Претражи Живе Речи Утехе

Сретењски манастир у Москви поново је објавио дела Светог владике Николаја Охридског и Жичког, у три књиге - издања на руском језику! Пројекат је први пут био остварен пре десет година, а тираж је одавно распродат, истакао је за Радио Слово љубве јеромонах Игњатије (Шестаков), уредник Издавачке делатности Манастира, који је за ова издања приредио кратку биографију једног од највољенијих српских светитеља у Русији: Реч о. Игнатија о издавачком подухвату Сретењског манастира - делима св. Николаја Велимировића: Извор: Радио Слово љубве

Обновљени књижевни сусрети Српске књижевне задруге настављени су у Свечаној сали СКЗ, када су представљена два нова издања песника Матије Бећковића – „Поеме, друга књига“ и „Наћертаније“. Песник, књижевник и академик Матија Бећковић (84), родом из Сенте, је редовни члан Српске академије наука и уметности. Један је од сигурно најплоднијих књижевника, који је током каријере дуге више од 60 година објавио на десетине дела и освојио преко 70 награда. На промоцији његових дела у Београду говорили су аутор Матија Бећковић, писци и књижевни критичари Радивоје Микић и Милета Аћимовић Ивков, док је глумица Наташа Ласица представила нове стихове великог српског песника. Књижевник, теоретичар и критичар Милета Аћимов Ивков је говорио о две нове књиге поезије Матије Бећковића и осврнуо се на обиман предговор колеге Радивоја Микића у збирци „Поеме, друга књига“, где је приметио да су песме писане у духу и стилу песника и пажљиво и прецизно је описивао развој и стваралаштво награђиваног аутора, пренео је Танјуг. Ивков описује „Наћертаније“ као „наставак гротескног света“ који се „обраћа читаоцу хуморним обртима и гротескним обрасцима“. „Овде су присутни критички, хуморни увиди времена који су веома тамни и поражавајући. Матија воли да се бави новим речима и изразима и да се са њима гротескно поиграва. Има младости и духа у свом стваралаштву још увек“, изјавио је Аћимов Ивков подсећајући на мисао која се цитира у књижевним круговима – „критичари одлазе, а песници остају“. Радивоје Микић, који је недавно написао и предговор за збирку песама Васка Попе, навео је да би и ове две нове књиге требало да покажу и докажу „зашто је Матија Бећковић јединствена појава у савременој књижевности“. Професор, књижевник и критичар Микић сматра да се Бећковић издвојио изузетном вештином да ствара посебан облик и форму песништва, а то је – поема. Он је подсетио да се поема јавља у доба романтизма, након нестанка епа јер је и даље постојала потреба песника да се споји епско и лирско, односно да има приче и фабуле. Микић је издвојио да је, када је у питању форма поеме, Бећковић апсолутно неприкосновен, а поред тога је изванредан сатиричар, један од наших највећих модерних аутора којих, како додаје, „иначе нема много аутентичних“. Матија Бећковић након свих излагања о својим збиркама поезије, у познатом духовитом маниру обратио се пуној Свечаној сали СКЗ. „Некада сам мислио да песник најбоље зна шта је написао и да нико боље не може тумачити његово дело. А онда, кад слушам Радивоја Микића, он ми открива неке ствари у мом делу, које ја нисам видео. Микић је такође писао о мом сонету који сам давно писао у часопису ‘Савременик’ што је мало ко запазио, а ето он је на то подсетио у свом тексту“, рекао је Матија Бећковић. Бећковић је напоменуо да се дуго дружио са песником Бранком Миљковићем „у време када он није имао никакву конкуренцију“, да је био са њим у последњим годинама живота, те да је цитирао стихове из народа у овим збиркама, које је својевремено чуо од Миљковића. Било је речи и о Бећковићевој антологијској првој песми „Вера Павладољска“ (1962), која се налази као експонат у Гутенберговом музеју и Музеју модерне уметности у Њујорку. „Мало ко се ожени својом првом љубави“, рекао је једном приликом Матија Бећковић, а ето управо њему се то десило. „Као песник родио сам се у Ваљеву. ‘Вера Павладољска’ је моја прва поема, и моја прва љубав. И не знам баш много оних који су се оженили својом првом љубављу. Помешали су се живот и поезија. А поезија је мој живот, и моја прва и последња љубав“, говорио је раније Бећковић. Подсетимо, свестрани аутор је са писцем Бориславом Михајловићем Михизом адаптирао „Горски вијенац“ на сцени београдског Народног позоришта. Драмска поема „Че – трагедија која траје“ са Душаном Радовићем преведена је на њемачки (1969) и енглески језик (1970). За дописног члана САНУ Бећковић је изабран 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Српског ПЕН центра, као и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“, у којем је активан од самог оснивања 2012. године.

У четвртак, 1. јуна 2023. године, после вечерње службе и молебна, који почињу у 18 часова, протођакон Љубомир Ранковић, један од најбољих познавалаца подвига Светог владике Николаја, у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару одржаће предавање под насловом „Над тајнама личности и дела Светог владике Николаја“. Верни народ престонице има прилику да чује протођакона Љубу, који се од младићких дана надахњивао делима и животом Светог Владике, с обзиром на то да је био у служби блаженог спомена Владике шабачко-ваљевског Јована Велимировића, светитељевог синовца, најавила је Информативна служба Српске Православне Цркве. ** Подсећамо, мошти Светог владике Николаја бораве у Спомен-храму Светог Саве на Врачару до недеље, 4. јуна 2023. године, када Црква слави Силазак Светог Духа на Апостоле. Јутрење и света Литургија служе се свакодневно, са почетком у 7.30 часова, а Вечерње и молебан Светом Николају Српском у 18 сати. Извор: Инфо служба СПЦ

Под сводовима Спомен-храма Светог Саве на Врачару 15. маја 2023. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. ТВ Храм Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара, a по процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневог реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ИЗВОР: ТВ ХРАМ

