Претражи Живе Речи Утехе

Поводом 30 година постојања Академије СПЦ за уметности и консервацију, из објављена је књига презвитера проф. др Дарка Стојановића, продекана за црквене послове и помоћника директора ове школе под називом "Владика Данило Крстић: осврт на живот и дело". Ово издање представља дубоко аналитично и историјски значајно дело које пружа увид у живот и рад овог изузетног духовног пастира и уметничког ствараоца, каже се у саопштењу Академије. Аутор, презвитер проф. др Дарко Стојановић, представља биографске податке о Епископу Данилу (Крстићу) и његову улогу као првог декана Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Књига говори и о његовој важној улози у оснивању и развоју ове институције и доноси његове прилоге у области уметности и консервације. Кроз сећања на владику Данила Крстића и анализу његових радова и предавања објављених у гласилима Српске Православне Цркве, читаоци добијају увид у његову личност и значај у православном свету. Архива владике Данила (Крстића) доприноси овом делу као важан извор информација и сведочанство о његовом животу и раду. Кроз дубоку анализу и истраживање, аутор пружа увид у најзначајније моменте у животу и раду Владике Данила, чиме омогућава читаоцима да боље разумеју његову богату баштину и утицај на савремену православну културу. Ова књига представља неизоставно штиво за све који су заинтересовани за историју и културно наслеђе православља, као и за уметност. Извор: Академија СПЦ за уметности и консервацију, "Фејсбук" налог

Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва. Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио). Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих. У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores! Извор: https://pravoslavlje.spc.rs https://eparhijabacka.info/2024/02/02/vladika-backi-irinej-posle-dve-decenije-ponovo-se-borimo-za-elementarno-pravo-roditelja-i-djaka-na-izbor-verske-nastave/

Књига митрополита псковског и порховског Тихона „Несвети а свети“ нашла се међу најпродаванијим књигама деценије, према Интернет продавници Озон, преноси веб сајт РБК. Бестселер књига је објављена крајем новембра 2011. године, а месец дана касније она се попела на листу најпродаванијих књига, где је остала до марта 2013. године. Према ТАСС-у, почетком 2019. године укупан тираж књиге премашио је 3.000.000 примерака. Књига је преведена на 13 страних језика. Извор: Инфо-служба СПЦ

Празник Покрова Пресвете Богородице, славе свештеног Покровског манастира у Смедјериду, сабрао је све свештенослужитеље Српске Православне Цркве са простора Краљевине Шведске. Светим литургијским слављем прослављена је Пресвета Богородица која својим светим омофором бди над том светом обитељи и Епархијом британско-скандинавском. Велики повод сабрања свештенослужитеља и народа Божјег била и прослава јубилеја 30-годишњег архијерејског свештенослужења Његовог Преосвештенства Епископа британско-скандинавског г. Доситеја. Светом Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство умировљени Епископ канадски г. Георгије, док је саслуживао Преосвећени Владика г. Доситеј са сословијем свештенослужитеља Епископије британско-скандинавске. -Пресвета Богородица је извор милосрђа роду људскоме. Благодарећи Богу што нас је много пута препуштао покрову своје Свете Мајке с љубављу њЊј припадамо и молимо се да нас избави од свакога зла и надаље штити својим часним омофором, беседио је владика Георгије који је нагласио да је почаствован тиме што учествује у прослави значајног јубилеја владике Доситеја чији је самопрегоран рад на њиви Господњој сим адобро познат. Свештенослужитељи из архијерејског намесништва скандинавског даривали су епископа Доситеја архијерејском панагијом и одеждом. Архијерејски намесник скандинавски протојереј-ставрофор Душан Раковић је том приликом у име свих свештенослужитеља заблагодарио духовном оцу и архипастиру што већ три деценије мудро, скромно, пожртвовано и са много очинске љубави и стрпљења управља бродом Цркве Христове у Скандинавији. Владика Доситеј је заблагодарио Богу што је удостојен да баш на просторима славне Краљевине Шведске служи Олтару Бога Живога и што је сваки досадашњи труд подржан трудом и ангажовањем његових сарадника свештенослужитеља Епархије британско-скандинавске. Три деценије архијерејске службе владике Доситеја | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

Поводом славе мати Катарине, игуманије манастира Подмалинско, – Томиндана и 40 година њеног монашког живота, Његово преосвештенство Епископ рашко призренски-косовско метохијски г. Теодосије служио је са свештенством и монаштвом Епархије будимљанско-никшићке и Епархије рашко-призренске, јуче, 19. октобра, Свету архијерејску литургију у овој древној немањићкој задужбини. У литургијској бесједи Преосвећени владика је заблагодарио Господу на дивном сабрању у овој свештеној обитељи Светог Аргистратига Михаила, владици Јоаникују што је благословио сабрање. „Нарочита благодарност мати игуманији Катарини која нас је својом љубављу данас позвала, прибрала и сабрала овдје око Тијела и Крви Христове да тиме потврдимо не само неку привремену заједницу на земљи, него кроз ово земаљско, да потврдимо да смо опредјељени за вјечну заједницу у Господу, у Царству Његовом вјечном.