Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'децу'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У организацији Црквене општине суботичке, и ове године, по већ устаљеној пракси, организована је акција прикупљања пакетићâ за децу са Косова и Метохије, а поводом предстојећег празника Христовог Рождества. Предвођени својим свештенством, у акцији су учествовали верници из Суботице, који су својим даровима пружили допринос овој добротоворној акцији, као гест помоћи деци са Косова и Метохије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. У низу харитативних делатности мисионарског центра "Св. Јаков Тумански" братство манастира Тумана обезбедило је 2486 пакетића за 18 . домова за децу и омладину ометену у развоју, центрима за заштиту одојчади и деце. Вредност укупне донације износи 1.653.180.55 динара
  3. КАМП МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА У СИЈАРИНСКОЈ БАЊИ ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ ~ Аутор ~МЕДИЈСКО-ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА ЕПАРХИЈЕ НИШКE У понедељак 02. новембра 2020. године, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније заједно са председником Општине Медвеђа господином др Небојшом Арсићем, начелником јабланичког округа господином Милошем Ћирићем и свештенством архијерејског намесништва јабланичког дочекали су у Медвеђи Игумана манастира Хиландара архимандрита Методија. За оца Методија је најпре уприличен пријем у општини, пријему је присуствовао и градоначелник Врања господин Слободан Миленковић. Након Медвеђе Преосвећени Владика Арсеније и Игуман Методије су се упутили ка Сијаринској Бањи заједно са градоначелницима, начелницима јабланичког и нишавског округа и свештеницима. Његово Преосвештенство благословио је почетак грађевинских радова на уређењу будућег кампа за децу и младе. За потребе летњег кампа за децу и млада манастир Хиландар ће у Сијаринској Бањи адаптирати три двоспратне зграде које су некада припадале лесковачком текстилу. Жеља Хиландарског игумана је да се овде објекти обнове како би деца из Србије, дијаспоре и других Православних земаља у летњим месецима у овом кампу проводила време и упознала ове крајеве као и околину.
  4. КАМП МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА У СИЈАРИНСКОЈ БАЊИ ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ ~ Аутор ~МЕДИЈСКО-ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА ЕПАРХИЈЕ НИШКE У понедељак 02. новембра 2020. године, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније заједно са председником Општине Медвеђа господином др Небојшом Арсићем, начелником јабланичког округа господином Милошем Ћирићем и свештенством архијерејског намесништва јабланичког дочекали су у Медвеђи Игумана манастира Хиландара архимандрита Методија. За оца Методија је најпре уприличен пријем у општини, пријему је присуствовао и градоначелник Врања господин Слободан Миленковић. Након Медвеђе Преосвећени Владика Арсеније и Игуман Методије су се упутили ка Сијаринској Бањи заједно са градоначелницима, начелницима јабланичког и нишавског округа и свештеницима. Његово Преосвештенство благословио је почетак грађевинских радова на уређењу будућег кампа за децу и младе. За потребе летњег кампа за децу и млада манастир Хиландар ће у Сијаринској Бањи адаптирати три двоспратне зграде које су некада припадале лесковачком текстилу. Жеља Хиландарског игумана је да се овде објекти обнове како би деца из Србије, дијаспоре и других Православних земаља у летњим месецима у овом кампу проводила време и упознала ове крајеве као и околину. View full Странице
  5. Због тренутне ситуације, наш пријатељ и члан наше заједнице Иван Димитријевић, дипломирани музичар и соло певач, ради као просвети радник као наставник музичког седам година. Овим путем желео би да помогне а и приближи предмет тј. наставу солфеђа путем вибера или скајпа, првенствено деци која похађају музичке школе.Часови солфеђа су бесплатни. Литература потребна за часове Боривоје Поповић од 1-6 разреда ниже музичке школе и Владимир Јовановић такође од 1-6 разреда ниже музичке школе. Термин за држање часа сваког радног дана од 17-19 часова Часове ћу држати преко вибер програма 0644209313
  6. Због тренутне ситуације, наш пријатељ и члан наше заједнице Иван Димитријевић, дипломирани музичар и соло певач, ради као просвети радник као наставник музичког седам година. Овим путем желео би да помогне а и приближи предмет тј. наставу солфеђа путем вибера или скајпа, првенствено деци која похађају музичке школе.Часови солфеђа су бесплатни. Литература потребна за часове Боривоје Поповић од 1-6 разреда ниже музичке школе и Владимир Јовановић такође од 1-6 разреда ниже музичке школе. Термин за држање часа сваког радног дана од 17-19 часова Часове ћу држати преко вибер програма 0644209313 View full Странице
  7. Novi bizaran izazov širi se među tinejdžerima diljem svijeta, a koliko je opasan potvrđuje i činjenica da su neki već završili u bolnici. Zove se Skull-Breaker Challenge (mi bismo ga nazivali izazovom slomljene glave) ili Tripping Jump Challenge i munjevitom se brzinom proširio TikTokom, aplikacijom za dijeljenje kratkih video zapisa, koja broji preko pola milijarde korisnika u svijetu. O čemu je riječ? Troje ljudi stoji ispred kamere, od kojih dvoje, s lijeva i s desna, skaču u isto vrijeme. Slijedi ih i osoba koja u sredini, a koju je prilikom skoka potrebno udariti u noge kako bi izgubila ravnotežu i pala na pod, i to vrlo vjerojatno na leđa, odnosno glavu. Izazov navodno potječe iz Španjolske, odakle se proširio na ostatak Europe i SAD-a, javlja NY Post. Početkom veljače ove godine na društvenim je mrežama objavljen je video s upozorenjem gdje autor poručuje da je riječ o novoj modi koja se širi školama te da prihvaćanje ‘izazova’ može prouzročiti lomove lubanje i druge ozljede. Kako javljaju brojni svjetski mediji, već su prijavljeni prvi slučajevi hospitalizacije djece koja su sudjelovala u izazovu. Mladić iz Arizone hitno je prebačen u bolnicu nakon što je zadobio ozljedu glave i snažne posjekotine u ustima, požalila se njegova majka. U bolnici je završio i trinaestogodišnji sin Marca i Stacy Shenker iz New Jerseyja. Zadobio je potres mozga i 20 minuta nije dolazio k svijesti pa je prevezen u bolnicu. ”Ne mogu opisati koliko je to bolno, fizički i psihički”, opisao je posljedice svog pada tinejdžer iz Miamija. Neki roditelji, čija su djeca ozlijeđena u ovom “izazovu”, već podižu tužbe protiv roditelja druge djece koja su u njemu sudjelovala, škola u kojima se to događa, a uskoro bi na udaru mogao biti i sam Tik Tok. Glasnogovornik TikToka ograđuje se od svega, tvrdeći kako smjernice zajednice ne dopuštaju sadržaj koji potiče ili promovira opasne izazove te da iz aplikacije uklanjaju svako prijavljeno ponašanje koje krši te smjernice. https://m.dnevno.hr/vijesti/video-hitno-provjerite-ima-li-vase-dijete-ovu-aplikaciju-pojavio-se-novi-opasan-izazov-1434123/ Нећу постављати видео, због тога што ми је било мука да гледам, нама је на вибер групи одељења један родитељ послао снимак пре неки дан са упозорење. Одгледала сам три пада три детета и није ми било добро. Муж је одгледао и рекао да је двоје