Црква се стотинама година, у припремним недељама за Велики пост, сећа митара и фарисеја, а стотинама година верници својим животом повлаче паралеле са библијском причом. Наше време није изузетак. Сада у штампи и друштвеним мрежама често видимо оштре нападе на Цркву не само њених отворених непријатеља, већ и, чини се, њених чланова, чак и из реда свештенства. Сви, по њиховом мишљењу, греше, сви раде све, говоре и мисле погрешно. Очигледно, само сами тужитељи знају како да живе исправно. И у овој ситуацији видимо оног истог јеванђелског фарисеја из приче: „Нисам као остали људи – грабљивци, неправедници, прељубници". Заиста, у овим опаким суровим насртајима на Цркву и њену децу има свега: од оптужујућег одушевљења до готово пророчке патетике. Нема само смирења и скрушености због сопственог греха, што значи да нема ни љубави. У недостатку смирења, покајања и љубави, никаква добра дела, попут побожних дела јеванђељског фарисеја, неће бити од користи. Напротив, чим се такав фарисеј упусти у неку врсту доброчинства (нарочито оног о коме би се могло трубити преко медија), његова се уображеност уздиже у до тада невиђене висине, не остављајући места за било какву духовну скрушеност. Учешће у добрим делима, како мисли фарисеј, даје му неки опроштаj грехова, јача осећање надмоћности над својом браћом и, по његовом мишљењу, даје му морално право да суди свима и свему. Како се односити према овоме? Најважније је не ићи истим путем: не заносити се сталним разоткривањем, злобом, увредама. У јеванђељској причи понизни цариник, митар је алтернатива охолом фарисеју. Стога хришћанин треба више да тугује због сопствених греха него да одговара увредом на увреду и да се узноси над самопроглашеним „праведницима“. Зло одражава зло, као што добро одражава добро. Нека се фарисеји узвисују, нека сматрају да нису као сви, нека избљувају хулу и злобу. Наш пут је другачији: „Боже, милостив буди мени грјешноме“. И Господ ће, а не грешник, судити свакоме и наградити свакога по делима, речима и мислима. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-u-nedostatku-poniznosti-nikakva-dobra-dela-nikome-netshe

Издавачка кућа „Свети Висарион“ Епархије аустријско-швајцарске организује представљање књиге „Одговори на литургијске недоумице“ проф. др Јована Фундулиса, на Међународном 65. Сајму књига у Београду, у конференцијској сали у хали 4, у суботу 29. октобра 2022. године, у 12 часова, најавио је за Радио „Слово љубве“ о. др Гајо Гајић, извршни уредник ИК „Свети Висарион“. О. др Гајо Гајић, извршни уредник ИК „Свети Висарион“ Епархија аустријско-швајцарска је у септембру 2021. године оформила Издавачку кућу "Свети Висарион Сарајски" са циљем унапређења црквеног живота и духовне мисије Цркве. Назив је добила по светитељу који је пострадао у близини Куфштајна, на територији ове епархије, а који је своје овоземаљско постојање отпочео у санском крају у Босни (1714. године). Иницијатива за покретање издавачке делатности потекла је о Видовдану 2021. од Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја и свештенства. За кратко време је регистрована Издавачка кућа, а до краја године је објављено прво издање капиталног дела проф. др Јована Фундулиса. С обзиром на то да је први тираж распродат већ за седам дана, током 2022. године штампано је још једно издање, које ће бити званично представљено на Београдском сајму књига. Истовремено су припремана и друга издања. О. Гајо је најавио штампање дела у коме ће бити објављена имена Срба који су пострадали у заробљеничком логору Маутхаузен у Првом светском рату. Кроз овај логор је у периоду од 1914-1918. године прошло око 50. 000 српских заробљеника. То је једно од највећих стратишта у Европи – утврђен број српских жртава је 8.256! Владика аустријско-швајцарски г. Андреј је за „Поменик“ написао предговор, поговор о. Гајо Гајић, а историјски увод проф. др Гордана Илић Марковић. Пре 15 година је у издању Епархије жичке штампан скраћени избор „Одговора на литургичке недоумице“. О. Гајо Гајић се на наговор пријатеља одважио да настави то дело током кризе изазване корона вирусом, када су у више наврата биле затваране наше цркве у Бечу. Превео је 350 од укупно 600 одговора и они су употпуњени у овом капиталном издању ИК Епархије аустријско-швајцарске. „Будући ускраћени и самог Сајма књига, решили смо да ове године уприличимо и прву велику званичну промоцију књиге проф. Јована Фундулиса, који важи за једног од најбољих познавалаца нашег духовног предања, богослужбене традиције у православном свету. Био је одликован и почасним докторатом Православног богословског факултета у Београду“, рекао је за Радио „Слово љубве“ о. Гајо Гајић. На представљању књиге „Одговори на литургијске недоумице“ проф. др Јована Фундулиса на Београдском сајму, говориће проф. др Панајотис Скалцис, духовни настављач проф. Фундулиса, затим јереј проф. др Србољуб Убипариповић, као и преводилац и приређивач о. др Гајо Гајић. Извор: Радио "Слово љубве"

Епархија рашко-призренска СПЦ и Дом културе „Грачаница“ организују представљање књига - Зборник радова „Призренска богословија: живот, мисија, допринос” и Сабрана дела Ивана Степановича Јастребова (1-3), „Стара Србија и Албанија” сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи Дому културе Грачаница. Поздравну реч ће у уторак 11. октобра 2022. године од 19 часова у Дому културе „Грачаница“ упутити најпре Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, а потом ће беседити уредници и приређивачи наведених дела: Борисав Челиковић, проф. др Валентина Питулић, др Александра Новаков, теолог Дејан Ристић и професори Призренске Богословије Јеромонах Исидор (Јагодић) и Јеромонах Никита (Адамовић). Зборник радова „Призренска богословија: живот, мисија, допринос” објављен је 2021. године пововодом великог јубилеја – 150 година од оснивања Призренске богословије и 10 година од обнове рада у Призрену, у саиздаваштву Епархије рашко-призренске, Призренске богословије и Косовскометохијског одбора Матице српске. Књига садржи 46 научних радова у којима са једним новим, интердисциплинарним научним приступом, даје ново светло о раду ове значајне школе, имајући у виду историјске прилике у којима је остваривала своју делатност. Иван Степанович Јастребов (1839–1894) провео је свој радни век на Балкану као дипломатски представник Руске царевине и остао је запамћен као велики пријатељ српског народа. Дужност руског конзула у европској Турској омогућила је Јастребову, пасионираном истраживачу, да пропутује и упозна Стару Србију, Македонију и Албанију, и да их свестрано изучи. Његово дело „Стара Србија и Албанија”, треба посматрати као важан извор за проучавање Подримља у другој половини XIX века, и то у географском, историјском, етнографском и демографском погледу. Извор: Радио "Слово љубве"

