Претражи Живе Речи Утехе

Читао сам још пре о два пута по Старцу Порфирију па ме занима ваше мишљење. Наиме, ради се о томе да је Старац рекао да постоје два пута која нас воде ка Богу: један тежак и заморан, на којем предузимамо жестоке напоре против зла, а други лак, испуњен љубављу. Даље у том тексту се наводи да су многи ишли овим тежим путем. Занима ме шта ви мислите о свему овоме, можете да додате нешто. Такође, занима ме да ли је боље ићи лаким или тежим путем ?

Још једно масовно крштење је обављено недавно у Митрополији Катанге (Конго) у граду Колвези, сјединивши 556 људи с Телом Христовим у Светој Православној Цркви. Током дводневног државног празника, сви катихумени (оглашени) града Колвезија, на југу земље близу границе са Замбијом, као и из суседних области, окупили су се с Његовим Високопреосвештенством митрополитом Катанге Мелетијом и једним бројем свештеника у цркви Светог Георгија, где је архијереј служио обред Крштења за све катихумене који су се исповедали и примили благослов светог крштења. Они који су већ били склопили брак, сад су добили благослов да се венчају у Цркви у њиховим сопственим парохијама. Током дводневног празника укупно 556 катихумена је крштено, углавном у Колвезију, али и у далеким парохијама. Град Колвези је такође благословен посетом Његовог Блаженства Теодора II, папе и патријарха александријског и све Африке, фебруара прошле године када је посетио црквену болницу Светих бесребреника Козме и Дамјана у Демократској Републици Конго да би осветио новоизграђено крило болнице. Извор: Православие.ру Вести из сестринских цркава | English View full Странице