баш било жестоко повређено. Оно што је важно јесте да многа деца нису знала о чему је реч (деца која се налазе у средини и која на крају падају и бивају повређена), него су им другари говорили да се снимају само како скачу, а онда и он/она то треба да понови. Деца су наивно скакала и након тога падала и разбијала главе. Објасните деци о чему је реч. Друга "игрица" која се појавила је Outlet/penny challenge Nova igra izazova pod nazivom Outlet/penny challenge postala je sve popularnija među djecom i mladima u svijetu bez obzira na to što može izazvati ozbiljne posljedice. Stručnjaci upozoravaju da punjač iako nije u potpunosti priključen u utičnicu ipak omogućava punjenje uređaja, a često se kao nuspojava pojavljuju uništene instalacije o čemu su izvještavali brojni svjetski mediji. Koliko je ova igra uzela maha dokaz je i posljednji policijski izvještaj iz Massachusettsa gdje su dvojica tinejdžera optužena za izazivanje požara u ’’Whitman-Hanson’’ srednjoj školi i protiv njih je pokrenut krivični postupak zbog pokušaja paljenja državne ustanove i uništavanja javne svojine. Pored materijalne štete, ova igra nanijela je brojnim učesnicima i tjelesne povrede u vidu opekotina, a nadležni upozoravaju da, u zavisnosti od vrste instalacije, može doći i do izuzetno jakog strujnog udara koji može izazvati smrt. Stručnjaci su uspjeli da se izbore sa zastrašujućim igrama kao što su Plavi kit i Momo, ali nikako ne mogu da stanu na kraj izazovima koji postoje još iz doba prije interneta, a koji su sada našli svoje mjesto i u viralnom svijetu. https://youtu.be/yFl6UhH1Stc извор Писали смо на форуму о плавом киту и игрици Момо
  8. Како ставити децу на спавање тако да она заиста заспе, а не да стално траже „у тоалет”, „да попију воде” и „бојим се мрака”? И тако да ова последња тачка свакодневног васпитног процеса буде не покушај, већ стварно време васпитања, а било би добро када би још била и радосна за све учеснике процеса? Свака мама, сваки тата решава ове проблеме на свој начин. Јер су задаци код свих родитеља другачији, посебни. И деца су код свих посебна, оно што успављује једно дете може да буде средство узбуђења код другог. Посебно што сада има тако много деце с разним болестима. И способност да се успава дете с болесним стомачићем, а тим пре и с нервним проблемима, највише зависи од познанства с добрим лекаром и од спремности родитеља на подвиге. Тако да овде неће бити реч о рецептима. Али ће бити о причама о томе како родитељи излазе на крај са овим интересантним задатком.
  9. Да ли сте, драга дјецо, некада запитали зашто је Свети Сава већ вијековима најважнија и најчувенија личност у српскоме народу? Одговор на ово питање лежи, између осталога, и у истини да је овај светитељ сјајнога ока, свијетлога образа, радоснога срца и смиренога духа био изузетно мудар, паметан и вриједан, побожан и храбар. Али то, наравно, није све. Одговор нам, поред поменутог, открива и податак из Савиног живота који каже да је светитељ без трунке жаљења оставио блага овога свијета те своју племићку титулу замијенио монашком хаљином, посвећујући свој живот Господу Богу нашему. На концу, Свети Сава је толику славу заслужио и тиме што је читавога живота поучавао свој народ, указујући му неуморно на значај просвјећења и лијечења људи, на неопходност поштовања реда, поретка, права и правде… И то је само дјелић у мноштву врлина које су красиле овог дивног светитеља цркве наше, који је непрестано учио људе да дијеле радост и да се радују једни другима. Зато и ми, мила децо Светога Саве, треба да се угледамо на Светога Саву, да пазимо једни на друге, да гајимо у нашим срцима љубав према сваком човјеку и читавој творевини Божјој, да марљиво учимо, радимо, поштујемо своје родитеље и све људе на свијету, да се трудимо и да не будемо лијени, већ марљиви, вриједни и истрајни, јер нас свему набројаном учи управо Свети Сава, као најдивнији узор и учитељ наш, који је увијек био спреман себе да жртвује ради добробити других људи. Стога, поучени и дотакнути светитељевом милошћу и добротом, и ми, најдража дјецо, треба да – попут Светога Саве – пазимо и бринемо једни о другима, живећи у радости и међусобној љубави довијека! Извор: Епархија диселдорфска и немачка
  10. Откуда то да ми људи на земљи славимо Бога и пјевамо му, драга дјецо? Безбројни су разлози за то, а довољно је да се присјетимо само једнога од њих – величанствене љепоте свијета који нас окружује, а који нам је даровао управо Он – Господ Бог наш. Јер плаветнило неба изнад нас и плаветнило океана око нас, као безброј чудесних слика у бојама, дјело су Божјих руку и израз његове безграничне милости и љубави према свакоме од нас. Ова Божја љубав, топлина и милост нарочито силно загрију наша срца и овај свијет на најрадоснији хришћански празник – Божић, подсјећајући нас сваки пут изнова да је неизмјерно важно да волимо једни друге бесконачном љубављу Божјом. Ваш Епископ Григорије Извор: Епархија деселдорфска и Немачка
  11. Сликовница из едиције Православне приче за децу Издавачке куће Догма су написане инспиративним, узбудљивим и јасним језиком и стилом, а приче су више него поучне, да најмлађе читаоце утврде на Христовом путу. Темељ сваке приче је Црква и породица. Свака сликовница на крају текста има задатак за читаоца. Читаоци могу бити деца предшколског, основношколског и средњошколског узраста, родитељи (нарочито млади брачни парови, али и они који траже прави пут), деке и баке, вероучитељи... Илустрације у сликовницама су рађене воденим бојама, од стране дипломираних сликара и иконописаца, и то је била замисао од првог тренутка - да деца осете лепоту боја, а на такав начин жеља је била да их мало одморимо од коришћења напредне технологије. Из досадашањег, доиста кратког искуства (сликовнице су се појавиле из штампе пре неколико дана) најмлађима књиге постају омиљене и деца радо листају сликовнице изнова и изнова. Њима су потребне нежне, поучне, приче за све генерације, приче које требају да обележе детињство сваког детета, приче о моралу и етици, јасног језика и стила, животне, приче са чијим јунацима деца треба да се идентификују, као што су: 1. Прича о посту: Пред вама је прича која говори о савременим „дигиталним проблемима“ деце и родитеља, у којој се нашао дечак Павле. „Дигитални проблеми“ су нашег Павла потпуно одвукли од друштва, од родитеља, од обавеза - „прогутали“ су га, а да он тога није ни био свестан. Како се и уз помоћ кога и чега из тако тешке ситуације извукао Павле, читајте у нашој књизи „Прича о посту“! 2. Прича о переци: У овој причи, инспирисаној мотивима традиционалне приче о настанку переце, сазнаћете како многе свакидашње ствари могу сведочити Бога, а да ми њих нисмо ни свесни. Једна од таквих ствари је и переца. Како се снашао један монах из 7. века, који је био и учитељ, и своје мале ученике заинтересовао за учење, сазнаћете у књизи „Прича о переци“. 3. Прича о Ани и Цркви: Ова прича објашњава појам Цркве, њену улогу, сврху, значај, одговара на питање „зашто ићи у Цркву“. Прича може бити корисна не само за децу, већ и за оне који тек ступају на пут православља. Главне улоге у овој причи припадају девојчици Ани и њеној баки, а радња се догађа у породичном амбијенту предивног Аниног дворишта и куће. Једног недељног јутра Ана одбија да крене са родитељима на Литургију. Како се ситуација решила и шта је Ана ново научила, сазнајте у нашој књизи „Прича о Ани и Цркви“. 