Претражи Живе Речи Утехе

Хуманитарна организација Косовско Поморавље позива Вас на трибину "Нећу бригу – хоћу игру и књигу: Изазови у образовању и одрастању деце у енклавама на Косову и Метохији" на којој ће говорити: проф. др Ранко Рајовић, угледни специјалиста интерне медицине и неуроендокринолог, шеф Катедре за неуронауке у васпитању и образовању на Педагошком факултету у Копру; проф. др Вера Радовић редовни професор на Учитељском факултету Универзитета у Београду, аутор неколико књига, студија и радова из области дидактике образовања и професионалног развоја учитеља и наставника и Марија Васић дипломирани новинар и комуниколог из ХО "Косовско Поморавље". Трибина ће се одржати 10. априла од 18 часова на Учитељском факултету у Београду (Краљице Наталије 43). Трибина је хуманитарног карактера, а новац се прикупља за децу која током распуста немају могућност да се друже са вршњацима, јер је у њиховом селу мали број деце. Својим прилогом помогли бисте деци да посете летњу школу у Братиловцу, где би могли да се играју са својим вршњацима, уче кроз игру, имају излете и да макар једном у години заиста буду деца која осећају шта значи одрастати безбрижно, размишљати о игри и другарима и шетати слободно! "Наш другар Боки из Братиловца, код Косовске Каменице, једини је предшколац у свом селу. Током прошле летње школе упознао је нове другаре, играо се и учио са њима. Његова жеља је да и ове године добије прилику да се дружи у летњој школици, уместо да распуст проводи сам". Кликом на следећу адресу, мoжете се пријавити на овај догађај: https://forms.gle/Dt7vPLPdJspEgUHV7 Извор: ХО Косовско Поморавље

У односу са децом која имају овај неуроразвојни поремећај, најважније су три речи: стрпљење, стрпљење и стрпљење. Њихово понашање је често непредвидљиво, па је потребно да у опхођењу са њима прилагодимо своје понашање како бисмо их разумели. Постоје различите зоне у којима поремећај може да се јави, па тако и постоје различити начини да се њима бавимо, у зависности да ли се ради о поремећају говора, емоција, понашања или социјализације. Много пута се показало да се особе са аутизмом, нарочито деца, веома труде да се уклопе у средину и да превазиђу проблеме које имају. Најбоље резултате могу да постигну када наиђу на разумевање и прихватање од стране околине. Како бисте им помогли, најважније је да их разумете. Свако дете са аутизмом би желело да знате ових 10 ствари: 1. И ја сам дете Мој аутизам је само један део мене и не представља мене у целости. И ти можда носиш наочаре за вид, имаш вишак килограма, неки посебан таленат, жељу, снове. То су све ствари које видим на први поглед, али ако те упознам могу дознати још много ствари о теби. Ти си више од тога, зар не? Ти као одрастао човек можеш одабрати како ћеш представити себе. Ја то не могу да урадим, зато што и не знам шта све могу да урадим. Ако на мене гледаш као на дете са аутизмом и имаш мала очекивања, ја то осећам и моја природна реакција је: зашто уопште да покушавам? 2. Моја чула не функционишу правилно Чуло мириса, укуса, додира, вида не функционише исто као код тебе. Код мене су чула много израженија, често ми задају бол и зато сам осетљивији/а. Могу неочекивано побећи, почети да плачем или да се нервирам, зато што не могу да контролишем осећај који се буди у мени. Можда је за тебе неприметно, али мени може да смета прејака светлост, снажан мирис хране, звук прибора за јело. Не могу ти рећи тачно шта ми је, али немој да те плаши моја реакција. Само буди поред мене, не плаши се и не осуђуј ме. 3. Буди стрпљив/а са мном и покушај да схватиш шта не могу и не желим, насупрот томе што нисам способан/на да те разумем Није да не желим да те послушам када ми говориш, већ те не разумем. Ако си далеко од мене и довикујеш ми, ја чујем хаотичне звуке. Ако желиш нешто важно да ми кажеш или да ме натераш да урадим, онда дођи ближе мени и изговорај речи јасно и полако док ми се обраћаш. Тако ћу јасно разумети и моћи ћу да те послушам. 4. Ја размишљам, схватам и говорим буквално, не користи метафоре Шта год да желиш да ми кажеш, користи праве, одговарајуће речи у њиховом буквалном значењу. Не говори ми да сам дотеран/а као бомбона, ако нигде нема бомбоне. Када желиш да кажеш да греје сунце док пада киша, а говориш: „Мечка се жени“, можеш ме уплашити зато што ја очекујем да видим страшног медведа. Говори ми шта треба да разумем. Стање аутистичне деце може значајно да се побољша уз помоћ терапије матичним ћелијама. Спроведене су бројне студије које показују запањујуће резултате у овој области. 5. Труди се да приметиш све моје реакције. На тај начин покушавам да комуницирам Тешко ми је да ти речима кажем шта ми треба, па би било добро да се потрудиш да разумеш говор мог тела, гримасе и мимику лица које правим. Желим и да ти кажем, али те моје речи могу изненадити. Ја употребљавам све што чујем, читам, видим. Понекада могу употребити и веома компликоване речи или терминологију која није одговарајућа за мене, али ја јој не знам значење. Знам само да треба да говорим. Имај стрпљења и разумећеш ме. 6. Нацртај ми, покажи ми шта желиш да видим, да урадим Много боље разумем ако ми је нешто визуелно представљено. Док ми говориш, добро је ако можеш и да ми нацрташ. Много лакше ћу те разумети, а у будућности ћу знати и које речи да употребим. Показуј ми више пута. Молим те, имај стрпљења. И ја желим да ти узвратим и да ме разумеш, само те молим да ми помогнеш и имаш стрпљење. 7. Веруј у мене и пружи ми подршку, подсећај ме шта све могу, а не шта не могу Исто као и сви остали који када уче нешто желе да верују да могу успети, тако и ја. Потребна ми је околина у којој се осећам сигурно, вољено и прихваћено. Не могу да напредујем ако осетим да је неко разочаран у мене или ако ми стално говори колико ствари не могу да урадим. Уместо тога, мотивиши ме, кажи ми шта сам све научио и шта све могу, а ја ћу урадити много више од тога. Постоје разни начини да се ствари ураде онако како треба. 8. Помози ми да се социјализујем Можда изгледа као да ни са ким не желим да се играм, али заправо ја не знам како да играм игру као друга деца. Покажи ми како да се дружим са другима. Објасни и другој деци како да се играју са мном. Можда ћу успети да се уклопим. Ја не разумем говор тела и гримасе које праве друга деца. Не знам ни да се играм као они, а не знам ни како да правилно реагујем. Научи ме. Ако се насмејем када неко дете падне, то не значи да мислим да је смешно, већ да не знам како да реагујем. Објасни ми да то није у реду, па ћу знати за сваку следећу ситуацију. Али, објасни то и осталој деци. 9. Препознај моје неуобичајене реакције Желим да знаш да су неочекиване и неконтролисане реакције много јаче од мене него од тебе. Оне су веома изражене зато што су моја чула много израженија од твојих. Понекад могу указивати на оно што не могу речима да ти кажем. Нажалост, чешће су то знакови нечег непријатног што осећам у себи или својој околини. Можда је страх, паника, али је можда и начин за изражавање моје љубави и среће. 10. Воли ме безусловно Молим те немој предамном да употебљаваш изразе попут „Ех, да си само...“ или „Зашто не можеш да...“. Сигурно ни ти ниси испунио/ла сва очекивања твојих родитеља, па ти то нису свакодневно понављали. Ја нисам одабрао да имам аутизам. Знај да се то дешава мени, а не теби. Али без твоје помоћи моје шансе да одрастем у успешну и самосталну особу су много мале. Три речи су најважније у нашем односу: стрпљење, стрпљење, стрпљење. Гледај на мој аутизам као на другачију способност, а не неспособност. Подсети се свих ствари које могу да урадим, а не оних које не могу. Истакни моје предности. Можда не могу сваки пут да успоставим контакт очима или правилно разговарам, али да ли си приметила да не лажем, не осуђујем друге људе, не оговарам? Ја се ослањам на тебе. Буди мој водич. Воли ме због оног што сам и ја ћу урадити све да ти покажем да могу и много више. https://www.bebologija.rs/razno/saznajte-sta-bi-deca-sa-autizom-zelela-da-znamo-o-njima.html

Професор доктор Светомир Бојанин остаће упамћен по свом преданом раду и посвећености деци, по неуморној борби за то да деца имају право да уче и расту у окружењу које им је природно дато, на начин да их уважавамо и поштујемо као личности. С тим у вези је и његова књига “Школа као болест” у којој је објаснио све оно што је погрешно у вези са данашњим образовним системом. Говорећи о томе зашто је школа болест, др Бојанин каже: – Ах, зашто… Узмите било ког наставника физике, хемије, биологије… Он зна тај свој занат, то што је учио. Али он дође у пети разред, у седми, осми и он не зна, јер га нико није учио како се та хемија приказује детету од 10, како детету од 12 или оном од 15 година. Сваки наставник у школи се према детету односи са својим приватним осећањем и својим приватним и породичним искуством. Ми немамо стручну обраду материјала. Још је Коменски 1628. године кад је изашла Велика дидактика на чешком рекао: “Деци не треба да дајемо више него што она могу, нити брже него што могу. Не треба да им дајемо да уче оно што не разумеју, ни оно што не воле.” А кад сте ви чули да је неко министарство питало децу од 8 или 10 или 12 година шта би желели да уче? Кад сте чули да је спровело анкету међу родитељима, шта они мисле да би њихово дете од 12 година требало да зна? Јер, они ипак плаћају те наставнике.” – казао је др Светомир Бојанин још 2016. године. Осврнувши се на своје школовање, он је казао да је за њега школа била полицијска станица. – Моје детињство, моја школа је била полицијска станица. Тачно сам знао шта смем рећи у школи, а шта не смем. На питање о ауторитету школе и наставника и није ли он мало данас пољуљан, др Бојанин одговара посматрајући ствари из другачијег, традиционалном васпитању не баш тако блиског угла. – Ма какав сад ауторитет. А шта ће му ауторитет? Пустите то. Па није дете научило ни да говори ни да хода из радне навике. Оно се мучи да научи да говори. Он воли и хоће да научи. А онда из школе бежи и нико се не пита зашто бежи. Шта не воле у тој школи? Није ту само проблем учења математике, иако је она некима баук. Мени је била. Проблем је што се ми према тој деци ме односимо с разумевањем. То наставнику треба више него ауторитет. Ако се сетимо сви своје школе, сетићемо се сигурно неких необичних наставника. Они су на неки начин били у конфликту са законом, баш као и деца. Али су ти наставници они који су највише волели децу и највише су били с децом.” – говорио је др Бојанин. Како каже, деца свој излаз из овакве школе траже несташлуком и бежањем из школе. Говорећи о проблему вршњачког насиља Бојанин је казао тада да се оно не може решити ако не кренемо све испочетка. – Ми правимо траги-комичне реформе у нашој евро-америчкој интеграцији. Јер ниједна се реформа не прави суштински него из неких формалних разлога. А треба ли родитељу ауторитет? И на ово питање др Бојанин давао је одговор који многи неће сасвим разумети. – Аман, шта ће му ауторитет, ако је он добар човек? Ви имате породице где се никад није десио ударац. Ауторитет може бити овакав и онакав. Али, ако ја нешто не смем, ја то не треба да не смем из страха, већ то не смем мора за мене и у мени имати неко значење. Да ја прихватам и знам зашто не смем. – говорио је професор доктор Светомир Бојанин, можда наш најцењенији дечји психијатар који је икад живео. https://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-za-mene-je-skola-bila-policijska-stanica-a-deca-danas-svoj-izlaz-iz-ovakve-skole-traze-nestaslucima-i-bezanjem/