У оквиру светковања Успенија Пресвете Богородице и храмовне славе манастира Савина, у програму под називом „Ђедов сабор“ уприличено је синоћ представљање изабраних дела блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обележен јубилеј - 30 година рада и постојања Информативно-издавачке установе Светигора, известила је РТВ Херцег-Нови, а пренела Митрополија црногорско-приморска. О делима Владике Амфилохија говорили су Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и један од оснивача „Светигоре“ протојереј Радомир Никчевић. Патријарх Порфирије се овом приликом осврнуо на снажну личност блаженопочившег Митрополита Амфилохија и пресудни значај у његовој одлуци да као студент археологије упише Богословски факултет. "Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је толико познат не само овде у Црној Гори него где год живи наш верни народ и изван граница наше Цркве, у читавом православљу. Не само да је познат већ је личност која је оставила толико дубок траг с краја XX и почетком XXI века да готово да нема православног хришћанина који је прочитао макар неколико страница из предања наше Цркве, из духовности, из теологије наше Цркве, а да није чуо за блаженопочившег Митрополита Амфилохија", казао је Патријарх Порфирије и додао да га је упознао док су били студенти, он археологије, а Владика Јоаникије филозофије и да су тада упознали блаженопочившег Митрополита Амфилохија који је пресудно утицао на његову одлуку да настави да проучава теологију. "На све стране се тада осећала снажна потреба за духовним вредностима, потреба за суштином, за Богом. У том периоду међу првима који су почели да сеју семе јеванђеља био је управо Митрополит Амфилохије, заједно са још неком духовном децом која су била духовна деца оца Јустина. Отац Јустин је био само један у низу носилаца светога предања наше свете православне цркве, навео је Патријарх и рекао да се у личности Митрополита Амфилохија открива светоотачка синтагма која гласи: Ако хоћеш да будеш истински теолог онда се истински моли. Ако се истински молиш онда си истински теолог. И ми заиста говоримо о Митрополиту Амфилохију као великом теологу нашег времена, једном од оних који су обележили век у коме су живели. Али, у њему се показује да теологија није тек пуко филозофирање и мудровање него да је његова богословска реч оно што јесте богословље светих отаца а то је израз унутрашњег духовног заједничарења са Богом које није могуће без молитве. Баш због тога што је био човек молитве могао је да артикулише оно што је откровење Божије, на најбољи начин у своме времену и своме простору. Да то искаже толико једноставно да може свако да разуме", казао је, између осталог, Патријарх Порфирије и истакао да у личности блаженопочившег Митрополита Амфилохија имамо и молитву и дело. "Блаженопочивши Митрополит Амфилохије имао је дар од Бога, да све што благослови, траје, живи и доноси плодове", казао је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и додао да је Митрополит Амфилохије био човек стваралац, у правом смислу те речи, обдарен бројним талентима, човек великог духовног искуства, молитвености. "Његов стваралачки дар је био јединствен, дјеловао је у више праваца. Само вечерас је пред нама 30 томова његових изабраних дјела, а тек треба радити на његовим сабраним дјелима. Али, наш блаженопочивши митрополит није само у својим дјелима, већ чини се још више у архипастирском труду. Био је велики духовни вођа са великим ауторитетом, духовни отац за своју Цркву, за Христа, за своја духовна чеда", казао је Владика Јоаникије. "У његовом теолошком и књижевно дјелу, примјетно је више поглавља. Имамо доста његових дјела која су догматског или аскетског карактера, али имамо његова историјска дјела. Понајвише се прославио као бесједник, у којима је опет био стваралац. Никада није читао своју бесједу, осим на својој хиротонијској. Сигурно је да се спремао, али оне су углавном биле резултат његове непосредне комуникације са народом. Он је погађао у срца и душе свог народа, своје духовне дјеце и зато је био омиљен бесједник", подсјетио је Владика Јоаникије и истакао: "У души Митрополита Амфилохија тињао је пјеснички дар од његове младости па све до блажене кончине. Примјетили су људи који се баве књижевношћу и тајном пјесничког стварања, да је његова поезија дубока, духовна, али и модерна. То је поезија модерног израза. Човјек који се удубљивао у предање и тајне Светог Писма је имао и тај поетски дар и ту способност да се изрази на модеран начин, како пјесник свога доба и свога времена", казао је Владика Јоаникије и додао: "Митрополитов благослов је добио отац Радомир Никчевић, који је потпомогнут молитвама и уз огроман труд, дао животу "Светигоре" највећи допринос. Издавачка кућа Митрополије црногорско-приморске "Светигора", кроз три деценије, дала је бројне плодове не само у издаваштву већ и огроман допринос у мисионарском дјеловању Цркве у Црној Гори и шире", поручио је овом приликом Владика Јоаникије. Протојереј Радомир Никчевић захвалио је Патријарху Порфирију што је присуством увеличао обежавање 640 година од оснивања Херцег Новог, чиме је, како је казао, показао поштовање премао осталим великим јубилејима, обележеним на Тргу од ћирилице. Он је, говоривши о изабраним делима Митрополита Амфилохија, скренуо пажњу на само један сегмент од 40 књига, као „круну рада Светигоре“. Реч је у хришћанству веома важна, поручио је Никчевић, јер Бог који не говори не би био Бог који ствара: "Разумијевајући колико је ријеч Божија, син Божији, вјечна и свемогућа, и да ријеч човјекова има смисла само ако је у служби његовој, митроплит Амфилохије је, као мудри и облагодаћени учитељ побожности, на почетКу духовног очинског дјеловања у Црној Гори, основао Светигору. Прво часопис, из чега је израсла издавачка кућа, а затим и радио . Након 30 година великог труда и рада свих Светигорних дјелатника и великог броја издања, благослов, приврженост и брига митрополита Амфилохија били су темељ који је зграду Светигоре, као велико здање ријечи и подвига, оснажио да издржи све двосмислености живота. Ако бисмо набрајали све часописе, књиге и сва дјела, која су изашла из Светигорине мисионарске школе православља, заиста би нам требало пуно времена", рекао је прота Радомир Никчевић. Снимак представљања изабраних дела блаженопочившег Митрополита Амфилохија објавио је Острог ТВ студио на јутјубу, а можете га погледати путем овог линка. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Зато сам се дуго задржао на непријатељству, јер оно чини бескорисним сва моја дела. Господ не прима ни молитву, ни покајање, ни милостињу од човека који има непријатељство према ближњима.“ „Никаква земаљска истина не може оправдати непријатељство. Кажем „земаљска“, јер небеска истина даје и унутрашњи и спољашњи мир. Ако умре неко кога сматраш својим непријатељем, ти ћеш патити, јер ћеш пре или касније осетити своју кривицу. Обично долази током молитве. Ако умреш у непријатељству (да не буде тако), онда знај да ће пропасти сва твоја добра дела и свака нада на спасење. Отићи ћеш у руке онима који сеју мржњу. Царство Небеско је царство љубави и мира. Непријатељство не може ући тамо.“ „Ако желимо да неко победи себе и промени свој однос према нама, онда прво сами морамо потпуно избацити из срца свако непријатељство према њему. Тада ће Господ обавестити његово срце.“ Никада о никоме не говорите лоше или иронично… Ваше речи могу се пренети чак и не из злобе или непријатељства, већ једноставно из непажње или из шале — и тако сте себи стекли непријатеља.“ „Пут ка спасењу је кроз покајање за своје грехе, а не кроз осуђивање ближњих. Ако човек осуђује своје ближње, то значи да не осећа своје грехе и да нема покајања. И обрнуто — неосуђивање ближњих је знак свести о нашим гресима и покајања због њих. Ради свој посао, који ти је поверен; не мешај се у туђе послове; ако је могуће, увек ћути; никада не оптерећуј друге; као камен у мору, нека се у теби утопе све речи које чујеш; сажали се на свакога, опрости свима у души, а и на делу ако имаш прилику.“ „Затворите очи пред туђим гресима, али ако је немогуће не видети, онда се молите за грешнике, као за себе, да им Господ опрости, тада ћете добити милост од Господа.“ Поново вам саветујем: више читајте добре књиге. Мало је људи од којих можете имати користи, и често су заузети или болесни, али увек можете прочитати књигу.“ Не бој се ничега! „Не бој се ничега. Усади у себе мисао да се у целом свету ни најмањи покрет не дешава без знања и допуштења Божијег.“ „Господ води и уређује околности тако да је човеку лакше да се спасе.“ „Понекад се човек нађе у таквим околностима да у датом граду, на датом месту не може да се спасе. Тада Господ устројава тако да се појави потреба да се овај човек или његова породица преселе на друго место. Тамо среће вернике који му постају пријатељи и помажу јачању вере. Тамо ће, можда, у близини бити црква или неки верујући људи који ће помоћи овој породици да се спасе.“ „Ево човека који пати од пијанства и изопачености. Све своје слободно време троши на тражење задовољства у пијанству и разврату. То види милостиви Господ, сажали се на његову породицу и сажали се на овог човека. Шта да радим с њим? Господ му шаље такву болест да не може ни помислити на вотку или разврат. Напротив, он почиње да размишља о свом прошлом животу, о његовој бесмислености, почиње да се каје за своје грехе, исповеда их и тако се спасава.“ „Ако човек не може, на пример, да победи прождрљивост, или пијанство, или блуд – Господ му шаље болест. Човек је горд, уображен – Господ ће га понизити пред свима да постане најмањи човек у очима свих. Ако је човек-хришћанин привржен земаљским стварима и сву своју снагу, све своје жеље, све своје снове усмерава на то како да, било истином или лажју, крађом, преваром – било којим средством – стекне земаљско благостање, онда ће му Господ одузети све што има. Тако, поред наших трудова у сопственој борби против греха, Господ нам шаље и невољне туге као помоћ у овој борби.“ "За наше време остаје само један једини пут: трпљење невоља.“ „Неће бити личних подвига за оне који траже Царство Божије. Њих ће спасити само трпљење невоља и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што људи неће имати смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, могу чак и да погубе човека, будући да нехотице побуђују код подвижника високо мишљење о себи, и рађају прелест.“ "Страдања неопходна за спасење човека човек може теже или лакше примити у зависности од његовог устројења. Ако човек с вером прихвати реч Божију о неопходности и неизбежности страдања ради спасења, ако призна своје безбројне грехе речима, делима и мислима и сматра да потпуно заслужује не само послата страдања, већ и много већа, смиривши се пред Богом и људима, тада ће му страдања постати лакша.“ "Ако човек ропће на невоље и болести, тражи кривца за те невоље међу људима, демонима и околностима, покушавајући свим средствима да их избегне, онда ће му непријатељ у томе помоћи, показујући му измишљене кривце (шефове, надзорнике, комшије и тако даље), и изазивајући у њему непријатељство и мржњу према њима, жељу за осветом, увредом и тако даље, и тако даље.“ "Људи и околности су само Божји инструменти, који често не разумеју шта раде.“ „Мудар и верујући човек невољу користи за велики успех у духовном животу, а неразборит човек који ропће губи шансу за добитак, повређује себе, узнемирује и тело и душу.“ „Ако не желиш невоље – не греши, искрено се покај за своје грехе и безакоња, не чини зла ближњима ни делом, ни речју, ни мишљу, чешће посећуј цркву, моли се, буди милосрдан према другима, и тада ће се Господ смиловати на тебе, и ако је корисно, ослободити те од твојих невоља.“ „Успех у духовном животу мери се не духовним утехама, које могу доћи и од злога, већ дубином смирења.” „Не дела, него смирење приклања Господа милости.“ Игуман Никон Воробјев https://www.facebook.com/duhovnepouke88

"Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа", поучио је Епископ топлички Јеротеј, сабране на евхаристијском сабрању у Вождовачком храму. У Месопусну недељу 14/27. фебруара 2022. године, када се произноси свештено зачало о страшном суду, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих равноапостолних цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац. Преосвећеном владици саслуживао је високопреподобни архимандрит Нектарије; протопрезвитери-ставрофори Недељко Марјановић, настојатељ Вождовачког храма; Драгомир Убипариповић, парох прве парохије при Вождовачком храму; као и протопрезвитер Ђорђе Поповић, парох треће парохије при Вождовачком храму. Благољепију свештеног литургијског сабрања у овој београдској светињи саслуживањем су допринели ђакони Верољуб Сандо, проф. Богословије Светог Саве; и Александар Савић. На светој архијерејској Литургији молитвено је учествовао велики број народа Божјег који се сабира у старом Вождовачком храму у којем се чувају две велике светиње које је Вождовачком храму даривао блажене успомене патријарх српски Герман - омофор Светог Василија чудотворца Острошког и честица Часног и Животворног Крста Господњег, којима верни народ Вождовца приступа и пред којима узноси молитвене вапаје за сва доброчинства у животу. У својој надахнутој недељој омилији Епископ Јеротеј је указао на значај правилног разумевања јеванђелске перикопе о Страшном суду, приче у којој је садржана поука треће духовне степенице у данима припреме за период Великог поста. "Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа. Потребно је да постимо у смирењу као што је то чинио цариник из Јеванђеља. Потребно је да знамо да имамо Милостивог Оца набеског, у Цркви се налази Милостиви Отац који нас храни вечном храном у Тајни свете Евхаристије. На крају, Црква нас подсећа да је потребно да чинимо дела милосрђа према свима. Ако то будемо чинили у данима Великог поста осетићемо радост и благослов", истакао је Епископ топлички г. Јеротеј у својој беседи на свечаном евхаристијском сабрању у храму светих цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац. Извор: Телевизија Храм