4. Прича о савести: У овој идиличној причи говори се о сестринској љубави, о грижи савести, искупљењу, сећању и одговорности. Радња приче смештена је у другу половину 20. века, у једну тајновиту градску улицу. Шта се догађало ту и тада и како се сестра Марија нашла у нерешивој ситуацији, сазнајте читајући књигу „Прича о савести“. 5. Прича о тврдом срцу: Пред вама је прича из које се учи о трпљењу и стрпљењу, о огорчености и љубави, о сновима и јави, о тражењу и проналажењу пута Господњег. Добриша се зове јунак ове истините приче. Како је то када дечије срце од патње отврдне, па се касније од доброте и љубави отопи и постане оно које воли и помаже другима, сазнајте у књизи „Прича о тврдом срцу“. Према мишљењу многих пријатеља издавачке куће Догма, како у Европи, тако и у Америци и Канади, као и независних учесника у процесу испитивања тржишта, приче су: "премашиле сва очекивања", "штиво које је преко потребно деци", "одличне, само тако наставите", "доводе до суза", "лектира за веронауку", док су илустрације оцењене као: "изузетне", "предивне", "ово нам је требало", "оригинално, префињено, потпуно прати текст, православно". У наступајућим празницима ове сликовнице су одличан поклон за славе, у остатку године за крштења, венчања, прославу Светог Саве, упис у школу, дељење парохијанима приликом одласка у њихове домове... За штампање ове едиције добили смо препоруку Одбора за верску наставу (28. мај 2019, бр. 85-19), као и благослов Синода за снабдевање патријаршијских црквених продавница (30. мај 2019, ПУО бр. 769/зап. 170). За само неколико дана од изласка из штампе књиге могу да се купе у црквеним продавницама Архиепископије београдско-карловачке у Београду (код хотела Москва, у Нушићевој улици, на Булевару Краља Александра код Главне поште, у Ресавској улици), на територији Митрополије црногорско-приморске и црквеним продавницама Епархије нишке. Ускоро очекујемо заступљеност и у осталим епархијама, као и у градским књижарама о чему ћемо вас благовремено обавештавати. Почео је са радом и наш сајт: dogmapublishinghouse.com. Ускоро ће почети са радом и сајт са rs доменом: dogmaizdavackakuca.rs. Пронађите нас на друштвеној мрежи фејсбук. Издавачка кућа Догма директор Милован Парезановић, теолог и вероучитељ Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Почела је нова школска година а самим тим са радом су почеле и школе вјеронауке којих, хвала Богу, има доста у нашој Митрополији. О школи вјеронауке при храму Светог Ђорђа под Горицом разговарали смо са вјероучитељем теологом Надицом Радовић. Звучни запис разговора Надица, која је вјеронауку предавала најприје у Београду, прије доласка у Црну Гору је са нама подијелила своја искуства о вјеронауци, креативности на часовима, заједничким активностима са другим школама вјеронауке, искустивма која носи са дјечјих сабора који се сваке године одржавају на Цетињу. Извор: Радио Светигора
  13. -Творцу на славу, родитељима на радост, а Цркви и отаџбини на корист- Саборност је важно својставо Цркве Божје. Према речима преподобног Јустина Ћелијског: "Међусобно повезани богочовечанском саборношћу – кроз Свете Тајне и врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме". Ваистину, Црква је сабирање око Христа и у Христу Духом Светим. Отуда је литургијско сабрање срж црквеног живота јер оно представља заједницу са Богом и свима светима. И свако друго унутарцрквено сабрање проистиче из тог литургијског сабрања и представља његов наставак. У том духу, Господ наш Исус Христос је рекао: Где су двоје или троје сабрани у моје име, онде сам и ја међу њима (Мт. 18,20). С тога су црквена сабрања особито важан аспект црквене мисије и живота. У недељу 13. по Педесетници, на дан празновања Сабора српских светитеља, 15. септембра 2019. лета Господњег, ученици Основне школе Михајло Пупин узели су учешће у литургијском сабрању у Светосимеоновском храму у Ветернику, тако пројавивши и делатно потврдивши своју љубав према Цркви и верској настави. Светом Литургијом началствовао је презвитер Игор Игњатов, парох ветернички, а саслуживали су презвитер Лазар Мајсторовић и ђакон Мирослав Стојановић. Предвођени вероучитељем Браниславом Илићем ученици су се сабрали у овај недељни дан како би своје богочежњиве душе нахранили небеским Хлебом, али и како би примили благослов Божји на почетку нове школске године. „Пустите децу и не браните им да долазе к Мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14). Речи изговорене у далекој прошлости звучале су као да су изговорене данас, а као да осликавају Тајну будућега века. Радосна лица деце и пажња са којом су учествовали у литургијском сабрању и молепствију на почетку школске године, кроз саборну молитву, сведочила су да је Христос и даље Онај Који из уста деце и одојчади чини себи хвалу (Пс 8, 3). Вероучитељ Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Налазећи се на прагу нове школске године, са званичне интернет странице Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске "Саборност" доносимо обраћање Његовог Преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија које је упутио свим полазницима Православног катихизиса. Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу? Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу. Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију. У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља. Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије Извор: Саборност
  15. Ако говоримо о Цркви као религији или као хришћанској конфесији, њене могућности данас веома су мале. Религија више не игра улогу у јавности коју је имала некад, и Црква као таква нема више значајног утицаја на живот савремених људи. Међутим, треба имати у виду да је Православна црква, исто тако, носитељка једног вековног духовног наслеђа, светоотачке традиције хришћанског Истока, која је намењена свим људима свих времена, у свим подручјима њиховог живота. Као таква, православна вера може имати значаја за излажење у сусрет питањима о којима данас говоримо, онако како и друге велике традиције источне духовности данас излазе у сусрет потребама људи савремене цивилизације на Западу и у читавом свету. Важне одговоре не треба очекивати од православне педагогије као једне стручне теолошке дисциплине или теолошког конструкта. Када у Православној цркви размишљамо о одрастању, ми говоримо о Богу који штити, спашава, милује и чува нашу децу и нас, говоримо о цркви која није заједница одраслих већ заједница одраслих и деце, или у једном другом смислу само заједница деце, деце Божије, говоримо о односима љубави у Христу, који се манифестују и у односима са децом, који могу имати педагошког учинка, али представљају и значе много више од тога. Сама педагогија у том смислу може да значи и ограничење, оваква како је ми доживљавамо данас, настала у новом веку, у доба модерне и просветитељства. Један од највећих православних теолога ХХ века, Јустин Поповић, изрекао је оштар критички став према хуманистичкој