“ Његово преосвештенство владика Теодосије је казао да мати Катарина ове године слави 40 година свог монашког подвига и да је Божја промисао да је она данас служи овдје, на падинама Дурмитора, и да одавде као један свјећњак својом вјером и љубављу свима свијетли и са овог мјеста прославља Господа и моли за све нас: „Мати Катарина нас је све данас позвала, свештенство и монаштво и вјерни народ, како из ове Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићке, тако и Епархије рашко-призренске, гдје је мати Катарина провела већи дио свог монашког подвига и живота преко Свете Тројице код Мушутишта, манастира Грачанице, Манастира Светог Николаја у Кончулу. “ Даље је истакао да је лијепо што су се данас сви сабрали у манастиру Подмалинско како би видјели лице једни других, јер каже се да ће у рају бити највећа сладост то што ћемо гледати једни друге и што ћемо се радовати једни другима: „А не можемо се радовати у рају ако се не будемо радовали овдје на земљи. И зато данашње сабрање, данашња Света литургија јесте наша радост и захвални смо мати игуманији. Да јој Господ подари здравље, крепост и подвиг. Она ове године слави 40 година свог монашког подвига, а број 40 је симболичан и у Старом у Новом завјету. Да се молимо и да се овдје овако сви саберемо кад буде 50 година, ако Бог да, и не само 50, него и даље да славимо јубилеје. Да нас Господ све подржи не само овдје, него и у манастиру Кончул, манастиру Грачаници, манастиру Дечани. Господ да благослови све, ову Свету обитељ, на првом мјесту и да пожелимо мати игуманији Катарини многаја и благаја љета!“ Подсјетивши да данас славимо Светог Тому, једнога од дванаесторице апостола, Преосвећни владика је рекао да би могао са смјелошћу да каже да је, поред апостола и јеванђелисте Јована Богослова, и Свети Тома љубљени ученик Христов. „Господ је допустио да Тома својим невјеровањем, јер није био присутан када се Господ појавио ученицима, допринесе да се још једном потврди васкрсења Христово, да се Господ и други пут јави Светим ученицима када је Тома био присутан и да каже Томи: Ходи стави прст свој у ребра Моја и од сада да више не будеш невјеран, него вјеран. Знао је Господ колику апостол Тома има вјеру и љубав према Њему и ово је било као што дјете тражи од оца свога потврду те љубави, тако је и апостол Тома желио лично да се увјери и види васкрслог Господа и онда је узвикнуо: Господ мој и Бог мој!“ Апостол Тома је послије проповједао у Индији међу дивљим незнабожним народима и предивна дјела је учинио именом Господњим и силом Христовом, бесједио је владика рашко-призренски помоливши се да нас облагодати својим молитвама и помогне да и ми имамо његову љубав према Господу, а имаћемо је ако будемо у Цркви Христовој, у заједници са Господом и са Светима и ако будемо показивали ту љубав према ближњима. Након Светог богослужења Његово преосвештенство Епископ рашко призренски-косовско метохијски г. Теодосије је благосиљао и преломио славски колач. Заједничарење је настављено за трпезом љубави. Мати Катарини (Вујасин) је четврта деценија како је у монаштву, последњих десет година је игуманија манастира Подмалинско, прије тога је десет година била игуманија Манастира Светог Николе код Рашке, а прије двадесет година је била настојатељица Манастира Свете Тројице код Мушутишта, у општини Сува Река, на Косову и Метохији. Свједок је страдања Срба на Косову и Метохији и свједок последње сеобе и страдања српских манастира у јужној српској покрајини, међу њима и Манастира Свете Тројице, у којем је као настојатељица провела двије године. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На данашњи дан пре 20 година догодио се масакр у Старом Грацком, један од највећих злочина над Србима на Косову и Метохији од завршетка рата 1999. године и доласка међународних снага. Епископ рашко-призренски Теодосије служиће данас парастос погинулима у Старом Гацком код Липљана, којем ће присуствовати и помоћник директора Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Петар Петковић. Убиство 14 српских жетелаца догодило се када су припадници ОВК у атару села Бујанце код Липљана из заседе убили 14 Срба из суседног села Старо Грацко, који су жњели пшеницу на својим њивама. У нападу су убијена четири члана породице Јанићијевић - Слободан, Миле, Момир и најмлађи Новица, који је имао 17 година, затим Андрија Одаловић, браћа Јовица и Раде Живић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић. Починиоци злочина никада нису пронађени и за злочин нико није одговарао, а под истрагом је било седам Албанаца, припадника ОВК. Полиција УНМИК је у октобру 2007. ухапсила Мазљума Битићија из села Велики Алас код Липљана због сумње да је учествовао у том убиству, али је он, два месеца касније, пуштен из притвора услед недостатка доказа. Гробље у Старом Грацку где су сахрањени страдали жетеоци више пута је скрнављено и минирано. Извор: РТВ