"Призвани смо да изађемо у сусрет другом човеку и помогнемо брату своме, јер на тај начин у њему видимо Христа и исказујемо љубав према Христу", рекао је Епископ марчански г. Сава беседећи на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму на Пашином брду у Београду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у трећу припремну недељу Великог поста - Месопусну недељу, 14/27. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму у улици Господара Вучића. Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег сабраног у овом новом храму, који је саграђен на месту старог Светотројичног храма који је дуги низ деценија био место сабрања народа Божјег настањеног у београдским насељу Пашино Брдо. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ марчански је тумачио јеванђелску перикопу о последњем суду Божјем, који ће према сведочанству владике Саве бити највеће дело љубави, када ћемо јасно и опитно окусити и видети да је добар Господ. "Суштина ове јеванђелске приче јесте милосрђе на које нас Господ позива речима Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески. Изнад свега, суштина ове приче јесу љубав и хришћански живот. Ако верујемо да смо сви створени по слици и прилици Божијој, онда знамо да се у сваком човеку крије лик Божји, те да у сваком човеку можемо да видимо Христа, отуда постоји она изрека, видео сам лице брата свога, видео сам лице Божије. Учинити добро некоме и показати љубав према некоме, за хришћанина значи исказати љубав према Богу. Љубав није последица милосрдних дела, већ су милосрдна дела последица љубави. Ако хришћанин живи по Христу, ако живи сагласно обећању које је дао на светој Тајни крштења сјединивши се са Христом, хришћанин живи у љубави. Старати се о ближњем јесте плод хришћанске љубави и љубави божанске која нам се открила у личности Господа нашег Исуса Христа", нагласио је Епископ марчански г. Сава у својој беседи. Извор: Телевизија Храм

Следујући Спаситељевој заповести о љубави према ближњима и потребитима, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у суботу, 11. децембра када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог преподобномученика Стефана новог исповедника, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, уприличио је још једну у низу добротворних акција које се организују у окриљу Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Уз подршку супер маркета „Дисˮ обезбеђено је стотину пакета за сто вишедетних породица. Поред преосвећеног епископа Јустина, у додељивању пакета учествовали су презвитер Владимир Марковић, секретар ВДС-а; ђакон Бранислав Јоцић, као и волонтери ВДС-а и студенти Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Била је ово још једна у низу добротворних акција којима је показана делатна љубав према потребитима, а особито према вишедетним хришћанским породицама. На овакав вид служења у Цркви која је богочовечанско Тело Христово, актуализују се речи светог апостола Јакова који громогласно поручује да је вера без дела мртва (Јак 2, 20-26). Како би се и у будуће реализовале овакве и сличне акције, позивамо све људе који имају жељу да подрже рад Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. О свим детаљима јавите се у канцеларији ВДС-а која се налази на адреси: Улица Француска 31, I спрат, или путем телефона: +381112182776 * * * Још тридесетих година двадесетог века је блаженопочивши Патријарх српски Варнава, велики црквени визионар, у Устав Српске православне цркве уградио Верско добротворно старатељство. Разумео је да Црква своју мисију у свету треба да сведочи у свом народу, делећи са сваким верником и патњу и страдање. Да пружи прву руку помоћи и усади им преко потребну наду. Од тада до данас, Верско добротворно старатељство се бори да одговори на своју значајну улогу у свакодневном животу Цркве зависећи у исто време од прилика са којима се цела Црква суочава. Кроз године свога постојања, оно је некада боље, некада слабије, сведочило своје назначење. Успех мисије је врло често зависио од слободе коју је Црква уживала у друштву. У новије време, са повратком верских слобода, рад Верског старатељства је стално напредовао на основама које су постављали председници ВДС-а, Патријарси српски, од блаженопочившег Патријарха Германа, који је обновио његов рад, до данашњег Патријарха српског Господина Порфирија који је свога викара, Његово Преосвештенство Епископа хвостанског Господина Јустина, поставио за Кординатора свих хуманитарних активности у Архиепископији београдско-карловачкој. Извор: Телевизија Храм

Игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије био је гост и предавач на свечаностима које је организовала Митрополија Дидимотиха, места које се налази на само триста метара од турске границе, на крајњем североистоку Грчке. Сваке године се у грчком граду Дидимотихо свечано прославља празник Светог Јована Ватаца, кога Православна Црква слави 4. новембра по новом календару. У празничним данима под називом „BATATZEIA“ (Дани Светог цара Јована Дуке Ватаца) ове године је учествовао и хиландарски игуман Методије. Његов домаћин био је Митрополит Дидимотиха, Орестијаде и Суфлија г. Дамаскин. Игуман Методије је учествовао у празничним богослужењима којима је началствовао митрополит Дамаскин. Хиландарски игуман је био и један од говорника на научном скупу посвећеном теми „Свети Јован Ватац и светогорски манастир Хиландар“. Архимандрит Методије је говорио о односу Светог Саве, првог Архиепископа српског, према Никејском царству и нарочито према Светом цару Јовану Ватацу. Посебно је важно нагласити да је Свети Јован даровао Светом Сави део Часног Крста, када је он по повратку са свог првог путовања у Свету Земљу посетио Никеју, вероватно 1231. године. Честица Часног Крста се до данас чува у Хиландару. Са тог путовања Свети Сава је у Хиландар донео и иконе Тројеручицу и Млекопитатељницу, као и игумански штап Патерицу. На симпосиону су, поред хиландарског игумана, говорили и политиколог и писац Константинос Холевас и историчар Јоанис Сарсакис. Холевас је говорио о односу Срба и Грка у периоду од Св. Јована Ватаца до грчког рата за независност 1821. године. А Сарсакис је у свом излагању поредио житија Светог Јована Ватаца и Јована Каподистрије. Извор: Хиландар

Под сводовима величанственог Спомен-храма Светог Саве на Врачару 25. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Повезане вести: Молитвени почетак Светог Архијерејског Сабора Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара опремељеној да омогући несметан и ефикасан рад отаца Сабора, у исто време придржавајући се епидемиолошких мера које су прописали надлежни државни органи. По процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневог реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник обрезања по телу Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и када се молитвено прославља Свети Василије Велики (14/1. 01. 2021.), Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Радослава Анђелића, протопрезвитера Дарка Дугоњића и ђакона Небојше Анђића. У својој архипастирској беседи Епископ горњокарловачки Герасим је објаснио значај празника обрезања Господњег истакавши да Господ Христос све из љубави чини и дела, ради спасења људи и све твари. Епископ Герасим је у својој беседи поменуо и Светога Василија Великог, говорећи о лику и значају овога светитеља како за Цркву тако и за целу Васељену. Извор: Епархија горњокарловачка