Јерарх Грчке православне цркве, митрополит пирејски Серафим, навео је три разлога због којих деца у геј „браковима” не би требало да буду крштена. Он је то изјавио 31. јануара 2024. грчком ТВ каналу ΣΚΑΙ у контексту расправе о владином предлогу закона о легализацији „бракова“ истополних парова и њиховог усвајања деце, преноси ортходокианевсагенци.гр . Прво, „ови људи неће моћи да васпитавају своје дете у Христовој поуци“, уверен је јерарх. Друго, према његовим речима, ако се Света Тајна крштења врши над децом геј парова, свештеник постаје „саучесник у овом чину“ и самим тим ће бити принуђен да „индиректно призна истополне ’бракове’“. И треће, како сматра митрополит Серафим, „из љубави, Црква не треба да крштава ову децу“, да касније не би развили идеју да је прихватљиво оно што раде њихови старатељи. Поводом владиног закона којим се предлаже легализација ЛГБТ „бракова“, јерарх је упозорио оне који ће за њега гласати да ће се у том случају ставити ван Цркве. Према речима Његове Еминенције, Сједињене Америчке Државе играју водећу улогу у интеграцији хомосексуалног покрета. „Само прошле године, америчка влада је потрошила 4 милијарде долара на промовисање ЛГБТ+ агенде широм света“, рекао је митрополит Серафим. https://pravlife.org/ru

“Поражавајуће је када уђете у учионицу – ви неретко можете затећи наставнике који гледају у екран и децу који гледају у телефоне испод стола. Јел то оно што желимо? Ја мислим да није. Пошто то нико не препознаје, ми из учионица морамо да “завриштимо” о томе”, изјавила је у Новом дану наставница Снежана Романдић, такође и председница Уније синдиката школа Београд. “Оковани смо папирима и све их је више и више”, додаје, говорећи о преобимној администрацији у школама. Синдикати просветара изнели су Предлог за смањење обимне администрације у школама. Тврде да непотребна администрација оптерећује наставнике и да они од папирологије не успевају да се посвете примарном послу – образовању и васпитању. Предлог су проследили Министарству просвете, на основу Закључка Радне групе за основно и средње васпитање Владе Републике Србије. Снежана Романдић каже да има дана кад и четири сата проведе за рачунаром или са папирима. „Посебно када су одговарања, када је потребно децу формативно оценити… Сваки дан се пише по два сата, то је минимум… Имамо озбиљну администрацију, која нас озбиљно омета у ономе што треба да радимо сваки дан, а то је да се бавимо децом и непосредним радом са њима“, нагласила је. Говорећи о предлозима које су упутили, наводи да је први проблем на који су указали – електронски дневник и паралелна документација. Електронски дневник је уведен у школе пре пет година и није прилагођен ономе свему што захтева администрација, наводи гошћа Н1 додајући да морају да пишу педагошке свеске, додатно, да долази инспекција која тражи и њих. Поставља се питање зашто је то немогуће спојити. Осврћући се на недостатке е-дневника, навела је пример да је прошле године, као разредни старешина осмог разреда, могла из електронског дневника само да одштампа сведочаства. „Уверења о завршеној основној школи, уверења о положеном завршном испиту – све смо то писали ручно“, додаје. Указује на то да пишу књижице, иако родитељи имају увид у е-дневник, да разне извештаје пишу посебно. Немогућност да електронски дневник испрати све потребе у школама су, како каже, препознали и надлежни али ништа од тога јер нису издвојили средства за решавање тог софтверског проблема. Романдић оцењује да је свака реформа последњих 10- ак, 15 година додала по неколико папира. „И стално пишемо извештаје поводом нечега. Радимо то после часова, пишемо шта је рекло дете, како реаговати… То је немогуће“, додаје. Објашњава да су у обавези да напишу шта је и како је ученик одговорио, какви су исходи и препоруке за тог ученика, констатујући да је то много посла. „Такође – ако родитељ прочита шта је његово дете одговарало, морамо да водимо рачуна шта и како сам написала… Јер препоруке су афирмативни записи. Не могу да напишем да није научило – конструкције су на пример „дете је заинтересовано за све активности, а није заинтересовано за наставу и учење“, а дете је тога дана једино рекло: Нисам учио и сео“. Разредно старешинство подразумева, каже, још више обавеза. Мора да се запише све што се догађа у школи па и разговор са родитељем. Потребно је знатно поједноставити све, формативне оцене показују родитељу како напредује његово дете, некада се тражи да се оне раде и два, три пута месечно и то је обиман посао, истиче Снежана Романдић. „И родитељи као да су одгурнути од школе“ Она оценује да све изгледа тако као и да су родитељи гурнути од школе. „Родитељи треба да дођу и да добију адекватну информацију, разговарајући с наставником, како напредује њихово дете, а не само да добијају поруке путем е-Дневника“, наглашава саговорница Н1. „Те неке техничке стране које нас додатно оптерећују могу да буду решене, да растерете и да врате примарну функцију наставнику – да комнуницирамо са децом и решавамо колико је у нашој надлежности одређене проблеме“, навела је. Kако каже – нема наставника у школама који би рекао „мени администрација није проблем, то није много“, осим, како каже, „представника министарства који кажу да то није много, али они нису у учионицама“. Иза овог захтева стала су сва четири репрезентативна просветна синдиката – за сада нема званичног одговора Министарства просвете. https://www.detinjarije.com/slika-skole-danas-nastavnici-prinudeni-da-gledaju-u-ekrane-dok-deca-gledaju-u-telefone-ispod-stola/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и малишани, учесници школе српског језика "Лето у завичају", гледали су полуфиналну утакмицу у кошарци између Србије и Канаде. Његова Светост угостио је данас, 8. септембра 2023. године, српску децу из Немачке, Грчке и Италије, учеснике школе српског језика Министарства просвете "Лето у завичају", известила је ТВ Храм. Кошаркашка репрезентација Србије остварила је данас велики успех - пласирала се у финале Светског првенства, победивши у Манили репрезентацију Канаде резултатом 95:86. Наши кошаркаши ће се борити за статус најбоље репрезентације света – са бољим из сусрета САД и Немачка, а финале и утакмица за треће место се играју у недељу 10. септембра. Србија је на овом Светском првенству обезбедила и директан пласман на следеће Олимпијске игре, а самим пласманом у финале, обезбеђена је и медаља. Извор: ТВ Храм, Инстаграм; Радио Слово љубве

Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. Сајт Зелена учионица, поводом једног текста о стању у просвети, објавио је одговор једног наставника, који преносимо: Поштована „Мама”, Хвала што сте се усудили да продрмате осињак. За добар део наставничке популације ученик је само индивидуа која треба да покаже квантум знања и поштовања, али не бих сада о томе. Не знам ни да ли ће овај коментар стићи до Вас, али се надам да ће бар неко од мноштва родитеља који су у сличној ситуацији, пронаћи бар нешто што ће им помоћи да разумеју узроке проблема, да разумеју шта све може бити разлог за неуспех деце у школи. Што се тиче успешности ученика, не мери се она само оценама. Нико ником не може да украде срећу. Сигурно је да постоји неки разлог због којег Ваша деца не постижу очекивани успех, а ви као родитељ сте дужни да то знате. Ако је неопходно, дужни сте и да децу заштитите од бахатих наставника, иако то није увек лако и безболно. Kолико год да је систем овакав или онакав, веома је сензибилан на угрожавање права деце, рекло би се и превише. Суштина проблема наравно није у оценама које долазе и пролазе. Важније од оцена је да деца буду добри људи, да имају добар систем вредности, да умеју да користе своју памет, да разликују лоше и добро, лепо и ружно, корисно и штетно, рад и забаву… Суштина школовања би требало да буде да се деца уче да буду достојна онога што желе. Без тога, петице не значе ништа. На жалост, као систем јако смо далеко од тога. Оно што је важно за све садашње и будуће родитеље школараца би могло да буде следеће. Деца „полазе у школу” пре него што уђу у вртић. Успех се гради од првих контаката детета и окружења. Да би било успешно у школи дете мора да има менталну навику да користи своју памет. Сва деца се рађају паметна, али нека деца немају разлог да исту користе. О свему важном одлучује неко други. Презаштићеност је данас већи проблем од запуштености. Запуштено дете, хтело, не хтело, мора да користи памет да би опстало. Презаштићено дете је лишено искустава неопходних за школски успех, а пре свега је лишено потребе да логички расуђује. Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици. Онај ко дозволи да му дете проводи сате испред светлуцавог екрана, треба да зна да ће тај екран и те како интензиовно стимулисати склоност ка фантазирању, а самим тим и умањивати склоност га „употреби логике”… Успеха у школи без употребе логике – једноставно нема, као што нема кише без облака. Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. „Залутали” наставници могу бити препрека, али са тим ћете се тек суочити. То што нас као родитеље сналази у основној школи је „дечја игра” у поређењу са оним што нас тек чека. За разлику од осталих нивоа, основна школа је обавезна. То даје прилику деци и родитељима да се „бахате”. Ту околност деца и родитељи користе више него наставници који, истини за вољу, често на васпитне и социјалне изазове, умеју да одговоре само „педагошком” оценом… Свако од нас има потребу да оправда себе, свако има своје разлоге и своје оправдање – али то није пут решавања проблема. Добри наставници, а хвала Богу има доста и таквих, не оцењују оно што дете тренутно зна, већ оцењују колико се разуме у оно што учи. Није довољно научити пар лекција, и то „изверглати”, циљ је да се дете уведе у суштину онога што упознаје, али то су већ исувише компликоване педагошке ствари… И није толико важно да се дете разуме у све образовне области, колико је важно да постоји бар једна област у којој се сјајно сналази. На крају, није толико битно да ли дете зна све што треба да зна, као што је битно да „не зна – оно што не треба да зна”… Момчило https://zelenaucionica.com/odgovor-na-tekst-pismo-mame-iz-arandjelovca-prosvetnim-radnicima/

„Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18,3), рекао је Спаситељ. Али како испунити ову заповест ако смо одрасли? Радимо, управљамо, доносимо одлуке, учимо, исправљамо, бринемо. Уосталом, старимо. Како можемо постати оно што нас Господ позива да будемо? Повратак у детињство? Тема је веома интересантна. Како старимо, схватамо да је боље бити одрастао него бити дете. Деца не одлучују ништа сама, па је мало вероватно да би неко од нас желео да се врати у време када ништа није зависило од нас. Међутим, хришћанство нас понекад збуњује. Одрасла особа се суочава са парадоксом: у детињству је, као и сви остали, тежио да одрасте, али се испоставило да је то погрешна жеља и да морате бити као деца. Поставља се питање: шта ако то није пожељно? На пример, нисам ни сањао да се вратим у детињство. Наравно, не желите ни да остарите. Претварање у гунђање и губитак издржљивости уопште није привлачно. Али не волим детињство као време несигурности и немогућности да се било шта одлучи у озбиљним областима. На срећу, јеванђеље не захтева од нас да се одрекнемо својих права или способности да бранимо своје интересе. Реч је о нечем сасвим другом. Шта одрасли не морају бити? Смисао јеванђеља „бити као деца“ није у томе да „ја сам још дете“, већ у способности да се свет сагледа из необичног угла, да му се изненади. Са годинама се ове особине у нама све мање појављују, све је теже да нас нешто изненади. Слушамо много музике, читамо разне књиге, гледамо модерне филмове - а да бисмо били изненађени, потребно нам је нешто „некако“. Стицањем искуства, са уверењем да нешто знамо, губимо чистоту дечјег погледа на све што нас окружује. Сада је пролеће, проводим доста времена за воланом и гледам како ми све цвета пред очима. Данас сам био на путу за парохију и сетио се како сам као дете маштао да живим негде у Шкотској или Ирској, где су величанствене ливаде, а не само пшеница и сунцокрет. И сада схватам да живим у истој невероватној природи о којој сам сањао, и није ништа мање лепа од пространстава Шкотске, само другачија. Колико често не примећујемо ову лепоту, не примећујемо ни смену годишњих доба! Недавно сам прошао поред једне њиве, било је црно, није било ничега. А три недеље касније, било је све зелено и веома лепо. Имам пријатеља који лети редовно одлази ван града да гледа у звезде. Чини ми се да се у овоме остварује позив да будемо као деца – односно да будемо отворени према свету. Пусти друге да живе Са годинама људи често почињу да верују да им је нешто немогуће, јер су одрасли. На пример, не можете слагати загонетке, носити неке ствари, бавити се глупостима. То је тако тужно! „Урадите нешто озбиљно“, саветују неки одрасли другима. Али не разумем зашто не можете да слажете слагалице или да сликате бојанку са тридесет, четрдесет или педесет пет. Чини ми се да је то нормално. Зашто не можеш да радиш шта желиш? Морате себи дати дозволу да живите. Да, растемо и старимо, мењамо се физички и психички. Постоје разне промене на које треба да се навикнете. Како старимо, не можемо да једемо онолико колико смо јели када смо били млади јер се наш метаболизам променио, и то је нормално. Немамо жељу да посветимо време ситницама, јер га ценимо и желимо да га потрошимо на нешто плодно или пријатно - и то је природно. Али у сваком случају нема потребе да постанете досадни. Не морате прерано старити. Морамо покушати да задржимо радозналост, интересовање за живот, страст. Не можете дозволити да се разочарате у живот и одустанете од онога што волите. Хоће ли бити спасени они који не могу да буду „као деца“? Способност „бити као деца“ са хришћанске тачке гледишта не лежи само у изненађењу и способности да се свет гледа раширеним очима, већ и у благости. Деца не умеју да се љуте дуго. Један је ударио другог - и одмах су се помирили и наставили да се играју заједно. Деца су поверљива, а то је такође важан квалитет за хришћанина. Ми свакако морамо неговати поверење у Бога. У свакодневном смислу, лаковерност није баш добра, одрасла особа мора имати одређени скептицизам, али способност да верује Богу је веома важна. Нажалост, немају сви хришћани овај квалитет. Они верују у Њега, али немају поверења. Ово је веома велики проблем. Морате да Му верујете на исти начин као што сте веровали својим родитељима и најближим пријатељима у детињству. Ово је огроман духовни рад који треба урадити на себи. За оне који имају проблема у овој области, препоручио бих да што чешће читају Јеванђеље по Јовану и да се подсете да је Бог љубав. Он не жели казну, већ спасење грешницима. Таква духовна вежба помоћи ће одраслима који су изгубили или нису стекли поверење у Бога – онима који не верују да ће све бити у реду. Они којима је лакше да размишљају о лошем. Посматрајте и анализирајте Постоји још једна добра вежба. Препоручујем породичним људима да гледају своју децу - од њих можете много научити, научити нове ствари. То је веома корисно. Иначе, учење од других је такође детињаст квалитет који не би сметао одраслима. Препрека у томе је често обичан понос. Деца су често веома упорна у постизању онога што желе, а то је такође корисно да хришћани уче од њих. Знају да понављају неке радње изнова и изнова док не постигну резултат. Ми одрасли често уместо тога смислимо гомилу изговора, а морали би поново да се потрудимо да нешто постигнемо. Деца знају да склапају пријатељства, али одраслима је то веома тешко. Пријатељство је немогуће без поверења и праштања. Губећи ове квалитете, губимо и способност дружења, што у великој мери ограничава и осиромашује наше животе. Да резимирамо: одрасли треба да пажљиво посматрају децу, њихове добре и лоше особине. Негативне треба пронаћи у себи и одсећи их, а позитивне неговати. И такође је важно да се свака особа сети каква је била у детињству. Због тога ћемо почети да се односимо према сопственој деци и према свима око нас на потпуно другачији начин. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com-ua./byt-kak-deti-kak-eto-voplotit-esli-my-vzrosleem-i-stareem/

Многи људи сматрају да се деца рађају чиста као анђели. Зато смо још више изненађени када видимо дела окрутности посебно међу децом. Свештеници Димитриј Смирнов, Валериј Духанин и Сергиј Белобородов, многодетна мајка Наталија Јалтанска и православни психолог Људмила Ермакова расправљају о томе где су корени дечје окрутности и како се против ње борити. Свештеник Валериј Духанин: Ако погледамо наш свакодневни живот, несумњиво ћемо открити да суровост рађа окрутност. Навешћу пример у којем је дечак у породици, кога су старија браћа стално ометала, почео да се окрутно односи према својим друговима из разреда у школи. Он је само копирао понашање старијих. Ово је у великој мери одлучујући фактор: када је окружење агресивно, дечија психа се једноставно ломи. Често то изазивају родитељи који једни другима грубо говоре, подижу тон, искаљују бес на деци, а деца се због тога љуте. Стога лично сматрам да је узрок дечје суровости у великој мери недостатак топлине. Дете није добило љубав, није га загрејала и стога од раног детињства почиње да доживљава околни свет као непријатељски. Као јеж избацује своје бодље и боде све око себе јер је навикао да осећа отуђеност и хладноћу спољашње средине. Данас су деца у великој мери невољена, не посвећује им се довољно пажње. Жене не виде рођење деце као свој главни циљ и животни позив. За мушкарце који су увек заузети послом, деца такође постају нешто попут живих играчака. Можете се играти са њима да бисте себи одвукли пажњу, али ретко ко жели да се озбиљно бави њиховим развојем на рачун својих удобности. Због тога што дете не добија довољно пажње код куће, врло брзо се повлачи у свет виртуелних игрица, које су пуне крвопролића и разарања, гледа цртаће у којима има грубости и суровости. Ако погледамо проблем са дубље, теолошке тачке гледишта, видећемо утицај греха на децу. Не смемо заборавити да смо сви наследили палу природу – деца се са њом рађају, и из тог разлога, чак и у детињству, када дете још није у потпуности одговорно за своје поступке, у његовој природи се испољава нешто грешно: непослушност, егоистичност, својевољност, огорченост. Најчешће видимо да човек у раном детињству почиње да греши мржњом, бесом, суровошћу. То је болесно стање наше природе. Али оштећење душе је у великој мери изазвано агресивним окружењем које га и погоршава. Дете мора да осети да свако зло за њега постаје пораз. Али, ипак, најважније је да сами не подлегнете суровости, да се њоме не заразите и да не почнете да реагујете суровошћу према другима. Ватра се ватром не гаси. Нарочито што ђаво нема другу сврху осим да сеје међусобну мржњу међу људима. У скривеним дубинама душе увек постоји чежња за неукаљаним добром, за чистим односом према ближњем, за искреном љубављу. Тамо где људи искрено верују у Бога, деца су мирнија и мање је прилика за дечју суровост. Благодат Божија доноси мир души, а то се у великој мери преноси и на друге, посебно на децу. Због тога морамо да градимо своје односе са децом, изграђујући себе, задобијајући Божију милост. * * * Протојереј Димитриј Смирнов: Деца брзо расту. Ако немају оца, већ само мајку која је принуђена је да ради, морају да иду у вртић. У детињству сам доста времена проводио у вртићу, чак и пет дана у недељи. Родитеље сам виђао само два пута недељно. Још тада, са четири године, обећао сам себи да никада нећу слати своју децу у вртић, јер је то неприродно, зато што у великој породици нема деце истог узраста (осим када су близанци), па се стога стварају посебни односи између старије и млађе деце. У вртићу, деца раздвојена по старосним групама, брзо постају чопор вукова, где командују најневаспитанији, најподлији. Ово разбија психу деце, постају агресивни и окрутни. Ја, као особа која је провела више од годину дана у вртићу и дечјим камповима, добро знам како се дете тамо осећа. У пионирски камп сам увек ишао са ножем, који сам стављао на дно кофера. Нисам га користио, али сам ипак уплашио ону децу која су покушавала да ми задају невоље. Јер, често је било ситуација да осморица нападају једног. Децу без родитељске пажње су препуштена сама себи, одгаја их улица, а сада и разни електронски уређаји, у којима су присутне свакакве гадости које код деце изазивају суровост. Особа, која је одрасла у породици у којој је отац одсутан, је дубоко несрећна и улаже огромне напоре да превазиђе овај губитак. Ова патња исушује његов ум, његове способности. Нека деца губе способност осмеха. Да би поново почела да се смеју, морамо да проведемо много година пружајући им сву своју љубав и нежност. Чак и ако дете има сва материјална добра, али нема родитељске љубави, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замени љубав и миловање родитеља. Након развода, многи парови кажу да су задржали дивне односе једно са другим. Али коме је потребна ваша дивна веза? Детету је потребна породица. Отац му је потребан јер је он главни васпитач, он је главни чувар породице, главни ауторитет. https://www.bogonosci.bg/защо-децата-са-жестоки/