– Богословско благо хришћанске старине – Јустиново учење о два Христова доласка служило је као ерминевтички кључ за целовито тумачење Старог и Новог Завета и водило до одбацивања адопционистичких христологија, наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним и пророкованим Месијом. Св. Јустин Философ (око 100-165. г. по Хр.) оспоравао је скептичност коју су Јудеји имали у вези са Христом као обећаним, пророкованим и у Јеванђељима описаним Месијом, указивањем на двообразност старозаветних месијанских сведочанстава. Старозаветна пророштва у којима су јасније наглашене људске особине будућег Месије (као што је случај нпр. са Исаијиним пророштвима о страдалном слуги Господњем у гл. 53) Јустин је повезивао са првим Христовим доласком, тј. са Оваплоћењем превечног Бога Логоса. Она, пак, пророштва која су указивала на Месију као на Цара Славе се, по Јустину, односе превасходно на други, есхатолошки Христов долазак који ће подразумевати и коначни суд створеном свету. Различити аспекти месијанских пророштава Древна хришћанска вера у два Христова доласка служила је, дакле, у Јустиновој теологији као ерминевтички кључ за целовито, интегрално тумачење Старог и Новог Завета и доследно разумевање различитих аспеката месијанских пророштава. У Дијалогу са Јудејем Трифоном основни разлог Јустиновог спорења са његовим саговорником било је питање да ли је Месија уопште дошао или још увек није (то да Стари Завет пророкује о његовом доласку није било спор­но)? У овом контексту, чак и када Трифон допушта могућност да Месија може страдати, камен спотицања и његов основни приговор јесте распеће: „…ми се колебамо по питању да ли је Христос морао да буде тако унижен и разапет, јер у закону стоји: ‘проклет је сваки кога разапну’, и то ми веома отежава да поверујем твоме казивању. Писмо казује да Христос има да пострада и нама је то јасно; али… управо на такав начин… ?“ (гл. 89). Св. Јустин, међутим, страдање објашњава као само један аспект Божије икономије спасења и инсистира да хришћани не пренебрегавају Месијин долазак у слави и сили, а фаворизују његову униженост. У овом смислу, иако Јустин тумачи чак и Псалм 24, 7 („Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе“) као стих који се односи на Христов први долазак („… у пророштву се говори само о нашем Христу који се, по речима Исаијиним, Давидовим и по свим записима, јавио без лепоте и славе“ – гл. 85; упореди и гл. 36), величанственост другог доласка Месијиног представља кон­станту његове христологије. У контексту тумачења двообразности месијанских пророчких места, Јустин често пише о два Христова доласка: „Ове и дру­ге пророчке речи ја сам ти навео Трифоне, јер се оне односе на пр­ви долазак Христов за који је пред­сказано да ће бити унижен, сраман и смртан, а делимично се дотичу и другог доласка када ће доћи на облацима небеским, у слави“ (гл. 14; види и: „…благовештена су два доласка Христова: један, у коме се Он представља као унижени страдалник, обешчашћен и разапет, а други – у коме ће Он са славом доћи са небеса…“, гл. 110; „…Хри­стов долазак биће двојак…“, гл. 52; „Пророци су предсказали два Хри­стова доласка…“, Прва апологија, гл. 51). Два доласка Христова представљају заправо централну тему у Јустиновом месијанском дискур­су. Јудеји су одбацили Христа зато што нису могли да прихвате његову „унижену, срамну и смртну“ појаву (гл. 14). Међутим, они ће га прихватити (јер ништа друго и неће бити могуће), штавише Он ће им (баш као и свима другима) судити при његовом Другом доласку у сла­ви (Прва Апол. 52). Одбацивање адопционизма у Христологији Јустин назначава и даље импликације ставова свог саговорника, и тврди да јудејско неприхватање Христа као Месије подразумева и погрешно разумевање њихових сопствених свештених текстова: „Они не схватају то што је на осно­ву ових речи Писма толико очигледно…“ (гл. 110; види и: „…јер не знаш шта говориш, него слушајући учитеље који не разумеју Писма и нагађајући ‘истину’, причаш шта ти падне на памет“, гл. 9; упореди и гл. 12 и 38), јер су два доласка јасно назначена у Старом Завету. У овом смислу се за Јустина ис­правно разумевање Старог Завета (а тиме и јединства Старог и Новог Завета) ерминевтички откључава учењем о два доласка Господња. Интересантно је да Јустин изно­си став да Други долазак заправо започиње већ са његовим вазнесењем: „…то се испуњава од онога времена када се Господ … вазнео на небо…“ (гл. 33 у којој тумачи речи из Псалма Давидовог: „Рече Господ Господу мом: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим“ – Пс 110, 1) и, што је још значајније, инсистира на чињеници да је чак и у свом првом доласку, тј. у Оваплоћењу, у својој слабости и скрушеном обличју, Христос био испуњен божанским силама: „Ако је заиста толико велика сила његова и ако се том силом извршио план његовог страдања, колика ће тек сила његова бити у време његовог славног доласка?“ (гл. 31). У вези са овим христолошки веома значајним ставом стоји и Јустиново образложење да крштење у Јордану није створило Христа, већ га је оно само пројавило као таквог; штавише, Јустин тврди да је чак и у свом рођењу Христос био Месија и поседовао Духа Божијег („Чим се родио, он је имао своју силу…“ – гл. 88). Овај аргумент је кључан за побијање такозваних адопционистичких христологија (учења по којима је Христос био обичан човек који је у неком тренутку са­мо „усвојен“ као Син Божији, уобичајено приликом крштења или васкрсења; насупрот овоме Јустин излаже православно учење о превечном постојању Бога Логоса). Он показује и да је Јустин био сасвим свестан могућих странпутица при­ликом тумачења учења о два Хри­стова доласка, тј. тумачења сходно којима је Христос наводно најпре дошао као прост човек а да ће његову божанственост пројавити тек његов други долазак, што би свакако представљало занемаривање чињенице да је његова божанстве­ност јасно откривена већ и у његовом оваплоћењу, чудотворењу, смрти и, понајвише, у његовом васкрсењу. Христос – Завет верни У овом контексту, међутим, иако је јасно да својим тумачењем учења Цркве о два доласка Христова Јустин јасно наглашава различитост између јудејског и хришћанског учења, одатле не би требало изводити закључак да је он желео да потисне или негира јудејске корене хришћанства, ни­ти Стари Завет као интегрални део јединственог Откривења Божијегу историји света. Учесталим позивањем на старозаветна пророштва о будућем Месији и поистовећењем Месије са Христом у коме се испуњавају сва пророштва, Јустин више него недвосмислено сведочи о овоме. Међутим, оно што Јустин препознаје и наглашава јесте дисконтинуитет између старозаветних закона и новог закона који је установио Христос, који је запра­во испуњење сваког закона и сваке правде: „Нама је дарован вечни и савршени закон, завет верни; то је – Христос…“ (гл. 11; види и: „…обрезање, субота, жртве, приноси и празници… све је то установљено тврдокорности народа вашег ра­ди… доласком Сина Божијег, Хри­ста, све се то имало прекратити… “ -гл. 43). Другим речима, Јустиново учење о два Христова доласка води га истовремено до одбацивања адопционистичких христологија, до наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним, пророкованим Месијом изабраног Народа Божијег. … „Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г. View full Странице

