Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Његошевог одбора Матице српске, обратиће се учесницима научног скупа „Његошев дан у Матици српској“, 14. новембра 2019. године, у свечаној дворани најстарије српске књижевне, научне и културне институције. Поред владике Иринеја присутне на научном скупу поздравиће и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као и професор Драган Станић, председник Матице српске. Програм научног скупа /PDF/ Извор: Матица српска / Инфо-служба Епархије бачке

У издању Московске Патријаршије објављен је Православни црквени календар за 2020. годину, под називом Испуњавајући дан смислом. Православни календар са душекорисним текстовима представља редовни тематски додатак званичног издања Календара Патријаршије Руске Православне Цркве. Ново издање Календара садржи квалитетне илустрације и добро је осмишљено за широки круг читалаца. Поводом обележавања 150. годишњице од почетка руске духовне мисије у Јапану и 50. годишњице од када је равноапостолни Николај Касаткин, архиепископ Јапана, прибројан лику светих, на насловној страници Календара за 2020. годину објављена је фотографија Саборног храма Христовог Васкрсења у Токију. Значајан део текстова објављених у Kалендару посвећен је равноапостолном подухвату архиепископа јапанског Николаја Касаткина. У овом издању Календара читалац ће имати прилику да прочита мање познате странице дневника равноапостолног Николаја, које одишу духовном мудрошћу, брижљивим старањем и апостолском ревношћу, а о којима читамо у Делима светих апостола. Ревност светог Николаја за Православље и потпуна преданост напорном подвигу који је одабрао, непролазан су пример за сва поколења православних хришћана. Црквени календар Испуњавајући дан смислом садржи душекорисне текстове за сваки дан у црквеној години, у којима се начела живота по Јеванђељу представљају кроз подсећање на дела појединих великана отаџбине и кроз приопштавање духовном опиту светих. У Календару се налази месецослов са богослужбеним рубрикама и упутствима за свакодневна светописамска чтенија која се врше у храмовима током светих богослужења. Садржај Календара обухвата и списак црквених празника и значајних датума, указање о постовима и трпези, као и списак дана када се савршава молитвено помињање уснулих у Господу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Данас је 21. октобар, Дан сјећања на српске жртве у Другом свјетском рату када су јединице нацистичке Њемачке стријељале у Крагујевцу око 3000 становника а међу њима је било и 300 крагујевачких ученика и петнаесторо дјеце старости између 8 и 15 година. Историјски оквир страдања српског народа био је капитулација и комадање Југославије априла 1941. године од стране Њемачке, Италије, Мађарске и Бугарске, као и стварање Независне Државе Хрватске (НДХ). Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и подијелио Србију на више окупационих зона. Појединачни сукоби партизана и четника са Њемцима прерасли су у оружани устанак. Ускоро је велики дио Србије био слободан, а њемачка војна сила била је принуђена да брани комуникације и веће градове. Партизани и четници су 29. септембра ослободили Горњи Милановац. Том приликом су заробили одређени број Њемаца. Њемачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу да ослободи заробљене војнике. Дошло је до сукоба са партизанима и четницима. Жртви је било на обе стране, а Њемци су изгубили 10 људи, док је 26 рањено. То је био повод за стријељање. Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 1941. године, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се у Србији, примијене најоштрије мјере и предложио да се у име одмазде за изгубљени живот сваког њемачког војника на смрт стријеља од 50 до 100 Срба. Њемачки командант Франц Беме је издао наредбу да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100 људи, а за једног рањеног педесет. Стријељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина њемачког Вермахта у току Другог свјетског рата. Иако је те јесени у Србији било више масовних злочина њемачке војске, стријељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих ових страдања и постало неодвојиви дио колективне свијести и колективног памћења српског народа. У спомен на жртве стријељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк. Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама гдје су се стријељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика подигнутих на хумкама стријељаних. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На данашњи дан, 13. октобра 1784. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима за црногорског митрополита хиротинисан је Петар I Петровић. Повезан садржај: Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотворца Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Чин хиротонисања у присуству три архијереја обавио је митрополит Мојсије Путник. А Свети Петар Цетињски још као Архимандрит Петар Петровић, гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, су 1779. године писали аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит црногорски зависи од Пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Препоручен од главара и гувернадура и цијелог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посјета“, како он то сам називаше. Догодило му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку. Послије шестомјесечног боловања, Бог Светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског. У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“, изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизвољела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за његовог духовног архипастира. Изражавао је даље увјерење да неће изневјерити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видјевши устројство тамошњих Цркава Божјих. Обећавао је враћајући се „у дане му предјеле судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповиједа и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина. Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереја да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сјећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази притискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде сa вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. У Патријаршијском двору у Сремским Карловцима чува се фелон у којем је хиротонисан Свети Петар Цетињски. Новембра 1785. године Свети Петар побожно приступа граду Петра Великог, као да је сав тај град једно велико црквено здање-сводови, кубета, крстови,звона у торњевима високим. И свакоме се смјерно уклања с пута. А мимо њега промичу брзе кочије и тешке рањаве ноге умотане крпама. „Челобитно падам пред ноге твоје, царице росијска, мајко наша премилостива, и доносим плач од све Црне Горе и Брда, и молим те да у своје добре руке узмеш нашу вјерност и да примиш наше молбе- оне су сиротињски вапај, који под овај трон приносим ја, тек настали владика црногорски Петар…да кажем још и Петровић, син Марка Дамјанова и Анђелије Мартиновић- нек се и њихова имена чују у раскошној царској одаји“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На данашњи дан, 2010. лета Господњег, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић), устолиен је у древни трон архиепископа пећких у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. Тим поводом предочавамо Вам следећи прилог: Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Устоличење у трон архиепископа пећких Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у ставропигијалној лаври Патријараха српских - Пећкој Патријаршији. Његовој Светости, поред епископа наше Свете Цркве, саслуживали су великодостојници свих Православних Цркава. Светој Архијерејској Литургији присуствовали су Председник Републике Србије г. Борис Тадић, престолонаследник Александар Карађорђевић и представници дипломатског кора. У току Службе Божије Високопреосвећени Митрополити - Загребачко-љубљански Г. Јован и Црногорско-приморски Г. Амфилохије, увели су Патријарха Иринеја у трон Патријараха српских уз клицање речи Достојан (Аксиос). Његовој Светости Патријарху Иринеју на Светој Литугрији су, поред архијереја Српске Православне Цркве (Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована, Високопреосвећене Господе Митрополита Загребачко-љубљанског Јована и Црногорско-приморског Амфилохија као и Преосвећене Господе Епископа Шабачког Лаврентија, Зворничко-тузланског Василија, Канадског Георгија, Жичког Хризостома, Шумадијског Јована и Аустралијско-новозеландског Иринеја), саслуживали: Митрополит париски и целе Француске Емануил и Митрополит иконијски Теолиптос (Васељенска Патријаршија), Митрополит Пилусијски Г. Калиникос (Александријска Патријаршија), Архиепископ западноевропски Нифон (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ јордански Теофилакт (Јерусалимска Патријашија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит ткибулски Герасим Шарашенидзе (Грузијска Патријашија), Митрополит олтенијски Г. Иринеј и епископи Г. Никодим и Г. Данило (Румунска Патријашија), Митрополит видински Дометијан (Бугарска Патријашија), Архиепископ Нове Јустинијане и целога Кипра Г. Хризостом (Кипарска Архиепископија), Митрополит серески Г. Теологос и Митрополит Нове Смирне Г. Симеон (Јеладска Архиепископија), Митрополит вератијски Г. Игњатије (Албанска Православна Црква), Архиепископ љублински и холмски Г. Авељ (Пољска Православна Црква), Архиепископ Прашки и Митрополит чешких земаља и Словачке Г. Христофор, Епископ Питсбурга и Западне Пенсилваније Г. Мелхиседек (Православна Црква у САД). Светој Литургији и свечаном чину устоличења присуствовали су и: Председник Папског Савета за унапређење јединства хришћана Њ. Е. Монсињор Курт Кох, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Леополд Рохмес, генерални викар, Монс. Андрија Копиловић, (Римокатоличка Црква), Џонатан Гудал (Англиканска Црква), Hielke Tjeerd Wolters (ССЦ), Архиепископ Немачки Карекин из Јерменске (дохалкидонске) Цркве, представници Исламске заједнице Србије, Словачке Евангеличке Цркве, Савеза јеврејских општина, Евангеличке хришћанске Цркве; г. Константин Триандафилос, директор IOCC-a, делегација Фонда Андреја Првозваног из Москве. Патријарашки трон израђен у дуборезу дар је Јеладске Архиепископије, а икона Господа Исуса Христа на трону дело је руку монахиња из манастира Жиче. Нову одежду намењену Патријарху Иринеју за свечани чин устоличења, сву у везу са 12 икона великих празника, рад Атељеа РИЗА - радионице Епархије аустралијско-новозеландске, даривала су браћа Црномарковић, Крстан и Петар, и сестре им Олга Лукић и Милица Радан за покој душа њихових родитеља Марије и Ђуре. Добротом Јавног сервиса Радио-телевизије Србије директан пренос Устоличења преносили смо на званичној интернет презентацији Српске Православне Цркве уз коментар Његовог Преосвештенста Епископа јегарског Г. Порфирија. Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре. Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом. Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем. Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи. Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења. Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу. Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа. Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију. Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима. Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха. Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе. Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима. У данима народних патњи и страдања, крепили су веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи. Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе. Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности. Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке. У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва. Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта. Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње. Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас? Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом. Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима. Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21). Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије. Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа. Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин. Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На Малу Госпојину, 21. септембра 2019. године, у манастиру Раковици светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Игњат Товаровић, док су саслуживали су протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки (Епархија зворничко-тузланска), протојереј Милан Шаренац, ђакони Александар Аздејковић и Адријан Чунчук из Владивостока; у олтару су се молили протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић и протођакон Радомир Ракић. Игуманија мати Евгенија са сестринством за певницом узносила је пјенијем молитве Господу док су се верни усрдно молили. Торжественом сабрању присуствовали су и песници, учесници Деветог Међународног сабора духовне поезије. Празничну проповед је произнео прота Миладин Вуковић, старешина цркве Пресвете Тројице у Теслићу. После Литургије одслужен је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу и руском патријарху Алексеју. Свечано отварање Деветог међународног сабора духовне поезије По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, уз подршку и помоћ Удружења књижевника Србије и Српске академије наука и уметности наше Цркве, Књижевно друштво Раковица је и ове године највећи допринос дало у организацији Деветог међународног сабора духовне поезије. Помоћ је посебно пружио манастир Светог архангела Михаила у Раковици, а придружили су се у организацији и Градска општина Раковица и Центар за културу и образовање Раковица. „Ако је поезија богослужбени језик благословеног Царства, и ако су Библија и Литургија највећи небески дарови, онда је овај Сабор духовне поезије који се одржава из године у годину у манастиру у Раковици, на дан Пресвете Богородице, небеске покровитељке песника и поезије, и баш због те чињенице, тај и такав дан је поезија по себи уденут у непролазне календаре вечног битисања, уједно је уоквирен и овом непоновивом у увек оригиналној трансмисији религијских садржаја...“ - казује нам књижевник Веселин Мишић. На свечаном отварању је гостовао песник Међународних сусрета писаца, које организује Удружење књижевника Србије, руски писац Сергеј Главјук, као и наши песници Радомир Андрић и Нина Симић, док су Јања Поповић Тодоровић, Петар Жебељан, Ранко Ђиновић. Модератор програма је био књижевник Душко Новковић. У програму је учествовао хор цркве Светог Георгија на Бановом брду. Сусрети су отворени у 11 часова, а током дана, сем песничких стихова, говорило се и на тему осам векова самосталности Српске Православне Цркве и десете годишњице блаженог престављења патријарха Павла, на округлом столу у поподневном делу. Учесници округлог стола су били протојереји-ставрофори др Радомир Поповић, др Александар Средојевић, протођакон Радомир Ракић, др Миомир Милинковић и др Јован Јањић. Саборовање су завршили песници који су својим стиховима нашли место у Венцу изабраних Зборника Деветог међународног сабора духовне поезије. Из слова г. Живорада Ајдачића, председника Културно-просветне заједнице Србије, бележимо да Сабор лагано, али сигурно, разиграва искру духовности и радости Београда и да су песници у чијој души се разгорела ватра духовности успели да потврде да је реч спона међу људима, али је и спона са Богом. На свечаном отварању сабора госте су поздравили и духовник манастира Раковице прота Игњат Товаровић и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу саЦрквама и верским заједницама. Неколико стотина људи могло је да чује на овим небеским ливадама под ведрим небом небеске дарове стихотвораца. Како је могуће неколико стотина? Ту су се нашли они са литургијског сабрања и после литургијског сабрања, они који су дошли у манастир на молитву, да се поклоне српским патријарсима, на свадбу, по воду... и сви они дођоше и прођоше у време трајања Сабора песника, те је свако од њих чуо неке стихове у славу Господњу. Може се рећи да су песници на уздарје свима казивали: ово је Ваша песма, ово је Молитва за човека, овде је Разговор са Богом и овде се отварају Очи духовне ... Певамо Успеће Светога Саве и славимо осам векова самосталности Српске Православне Цркве. На необичан начин овај јубилеј наше Свете Цркве прославили су песници са народом у манастиру Раковици. Награђени и похваљени песници Стручни жири у саставу: Петар Жебељан, Душко М. Петровић и Немања Калем, извршио је избор песама, па је тако првонаграђена песма Зеница ока мога гнездо је твоје Милована Илића из Баточине, другонаграђена песма је Идемо даље, Милоша Милићевића из Добоја и трећенаграђена песма Пресвета Мајка, аутора Божидара Пешева из Београда. Похваљене су песме аутора из Београда: Где је почетак и крај - Горана Витића, Сопоћани - Миомира Милинковића, Бесмртност - Душана Плавшића; Воздизање оца Тадеја - Слађане Поповић Манџукић из Скорице, Улазак у цркву - Радоја Радосављевића из Обреновца, Фрескопис - Витомира Стевановића из Добоја, Награђене и похваљене песме, као и Песнички венац од 99 изабраних песама, и песници гости Сабора: Миљурко Вукадиновић, Ранко Ђиновић, Петар Жебељан, Јеремија Лазаревић, Јања Поповић Тодоровић и Весна Радовић из Београда, Гордана Ђилас из Новог Сада, Ранко Рисојевић из Бања Луке и Срећко Симић из Врбовца (Косово и Метохија) нашли су своје место у врхунски урађеном зборнику Девети међународни сабор духовне поезије. За вишегодишњи рад и изузетан допринос у медијској афирмацији Сабора пригодним одликовањем награђена је књижевница Зорица Зец, сарадник Информативне службе Српске Православне Цркве и Радија Слово љубве. Преглед учесника у Зборнику песама На конкурсу духовног песничког стваралаштва учествовало је 323 песника са исто толико песама. Као и претходних година, песници су своју инспирацију проналазили у светињама Српске Цркве - Хиландару, Грачаници, Високим Дечанима Витовници, или у светитељским ликовима - Светом Сави и Симеону Немањи, Светом Василију Острошком... блаженопочившем патријарху Павлу... Преглед заступљености аутора у Сабору према месту становања: Из иностранства учествовало је 23 песника из 8 земаља: Енглеска (1), Италија (1), Немачка (1), Република Српска (10), Француска(1), Хрватска (1) и Црна Гора (6). Из Србије у Зборнику је заступљено: 74 песника из 30 градова, односно места, и то: Баточина (1), Београд (24), Бечеј (1), Врање (1), Врбас (1), Гојна Гора (2), Зајечар (1), Земун (1), Јагодина (1), Кикинда (1), Косовска Митровица (1), Крушевац (3), Крагујевац (2), Краљево (1), Лесковац (2), Ниш (2), Нови Сад (2), Прањани (1), Параћин (1), Петроварадин (1), Петровац на Млави (1), Ражањ - Скорица (1), Руменка (1), Сврљиг (1), Смедерево (1), Смедеревска Паланка (1), Суботица (1), Чачак (2), Темерин (1) и Футог (1). По благослову Епископа шумадијског Јована, књижевну јавност и вернике обрадовала је књига изабраних и награђених песама о којима је, после прегледаних радова на анонимном конкурсу, одлучио жири у саставу: Петар Жебељан, председник, и чланови Душко М. Петровић и Немања Калем. Издавачи су Центар за културу и образовање Раковица Књижевно друштво Раковица, а за издаваче потписују гђа Маријана Бутулија и г. Братислав Магдић. Приређивач и главни и одговорни уредник је Никола Рајаковић, председник Књижевног друштва Раковица, уредник је гђа Аница Перић, а технички уредник Дејан Зељковић Поповић. Да књига изгледа опремљена врхунском фотографијом потрудили су се Живорад Костић Коле и Бранислав Црнић. Насловну корицу краси фотографија манастира Раковице из 1908. године, а на задњој корици фотографија владике Николаја са поклоницима у Јерусалиму 1930. године и песма Рођење Пресвете Богородице (из Охридског пролога). 110 година је од монашења овог Божјег угодника у манастиру Раковици. Редакцију препознативе саборске књиге потписују: протођакон Радомир Ракић, председник, и чланови: Петар Жебељан, Немања Калем, Душко М. Петровић, Братислав Магдић, Аница Перић, Дејан Зељковић Поповић, Даринка Бела Томић, Милун Милорадовић, Бранислав Црнић, ђакон Александар Аздејковић, Наташа Јокић и Никола Рајаковић. Велику благодарност за помоћ у реализацији Деветог међународног сабора духовне поезије Књижевно друштво Раковица упућује Управи за сарадњу са Црквама и верским заједницама, Епархији шумадијској, Градској општини Раковица, Српској Православној Цркви, Манастиру Раковици. Удружењу књижевника Србије, Српској академији наука и уметности, Секретаријату за културу града Београда и Канцеларији за сарадњу са дијаспором и Србима у расејању. Посебну благодарност упућује високопреподобној игуманији мати Евгенији и њеном сестринству за сву благодат, гостопримство и труд око гостију из Србије и расејања. Извор: Инфо-служба СПЦ

У име Оца и Сина и Светога Духа! Радујте се, Јоакиме и Ана, радујте се јер нам се рађа Заступница радости и живота. Пријатељи наши! Јуче смо празновали Рождество Оне, Која је постала Мајка васцелог човечанства, Која је својим рођењем поставила почетак нашем спасењу. Једино је Она увела у васељену Христа – спасење душа наших, јер је Она једина и јер се једино Њом земаљско сјединило с небеским. Нека пред величином догађаја који се савршио у тај дан не буде места за сећање на било шта друго! Данас, међутим, кад света Црква продужује да прославља Рождество Богоотроковице, предлаже нам да узнесемо благодарни молитвени помен и онима, којима смо обавезни за Њено појављивање у свету. То су родитељи Пресвете, Пречисте и Преблагословене Владичице наше Богородице – свети Јоаким и Ана! Ко су они, како су живели, како су сачували своју непоколебиву веру и наду у Бога у оно време, кад се већ могло приметити њено слабљење у израиљском народу? Мати и отац Оне, Која ће постати часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, били су потомци од Бога благословеног рода. Јоаким, из царског рода Давидовог и Ана, по оцу из првосвештеничког племена Левијевог а по мајци из племена Јудиног, живели су у Назарету галилејском. Сједињени савезом љубави у часном браку, они су га очували као велику св. тајну, која поставља почетак и људској и свештеној историји. Односећи се према браку као према круни и завршетку божанственог домостроја, очекивали су благословени плод као испуњење свог предодређења на земљи. Тај виши циљ живота, тј. рађање и васпитавање потомства за Бога и у Богу, подстицан је и свеопштим ишчекивањем Месије – Избавитеља и Спаситеља света – у израиљском народу. Наду многих (Израиљаца) потхрањивала је потајна мисао, која се гнездила у подсвести: “Хоћу ли ја задобити Божији благослов да послужим тако великом циљу?” Било је очигледно да на дому ових супружника почива благослов Божији: њих је пратило богатство и свако обиље. Међутим, није било никога за кога би сабирали богатство, јер је њихов дом био без деце. Та околност их је снажила и надахњивала на духовне подвиге, на усрдност и постојаност у молитви. Благочешће супружника, које се рађа из васцелог обраћања Богу и из наде да ће се добити оно, што се тражи, даривало је и Божији храм и Божији народ, сиромахе и путнике, богатим прилозима. У то време невидљиво се градио дом њихових душа. Трпљење, на које су се временом навикли, изродило је дубоко смирење. Будући да је израсло на чврстом уздању у вољу Божију у да је на њему почивало, то смирење их је сачувало од роптања у тренутку тешког искушења, кроз које је требало да прођу у својој старости. Године су пролазиле. Ако су у младим годинама супружници још живели у нади да ће се испунити њихова благочестива жеља, у поодмаклим годинама су с недоумицом и жалошћу гледали на бесплодно проживљен живот. Њихова бесплодност је (према народном веровању) разобличавала побожни пар због неког непознатог греха и околини давало повода да их вређа и прекорева. То вређање се на њих обрушило утолико теже и неочекиваније зато што су они, у својој преданости Богу, већ почели да заборављају и на саму жељу да добију дете. На један од великих празника, старац Јоаким је дошао у Јерусалим намеравајући да принесе жртву Господу. Међутим, свештеник је одбацио његов дар. Старца су дубоко заболеле свештеникове речи да жртва бездетнога не може бити угодна Богу. Неочекивани прекор погодио је срце овог праведника. Иако није знао за грех, он је ову увреду ипак прихватио као праведни гнев Божији који га је прогонио бездетношћу. Скрушена свест о својој грешности одвела је старца у пустињу, где је у усамљеништву стајао пред Богом у молитви и посту, призивајући Божије милосрђе. Старац је на себе прихватио напрегнути четрдесетодневни молитвени подвиг. За шта се молио, шта је тражио, због