Снежана Романдић из Уније синдиката просветних радника за Н1 је изјавила да су лоши резултати овогодишњег завршног испита из српског на малој матури резултат чињенице да је ове године тест био другачији од претходних, али и да није новина да нам образовни систем није добар. Она је истакла да су међу кључним проблемима у образовном систему застарели и преобимни наставни програми, мањак савремених наставних средстава, а ту је и проблем са наставним кадром пошто млади људи који би требало да буду носиоци иновација „кроз школу само прођу“. Људи, како додаје, због ситуације у просвети не желе да се баве тим послом. Истиче и да запослени имају превише административних послова, а поред тога нема ни озбиљне анализе министарства и надлежних служби шта треба конкретно урадити да се стање промени. Подсећамо, деца су на тесту из српског у оквиру мале матуре имала у просеку 10,73 поена што је најлошији резултат од кад се мала матура спроводи у Србији. Резултати тог теста били су чак лошији него на тесту из математике. Поред изразито лоших резултата, за све средњошколске установе спуштен је уписни праг јер деца нису имала довољно поена да се упишу. Снежана Романдић каже да је изненађење било да је тест ове године био нешто другачији и то превасходно из српског. Био је већи број питања из књижевности која су захтевала функционалну писмености код деце и логичко размишљање. А управо то недостаје данашњој деци и на шта су запослени у школама годинама упозоравали, али надлежни не реагују. Упитана да ли имају основе критике да је у питању „слабија генерација“ или се ради о наплати за „онлајн школовање“ и последице трагичних догађаја са почетка маја, Романдић каже да те ствари јесу свакако имале утицај, али да сматра да је суштински проблем у томе што је деци дат тест који је захтевао да логички промисле питања из књижевности. Романдић оцењује да је такав тежи тест дат намерно, будући да смо претходних година добијали све лакше тестове. Министарство и надлежни настојали су, како додаје, да пробају да учине тест тежим да се би се спустио број бодова на тесту, јер су уплашени тиме да деца излазе са све већим просецима, а њихово знање ни близу није као што се очекује и као што је потребно да би могли да буду функционални актери друштва. „Наша деца када прочитају текст дужи од пар реченица не знају да га репродукују и не знају шта су прочитали“, рекла је Романдић. Поводом све већих просека и све већег броја одличних ученика у школама, она каже да је просек важан и деци и родитељима јер постоји утисак да „оценама служимо за куповину социјалног мира“ и да родитељи који раде по цео дан очекују да деца буду одлична, а то није реално стање. „Родитељи не разумеју да морају да буду активни актери образовања своје деце и да ми просветни радници нисмо камен спотицања. Kада их упозоримо да постоји проблем, увек испадне да су запослени у школама карика на којој ће се нешто сломити и ми морамо да попустимо, па имате просеке преко четири, а децу без адекватног знања“, нагласила је Романдић. На питање какве генерације то стварамо, она каже да просветни радници за сада не знају ни како ће почети нову школску годину, да ли ће се и шта од планова имплементирати. „Нама одлуке стижу данас за јуче. Мислимо да овако више не може и да морају да се мењају крупне ствари – да сви актери друштва буду укључени. Ускоро ћемо се претворири у оне који само чувају децу, а они који имају новца ће ићи у приватне школе, мада је питање какво ће бити њихово функционално знање“, оцењује представница синдиката. https://zelenaucionica.com/rezultati-testa-iz-srpskog-najlosiji-otkad-postoji-mala-matura-nasa-deca-kada-procitaju-tekst-duzi-od-par-recenica-ne-znaju-sta-su-procitali/

Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати, без обзира на ком је степену сујетне скале људских вредности, поручује архимандрит Сергије (Рекић) Доласком летње сезоне на црногорско приморје надолази и река верника која се непресушно слива ка једној од највећих српских светиња, манастиру Острог у Црној Гори. Пећински храм Ваведења Пресвете Богомајке, који чува мошти Светог Василија, приљубљен готово уз саме планинске врхове Острошке греде, од пре годину дана има и новог настојатеља Сергија (Рекића), кога је прошлогодишњег 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, патријарх Порфирије рукопроизвео у архимандрита, што је највиши чин до владичанског. Поводом манастирске славе, а у сенци трагичних збивања и крвопролића која су претходне недеље задесила српски народ, о одгајању деце и понашању верника у овој православној светињи игуман Сергије први пут говори за писане медије у Србији. На питање да ли је данашњим генерацијама које одрастају у свету виртуелне реалности теже приближити православље него малишанима који су стасавали крајем двадесетог века, архимандрит острошки одговара да је децу најбоље учити личним примером, тако што ће их родитељи од малена водити у светиње и сами практиковати живот по вери. – Верујте, то смо видели не једном, да деца која одрастају у здравим породицама верника, родитеља, стасавају у људе који се лакше интегришу у светињу, а тиме и у реалан живот. Они избегну многа искушења која сналазе малишане који одрастају без потпуне родитељске пажње и позорности целе заједнице да их упућује на праве вредности. Учити их примером како да се понашају у српским светињама, у реалном животу, у опхођењу према монасима, али и према учитељима, вршњацима и сутра када постану одрасли, према својим радницима, сарадницима. На сваком нивоу треба имати понашање које задовољава оне Божје заповести: Љуби ближњега својега као самога себе. Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати некога, без обзира на ком је степену неке сујетне скале људских вредности, него свакога човека гледати са важношћу. Јер је сваки Божја душа и треба га поштовати према заповести Божјој, као самога себе – саветује настојатељ Сергије. Када је реч о одрастању деце у свету виртуелне реалности, верује да „ће негативне последице бити далеко мање или их неће бити, ако их од првих спознајних тренутака живота будемо учили свим оним духовним, моралним и етичким вредностима које смо наследили од Бога, кроз његове заповести, и од светих предака”. – Наш народ је честит, неустрашив и међу прецима има дивних примера на које родитељи могу деци указивати – казује игуман цитирајући Петра Петровића Његоша: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гнијездо вије.” – Из нашег народа је толико дивних светитеља почев од Светог Симеона, Саве, преко свих светих Немањића, Светог Василија Острошког, безброј светих великих мислилаца, научника, оних остварених у свим видовима живота, спорту, науци. Имамо тако дивних примера на кога да се угледамо, а пре свега на Христа и науку његову јеванђељску. И онда нам неће бити опасност да ће технологија или шта друго наудити нашој деци и нама самима. У 20. веку имали смо период безбожништва који је негирао постојање Бога, што није мање опасно од неких технолошких степена развоја који нам се сад намећу, јер најопасније је ако човек занемари чињеницу да је позван за вечност. Ко се ослонио на Бога њему не може никакво зло да науди, може да му смета, али не може да га уништи, да га трајно оштети. Наравно, и чуда Светог Василија су још један разлог више да никада не сумњамо да смо немоћни, слаби, и да може било шта да нам науди, јер имамо Бога, имамо светитеље Божје, који ће нам увек помоћи, ако им се искрено обратимо за помоћ – подвлачи игуман манастира Острог. На питање има ли грешака које људи чине из незнања приликом поклоњена овој светињи, настојатељ Сергије са радошћу истиче да је последњих година „све виши степен свести поклоника који братство задивљују вером са којом долазе”. Сматра да је томе допринела и веронаука, која се сад већ више деценија предаје у школама, али и чињеница да су парохије покривене довољним бројем свештеника, за које верује да спремају вернике који долазе у Острог, или веома често и прате веће групе поклоника свецу. – Дешава се понеки пропуст, људи смо, али то је углавном из неупућености. Немамо примера да неко намерно чини нешто што је непристојно или зло. Морамо да рашчланимо чињеницу да постоје људи који су услед неких животних околности и живота изван цркве Христове постали опседнути већим утицајем злих сила, те онда оне реагују. Али ми не осуђујемо човека, него према њему само још са већом пажњом и љубављу приступимо и пружимо му и молитву и подршку да се што пре ослободи од тога и да заживи као слободно биће са Господом у себи, да настави свој живот на најлепши могући начин – беседи отац Сергије. Братство манастира је, каже, ту и да покрије пропусте и да помогне свакоме да што боље управи свој живот ка идеалу хришћанског живота по десет Божјих заповести и највећа им је радост када виде да људи из Острога одлазе срећни, задовољни, сигурни, охрабрени силом Божјом. – А богами, и нас су митрополити учили да се са великом пажњом опходимо према свакој души, јер нико није дошао овде из неког другог разлога осим да се захвали Богу за све добро или из потребе да уз помоћ светиње живот ближњих усмери ка што бољем и правилнијем начину живљења – истиче архимандрит Сергије. Примети се, каже, одмах ко је дошао као туриста, ко је поклоник, јер странци који стигну породично или у групи труде се да што пажљивије прођу и погледају оно што их интересује. Најчешће су то неке историјске чињенице, географска специфичност острошке греде и самог манастира, а онда и живот Светог Василија, који је суштински смисао доласка. Немамо примера да се неко бахато понашао или са непажњом. Не зна свако да треба и да би било благословено да се пољубе мошти светитеља, па их на то и не наговарамо, јер они се на свој начин поклоне светињи. Трудимо се и ми да знамо понеки страни језик, макар елементарно, па ако имају жељу да нешто више сазнају ми им одговоримо. Углавном сви одлазе баш захвални. Има примера да су из далеких земаља намеравали само да дођу и виде манастир, а деси се да остану по два-три дана одушевљени свеукупним доживљајем Острога, који због огромне благодати Божје почива на моштима светог Василија и теши сваку душу која тражи Бога – каже отац Сергије (Рекић). https://www.politika.rs/scc/clanak/552279/manastir-ostrog-iguman

Психолог др Жељка Бутуровић и клинички психолог Душан Вуковић, гостујући на телевизији Нова с говорили су о последицама трагедије која се у среду десила у школи Владислав Рибникар и начинима да се спречи да се она понови: “Психолошка баријера је сада срушена, а она јако штити цело друштво од тих ствари које људима не падају на памет. А сада је ођедном то постала нека могућност, нешто што и другима може да падне на памет. Та идеја се појавила. Виде да је то могуће. Али такође виде и последице. Мислим да је то сада јако критично. Не да улазимо у те неке системске узроке – не знам ријалити итд. Мислим да постоји овде тенденција да сваку ствар у друштву која се неком не свиђа, и која објективно није добра, сада везујемо за ово,” рекла је Жељка Бутуровић “Лично мислим, као неко ко свакодневно ради са децом и адолесцентима, да он није могао да има свест о томе и свест о самој ширини и тежини злочина. Питање је да ли и овај од 21 године има ту свест – вероватно је могао да има, јер је кроз нека животна искуства могао да прође и кроз различите видове губитака и да на накој сопственој кожи и на неком емотивном плану осети шта значи изгубити неког – под условом да није доказано психопата,” каже Вуковић Да ли је вршњачко насиље могло бити узрок трагедије, и да ли је чињеница да је био миран и тих могла нешто да нам укаже и да је то аларм? “А колико има мирних и тихих, и колико њих је побило оволике људе? Ми можемо сада те неке појаве критиковати, али ја апсолутно мислим да је то тај тип личности, али да се то не дијагностификује лако, јер је то екстремно ретка појава. Ипак су те дијагностичке категорије базиране на некаквим нормалним популацијама и уобичајеним појавама, има ту и доста политике и те категорије се и стално мењају. Биће јако тешко и психијатрима да одреде шта је по среди и да га било где сврстају,” сматра Жељка Бутуровић. Од чега зависи да ли ће млада особа у том развојном периоду бити имуна на те негативне коментаре? “Зависи од његових претходних искустава, живота у породици, чули смо од те мајке да је са њим разговарано, да је то дете вољено… Е сад, бахатост, ок, поред тога што се рађа, али се и негује. Ја се опет враћам на то, и сматрам сопственом обавезом да поновим, да ми треба да се бавимо овде доступношћу оружја. Њега је отац водио у стрељану, учио га да рукује ватреним оружјем. Наша деца уче по моделу, који је дошао не само из Америке, ето имате и Брејвика који је пре 11 година учинио сличан акт. Оно што је заједничко је управо то: “Ја хоћу да будем посебан”,” каже Вуковић. На питање, да ли захваљујући медијима, сада сви млађи од 14 година сада знају шта могу да ураде без одговорности, и да ли то значи пораст криминала, Жељка Бутуровић је рекла: “Буквално је моје дете од 11 година прокоментарисало: “Па чекај, значи ако он није кажњен, онда значи да свако може да убије?” За разлику од случајева у САД где су увек у питању средње школе и где починиоци скоро увек изврше самоубиство, овде имамо дете, ја нисам видела ниједан такав случај, које је све испланирало, које је направило листу за одстрел, које је јако интелигентно и спровело је замисао. И онда је назвао полицију и предао се. Њему ниједног тренутка није пало на памет да се убије. Назвао је себе психопатом и није показао никакво кајање. Неко ће рећи – па то је само дете од 13 година. Апсолутно се не слажем са тим. И деца млађа од њега апсолутно врло добро знају шта раде. Ми смо имали сад пример у Немачкој да су девојчице од 12 и 13 година намамиле своју другарицу на дружење, онда су је изболе ножевима са 50 убода, звале њене родитеље да кажу да је кренула кући, и онда су заједно са другима тражиле ту своју пријатељицу. Наравно, питање је опет да ли и њих чека икаква озбиљна санкција. Зато мислим да је овде много важније од тих неких анализа – ми можемо да се бавимо и тим вршњачким насиљем одвојено, али важно је да се нађе неки начин да се ово дете казни. Да друга деца то виде.” “У својој стручној пракси сам имао неколико деце која су почињавала дела намењена лишавању живота неке друге особе. То су екстремно ретки случајеви у психопатологији деце и адолесцената. Но оно што је карактерисично за ту децу је да одређени сет симптома и јасно видљивих образаца понашања најављују те догађаје. Такође сам имао неколико пацијената до сад који су имали којекакве спискове, и слали одређене поруке, али нису реализовали ова дела. Они такође имају психопатску структуру. Ја већ десет година причам да наш пенални систем према деци и адолесцентима не ваља. и да је управо то кључ како ми можемо да смањимо стопу криминала, да се пенални систем прилагоди, као што је у Енглеској, Америци, Швајцарској, где су деца одговорна од 12. године, а у Америци за тежа кривична дела су пођеднако одговорна као одрасли, и где већ од 10. године треба да одговарају,” каже Вуковић. Обоје гостију су се сложили да би границу кривичне одговорности у Србији требало спустити на 10 година. “У Шпанији родитељи кривично одговарају и иду у затвор за вршњачко насиље које су починила њихова деца и имају добре резултате,” каже Вуковић. “Имате децу која убијају родитеље, то штосте запретели и казнили родитеља, не мора уопште да буде толико значајно када причамо о таквим врстама. Нисам против тога, али мислим да деца морају да буду кажњена, и да то треба да буде јасно, да то буде пример на који сви обраћају пажњу. Јер пре свега деца прате то, деца која тек долазе,” закључује Бутуровић. https://www.detinjarije.com/psiholozi-nisu-sada-bitni-sistemski-uzroci-vec-da-deca-vide-da-ce-ovo-dete-biti-kaznjeno-granicu-spustiti-na-10-godina/