У нашој помесној Цркви ово 2018. лето Господње заодевено је мноштвом значајних јубилејâ, а међу њима посебно и значајно место заузима велики јубилеј – 20 година активног и богоугодног делања радија Светигоре, Митрополије црногорско-приморске. Тим поводом разговарамо са високопречасним протопрезвитером Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником најстарије црквене радио станице у нашој помесној Цркви. Протопрезвитер Никола Пејовић рођен је 28. септембра 1979. године у Подгорици. У родном граду завршио је гимназију Слободан Шкеровић, али и дипломирао на Економском Факултету. Дипломирао је на богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, док је тренутно студент послије дипломских студија. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије га је рукоположио и чин ђакона 12. јула 2009. године у Цетињском Манастиру. Службу ђакона обављао је три године при Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У чин презвитера рукоположен 29. јула 2012. године и постављен за пароха Треће подгоричке парохије и старјешину храма Светог великомученика Георгија и новојављених Момишићких Мученика у подгоричком насељу Момишићи. У чин протопрезвитера рукопроизведен на празник светих Момишићких Мученика 2015. године. Обавља послушање Главног и одговорног уредника радија Светигоре од септембра 2011. године. o Оче Никола, благословите! · Бог Вам помогао и Бог Вас благословио! o На празник Свете Педесетнице, 7. јуна давне 1998. лета Господњег, блажене успомене Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле благословио је почетак богоугодног рада Радија Светигоре, освештао је његове просторије и први се обратио слушаоцима. Оче, како бисте описали историјат и значај благословеног делања овог црквеног медија, од његовог оснивања до данас? · Радио Светигора је основан благословом митрополита Амфилохија, а прве ријечи у етар изговорио је блаженопочивши патријарх Павле. У овоме видим први и најважнији значај и благослов који је пратио и који ће пратити рад Светигоре. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања. Само је Богу знано какви су и колики дарови које је Господ излио кроз ове двије деценије рада Светигоре. o Обасјани Светодуховском радошћу, на Духовски понедељак ове године, Радио Светигора je прославила 20 година постојања и крсну славу. Митрополит Амфилохије је том приликом посебно нагласио да је наш васељенски радио диван и истинит сведок свих дешавања на овим просторима од ратних страдања на Косову и Метохији до наших дана. Оче, на које је све начине овај црквени радио састрадавао са својим благочестивим народом? · Оно што треба нагласити је да се почетак рада поклопио са несрећним бомбардовањем Југославије и великим погромом на Косову и Метохији. То је, на првом мјесту подстакло нашег Митрополита да одмах оде на Косово и Метохију, да буде при руци тамошњем свештенству и народу. Са њим су отишли и отац Радомир Никчевић, Миладин Кнежевић, монах Павле (Кондић) и Славко Живковић, први уредник нашег Радија. Било је ту још неколико људи. Тако је почело са извјештавањем, разговорима са страдалног Косова и у једном моменту радио Светигора је била једини извор информација. Радило се у три смјене, стално се дежурало, чекало се укључење са Косова, нове информације. Тако је Светигора одмах доживјела „ватрено крштење“ и постала најслушанија радио станица у Црној Гори, јер је у техничком смислу имала националну фреквенцију и могућност слушања на готово цијелој територији Црне Горе. И ово видим, не као случајност, већ као удио у страдању, а ако Бог да и у Васкрсењу нашег Косова и Метохије. Осим овога, са вашим читаоцима бих подијелио и сјећање на један разговор са нашим човјеком који живи и ради у Њемачкој, кроз који сам схватио колики је значај Светигоре у свакодневном животу људи. Наиме, када сам прије неколико година посјетио манастир Хиландар, срео сам групу ходочасника, Срба из Њемачке. Када сам им рекао да долазим из Митрополије црногорско-приморске, један од њих је одушевљено прокоментарисао како он без Светигоре не би могао да замисли свој живот. Прича ми да је на послу окружен људима других нација, вјера и са којима, по питању православне вјере нема никаквих заједничких тема. „Свако јутро када дођем на посао прво укључим на интернету радио Светигору и када чујем поздрав, помаже Бог браћо и сестре“, каже овај брат, „као да ми се небеса отворе“. Све ове се догађало у периоду када смо имали велика искушења на Радију. Услед два струјна удара изгорела је скоро сва опрема, Радио се чуо у свега пет градова, сигнал је био јако лош и сâм сам се у свој малодушности често питао, има ли смисла ово шта ми радимо, слуша ли ово било ко? Али ето кроз уста и срце овог брата Бог ми је открио значај Светигоре и истину да ни један труд на Њиви Господњој није узалудан. Било је то за мене велико укрепљење и поука да је труд наш а успјех Божији. А таквих примјера је заиста много. o Мноштво значајних личности обележило је двадесетогодишњи рад радија Светигоре. Лепа је и благословена прилика да свакога од њих са радошћу поменемо? · Двије деценије једног медија је поприлично дугачак период и у њему је прошло стотинак новинара, тонаца, теолога и немогуће их је све побројати. У једном тренутку је било 40 ангажованих сарадника, а и данас их имамо отприлике толико. Поред поменутог првог уредника Славка Живковића, на радију су велики и благословени траг оставили епископи Јован (Ћулибрк) и Јован (Пурић) кроз емисије од којих неке и данас постоје. Затим, свештеници Гојко Перовић, Јован Пламенац, Предраг Шћепановић који су били, свако у своје вријеме директори и уредници Радија. И поред чињенице да их не можемо све споменути, оно што можемо је да се свима, поменутима и непоменутима, а Богу знанима, захвалимо на труду и љубави коју су годинама показивали према Светигори. o Програмска схема Вашег радија је заиста богата бројним емисијама које на савршен начин доприносе да