педагогији, у свом делу Светосавска философија просвете. Овај став стоји у сагласности са савременим критикама, не само у педагогији већ и у друштвеним наукама уопште. Противречности у одрастању деце данас није могуће разумети другачије него размишљати сагласно философији савременог света. А у језику који говоре данашњи људи све је мање места за педагошке односе у традиционалном значењу. То није случајно, и то не треба осећати само као проблем, већ и као одређену врсту освешћења. Ваља се запитати о чему говоримо када говоримо о проблемима одрастања? Да ли су то проблеми које имамо са децом, или их имамо са собом као родитељима, или са собом као одраслим, зрелим особама, заинтересованим на било који начин за проблеме одрастања деце? Чији су то проблеми? Како се они одражавају на наш став/однос према деци? Како да тај однос буде конструктивнији? Ово је друга врста питања у односу на педагошка. То су примарнија питања од педагошких. То је шири захват, шира перспектива посматрања односа са децом, која је данас потребна свету како би изашао у сусрет проблемима одрастања. Да ли је данас могуће хришћанско васпитање деце? Многима ово питање може изгледати чудно. Међутим, данас се широм света разматра дилема је ли заиста могуће духовно васпитање, морално васпитање, па чак и је ли могуће само васпитање. Та могућност подвргнута је озбиљном преиспитивању, нарочито након Другог светског рата, када су Теодор Адорно и теоретичари Франкфуртског круга изнели тезу да после Аушвица нема више смисла писати поезију. Многи су из тога извлачили различите импликације, између осталог и ону да се данас не може, бар не на исти начин као некада, говорити о васпитању младих нараштаја. Не ради се само о траумама Другог светског рата. Ми живимо у доба постмодерне, која је прогласила раскид са свим великим причама модерне и просветитељства. Тако је и сама педагогија означена као једна од великих прича, метанаратив односа са децом, иза којег стоји ништа друго него технолошка рационалност цивилизације новог века. То значи да се дете у васпитању тумачи као објекат планског и систематског утицаја одраслих, а педагогија се бави ефикасношћу тог утицаја, постизањем одређеног циља коришћењем одређених средстава. Међутим, у стварним односима са децом утицај се догађа на дубљем нивоу, непланирано, сам од себе, зато што су то лични односи и зато што је однос тајна. Овде је далеко важније питати се шта ми заиста, у стварности, радимо са децом, уместо оног педагошког: шта да радимо са децом. А оно шта радимо са децом има везе са тиме шта радимо са собом. Захтев новог времена је да пустимо децу и гледамо себе. Шта год деца радила, може се рећи да то раде на свој начин. Одсудно питање за нас одрасле је шта радимо ми, шта говоримо, шта мислимо и којом енергијом зрачимо, у нашим односима са децом. Када кажем, да гледамо, да поставимо питање, то значи да другачије позиционирамо фокус пажње и одговорности. Пустити децу, то су речи из чувеног хита рок групе Пинк Флојд, уз који су одрастале наше генерације. Он гласи: „Наставниче, пусти децу. Ти си само још једна цигла у зиду.” Ово је позив нама одраслима да размотримо себе и свет који смо створили. Зид, то је у чувеном филму с краја осамдесетих свет одраслих у који млади ступају. Тај позив односи се на школу, односно образовање, али он једнако важи и за породицу и друштво и друге „агенсе социјализације”, који су уједно и агенси васпитања. Велико је сазнање двадесетог века: свет одраслих није сачињен по мери детета. У њему нема места за дете као дете. На другој страни, Господ Исус Христос пре две хиљаде година изриче јасно и недвосмислено: Будите као деца, јер је њихово Царство небеско. Марија Монтесори тврди да човечанство до данас није схватило важност и озбиљност ових речи, називајући то несхватање несхватљивим слепилом одраслих људи. Прва брига у односима са децом тиче се нас самих: како да се ослободимо својих страсти и својих везаности. Наше преокупације, укључујући и наш грех, утичу на децу. Оне их уводе у свет греха. Ово је основна дистинкција између света детета и света одраслих. Одрастајући, постепено улазећи у свет одраслих, дете постаје актер греха. Утицај одраслих на децу уједно је и пут преношења првородног греха. Ово је један од кључних доприноса хришћанске педагогије, односно хришћанске етике односа са децом. Оно што недостаје хуманистичкој педагогији јесте свесност о постојању и широкој распрострањености разноврсних аномалија у односима са децом, које ми хришћани називамо грехом. Васпитање није само формативно, оно је и критичко, самоослобађајуће, еманципаторско. Оно што је важно у васпитању није исправљање детета, већ исправљање нас одраслих који на децу по природи ствари и заједничког живота утичемо. Не ради се о друштвено-историјским условљеностима, већ и о духовним темељима односа у васпитању. Православна етика односа са децом шаље важну поруку: одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети. Ми нисмо богови својој деци. Ово је порука за све људе, не само за оне који се изјашњавају као верници. Окрените се Богу, односно универзуму, односно животу, држите се оних вредности којих сте свесни и које следите. И у наше време нашироко долазе до изражаја темељне заблуде у односима са децом, имплицитни став да су одрасли непогрешиви и сами себи довољни, а које се показују као инхерентни део сваког педагошког приступа. Имајући то у виду, све је мање основа за одбрану васпитања у традиционалном смислу. Ауторитет, који је некада чинио основу свих друштвених, па и породичних односа, данас, с обзиром на све противречности одрастања у савременом свету, с правом долази под сумњу. Основна брига у односима одраслих са децом у православном хришћанском предању тиче се тога како сачувати дете од себе, од свог греха. Грех се у нашим односима са ближњим, па и са децом, манифестује на различите начине. Те манифестације називају се страсти, пороци или зависности. Оне представљају различите начине везаности за пролазне или приземне вредности, и у том смислу оне су духовни поремећаји који обележавају, а у практичном смислу и условљавају наше односе са другима. Када је реч о одраслима, оне условљавају њихове односе са децом, пре свега ометајући развој позитивних емоција према родитељству: материнству посебно и очинству посебно, према себи у улози родитеља, а однос је у етици нешто обухватније од улоге. Eтика православних хришћана полази од питања како изаћи на крај са собом, са својом неумереношћу, са својом пожудом, похлепом, са својим негативностима, са својом љутњом, са својим осећајем празнине и бесмисла, са својом надменошћу. Ова стања душе одраслих јесу оно што стварно угрожава децу у заједничком животу са њима. Под претпоставком да је човек сам немоћан да изађе на крај са овим духовним слабостима и поремећајима, пресудну важност има његова вера. И она је пресудна првенствено у том смислу. Однос са Богом у кога верујемо, или са оним у шта верујемо, је референтан нашем односу са ближњима, у овом случају нашем односу са децом. У пракси свакодневног живота, деца осећају силовит напад од стране нас одраслих, кроз наше поступке, наше речи, наше мисли и наше зрачење, односно енергетске поруке које им