Ђакон Александар Цигановић из цркве Светог Првомученика и Архиђакона Стефана у Сремској Митровици, известио је о првој акцији паковања пакетића и припремања честитки за децу на светом српском Косову и Метохији. Акција са децом из црквеног хора „Светосавци“ одржана је на дан св. Василија Великог, 14. јануара 2023. године у храму св. Стефана, а након прављења пакетића одржана је и кратка проба хора поводом предстојећих празника. Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве"

Тридесет година након свирепог убиства дванаестогодишњег Слободана Стојановића из Зворничке Каменице (убијен је 27. јула 1992. године), Света Литургија поводом канонизације служена је у храму Светог ђакона Авакума у Дрињачи код Зворника, саопштила је РТРС. Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ на последњем Сабору, овај дечак, који је мученички пострадао у протеклом рату, канонизован је и проглашен за свеца. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на твитеру овим поводом поручио: „Данас се детету Слободану молимо као светитељу и мученику да замоли Бога да нигде и никада не страдају недужна деца у вихоровима несрећних ратова. СВЕТИ НОВОМУЧЕНИЧЕ ОВЕНЧАНИ МУЧЕНИЧКИМ ВЕНЦЕМ ИЗ РОДА СРПСКОГА, МОЛИ БОГА ЗА НАС!“ „Кроз призму страдања малог Слободана треба гледати подједнако на страдања сваког дјетета у овом рату, било како да се зове, али нажалост није тако“, поручио је у беседи протонамесник Марко Данојловић, парох дрињачки и додао: „Оно што је највећа трагедија јесу кантари свјетски који не мјере исто жртве макар оне биле дјечије. Слободан је ишао раширених руку према животу, ишао је раширених руку и према непријатељу који се злочиначки понио“. Организације проистекле из Одбрамбено отаџбинском рата, заједно са институцијама града Зворника, у наредном периоду планирају у центру града да поставе спомен бисту Слободану Стојановићу. Након Свете Литургије преломљен је славски колач Светом новомученику Слободану, али и свим новомученицима Епархије зворничко-тузланске, а потом положено цвеће на гроб Слободана Стојановића, новомученика Каменичког. У календару Српске Православне Цркве 27. јул биће посвећен још двојици новомученика из Дрињаче, Милану Петковићу и Тимотију Поповићу свештеницима страдалим у Другом светском рату. Подсећамо, Слободан Стојановић убијен је у Каменици код Зворника 27. јула 1992. године када се у село вратио по пса. Убила га је припадник такозване армије БиХ Елфета Весели. Слободаново тело пронађено је у јуну 1993. године у масовној гробници код Јошанице. Према патологу Зорану Станковићу, на дечаку су констатоване бројне и смртоносне повреде на глави и телу нанесене током живота и после смрти. Одсечено му је уво, а оштрим предметом нанесене посекотине на стомаку, док му је у слепоочницу из близине испаљен метак. Извор: РТРС, Твитер налог Патријарха српског г. Порфирија