чега је уздисало његово срце? То је скривено од људских очију, и познато је једино Богу. Ми знамо да се тада савршило оно, што је људима немогуће. “Када Бог хоће, Он побеђује природни поредак… и утроба нероткиње рађа.” Јоаким није био једини који је прихватио четрдесетодневни подвиг. Његова верна и богобојажљива супруга Ана, сједињујући се с њим у супружништву у једно биће, и сада је, у жалости, својом молитвом подражавала супруга. И она је знала шта тражи. Не заустављајући се пред природним препрекама за испуњење њене прозбе, она се молила за чудо. “Разреши болест мога срца и раздреши окове моје неплодности! Нека оно што родим буде принето Теби на дар и нека се у њему благослови и прослави Твоје милосрђе!” Прошло је искушење које је трајало читавог живота. Живот је васпитао и пројавио праведнике. Они су читавог живота верно служили Богу, они су Га непрестано и непоколебиво призивали, они су Га призивали и онда, кад је већ било бесмислено да очекују оно што су тражили. Колико примера знамо, који потврђују да Богу ништа није немогуће! Један покрет Његове руке – и све се у тренутку мења. Једино Он може све – и да подигне пале, и да заблуделе преобрати, и да саблажњене исправи, и да грешнике, који су починили злочине, промени и учини праведнима, и да умрле оживи, и да престареле обнови. Ако Господ од несуштог (непостојећег, небића) твори сушто (постојеће), ако дарује биће (постање) ономе што никада и нигде није постојало, онда Му је утолико лакше да поправи оно што јесте и што већ одавно постоји. Господ савршава чудеса и твори необична дела. Међутим, Он то не чини одмах, не истога часа као одговор на прозбу, него испитујући и истражујући трпљење трпељивих и наду верних. На нама је да, по угледу на праведнике, не клонемо духом. Да, у Светом Писму и у свештеној историји нема ниједне сувишне речи, ниједног непотребног догађаја, него се све даје живима као пример и поука за сва времена. Након рођења њихове кћери, престарели родитељи нису дуго поживели. Испунивши обећање које су дали Богу, они су трогодишњу Девојчицу увели у храм Господњи да би била одгајена у Богу. Неколико година након тог догађаја, они су се упокојили. Јоакиму је било осамдесет, а његовој супрузи Ани, која га је надживела за две године, било је седамдесет година кад су отишли код Господа. Своју побожност, васпитану у животним непостојаностима, пренели су и својој Кћери, предавши је Богу да буде одгајена у Светињи над светињама. На основу примера Јоакима и Ане, на основу примера свих праведника који су живели у свим временима, може се рећи да не постоји ниједно друго искушење и страховање, осим греха. Једино грех разара живот и погубљује све живо. Све остало, ма какво оно било, кратковремено је и не може да нашкоди крепком духу, укорењеном у Богу кроз испуњење обећања која су Му дата. Зар се данас, кад прослављамо побожну породицу Јоакима и Ане и благословену Кћер Која је од њих рођена, нећемо осврнути на саме себе и на своје време, чији дух није дух стварања, него дух разарања? Зар нећемо себи поставити питање: шта је разлог и где је корен суровог и мрачног невремена које се надвило над свет и довело га на руб пропасти? Зар нисмо ми рушиоци домаће цркве, зар нисмо ми разарачи старинских правила породичног поретка, зар нисмо ми дали своју децу да их васпитавају у далекој земљи, где их хране трњем и чичком и удаљују од Оца Небеског, где их удаљују од земаљских родитеља? Живот је тежак. Он, међутим, постаје неподношљиво тежак ако из њега протерамо Бога. Када се из дома протера Бог, на Његово место долазе зли духови, који сеју свој смртоносни коров. Мрак и тама су одавно почели да остварују своје смртоносне планове, побунивши се против породице и против материнства, које у себи крије будућност света – одгајање потомства. Требало би да то схватимо и ви и ја, јер је то и наша садашњост и наша будућност. У томе је наша одговорност пред Богом. Страшна одговорност! Послушајте речи, које је изрекао велики учитељ Цркве, св. Јован Златоусти: “Родитељи, који занемаре да своју децу васпитају на хришћански начин, већи су безаконици од убица своје деце, јер убице (своје деце) разлучују душу од тела, док ови и душу и тело бацају у геену огњену.” Током седамдесет година које је наша Црква провела у заточеништву, толико је поколења одрасло у робовању мраку безбожништва, заражено материјалистичким духом стицања и гомилања. Људи су одрастали без Бога. Сада смо и ви и ја дужни да се суочимо са реалним околностима нашег живота и да својом трпељивошћу у труду и молитви покушамо да поправимо оно, што је било порушено. Многи се сећају оних година, трагичних и за вас и за вашу децу, када је и сама жеља да децу васпитате у хришћанском духу претила опасношћу да их заувек изгубите. Родитељи су били лишавани материнства и очинства, а децу су силом одводили у интернате и сиротишта. Пред вашом децом су затварана врата у живот, затварана су им врата школских институција. Преживели смо то страшно време. Оно је, неминовно, морало да остави ожиљке на нашим срцима. А колико је само суза и бола морало да преживи материнско срце, видевши да се и оно мало, што се за детињу душу могло учинити код куће, погазило у школи! Изливале су се сузе, изливале су се и молитве. Немојте мислити да су оне остале непримећене и неуслишане. Њих можда могу да не примете и да не чују људи, али не и Бог. За Бога то нису једноставно сузе, него крсни пут мајке – хришћанке, која је због свог детета војевала против целог света, па чак и против самог ђавола. То није био само крст, то је било мучеништво, и то мучеништво Христа ради. Благодат Божија је свагда крепила мученике. Тако је крепила и вас у неравноправној борби за вашу децу. Она вас и сада крепи. Само да не ослаби хришћанско уверење и усмерење – наша вера. Сада је на нама да, слично праведној Ани, од Бога тражимо чудо: “Господе, разреши бол мога срца! Нека се у ономе што ћу родити благослови и прослави милосрђе Твоје!” Не сумњајте да ће се, по вери вашој, савршити чудо. Зар није страшно и рушилачко то, што код нас, одраслих, вера остаје само на речима, не преображавајући наш свакодневни живот и пратећи нас духовним бесплодношћу, које нема живе, животне силе Духа Божијег? Међутим, тражите