шаљемо када смо подложни нападима искушења. Важније је шта нећемо радити него шта ћемо радити у односима са децом. Још је Свети апостол Павле упозоравао: Родитељи, не раздражујте своју децу. Деца на то раздраживање одговарају механизмима одбране, из којих често прелазе у напад. Чешће од тога, она се склањају, отуђују, удаљавају од својих најближих. То је њихова реакција на неразумевање, које може бити још и интензивирано педагошким намерама одраслих. Идеје о хришћанском васпитању могу бити контрапродуктивне, штавише опасне, онда када се притисак на децу врши у име Бога и с позивањем на Бога. Последица ових аномалија у односима са децом огледа се у неспособности одраслих за стварно присуство. У томе лежи једно од основних објашњења проблема који се јављају у одрастању. Наше склоности, ојачане и легитимисане педагошким намерама, чине нас неспособнима за присуство и ми запостављамо своју децу. Ово запостављање у свакодневном животу догађа се у форми осуђивања деце, приговарања деци, жаљења и јадиковања због деце и њиховог понашања. Оваква обраћања камуфлирана су тобожњом бригом, љубављу и великим причама, од којих је највећа васпитање. Иза њих стоји неодговорност, незахвалност Богу за живот и здравље наше деце, недостатак вере у добро и неспособност да будемо присутни. Извор: Теологија.нет
  16. Говорити о васпитању деце из хришћанске перспективе, а држати се контекста о развоју деце у једном савременом друштву, значи говорити о томе колико је Црква данас, поред државе и невладиног сектора, у стању да се укључи у решавање проблема породице и одрастања у друштву. Ако говоримо о Цркви као религији или као хришћанској конфесији, њене могућности данас веома су мале. Религија више не игра улогу у јавности коју је имала некад, и Црква као таква нема више значајног утицаја на живот савремених људи. Међутим, треба имати у виду да је Православна црква, исто тако, носитељка једног вековног духовног наслеђа, светоотачке традиције хришћанског Истока, која је намењена свим људима свих времена, у свим подручјима њиховог живота. Као таква, православна вера може имати значаја за излажење у сусрет питањима о којима данас говоримо, онако како и друге велике традиције источне духовности данас излазе у сусрет потребама људи савремене цивилизације на Западу и у читавом свету. Важне одговоре не треба очекивати од православне педагогије као једне стручне теолошке дисциплине или теолошког конструкта. Када у Православној цркви размишљамо о одрастању, ми говоримо о Богу који штити, спашава, милује и чува нашу децу и нас, говоримо о цркви која није заједница одраслих већ заједница одраслих и деце, или у једном другом смислу само заједница деце, деце Божије, говоримо о односима љубави у Христу, који се манифестују и у односима са децом, који могу имати педагошког учинка, али представљају и значе много више од тога. Сама педагогија у том смислу може да значи и ограничење, оваква како је ми доживљавамо данас, настала у новом веку, у доба модерне и просветитељства. Један од највећих православних теолога ХХ века, Јустин Поповић, изрекао је оштар критички став према хуманистичкој педагогији, у свом делу Светосавска философија просвете. Овај став стоји у сагласности са савременим критикама, не само у педагогији већ и у друштвеним наукама уопште. Противречности у одрастању деце данас није могуће разумети другачије него размишљати сагласно философији савременог света. А у језику који говоре данашњи људи све је мање места за педагошке односе у традиционалном значењу. То није случајно, и то не треба осећати само као проблем, већ и као одређену врсту освешћења. Ваља се запитати о чему говоримо када говоримо о проблемима одрастања? Да ли су то проблеми које имамо са децом, или их имамо са собом као родитељима, или са собом као одраслим, зрелим особама, заинтересованим на било који начин за проблеме одрастања деце? Чији су то проблеми? Како се они одражавају на наш став/однос према деци? Како да тај однос буде конструктивнији? Ово је друга врста питања у односу на педагошка. То су примарнија питања од педагошких. То је шири захват, шира перспектива посматрања односа са децом, која је данас потребна свету како би изашао у сусрет проблемима одрастања. Да ли је данас могуће хришћанско васпитање деце? Многима ово питање може изгледати чудно. Међутим, данас се широм света разматра дилема је ли заиста могуће духовно васпитање, морално васпитање, па чак и је ли могуће само васпитање. Та могућност подвргнута је озбиљном преиспитивању, нарочито након Другог светског рата, када су Теодор Адорно и теоретичари Франкфуртског круга изнели тезу да после Аушвица нема више смисла писати поезију. Многи су из тога извлачили различите импликације, између осталог и ону да се данас не може, бар не на исти начин као некада, говорити о васпитању младих нараштаја. Не ради се само о траумама Другог светског рата. Ми живимо у доба постмодерне, која је прогласила раскид са свим великим причама модерне и просветитељства. Тако је и сама педагогија означена као једна од великих прича, метанаратив односа са децом, иза којег стоји ништа друго него технолошка рационалност цивилизације новог века. То значи да се дете у васпитању тумачи као објекат планског и систематског утицаја одраслих, а педагогија се бави ефикасношћу тог утицаја, постизањем одређеног циља коришћењем одређених средстава. Међутим, у стварним односима са децом утицај се догађа на дубљем нивоу, непланирано, сам од себе, зато што су то лични односи и зато што је однос тајна. Овде је далеко важније питати се шта ми заиста, у стварности, радимо са децом, уместо оног педагошког: шта да радимо са децом. А оно шта радимо са децом има везе са тиме шта радимо са собом. Захтев новог времена је да пустимо децу и гледамо себе. Шта год деца радила, може се рећи да то раде на свој начин. Одсудно питање за нас одрасле је шта радимо ми, шта говоримо, шта мислимо и којом енергијом зрачимо, у нашим односима са децом. Када кажем, да гледамо, да поставимо питање, то значи да другачије позиционирамо фокус пажње и одговорности. Пустити децу, то су речи из чувеног хита рок групе Пинк Флојд, уз који су одрастале наше генерације. Он гласи: „Наставниче, пусти децу. Ти си само још једна цигла у зиду.” Ово је позив нама одраслима да размотримо себе и свет који смо створили. Зид, то је у чувеном филму с краја осамдесетих свет одраслих у који млади ступају. Тај позив односи се на школу, односно образовање, али он једнако важи и за породицу и друштво и друге „агенсе социјализације”, који су уједно и агенси васпитања. Велико је сазнање двадесетог века: свет одраслих није сачињен по мери детета. У њему нема места за дете као дете. На другој страни, Господ Исус Христос пре две хиљаде година изриче јасно и недвосмислено: Будите као деца, јер је њихово Царство небеско. Марија Монтесори тврди да човечанство до данас није схватило важност и озбиљност ових речи, називајући то несхватање несхватљивим слепилом одраслих људи. Прва брига у односима са децом тиче се нас самих: како да се ослободимо својих страсти и својих везаности. Наше преокупације, укључујући и наш грех, утичу на децу. Оне их уводе у свет греха. Ово је основна дистинкција између света