Протојереј Андреј Овчиников о првој исповести, правилном васпитању деце и уобичајеним грешкама које родитељи праве Како припремити дете да се први пут исповеди? Зашто тинејџери напуштају Цркву и шта треба урадити да би се то избегло? Ко има кључну улогу у духовном васпитању деце: свештеник или родитељи? Како заштитити своје дете од духовног сагоревања и навикавања? На ова и друга питања разговарали смо са протојерејом Андрејем Овчиниковим, ауторем великог броја разговора о породичном животу који је и сам отац седморо деце. Често можемо видети нервозу, па чак и неку трему међу мамама у парохији, чим њихово прворођено (управо прворођено, а не треће или четврто дете) напуни седам година и спрема се да почне своју прву исповест. Како и зашто је важно да хришћанин, посебно млад, своју прву исповест изврши под свештеничким епитрахиљем? — Приметили сте да то највише брине жене, „маме“. Прилично је обесхрабрујуће знати да тате нису ту, јер свештеник који исповеда мора да види да је глава ове породице задужена за васпитање деце. Било би заиста лепо када би се тате побринуле да своју децу припреме за исповест. И није важно да ли је син или ћерка. Јер маме се баве припремама детета за исповест на прилично посебан начин. За почетак, мајка увек покушава да учини да се њено дете осећа удобно, сигурно и самопоуздано. С једне стране, у овоме нема ништа лоше. Али, с друге стране, мајка ствара специфично вештачко окружење – то је, наравно, веома удобно за дете, али то није оно што се може применити у стварности у сваком тренутку. Наша породица никада није имала неке посебне припремне фазе пре прве исповести. Све се котрљало према томе сасвим глатко. Деца су старија, више их не треба носити у цркву, а тамо морају да се спремају за озбиљне кораке. Исповест је важна припремна фаза пред Тајну Причешћа. Ако су оба родитеља озбиљна у вези са васпитањем своје деце, онда се прва исповест дешава много пре прве званичне црквене исповести. „Шта је добро, а шта лоше?“ — требало би да буде стална тема разговора у породици. Наравно, ако родитељи говоре својој деци о опасностима од лагања, лењости и лукавства, глуме или изазивања беса много пре него што наврше седам година, онда се то лако пројектује на исповест. Дакле, неће бити разлога за бригу о томе. Дете долази на исповест и видимо плод његовог васпитања. Да је заиста васпитан у вери, покајао би се свесно, често прилично дубоко и искрено. Али некад се породица према томе односи као према одређеном чину – једноставно као „само дођи до баћушке и реци нешто“ – то такође можемо видети. За шта се деца кају? Беснели су и нису послушали. Два греха. Родитељи често не обраћају пажњу на то да њихово дете проводи сате на телефону, да већ лаже или се понаша као егоиста који никад не помаже код куће. Али они не примећују дубоко усађене ствари и раде са својом децом само на оним питањима која леже на површини. Ако нико не васпитава децу код куће, она ће, без сумње, ћутати све време исповести Зато сам за упрошћену припремну фазу исповести за децу. Нешто сте погрешили — идите и признајте се, покајте се за оно што сте погрешили Често на исповести видимо да дете нерадо чита своје грехе са папира. Осим тога, дешава се да грехе диктирају његови родитељи. Да ли је то изводљиво и у којој мери? — Огромна је педагошка грешка када се деца, још мала, приморавају на то. Јер кад једном напуне тринаест или четрнаест година, једноставно ће се побунити и потпуно престати да иду у цркву. Видите, ми практично немамо тинејџере у цркви. То је резултат такозваног „маминог васпитања“, када се мајке претварају да су религиозне, али, у ствари, не успевају да васпитавају своју децу у вери. Зато, када дете једном достигне адолесценцију и одрасте у својој способности да озбиљно схвати хришћански начин живота, оно често не жели да се узбуђује и удаљава се од Цркве. Можда звучи грубо, али овај проблем постоји. Видимо само децу и младе који су се у животу опекли, или посрнули и пропатили. Они се, као изгубљени синови, изненада сете да треба да се врате у Цркву. Чињеница да немамо тинејџера у нашим црквама је резултат нашег васпитања. Саветовао бих вам да се не играте ниско или на прстима око перцепције греха вашег детета. У нашој породици деца мало говоре о својим гресима. Али знам да ће када оду на исповест имати за шта да се покају. Навика истраживања душе је изузетно важна врлина. „Ако на крају дана успете да запишете неколико грехова које сте починили, онда живите промишљено.“ Уопштено говорећи, писање грехова на папир је добра навика, посебно када тек почињете свој живот као хришћанин или када сте дете. Ако сте на крају дана у стању да запишете неколико грехова које сте починили, онда живите промишљено, процењујући своје речи и поступке и пратећи своје грешке и грехе. Затим, на крају недеље, потребно је да испитате листу како бисте дефинисали конкретне грехе и исповедили их пред свештеником. У овом случају, то је добра пракса. На жалост, видимо да је у савременим породицама мајка та која брине о васпитању своје ћерке, а отац синова… — Дао бих строгу епитимију таквим родитељима: рекао бих да чине велике метаније. Требало би организовати парохијске курсеве о основном хришћанском васпитању деце уз помоћ родитеља са вишечланим породицама. Зато што људи нису у стању да школују своју децу. И не само то, него не желе и не могу. Као резултат тога, видимо свакакве девијације у хришћанском васпитању. Споља – додир црквености, али изнутра – празна шкољка, често, која скрива помало труле црте људског карактера које нико никада није неговао. Таквих тужних примера, нажалост, има доста и међу онима који уче у богословијама и спремају се за рукоположење. Савремени младићи више не показују особине које би требало да буду у основи хришћанског образовања: поштење, марљивост и несебичност. Који разлог стоји иза тога? Разлог томе су недостајуће године васпитања, када је о деци требало бринути, из дана у дан, добијати кућно васпитање, водити примером, а никако не дозволити да се омаловажавају. — Често се дешава да родитељи покушавају да за своје вољене наследнике нађу посебног баћушку „наклоњеног деци“, посебно нежног оца исповедника. Да ли постоји потреба да се ово уради? — Мислим да свештеник мора да створи угодно окружење за свакога ко дође на исповест: не само за дете, већ и за одраслу особу. Рад исповедника подразумева стварање зоне комфора, тако да се свако ко дође на исповест осећа спокојно, опуштено и нема страха да говори о својим грешкама и гресима. Јер хришћанин се не исповеда код свештеника, него код Бога. „Тражите свештенике као што тражите учитеља или доктора; покушајте да нађете некога ко не игра улогу пастира, већ је живи.“ Нажалост, наши свештеници не могу увек да обезбеде овај ниво духовне удобности. Ужасно је да постоји само неколицина одабраних којима можемо поверити своју децу, или који не би учинили никакву штету. То је био један од омиљених предмета за архимандрита Јована (Крестјанкина): тражите свештенике као што бисте тражили учитеља или доктора; покушајте да нађете некога ко не игра улогу пастира, већ је живи. Како родитељи треба да се понашају након исповести свог детета? Неки практично горе од радозналости: да тако кажем: „Шта је моје дете рекло свештенику? Како је свештеник одговорио?” — Не узнемиравај га. Не копајте му у душу. Признао је — слава Богу што јесте. Нема потребе да се питате ни о чему. Кад оде на следећу исповест, рећи ће више. Које је главно правило васпитања? Савијајте дететову вољу нежно, али систематски и чврсто, држећи фокус на остварењу тих узвишених циљева. Овај рад је од највеће важности! Иако сам рекао да децу треба да васпитавамо нежно, то није баш лако, па чак и наноси бол. На пример, треба да научимо дете да устане рано да изговори јутарње молитве, да склони своје играчке, да намешта кревет или пере судове за собом. Родитељи треба да наставе да саопштавају ове поруке и тако обучавају децу да се жртвују. Мало по мало, донеће први плод. „Ко може да се похвали да је успео да отргне своју децу од компјутера, паметног телефона или видео игрица?!“ Затим, треба да кажемо нашој деци да пазе шта говоре и да буду љубазни и захвални. Посебна тема је паметни телефон, данашње „оружје за масовно уништење“. Ко може да се похвали да је успео да своју децу отргне од компјутера, паметног телефона или видео игрица?! Некако смо узели за правило да већи део одговорности пребацимо на свештеника. Нека Баћушка, да тако кажем, поправи путеве детета. Видите, ми можемо само да дотерамо оно што су родитељи урадили по питању васпитања. Све што можемо да урадимо је да им помогнемо и прилагодимо их. Највећи терет одговорности сносе искључиво родитељи детета. Када је наше дете још било мало, волели смо да играмо једну игру. На крају сваког дана разговарали смо о томе како је прошао његов дан. Дете је објаснило шта је ново научило и шта је погрешило или где није успело. Али, пре него што је напунио шест година, приметио сам да је почео да говори лажи у нади да ће изгледати боље и паметније. Исто се дешава и на исповести када желе да изгледају боље него што заиста јесу и прикрију одређене ствари. Како можемо помоћи нашој деци да науче да буду верни себи и да се никада не плаше беспоштедне процене? — Ако лаже, лаже свуда, и код куће и у цркви. Родитељи треба да раде са дететом. Ако се те лажи изнесу на видело, када је он, на пример, намерно прескакао часове, или узео бомбоне из кухињског ормарића, или сурфовао по мрежи, иако је то било забрањено, а потом су родитељи разговарали са њим, шта су последице? Дете оде и исповеди се код свештеника. Ми свештеници само бележимо ову или ону грешку, али је превише тешко направити разлику. Има људи, посебно мале деце, који варају током исповести и у том случају очигледно желе да изгледају бољи него што заиста јесу. Родитељи треба да знају и раде са оним што се крије у души њихове деце. Зашто стално говорим, „родитељи ово, родитељи оно“? Зато што је деведесет пет одсто дететовог васпитања одговорност родитеља Често се људи питају: „Шта да радимо?“ Код неких родитеља је реч о њиховој деци која болују од дроге, другима је то играње игрица, а онда има и оних који су ступили у у интимне односе итд. итд. Како можемо помоћи? Молећи се. Изгубљено време и благовремени напори за исправљање које родитељи нису предузели не могу се поправити. У том погледу сам песимиста, јер се у овом тренутку већ суочавамо са прилично страшном ситуацијом. Али како су слатка сва та деца на почетку! Ипак, имајте на уму, сви су они млади, а реч је о деци од пет до седам или девет година. А шта је са срећно насмејаним тинејџерима? Или, чак и они који се не смеју срећно? Једноставно су нестали из наших цркава. Наравно, уживамо да видимо бебе у црквама. Хвала Богу! Али када служите четврт века, не будете толико срећни када видите још једно дете. Али ја се прилично радујем када видим тинејџера или младића. Ево још једне ситуације. Родитељи су одлучили да њихов седмогодишњак треба да живи праведно, и он се води на прву исповест, а потом и причешће. Али овај клинац, пошто га нико раније није учио, има правих проблема да прође кроз исповест. Шта би био ваш савет и како да спасемо његову незрелу душу? — Бог делује на тајанствене начине. Знамо за толико случајева када је дете од малена било у цркви, а онда га оде на другу страну и више га не видимо. Дешава се чак и одраслом човеку, рецимо, да иде у цркву десет-петнаест година, и — само толико! Он се разочара и сагори — а ни ми га више не видимо… Ентузијазам у првом тренутку је, наравно, битан. То би требало да буде радостан догађај. Људи први пут долазе у цркву да се исповеде, или причесте, или се спремају за свој први пост… Али ко истраје до краја, биће спасен (Матеј 24:13). Замислите само то, цео ваш живот је пред вама, и морате га живети као хришћанин. Биће толико искушења, када можда пожелите да напустите оно са чиме сте почели. Пре свега, свештеник својим неправедним поступцима не треба да одвраћа човека од вере, или од Цркве, нити да га застрашује. Оно што обично радим је да стојим тамо, слушам, молим се и посматрам. Јер сваки човек другачије размишља о својој души. Ако Бог да, то ће трајати много година Поменули сте сагоревање. Дешава се и да, временом, деца васпитана у црквеним породицама изгубе тај побожни однос према свему што је у вези са Црквом и почну да се према томе односе као према мукотрпном послу. Они иду у цркву, не због тог најважнијег Састанка, већ зато што ће видети своје „недељне“ пријатеље, и тако механички узимају Свете тајне. Како родитељи могу да сачувају своје дете од сагоревања и навикавања? „Ако родитељи воде лажни религиозни живот, пре или касније, и њихова деца ће постати као они“ — Само њиховим личним примером. Ако се родитељи према свему што је свето односе са поштовањем, њихово дете ће то увек приметити. Ако родитељи воде сумњив живот и понашају се двосмислено, и њихово дете ће их у томе копирати. Управо су се причестили и изашли из цркве — и то им је ван памети: суде, свађају се, говоре непристојне ствари, или се одају беспосличарству или прождрљивости итд. Шта дете види? Позоришна представа, драмска представа, коју његови родитељи једноставно играју глумећи неки идиличан живот. Деца не опраштају лицемерје. Ако је верски живот родитеља лажан, пре или касније, и њихова деца ће постати попут њих. Зато је императив да родитељи воде сопственим правим примером. Да ли су родитељи једини ауторитет за дете? Шта кажете за свештеника, учитеља или спортског инструктора? — Млађа деца и тинејџери не би требало да имају других ауторитета осим својих родитеља. Проживљавамо заиста тешка времена и сами морамо да бринемо о својој деци. Нажалост, сведоци смо нездраве и алармантне ситуације. Али када деца одрасту, неопходно је да пронађу доброг пријатеља, старијег брата или оца, у лику свештеника (у зависности од старости оца исповедника), који ће им помоћи да се позабаве својим животима. Зар им не одузимамо независност? — Не када су мали, али касније, када дођу у разумне године, можемо их постепено пустити. Наша породица је велика, зато не могу да причам како је одгајати јединца или, можда, двоје деце, али у размаку од десет година. Имамо седморо деце и немамо другог искуства осим тога. Наша породица је сазревала заједно са децом. Дакле, могу да пренесем управо овакво искуство. Шта да кажем онима који имају једно дете?.. Лакше је васпитати десеторо него једино дете. Измориће родитеље, јер је усамљен. Одрастао сам као једино дете, и сећам се: то је била права ноћна мора. Останите близу своје деце – то је најважнија ствар. Децу треба волети. Ако останеш са њима, ако разговараш са њима и водиш рачуна о њиховом васпитању — све ће бити у реду. Које књиге, осим Књиге над књигама (Светог писма, прим.прев.), можете препоручити деци, и њиховим родитељима, где би могли научити како се свесно покајати? — Најбоља књига је правилно васпитање, када родитељи објашњавају шта је добро, а шта лоше, шта је дозвољено, а шта забрањено. Увек ме заболи у срцу док посматрам скривене пороке, као што су злоба, лицемерје и нелојалност, када споља све делује пристојно, али изнутра – смрди на трули карактер. Очигледно је нешто у породичном животу те особе пошло по злу. „Важно је научити дете да ради лак посао, како би знало да пере под, судове, како да ручно пере одећу и окачи је да се суши.“ Важно је научити дете да ради лаке кућне послове, како би знало да пере под, судове, како да ручно пере одећу и окачи је да се суши. Овај рад је од великог значаја. У данашње време одрасли покушавају да заштите своју децу од тога, али као резултат тога настаје егоизам, а он је главни непријатељ доброг васпитања. Нема шансе да дозволимо себи да „играмо“ игру површног васпитања. Очигледно, данашњим одраслима недостаје знање и мудрост. Много је корисних књига ових дана у штампи. Постоје дивне књиге о породичном животу које је написао протојереј Илија Шугајев, Породица Нине Феодорове говори о емиграцији, вери и истрајности. Рад Герија Чепмена о психологији под називом Пет љубавних језика је такође добар. Сматрам Ану Карењину уџбеником о породичном животу. Занимљива је и прича М. Шолохова „Судбина човека” и О’Хенријева „Дарови мудраца”. Оно што је заиста важно јесте да увек будете уз своју децу, да ходате са њима кроз живот, да их волите и поштујете, помажете им и чешће разговарате са њима. И у закључку, оче Андреје, како можемо помоћи детету да развије опрезност од чињења греха, али не и страх од исповести? — Ако дете поред себе види богобојажљивог човека, било тату или маму, оно ће порасти као они. Али овај страх Божији не треба измишљати, када споља остављате утисак да га осећате, а изнутра немате поштовање за Бога. Зато, ако је родитељски пример искрен и истинит, дете ће то исто усвојити. То је врхунски и главни алат. Поучавати достојним примером — то је данас најважније! https://mitropolija.com/2022/06/27/deca-ne-prastaju-licemerje/

Доносимо фото вест са данашњег дирљивог сусрета Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са дечицом која су се сабрала на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Повезана вест: Патријарх Порфирије богослужио у храму Светог Пантелејмона: У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско" (Мт. 13, 3), реч је Господња која је актуализована како данaшњом празничном радошћу поводом недеље светих Отаца и празника Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског (кога је по предању Господ узео у своје окриље када је изговорио ове чудесне речи), тако и овим дирљивим сусретом дечице са својим духовним оцем и првојерархом Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм

У четвртак, 7. октобра 2021. године, у Светосавском дому при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, на позив Црквене општине Бачка Паланка, а у оквиру духовних свечаности „Под покровом Богородицеˮ, др Влајко Пановић, клинички психолог, одржао је предавање на тему „Брак, деца, породицаˮ. Гост предавача, који је том приликом одржао уводно излагање, био је Зоран Луковић, полицијски инспектор и члан Европске федерације за борбу против секти. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних. Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ. Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта. Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану! Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“? ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха. Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше… КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег. Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна. Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.

Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање званичног мисионарског гласила у медијима. Императив нашег живота је христолика љубав, јер смо ми деца љубави Божје, указао је катихета Бранислав Илић, гостујући на Радију Епархије сремске. Звучни запис разговора Тим поводом, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задуженим за односе са медијима, коме благодаримо на издвојеном времену и што је, између осталог, премијерно, за радио Епархије сремске „Српски Сион“ говорио и о новом, мартовско-априлском броју „Православног мисионара“ . Извор: Радио Српски Сион

Свештеници и вјерни народ Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке на челу са Преосвећеним владиком Кирилом (Бојовићем) данас су упутили поруку молитвене подршке и љубави Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који се од 6. октобра налази на лијечењу од корона вируса у Клиничком центру Црне Горе. Порука на посебан начин, кроз фотографије и натписе, показује бригу и молитвене жеље за опоравак Митрополита Амфилохија, чијим благословом и трудом је и основана Епархија буеносајреска, формирана одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 26. маја 2011. године. Молитве за Митрополитов опоравак стижу из свих крајева ове Богом спасаване Епархије. “Ваше Високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, ваша духовна деца Епархије јужно-централноамеричке, коју сте ви основали, моле се за ваше здравље и оздрављење”, “Ваша духовна деца из Костарике се моле за ваш опоравак”, “Бог да чува нашега Митрополита Амфилохија”,”Драги Митрополите ваша духовна деца из Аргентине шаљу поздраве и моле Бога за ваш брзи опоравак”, само су неке од порука привржености и љубави упућене Митрополиту Амфилохију. Од оснивања ове Епархије Митрополит је био њен епископ-администратор па све до 2018. године када је за првог Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког изабран владика Кирило. Трудом и посвећеношћу Митрополита Амфилохија, његовим мисионарењем, које је наставио владика Кирило, на благословеним просторима Јужне и Централне Америке наставља се дјело Светих апостола Христових, граде се православне цркве и народ се у њима сабира. Отуда и не чуди повезаност и блискост коју вјерни ове Епархије осјећају и показују за свог духовног оца Митрополита Амфилохија. Слике говоре више од ријечи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Новопрестављени Епископ ваљевски Милутин током свог архипастировања је посебно бринуо и помагао страдални народ и цркву на Косову и Метохији. Остаће упамћен као један од великих добротвора Призренске богословије, поштовалац и љубитељ појања призренских богослова које је радо дочекивао и у својој Епархији. Говорио је да нема лепше слике од иконе Божје у Богородици Љевишкој која је једина преживљавала вишевековну тортуру рушитеља и завојевача. „Косово и Метохију чувају монаси и деца“, понављао је Владика Милутин, наглашавајући да је Епархија рашко-призренска један од стубова православља. Колико је волео Косово и Метохију, колико се радовао сваком сусрету са Епископом Теодосијем, клиром и верним народом слушате у његовим беседама посвећеним њима. Посебну драж овог осврта чини звучни запис који нам је послала новинарка и професорка Оливера Радић из Ораховца, а који се односи на Епископову посету јужној српској покрајини 2005. године, када је духовно водио Митрополију аустралијско-новозеландску. Извор: Радио Источник