и то чудо, и даће вам се! Неопходно је да сви ми сада схватимо да неодложно морамо да се спасавамо од отровног духа времена и да вратимо Богу нашу малу цркву, нашу породицу. Требало би да управо у њој запалимо кандило хришћанског живота у Богу. Само је у томе спасење света и наше лично спасење. Ми нећемо одмах успети, биће нам веома тешко, али ми морамо да деламо ради живота у вечности. Очеви и мајке, од Бога благословени творци и покровитељи своје деце, носе одговорност и за њих и за себе. Зар није на нама да сада, у пустињи света, где царује самоћа, сујета и равнодушност, узнемирујућа колебљивост и злоба, створимо огњиште молитве? Морамо запамтити да, где је двоје или троје сабрано у име Господње, тамо је и Господ међу њима. Дом ће тада оживети! И један, и други, и трећи. Устројиће се безбожништвом растројени поредак унутрашњег живота породице и сваког човека понаособ. Царство Божије, које ће се вратити у душу, поново ће почети да преображава свет. Деца ће се вратити Богу, вратиће се својим родитељима из непогоде света који их окружује. У Светом Писму, Господ више пута опомиње родитеље на њихову посебну власт и права у односу на децу, дајући им посебну силу да за своју децу посредују пред Богом. Драги моји, искористите ту силу и ту власт. Међутим, за то вам је потребна несумњива вера и одважност у молитви. Постоји још један услов, без којег неће бити плода – то је наш свакодневни труд на васпитавању деце. Данас мајка пролива много, много суза над децом и због деце. Какву неподношљиву тугу и бол подноси њено срце кад види да њена чеда одбацују добро и свесно одабирају зло! Мати почиње да се моли и да тражи помоћ од Бога, али је не добија. Зашто? Зато, драги моји, што се не може полагати на Бога оно, што смо били обавезни да учинимо ми сами. Наиме, превасходно су родитељи били дужни да се побрину за децу, да у земљу њиховог срца засеју добро семе вере и страха Божијег. Ако су га засејали, требало је да затим брижљиво узгајају засејано и да га чувају од непогода рђавих утицаја. За то је потребан труд, потребан је духовни напор, потребно је стално имати на уму децу и своју одговорност за њих пред Богом. Очеви и мајке! Запамтите да не можете да се спасете сами, без своје деце! Шта можемо да очекујемо од своје деце, ако се наша брига буде ограничила само на то да их нахранимо и обучемо? Ко ће учинити остало? Улица? Школа? Не може се, драги моји, заборавити још једна ствар. Речи туђег човека, чак и добронамерног, делују на ум детета, док речи мајке непосредно дотичу његово срце. При том му очев пример даје снагу и енергију да те речи оваплоти у животу. Према томе, нека се ваша брига о деци не ограничи на то да их једном недељно доведете у цркву и да их оставите да се ту понашају по сопственој вољи. Ваша брига се мора састојати у томе, да у деци васпитате страх Божији, да им улијете православне појмове, да их научите својим примером и васцелим својим животом. Проникните у живот свог детета, упознајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Свакога дана, ујутро и увече, благословите своју децу, и учините то чак и онда, кад нису код куће. Хришћанско устројство породичног живота – са постом, молитвеним правилом ујутро и увече, макар оно било и кратко, узимајући у обзир дечје могућности и заинтересованост, одлазак целе породице у храм и заједничко учешће у Св. Тајнама – невидљиво ће градити дечју душу. Оно, што је засејано у дечју душу, неминовно ће понићи у зрелим годинама. Вековима потврђено искуство показује да крсно знамење има велики утицај на све човекове поступке и да се тај утицај распростире током читавог живота. Због тога је неопходно да се у децу укорени обичај да се често ограђују крсним знамењем, посебно пред узимање хране, пред спавање, кад се пробуде и кад полазе од куће: “Јер се крстом ограђујемо и непријатељу (ђаволу) супротстављамо.” То спасава нашу децу од многих невоља и опасности. У старини су сматрали несрећним онога, који зна све али не познаје Бога. Блаженим су пак сматрали онога који познаје Бога, макар и не знао ништа осим тога. То не значи да су осуђивали образовање. Једноставно, мудрост Божија се ни на који начин није могла упоредити с људском мудрошћу. Постојана побожност, задобијена познавањем заповести Божијих и заповести Христових, на путу Христовом, ограђује од заблуда на путу људске мудрости. На нама је да сада поучимо своју децу и да у њима васпитамо узвишени хришћански морал, да би живела, да би и ми живели с њима и да се свет коначно не би угушио у злу. Своју децу морамо васпитавати својим трудом и својим примером. Морамо живети по савести, морамо живети по правди. Свагда ћемо имати на уму своју одговорност и присећати се светоотачких речи: “Младо дрвце ће расти на ону страну, на коју га приклонимо. Из новог сасуда ће се ширити онај мирис, којим га напунимо, уливајући у њега или смрадну течност или течност миомирисну и чисту.” Јавно исповедајући у породици Божију доброту и Божији промисао, даваћемо деци прве лекције богопознања и молитве. Биће то најважнија лекција благочешћа, коју ће читавог живота сачувати у својим срцима, и која ће у овом животу сачувати дете за вечни живот. Завршићу речима светог учитеља Цркве, Јована Златоустог: “Не постоји уметност, која би била узвишенија од уметности васпитања. Мудри васпитач ствара живи лик, на који с радошћу гледају и Бог и људи.” Да не бисмо сада плакали због своје деце, и да не бисмо оплакивали и себе и њих када одрасту, да садашње сузе не би постале почетак будућих, нећемо немарно творити дело Божије – васпитавање деце. Пријатељи наши, ако ни сада не осетимо опасност каква нам прети од духовне запуштености човечанства које постепено губи образ и подобије Божије, ако у себи и у својим породицама не зауставимо процес богоотпадништва и губљења вере, онда је близу време кад ће се остварити Спаситељеве речи: Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18; 8)? 9. (22) септембар 1991. године Преузето из књиге „Оживимо срца за Бога“, Београд 2004. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Овим би се могао описати дан - субота, 7. септембар 2019. године, и догађај у Старом Броду на Дрини. Оно што би сакривено од нас и од историје Бог на чудесан начин објави и оно што за људе бјеше немогуће Бог благослови да буде. После 77 година таворења у дубинама ријеке Дрине мученици старобродски пострадали 1942. године прославише се на најсвечанији начин. После 77 година дођоше им у посјету и на поклоњење епископи, свештеници, народни представници, умјетници, глумци и вјерни народ Божји. Дођоше сви као Црква Божја да им се поклоне, да се са њима молитвено сједине, да их осјете у свим њиховим патњама и мукама, и да виде оно што су у скорије вријеме слушали да се у Старом Броду на Дрини гради и подиже спомен-музеј мученицима који 1942. године бише побијени, масакрирани и у хладну Дрину бачени, а живи у Дрину сатјерани од стране хрватско-муслиманских усташа. Дођоше да посјете оне који императивно од комуниста бише заборављени и избрисани из нашег памћења и сјећања. Дана 7. септембра 2019. године они добише право јавности и историјског свједочења. Спомен-музеј са изливеним статуама свједочи сву трагедију и агонију догађаја из марта 1942. године. Овом уистину великом дану и историјском догађају предходили су догађаји и радње у 2017. години. Наиме, у касну јесен 2017. године Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, посетио је Стари Брод. Са њим је између осталих био и г. Новица Мотика, архитекта из Зворника. Размишљало се и разговарало о изградњи спомен-музеја који је већ био почет од се гради. Крајем 2017. и почетком 2018. године ''пало'' је идејно рјешење које је током 2018. године разрађивано и добило своје коначно рјешење од архитекте Новице Мотике. У међувремено јавила су се два велика човјека који су изказали велику љубав и добру вољу да подрже идеју изградње спомен-музеја старобродским мученицима. Били су то г. Спасоје Албијанић из Бијељине и г. Миодраг Давидовић из Никшића. Њиховом добротом и ревношћу, као и ревношћу протојереја-ставрофора Драгана Вукотића и самог архитекте Новице Мотике, реализована је велика идеја да се на обали ријеке Дрине у Старом Броду подигне уистину импозантан спомен-музеј. Молитвама и благословом Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја спомен-музеј је благословљен и освештан. Освећењу су између осталих присуствовали предсједник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, предсједник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништав Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, министар унутрашњох послова г. Драган Лукач, министар рада и борачко-инвалидске заштите г. Душко Милуновић, министар здравства и социјалне заштите г. Ален Шеранић и други. Мноштву присутних обратили су се Митрополит дабробосански Хризостом, протојереј-ставрофор Драган Вукотић, г. Спасоје Албијанић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик и председник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, која је адекватним одликовањем одликовала протојереја-ставрофора Драгана Вукотића, г. Миодрага Давидовића, г. Спасоја Албијанића и арх. Новицу Мотику. У наставку је изведен упечатљив кулурно-уметнички програм у режији глумице Иване Жигон. У свом обраћању Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом је казао: -Браћо и сестре, народе Божји, помаже Бог! Наш велики пјесник стојећи на обали Јонског мора тик изнад Плаве гробнице заповједнички узвикну и рече: Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опјело гордо држим у доба језе ноћне над овом светом водом! Он, велики Милутин Бојић, пјесник најтананијих емоција бола и туге, пошто одслужи опјело изнад плаве гробнице, објасни свјетским бродарима зашто да зауставе њихове галије и зашто да газе тихим ходом, па рече: Ту на дну, гдје шкољке сан уморан хвата, и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Стојећи данас овдје на обали ријеке Дрине и пред Вама дрхтим и страх ме обузима на помисао да вас попут великог пјесника подсјетим да овдје, поред нас, у дубинама ове хладне Дрине лежи гробље невиних, леже наши мученички преци, старци и старице, жене и дјевојке, дјеца и нејач! Смијем ли да Вас позовем да мирно станемо и помолимо се за њих које хладни валови ове ријеке покривају већ 77 година и да им отпјевамо: Вјечнаја памјат! Све данас што чинимо је посебно опјело за њих који нас 77 година чекаше да дођемо, да их обиђемо и помен им учинимо. Страх ме је да неком сувишном ријечју не пореметим њихов мир и покој - њих које немирници овога свјета овдје побише, масакрираше и у хладну воду бацише, као и оних, који да би се заштитили од безчашћа сами се у њу бацише. Подсјетимо се да је те давне 1942. године ова хладна ријека постала ''храм тајанства и гробница тужна'' више од 5500 невиних Срба сарајевско-романијске регије и шире. Овај злочин геноцида над српским народом, којег починише хрватско-мусламанске усташе предвођене Јуром Францетићем, остаде забрањено сакривен и прикривен од очију историјске јавности пуних 50 и више година. У име лажног југословенског братства и јединства није се смјело јавно говорити о злочину на Старом Броду. Кришом се шапутало да дуварови не чују о старадњу на Старом Броду. Ево дође дан и година, и даде Бог слободу да их се не само сјетимо, о њима говоримо и пишемо, већ и да им спомен-музеј подигнемо и отворимо! Ово је велики дан! Ово је историјски догађај који ће остати записан у историји наше Цркве и нашег народа. Зато заблагодаримо Богу за све и сва, а данас и за овај велики дар и дан да смо данас овдје сабрани у име наших невиних мученика и страдалника, у име љубави и доброте која се овдје чудесно пројавила, у име принесене жртве. Све што овдје видимо је чудесна жртва Господу, жртва коју принесоше неколицима наше браће. Зато нека Господ данас све нас благослови, а прије свега оне који се највише потрудише око наших мученика. Прије свих нека Господ благослови сваким добром нашег оца проту Драгана Вукотића који неуморно са људима добре воље ради на подизању културе сјећања и помињања невиних мученика као и на изградњи овог меморијалног комплекса на Старом Броду; нашег г. Новицу Мотику, архитекту из Зворника, који је својим пројектом и свеукупним залагањем око изградње и уређења овог спомен-музеја заслужио највише поштовање и благодарност; нашу браћу и српску господу Спасоја Алибијанића из Бијељине и Миодрага Давидовића