детета и света одраслих. Одрастајући, постепено улазећи у свет одраслих, дете постаје актер греха. Утицај одраслих на децу уједно је и пут преношења првородног греха. Ово је један од кључних доприноса хришћанске педагогије, односно хришћанске етике односа са децом. Оно што недостаје хуманистичкој педагогији јесте свесност о постојању и широкој распрострањености разноврсних аномалија у односима са децом, које ми хришћани називамо грехом. Васпитање није само формативно, оно је и критичко, самоослобађајуће, еманципаторско. Оно што је важно у васпитању није исправљање детета, већ исправљање нас одраслих који на децу по природи ствари и заједничког живота утичемо. Не ради се о друштвено-историјским условљеностима, већ и о духовним темељима односа у васпитању. Православна етика односа са децом шаље важну поруку: одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети. Ми нисмо богови својој деци. Ово је порука за све људе, не само за оне који се изјашњавају као верници. Окрените се Богу, односно универзуму, односно животу, држите се оних вредности којих сте свесни и које следите. И у наше време нашироко долазе до изражаја темељне заблуде у односима са децом, имплицитни став да су одрасли непогрешиви и сами себи довољни, а које се показују као инхерентни део сваког педагошког приступа. Имајући то у виду, све је мање основа за одбрану васпитања у традиционалном смислу. Ауторитет, који је некада чинио основу свих друштвених, па и породичних односа, данас, с обзиром на све противречности одрастања у савременом свету, с правом долази под сумњу. Основна брига у односима одраслих са децом у православном хришћанском предању тиче се тога како сачувати дете од себе, од свог греха. Грех се у нашим односима са ближњим, па и са децом, манифестује на различите начине. Те манифестације називају се страсти, пороци или зависности. Оне представљају различите начине везаности за пролазне или приземне вредности, и у том смислу оне су духовни поремећаји који обележавају, а у практичном смислу и условљавају наше односе са другима. Када је реч о одраслима, оне условљавају њихове односе са децом, пре свега ометајући развој позитивних емоција према родитељству: материнству посебно и очинству посебно, према себи у улози родитеља, а однос је у етици нешто обухватније од улоге. Eтика православних хришћана полази од питања како изаћи на крај са собом, са својом неумереношћу, са својом пожудом, похлепом, са својим негативностима, са својом љутњом, са својим осећајем празнине и бесмисла, са својом надменошћу. Ова стања душе одраслих јесу оно што стварно угрожава децу у заједничком животу са њима. Под претпоставком да је човек сам немоћан да изађе на крај са овим духовним слабостима и поремећајима, пресудну важност има његова вера. И она је пресудна првенствено у том смислу. Однос са Богом у кога верујемо, или са оним у шта верујемо, је референтан нашем односу са ближњима, у овом случају нашем односу са децом. У пракси свакодневног живота, деца осећају силовит напад од стране нас одраслих, кроз наше поступке, наше речи, наше мисли и наше зрачење, односно енергетске поруке које им шаљемо када смо подложни нападима искушења. Важније је шта нећемо радити него шта ћемо радити у односима са децом. Још је Свети апостол Павле упозоравао: Родитељи, не раздражујте своју децу. Деца на то раздраживање одговарају механизмима одбране, из којих често прелазе у напад. Чешће од тога, она се склањају, отуђују, удаљавају од својих најближих. То је њихова реакција на неразумевање, које може бити још и интензивирано педагошким намерама одраслих. Идеје о хришћанском васпитању могу бити контрапродуктивне, штавише опасне, онда када се притисак на децу врши у име Бога и с позивањем на Бога. Последица ових аномалија у односима са децом огледа се у неспособности одраслих за стварно присуство. У томе лежи једно од основних објашњења проблема који се јављају у одрастању. Наше склоности, ојачане и легитимисане педагошким намерама, чине нас неспособнима за присуство и ми запостављамо своју децу. Ово запостављање у свакодневном животу догађа се у форми осуђивања деце, приговарања деци, жаљења и јадиковања због деце и њиховог понашања. Оваква обраћања камуфлирана су тобожњом бригом, љубављу и великим причама, од којих је највећа васпитање. Иза њих стоји неодговорност, незахвалност Богу за живот и здравље наше деце, недостатак вере у добро и неспособност да будемо присутни. Извор: Теологија.нет View full Странице
  17. Прослављајући Васкрсење Христово ‒ „у Коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), руковођени пастирском бригом Цркве, по већ устаљеној благословеној пракси, а у духу пасхалне радости над радостима и славља над слављима, у Светли уторак, 30. априла 2019. лета Господњег, након Литургије служене у храму преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, пастирска брига Цркве Божје и љубав делатно су показани посетом ветерничког Дома за децу, омладину и старе ометене у развоју. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Ову значајну установу посетило је свештенство Светосимеоновског храма: протопрезвитер Предраг Билић, презвитери Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, ђакон Мирослав Стојановић, као и катихета Бранислав Илић. Након појања пасхалног тропара са стиховима и сугубе јектеније, отац Бранислав, настојатељ ветерничког храма и надлежни парох ове установе, честитао је Празник над празницима запосленима и свим корисницима Дома, нагласивши да радост Васкрсења Христовог увек треба да греје наше срце, како бисмо у тој небоземној радости угодили Васкрслом Господу и постали живи и делатни сведоци Васкрсења. На крају, корисницима Дома су, уз васкршњи поздрав и благослов, подељена васкршња јаја. Посета је окончана пријатним гостопримством и разговором са запосленима ове установе. Извор: Радио Беседа
  18. Девојчице и дечаци можда и не знају да ружни коментар вршњака или примамљив позив непознате одрасле особе на „Фејсбуку” представља насиље, а родитељи их морају од тога заштитити појачаним надзором, макар то значило и ухођење Аутор: Андријана Цветићанинсубота, 13.10.2018. у 13:35 Ружни коментари на друштвеним мрежама које вршњаци остављају испод слика другара из разреда, улице или краја нису само безазлени несташлуци. Могу да изазову озбиљне последице по танане дечије душе. Још је опасније предаторство одраслих преступника и педофила у виртуелном свету. Зато сви савети који се тичу васпитања деце, рецимо да на улици не разговарају са непознатима особама нити да прихватају да са њима некуда оду, важе и за свет екрана. У времену када деца у просеку проводе више од пет сати дневно испред рачунара, са таблетом или паметним телефоном у рукама, мајке и очеви морају да их пазе баш као и када су ван дома. Интернет уз своје предности и олакшице које је унео, нарочито последњих година, није имун на криминал и зло које може да нашкоди нарочито најмлађима. Колико су родитељи и тинејџери у Србији упознати са тамним странама онлајн света, да ли у Србији постоје службе и програми које се баве безбедношћу и заштитом деце на интернету питали смо Татјану Матић, државну секретарку у Министарству трговине, туризма и телекомуникација.