Свети Сабор Румунске Цркве недавно је донео одлуку да два лица приброји броју светих Румунске Цркве Митрополит Јосиф (Нањеску) канонизован је под именом Свети Јосиф Милостиви, Митрополит молдавски, и светковаће се 26. јануара по новом календару, а Ђорђе Лазар Подвижник под именом Свети Ђорђе Поклоник светковаће се 7. августа. Митрополит Јосиф је рођен 1820. године и на крштењу је добио име Јован; васпитала га је мајка Теодосија. Године 1831. отишао је у Јаши у манастир Светог Спиридона. Завршио је богословију у Бужају. Године 1872. хиротонисан је за Епископа, а наредне године постављен за Епископа Арђеса, док је 1875. г. изабран за Митрополита молдавског са седиштем у Јашију. Овде је архипастирствовао до 1902. године. Ђорђе Лазар је рођен 1865; био је ожењен и имао петоро деце. Водио је частан хришћански живот у молитви, посту и давању милостиње. Посетио је Гроб Господњи 1884. и остајао је у манастирима Јорданске и Синајске пустиње годину дана. После годину и по дана проведених на Светој гори вратио се у своју отаџбину. Извевши своју децу на пут, почео је да обилази као поклоник молдавске манастире 1890. г. Најзад се настанио у Њамецу, где је проводио дане као прави отшелник. Боравио је у звонику Стефана Великог усред самог града током 26 година, све до своје смрти. Овде се подвизавао сам у посту и молитви, лети и зими, без ватре, без кревета, без капута и без ципела, живећи у Божијој милости. Упокојио се 15. августа 1916. и био погребен у градском гробљу. У лето 1934. остаци су му пренети у манастир Варатец у североисточној Румунији. Међу верницима је познат као „Деда Ђорђе“. Његове мошти похрањене у крипти главне манастирске цркве одишу миомирисом. Извор: базилика.ро Вести из сестринских цркава View full Странице

У руднику злата олова и цинка "Леце" код Медвеђе синоћ око 23 часа догодила се тешка несрећа у којој су два рудара настрадала. Како је је за РТС рекао доктор Небојша Арсић, председник општине Медвеђа, оба рудара су из Македоније. Према непотврђеним информацијама један је рођен 1969. године а други 1964. У току дана у руднику "Леце" очекује се долазак рударског инспектора како би се утврдили тачни узроци ове тешке несреће. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/2866593/dva-rudara-stradala-u-rudniku-u-medvedji.html