Никола Миротић, један од најбољих кошаркаша Европе, обележио је годину која је за нама активностима ван терена чиме је заслужио да у избору спортске редакције српског издања Спутњика буде проглашен за спортисту године. Човек који је пут до среће морао да тражи далеко од дома, на личном примеру је доказао како треба иступити, стати на чело колоне, бити међу првима у борби за своје, наше, за лично и колективно, за правду и праведност. Корак ка тој идеји повукао је у јулу 2019. године када је одбио да настави каријеру у НБА лиги и донео одлуку да се врати у Европу, али не у Реал Мадрид где је стекао репутацију сјајног крилног центра, већ у табор највећег ривала – Барселоне. Постао је најплаћенији играч Европе, али не задуго, пандемија вируса корона је изазвала финансијску кризу због које су клубови морали да предложе мере умањења плата, што је пре свега ишло на штету кошаркаша са највећим уговорима. Медији су тих дана били пуни навода о томе да су играчи незадовољни таквим предлогом, да се неће лако одрећи обећаних зарада. Полемику је пресекао Миротић, објавивши да је договорио са клубом да му плата буде умањена за 70 одсто. „Нико није вршио притисак на мене да ово прихватим, то је била лична одлука, да подржим клуб у овом тренутку“, кратко је рекао Миротић и тиме спречио било какву дискусију о сукобима међу играчима и управе. Повратак у Европу је значио и умањење километарске разлике од његове родне Црне Горе, где су у првим месецима године на измаку ствари почеле да се комешају. Спорне одредбе Закона о слободи вероисповести су изазвале реакцију народа који је предвођен Митрополитом Амфилохијем, литијама изражавао своје незадовољство, а рођеног Подгоричанина није било потребно позвати у строј. Миротић је узео учешће у литијама, носећи икону је подржао народ и показао да је један од нас, да га нису понела светла великих градова и новац који је зарадио проливајући зној у дворанама широм Америке и Европе, већ да је у себи задржао оно најважније – духовност, осећај за правду и жељу „на страшном месту постоји“, да заложи своју личност и донесе нову искру за борбу народа коме припада. Није говорио о томе, није желео да се истиче, тихо и достојанствено је дао знак да неке ствари неће моћи да прођу. Нису, и у томе Миротић има велике заслуге, као врхунски спортиста који добро зна колики утицај има, а самим тим и одговорност према онима који у њему виде човека за пример. Претходна такмичарска сезона није настављена због пандемијских околности, али је и у новој Миротић наставио са старим навикама – да погођене шутеве за три поена прославља са скупљена три прста и сваки пролазак лопте кроз мрежицу значи донацију за угрожене породице. Током Божићног поста новац је намењен породици Кокић из Добоја. Живео, велики Никола! Извор: Спутњик

Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком и админстратору Митрополије црногорско-приморске Господину Јоаникију Ваше Преосвештенство, драги нам брате Јоаникије, Дозволите да у име Светосавске нам цркве са Петог континента изразим најдубље саучешће Вама, благочестивом епископату, свештенству, монаштву и верном народу богомспасаване Митрополије Црногорско-приморске поводом блаженог покоја драгог нам и многовољеног Митрополита Амфилохија. Вест о његовом упокојењу потресла је све верне синове и кћери наше Светосавске цркве Петог континента. Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела, трудбеник на Њиви Господњој до последњег издисаја, сведок победе Христовог Васкрсења! Упокојио се онај који је предводио највећу духовну сеобу у новијој Црквеној историји, сеобу једног читавог народа од мрака ка светлости, од безбожја ка Христу, ка Светом Православљу. Заједно са Вама и браћом архијерејима, са свештенством и богољубивим монаштвом, са верним народом Светонемањићке Црне Горе, Митрополит је подигао не само Црну Гору на ноге и њен регион, већ и расејану српчад широм света. Његов подвиг и дело, ваше колективно исповедништво, оставило је свој неизбрисиви печат и траг на срцима свих нас, мотивишући нас да храбро у ова бурна времена исповедамо Христову победу пред светским моћницима и народима који нас окружују. Српска Православна Војинствујућа Црква је осиромашена за још једног великог витеза вере Христове, али Небо се обогати новим житељем, а ми, још једним молитвеником пред Господом! Митрополит Амфилохије, наш драги професор и вољени отац, ратовавши добрим подвигом, пао је у борби, трку своју часно завршивши, а нама пример оставивши. Царство му Небесно! Вама драги Владико желимо од Бога здравље и сваку утеху. Са вама у молитви и мислима, саосећајући, + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним упутио је посланицу поводом Светског дана заштите животне средине, у којој истиче да се наша Света Црква увек моли Богу за очување и заштиту животне средине. Позивајући се на Свето писмо, он подсећа да ако човек жели да живи у складу, миру и здрављу у овом свету, он мора поштовати и ценити своју средину као божанску творевину и да не сме злоупотребљавати овај велики Божји дар, него, штавише, у пракси показивати своју искрену благорадност Богу. Света Црква проповеда да човек не може бити аутономан од остатка творевине и да не може постојати без ње, па је зато мора штитити, чиме штити и себе. Господ је поставио човека у свету као цара и свештеника твари да чини дела светлости и љубави, а не да разара Божју творевину злоупотребом. Блажењејши наводи мишљења светих Отаца наше Цркве који су у својим делима изражавали свест о својој непосредној средини, као што је то чинио Свети Лука с горе Сириона који се старао о дрвећу и поврћу. Свети Козма Етолијски често би говорио да ће „људи бивати сиромашнији ако не показују љубав према дрвећу“. Он такође наглашава да ако је еколошки проблем у суштини духовни с великом моралном димензијом, онда докле год се човек не опходи према твари на исправан начин, он ће и даље постојати. Црква поштује животну средину речима и делима као божанску творевину, а посебно на Дан заштите животне средине 1. септембра (црквена нова година по новом календару), који је установила Васељенска патријаршија. Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)

Међу седам светиња у Епархији ваљевској које прослављају Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца (22. мај) као своју славу је и манастир Лелић, задужбина Светог Николаја Српског и његовог оца Драгомира. У молитвеном присуству бројних верника, Светом Литургијом је началствовао отац Георгије, игуман лелићке обитељи, уз саслужење ваљевских свештеника и ђакона. Беседио је протојереј-ставрофор Драган Алексић, парох Покровске цркве, који је подсетио на величину и значај Светог Николе за српски народ. „Још за живота њега је Бог прославио. За живота је чудотворио. Своју личност је обогатио хришћанским врлинама, благом које никад не пропада. Он је пример правила вере, кротости, пример најлепших врлина које би требало да красе сваког од нас“, нагласио је отац Драган, додајући да треба да се угледамо на Светог Николу и да се напајамо његовим духовним врлинама. Након причешћа верника, уприличен је трократни опход око манастирске цркве, а затим су освештани жито и славски колач. Домаћин овогодишње прославе је Петар Бојанић са породицом, док се колача за наредну годину прихватио Верољуб Велимировић са породицом. Извор: Радио Источник

Са званичне интернет странице свете царске лавре манастира Хиландара доносимо звучни запис литургијске омилије високопреподобног архимандрита Методија, игумана хиландарског. Отац Методије је беседу изговорио у пету недељу Великог поста, 5. Априла 2020. Лета Господњег.

У емисији Живети по Јеванђељу презвитер Бојан Ђурђевић, парох у Будисави, говорио је како и на који начин савремени човек схвата и чини добра дела. Емисија је емитована 12. марта 2020. године. Водитељ је ђакон Владо Поповић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке

О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије. Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у Цркви Христовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих, већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада зацело премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене. Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске Цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом Oхридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Нарочито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво. У Охриду се Владика Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви. Николајево доохридско стваралаштво било је као и његово образовање – општекултурно, философско и општерелигијско. Желео је на тај начин да придобије српску интелигенцију и шире интелектуалне слојеве српског друштва. Рачунао је да ће, потом, обичан свет следити своју елиту и да ће сви заједно, сав српски народ, бити верски просвећен и поучен. Временом је увидео и схватио да његова почетна дела код читалаца изазивају само површна дивљења и усхићења, и да не успевају да покрену на следовање Христу и на истински живот у Цркви Божјој. Доживевши горко разочарење у српску интелигенцију и у њен духовни сензибилитет, он је доцније умањивао и значај својих дела која су била њој намењена. Ту горку судбину остављености доживело је незаслужено и његово, бесумње, најбоље и најоригиналније поетско-философско дело Речи о Свечовеку, које је штампано непотписано, као Ничеов Заратустра. „Охридски пустињак“ се окренуо библијским и светооачким изворима и моделима у стваралаштву, ка библијском „тихом гласу“ који једини у себи поседује чудесну снагу и експлозивност Јеванђеља. На почетку Омилија он недвосмислено указује на будући свој стваралачки и животни мото: „Као што су четири реке напајале рајску земљу, тако четири божанствена Јеванђеља напајају живот људски у овоме веку. Јеванђеље није књига него сила, сила животворна и радостотворна, сила што храни и поји, сила што мртве васкрсава.“ Од побожног и смерног народа Охрида Владика Николај се искуствено почео учити живој и активној вери и свакодневној умној и срдачној молитви. У атмосфери те и такве молитвености испевао је најискреније псалме своје велике хришћанске душе, ненадмашне Молитве на језеру (1922). Као мото за ово своје бесмртно дело, препуно радосних кликтаја животу у Христу, узео је познати стих једне песме из опела: „Ти си Бог који је сишао у ад и ослободио окова сужње“. Молитвени и исповеднички тон који доминира кроз ову чудесну књигу указује на то да је она аутобиографског значења и садржине. Радикални преокрет У духовном животу Владике Николаја догодио се дубоки прелом и радикални преокрет. Попут древних православних отаца, молитвеника и подвижника, искуствено је доживео и засведочио да „свака права молитва јесте борба са смрћу и победа над смрћу. И опет, свака права молитва јесте борба за живот и утврђивање живота.“ У непосредном и живом сусрету са Васкрслим Христом, задивљен Његовом победом и лепотом, тих охридских дана (1923), исповеднички искрено, Владика Николај пише: „Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти. Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра. Христос је васкрсао – значи: све добре наде човека и човечанства су оправдане. Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени, главне и мучне загонетке су одгонетнуте, ланци таме, жалости и смрти су раскинути, јер је – Христос васкрсао!“ Дошавши у Охриду у непосредни додир са светим Оцима Цркве и са њиховим богословским делима и животима, почео је да одгонета и решава многа „проклета питања“ о која се до тада драматично саплитао у свом унутарњем животу и бићу, немоћан да их сам реши. Отворено је признавао да је раније налазио да постоје многи нерешени и нерешиви проблеми духа и живота људског. Са њима се рвао и носио целог живота, као библијски праотац Јаков. Али, када је доживео сусрет са светим Оцима Православне Цркве, увидео је да су они све те проблеме решили одавно, и то благодарећи Богочовеку Христу, чијим су путем ходили и чији су живот проживљавали. Бог изнад свега, човек пре свега Светоотачко духовно искуство, подвижнички живот и умовање у Духу Светоме били су кључ кога се Охридски пустињак домогао и њиме отворио све скривнице и тамнице „уклетих тајни” људског живота. Од тада његово животно гесло гласи: – Бог изнад свега, а човек пре свега. То је основна тема Христовог Јеванђеља. Цело откривење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек. Владика је био члан многих црквених и државних мисија које су радиле за ствар српског народа и српске државе широм Европе и света. Међутим, њему је увек у првом плану био човек, хришћанин, грађанин, Србин... припадник било које вере или националности. Његово право на живот достојан човека и његова слобода. После Бога човек је за Владику Николаја био највећа вредност и светиња. Он се увек, као члан разних мисија и делегација, борио за човека, а не за државу. Борио се и трудио да прошири границе људског духа, а не границе државе. У Расуђивању за 16. фебруар (по старом календару), у Охридском прологу, Владика каже: „Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!” Говорили су за њега да је био наклоњен југословенској идеји и да је својим радом у Енглеској и Америци у току Првог светског рата дао значајан допринос у стварању велике државе Југославије. Комунисти су га оптуживали да је био заговорник стварања велике Србије. Он није био ни за велику Југославију нити за велику Србију, он је сав свој живот посветио стварању великих људи и у Југославији и у Србији, коначно великих људи у целом свету. Великих у Богу, стасалих и узраслих „у меру раста висине Христове“. Главни циљ живота Без Господа Христа који је Глава Цркве и Духа Светога који у Цркви обитава, својим личним напором и подвигом сам човек, макар поседовао надчовечанске духовне могућности и способности, не може постати велики и исправно решити кључне загонетке људског живота. Сви покушаји, највећих умова и генија човечантва кроз историју били су безуспешни и углавном су имали трагичан крај. Зато Владика Николај из охридске осаме, наднет над тајном смисла људског бића и живота, за главни циљ хришћанског живљења проглашава: „Стицање Духа Светога!“ У Поговору свом бесмртном Охридском прологу Владика Николај то нарочито подвлачи и наглашава: – Велики Оци Цркве молили су се Богу да им дарује Духа Свога Светога, па су то и за нас прописали. Стога ми и обично почињемо свакодневна богослужења и молитве просећи Духа Божјег Утешитеља: да дође и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спасе душе наше. Јасно је да се сама душа без Духа Светога не може спасти... Из овога следује да је Дух Божји највећи дар за који треба да се молимо Богу. И сва наука Господња своди се на давање и примање Духа Божјега Светога. Где је Дух Божји, ту је слобода, ту мудрост, ту чистота, ту сила, ту светлост, ту нада и љубав и радост. Зато Васкрсли Христос и удахну Духа Светога у апостоле Своје и рече: Примите Духа Светога! Зато се и ми, и лично и црквено, молимо поврх свега и изнад свега: да нам Бог даде Духа Свога Светога. Владика Николај је својим подвижничким и молитвеним животом у Охриду стекао и имао Духа Светога, који га је надахнуо да напише поменуте књиге у охридском периоду. Када се њима додају Символи и сигнали, Касијана и Љубостињски стослов, онда се може рећи да је у тим делима изложена истинска „философија по Христу“, односно, његово православно светоотачко богословље. Богословље владике Николаја Владика Николај, мисионар и апостол по вокацији, никада није имао намеру нити се трудио да изгради и створи некакав свој посебан богословски систем. Ипак, свеукупно његово богословско и књижевно стваралаштво оцртава главне линије и концепте светоотачког богословља, проживљеног и прерађеног у његовој великој и широкој хришћанској души и генијалном уму. Своје православно богословље Владика Николај почиње Христовим позивом: – Покајте се и верујте у Евангелије. Покајање у православном искуству значи: потпун обрт своје душе – и свог живота – од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу. Веровати у Евангелије значи: веровати у Радосну Вест, коју је Небески Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем – да човека црва обрати у човека бога и сина Божјег. Тако нешто узвишено нису човеку могле дати све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте. – Православна Црква, пише даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије без обзирања на лево или на десно... Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве... Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда, кад читамо девети члан Вјерују: „У једну свету саборну и апостолску Цркву“ – ми под једином Црквом подразумевамо Православну Цркву... Носиоци православне свести и савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство. – Православни народи верују и исповедају да је Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, оваплоћени Син Божји, Бог од Бога, пуноћа истине, извор Живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, Судија живих и мртвих, Дародавац живота вечног... Христос нам је оставио Свој завет да никако не прекидамо додир и општење са Њиме. То је Нови завет тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме да би били чланови Његови, живи удови Цркве Његове. Да се приопштавамо Њему, да бисмо били слични Њему, управо као и Он (Јн. 3,2). Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали христоси, мали богови и синови Божји, обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом оваплоћењу и очовечењу, Његовом додиру и општењу кроз тело и крв са нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви... Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу Своме (Откр. 1, 6), и показа децом светлости, а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у Небеском Царству. Црква је мајка Истичући значај Цркве за спасење човека, Владика Николај излаже своју православну еклесиологију: – Црква је мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене на земљи и на небу... Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима... Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину, и њихову помоћ. Ми смо заиста „приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета (Јевр. 12, 22-24). – Ето, то је Евангелије, додаје Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо Он – Христос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем, поручује Владика у Љубостињском стослову. У Охридском прологу поједини пасажи из Расуђивања и Беседа обилују дирљивим и потресним поетским записима о Цркви Христовој: – Црква Христова – слава је Христова. Благословена Црква Његова Света – плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом његовом, сва земља. Речима во веки и во веки пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности... Два највећа дела Божја досад пројављена јесу стварање света и стварање Цркве. И у једном и у другом делу човек је главни предмет Божје љубави. Исповедајући саборну димензију Невесте Христове, са обала Охридског језера, Свети Владика кличе: – Слава Богу! Слава Богу и Цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва век века! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као Црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; Црква је најчистије Тело Христово испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из Цркве – из светиње Светоме, и чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из Цркве још и због тога што је у Цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли да је његово слављење Бога у одвојености и засебности боље неголи слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у Цркви и са Црквом, ма и у пустињи био, он се може молити са Црквом и у Цркви; не особећи себе од Цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом Цркве неголи ван ове везе... Ово би, укратко, била духовна срчика „богословствовања“ Владике Николаја на коме се темеље сва његова охридска и поохридска дела. Христос у Владици Николају – то је основна карактеристика његове личности и његовог књижевно-богословског стваралаштва. Догматика и етика На крају треба додати и ово: За Владику Николаја богословље није спекулација и схоластичко цепидлачење. Није гимнастика речи и појмова, компилативна акробатика и жонглирање туђим мислима и идејама, цитатима и наводима. Николајево стваралаштво поседује гранитну чврстину и целовитост, савременост и свевременост. Нигде оплазе, празнога хода, фразеологије и „шлајфовања у месту“... Све тече и славопојно жубори као бистри планински поток. На његовој „лири Духа Светога“ ниједна мелодија није поновљена. Све је ново, оригинално и аутентично. Богословље за Владику Николаја је, пре свега и изнад свега, живи живот у Цркви Божјој, у жртви и служењу ближњему своме из љубави према Богу своме. Богословље као богоживље и богосведочење, до последње капи крви и зноја. Живот у Христу и са Христом. И све то прожето и надахнуто снагом силне вере и наде у Бога, у љубави према свима и свему, према васцелој творевини Божјој која слави и прославља свога Творца. Често је говорио: „Ја бих Догматику писао на последњој страници Етике”, поручивао је свима који богословствују само пером и мастилом. Порука је јасна: – У Христу живети, па богословствовати. Као своје богословско завештање при крају живота написао је и ово: – Живот, живот, живот – најчешће понављана реч у Новом завету – јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификовано добром: јер грешан живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој. Владици Николају је био стран сваки догматизам. Догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Он је, превасходно, слободан човек и биће слободе, са даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Ко ће лава везати у синџире и орла држати у кавезу? У појединим својим раним делима, нарочито у Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и разиграности надлеће и прелеће бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирује недодирљиво, раскривајући завесе које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, приближавајући их човеку. Дрво познања и дрво живота У области догматике и систематског богословља потребан је искључиво интелектуални напор и спекулативни капацитет. У вези са тим, у једном писму свом пријатељу Џорџу Белу Николај пише: – За систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект превише жури ка Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота потребне су три ноге: интелект, срце, душа. У својим Молитвама на језеру, покушавам да ходам на све три ноге, што је, наравно, за људе нашег поколења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко. Па ипак, ако се траже оне најдоње дубине, онај најнижи слој или сами праизвор Владичине теолошке и философске мисли, онда треба сићи у дубину златних хришћанских векова до великих Отаца и мужева Цркве, неуморних мисионара и просветитеља, посебно Светог Јована Златоуста, Василија Великог и Григорија Богослова у старини, а у новије време до наше светосавске традиције, до православног и светосавског Христа, односно до Христоликог Светог Саве као српског оваплоћења Његовог. Кључ свега је, дакле, Владичина укорењеност у дубокој хришћанској традицији и православној духовности свога народа, који се темеље првенствено на проживљеним духовним искуствима и подвизима живота у Христу. Завештање Додајмо на крају и ово! Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита: – Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика... Као своје животно завештање написао је и ово: – Волео бих да ме Господ избрише из књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела! Протођакон др Љубомир Ранковић *Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне цркве, бр 1/2020. Извор: Инфо-служба СПЦ

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске се од 2015. године латио обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене о. Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету. Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела овог блаженог оца и учитеља, који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Надамо се да ћемо овим допринети даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику. У продаји је треће коло, од планирана четири. Све информације су доступне на сајту www.florovski.rs. Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Извор: Саборност