  19. Празник Благовести означава тренутак кад је Господ узео људску природу и дошао у овај свет. Зато се на царским дверима осликава сусрет Марије и Гаврила. Христос нам долази кроз Богомајку. Празник је значајан и због тога што се кроз њен слободан пристанак наставља заједништво, можемо рећи – савезништво Бога и човека. Марија није била тек обавештена о стварима које ће се десити, био је потребан њен пристанак на ту жртву и љубав која није била мала. „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“ (Лк, 1, 38). И тако и ми са Гаврилом певамо Богомајци: „Радуј се! “ , и славимо Божију љубав због које је постао један од нас. Требало би истаћи да је празник Благовести уједно и празник мајчинства. Славећи чудесно зачеће Христово, посредно славимо и чудо зачећа сваког човека, чудо новог живота. Не заборављајмо да је управо Бог Извор живота и да трудноћа треба да се схвати као Божији благослов. Тешка времена у којима живимо захтевају хришћанску одговорност која позива на делање. Осим молитве и евхаристијског радовања, празник можемо славити и тако што ћемо се борити за мајке и децу. Сведоци смо колико је у нашој земљи тешко будућим и садашњим мајкама. Послодавци често избегавају да запосле жене које нису рађале. Новоусвојени закон ставља труднице у незавидан положај, јер ће будуће маме пре отварања боловања морати да раде 12 месеци у континуитету, како би за време боловања примале пун износ накнаде зараде. Упркос великим речима, не видимо на делу да је олакшан положај мајки и деце. Уписати дете у вртић је, због многобројних условљавања, постало велика вештина. Да не помињемо лечење деце које држава једва и да помаже, децу са посебним потребама која су на маргинама друштва. Али се формално испуњава такозвана инклузија (која више штети него што користи). Родитељи сувише времена проводе на послу да би обезбедили основно, а деца остају гладна љубави и израстају у несрећне људе. Земља нестаје јер нисмо довољно храбро заштитили мајке и децу. И све док у детету будемо видели име на формулару и бројку потребну за наталитет, а не Божије чудо и будућег великог човека – наш народ ће нестајати. Све док мајке гледамо као додатни трошак по фабрике, радње и државни буџет, а не видимо у свакој мајци слику Богородице – ми чинимо грех мајкоубиства. Али и чедоморства. Јер све је више мајки које на своје благовести, на сазнање о трудноћи кажу: не. Не могу, не желим, не дају ми. Не оправдавам не-мајке, али кривица је и на свима који се поставе нечовечно и који прећуткују неправду. Забринути смо за милион и једну ствар, али као народ, као људи и хришћани највише треба будемо забринути због све лошијих услова за мајке и децу. Нека је свима сретан празник! Христос је дошао међу људе! Марија је пристала на крст мајчинства, највећег мајчинства знаног људима. И сваки пут се сетимо да Христос у свакој мајци види слику Своје Мајке. И поступајмо тако: људски, хришћански, одговорно, храбро. Да би се мајке више осмехивале и рађале што више деце. Без бојазни да ли ће им деца бити гладна, неизлечена, незаштићена. Народ који не учини све да заштити мајке и децу сигурно ће ишчезнути. вероучитељ Марко Радаковић Извор: Авденаго
  20. Празник Благовести означава тренутак кад је Господ узео људску природу и дошао у овај свет. Зато се на царским дверима осликава сусрет Марије и Гаврила. Христос нам долази кроз Богомајку. Празник је значајан и због тога што се кроз њен слободан пристанак наставља заједништво, можемо рећи – савезништво Бога и човека. Марија није била тек обавештена о стварима које ће се десити, био је потребан њен пристанак на ту жртву и љубав која није била мала. „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“ (Лк, 1, 38). И тако и ми са Гаврилом певамо Богомајци: „Радуј се! “ , и славимо Божију љубав због које је постао један од нас.Требало би истаћи да је празник Благовести уједно и празник мајчинства. Славећи чудесно зачеће Христово, посредно славимо и чудо зачећа сваког човека, чудо новог живота. Не заборављајмо да је управо Бог Извор живота и да трудноћа треба да се схвати као Божији благослов. Тешка времена у којима живимо захтевају хришћанску одговорност која позива на делање. Осим молитве и евхаристијског радовања, празник можемо славити и тако што ћемо се борити за мајке и децу. Сведоци смо колико је у нашој земљи тешко будућим и садашњим мајкама. Послодавци често избегавају да запосле жене које нису рађале. Новоусвојени закон ставља труднице у незавидан положај, јер ће будуће маме пре отварања боловања морати да раде 12 месеци у континуитету, како би за време боловања примале пун износ накнаде зараде. Упркос великим речима, не видимо на делу да је олакшан положај мајки и деце. Уписати дете у вртић је, због многобројних условљавања, постало велика вештина. Да не помињемо лечење деце које држава једва и да помаже, децу са посебним потребама која су на маргинама друштва. Али се формално испуњава такозвана инклузија (која више штети него што користи). Родитељи сувише времена проводе на послу да би обезбедили основно, а деца остају гладна љубави и израстају у несрећне људе. Земља нестаје јер нисмо довољно храбро заштитили мајке и децу. И све док у детету будемо видели име на формулару и бројку потребну за наталитет, а не Божије чудо и будућег великог човека – наш народ ће нестајати. Све док мајке гледамо као додатни трошак по фабрике, радње и државни буџет, а не видимо у свакој мајци слику Богородице – ми чинимо грех мајкоубиства. Али и чедоморства. Јер све је више мајки које на своје благовести, на сазнање о трудноћи кажу: не. Не могу, не желим, не дају ми. Не оправдавам не-мајке, али кривица је и на свима који се поставе нечовечно и који прећуткују неправду.Забринути смо за милион и једну ствар, али као народ, као људи и хришћани највише треба будемо забринути због све лошијих услова за мајке и децу. Нека је свима сретан празник! Христос је дошао међу људе! Марија је пристала на крст мајчинства, највећег мајчинства знаног људима. И сваки пут се сетимо да Христос у свакој мајци види слику Своје Мајке. И поступајмо тако: људски, хришћански, одговорно, храбро. Да би се мајке више осмехивале и рађале што више деце. Без бојазни да ли ће им деца бити гладна, неизлечена, незаштићена. Народ који не учини све да заштити мајке и децу сигурно ће ишчезнути.
  21. Добротворна установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић са благословом Епископа бачког др Иринеја у сарадњи са Катихетским одбором Епархије бачке и ове године организује добротворну акцију прикупљања пакетића за децу са Косова и Метохије. Акција прикупљања пакетића под називом Деца - деци реализује се поводом највећег хришћанског празника Васкрсења Христовог у новосадским основним и средњим школама од 18. марта до 15. априла 2019. године. Прикупљени пакетићи ће бити подељени малишанима на Косову и Метохији како би Празник над празницима дочекали још радосније са својим породицама. Пакетићи садрже: школски прибор, средства за личну хигијену, дуготрајне слаткише, друштвене игрице за децу и гардеробу. Извор: Српска Православна Црква
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 7. фебруара 2019. године делегацију Поштанске штедионице на челу са мр Бојаном Кекићем, председником Извршног одбора банке, а поводом њихове подршке мисији Српске Православне Цркве намењене деци и помоћи пројекту Стопама наших предака. Пријем је почео презентацијом досадашњег развоја споменутог пројекта, који је са благословом Свјатјејшег, покренуло и води Светосавско звонце, званично гласило Српске Православне Цркве за децу, а коју је припремио вођа пројекта г. Димитрије Стикић. Овај јединствени концептуални пројекат који кроз рад са талентованом децом, на образовни и практични начин обрађује тему српске традиције, језика, писма и вере православне, са посебним освртом на истoријски период Великог рата и боравак српске војске и народа на острву Крфу од 1916. до 1918. године, за претходних седам година дао је веома значајне резултате. Укључио је преко 350 најталентованијих ђака из читавог региона, који су својим трудом и радом за време боравка на Крфу, идући стопама предака и сами остављали отисак својих вредних руку, показујући да дело предака, тих див јунака, није заборављено. Ђаци су обновили спомен обележја у Агиос Матеосу, луци Гувији, поставили плочу на месту где је некад био хотел Бела Венеција, где је било и седиште српске државе пуне две године, оформили ново спомен обележје у месту Като Коракиана подигнувши споменик крајпуташ чувеном Гвозденом пуку Моравске дивизије, отворили новоформирани Трг крфско-српског пријатељства, који ће бити ново место окупљања Срба и Грка данашњег времена у име неговања и надградње братских односа два народа. Кроз припремљену презентацију приказани су и планови развоја пројекта који су неопходни, како би се кроз програме и активности створила могућност укључења већег броја талентоване деце и његово активно трајање на терену Крфа дуже него досадашњих две недеље. То подразумева и формирање школског кампа за шта постоји подршка локалне самоуправе Града Крфа, која даје један свој стари камп у луци Гувији, педесет метара удаљеног од места где се искрцала српска војска 1916. године, а у којем постоји потреба обнове, реконструкције и уређења, па је стога и приказан радни план и нацрт који је редакција Светосавског звонца приремила, као и могућност изградње и капеле од постојећег објекта, где би се додао звоник и која би била дечја задужбина подигнута у знак молитвеног сећања на жртву и страдање предака који су мученички пострадали дајући свој живот за слободу Отаџбине и будућих покољења. Захваљујући горе поменутој подршци, предивна образовна наградна екскурзија на Крф добија могућност свог напретка и развоја, што је по оцени Његове Светости, веома важно, јер негује и чува вредности које су нас одржале током векова. Кроз дела и живот младих људи - његових учесника, тка прелепу будућност оличену у подстицају њиховог врлинског живота и удруживању са својим вршњацима који деле исте вредности. Због дате подршке и показаног позитивног примера, Свјатјејшиј је даровао Захвалницом као малим знаком пажње и сведочанством о учињеном добром делу, Поштанску штедионицу, предавши је свечано у руке њеном првом човеку и представнику мр Бојану Кекићу. Господин Кекић је, у име делегације Поштанске штедионице, захвалио на указаном поверењу и дару, истакавши да је то за њега лично, његове сараднике и саму Поштанску штедионицу велика част и да ће наставити да подржава мисионарски рад Српске Православне Цркве, јер је то институција која је очувала државу и већ 800 година бди над народом својим, молећи се, саветујући га и подучавајући. Извор: Српска Православна Црква
  23. Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце. Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба. Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости. – Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић. Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце. – Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић. Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице. – Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић. Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују. – Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема. Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења. Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује. – За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј. Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник. „Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“. Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике. – Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ. Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела. – Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године. За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице. – Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Други број часописа за децу „Orthodoxe Kinderzeitschrift“, двојезичног часописа за децу Епархије диселдорфске и немачке, приређен је поводом празника Светог Саве. У њему се налазе текстови о принцу Растку који се одрече овоземаљске раскоши због неба и који дворску одећу замени монашком ризом. Тако Растко постаде Сава који ће у земљу својих родитеља донети незалазну светлост истине, светлост Јеванђеља. „Orthodoxe Kinderzeitschrift“ годишње излази у четири броја и може се набавити у свим богослужбеним местима Епархије диселдорфске и немачке. Извор: Српска Православна Црква
  25. „Orthodoxe Kinderzeitschrift“ – двојезични часопис за децу Епархије диселдорфске и немачке. Деца су попут цвећа, које чине лепшим не само живот њихових родитеља, већ и живот Цркве уопште. Овај украс наше црквене и животне баште је осетљив и тражи сталну бригу. Са том свешћу и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Диселдорфа и Немачке г. Григорија покренут је часопис за децу Оrthodoxe Kinderzeitschrift приређен као двојезично издање. У првом божићном броју се могу наћи текстови који би требало да прикажу Тајну рођења Детета Које је спасло свет. Часопис ће годишње излазити у четири броја. Orthodoxe Kinderzeitschrift се може набавити у свим богослужбеним местима Епархије диселдорфске и немачке. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...