Два записа о религиозности кнеза Милоша уторак, 05. сеп 2017 Извор: РТС Аутор: Драган Коларевић Кнез Милош Обреновић је јунак многих анегдота. Његов карактер изражен у њима можда више говори о ауторима него о самом господару, без обзира на то да ли је приказан у позитивном или негативном смислу. Доњи дом енглеског парламента је 29. маја 1863. расправљао о српско-турским односима поводом турског бомбардовања Београда у јуну 1862. г. Резултат те расправе је дошао касније када је Србија без рата добила „кључеве градова" које су напустиле турске трупе. Наравно, и Београд. У тој расправи главни заступник туркофилске политике био је господин Лејард, државни секретар Министарства иностраних послова. Он је критиковао Србе. Није поштедео ни кнеза Милоша: Кнез Милош Обреновић „И Милош постаде кнезом. То је тиранин човек, необразован; владао је деспотски све док се није осетила потреба новог хатишерифа. (...) Милош је био владалац деспотичан, покварен, грамзив." (Навод је из књиге Милана (Филипа) Христића - „Србија и Енглеска пре пола века: мисија Филипа Христића у Лондону 1863. годинеˮ - Београд, књижар издавач Геца Кон, 1910. страна 200.) Лоша слика о „честитом кнезу" далеко је прешла границе Балкана. Али литература бележи и сасвим супротне примере. Ауторка обимне књиге „До 'коначног решења' - Јевреји у Београду 1521-1942ˮ (друго издање 2016, Чигоја, Београд) Жени Лебл објавила је низ драгоцених чињеница које су значајне не само за њене сународнике већ и за историју Београда уопште. Писала је и о кнезу Милошу. За ову прилику издвајамо запис са стране 77: „Кнез Милош, који је често посећивао јеврејску четврт, нарочито је волео да у синагоги слуша хазана и хор. Једном приликом даровао је храму леп велики лустер са угравираном посветом, у вредности од 800 сребрних франака." На истој стани пише: „Милош је подарио Јеврејима сва грађанска права која су уживали и остали становници Србије. Јевреји су то веома ценили и трудили се да својим поштењем, радом и везама допринесу економском процвату Србије." Ови кратки записи као да мењају слику о свемогућем, осионом, суровом, поквареном, припростом кнезу, како је претежно приказан у српској литератури. Чињеница да је „често посећивао јеврејску четврт" и нарочито волео да „у синагоги слуша хазана и хор" не говори само о мудром политичком потезу већ и о духовној потреби и верској толеранцији која и данас може бити пример за углед. Да је кнез Милош био искрено и дубоко религиозан, да је то био саставни део његовог живота говоре и примери из „Успомена" Филипа Христића (1819‒1905), који је одрастао на двору Милошевом са његовим синовима Миланом и Михаилом (Филип Христић „Успоменеˮ, приредила др Јелена Пауновић Штерменски, Београд, Службени гласник, 2015, стр. 87): „За време мог бављења у конаку, ја сам увек чита молитве кад је кнез седао за ручак и вечеру, и кад је устајао са трпезе." Следећи пример још убедљивије говори о значају цркве у животу тог господара: „Кнез Милош ишао је у цркву сваке недеље и празника. Пре поласка у цркву сви чланови великог суда и велики број виших чиновника, нарочито из унутрашњости (а њих је свакад по неколико у Крагујевцу било), скупили су се у конаку и на доњем спрату чекали на кнеза. Кад је звоно у цркви зазвонило, кнез је из горњег спрата силазио и назвав свима добро јутро, упутио се цркви. Два три корака ишао је кнез сам пред гомилом, а сав друг свет за њим. Црква је била палисадом ограђена. Од ограде црквене па до ћуприје лепеничке стајали су солдати упарађени, с музиком на челу. Чим је кнез на ћуприју ступио, звона су зазвонила, а прешав ћуприју војска је презентирала, банда свирала. Кад је кнез у цркву ушао, онда је тек свештеник запојао 'Благословено царство'..." (стр. 88‒89) Овај ритуал је јасна порука свима, од највиших државних службеника до „обичног" народа, да је извор духовности коме су сви окренути и коме сви служе са моћним кнезом на челу. Као да је хтео да поручи да је извор његове снаге у чврстој вери.

Два ирачка војна пилота повређена су у паду школског авиона српске производње „ласта 95“, што је први удес тог авиона од када су уведени у наоружање Ирака 2010. године. Кувајтска новинска агенција КУНА наводи да се несрећа догодила приликом тренажног лета на југу Ирака у понедељак. Према првим резултатима истраге, авион се срушио због квара на мотору а полетео је из базе Имам Али. Повређени пилоти су пребачени на лечење у болницу. Авион „ласта 95“ произведен је у фабрици авиона „Утва“ у Панчеву. За потребе ирачког ратног ваздухопловства произведено је 20 авиона, који су испоручени 2010. и 2011. године. Панчевачка „Утва“ произвела је укупно 17 авиона за Војску Србије, од чега су два прототипа и 15 летелица у серијској производњи. Једини удес тог авиона у Војсци Србије догодио се 26. септембра 2012. у Новој Пазови, када је погинуо пилот мајор Горан Савић. БЕТА

Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење. Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву. Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести. Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама. View full Странице

Сажетак: Основни циљ ове студије јесте да дефинише академску теологију у контекс- ту живота Цркве. Пре свега, поставља се питање функционалности такве теологије. У раду је приказан сажет историјат академске теологије и њене функције – као и функ- ције теологије уопште – на историјском путу Цркве. Академска усмереност ка критич- ком истраживању прошлости даје битно усмерење теолошком истраживању. Међутим, у пракси се често показује да академска теологија бива „научно заробљена“ прошло- шћу, чиме се сужава простор креативном промишљању теологије сада. Истовремено се поставља питање: шта је смисао истраживања сопствене прошлости тј. шта теолози траже у прошлости? Један од основних циљева овог рада је да укаже на значај таквих истраживања (аутор тај аспект означава као теолошку археологију), али истовремено да укаже на други аспект теологије – њену апликативност. У предложеном тексту, тај аспекат се назива примењена теологија. Важан моменат представља увид да је основни циљ теолошке археологије ’хватање’ кода теолошког исказа и његова парадигматска функција за примењену теологију. У даљој разради тезе обрађује се Пост 1, свеште- нички текст о стварању света и човека и једно патристичко тумачење (Шестоднев Ва- силија Великог) тога текста у новом културолошком контексту. Основна замисао је да се покуша схватити логика настанка теолошког исказа да би се она могла применити у конкретном животу Цркве данас. Тиме би се превазилазио јаз и појачавала корелација између академског и еклисијалног аспекта теологије. Родољуб КубатПравославни богословски факултетУниверзитет у Београду Rodoljub Kubat - Dva aspekta biblijske teologije - Hermeneuticki nacrt.pdf View full Странице

Веза са темом - Ниш какав до сада нисте видели Да култура у Србији "не станује" само у Београду, готово свакодневно доказују људи из мањих средина наше земље. Тај дух "нормалности" једног бољег дела Србије, покушава да се прошири, "зарази" и обоји лепотом уметничког стварања нашу туробну стварност. Иако се успех у овом нашем "парчету неба", често оркестриран медијском сликом вреднује бројем написа и прилога у медијима тзв. "дновинарства", обрадује свакако успех сваког културног прегаоца, па макар био он био скрајнут и негде на последњим странама писаних, односно сакривен иза бомбастичних наслова електронских медија. Тако нас је на прелазу између две календарске године, обрадовала и вест која је стигла из САД. Једна из, ни мање-ни више, Холивуда, док друга долази из града у држави Тенеси, којег је у чувеној песми пре три фртаља века опевао легендарни Глен Милер-Чатануге. У Лос Анђелесу се одржава ХИИДА фестивал, односно "Холивудски међународни фестивал документарног филма" како му скраћеница гласи. Фестивал је "трајан" да се тако изразим, односно, лауреати се у више категорија бирају на месечном нивоу, док се у марту месецу одиграва "Вече победника" када се пред публиком и жиријем емитују победнички филмови из претходних месечних циклуса. Тако је и видео којег смо помињали у септембру месецу прошле године, аутора Даворина Динића, завредио награду и он ће између осталих, такође бити приказан у победничком програму фестивала који ће бити одржан 24. марта 2018. године у Свечаној дворани "Ралиј студија" у Холивуду. Ауторова тежња да Ниш, свој град, прикаже у једном лепом светлу, препозната је од стране филмских критичара и званична потврда, попут новогодишње честитке је стигла у Ниш. Такође, у граду Чатануга у Тенесију, одржава се филмски фестивал (ове године од 19.-22. јануара) и Динићев филм је селектован за главни програм овог фестивала који се одиграва у овој америчкој савезној држави познатој по доброј музици и вискију. Дакле, заслугом аутора Даворина Динића, о "Ниш ће се збори" и у Америци. У име уредничког тима "Поуке.орг" и лично, честитам аутору на овом великом успеху. Свака част!