реч Божија дође до срдаца верног слушалаштва. Оче, шта посебно наглашавате када су у питању емисије које се емитују у Вашем целодневном програму? · Предуслов за стварање доброг програма је и добра техничка опремљеност, као и велика покривеност. Од прије двије године, послушање директора радија Светигора обавља протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић. У овом периоду, уз велику помоћ и благослов митрополита Амфилохија радио Светигора поново може да се слуша на 12 фреквенција и у 14 градова у Црној Гори са покривеношћу од преко 80%. Од 2006. године присутни смо и на интернету, гдје се на сајту нашег Радија могу наћи готово сви садржаји. Прошле године смо урадили и нови-редизајнирани сајт. Од прије неколико мјесеци радимо у новим просторијама у Саборном Храму Христовог Васкрсења. У оквиру радија Светигоре налази се и портал Митрополије, такође редизајниран. Са свим овим садржајима Митрополија црногорско-приморска сада има један озбиљан информативни центар у коме ради око 40 сарадника, волонтера, дописника. Програм нашег радија је заиста разноврстан. Поред катихетских емисија и извјештаја из наше Митрополије пратимо и сва она важна догађања и у другим епархијама Српске Цркве. У оквиру нашег програма налазе се и најважније информације из других помјесних Цркава. Надахнути Митрополитовом личношћу која својом љубављу и жртвом грли цио свијет, од самог почетка емитовања, Светигора је имала задатак да буде васељенски радио, а то значи да има интересовање и бригу за сваки уд Цркве Христове. Сваког дана се емитују Житија Светих, оца Јустина, календар – Пролог владике Николаја, затим емисије које се баве тумачењем Светог Писма. Три пута недељно имамо емисију Катедра у којој се емитују најинтересантнија предавања. Једна од наших најслушанијих емисија је Питајте свештеника у којој свештеници дају одговоре на конкретна питања слушалаца. Велики број емисија имамо из културе, науке, историје. Светигора је чувар српског језика и ћириличног писма. Имамо емисију која се бави активностима особа са инвалидитетом, затим емисију за ромску популацију, која је једним дијелом и на ромском језику и још много других кратких и дужих форми. Са поносом истичем да имамо емисију која траје двије деценије – Дјеца апокалипсе, коју води и уређује Весна Кривчевић у сарадњи са владиком Јованом (Ћулибрком). Посебну пажњу поклањамо информативном програму. У јутарњем програму имамо кратке вијести на свака два сата, прве дуже вијести су у 14ч, а централна информативна емисија Данас актуелно је од 20 часова. Све ово је повезано и употпуњено добром и разноврсном духовном музиком на разним језицима. Емитију се и етно музика, квалитетна, стара народна музика, инструментална и класична музика, можда и по нека савременија обрада - све се то може наћи на таласима радија Светигора. o Будући да су медији постали свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова, шта је по Вашем мишљењу темељ и крајњи циљ мисије Цркве путем радио таласа? · Живимо у времену великог утицаја медија. Колико су медији важан фактор показује и чињеница да све више слушамо о медијским ратовима. То су најбоље осјетили политичари, који да би владали морају прво да освоје медије, јер онда имају могућност „испирања мозгова“ кроз сервирање онога што им иде у прилог. Данас се све брже живи, да би могло да се преживи људи су принуђени да раде и по неколико послова, и у том амбијенту човјеку остаје могућност да се кратко информише и иде даље. То условљава површно бављење стварима и појавама која доводи често до погрешног тумачења стварности у којој живимо. На тој лепези разних медијских садржаја - „пијаци богова“, Црква Православна, не само да треба, него је и дужна из бриге за човјека да понуди и Ријеч вјечнога живота. Црквени медији су онај олтар са кога је апостол Павле проповиједао на Ареопагу. Они су савјест људима и шанса да се живот сагледа из једне друге перспективе, Царства Небескога. o Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, постављени сте за настојатеља подгоричког храма Светих славних и добропобедних мученика Момишићких. Шта бисте посебно нагласили када је у питању ова велика подгоричка светиња? · Тако је. Крајем јула 2012. године, благословом Митрополита Амфилохија постављен сам за пароха момишићког и старјешину, по много чему, необичне и чудесне цркве Светог великомученика Георгија и Новојављених Момишићких Мученика. Ријеч је о једном малом храму, димензија 6м са 4м, што га чини једним од најмањих парохијских храмова у Српској Цркви. Али зато велик у благодати Божјој јер се у њему чувају мошти 40 дјеце мученика и два свештеномученика, који су спаљени у једном од неколико похода скадарског паше Сулејмана на Велики Четвртак 1688. године. Некада манастир, рушен и обнављан неколико пута, био је потпуно запустио након ове похаре Турака. О страдању Момишићких Мученика се готово није говорило, а помен се чувао само кроз предање. Вођени тим предањем потомци страдалих су 1930. године затражили од тадашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила (Дожића) да им дâ благослов да обнове цркву на постојећим темељима. Тако је црква обновљена 1936. године и у њој су похрањени остаци ових страдалника. Међутим, Други свјетски рат, а затим и комунизам условили су да и ова светиња, као и већина других у Црној Гори, буде напуштена и претворена у сметлиште и свратиште за стоку. Тек крајем 80-их година прошлог вијека почиње обнова. Године 1995. Црква је припремљена за богослужење и освештана. Чекало се 9 година да ова црква добије и првог парохијског свештеника. Био је то свештеник Јовица Ћетковић, који је 2004. године постављен са сталног пароха. Када је отац Јовица дошао прву недељу, у цркви није било никога. Заустављао је људе који су пролазили и молио их да уђу у цркву да кажу АМИН да би могао да почне Литургију. Била је то једна бака са којом је и започео богослужбени и парохијски живот у Момишићима. Отац Јовица је много урадио. Прво, почео редовно да служи, обнавља цркву, фрескопише, уређује порту, гради малу салу за потребе вјеронауке...