Настављајући циклус разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, предочавамо Вам разговор са Његовим Преосвештенством Епископом полошко-кумановским г. Јоакимом, са којим смо разговарали о значају хришћанске породице и васпитања; о важности активног литургијског живота; о животу по Јеванђељу, као и о превазилажењу индивидуализма. Разговор је објављен у Сретењском броју "Православља" (бр.1270. 15. Фебруара 2020), са преосвећеним Владиком је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. *Ваше Преосвештенство, будући да је васпитање у оквиру породице најдрагоценије, да ли можете да поделите са нама Ваше сећање на детињство, родитељски дом, уз посебан нагласак на васпитање? Прва и основна школа васпитања је породица, односно, како говоре Свети Апостоли - домаћа Црква. А у домаћој Цркви треба да влада послушност, доброта, љубав. У Њој се уче почетна слова азбуке православног живота и спасења. Из овога се види каква треба да буде дужност родитеља према својој деци. То значи, да они треба да васпитају своју децу у науци и страху Господњем, да их науче православној вери, животу по Јеванђељу. Ако родитељи то забораве, онда своју децу раздражују, подстичу их да развијају рђаве особине, да распаљују њихову самовољу. Зато је велика одговорност родитеља према својој деци. Господ им даје невину дечицу и Господ ће од њих тражити шта су урадили са њима, шта су посејали у њиховим душама. Само са васпитањем у Господу деца узрастају у праве људе. Без Цркве - без њене Свете Тајне није могуће да се задобије право васпитање. Деца упијају у своје душе све оно што виде и чују од својих родитеља и од свих из куће у којој су се родили. Прате сваку реч њихову и сваки покрет. Зато родитељи треба да буду живи примери и обрасци у вери и у животу по заповестима Господњим. Родио сам се после другог светског рата када је у то време почела да хара безбожничка комунистичка идеологија. Ретки су били они у то време који су усвојили ту идеологију и одмах се то пројавило у њиховом животу кроз отступање од православне вере и моралног живота. Иако је у то време било врло мало књига духовног садржаја, као што је то данас где су Цркве препуне таквим књигама, ипак су тада људи исповедали своју веру стрпљивим подношењем увреда, претње, исмевања итд. Није се могло тада замислити да се нарушавају постови. Одлазили су у Цркву на богослужења, на Литургију, недељом и великим празницима. Учили су нас посту и молитви још од малих ногу. Добро памтим као дете, како су моја мајка и бака, посебно бака, свако јутро и сваке вечери пали свећу или кандило и стоји на молитви пред домаћим иконама. То деца не могу да не виде и да се то њихово молитвено стајање не одрази у њима. Као деца једва смо чекали да дођу велики празници: Васкрс, Духовдан, Божић, Богојављење, Православна нова година... у које смо се посебно радовали. Учили су нас колико су знали и умели о вери, носили су нас у Цркву на Причешће. Сећам се, да смо као деца буквално схватали празник Богојављења. Слушали смо од старијих који су говорили да на Богојављење небо се отвара и Бог се јавља. Ми смо то буквало тако примали и остајали смо до дубоко у ноћ чекајући видљиво отварање неба. Још од малог узраста укључивали су нас, иако деца, у све могуће послове у селу: од чувања стоке, чишћење, орање по њивама, копање, сађење, кошење, скупљање дрва итд. Таквим васпитањем учили су нас послушношћу и раду. Била су то времена и велике дечје радости и игре. *Драги Владико, данас смо сведоци да многи родитељи, упркос многобројним едукативним књигама о правилном васпитању деце, саветима стручњака не могу ваљано да васпитају децу. Прама Вашем мишљењу, у чему је сагледано решење наведеног проблема? Да, читају многе едукативне књиге, како рекосте о правилном „васпитању деце” и примају савете стручњака (педагога), али не могу ваљано да васпитају децу. Где је узрок свему томе? Сва такозвана хуманистичка, овосветска васпитања деце, васпитања без Бога и против Бога - која су започела ренесансом и настављају се и данас, претежно су била и остала натуралистичког и хуманистичког типа. Сва таква васпитања су спољашњег карактера и површна. Говоримо површна, јер не могу ослободити човека од свих рђавих грешних особина и склоности, и даље распламсавају самовољу, једном речју, нису у стању да ослободе човека од свега грешног. Без Бога и Његове Цркве, која је стуб и тврђава истине, то није могуће. За правилно истинско васпитање, за изображавање лика Божјег у човеку, за узрастање у Јевнђелским врлинама, тј. у духовном животу, неопходно је живети по заповестима Божјим, неопходан је литургијски живот и неопходно је хранити се Хлебом живота - Господом Христом - Који је сишао с неба и даје живот свету. Дакле, да би човек узрастао у духовном животу, у врлинама, неоходно је хранити се Светим Тајнама Цркве - благодаћу Божјом. Изван Цркве то није могуће. Црква, која је Тело Богочовека, јесте „радионица” спасења, преображаја, образовања (васпитања) и обожења човека. Само се васпитањем Господњим деца изграђују у праве људе који знају Божански циљ живота и остварују га Божанским средствима. Црква је ради тога у свету, да одгаји људе, да их васпита у науци и страху Господњем. Зато, много греше родитељи који запостављају своју дечицу изговарајући се да су уморни од посла и да немају времена да посвете њима, и зато лакше им је да их остављају да сатима проводе пред телевизором, рачунаром или да се сатима играју на телефонима. На такав начин, одузимају им духовну храну. Не уводе их у храм Господњи, у Цркву Бога живога, преко које Господ наш Исус Христос, Једини човекољубац излива своје благодатне силе без којих човеку није могуће духовно узрастање. Благодатне силе Божије лече наше душе од свега грешног, од свега страсног. Иако су дечица невина, ипак у себи носе семе греха и склоности ка њему. Ево шта говори свети Јован Кронштадски: „Не остављајте децу без пажње. Када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнање и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које се више јачају и доносе рђаве плодове када деца одрастају.” Како ће се деца развијати, зависи од тога какво васпитање у домаћој цркви добијају од својих родитеља. Свети Јован Златоуст говори родитељима: „Докле ћемо бити телесни? Докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и њиховог васпитања у науци и саветима Господњим“. Многа данашња деца жељна су родитељског загрљаја. Сведоци су бескрајних свађа и препирања својих родитеља и породичних трагедија. Колико је у наша времена развода, колико је напуштене деце. Кажем да су нека дечица жељна родитељског загрљаја. Ево једног примера: Неки човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима. Син му каже: „Тата могу ли нешто да те питам?” “Да, наравно, реци, шта је?” “Тата, колико зарађујеш на сат?” “То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?” “Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?” “Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат”. Тада дечак спусти главу и замоли свога оца да му позајми 25 долара. Отац се разгневи и посла свога сина у собу, и још га изгрди да је себичан. Након неколико сати, отац је почео да размишља да је можда нешто стварно било потребно његовом сину за 25 долара, па је отишао у његову собу и како је видео да дете још није заспало дао му је тих 25 долара. Дечак је почео да се смеши, устао је са кревета и испод јастука извадио згужване новчанице у износу од 25 долара. Када је отац видео да његов син већ има 25 долара опет се почео љутити. Дечак му је тада рекао да је тражио од њега 25 долара јер није имао довољно. И тада му је рекао: “Тата сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра кући раније. Желим вечерати с тобом.” На крају бих везано за ово питање додао следеће: они који су отступили од вере и православног живота, да се кроз покајање врате Богу и Цркви Божијој, да промене свој начин живота и да молитвом вапију Богу да их умудри да би знали како да васпитају своју децу. *Преосвећени, монашки постриг примили сте у свештеној обитељи Цетињског манастира у окриљу Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског. Каква Вас сећања вежу за ову велику светињу? Да, монашки чин примио сам у свештеној обитељи - манастира светог Петра Цетињског, благословом и руком Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија. То је било време када су у Цетињском манастиру долазили поједине групе које су вршиле страшан притисак на Митрополита, на манастира светог Петра Цетињског и на цетињску Богословију. У манастиру светог Петра налазе се три велике светиње, надам се свима познате: частица Животворног Крста Господњег на коме је Син Божји био разапет за спасење света. Друга је рука светог Јована Крститеља, она његова рука која је на реци Јордану положена на главу Спаситеља света. И трећа, нетљење мошти - цело нетљено тело светог Петра Цетињског Чудотворца. Благословом ових трију светиња и благословом Митрополита Г. Амфилохија, руковођен сам и упућиван у монашки живот. Водећи монашки живот у овом манастиру у којем се налазе ове три велике светиње (што је велики благослов Божји), чешће сам размишљао и постављао себи питања: какав је мој однос према братији који су иконе Божје, да ли је мој однос према њима био онакав као што нам говоре свети Оци: видео си брата, видео си Бога; каква су моја осећања према њима, извиру ли она из љубави, или из егоизма? Даље: зашто сам дошао у манастир? Чувам ли монашке завете које сам дао на монашењу за која ћу одговарати Богу? Да ли моја осећања извиру из страха Божијег, из свештеног страха и трепета према светињи, да ли слушам савете свог духовног оца (Митрополита Амфилохија) или пројављујем своју самовољу? Оно што ми радимо по својим помислима, макар нам и добро изгледало, није Богу угодно, како нам говоре свети Оци. А у послушању свога духовног оца садржи се и молитва и угађање Богу, Који је рекао: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца Који ме послао (Јн. 6,38). *Запажени и благословени траг оставили сте и као професор Цетињске богословије. Дивна је прилика да поделите са нашим читаоцима неко искуство из професорских дана? Негде у делима светитеља наших дана, преподобног Аве Јустина Ћелијског, записано је да човек човеку (ближњему) приступа као на голубијим ногама. То значи да таквим начином опхођења не би нечим повредио брата свога (ближњега). Трудио сам се да изградим такав приступ како према деци и професорима у Цетињској богословији, тако и према братији у манастиру и уопште према сваком човеку. Но да ли сам у томе успео, то знају генерације ученика којима сам предавао Свето Писмо и хришћанску етику. Ја то не могу да кажем, јер знам да ми и кад све испунимо што смо дужни били, опет смо непотребне слуге по речима Господњим. Тако да, свако добро које учинимо је Божје добро, које се не савршава само нашим трудом, но и силом и вољом Божјом. Јер смо ми у делу спасења сарадници Божји. Дакле, Бог од нас изискује труд саобразан вољи Божјој, по речима светог владике Николаја. Овде могу да додам следеће: ако сам начином свога понашања, начином предавања и оцењивања ученика, или, будући да сам био и васпитач, у нечему пренаглио, замолио бих за опроштај. Ево једног искуственог примера из тих дана: када сам једном приликом исповедао ученике богословије у Цркви светог Ђорђа на Ћипуру која се налази испод манастира, приметио сам да неки од ученика целивајући икону светог Ђорђа на којој он убија аждају (сподобу), нису обраћали пажњу где целивају. Тако су неки од њих целивали аждају уместо руку светитеља. Видећи то, прво сам се мало нашалио са њима на рачун тога, а онда сам скренуо пажњу да погледају икону и да воде рачуна где се она треба целивати. *Један од предмета који сте предавали у Цетињској богословији било ја Свето Писмо. Према Вашем мишљењу, да ли се данас у довољној мери чита Свето Писмо, или би читање требало да буде много усрдније? Човеку као психофизичком (духовно-телесном) бићу потребна је поред телесне и духовна храна. Духовна храна за човека је Свето Писмо и Свето Предање Цркве, односно Реч Божја, богослужење - Литургија Цркве, њене Свете Тајне, а врх свега тога примање Тела и Крви Господње - Свето Причешће. Било је времена када су Цркве биле празне. Тај период безбожнички, комунистички је прошао и ево многи се сада враћају Цркви Божјој, и млади, а и старији који су раније отступили од вере. Цркве су данас препуне и Светим Писмом и књигама духовног садржаја, што раније, у поменутом периоду није био случај. Тада се ретко могла наћи нека књига духовног садржаја. Сада, то да ли се у довољној мери чита Свето Писмо можемо донекле знати колико се људи враћају светој Цркви, и колико су жељни духовне хране и вечног спасења. Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто толико је важно знати и како треба читати Свето Писмо. Свети оци препоручују молитвена припрема и за читање и за изучавање Светог Писма. Читање да буде усрдно, молитвено и са страхопоштовањем, да нам Господ просветли ум за разумевање речи Светога Писма и за њихово усвајање срцем. Речи Светога Писма су дух и живот како нам говори Господ Христос наш Бог и Спаситељ. Зато речи Светога Писма треба читати са пажњом, са усрђем и живети по њима. Када је законик искушавајући Господа питао: Шта ми треба чинити да наследим живот вечни, Господ га је упутио на закону: шта пише у њему? Како читаш? Зато и треба усрдније и са молитвеном пажњом читати речи вечнога живота, како би свака реч вечне истине нашла место у нашем срцу, а то са друге стране значи да их делањем претварамо у свој живот. У противном, Господ ће нам рећи: А што ме зовете Господе, Господе, а не извршујете што вам говорим. Творењем заповести Божије човек узраста у богопознању. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов у својој првој Посланици говори следеће: Онај који говори познао сам Га (Бога), а заповести Његове не држи, лажа је и у њему нема истине. *Ваше Преосвештенство, поучите нас сходно Вашем искуству о важнијим детаљима у погледу истинског живот по Јеванђељу? Православни духовни живот, или живот по Јеванђељу без покајања, вере и молитве, без Цркве и њене Свете Тајне, без литургијског живота, није могућ. Темељ православног живота постављен је у Светој Тајни Крштења. Значи да од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот у благодати Божијој, а сав даљи његов живот је његово узрастање у јеванћелским врлинама и њихово умножавање. Човек узраста у духовном животу чувајући и творећи заповести Господње и јеванђелске врлине, хранећи се светим благодатним Тајнама Цркве. Дакле, без чувања заповести Господње и без свете Тајне Цркве - без светог Причешћа није могуће живети духовним животом, и узрастати у јеванђелским врлинама. Човек да би остварио спасење неопходно је да узраста и у вери, и у љубави, и у молитви, и у посту, и у сваку хришћанску врлину. *Трудом да истински живе по Јеванђељу, многобројни светитељи су знали да је најтежи задатак пред сваким човеком савлађивање и превазилажење сопственог егоизма. Данашње време је посебно обележено изазовом екстремног индивидуализма и самодовољности. Одакле почети у овом подвигу за отварање простора Другом? Човек је и логосно, и слободно, и молитвено, и црквено (еклисиолошко) биће. Биће створено за заједницу - заједницу човека са Богом и заједницу човека са ближњима. Дакле, човек је саборно биће. А темељ саборности, темељ заједнице је љубав која је веза савршенства. Али љубав није могућа без истине, без правде, без слободе. Како се узраста у духовном животу имамо безброј примера код светих Божијих угодника. Светитељи Божији да би примили дух, својим подвизима су проливали своју крв. Молитвом, постом, покајањем, непрекидним бдењем рушили су старог грешног човека у себи који се распада у преварљивим жељама - таквог човека који се затвара у себе и неће да види у брата свога икону Божију. И тако, таквим непрекидним подвизавањем узрастали су у светости, уздизали су себе у анђелске висине и испуњавали се Господом Христом. На тај начин, својим личним животним примером показали су нам пут и начин живота који ми треба да следимо. Као што нас учи свети апостол Павле: Угледајте се на мене, као ја на Христа. За очишћење наших душа потребно је много зноја, много борбе, много труда да би се човек ослободио од грехова и страсти. Ми смо сарадници Божији. Без сарадње наше слободне воље са благодаћу Божјом човек не може да се преобрази и далеко је од спасења. Да би се отвориле очи наших душа треба да одбацимо од себе блато греха. Ако не одбацимо своје “ја”, не одбацимо свог старог грешног човека, већ у нама настави да живи егоизам, себељубље, човекоугодништво, нећемо духовно узрастати. А ако човек духовно не узраста, онда све више и више пада. У духовном животу нема стајања у месту. Или узрасташ или падаш све дубље. Ослобађајући се свога “ја” - индивидуе која се у себи затвара и која због тога не може да узраста у љубави према Богу и према човеку, ми отварамо простор да се у наше душе усели Бог. Бог усељавајући се у наше душе ослобађа нас од егоизма, гордости, сујете и осталих страсти који у стварност су једна те иста страст са малим разликама. Зато човек да би се ослободио свега онога што га одваја од Бога љубави, мора да превазиђе себе. То се постиже општењем, заједничарењем, новом саборном животу по Богу, у Цркви Божјој. Јер наше спасење је спасење са свима светима, сарадња наше слободне воље са вољом Божјом. Зато је Црква Божја (стуб и тврђава истине) у свету да нас кроз вером и покајањем излечи од сваке греховне ране, да нас ослободи од свега грешног и страсног. *Пред крај разговора, замолио бих Вас да нам представите у кратким цртама историјат поверене Вам епархије? Када је у Скопљу проглашена прва српска Патријаршија, 9. априла 1346 године, њен први патријарх је био Јоаникије. Тада је Куманово било у саставу поменуте Патријаршије. У XIX веку Скопска епархија је обухватала следеће градове: Скопље, Тетово, Гостивар, Куманово, Прешево, Криву Паланку, Кочане, Штип, Кратово, Врање, Власину и Сурдулицу. За време скопског митрополита Јосифа у првој половини XX века види се да је Куманово такође било у саставу његове епархије. Значи, и из свега до сада реченог, види се да наша епархија као самостална полошко-кумановска је новијег времена. У наше дане седиште наше епархије, у овим тешким условима у којима се налазимо, је у граду Куманову. *Замолио бих Вас да разговор крунишете једном пастирском поруком. У овим празничним данима Божићне и Богојављенске радости, благодаримо Богу Који нам је донео Свој мир, мир Божји који надвишује сваки ум, Који нам је благовестио благопријатну годину Господњу, желео бих да подвучем следеће: да чувамо свету православну веру и живот по њој, онако како су чували свети Божји људи. И угледајући се на њихов живот и исповедање вере, да и ми идемо њиховим путем и будемо спремни, ако затреба у датом тренутку, да и живот свој положимо за њу. Јер само на тај начин бићемо спремни да испунимо свој главни животни циљ, а то је задобијање вечнога живота. Нека је свима благословено и благопријатно ново лето Господње. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље