Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дат'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У покајном канону преподобног Андреја Kритског, у свим псалмима и молитвама чујемо нешто најдивније – Сам Господ плаче. Ако је Он плакао у Јерусалиму, онда како тек горко плаче за Цркву, коју је саздао као Дом молитве и коју ми претварамо у разбојничку пећину. Господ види непокајану децу Божију и то је – страдање за Онога, Kоји је све учинио за нас, када је рекао на Kрсту: «Сврши се!». И наше непокајање је страшно. Господ нас поново зове, долази код нас и не налази плодове у свом винограду. Он од нас не очекује само обичне речи покајања, већ и плодове достојне покајања. Преподобни Амвросије Оптински је говорио: «Kакво страшно време наступа! Ако су раније људи долазили и кајали се, њихов живот се коренито мењао. А сада долазе и кају се и чак и плачу, и потом као да ништа није било, враћају се својим пређашњим гресима, ка најгорим гресима. Такву силу је узео грех над људима, тако ђаво влада у свету». На крају поста, у уторак Страсне Седмице, Црква ће се подсетити Јеванђеља о бесплодној смоквици, а у среду Страсне Седмице ће говорити о блудници, која плачући стаје пред Господа Kоји иде на Распеће. И цела Црква тада треба да буде та блудница, као Црква која се каје, коју Христос чини Ђевом непорочном, Својом Невестом, омивајући је сузама покајања, и изнад свега крвавим сузама, којима се Он молио за нас у Гетсиманији. Прва седмица Великог поста се назива чистом, а последња Страсном седмицом. За нас реално не може да наступи Страсна седмица без чисте. Али само Страсна седмица може да учини ту чисту седмицу истински чистом. То је дар Господњи, дар благодати – покајање и увиђање својих греха. На самом смо почетку поста. И има неких од ових који овде стоје, који су већ према Христовој речи окусили изузетну Божију благодат, пре него што угледају смрт. Има и оних којима Господ то још није дао, али су без изузетка увидели и сазнали, поверовали, да је једина истина у томе што говори Христос, а чему људска душа неодољиво тежи. Молићемо Господа да нам да кап благодати да бисмо у њеној светлости увидели сав ужас нашег живота. И схватили да се он дешава у нама и око нас. Без Божије благодати живот сваког човека је бесплодан. Kаквим год добрим делима да се душа украшава, она је блудница без Божије благодати. Без ње је и најбољи од нас – дом, који је пометен и укражен, али у коме нема никога. И ускоро ће за таквог човека последње бити горе од првог, ако се у његову душу не усели Онај, Kоји увек треба да живи у њој. И због тога молимо Господа за ту милост. И истовремено сазнајемо у чему се састоји наш најважнији грех, и због чега треба највише да тугујемо. Kолико пута је Господ многима од нас откривао Своју благодат – јер не почињемо пост први пут! Kолико пута само се кајали пред Господом и били близу очајања, видевши своју греховност. И Господ би нас изненада тешио Својом милошћу. То се понављало из године у годину – од поста до поста, од Васкрса до Васкрса. А понекад је Господ остављао нашу душу, како би она увидела како је живот бесмислен, празан и страшан, када Њега нема поред ње. И потом као да је жали видевши како се мучи и каје пред Господом, поново је тешећи. И поново смо одступали од Христа, газећи Његове заповести. Али ево речи Господње која може да звучи као приговор за многе од нас у овом Великом Посту: «Боље би им било да уопште нису познали благодат, него да се врате назад». Господ нам открива тајну, због чега вера није откривена свим људима, због чега се сви нису присајединили изузетној благодати – јер можемо отићи од Христове Пасхе посрамљена лица, и то не само ове године већ и у век векова. Боље је не спознати благодат, и не знати истински пут Господњи, него одступити од њега. Kада не бисмо знали истински Христов пут, не би били осуђени због тога што следимо други пут. Али пошто смо спознали тај пут и поред свега поново свесно и слободно бирамо грех, онда већ грешимо заједно са ђаволом против Христове Светлости. Боље је да не спознамо благодат и истину, јер то знање може за нас да постане вечна осуда. Управо у томе се и састоји «тајна безакоња» у Цркви: људи спознавају Христа и поред тога претпостављају пад у дубине греха у односу на тешко успињање ка Његовим врлинама. Али зар је то заиста могуће да када спознамо Христову лепоту, Његову благодат опет се као пас се враћамо на своју бљувотину? Или као чиста свиња која поново одлази да се ваља у блату? Молићемо се да наше покајање постане дубока промена живота, не само у време поста, већ заувек. Kако је то било са преподобном Маријом Египћанском којој се обраћамо у својим молитвама од самог почетка поста. Најважнији значај Великог поста је у томе да на крају чујемо речи Христове: «Будите свети као што сам Ја свет», да бисмо се коначно испунили том одлучношћу, о којој говори преподобни Серафим Саровски као о главном знаку хришћанског живота, коју не можемо да постигнемо уколико нам Господ не да Своју благодат. И молићемо се да нам Господ открије због чега нам је дат Велики пост како наша душа не би била преварена, и како у њој не би победио ђаво, већ Господ. Протојереј Александар Шаргунов russdom.ru
  2. У божићном интервјуу Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, датом за Телевизијску продукцију Епархије бачке, Преосвећени владика је честитао најрадоснији хришћански празник, упутивши надахнуте поуке и тумачећи божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди!ˮ. Епископ Иринеј је потом говорио о Владичанском двору, дивном историјском здању које је ове године навршило сто двадесет лета, о обележавању осамдесетoгодишњице Погрома у Бачкој, о нерешеном статусу предмета и наставникâ верске наставе, као и о многим другим актуелним темама. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. У суботу 28. августа 2021. године када молитвено прослављамо Успеније Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Раковица у Београду. Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживали су протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Часлав Маринковић и Ђорђе Трајковић, архимандрит Јоаникије из манастира Св. Ђорђа у Лештанима, Јеромонах Стефан Вукосављевић игуман манастира Сланци, јереј Стефан Вукосављевић и ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић. Иако је живот који нам је дат од наших родитеља „тежак, несавршен, у коме је помешана туга и радост, бол и жалост, срећа и несрећа“, међутим, „без обзира на све то људи воле овај живот“, рекао је између осталог Епископ Јеротеј додавши да „без обзира на све то људи воле овај живот. И у тешким ситуацијама, несрећама, ратовима они прослављају дан свога рођења, јер на тај начин показују да у ствари прослављају живот, да воле живот, да су људи створени за живот“. „Ако световни људи имају такав однос према животу, какав тек ми однос према животу треба да имамо ми хришћани!“ - напоменуо је Епископ Јеротеј истичући да „ Јер нама није дат само овај пролазни, несавршени живот, него нам је дат живот вечни, живот непролазан, живот у радости. И тај је живот, управо, није ништа друго него Господ наш Исус Христос који сам јесте Живот, који сам јесте Извор живота и управо нам је Он дошао у овај свет посредством Пресвете Богородице, Мајке Божије увек Дјеве Марије“. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  4. Због до сада незабележеног интересовања за интервју који је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије дао г. Бранимиру Пофуку, новинару загребачког Вечерњег листа, објављујемо његов целовит текст, који укључује делове изостављене због обима штампаног издања угледних дневних новина. *Ваша Светости, ова ваша нова титула смјеста ме потиче на питање како је ви доживљавате? Није ли то реликт феудалних времена када су цркве, између осталог и оваквим титулирањем својих поглавара, опонашале свјетовна краљевства и царства? Осјећате ли је можда барем понекад као терет? Прво да Вас и све драге пријатеље са радошћу поздравим и уверим да са древном титулом патријарха коју сада носим нисам постао реликт феудалних времена. Шавише, недостају ми кава на Шпици, и много других малих, али пријатних задовољстава која су ми пружали бели Загреб град и драги пријатељи. Признајем, потребно је времена да би се изнутра навикло на титулу, а још више на обавезе које сам са њом преузео пред Богом и људима. Давно сам, међутим, као православни монах научен да не одређујем кључне правце сопственог живота, него њих одређује Црква којој служим. Тако је било и овог пута. Постати поглавар једне велике Цркве чији ход кроз историју траје дуже од осам столећа, бити наследник заиста грандиозних личности које су пре мене носили титулу патријарха, није једноставно. Мислећи о томе, у светлу Вашег питања, сетим се Мажуранићевог описа причешћа у Смрти Смаил-аге Ченгића, тако мудро постављеној између полова једног земаљског, феудалног сукоба, аге и раје. У њој је представљен универзални лик пастира кога „не реси ни сребро ни злато, него криепост и мантија црна“ и коме је архетипски „црква дивно поднебесје, олтар частни брдо и долина“. Те исконске хришћанске вредности су императив титуле патријарха, која је, сви знамо, старија од средњег века. Носили су је старозаветни оци Аврам, Исак и Јаков, поглавари дванаест израелских племена у предхришћанском периоду... Сада се, по правилу, у титули патријарха препознају поглавари Православних Цркава, мада она није само православни ексклузивитет, него је носе и поједини католички високодостојници. Папа је, између осталог, патријарх запада, надбискуп Венеције има титулу Patriarco di Venezia.. И још да пријатељима напоменем да у нашој Цркви постоји реална демократичност. Јесам патријарх, али немам права ни амбиције да другим епископима наметнем неку одлуку или став. Постоји чак могућност да патријарх у Сабору буде надгласан, и то мора да се поштује. *Можете ли нам, с овим малим одмаком протеклог времена, описати Ваше емоције и духовно стање у тренутку када је на Вас пао избор да постанете нови патријарх Српске Православне Цркве као и у данима који су слиједили? Пријатељи су ми рекли да постоји видео снимак непосредно по избору, где некоме кажем: „Боже, шта ме снађе?“. Са једне стране су помешана она осећања којима у таквим тренуцима човек не влада, макар не у потпуности: изненађење, збуњеност, недоумица, заправо страх да ли сам достојан, да ли могу да испуним оно за шта су ме изабрали...; али брзо сам постао свестан значаја чињенице да сам на гласању добио више од две трећине могућих гласова, а да је потом, поред два имена која би била достојнија тог чина и положаја, извучено и прочитано моје име, да ме то обавезује да се не препуштам емоцијама. У том смислу сам на најдубљи могући начин схватио Христов позив Петру: „Желиш ли да према мени покажеш највећу могућу љубав, ти онда прихвати да будеш пастир стаду које ти поверавам” (Јн 21, 15-17). Сви знамо шта то тачно значи. *У разговору који смо за Обзор водили прије годину дана рекли сте да се „Црква често посматра као заједница која има пирамидалну структуру” и да бисте ви, као вјерник и као црквени пастир, тада епископ и митрополит, вољели да та пирамидална структура буде окренута, да ви служите, а да ваши вјерници умјесто вас дају одговоре у нашим гласилима. Можете ли и хоћете ли сада, када сте на њеном врху, искористити свој положај за потицање тог окретања пирамиде? Изабран сам да будем први, али сам потпуно свестан да уколико хоћу да будем први, морам да служим свима, да будем последњи. То је заповест Еванђеља. А хоћу да будем први и бићу први једино уколико ме Христос таквог препозна, бићу први уколико будем инструмент преко кога ће Он деловати у свету. А нећу бити од Христа препознат уколико не служим другима у име Његово. Штавише, и само друштво данас поставља такав захтев. Није ли Мартин Лутер Kинг рекао да је најважније животно питање о томе шта чинимо за друге? Дакле, ја морам, не на некакав апстрактан, фантазерски начин, него на начин на који Црква постоји у свету, на начин на који је Црква устројена и организована, да као њен поглавар служим народу који ми је поверен. И заиста ћу се трудити да оснажим и афирмишем глас народа, мишљења младих о животу Цркве, њихову улогу, деловање; затим учешће жена у свим аспектима живота Цркве у којима је то могуће. Желим да се приближим и помогнем колико год могу свима који су угрожени, бескућницима којих на жалост, као и у сваком велеграду, има пуно на београдским улицама. Не смемо заборавити старе који самују у небодерима, никога не смем заборавити. Нека Бог да здравља да му служимо, да се молимо и да радимо једни за друге. Ora et labora, Deus adest sine mora, савршена је изрека које се држим. *Тада смо разговарали и о пандемији, за коју сте рекли да је гледате као изазов свим људима. Након тога је најприје Загреб, а онда и Банију, задесила и катастрофа потреса. Kако се СПЦ, а и Ви особно као њен поглавар, носите с великим оштећењима црквених зграда и разореним домовима многих ваших вјерника? Рекао само одмах на Банији, а и када сам са надбискупом Бозанићем посетио катедралу и нашу Сабору цркву: прво радимо, скупљамо новац и све друго што треба да обезбедимо људе који су остали без кућа, без крова над главом. Kада то обавимо, или када видимо да посао одмиче, можемо да кренемо са поправком или подизањем нових храмова и црквених зграда. Прво смо се трудили да обезбедимо привремени смештај, али сигурно је да грађевинску сезону треба максимално искористити да пре свих породице са малом и школском децом зиму дочекају у новим или поправљеним кућама. Истина је, имам сада и неке друге различите обавезе, али нећу заборавити Банију и моје Загребчане. Само да Бог да и да престану потреси. *У својој наступној бесједи, на крају Литургије Вашег устоличења у Београду, указали сте велику пажњу, пријатељство и љубав према Хрватској, назвавши је својом другом отаџбином. Ја особно, а и многи други, то сам доживио као велики искорак након што је Ваш претходник, патријарх Иринеј, чињеница је, у својим посланицама досљедно избјегавао спомињање Републике Хрватске, набрајајући само хрватске покрајине у којима живе Срби и вјерници СПЦ. Је ли вам итко изразио замјерку због таквих ријечи? Не би остао ни један праведник на свету када би их представљали једном изговореном или чак неизговореном речју или реченицом. Могли сте се, на пример сетити и реченице „Браћа смо и само браћа“, коју је говорећи о Хрватима и Србима изговорио патријарх Иринеј. И многе, многе друге сличне мисли и речи на ту тему у истом духу. Није Ваша вага исправна. Не треба Вам апотекарска него нека обична пијачна да бисте тачније одмерили речи патријарха Иринеја. Небројено више је оних које позивају на мир, сарадњу, братске односе и слично, него супротно. Мене су раније критиковали, чак и вређали, када сам осуђивао паљење заставе и сличне инциденте. Сада ми нико није ништа замерио, или можда нисам запазио. Патријарху Иринеју јесу замерили када је у Далмацији говорио, веома храбро, непосредно, без концепта у руци, без теолошки финеса и заврзлама о јединству хришћана, потреби пуног јединства, заједничког сведочења, топло из срца. Замерили су му, али он је о томе бринуо као о лањском снегу. Kада су га пријатељи питали зашто је о тако важној теми као што је јединство Цркве говорио без написаног говора, рекао је: „Желео сам да виде да говорим искрено!“ Да и ја будем искрен, и за мене је његов говор у цркви Свете Стошије био изненађење. Уверен сам да у томе што мени нико не упућује замерке кад говорим оно што мислим, јесте и заслуга блаженопочившег патријарха Иринеја, али и његових претходника Павла и Германа. *Је ли Ваша одлука да као митрополит загребачко-љубљански узмете и хрватско држављанство била особни чин и порука, а не само административни аутоматизам? Претпостављам да ћете тај статус двојног држављанства и задржати? Надам се да међудржавна бирократија не предвиђа могућност губљења држављанства. Морам питати правнике. Kада ме је Црква послала у Загреб, нисам размишљао ни о каквој другој могућности, опцији. Да негде одем даље, да тражим епархију у Србији или другде. У Загребу сам, ту живим, ту ми је кућа, дом, треба да радим, служим Богу, помажем људима, мом народу. Нормално је да будем држављанин земље у којој живим. Нисам, искрено, имао на уму да узимањем држављанства шаљем било коме и било какву поруку. Само сам хтео нормално да радим и сматрао да треба да припадам онима са којима живим. *Kада ће се догодити избор Вашег насљедника у Загребу и која ће бити Ваша улога у том избору, с обзиром да епископе у СПЦ не именује самостално и особно патријарх, као што је случај с папом у Kатоличкој Цркви? Имате ли већ свог фаворита и одабраника за то мјесто? Наравно да размишљам о тој теми. Али, пошто о њој нисам довољно разговарао са другим владикама, не могу Вам дати прецизнији одговор. У мају ће бити заседање Сабора када може бити донета одлука. О начину одлучивања помало сам већ говорио. Могло би се за наше саборе, односно саборност као принцип живота и управљања, рећи да нема апсолутизма оног који је на врху, а није ни демократија савременог типа, чије елементе садржи; гласање и слично. Први у Сабору не може да чини ништа без осталих, али ни остали без првог. Најчешће се одлуке доносе консензусом. Наравно да размишљам о начину даљег управљања Епархијом загребачко-љубљанском, али већ рекох да ми недостаје кава на Шпици. *Имате ли као патријарх у Београду слободу кретања какву сте имали и какву сте си узимали као митрополит у Загребу, гдје Вас се редовито могло сусрести на улици, у књижарама, на концертима, изложбима или казалишним представама. Постоје правила, писана, а још је више ненаписаних. Патријарх Иринеј се покорио и прилагодио тој дисциплини и етикецији и протоколу. Покојни, пак, патријарх Павле, кога се сви сећамо, углавном се држао писаних. Оних других није, и то до те мере да је као поглавар Цркве са више милиона верника, сам ишао трамвајем по граду, службени аутомобил користио само када нема другог решења и слично. Сам је уобичавао да каже: „Смиреност је мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благослов“. Тако и ја намеравам да поштујем писана правила. Уколико патријарха Павла не могу достићи по врлинама: побожности, мудрости, аскетизму, смирености, макар могу по томе да слободно ходам по граду. Сигурно је да на различите културне и сличне догађаје не могу ићи колико у Загребу, али не намеравам да баш све пропустим. *Ви сте децидирано изјавили да се нећете бавити политиком. Међутим, нису ли косовско, црногорско, па и македонско питање у контексту СПЦ управо изразито политичка, много више него духовна питања? Ваше је питање заправо пријатељски шлагворт. Истина је, не једном сам рекао да се нећу бавити политиком, али ту мислим на страначку политику. Нећу никада, јавно, дати предност некој политичкој странци у односу на неку другу, пре свега зато што су верници Српске Цркве чланови готово свих странака у Србији, Српској, Црној Гори итд. Тога би требало да се држе сви свештеници. Али оно што као и сваки zoon politikon, политичко биће, друштвено биће, homo politicus, треба да чини, не може се ускратити патријарху, као ни било ком свештенику. Дапаче. Велики оци Цркве, попут Златоуста, одговорно су прихватили Павлову мисао о владару као Божјем сараднику. Но, још је Сократ рекао: „Не брине ме дрвеће у шуми, него људи на агори“. Опростићемо му не познавање еколошког проблема, али брига о људима на агори је суштина политике. На пример, данас се на мојој агори, на светој Литургији у цркви окупило доста верника. Неколицина оних које познајем лично, припадају заиста различитим политичким, идеолошким и другим оријентацијама. Да не набрајам разлике. Али, и они, односно ми толико различити, окупљени на молитви речима Горе имајмо срца, јесмо једно политичко тело, par exellence. Чак могу рећи да нас је евхаристија окупила у јединствено политичко тело. Разумљиво је да, као такви, имамо одређене заједничке политичке интересе: да се слободно молимо, да исповедамо јавно своју веру, да не будемо предмет дискриминације, да негујемо аутентичну културу која се не ограничава само на храм... У том смислу и косовско и црногорско и македонско су у исто време духовна и политичка питања. Поменућу парадигматични догађај из 2004. године. Младић се, попео на цркву у Подујеву и ломи крст, док га хиљаде сународника подстичу узвицима и аплаудирају му. Ту је на делу потпуно поништвање права верујућих хришћана: изгон верника уз запоседање њихових кућа и имања, уништавање храмова и свих обележја хришћанске културе - културоцид. Ако није некоме та сцена уверљива нека је замисли негде на истоку, у Сирији нпр. где су исламисти палили и католичке цркве. Или било где. Или, на пример у Црној Гори где је партија, која је на власти била од 1945. године, намеравала да потезом пера, тзв. Законом о слободи вероисповести (sic!) Српској Цркви одузме имовину стицану вековима. Питање Цркве у Македонији је сложеније за новинску елаборацију, превасходно је духовно и црквено, а политичари комунисти су га претворили у политичко, тачније антиполитичко. Kо хоће може ми веровати на реч, а ко не верује данас га нећу убеђивати. Дакле, обавеза сваког човека је да се брине о другим људима (и о шуми, да не будемо еколошки непросвећени као Сократ), а обавеза патријархова је тим већа када су угрожена политичка права верника. *Принцип аутокефалности и само име Српска Православна Црква код многих људи, па и православних вјерника које познајем, рађа увјерење да је ријеч о „националној Цркви”, неодвојивој од националног идентитета. Је ли то баш тако? (особито узевши у обзир да Црква којој сте на челу то име носи тек посљедњих сто година чему су биле узрок и тадашње велике политичке промјене и стварање Југославије?) Од апостола до данас, од првог века Христове ере до нашег доба, Црква своју мисију врши у конкретном политичком простору, у конкретним социјалним и политичким околностима. Од Pax Romana до Pax Americana, да се нашалим са оним са чим се не шали. Црква се у свету не пројављује у недефинисаним територијама, не обраћа се хипотетичким личностима. Kо не разуме принцип аутокефалности Цркава, помало потсећа на оне који су рекли да су се апостоли накитили вина када су на Педесетници говорили на различитим језицима. Да појасним: Црква од силаска Светог Духа на апостоле врши мисију конкретним народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају локалне, народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створиле су се и савремене нације на истоку као и на западу хришћанског света. Стално памтим пример великог римокатоличког свештеника и мисионара Јустина Укпонга, мог посредног колеге, библисте, који је међу афричким народима успео да заживи Еванђеље Христово. Дакле, и нације и државе постоје да би људи живели у поретку који омогућава да оно што је најбоље приносе Богу, да буду свештеници свега створеног, да спасавају себе и творевину. На том принципу конституисане су и аутокефалне или аутономне Православне Цркве. Наравно да је погрешно поистовећивати аутокефалну Цркву са националном Црквом, поготово са национализмом. Штавише, Црква је још у 19. столећу, у доба устанака против отоманске окупације на Балкану, осудила појаве стапања национализма и вере, тзв. етнофилетизам, који се јављао у Бугарској. Такве појаве нису православна ексклузивност. Црква је универзална, католичанска, саборна, свеобухватна. У њој има места и реално се налазе сви народи. Литургија у Загребу, на пример, права је слика Цркве у којој нема ни Грка ни Јевреја, ни Срба ни Хрвата ни Рома, ни црнца ни белца, него су сви једно у Христу Исусу. Што се тиче наше Српске Православне Цркве, тако је у сваком мало већем граду. Свуда има и припадника других народа. *Је ли уопће теолошки и еклезиолошки исправно називати Вас, што многи барем колоквијално чине, „српским патријархом”? По начелу о коме смо управо разговарали, није неисправно. На исти начин се говори о бугарском, руском, румунском првојерарху. Може се рећи да је Патријарх српски колоквијални назив. Пуна титула је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски. Постоји иницијатива да се тој тачној и историјској титули дода, на крају, и реч: приморски. Пуна титула описује историјски развој Српске Православне Цркве. *Што је ваша порука православним вјерницима у Црној Гори који се осјећају и изјашњавају као припадници црногорске нације? Је ли она за Вас упитна и који је Ваш поглед на најблаже речено проблематичне односе СПЦ и државе Црне Горе у чему је не само духовни, него и велики изравни политички утјецај имао и покојни митрополит црногорско-приморски Амфилохије? Било чије слободно, без присиле, изјашњавање о било чему, било којој социјалној карактеристици, укључујући и националну припадност, не може бити упитно ни за кога. Поготово не сме бити упитно за верујуће људе. У одбрани права Цркве на сопствену имовину, учествовали су сви верници Српске Православне Цркве, не само Срби, него и они који се изјашњавају да су Црногорци, али и браћа римокатолици, Хрвати. Рекли су ми да је било у литијама, молитвеним шетњама и окупљанима и муслимана који не пристају на неправду према суграђанима верницима Српске Цркве. Дакле, сви су добродошли. Што се тиче односа наше Цркве са државним властима, ми ћемо настојати да и тамо сарађујемо по европском начелу кооперативне одвојености. Очекујем да ускоро, после празника Васкрсења Христовог, посетим Подгорицу и братску Црну Гору. Радујем се сусрету на нашим народом, са владикама. Посебно сам задовољан што ћу заједно са премијером проф. Kривокапићем, потписати Темељни уговор о међусобним односима Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. Закон о слободи вероисповести, којим је кулминирала проблематичност коју помињете, у најважнијим тачкама је измењен, тако да на јавној сцени, поготово код оних са којима сам контактирао, не постоји разлог да Црква и држава не сарађују на добро свих без обзира на то како се изјашњавају. Да отклоним још једну лажну дилему која се намеће: Српска Црква нема никакав проблем са постојањем било које државе, наравно уколико су на делу поштована права њених верника, посебно када ти верници чине већину становника, као што је то случај у Црној Гори. *Након Вашег првог службеног сусрета, као патријарха, с предсједником Републике Србије Александром Вучићем слиједила је конференција за новинаре на којој сте Ви, такав је барем био мој дојам, стављени у улогу статиста Вучићевих политичких елаборација. Вашем су претходнику многи, па и унутар СПЦ, замјерали превелику блискост с политиком и предсједником Вучићем. Kако ви гледате на тај однос, као и опћенито на однос СПЦ и државе Републике Србије? Током овог разговора смо начелно поменули неке битне карактеристике односа Цркве и државе, Цркве и нације... У појединим периодима историје Србије и Црне Горе, Српска Црква јесте играла кључну улогу, од оснивача до чувара државне свести, кроз својеврсне етнархије била супститут државе када је није било, када су други владали нашим земљама. Све то је део историје којом се поносимо. Рекао сам какав желим да буде однос Цркве и државе у Црној Гори. То је универзалан принцип и за Србију, Српску, односно Босну и Херцеговину, Хрватску, било где. Принцип секуларне државе, тојест принцип одвојености Цркве и државе за мене је најбољи могући. Свако треба да ради на свом пољу, али исто тако је важно да сарађујемо у свему где има могућности и потребе за добро свих: Цркве, државе, грађана. Што су ближи и бољи односи Цркве и државе, укључујући патријарха и председника или краља, а засновани су на демократским принципима и процедурама, на пуном поштовању слободе свих, то је боље за све. *Ви од својих пријатеља очекујете да Вам отворено кажу и када им се неки Ваши поступци или ријечи не свиђају. То јавно чини и познати српски писац, који се јавно декларира и као православни кршћанин и као Ваш пријатељ, Светислав Басара, особито на рачун Ваших изјава о Kосову. Спомињем Басару не зато да бисте с њим преко Вечерњег листа полемизирали, премда можете ако желите, него као примјер људи чији је став да би за Србију, Србе, па тако и СПЦ, боље и здравије било прихватити политички реалитет независности Kосова. Због таквог је става, примјерице, предсједник САНУ Владимир Kостић већ тједнима на удару националиста и дијела српске јавности. Можете ли у том контексту појаснити вашу успоредбу „косовског завјета” с „Новим завјетом” и изјаву да без Kосова нема будућности за српски народ? Може ли и смије ли кршћанска духовност бити на било који начин увјетована било каквим политичким границама? И тему државних граница, односно мисије Цркве у конкретним политичким, социјалним просторима омеђеним границама држава смо поменули. У том смислу говорили смо и о политичком ангажовању Цркве, односно свештеника. Питамо све и поменуте пријатеље које поштујемо, питамо увек и поново и себе, ко може да једноставно занемари, зажмури пред чињеницом да су људи, хришћани, Срби у двадесет и првом столећу протерани из својих кућа, више од 200.000, са својих њива, да је после 2000. године уништено, девастирано четрдесет цркава на Kосову и Метохији. Прошлог месеца је било неколико напада на храмове. Хипотетички, када би се десило оно што се неће десити никада, односно да Црква призна на насиљу створену лажну државу, да ли би насиље престало или би се појачало? Духовност која се развија или манифестује неспутана државним границама је нека врста социјалне утопије. Духовост као комплексан феномен: верски, психолошки, социјални, уметнички, културни, везан је за реалитете живота. Завет, пак, у нашем случају Kосовски завет, није магијска или митска категорија, него духовна, припада духовности о којој говоримо. Речи савременог песника: „Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним!“, показују нам да је Kосовски завет израз Новог Завета, жртвовање десетина хиљада српских витезова у Kосовском боју, у свему по угледу на жртву протомученика Христа за живот ближњих и за живот у вечности. Kосовски завет је израз верности српског народа Христу, израз потпуне вере у васкрсење, онакве вере о какавој читамо на страницама старих списа, Аcta martyrum и других. *У свом првом разговору за ХРТ након именовања споменули сте „проблематична мјеста” у јавности непознатим писмима Степинца папи Пију XII из 1941. године. Члан католичко-православне хрватско-српске комисије о Степинцу, хрватски повјесничар Јуре Kришто индиректно Вам је предбацио кршење договора о неизношењу у јавност докумената, истодобно потврдивши аутентичност тих писама, из којих је цитате у јавност изнио његов колега Хрвоје Kласић, али и тумачећи их у повијеном контексту. Јесу ли Вас изненадиле реакције на Вашу изјаву, између осталог и постулатора каузе Степинчеве канонизације Јурја Батеље који је изјавио да не види ама баш ништа проблематично у тим писмима? Није ми била намера, а чини ми се, за разлику од неких других, и да нисам прекршио договор о неизношењу докумената у јавност. Знам да наша страна не би имала проблем уколико се договоримо другачије. Нисам цитирао ни реч из писама, а и да јесам не бих прекшио никакве договоре. Свима је познато да ватикански архиви, везани за период којим смо се у раду Kомисије бавили, више нису под ембаргом и да су доступни свима. Дозволићете, међутим, да баш као што уважени господин постулатор има право да не види ништа проблематично у поменутим писмима, и ја, и то не као епископ или свештеник, чак ни као хришћанин, него као најобичнији човек имам право, у најмању руку, да се замислим над реченицом која хвали хришћанску веру Павелића малтене као веру апостолских размера, или над реченицом која каже да треба бити опрезан приликом превођења православних у католике, јер у мноштву оних који прелазе из православне у католичку веру има и понеко ко то чини из интереса, као да је тобоже реч о добровољној, слободној промени вере покренутој одушевљењем. Или, да ми је проблем реченица која говори о томе колико је времена потребно да православни Срби буду ликвидирани... При том, јасно сам рекао, и то и овде понављам, да сам свестан да су околности у којима је Степинац живео и деловао биле више него тешке и компликоване, да му није било нимало једноставно и лако. То што ја мислим, наравно, не обавезује никога, али дозволићете да како дајући право свакоме да има свој став, тако и ја, кад ми је већ овакво питање постављено, имам право и дужност да изнесем своје мишљење. Ако је, пак, неком проблем то што ја имам проблемем са исказима у писму о којем је реч, могу само да кажем да ми је заиста жао. *На крају Вам ријечима „Христос воскресе!” желим сретан Ускрс који је ове године по јулијанском календару поновно био готово мјесец дана касније него по грегоријанском. Јесу ли разлике у календару уопће теолошко и вјерско питање, или само традиција коју многи поистовјећују са самим садржајем вјере? Неке Православне Цркве су прихватиле нови, грегоријански календар, али у њима су накнадно почеле расправе, па и сукоби у вези са тим. То није богословско питање, а није ни суштинско. Ту сте у праву. Честитка једног угледног римокатолика православном патријарху путем реномираног дневног листа је прави начин зближвања хришћана. Срдачно Вам захваљујем, поздрављам још једампут све православне вернике читаоце Вашег листа. Њима пре свих, али и свима људима који у Христовом васкрсењу виде наду у животу земаљском и веру у живот вечни и бесконачни, желим да са таквом вером обе руке пруже Васкрслом Господу, а он ће их прихватити као што је прихватио руке Адама и Еве онога дана када се историја раздвојила на два дела, најзначајнијем дану у историји света. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Због до сада незабележеног интересовања за интервју који је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије дао г. Бранимиру Пофуку, новинару загребачког Вечерњег листа, објављујемо његов целовит текст, који укључује делове изостављене због обима штампаног издања угледних дневних новина. ... ... Ваша Светости, ова ваша нова титула смјеста ме потиче на питање како је ви доживљавате? Није ли то реликт феудалних времена када су цркве, између осталог и оваквим титулирањем својих поглавара, опонашале свјетовна краљевства и царства? Осјећате ли је можда барем понекад као терет? Прво да Вас и све драге пријатеље са радошћу поздравим и уверим да са древном титулом патријарха коју сада носим нисам постао реликт феудалних времена. Шавише, недостају ми кава на Шпици, и много других малих, али пријатних задовољстава која су ми пружали бели Загреб град и драги пријатељи. Признајем, потребно је времена да би се изнутра навикло на титулу, а још више на обавезе које сам са њом преузео пред Богом и људима. Давно сам, међутим, као православни монах научен да не одређујем кључне правце сопственог живота, него њих одређује Црква којој служим. Тако је било и овог пута. Постати поглавар једне велике Цркве чији ход кроз историју траје дуже од осам столећа, бити наследник заиста грандиозних личности које су пре мене носили титулу патријарха, није једноставно. Мислећи о томе, у светлу Вашег питања, сетим се Мажуранићевог описа причешћа у Смрти Смаил-аге Ченгића, тако мудро постављеној између полова једног земаљског, феудалног сукоба, аге и раје. У њој је представљен универзални лик пастира кога „не реси ни сребро ни злато, него криепост и мантија црна“ и коме је архетипски „црква дивно поднебесје, олтар частни брдо и долина“. Те исконске хришћанске вредности су императив титуле патријарха, која је, сви знамо, старија од средњег века. Носили су је старозаветни оци Аврам, Исак и Јаков, поглавари дванаест израелских племена у предхришћанском периоду... Сада се, по правилу, у титули патријарха препознају поглавари Православних Цркава, мада она није само православни ексклузивитет, него је носе и поједини католички високодостојници. Папа је, између осталог, патријарх запада, надбискуп Венеције има титулу Patriarco di Venezia.. И још да пријатељима напоменем да у нашој Цркви постоји реална демократичност. Јесам патријарх, али немам права ни амбиције да другим епископима наметнем неку одлуку или став. Постоји чак могућност да патријарх у Сабору буде надгласан, и то мора да се поштује. Можете ли нам, с овим малим одмаком протеклог времена, описати Ваше емоције и духовно стање у тренутку када је на Вас пао избор да постанете нови патријарх Српске Православне Цркве као и у данима који су слиједили? Пријатељи су ми рекли да постоји видео снимак непосредно по избору, где некоме кажем: „Боже, шта ме снађе?“. Са једне стране су помешана она осећања којима у таквим тренуцима човек не влада, макар не у потпуности: изненађење, збуњеност, недоумица, заправо страх да ли сам достојан, да ли могу да испуним оно за шта су ме изабрали...; али брзо сам постао свестан значаја чињенице да сам на гласању добио више од две трећине могућих гласова, а да је потом, поред два имена која би била достојнија тог чина и положаја, извучено и прочитано моје име, да ме то обавезује да се не препуштам емоцијама. У том смислу сам на најдубљи могући начин схватио Христов позив Петру: „Желиш ли да према мени покажеш највећу могућу љубав, ти онда прихвати да будеш пастир стаду које ти поверавам” (Јн 21, 15-17). Сви знамо шта то тачно значи. У разговору који смо за Обзор водили прије годину дана рекли сте да се „Црква често посматра као заједница која има пирамидалну структуру” и да бисте ви, као вјерник и као црквени пастир, тада епископ и митрополит, вољели да та пирамидална структура буде окренута, да ви служите, а да ваши вјерници умјесто вас дају одговоре у нашим гласилима. Можете ли и хоћете ли сада, када сте на њеном врху, искористити свој положај за потицање тог окретања пирамиде? Изабран сам да будем први, али сам потпуно свестан да уколико хоћу да будем први, морам да служим свима, да будем последњи. То је заповест Еванђеља. А хоћу да будем први и бићу први једино уколико ме Христос таквог препозна, бићу први уколико будем инструмент преко кога ће Он деловати у свету. А нећу бити од Христа препознат уколико не служим другима у име Његово. Штавише, и само друштво данас поставља такав захтев. Није ли Мартин Лутер Kинг рекао да је најважније животно питање о томе шта чинимо за друге? Дакле, ја морам, не на некакав апстрактан, фантазерски начин, него на начин на који Црква постоји у свету, на начин на који је Црква устројена и организована, да као њен поглавар служим народу који ми је поверен. И заиста ћу се трудити да оснажим и афирмишем глас народа, мишљења младих о животу Цркве, њихову улогу, деловање; затим учешће жена у свим аспектима живота Цркве у којима је то могуће. Желим да се приближим и помогнем колико год могу свима који су угрожени, бескућницима којих на жалост, као и у сваком велеграду, има пуно на београдским улицама. Не смемо заборавити старе који самују у небодерима, никога не смем заборавити. Нека Бог да здравља да му служимо, да се молимо и да радимо једни за друге. Ora et labora, Deus adest sine mora, савршена је изрека које се држим. Тада смо разговарали и о пандемији, за коју сте рекли да је гледате као изазов свим људима. Након тога је најприје Загреб, а онда и Банију, задесила и катастрофа потреса. Kако се СПЦ, а и Ви особно као њен поглавар, носите с великим оштећењима црквених зграда и разореним домовима многих ваших вјерника? Рекао само одмах на Банији, а и када сам са надбискупом Бозанићем посетио катедралу и нашу Сабору цркву: прво радимо, скупљамо новац и све друго што треба да обезбедимо људе који су остали без кућа, без крова над главом. Kада то обавимо, или када видимо да посао одмиче, можемо да кренемо са поправком или подизањем нових храмова и црквених зграда. Прво смо се трудили да обезбедимо привремени смештај, али сигурно је да грађевинску сезону треба максимално искористити да пре свих породице са малом и школском децом зиму дочекају у новим или поправљеним кућама. Истина је, имам сада и неке друге различите обавезе, али нећу заборавити Банију и моје Загребчане. Само да Бог да и да престану потреси. У својој наступној бесједи, на крају Литургије Вашег устоличења у Београду, указали сте велику пажњу, пријатељство и љубав према Хрватској, назвавши је својом другом отаџбином. Ја особно, а и многи други, то сам доживио као велики искорак након што је Ваш претходник, патријарх Иринеј, чињеница је, у својим посланицама досљедно избјегавао спомињање Републике Хрватске, набрајајући само хрватске покрајине у којима живе Срби и вјерници СПЦ. Је ли вам итко изразио замјерку због таквих ријечи? Не би остао ни један праведник на свету када би их представљали једном изговореном или чак неизговореном речју или реченицом. Могли сте се, на пример сетити и реченице „Браћа смо и само браћа“, коју је говорећи о Хрватима и Србима изговорио патријарх Иринеј. И многе, многе друге сличне мисли и речи на ту тему у истом духу. Није Ваша вага исправна. Не треба Вам апотекарска него нека обична пијачна да бисте тачније одмерили речи патријарха Иринеја. Небројено више је оних које позивају на мир, сарадњу, братске односе и слично, него супротно. Мене су раније критиковали, чак и вређали, када сам осуђивао паљење заставе и сличне инциденте. Сада ми нико није ништа замерио, или можда нисам запазио. Патријарху Иринеју јесу замерили када је у Далмацији говорио, веома храбро, непосредно, без концепта у руци, без теолошки финеса и заврзлама о јединству хришћана, потреби пуног јединства, заједничког сведочења, топло из срца. Замерили су му, али он је о томе бринуо као о лањском снегу. Kада су га пријатељи питали зашто је о тако важној теми као што је јединство Цркве говорио без написаног говора, рекао је: „Желео сам да виде да говорим искрено!“ Да и ја будем искрен, и за мене је његов говор у цркви Свете Стошије био изненађење. Уверен сам да у томе што мени нико не упућује замерке кад говорим оно што мислим, јесте и заслуга блаженопочившег патријарха Иринеја, али и његових претходника Павла и Германа. Је ли Ваша одлука да као митрополит загребачко-љубљански узмете и хрватско држављанство била особни чин и порука, а не само административни аутоматизам? Претпостављам да ћете тај статус двојног држављанства и задржати? Надам се да међудржавна бирократија не предвиђа могућност губљења држављанства. Морам питати правнике. Kада ме је Црква послала у Загреб, нисам размишљао ни о каквој другој могућности, опцији. Да негде одем даље, да тражим епархију у Србији или другде. У Загребу сам, ту живим, ту ми је кућа, дом, треба да радим, служим Богу, помажем људима, мом народу. Нормално је да будем држављанин земље у којој живим. Нисам, искрено, имао на уму да узимањем држављанства шаљем било коме и било какву поруку. Само сам хтео нормално да радим и сматрао да треба да припадам онима са којима живим. Kада ће се догодити избор Вашег насљедника у Загребу и која ће бити Ваша улога у том избору, с обзиром да епископе у СПЦ не именује самостално и особно патријарх, као што је случај с папом у Kатоличкој Цркви? Имате ли већ свог фаворита и одабраника за то мјесто? Наравно да размишљам о тој теми. Али, пошто о њој нисам довољно разговарао са другим владикама, не могу Вам дати прецизнији одговор. У мају ће бити заседање Сабора када може бити донета одлука. О начину одлучивања помало сам већ говорио. Могло би се за наше саборе, односно саборност као принцип живота и управљања, рећи да нема апсолутизма оног који је на врху, а није ни демократија савременог типа, чије елементе садржи; гласање и слично. Први у Сабору не може да чини ништа без осталих, али ни остали без првог. Најчешће се одлуке доносе консензусом. Наравно да размишљам о начину даљег управљања Епархијом загребачко-љубљанском, али већ рекох да ми недостаје кава на Шпици. Имате ли као патријарх у Београду слободу кретања какву сте имали и какву сте си узимали као митрополит у Загребу, гдје Вас се редовито могло сусрести на улици, у књижарама, на концертима, изложбима или казалишним представама? Постоје правила, писана, а још је више ненаписаних. Патријарх Иринеј се покорио и прилагодио тој дисциплини и етикецији и протоколу. Покојни, пак, патријарх Павле, кога се сви сећамо, углавном се држао писаних. Оних других није, и то до те мере да је као поглавар Цркве са више милиона верника, сам ишао трамвајем по граду, службени аутомобил користио само када нема другог решења и слично. Сам је уобичавао да каже: „Смиреност је мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благослов“. Тако и ја намеравам да поштујем писана правила. Уколико патријарха Павла не могу достићи по врлинама: побожности, мудрости, аскетизму, смирености, макар могу по томе да слободно ходам по граду. Сигурно је да на различите културне и сличне догађаје не могу ићи колико у Загребу, али не намеравам да баш све пропустим. Ви сте децидирано изјавили да се нећете бавити политиком. Међутим, нису ли косовско, црногорско, па и македонско питање у контексту СПЦ управо изразито политичка, много више него духовна питања? Ваше је питање заправо пријатељски шлагворт. Истина је, не једном сам рекао да се нећу бавити политиком, али ту мислим на страначку политику. Нећу никада, јавно, дати предност некој политичкој странци у односу на неку другу, пре свега зато што су верници Српске Цркве чланови готово свих странака у Србији, Српској, Црној Гори итд. Тога би требало да се држе сви свештеници. Али оно што као и сваки zoon politikon, политичко биће, друштвено биће, homo politicus, треба да чини, не може се ускратити патријарху, као ни било ком свештенику. Дапаче. Велики оци Цркве, попут Златоуста, одговорно су прихватили Павлову мисао о владару као Божјем сараднику. Но, још је Сократ рекао: „Не брине ме дрвеће у шуми, него људи на агори“. Опростићемо му не познавање еколошког проблема, али брига о људима на агори је суштина политике. На пример, данас се на мојој агори, на светој Литургији у цркви окупило доста верника. Неколицина оних које познајем лично, припадају заиста различитим политичким, идеолошким и другим оријентацијама. Да не набрајам разлике. Али, и они, односно ми толико различити, окупљени на молитви речима Горе имајмо срца, јесмо једно политичко тело, par exellence. Чак могу рећи да нас је евхаристија окупила у јединствено политичко тело. Разумљиво је да, као такви, имамо одређене заједничке политичке интересе: да се слободно молимо, да исповедамо јавно своју веру, да не будемо предмет дискриминације, да негујемо аутентичну културу која се не ограничава само на храм... У том смислу и косовско и црногорско и македонско су у исто време духовна и политичка питања. Поменућу парадигматични догађај из 2004. године. Младић се, попео на цркву у Подујеву и ломи крст, док га хиљаде сународника подстичу узвицима и аплаудирају му. Ту је на делу потпуно поништвање права верујућих хришћана: изгон верника уз запоседање њихових кућа и имања, уништавање храмова и свих обележја хришћанске културе - културоцид. Ако није некоме та сцена уверљива нека је замисли негде на истоку, у Сирији нпр. где су исламисти палили и католичке цркве. Или било где. Или, на пример у Црној Гори где је партија, која је на власти била од 1945. године, намеравала да потезом пера, тзв. Законом о слободи вероисповести (sic!) Српској Цркви одузме имовину стицану вековима. Питање Цркве у Македонији је сложеније за новинску елаборацију, превасходно је духовно и црквено, а политичари комунисти су га претворили у политичко, тачније антиполитичко. Kо хоће може ми веровати на реч, а ко не верује данас га нећу убеђивати. Дакле, обавеза сваког човека је да се брине о другим људима (и о шуми, да не будемо еколошки непросвећени као Сократ), а обавеза патријархова је тим већа када су угрожена политичка права верника. Принцип аутокефалности и само име Српска Православна Црква код многих људи, па и православних вјерника које познајем, рађа увјерење да је ријеч о „националној Цркви”, неодвојивој од националног идентитета. Је ли то баш тако? (особито узевши у обзир да Црква којој сте на челу то име носи тек посљедњих сто година чему су биле узрок и тадашње велике политичке промјене и стварање Југославије?) Од апостола до данас, од првог века Христове ере до нашег доба, Црква своју мисију врши у конкретном политичком простору, у конкретним социјалним и политичким околностима. Од Pax Romana до Pax Americana, да се нашалим са оним са чим се не шали. Црква се у свету не пројављује у недефинисаним територијама, не обраћа се хипотетичким личностима. Kо не разуме принцип аутокефалности Цркава, помало потсећа на оне који су рекли да су се апостоли накитили вина када су на Педесетници говорили на различитим језицима. Да појасним: Црква од силаска Светог Духа на апостоле врши мисију конкретним народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају локалне, народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створиле су се и савремене нације на истоку као и на западу хришћанског света. Стално памтим пример великог римокатоличког свештеника и мисионара Јустина Укпонга, мог посредног колеге, библисте, који је међу афричким народима успео да заживи Еванђеље Христово. Дакле, и нације и државе постоје да би људи живели у поретку који омогућава да оно што је најбоље приносе Богу, да буду свештеници свега створеног, да спасавају себе и творевину. На том принципу конституисане су и аутокефалне или аутономне Православне Цркве. Наравно да је погрешно поистовећивати аутокефалну Цркву са националном Црквом, поготово са национализмом. Штавише, Црква је још у 19. столећу, у доба устанака против отоманске окупације на Балкану, осудила појаве стапања национализма и вере, тзв. етнофилетизам, који се јављао у Бугарској. Такве појаве нису православна ексклузивност. Црква је универзална, католичанска, саборна, свеобухватна. У њој има места и реално се налазе сви народи. Литургија у Загребу, на пример, права је слика Цркве у којој нема ни Грка ни Јевреја, ни Срба ни Хрвата ни Рома, ни црнца ни белца, него су сви једно у Христу Исусу. Што се тиче наше Српске Православне Цркве, тако је у сваком мало већем граду. Свуда има и припадника других народа. Је ли уопће теолошки и еклезиолошки исправно називати Вас, што многи барем колоквијално чине, „српским патријархом”? По начелу о коме смо управо разговарали, није неисправно. На исти начин се говори о бугарском, руском, румунском првојерарху. Може се рећи да је Патријарх српски колоквијални назив. Пуна титула је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски. Постоји иницијатива да се тој тачној и историјској титули дода, на крају, и реч: приморски. Пуна титула описује историјски развој Српске Православне Цркве. Што је ваша порука православним вјерницима у Црној Гори који се осјећају и изјашњавају као припадници црногорске нације? Је ли она за Вас упитна и који је Ваш поглед на најблаже речено проблематичне односе СПЦ и државе Црне Горе у чему је не само духовни, него и велики изравни политички утјецај имао и покојни митрополит црногорско-приморски Амфилохије? Било чије слободно, без присиле, изјашњавање о било чему, било којој социјалној карактеристици, укључујући и националну припадност, не може бити упитно ни за кога. Поготово не сме бити упитно за верујуће људе. У одбрани права Цркве на сопствену имовину, учествовали су сви верници Српске Православне Цркве, не само Срби, него и они који се изјашњавају да су Црногорци, али и браћа римокатолици, Хрвати. Рекли су ми да је било у литијама, молитвеним шетњама и окупљанима и муслимана који не пристају на неправду према суграђанима верницима Српске Цркве. Дакле, сви су добродошли. Што се тиче односа наше Цркве са државним властима, ми ћемо настојати да и тамо сарађујемо по европском начелу кооперативне одвојености. Очекујем да ускоро, после празника Васкрсења Христовог, посетим Подгорицу и братску Црну Гору. Радујем се сусрету на нашим народом, са владикама. Посебно сам задовољан што ћу заједно са премијером проф. Kривокапићем, потписати Темељни уговор о међусобним односима Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. Закон о слободи вероисповести, којим је кулминирала проблематичност коју помињете, у најважнијим тачкама је измењен, тако да на јавној сцени, поготово код оних са којима сам контактирао, не постоји разлог да Црква и држава не сарађују на добро свих без обзира на то како се изјашњавају. Да отклоним још једну лажну дилему која се намеће: Српска Црква нема никакав проблем са постојањем било које државе, наравно уколико су на делу поштована права њених верника, посебно када ти верници чине већину становника, као што је то случај у Црној Гори. Након Вашег првог службеног сусрета, као патријарха, с предсједником Републике Србије Александром Вучићем слиједила је конференција за новинаре на којој сте Ви, такав је барем био мој дојам, стављени у улогу статиста Вучићевих политичких елаборација. Вашем су претходнику многи, па и унутар СПЦ, замјерали превелику блискост с политиком и предсједником Вучићем. Kако ви гледате на тај однос, као и опћенито на однос СПЦ и државе Републике Србије? Током овог разговора смо начелно поменули неке битне карактеристике односа Цркве и државе, Цркве и нације... У појединим периодима историје Србије и Црне Горе, Српска Црква јесте играла кључну улогу, од оснивача до чувара државне свести, кроз својеврсне етнархије била супститут државе када је није било, када су други владали нашим земљама. Све то је део историје којом се поносимо. Рекао сам какав желим да буде однос Цркве и државе у Црној Гори. То је универзалан принцип и за Србију, Српску, односно Босну и Херцеговину, Хрватску, било где. Принцип секуларне државе, тојест принцип одвојености Цркве и државе за мене је најбољи могући. Свако треба да ради на свом пољу, али исто тако је важно да сарађујемо у свему где има могућности и потребе за добро свих: Цркве, државе, грађана. Што су ближи и бољи односи Цркве и државе, укључујући патријарха и председника или краља, а засновани су на демократским принципима и процедурама, на пуном поштовању слободе свих, то је боље за све. Ви од својих пријатеља очекујете да Вам отворено кажу и када им се неки Ваши поступци или ријечи не свиђају. То јавно чини и познати српски писац, који се јавно декларира и као православни кршћанин и као Ваш пријатељ, Светислав Басара, особито на рачун Ваших изјава о Kосову. Спомињем Басару не зато да бисте с њим преко Вечерњег листа полемизирали, премда можете ако желите, него као примјер људи чији је став да би за Србију, Србе, па тако и СПЦ, боље и здравије било прихватити политички реалитет независности Kосова. Због таквог је става, примјерице, предсједник САНУ Владимир Kостић већ тједнима на удару националиста и дијела српске јавности. Можете ли у том контексту појаснити вашу успоредбу „косовског завјета” с „Новим завјетом” и изјаву да без Kосова нема будућности за српски народ? Може ли и смије ли кршћанска духовност бити на било који начин увјетована било каквим политичким границама? И тему државних граница, односно мисије Цркве у конкретним политичким, социјалним просторима омеђеним границама држава смо поменули. У том смислу говорили смо и о политичком ангажовању Цркве, односно свештеника. Питамо све и поменуте пријатеље које поштујемо, питамо увек и поново и себе, ко може да једноставно занемари, зажмури пред чињеницом да су људи, хришћани, Срби у двадесет и првом столећу протерани из својих кућа, више од 200.000, са својих њива, да је после 2000. године уништено, девастирано четрдесет цркава на Kосову и Метохији. Прошлог месеца је било неколико напада на храмове. Хипотетички, када би се десило оно што се неће десити никада, односно да Црква призна на насиљу створену лажну државу, да ли би насиље престало или би се појачало? Духовност која се развија или манифестује неспутана државним границама је нека врста социјалне утопије. Духовост као комплексан феномен: верски, психолошки, социјални, уметнички, културни, везан је за реалитете живота. Завет, пак, у нашем случају Kосовски завет, није магијска или митска категорија, него духовна, припада духовности о којој говоримо. Речи савременог песника: „Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним!“, показују нам да је Kосовски завет израз Новог Завета, жртвовање десетина хиљада српских витезова у Kосовском боју, у свему по угледу на жртву протомученика Христа за живот ближњих и за живот у вечности. Kосовски завет је израз верности српског народа Христу, израз потпуне вере у васкрсење, онакве вере о какавој читамо на страницама старих списа, Аcta martyrum и других. У свом првом разговору за ХРТ након именовања споменули сте „проблематична мјеста” у јавности непознатим писмима Степинца папи Пију XII из 1941. године. Члан католичко-православне хрватско-српске комисије о Степинцу, хрватски повјесничар Јуре Kришто индиректно Вам је предбацио кршење договора о неизношењу у јавност докумената, истодобно потврдивши аутентичност тих писама, из којих је цитате у јавност изнио његов колега Хрвоје Kласић, али и тумачећи их у повијеном контексту. Јесу ли Вас изненадиле реакције на Вашу изјаву, између осталог и постулатора каузе Степинчеве канонизације Јурја Батеље који је изјавио да не види ама баш ништа проблематично у тим писмима? Није ми била намера, а чини ми се, за разлику од неких других, и да нисам прекршио договор о неизношењу докумената у јавност. Знам да наша страна не би имала проблем уколико се договоримо другачије. Нисам цитирао ни реч из писама, а и да јесам не бих прекшио никакве договоре. Свима је познато да ватикански архиви, везани за период којим смо се у раду Kомисије бавили, више нису под ембаргом и да су доступни свима. Дозволићете, међутим, да баш као што уважени господин постулатор има право да не види ништа проблематично у поменутим писмима, и ја, и то не као епископ или свештеник, чак ни као хришћанин, него као најобичнији човек имам право, у најмању руку, да се замислим над реченицом која хвали хришћанску веру Павелића малтене као веру апостолских размера, или над реченицом која каже да треба бити опрезан приликом превођења православних у католике, јер у мноштву оних који прелазе из православне у католичку веру има и понеко ко то чини из интереса, као да је тобоже реч о добровољној, слободној промени вере покренутој одушевљењем. Или, да ми је проблем реченица која говори о томе колико је времена потребно да православни Срби буду ликвидирани... При том, јасно сам рекао, и то и овде понављам, да сам свестан да су околности у којима је Степинац живео и деловао биле више него тешке и компликоване, да му није било нимало једноставно и лако. То што ја мислим, наравно, не обавезује никога, али дозволићете да како дајући право свакоме да има свој став, тако и ја, кад ми је већ овакво питање постављено, имам право и дужност да изнесем своје мишљење. Ако је, пак, неком проблем то што ја имам проблемем са исказима у писму о којем је реч, могу само да кажем да ми је заиста жао. На крају Вам ријечима „Христос воскресе!” желим сретан Ускрс који је ове године по јулијанском календару поновно био готово мјесец дана касније него по грегоријанском. Јесу ли разлике у календару уопће теолошко и вјерско питање, или само традиција коју многи поистовјећују са самим садржајем вјере? Неке Православне Цркве су прихватиле нови, грегоријански календар, али у њима су накнадно почеле расправе, па и сукоби у вези са тим. То није богословско питање, а није ни суштинско. Ту сте у праву. Честитка једног угледног римокатолика православном патријарху путем реномираног дневног листа је прави начин зближвања хришћана. Срдачно Вам захваљујем, поздрављам још једампут све православне вернике читаоце Вашег листа. Њима пре свих, али и свима људима који у Христовом васкрсењу виде наду у животу земаљском и веру у живот вечни и бесконачни, желим да са таквом вером обе руке пруже Васкрслом Господу, а он ће их прихватити као што је прихватио руке Адама и Еве онога дана када се историја раздвојила на два дела, најзначајнијем дану у историји света. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_srpski_porfirije_intervju_dat_vechernjem_listu
  6. Интервју дат за Васкршњи број Блица, разговор водио г. Предраг Михаиловић, главни и одговорни уредник Пре годину дана, Васкрс смо дочекали у невољама, како је тада рекао преминули патријарх Иринеј. У каквом размишљању дочекујемо Васкрс ове године? Заиста, разликује се веома припрема и очекивање највећег празника, Васкрсења Христовог, у неким уобичајеним годинама и у оваквим годинама као што су претходна и текућа. У односу на утврђени годишњи богослужбени круг нема, наравно, никаквих промена. Време је васкршњег поста, када важе одређена правила која је Црква утврдила пре много векова: посна храна; чешћа и дужа богослужења; усредсређеност на личну и заједничку молитву; дубље сагледавање животних прилика у којима се налазимо и као појединци и као заједница, ужа и шира; сагледавање истинских потреба, личних и колективних. Мучно је и горко живети у условима епидемије, болести и патње блиских сродника и пријатеља, одласка многих из овог земног живота, тескобе, депресије, код неких правог паничног страха и питања да ли ће избећи заразу и болест. Мислим да све те околности треба да прихватимо и као прилику да сагледамо праве вредности које свакодневни живот чине бољим, лепшим, хуманијим, срећнијим… Шта људи данас треба да покажу својој деци и будућим покољењима као узор живота? Пре свега пример како треба живети и како се односити према ближњима и према природи која нам је поверена. Мислим да је најбоље да одговор на оваква питања свако дâ сâм себи, пажљиво загледан у оно што га окружује. И сâм сам извесно време провео у болесничкој постељи. Оно што могу да посведочим јесте да је нама хришћанима и верујућим људима других вероисповести ипак много лакше да се суочимо са невољама и опасностима попут ових садашњих. Верујући човек, болесник, узме у руке Псалтир и прочита: „…Ако и пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном. Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих. Намазао си уљем главу моју и чаша Твоја напајајућа је као најјача. И милост Твоја пратиће ме у све дане живота мога, и настанићу се у дому Господњем за дуге дане”. Или прочита како старозаветни праведник, многострадални Јов, каже: „Ја знам да је жив мој Откупитељ и знам да ће Он напослетку стати над прахом. И ако се ово тело моје распадне, ја знам да ћу у телу свом видети Бога. Ја исти, а не неко други, гледаћу Га”. Можемо дуго набрајати речи наде коју хришћанину нико и никада не може одузети. Не кажем да смо сви ми, људи вере, јунаци без мане и страха. Наравно да нисмо! Али вера у Господа и дубинско сазнање да овај земни живот није све и није крај, то нас крепи, теши, снажи, окриљује. Стога хришћанин живи пунијим животом. Није правило да је неко ко је хришћанин увек и апсолутно бољи човек од онога ко није хришћанин. Лично познајем и ценим неке људе који другачије верују или пак тврде да су неверујући, а изузетно су моралне личности, као и обрнуто, неке хришћане који на делу то нису. Ипак сматрам да се хришаћaнин у граничним, одсудним тренуцима живота успешније суочава са искушењима и савладава их са далеко мање траумâ. Црква је још на Првом васељенском сабору у Никеји (325) донела одлуку ο датуму празновања Васкрса, празника васкрсења Исуса Христа: у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице и после јеврејске Пасхе. Шта је за вас тај дан? Пријатно је водити дијалог са неким ко познаје црквену историју и хеортологију. Доживљај празника Васкрса је јединствен за све хришћане широм васељене, и тамо где сунце излази и тамо где залази, за нас, за вас, за мене, за ваше читаоце. Сви и свуда славе само један једини Догађај над догађајима: Христов прелазак из смрти у живот. Кроз прослављање тог Догађаја, за нас апсолутно најзначајнијег у историји света, ми славимо нашу веру и нашу наду да ћемо и ми Христовим путем, путем нашег васкрсења Њиме и у Њему, путем победе над смрћу, опет Њиме и у Њему, путем који значи прелазак у вечни блажени живот, пун радости. A радости нема без ближњих, без заједнице са онима које волимо. Стога ми верујемо да ћемо у вечном животу бити са својим родитељима, прецима, пријатељима. То је Васкрс! Сви други дани наших живота, сви други празници, све наше жалости и све наше радости, имају смисао у том јединственом Догађају, у том једном дану – дану Господњем, дану Васкрсења! Да одговор на ово питање закључим стиховима црквеног песника, јер песници најчешће у мало речи згусну и саберу оно што ми говоримо по сат времена и више. „Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет. Стога нека сва творевина празнује Васкрсење Христово!” Пандемија вируса ковид 19 уздрмала је и бацила на колена читав свет. Потврдила је неке сукобе у свету, неке глобалне учинила глобалнијим, додатно поделила народе. Свакодневни живот променио нам се из корена. Пандемија као да је ставила увеличавајуће стакло на поделе између богатих и сиромашних на глобалном плану, али и у оквиру појединачних друштава. Вероватно ће се, кад епидемија мине, још масовније наставити сеоба милионâ људи на Север и Запад. У исто време, у сиромашним земљама најсиромашнији слојеви становништва због епидемије губe ионако слабо плаћена радна места, што последично може довести до нових напетости и немирâ. Многе могуће последице још увек и не видимо. Да ли ће се, рецимо, даље ширити раселине и провалије међу народима, верама и културама? Са друге стране, морамо имати у виду да нам Бог и кроз болести пружа прилику да се покажемо као људи, као Његови људи: да покажемо љубав, да помажемо једни другима. То се показује и на микроплану и на макроплану. Као пример ћемо навести лекаре, медицинске сестре, болничаре и свеукупно медицинско особље: они су прави јунаци у рату са невидљивим непријатељем. Многи су, десетине њих, тихо, нечујно, изгубили живот вршећи своју дужност. Они нису мањи јунаци од јунакâ са Кошара. Ни једнима ни другима нисмо ни довољно ни на прави начин изразили захвалност, а ни породицама преминулих. Слично је и са запосленима у другим јавним службама. Свима њима сви дугујемо захвалност. То важи и на нивоу ширих заједница и држава. Неке државе и њихове владе показују способност да организују заштиту и лечење не само свог народа него и да човекољубиво помажу и другима. Наша држава је у почетку примала пријатељску помоћ, а сада је, Богу хвала, у могућности да такву помоћ пружи земљама око нас. И то је за пример, захвалност и угледање. Проблема је било и биће их, али не треба тако црно да гледамо на појаве и изазове јер знамо да је из гроба Христова светлост засјала, светлост Васкрсења, Његовог, нашег и свеопштег. Да ли се смисао људског живота свео на неке “велике” интересе, материјалне и друге врсте, да ли су многи људи заборавили на Бога, као и да виде Бога у делима његовим? Одувек се живот креће између два начела. Једно начело је отимај без обзира на другог. Чини се да смо са идеологијом либерализма, посебно економског либерализма, савременици врхунца таквог поступања, и то од односа између богатих и сиромашних држава до односа између послодавца и радника. Нажалост, савремени капитализам се, данас више него икада пре, држи идејâ Томаса Малтуса и Дејвида Рикарда да је наука са сигурношћу Њутнових закона утврдила да на тржишту понуде и рада треба да владају слепи дарвинистички закони опстанка јачег. Ни код нас није реткост такав однос послодавца према запосленима: давање отказа породиљама, укидање права радника на минималну паузу, и тако даље, и тако даље. Друго начело је изрекао свети апостол Павле, чије друго име је Апостол љубави: „Блаженије је давати неголи примати”. Бога ће се сетити и видети Га у делима Његовим само они који делатно усвоје ове речи апостола Павла. Овде није место за детаљнију анализу односа између хришћанства и економије у савременом друштву. Само ћу указати на једноставну истину да не може бити дугорочног и постојаног напретка у било којој области без морала, без вере. Запањујуће је да поједини утицајни кругови код нас не увиђају да се духовни живот не своди на приватност појединца него да обухвата заједницу и све аспекте живота, па и однос према раду, према стицању материјалног богатства и према расподели добара, и, најзад, хтели ми то или не хтели, да обухвата и економију као такву. Многа начела су утврђена већ у Светом Писму, као, например, шестодневна радна недеља, однос према зајму и слично. Закључићу тврђењем да је могуће, а показаће се и нужним, успостављање хармоничних односа између свих актера привредног живота на моралним начелима која су садржана у учењу Цркве. Чисто тржишна економија, у духу неолибералне идеологије, без икакве везе са моралом, а преко њега и са религијом, значиће, на свеопшту жалост и срамоту, почетак краја западне – некада хришћанске – цивилизације. Прошла, 2020. година била је тешка за нашу Цркву. Остали смо без патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, без епископа ваљевског Милутина, недавно и без владике Атанасија и још многих свештеника СПЦ. Ово су тешки губици. Колико је СПЦ уздрмана или пак снажна данас? Са архијерејима које помињете, а са којима смо се привремено растали, провео сам живот: са блажене успомене патријархом Иринејем од упознавања у призренској Богословији и заједничког послушања у Монашкој школи у манастиру Острогу, пре више од пола века, а са владикама Амфилохијем и Атанасијем од младићких дана, већ у монаштву, такође пре више од пола века. Са владиком Милутином, исто тако, делим деценије заједничког служења Богу и братске сарадње. Дуго сам их познавaо и од свих савременика највише времена провео са њима, па најбоље знам шта губитак таквих архијереја, теолога, професора, организатора црквеног живота, свештенослужитеља и молитвеника значи за нашу Цркву. Напустили су нас и многи други свештенослужитељи из моје епархије и других епархија, међу њима и драги пријатељи, сарадници, саслужитељи. У манастиру Лелићу смо пре неки дан сахранили и мени посебно драгог, најближег пријатеља и духовног оца, архимандрита Јована Радосављевића. Жалимо и тугујемо због привременог растанка са свима њима, али у исто време нико не може да тврди да је Црква уздрмана. Бог може и од камења да створи децу Аврааму, по речима Светог Писма. Црква је у последњих неколико година добила доста нових архијереја, младих, али зрелих, образованих, патриотâ, људи који разумеју проблеме овог доба, куражних када треба, рационалних при одлучивању. Напослетку, као практичну потврду старе максиме vox рopuli, vox Dei, архијереји, који представљају и предводе народ Божји, на изборном Сабору су највише гласова, двотрећинску већину, поверили митрополиту Порфирију, а руком архимандрита Матеја Сâм Бог је потврдио глас Сабора. Владика Порфирије је постао Патријарх српски. Сада је свима јасно да ће наша Црква, са новим Патријархом и новим младим владикама, добити нову снагу. А и нама старијима остаје да у стопу пратимо своју браћу млађе архијереје, да не посустајемо. Један од најупечатљивијих духовних догађаја прошле године биле су литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ. Биле су спонтане и масовне, спојиле Цркву и народ, имале утицаја и на промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе. На крају, укинут је Закон о слободи вероисповести. Kако објаснити те литије и тај својеврсни бунт? Литије су заиста биле манифестација потпуног јединства Цркве и народа. Народ је, бранећи светиње и црквену имовину, коју с пуним правом доживљава као властиту очевину, бранио и одбранио сопствени национални, културни и, у првом реду, црквени, православни идентитет. Онај ко данас не види да у Црној Гори постоје утицајни и издашно финансирани кругови који настоје да елиминишу из друштва Српску Православну Цркву и да пониште и сâмо постојање српског народа у земљи која се дичила епитетом Српске Спарте, сâм себи је везао црну мараму преко очију. Од Другог светског рата до литијâ, односно до последњих парламентарних избора, они су у остваривању тог циља комбиновали различите методе и тактике: од стрељањâ, логорâ и затворâ у првој фази до подмићивања, претњи, уценâ, отказâ са посла у другој фази, све по потреби, у зависности од различитих околности. Али у литијама су Срби, а напоредо са њима и они који се не осећају Србима, али су православни верници, убедљиво, бројношћу, упорношћу и ненасиљем, доказали народну сувереност. Наш народ зна да је створио ту државу, бранио је од Турака, Млечана и потоњих освајача, и да је слобода Цркве и народа неприкосновена и у Црној Гори и свугде. Они који и данас муте воду и мисле да могу да се играју са том чињеницом не раде добро ни за своју државу ни за икоји од тамошњих народа, а ни себи не чине добро. Тадашњи епископ рашко-призренски Павле Стојчевић (потоњи патријарх српски Павле) рукоположио вас је за јерођакона, а потом за јеромонаха. Духовно сте узрастали у Острогу, али и на Kосову и Метохији, за које кажете да је истинска Стара Србија. На Kосову је остало мало нашег народа. Каква је будућност Kосова и тога народа? Пратећи ране године мог духовног путовања кроз живот, од Дечана до Острога, од Острога до Атине и од Атине, преко Париза, до Београда, дали сте ми прилику да укажем на то да у јединству духовног простора једног народа нема градације, не постоје важније и мање важне области. За нашу Цркву и народ једнака је важност и Дечана и Острога, и Србије и Црне Горе, и Косова и Метохије и Бачке, Срема и Баната, као и свих других крајева и крајина у којима српски народ вековима живи као аутохтони народ. Да ли је пак нашег народа на Косову и Метохији остало мало, то треба питати најпре тамошњи српски народ, али и наш народ у целини. Пре тога треба питати Светога Краља Стефана Дечанскога, треба стати пред ћивоте и саркофаге у Пећкој Патријаршији у којима почивају света тела светих архиепископа и патријараха српских и тражити одговор на питање да ли нас је мало и колико вреде српске светиње и српски гробови. Немањићке задужбине и око хиљаду и по других манастира и цркава, и то после толико векова пустошења и рушења, остаци немањићких насеља и утврђења, сачувана и оскрнављена или уништена гробља – све су то неми, али речити сведоци Старе Србије. Они су присутни чак и онде где више, наизглед, нема ни трага српском присуству: тако, например, у једном селу у којем бар читав век, а можда и два или три века, нема Срба, постоји, до данас, локалитет Вора-те-Шкијеве, Србинов гроб. Треба, уосталом, питати и Устав Србије. Познаје ли Устав категорију мало? А треба се сетити периода када је патријарх Арсеније III Чарнојевић написао: „И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо…” Тада су Косово и Метохија запустели, остали са мало Срба. Потом су дошле другачије године, балкански ратови и ослобођење Косова и Метохије. Престао је „плач Старе Србије”, а данас се поново чује. Нема у историји коначних решења. Промењиве су историјске околности. Већ су се у односу на крај прошлог века промениле, можда још увек не довољно, али ми не смемо ни да губимо стрпљење ни да се уморимо од трпљења. Наша држава помаже наш народ и чува мир. То је више него довољно. Поздрав догодине у Призрену бесмислен је само за оне чија је историјска свест непотпуна, оштећена. Рекли сте недавно: „Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека“. Шта је највећа снага, а шта усуд нашег народа? Снага нашег народа је у верности Јеванђељу, у верности Христу, Који је кроз Светосавље постао подједнако близак и краљу и сељаку. Зато је, на пример, у доба када је поробљивачка колонијална сила била на врхунцу, а израбљивање црне Африке у пуном замаху, у нашем Сретењском Уставу било записано: „Сваки роб, када ступи на српско тло, слободан је човек.” Снага је у опредељењу Светог Саве и његових наследника да кормило брода нашег народа управе према православном Истоку, не лишавајући га учешћа у благодетима комплексне и богате медитеранске и западноевропске цивилизације. Сличну је мисао изрекао и слепи народни геније Филип Вишњић певајући у првим стиховима „Почетка буне на дахије”: „Небом свеци сташе војевати и прилике различне метати виш᾿ Србије по небу ведроме.” Да појасним: у оба случаја се ради о одразу библијске визије Небеског Јерусалима, Града Бога Живога, о идеалу над идеалима… Црква је изабрала новог патријарха, Његову Светост Господина Порфирија. Пре самог Сабора доста се спекулисало у јавности, разне су приче колале о поделама и струјама унутар Цркве. Шта бисте поручили верницима? Поновићу, на други начин, своју пређашњу мисао о овој теми. Не стоји залуд у Делима апостолским: „Изволи се Духу Светом и нама”. Ако неко у Сабору има апсолутну већину, ту нема поделе. То се и показало. Сви архијереји, заправо сав наш верни народ, сви су се обрадовали избору владике Порфирија за патријарха. Уверен сам да се обрадовала и душа блаженопочившег патријарха Иринеја. Нашем верном народу желим да у радости прослави наступајуће празнике, да све нас обасја светлост и радост Христовог Васкрсења, да се посветимо миру и стварању, да настојимо да прекрасни Божји свет поново постане рајски врт, а не поприште еколошке катаклизме, да будемо градинари тога благословеног перивоја. Срећан свима празник Васкрсења Христовог! Христос васкрсе! Интегрална верзија интервјуа датог за Васкршњи број Блица г. Предрагу Михаиловићу, главном и одговорном уреднику Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. -Добили смо правог Патријарха за наше време. Њега краси мудрост патријарха Германа, духовност патријарха Павла и радиност патријарха Иринеја. Оно што патријарха Порфирија посебно одликује може се наћи у речима Светог апостола Павла: Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу, поручио је у интервјуу за Васкршњи број Политике Епископ зворичко-тузлански Фотије. - Ако је неко са светогорским монасима, ту је. Ако је неко на бденијима, и он је. Са обичним људима и он је такав; са ученима је учен; ока оштра, увек спреман страдалника да загрли. Ово није величање нашег Патријарха. Ко њега зна, зна да је такав. Ово говорим ради оних који га не знају, а суде. Да му Бог да снаге и здравља да велико светосавско дело на које га је Бог позвао доврши на добро и спасење нашег мученичког народа и наше светосавске Цркве, истакао је владика Фотије. *Иако се нико томе пре годину дана није надао, и овај Васкрс дочекујемо у условима пандемије вируса корона. Лекари упозоравају да нас после епидемије вируса корона, очекује епидемија менталних обољења јер овакво стање неизвесности, присуства болести и одсуства присности, предуго траје. Колико и како Црква и њени пастири могу да помогну у духовном окрепљењу оних који су клонули, у савлађивању страхова од болести, смрти, неизвесности? Да, ево и овај Васкрс дочекујемо искушавани од ове нове болести, такозване пандемије корона вирусом. Када је почела, било је за две недеље, и тако све по две недеље. Сада ево и друга година то траје, а крај се не назире. Али, Црква је, хвала Богу, трајнија категорија од ове и од свих болести, па и од саме смрти. То је оно што имамо утешно да кажемо за овај Васкрс и за све наше црквене празнике у току године. У Цркви влада закон духовног васкрсења. То је дар Васкрслога Христа, и ми га сви осећамо, без обзира коју службу у Цркви да имамо. Наша једнакост у Цркви се огледа у томе што сви једнако можемо да приступимо Живоме Христу и да се причешћујемо Њиме, Васкрслим Господом. Он је Победитељ смрти, болести и свих наших недуга. Мисија Цркве у ово небивало време, време отуђења, ирационалног страха, безнађа болести и постојања страха од смрти је управо призив да сви приступимо Живоме Христу, Распетоме и Васкрсломе, да би нас Он Својом Божанском силом укрепио и исцелио. Ценимо надљудске напоре медицинских радника који даноноћно дежурају и помажу оболелима, али ми вером сведочимо да Бог може и више, јер Бог наш Свемогући Отац, воли све људе. Наше је само да му приступимо и вером затражимо помоћ. И ето јеванђелских чудеса, Бог ће нас исцељивати и помагати како је то чинио кроз читаву историју. *Духовни живот на територији древне Епархије зворничко-тузланске веома је снажан: 16 активних манастира, око 200 цркава и 70 њих у изградњи, 140 вероучитеља, бројно свештенство и верни народ сведоче о томе. Шта сте Ви себи поставили као главне задатке као Епископа зворничко-тузланског и колико тога сте успели да остварите за нешто више од три године откако сте изабрани на овај древни трон? Ово је велика епархија – пуно цркава, манастира, вероучитеља, хвала Богу, и пуно народа. Ми Срби треба непрестано да бивамо и постајемо црквени народ, народ богослужења, да недељом и празником ништа прече немамо него да одемо у храм, свој манастир, и да тамо чујемо Реч спасења, Реч Божју. У Цркви ћемо наћи одговор на сва своја животна питања и дилеме, у заједници, јер ће нам их Сам Бог и Његова Црква открити. У Цркви водимо дијалог са Богом. Питамо Га и Он нам одговара, на наше молитве и прозбе, ево одговора. Радовао бих се кад би то и овде у зворничко-тузланској епархији прихватили и разумели. Из тога би све уследило – и развој црквеног живота, и даља обнова цркава и црквена просвета и духовни живот. Све је то повезано са Богом и нашом вером. Наше Православље у себи крије безмерне дарове, узвишену божанску лепоту и љубав. Наше је да то откријемо и усвојимо и тако свој живот ускладимо са светотајинским животом Православне Цркве. Онда би наш живот овде на земљи постао мало откровење, једно преображење од смрти и пролазних људи у христолика и боголика бића, бића која су не за смрт, него за живот вечни и васкрсење. *Колико народе на просторима „преко Дрине“ и даље боле ожиљци ратова деведесетих? Осим народа у Босни, односно Републици Српској, имали сте прилике да као Епископ далматински сиђете међу народ и у Хрватској. И овде у Републици Српској, као и у Далмацији, рат је оставио страшне последице. Овде скоро да нема места у којем не постоји споменик пострадалим из Отаџбинског рата. И то су све млади људи. По подацима до којих смо дошли, близу 30.000 људи је пострадало за Републику Српску, а то је велики број. Њихово мучеништво и жртва је гарант нашег опстанка овде, као и Републике Српске. Наравно да су страдали и други народи у БиХ: и Бошњаци и Хрвати и други. Био је то рат који никоме није био брат. Сада нам остаје да се молимо за све пострадале и да на њиховој жртви и гробовима градимо мир који ће бити трајан, и за тај мир се морамо непрестано борити. И ми као Црква, али и држава и државне институције. Нисмо утописти, али за мир се вреди борити и миру вреди стремити. Није случајно у светом Јеванђељу речено: Блажени миротоворци, јер ће се синови Божји назвати. То је истина. Међутим, и мир мора бити прожет правдом и истином. Правда и истина су со мира. Без њих би и сам мир могао постати бљутав и неукусан. Савршени мир се темељи на измирењу човека са Богом и ближњим, а световни мир је мир међу љидима – државни, политички мир. И један и други су неопходни да би се на овим просторима могло ићи напред у мирну будућност. *Били сте Епископ далматински 19 година и прилике у овој Епархији Српске Цркве описали сте као подвижничке: у рату је много тога било порушено, а бројни домови напуштени. Колико је значајно присуство Српске Цркве на тим просторима, како за малобројни народ који тамо живи, тако и за саму Цркву? Црква је духовна мајка нашег народа и она га увек прати. Што се тиче Далмације, тамо је била рововска борба, а овде је, хвала Богу, ипак лакше. Посла има више, али су услови много бољи. Многи, на жалост, не разумеју мисију наше Православне Цркве. Једни је своде сувише на земљу и везују само за нацију и политику. И то је све што од Цркве очекују. То је сувише поједностављено и земаљско схватање. Други, на жалост, иду у другу крајност, па сматрају да Црква треба да се бави само духовним темама, које се не тичу живота и његове реалности, што исто није тачно. Црква је, међутим, небоземна институција која обухвата све, и небо и земљу, Бога и човека. Црква проповеда Богочовека Христа и спасење света у Цркви Његовој. То је првенствена мисија Цркве - да земаљско уздиже на небеско, преображавајући све и при томе свему дајући вечни смисао. *Заједно са Његовом Светошћу Патријархом српским Порфиријем, који је, као и Ви, одрастао у Чуругу, били сте међу првим монасима који су дошли 1990. године у опустели манастир Ковиљ, а касније сте обојица били архијереји у Хрватској, Патријарх у Загребу, а Ви у Шибенику. Каква су Ваша сећања на те заједничке ковиљске, па и хрватске дане? Хвала Богу да смо сада добили новог Патријарха у личности брата Порфирија. Живели смо у улици до улице у Чуругу, били смо разред до разреда у основној школи „Ђура Јакшић“, средњошколци у Новом Саду и студенти теологије у Београду. Монаси у Ковиљу, затим епископи од 1999. године, у време рата и бомбардовања наше земље, а потом имали разна послушања нашој Цркви. Сада ево, брат Порфирије постаде и наш Патријарх. Добили смо доброг патријарха, мудрог богослова, духовника манастира Ковиљ, који је многе младе људе са широког пута упутио на пут вере и спасења. Братство манастира Ковиља је окупио и умножио, показујући велико разумевање за духовне потребе братије, као нико је знао да састрадава са њима. Касније, као игуман и викар Епископа бачког је проширио своју мисију, држећи многе проповеди и трибине, бринући и о младима у заједницама где су се лечили од пагубног утицаја дроге. То је оно што сви знамо, потом митрополит у Загребу, па Патријарх српски. Добили смо правог Патријарха за наше време. Њега краси мудрост блаженопочившег патријарха Германа, духовност патријарха Павла и радиност патријарха Иринеја. Оно што патријарха Порфирија посебно одликује, то је да, по речима светог апостола Павла: Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу. Ако је са светогорским монасима, ту је, ако је на бденијима, и он је. Са обичним људима и он је такав; са ученима је учен; ока оштра и погледа и увек спреман страдалника да загрли. Ово није величање нашег Патријарха, ко га зна, зна да је такав. Ово говорим ради оних који га не знају, а суде. Да му Бог да снаге и здравља да велико светосавско дело на које га је Бог позвао, доврши, на добро и спасење нашег мученичког народа и наше светосавске Цркве. *Објавили сте две збирке поезије, пишете и даље, у стихове сте преточили и нашу стварност, вирус корону, изолацију, а за неке од Ваших песама компонована је и музика. Какво место у Вашем духовном свету заузима поезија? Постоји нешто што се може рећи само кроз песму. То је унутрашњи осећај. Стари Грци су давали предност философији над поезијом, док је у хришћанству она добила своје право место. Псалми Давидови се певају на богослужењу већ скоро три хиљаде година. То је врх сваке поезије. У Псалмима је све речено, у њима је испевана читава драма постојања, трагедија, али и спасење овога света у васкрсењу Месије – Христа. Сваки песник је мали Давид. Шта рећи за нашег Његоша, Дучића, Десанку Максимовић... Они су код Срба све опевали. Наше Косово је у песми, ко нам га може узети. Песма је као умивање у зору, песма је ход кроз росу. Кад си тужан певаш, кад си радостан кукаш што нису са тобом и други да се радују. У песми је све могуће, она нема почетка ни краја и није случајно речено да је Бог највећи песник Који је небо и земљу предивно испевао. Како се Васкрс прослављао у Вашој породици и са којим мислима дочекујете ове године велики празник победе живота над смрћу? Сваке године православни Васкрс прати васкрсење – обнављање природе. Из зимског сна и смрти – васкрсење. Природу треба да прати и људска душа, да би се и она вером напајала силама васкрсења и новог живота. Свети Серафим Саровски је поклонике у току године поздрављао речима: Радости моја, Христос васкрсе! То је оно што је имао да каже. То и Црква непрестано понавља. Христос Господ би погребен на Велики Петак и трећи дан у недељу устаде – васкрсе из мртвих и тиме победи смрт. Тако ћемо и ми који у Њега верујемо умрети, али ћемо поново оживети и васкрснути. То проповедамо и то верујемо. Не у бајке и приче, већ у реално васкрсење. Христос се четрдесет дана као Васкрсли јављао ученицима учећи их тајнама Царства Небеског, али између осталог уверавајући их у Своје Васкрсење. Зато пред њима једе рибу и мед, показује своје руке и ребра где је био прободен. Све да бисмо ми са апостолом Томом веровали. Господ мој и Бог мој! Својим васкрсењем из мртвих, Господ Христос је коначно показао да је Он Месија и Спаситељ света и да ће сви они који у Њега верују наследити живот вечни и Васкрсење. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. Има ли разлога за бојазан коју је у разговору с новинарима изнео архијереј Руске Православне Цркве, Митрополит волоколамски Иларион, да би у садашњој Европи Библија могла да буде забрањена као „дискриминаторна“ јер учи о томе да је Бог створио мушкарца и жену, да су полови одређени рођењем, што је супротно ставовима које промовише родна идеологија? Многи добронамерни – а неупућени – људи би помислили да је угледни руски архијереј само употребио снажну хиперболу да из свог угла опише ситуацију. Али, у културном додатку „Политике“ прочитах једноставну реченицу: „Све што можете да замислите већ се догодило, да би запрепашћен био и Џонатан Свифт“. Исказ америчке сатиричарке се односи на стање духа у данашњој Америци, али се може применити и на Европу, где су прогони Библије и због Библије скоро традиција, старa готово колико и она сама. Прогањани су хришћани у првим вековима живота Цркве Христове. Страдали су потом они који поштују само први, старији део Библије, Јевреји, испрва убијани или протеривани, а доцније гушени у гасним коморама. Многи су због свог тумачења Библије нестајали у погромима и прогонима („Вартоломејска ноћ”, инквизиција, европски верски ратови…). Истовремено, на Блиском Истоку и на Балкану сурово су мучени и убијани хришћани од припадникâ тадашње верзије ислама, иако и њих, као и Јевреје, Коран познаје и поштује као „људе Књиге”, што ће рећи као људе Библије. Најзад, у новије време су милиони људи истребљивани у Аушвицу, Јасеновцу и многим, премногим другим логорима смрти, у Колими и на многим другим „острвима” Архипелага Гулаг. Већина њих су страдали, између осталог (или пре свега другог), зато што су следили Библију, њено учење и њену етику, а самим тим и Цркву, у којој и ради које је Библија богонадахнуто написана, сачувана и тумачена. Тренутно се у Европи не врше физичке егзекуције, али духовне – да. За хришћане, али и за све искрено верујуће људе, Јевреје и муслимане, па и за припаднике других великих светских религија, такозвана родна идеологија је потпуно неприхватљива. Са становишта библијског учења идеја да се дечачићима у вртићу нуди да обуку хаљинице уместо панталоница како би сами могли да одлуче ког су пола, док их код куће чекају „двојица тата” или „две маме”, монструозна је, чак демонска. Трагично је да се у последње време и код нас штампају књиге за школски, па и предшколски узраст којима нашу децу индоктринирају у овом духу. Да ли је претерано рећи да је то духовно убиство? Поврх свега, без реалног увида народа и без плебисцитарне провере његовог расположења и хтења намећу се и подмећу законски пројекти који, корак по корак, треба да доведу до општедруштвеног прихватања става да је хомосексуалност само ствар личног избора, где нема места ни за Творца ни за људску природу, а временом и да доведе до усвајања деце у такозваним истополним заједницама, замишљеним као алтернатива браку и породици. Чак се поново уводи вербални деликт. Иде се до намере да се свештеницима законом забрани да изван храмова проповедају учење Цркве о светости брака. Демократија, нема шта! Значи, и у Србији без икакве сумње постоје кругови који би да имплицитно забране библијско учење. 2. Синод Српске Православне Цркве је оценио као неприхватљив Предлог закона о истополним заједницама, истичући да је већина одредби у супротности са вековним учењем Цркве, предлажући да се имовинска, правна и друга питања партнера у овим заједницама решавају кроз друге законе. Шта је у Предлогу закона за Цркву најпроблематичније и да ли су, приликом састављања примедби на његов текст, узета у обзир и права партнера у оваквим заједницама? Синод се по овом питању огласио Саопштењем за јавност које је одмерено, али јасно и недвосмислено. Претходно је Влади упућен одговарајући предлог. Нисмо желели да подижемо температуру у јавности због овога. Црква је последња која жели да, по било ком основу, дели народ, иначе вешто ускраћен за могућност да се добро упозна са предлогом и да се о њему изјасни. Наравно да не желимо да било ко буде дискриминисан у остваривању својих права због својих уверења, личних склоности и томе слично. Никога не одбацујемо нити проскрибујемо због личних склоности или проблема било које врсте. Напротив, спремни смо да пружимо духовну помоћ и потпору свакоме. Нисмо, међутим, спремни да поздравимо, и то, како неки очекују, са одушевљењем, пропагирање и рекламирање греха као пожељног. Наше служење Богу и људима представља култ живота, а не култ смрти. Уверени смо да закон о истополним заједницама, у понуђеном облику, не треба да дође пред Народну скупштину нити да буде изгласан. 3. Како, као некадашњи декан и дугогодишњи професор Православног богословског факултета, гледате на примедбе дела академске заједнице да се нарушава аутономија Универзитета предложеним изменама Закона о високом образовању, којима се предвиђа да Свети Архијерејски Синод даје (али и ускраћује) благослов професорима за предавање на Православном богословском факултету, што је, иначе, и до сада био случај? Хвала вам што говорите о дêлу академске заједнице, а не о академској заједници. Истина је: не ради се о свима нити о монолитној групи. Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало. Али многи су у међувремену схватили о каквој се замци – стриктно говорећи, подметачини – ради, те се јављају професорима нашег Богословског факултета и кажу им да су увидели колико су били изманипулисани. У првим редовима кампање против Православног богословског факултета и против Српске Православне Цркве, све у име или под изговором одвојености Цркве и државе, секуларног карактера нашег друштва и аутономије универзитета, налазе се, по правилу, бивши (да ли само бивши?) марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, чисто „демократском” фразеологијом, а међу њима постоји и најмање једна особа која је својевремено носила одећу на подобије маоистичке одеће, типа униформе, из времена кинеске „културне револуције”. Искрено говорећи, мени, на неки начин, чак импонује њихова доследност, верност својим идејама, које иначе у мојим очима нису друго до заблуде. Када би могли, они би данас, чини ми се, били у стању да раде исто што су њихови дедови и очеви радили од 1945. године па надаље (кожни мантили, ноћне посете, пресуде „по кратком поступку”…). У односу на Православни богословски факултет, факултет који је један од оснивача београдског Универзитета, сигурно би поновили неславни поступак из 1952. године, када је он, незаконитом одлуком тадашње владе, избачен са Универзитета или, како се у свом акту изразила Митра Митровић, ликвидиран (тај израз је, очигледно, у оно време код властодржаца био асоцијативно популаран). Данашњи носиоци оваквих замисли нису, разуме се, тако директни: они су слаткоречиви, уста су им пуна умилних „европских” и „демократских” фраза; они се претварају и пренемажу; они су, забога, господа, а не тамо неки другови по Титу и Партији. Они тврде да немају ништа ни против Српске Православне Цркве ни против припадности Богословског факултета Универзитету; само предлажу да он буде ван било каквог малигног утицаја Цркве, јер је она, по њима, нестручна за властиту теологију, док су професори природних наука стручни, поготову ако су атеисти. Једној особи из те бранше ипак одајем признање за искреност и отвореност: она, наиме, изјављује да Богословски факултет треба просто-напросто избацити. То се зове Mitra rediviva! (rediviva је поново жива, не васкрсла јер то звучи ненаучно и теолошки, а ни повампирена јер то звучи сујеверно и увредљиво). Професорска петицијашка екипа, колективни аутор више петиција са десетинама потписа, каже да је посреди одбрана аутономије Универзитета. Та аутономија им је стална мантра. Али шта ћемо са аутономијом и правима појединачних факултета, о чему такође има речи у Статуту Универзитета и у факултетским статутима? Да ли су факултети испоставе Универзитета или Универзитет представља заједницу и породицу аутономних и слободних високошколских установа? Шта ћемо, даље, са уставним и законским правима Цркава и верских заједница у домену просвете и образовања? Шта ћемо са одлуком Уставног суда Србије који је својевремено пресудио у корист Богословског факултета, а одбацио тужбу засновану на истим аргументима које нуде и данашњи браниоци аутономије Универзитета? Уставни суд је, штавише, истичући кооперативну одвојеност Цркве и државе, не само сматрао да је и Црква позвана и надлежна да регулише живот и рад Богословског факултета који се налази у саставу Универзитета, иако је његов оснивач држава, него директно дозвољава и одобрава Цркви право да поставља услове и за сâмо студирање и за вршење наставничке службе на Богословском факултету. Притом Уставни суд користи међународни технички термин missio canonica, тојест одобрење за вршење наставничке службе. То, наравно, изазива мистички ужас код наших тумача начела секуларности државе. Па зашто онда не отиду у амбасаде Немачке, Аустрије, Шпаније, Пољске, Румуније, Бугарске, Мађарске, Словачке, Хрватске, гарантовано секуларне Француске и других земаља и уруче им протестну петицију због кршења начела секуларности државе и аутономије универзитетâ у њиховим земљама? Какви су они либерали и демократе када бране само Универзитет у Београду? Од њега су, јамачно, у далеко већој опасности много старији и познатији универзитети, чак и Сорбона, будући да и у њиховој пракси постоји missio canonica. Узгред буди речено, тај термин нашим доследним демократама и ортодоксним секуларистима звучи бенигно или, по старински, доброћудно, те га систематски избегавају и замењују изразом благослов. У жељи да буду духовити, праве се невешти и иронично питају: откуд на Универзитету категорија благослова? Где то има? Ево нам правог оксиморона: појам који има само и искључиво позитиван садржај – благослов значи добру реч насталу из добре жеље (сравнимо грчко евлогиа и латинско benedictio) – за њих је само и искључиво негативан појам, злоћудан колико и Црква на коју нужно асоцира. Уколико пак не желе или не смеју да се обрате амбасадама доказано демократских и несумњиво секуларних земаља, зашто писмом макар не скрену пажњу својим колегама на западним универзитетима на опасност која им вековима прети, а они је, нажалост, и не примећују? Да би се извукли из нелагодног положаја у који су сами себе довели, кажу нам: давање црквеног благослова онима који студирају теологију и онима који им предају представља праксу и традицију католичких земаља; према томе, она за нас као земљу православне традиције не важи (гле, сетили се људи Православља, а ја их подсећам на народну мудрост изражену у овим стиховима: „Ој Турчине, за невољу куме; аој Влаше, силом побратиме!”). Ово је, међутим, пуки софизам и покушај врдања. Уствари, ово је неистина. У Западној Европи донедавно није било много православних, па нису ни могли бити заступљени на универзитетима институционално него само индивидуално или групно. Данас није више тако. На универзитету у Минстеру, например, постоји катедра православне теологије, а на универзитету у Минхену одсек православне теологије, и иста начела и правила важе и за римокатолике и за православне. Селективни закони и прописи не постоје нигде, те су двоструки правни аршини незамисливи пре свега у западним земљама. Користим сада прилику да се, поређења ради, осврнем и на праксу и традицију Русије. Тамо постоје духовне академије, у надлежности Руске Православне Цркве, и теолошки факултети – или бар теолошке катедре и одсеци – у оквиру разних универзитета (не свих, наравно). На духовним академијама све је под благословом и под старањем Цркве, док, по природи ствари и по руској академској традицији, Црква нема никакву ингеренцију на универзитетима. Али има, ипак, право и дужност да проверава и одобрава или не одобрава богословске програме на универзитетима који их имају. Универзитети који имају богословске факултете или програме дужни су да траже двојну акредитацију, државну и црквену. Следствено, и у Русији се богословље предаје са благословом и одобрењем Цркве. Разлика између западног и руског модела састоји се у томе што се на Западу одобрење (missio canonica) даје унапред, са могућношћу да из доктринарних или етичких разлога буде ускраћено, док се у Русији даје на крају, акредитацијом или признавањем стеченог академског степена. Потпуно равноправан статус на руским универзитетима имају и исламски богословски факултети, који постоје у срединама са знатним процентом муслиманског становништва и у већински муслиманским областима. Свиђало се то или не свиђало домаћим теоретичарима секуларне државе, и савремена Русија је демократска и секуларна држава, али се из њеног модела кооперативне одвојености Цркве и државе имамо чему научити. Укратко, наши теоретичари о којима је овде реч живе у овом веку, али нису из овог века. Ја их не презирем, али их жалим. Они донкихотски јуришају на погрешну ветрењачу. Они су рецидив неповратне прошлости. 4. Уз велику медијску буку, Српска Православна Црква, мирно и без буке, изабрала је новог поглавара, Ваше духовно чедо, патријарха Порфирија. Данима пре тога, што је постало манир пред црквене Саборе, писало се о подељености у Српској Цркви, струјама, супротстављеним странама. Какав је Ваш утисак: да ли су главни извори таквих оцена ван Цркве или унутар ње? Свакако ван Цркве, уз извесно учешће минорних група унутар Цркве. Чињеница да је Патријарх на гласању у првом кругу добио више него двотрећинску подршку чланова Сабора довољно говори да поделе у Цркви нема. Епископи су по избору, укључујући и оне који нису гласали за њега, снажно и са радошћу узвикнули: „Аксиос! Достојан!” Природно је што су неки од архијереја, свако из својих разлога, имали друге „фаворите”. Али и они су, већ пре Сабора, били свесни тога да митрополит Порфирије има највише особина које треба да красе онога ко се налази на трону Светога Саве. Зато је и Сâм Бог благословио Сабор, нашу Цркву и наш народ, жребом потврдивши гласовима исказано мишљење епископата. Нажалост, има још – и биће – медија који пошто-пото хоће да виде сукобе међу епископима, не легитимне и неизбежне разлике у мишљењима, не неспоразуме и несугласице својствене ограниченој људској природи, него само и искључиво оштре поделе и сукобе. Било да су инструисани од кругова који нису медијски било да пишу по својој вољи и памети, такви посленици јавне речи су за жаљење. Верујем да бар некима од њих није лако када стану пред огледало своје савести. Ради таквих ћу поновити древно и мудро правило живота и делања у Цркви: у ономе што је неопходно – јединство, у ономе што је неизвесно – слобода, а у свему – љубав. 5. Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске Православне Цркве о решавању статуса „Македонске Православне Цркве“? Наводно је премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерараха патријарху Порфирију, замолио да се српски Патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса МПЦ, док су претходних година такви захтеви са ове адресе упућивани, више из политичких него из канонских разлога, Васељенском Патријарху Вартоломеју, па и Бугарској Православној Цркви… Његову Светост Патријарха и нас, остале архијереје Српске Православне Цркве, нико, па ни г. Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог. Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између једног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске Православне Цркве и свих осталих помесних Православних Цркава, са друге стране. Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности? Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским Архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском Архиепископијом, једином свеправославно признатом Православном Црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала да, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске Патријаршије и Бугарске Православне Цркве, оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска Патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска Црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска Патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска Патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска Црква, а шта ће вам понудити Цариградска Патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске Цркве, признаје и надлежности у дијаспори.) Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске Архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени. 6. Ових дана могле су се чути најаве из Руске Православне Цркве, али и из Јерусалимске Патријаршије, да се размишља о новом састанку представникâ помесних Православних Цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска Црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски Патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског Патријарха? Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне Цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних Цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна Црква, предвођена управо Цариградском Патријаршијом, названом с правом „Велика Христова Црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити. Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим Васељенског Патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска Црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске Цркве која чува највеће светиње Свете Земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље Цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства Цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове. У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је Васељенски Патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископâ или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања Православна Црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, Архиепископ Константинопоља, Новога Рима, и Васељенски Патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство је он добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији 3. канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим.” Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „…Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (…), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега.” Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не сме да повреди саборну пуноћу сваке Православне Цркве. Првенство, следствено, не значи власт над Црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбицијâ, предрасудâ, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти. Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, акамоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога Васељенски Патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске Патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на мал᾿тене свеколико Православље – није изгубио своје реално, од свих Православних Цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у Православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење које је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформацијâ украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне Цркве Украјине, васпостави јединство Православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству Цркве, при чему првопрестона Црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца. Господ Христос нас учи, Собом и Својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника Његове Светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској Православној Цркви на Великом Сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, Васељенског Патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да изврши избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија, парох у пензији парохије Свете Тројице СПЦ у Ротердаму, поручио је верном народу окупљеном на Светој Литургији у Недељу крстопоклону 22. марта 2020. године: Звучни запис беседе „Налазимо се у процепу времена када се сав свет с правом страшно уплашио. Али, тај страх не треба да буде толики да убије веру у нама да је Господ наш спасилац! Немојте да вам страх убије мисао и молитве, када читате и слушате ове страшне вести са свих страна. Људи су уплашени због свог маловерја, а посебно овде у свету где је народ већ изгубио веру. Кад се нађете у великом страху, који ради у срцу вашем и у памети вашој, онда вера посустаје. Кад се уплашите, више нисте оно што сте били. Изгубили сте оштрицу своје вере која је јача од свега. Ако у паници и очају изгубимо молитву онда смо изгубили све. Зато немојте да вас поколебају вести, немојте да посрнете, него се у светињама поклоните овом Светом Крсту и молите Господа Бога нашег да нам свима да снаге за даље до његовог Васкрсења. Крст страдања Господњега нам је дат да бисмо се окупили са Њим носећи га на рамену своме. У свим страшним забранама крстом Твојим не бојимо се ничега Господа јер онај ко носи крст – крст ће њега носити и повешће га путем спасења! Молимо се да нам обнови снагу да је имамо за себе и своје ближње и за ово време и место где сад живимо. Да својом храброшћу, а не лудошћу, већ храброшћу у вери Христовој дамо пример онима који су је оставили. Не дајте да вас зло поколеба“, поручио је о. Војислав Билбија. Извор: Радио Слово љубве
  10. По увођењу у трон Епископа осјечкопољских и барањских, новоустоличени Владика Херувим одржао је своју прву архипастирску беседу. Преосвећени је говорио о свим својим благословеним претходницима, народу Божијем, историјату Епархије, али и поменуо и заблагодарио свима који су благословили његов пут узрастања до чина до којег је дошао – од родитеља, преко наставника и професора, духовника и нарочито верног народа који га је пратио током службовања. "Покушаћу да свима будем све" рекао је Епископ Херувим подсећајући на речи Апостола Павла и додао: "Не презреите ме у тој младости него ми помозите". Звучни запис беседе View full Странице
×
×
  • Креирај ново...