Литургијска заједница је почела да расте и сада имамо за Божић и Васкрс око 600-700 причасника. Благословом Митрополита Амфилохија, 2005. године су обретене мошти светих Мученика и похрањене у кивот на поклоњење вјерном народу, а на његов предлог Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на редовном мајском засједању 2012. године Момишићке Мученике прибројао је лику светих и прослављају се када и Севастијски Мученици 22/9. марта. Ове године имали смо велики јубилеј – 330 година од њиховог страдања. Тим поводом организован је научни скуп на тему „Живот и страдање Цркве и народа у Зети-Црној Гори у ХVII вијеку“. Поред Митрополита Амфилохија, на Литургији је саслуживао Митрополит Георгије из Словачке. Тога дана био је и организован Дјечији програм, на коме је учешћа узело око 400 дјеце полазника вјеронауке, а у вечерњим часовима имали смо и свечану академију на којој је приказан краткометражни играни филм о страдању Момишићких Мученика. На Академији су наступали Бора Дугић и Национални Ансамбл „Коло“. Можемо да заблагодаримо Богу на динамичном и веома разноврсном животу који се одвија у овој великој светињи. Осим вјеронауке за дјецу и дјечијег хора имамо и вјеронауку за одрасле, Друштво добровољних давалаца крви које је једно од успрешнијих у Црној Гори и које је до сада имало 17 акција, а у припреми је изградња дјечијег вртића при нашој парохији који ће носити име дјеце Момишићких Мученика. Биће то први црквени вртић у Црној Гори. Заиста су велики дарови ове светиње, па позивамо све оне који дођу у Подгорицу да обавезно обиђу и поклоне се Момишићким Мученицима. o Са којим пастирским потребама је сте посебно суочени на повереној Вам парохији? · Бројни су и велики проблеми са којима се људи нашега времена боре. Нарочито смо тога свједоци приликом боравка код Светог Василија у Острогу. Многе неизлечиве болести, депресија, сиромаштво, морално посрнуће и изопачености, све су ово одлике времена у коме живимо. Али од свега овога чини ми се да је највећи проблем – одсуство смисла живота и постојања. Често имамо осјећај да људи не знају ни одакле су дошли ни коме иду. Свакодневно су изложени разном пропагандом, страхом, неизвијесношћу за будућност. Све то доводи људску душу до лудила. Тако да не чуди што су антидепресиви најпродаванији медикаменти данас. Млади су данас нарочито на удару. Од дјетињства размажени и ненавикнути на ношење крста већ у најранијој фази наметну им се циљеви које, или не достигну или достигну, али виде да то није ни изблиза оно што су очекивали. И онда настаје проблем, пуцање по шавовима. Човјек разапет између онога што јесте и што је очекивао. Зато је Ријеч Божија и вјера у Христа Бога једини смисао живота сваког човјека. У тој дјелатној вјери све добија смисао – и рађање, и живљење, падови и успони, и страдање и успјеси. На крају, вјера осмишљава и смрт. Зато је улога и одговорност Цркве Православне данас велика. Од свих хришћана, а нарочито од нас свештеника и наших епископа се очекује да живимо сагласно овој вјери, јер сам сигуран да ће нас Господ питати за сваку повјерену нам душу. o Драги оче Никола, благодарим Вам на овом садржајном и надахнутом разговору и користим прилику да Вама и свим делатницима на пољу црквене мисије на радију Светигори, честитам овај значајан јубилеј желећи Вам свако добро од Господа нашег и призивајући у погодно време Његову помоћ! · Хвала и Вама на прилици да разговарамо. Велика ми је част да сам имао прилику да будем дио овог важног часописа који је препознат као озбиљно духовно гласило са бројним интересантним текстовима, разговорима и поучним причама и који траје преко 60 година, што је најбоља потврда онога што радите. Разговор водио: катихета Бранислав Илић Извор: Митрополија црногорско-приморска

О прослави осамсто година самосталности Српске православне цркве, о фрушкогорским манастирима, и посебно Кувеждину у коме је настала химна Светом Сави, о подизању Цркве Благе Марије у част стогодишњице доласка познатих Руса у Сремске Карловце... Побрајали смо владици Василију теме о којима смо желели да нам говори. Када смо стигли до четири деценије откако је постао епископ прекинуо нас је питањем: „Кога може да занима то што сам 40 година владика?” Као и увек предусретљив, примио нас је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима и одмах заподенуо причу о Новом Саду. Радије гледа у будућност, после ће и о прошлости, каже. – Нови Сад би 2021. године требало да буде престонице културе. Карловци и фрушкогорски манастири свакако ће дати свој допринос овој манифестацији. Ишао сам код председника државе и покрајине да видимо како бисмо ово благо српског народа, огроман