Не мислим да би они могли заузети неки други став који се разликује од става наше, Српске Цркве. — А како оцењујете другу недавну одлуку Цариградске патријаршије, односно дозволу свештеницима за склапање другог брака? — Ова одлука нас је веома зачудила, зато што противречи свим постојећим канонским нормама. Нажалост, то карактерише наше време и говори о искушењима кроз које Црква пролази. — Каква је тренутна ситуација на Косову? Како се српско друштво и Српска Православна Црква односе према идеји поделе Косова на два дела – српски и албански? — Косово је наша велика рана. Петсто година смо га бранили од Турака и од свих оних који су хтели да нам га одузму. Косово није само географски појам, то је наша alma mater, наша колевка. Све што је повезано с историјом, духовношћу и светим предањем Срба налази се на Косову и Метохији. Подела Косова о којој неки говоре и нове границе – нису прихватљиви за Српску Православну Цркву и већину српског народа. Србија без Косова и Метохије није Србија. Као што човек којем је извађено срце више није жив човек. Сматрамо да треба поштовати резолуцију Савета безбедности 1244 и обезбедити албанском народу потпуну слободу и аутономију – све оно што је, узгред речено, имао и раније. Али је притом неопходно да територија Косова и Метохије остане у границама Србије. То је став наше Цркве. И овај став је недавно формулисао наш Архијерејски сабор. — У Србији и ван њених граница влада велико поштовање Вашег претходника, патријарха Павла. Да ли се међу верницима разматра могућност његове канонизације? — Његова Светост патријарх Павле је заиста јединствена личност у историји нашег народа и наше Цркве. Он је био скроман човек у току целог свог живота. И како је започео монашки подвиг, тако га је и завршио као патријарх. То је био поглавар који ни од кога није очекивао никакву помоћ. Народни човек којег је народ прихватио као свог, рођеног, што су сви јасно могли да виде на дан његове сахране. Био је изузетно мудар. Није много говорио, али је оно што је говорио ушло у наше пословице и крилатице које Срби данас користе као народну мудрост. Написао је неколико врло значајних књига. На његовом гробу у манастиру Раковица увек има много народа. Срби му се заиста моле, обраћају му се као свецу. Шта ће се даље дешавати, да ли ће Црква извршити званичну канонизацију или неће – показаће време. Али како год да се питање реши он је свет човек. Извор: Православие.ру