капитал сакупљан годинама, показали у што бољем сјају свима који буду свратили у Нови Сад. Ја бих да почнемо раније, да оформимо комисију, да се зна шта би ко требало да заврши, да видимо стање у фондовима, јер бих волео да овде код нас све мало „заличи” на Сент Андреју, која је поникла на историји српског народа. Не заборавимо тамо постоји осам наших цркава. Ова варошица на Дунаву има значајан прилив пара од верског туризма, а односи између Будимпеште и њих одлично функционишу. Што не би и код нас било тако, Београд, Нови Сад, Карловци... – истиче владика Василије. У Епархији сремској је 32 године и сваке године прича исту причу: подсећа да су некада у Карловцима биле све институције, чак и породилиште, а сад овде нема ни добре амбуланте с лекарима. А у Карловцима живи десет хиљада људи који сви иду у Нови Сад. У Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин, у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна, а она се пева свуда, по школама, црквама... – На прошлом Сабору Српске православне цркве добили смо задужење, свака епархија посебно, поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве 2019. и 2020. године. Централна прослава ће бити приређена у Хиландару, придружиће се тим посебним догађањима и манастири Жича, Студеница, а планирана је и манифестација у Београду. У нашој Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна а она се пева свуда, по школама, црквама. „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави” чуло се на Фрушкој гори 1735. године. Ова песма је дело владике вршачког Јована Глигоријевића, који је касније постао и митрополит карловачки. Песму је забележио јеромонах Силвестер Вучковић и 1832. је пренео у Хиландар – подсећа владика Василије, надајући се да ћемо Кувеждин овим поводом успети да обновимо до 2020. – Сада обнављамо источни део конака и напредујемо у послу, мада сам ту пре 32 године затекао само зидине и цркву без крова, што није било ништа необично јер су пре три деценије, уз неколико изузетака, фрушкогорски манастири били у лошем стању. Они малобројни били су како-тако очувани а из њих однето све, и библиотеке и иконе. Од оног што су Немци током рата понели нешто је враћено, већина не, али то се сада налази у Патријаршији, у депоима. Требало би по логици ствари да се врати овде где је припадало, мада није у реду ни да се у музејима у Митровици и Новом Саду, рецимо, у поставкама налазе предмети узети од нас. Кажем им: „Чујте, умемо и ми да чувамо као ви, или макар реците да је однето од нас...” Не заборављамо Русе – Карловци су прелепо место, пуно историје. Ту смо 1917. примили и Русе, предвођене теологом Антонијем Храповицким, потом митрополитом, и генералом Врангелом. Њима у част, дакле поводом стогодишњице доласка Руса у Сремску епархију на Банстолу подижемо Цркву Благе Марије, а за њу сам у Софији добио пројекат Подворја руске цркве из 1905 – истиче владика сремски. Тек почетком деведесетих почиње већа обнова сремских светиња и јачање духовности, додаје наш саговорник. Последњих година веома много је урађено, али неки још нису потпуно обновљени, попут поменутог Кувеждина и манастира Ђипша. У случају манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова. Владика Василије је помогао да тридесетак монаха у фрушкогорским манастирима, које је затекао, добију подршку и нове црквене следбенике, тако да сада у Сремској епархији живи 160 монаха и монахиња, службује 140 свештеника, учи стотинак богослова. Да воли да разговара и посећује места и градове у својој епархији потврђује и то што је прошле недеље, када смо га посетили и Владичанском двору, морао да помери одлазак у Инђију. За Ускрс је био у Карловцима. – Не волим да седим овде, у канцеларији. Овде у двору готово само преспавам. Сваки празник проведем у другом месту, гледам како напредују радови у црквама, парохијским домовима, разговарам са свештеницима, монахињама, одем у њиву када видим да људи раде, будем и међу ловцима – објашњава владика како му изгледа један обичан дан. Питање када је осетио да је његов животни пут везан за цркву се наметнуло само јер се враћамо у његову младост. – То су божји путеви. Група момака с којима сам ишао у основну школу у мом родном месту Челинац у Босанској Крајини се одважила да крене у богослове. Имали смо једног дивног свештеника, проту Кајицу Костреша, који је био узоран човек, интелигентан, кога и данас старији у том крају често помињу. Помогао нам је да напишемо молбу и када смо дошли на пријемни у Двор у Бањалуку нисам прошао јер нас је било много. Сада знам, али онда нисам, да Синод одреди колико која епархија може да прими кандидата. Како сам плакао код куће, тужан што су ме одбили. Отац Лука је умро још раније, мајка Јованка ме је потом уписала у трогодишњу Школу ученика у привреди. Личило је на данашње дуално образовање јер сам радио у некој стругари. После 15 дана узмем своје папире из школе и одведе ме неки мајстор у договору с мајком у манастир 400 километара далеко од моје куће... Али када се оснивала Богословија у манастиру Крки молио сам владику да ме упишу тамо – враћа се наш саговорник у прошлост. Другим путем је стигао где је желео – у цркву. Образовао се, увек све у служби духовног живота, цркве, вере. Будуће владике Василија и Митрофана су послали у Букурешт, тамо су дипломирали. Наш саговорник је постављен за суплента Богословије у манастиру Крка. Опет је хтео да се усавршава. – Синод ме је пустио да одем да учим енглески језик и ја сам се обрео у Оксфорду. Тешко за мене, нисам имао никог свог да ме дочека. Али добротом Англиканске цркве приме ме и сместе ме у манастир Калифадерс. Дали су ми собу, обезбедили храну, могао сам да учим. Ја срећан, бићу у друштву вршњака, говорићу енглески, али нисам знао да су ту смештени они који су под заветом ћутања. Целог дана не проговоре ни реч, само кратко када смо на окупу по подне да пијемо чај мало причамо и то је све. А ја дошао да учим енглески – смеје се владика Василије и данас. Али, изненађењима никад краја. – Једног дана стигао ми је телеграм. Ја помислим да нешто није како ваља с мајком, болешљива је и не смем да га отворим. Тек по подне се одважим и отворим писмо кад у њему вест да је ме Синод на предлог мог владике далматинског Стефана, касније жичког, изабрао за владику аутралијско-новозеландског – прича владика Василије. Хиротонисан је у септембру 1978. у Саборној цркви у Београду. Кад се све сабере од тада – четири деценије. Да су га чекале обавезе у Инђији подсетило нас је и то што смо заједно изашли из његове канцеларије. У предворју га је дочекао будући млади брачни пар с молбом да их венча у Саборној цркви у Карловцима. Прихватио је и остао у разговору с њима. Извор: Политика / Православие.ру

Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У Призрену се прошлост и садашњост прожимају. Град музеј, сведок бурне прошлости, сведок владавине Цара Душана и српска средњовековна престоница. Српски Јерусалим у народној поезији опеван је бијелим Призреном, убавим и питомим местом - српским Цариградом. Прошлост и садашњост чине складност која зрачи из сваког дела овог древног града. Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета, али у коме се Срби лако преброје. Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина у Призрену ће бити српства и опстаће српство. Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену, 78-огодишњи Ненад Трифуновић, јереј Ђорђе Стефановић и Радмила Кнежевић у првој епизоди емисије "Призренске приче" говоре о српском царском Призрену и свом животу у њему:

Грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), Католикос - Патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божјег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве. Патријарх - Католикос све Грузије г. Илија II, у свету Ираклије Гхудушаури Шиолашвили, рођен је 4. јануара 1933. године у угледној породици у Владикавказу. Иако рођен у обезбоженом времену које се надвило над Грузијом, млади Ираклије бира Божји пут и одлази на школовање у Московску духовну академију, где завршава сва три степена високог богословског образовања. По Божјем промислу, након школовања, враћа се у своју отаџбину дајући се несебично на служење својој Цркви. Крст који носи на трону најсветије Грузијске Цркве никада му није био лак. У Совјетском Савезу су ригидно спроводили акције против Цркве на тим просторима, као и удружене операције на дискредитацији црквеног живота и живота свештенослужитеља. Колико је биће и етос православног народа у древној Иверији у то вријеме уништаван данас свједоче бројке. Од 2455 цркава и манастира у Грузији, комунистички режим је девастирајући исте свео број богомоља на осамдесет. У једном таквом времену неопходан је био препород, поновни живот у Христу и са Христом. На своја плећа, по Божјем допуштењу, тај тежак подвиг на себе узима Илија II. Као изузетно вредан и талентован млад човек, који ће током живота своје дарове умножавати, Ираклије у току студија у Москви прима монашки постриг. Добија име великог пророка Илије, што ће својом оданошћу Господу и оправдати. Поставши Митрополит, после смрти свог претходника Давида V, помјесни Сабор Грузијске Цркве га бира за свог деветог патријарха, „најмлађег и најдостојнијег“ (како је једномислено потврдио Сабор и сав грузијски народ). Избор је одржан 25. децембра 1977. године у граду Мцхету. Тог дана је и природа прославила ново духовно рођење Грузије. По изласку из храма после устоличења, на небу је са једне стране било рано сунце, а са друге још незалазни месец. Таква сунчана ноћ најбоље описује вријеме његовог патријарховања и тамошње историјске прилике. Ступивши на трон Патријараха Грузије, где хришћанство пребива од првог века (прва светитељка Грузије је Света Сидонија која је повјеровала у Господа још у вријеме Његовог овоземаљског живота. Њен брат рабин Елиоз је био на Голготи у време Страдања, купио хитон Господњи од војника коме је припао по жребу и пренео га у Мцхет. Сидонија је са њиме била сахрањена.), добија тежак равноапостолни задатак, да поновно успостави црквени живот на највишем нивоу. Народ је на његово устоличење хрлио као река са свих страна, тако да су тадашње власти морале затворити многе улице и прилазе. Осетила се глад и жеђ, одјекивао је покајнички глас Богу од његовог народа за правим духовним вођом, што су и препознали у патријарху Илији. Тиме је грузијски народ своју вољу препустио Божјој, а свој духовни живот у руке Његовог слуге - патријарха Илије. Ако би се неким дивним чудом човек запутио у Грузију, њену престоницу Тбилиси и почео редом питати тамошњи народ ко је најбрижнија, најпоузданија, најпознатија и најсвјетлија личност њихове садашњице, добио би један те исти одговор од свих - Католикос - Патријарх Илија II. То није случајно. Благодат Божја, из које у сваком свом животном делу црпи енергију, водила је и усмеравала патријарха Илију од малена. Када је био мали, његов отац је уснио сан. На ушћу река Сносцкали и Терек, стајао је отац са својом породицом у сред гомиле људи. Том приликом су људи вичући клицали: „Други долазак, Други долазак!“. Тада је гомила одступила и појавио се Господ Христос. Он је корачао право према њиховој породици и обратио се маленом Ираклију, будућем патријарху: „Ти си дужан да обратиш народ свој у хришћанство“. Ступивши на патријаршијски престо он неуморним радом, богослужењима и молебнима отпочиње рад на Њиви Господњој. Духовна снага Патријарха била је јача од свих искушења, пакосника и сплеткароша режима, који су покушавали да му упрљају образ и углед у народу. Међутим, осећања и реакције верног народа су били супротни. Небројено мноштво, нарочито младих душа, прилази Цркви. Наступио је есенцијални процват живота. По његовом избору за Патријарха, у Грузијској Цркви је постојао је само један манастир у ком су биле већ старе и изнемогле монахиње. Захваљујући Патријарху својственим даровима, широкогрудом непосредношћу и свакодневним дискурсом са омладином, данас активно Богу служи преко тридесет манастира. Цркве се брзо подижу и обнављају, звона звоне на преко пет стотина храмова, а 1988. године у Тбилисију је отворена прва Духовна академија. Сав тај рад је крунисао добијањем аутокефалије од стране Руске Православне Цркве 1990. године у чијем саставу је Ђурђијанска Црква била од ступања у границе руске царевине 1811. године. У Женеви бива председник Светског Савета Цркава, раме уз раме предано радећи са Архиепископом смоленским Кирилом, данашњим Патријархом московским и све Русије. И као што је народ у сну његовог оца клицао Господу, тако је Илија II удостојен исте радости. Упркос тешкој ситуацији, глади и сиромаштву, на Патријархов позив на зидање саборног храма Свете Тројице у Тбилисију, одазвао се сав народ. Огроман пројекат треће цркве по величини у Европи, чинио се као да никада неће бити завршен. Када је све било готово, Патријарх је благодарно рекао: „У овој цркви морамо сачекати Други Христов долазак“. Када је 9. априла 1989. г.одине наступила криза поводом демонстрација за отцјепљење Грузије од СССР-а, патријарх Илија је слично српском патријарху Павлу, изашао на трг и позвао народ да уђе у цркве и да се заједно помоле за мир, тиме избегавајући крвопролиће и смрт. На ово се већина оглушила и тог дана је било на десетине мртвих и стотине рањених. Свој живот је тада ризиковао и сам Патријарх, око кога је група младића направила обруч и заштитила га. Да је неуморан у задобијању Господњег обећања Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим назвати, потврђује и у сукобима Грузије и Русије 2008. године. Тада је први од свих у својој земљи устао, подигао свој глас и отпочео дијалог. Успео је у миротворачкој мисији, указујући на бесмисленост сукоба између два православна народа. Тиме је спречио најгоре исходе, помиривши својом личношћу лица братских народа. Колико је страдању свог брата пиступао као сопственом, сведочи и велика икона Мајке Божје у цркви Светог Марка у Београду, коју је патријарх Илија поклонио као знак дубоког саосећања и молитвеног јединства са народом српским, у страдању и погромимâ на Косову и Метохији. Како ни то није случајно, знамо по томе што је управо грузијску земљу жребом за проповед добила сама Пресвета Богородица, која је по вољи Божјој остала у Јерусалиму, а на мисију благословила и упутила апостола Андреја. Да је истински духовни отац и пастир свог народа, потврдио је свим претходним, а посебан одек у свету оставља његова мајеутичко-неонатална иницијатива. Она долази у кључном периоду, када се народ суочио са огромним падом наталитета. Патријарх Илија, будући најомиљенији у свом народу, разгласио је да ће лично крстити и постати кум деци породица које роде троје и више деце. Како такву привилегију многи родитељи нису могли одбити, процењује се да Патријарх грузијски Илија данас има преко 14 хиљда кумчади. Својеврсан је и упечатљив у Грузији и дан његовог рођења - 4. јануар. Тог дана се сви радују као да је рођендан свих, што је несвакидашњи пример да народ дан рођења свог Патријарха слави на нивоу неког од државних празника. Патријарх Илија је познати умјетник, вајар и композитор. Надалеко су чувени и познати његови иконописи и композиције црквене музике попут Богородице Дјево и Кирије елеисон. Грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), Католикос - Патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божјег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве. Његов траг у животу Цркве Божје и народа у Грузији занавек ће бити као со земљи и светлост свету, духовни бастион и светионик, пример младим нараштајима како су православни оци и патријарси бирали и ходили узаним путем Живота, којим се налази спасење. Личност Патријарха грузијског Илије свима нама савременим хришћанима служи као пример преданости целог живота Богу. Руководећи се поуком апостола народа Павла у посланици Јеврејима: Сјећајте се својих старешина који су вам проповедали реч Божју; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру њихову, тако и ми пред собом поставимо Боголики примјер ове свете личности. Извор: pravoslavie.ru Вести из сестринских цркава |