из Никшића, који из чисте љубави и пијетета према невиним жртвама подигоше овај спомен-музеј староброским жртвама 1942. године. Њихов сусрет са Старим Бродом на Дрини и доживљај парастоса и комеморације 2018. године био је толико јак и упечатљив да су одлучили да ово дјело подигну у славу Божју, а у спомен свих невиних српских жртава. У име свих нас овдје присутних и у име свих невино побијених старобродских жртава 1942. године, у своје лично име и у име Митрополије дабробосанске велико хвала нашој браћи Спасоју Албијанићу, Миодрагу Давидовићу, Новици Мотики и оцу Драгану Вукотићу. Наша света Црква ће ваш труд, ваш примјер, рад и прилог наградити адекватним одликовањима. Нека Господ прими овај ваш принос, нека га благослове Свети мученици старобродски. Поздрављамо и све вас, браћо и сестре, ваше екселенције и господо и захваљујемо вам на вашем доласку и изказаном поштовању према старобродским мученицима. Извор: Инфо служба СПЦ

На данашњи дан, 10. септембра 1880. године рођен је Патријарх српски Варнава. Патријарх српски Варнава рођен је у Пљевљима. Крштен је у цркви Манастира Света Тројица. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Након шест година завршио је Духовну академију у Петрограду (Русија). За вријеме турске управе у Старој Србији, стекао је нарочите заслуге на буђењу и јачању српске националне свијести. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, преузео је пуну управу над Велешко-дебарском епархијом. У Првом свјетском рату је морао да напусти Јужну Србију, гдје је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф. Послије рата, по жељи српске владе, отишао је у дипломатску мисију у Русију. Године 1920. Варнава је изабран за Митрополита скопског. За патријарха Српске Православне Цркве изабран је априла 1930. године. На челу Српске Православне Цркве налазио се свега седам година, од 1930. до 1937. године, као четрдесети патријарх. Варнава је новим Уставом цркве и строгим правилима устројио Српску Православну Цркву на модеран начин и успио да је одвоји од државе. У његово вријеме активиран је црквени живот, те је почела изградња многих храмова у Београду. Његовом иницијативом започета је градња Храма Светог Саве на Врачару. Такође, на мјесту старе Београдске митрополије подигао је нову зграду (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку, Храм Светог Кнеза Лазара на Звездари. За вријеме његове службе започете су градње многобројних храмова. Патријарх Варнава је живио у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Њемачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се као постојан и чврст, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Разлог одсуства попустљивости није био у томе што се начелно противио конкордату, већ зато што је сматрао да дати споразум фаворизује католичку и исламску вјероисповест на рачун других вјерских заједница у Југославији. Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, јула 1937. године. То се десило у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Све до данас није нити потврђено нити оповргнуто мишљење да је отрован управо због свог непомирљивог става према конкордату. Извор: Радио Светигора

Један од највећих архијереја у историји Православне Цркве биће званично прослављан у филипинској општини Гујуан. Велики чудотворац Свети Јован Максимович Шангајски и Санфранциски узео је велику групу сирочића под своје старање на острву Тубабао након што су комунисти дошли на власт у Кини 1949. Овде су били смештени у међународном избегличком кампу који је он посећивао и благосиљао свако вече. Локални Филипинци се још и данас сећају Светог Јована који је штитио острво од тајфунских киша за све време свога боравка овде. Према извештају на сајту мисије Руске Заграничне Цркве, једна грађанска општина, у коју спада и острво Тубабао, усвојила је предлог локалних православних представника да се 2. јул званично обележава као дан Светог Јована Шангајског и Сан Франциског. Године 2014. градоначелник Гујуана пружио је финансијуску помоћ за подизање капела Иверске иконе Мајке Божје управо на месту где је Свети Јован служио Литургију а које је тајфун уништио 2013. године. Постоји и црква посвећена Светом Јовану у селу Санта Марија на острву Минданао, коју опслужује отац Силуан Томпсон. Извор: Инфо служба СПЦ

На данашњи дан 1930. године рођен је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета!

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на претпразништво Преображења Господњег, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Саслужовало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Ријечима архипастирске бесједе сабраним вјерницима обратио се Епископ Јоаникије. Честитајући наступајући празник Преображења Господњег, Владика је казао да већ почињемо да се радујемо том великом и дивном празнику свјетлости Божје. „Слава Васкрсења Христовог, која обасјава сваки недељни дан, истовремено је и слава Преображења, јер је Царство небеско – Царство Божје животворне, вјечне свјетлости у којој се преображава сваки онај који у Христа вјерује, њоме се испуњава, њоме се просветљује“, рекао је у својој бесједи Преосвећени владика Јоаникије. Извор: Радио Светигора Владика Јоаникије служио Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови • Радио SVETIGORA.COM Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на...

Централна државна манифестација обележавања Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у оружаној акцији „Олуја“ биће одржана 4. августа 2019. године, у 19 часова, у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори. Парастос жртвама служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у молитвеном присуству председника Републике Србије г. Александра Вучића, највиших представника Влада и Народних скупштина Републике Србије и Републике Српске, представника Војске Србије, чланова удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и многобројних грађана. Акција ”Олуја” почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције и јединица Хрватског већа одбране на подручју Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације. Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избеглица тражиле спас у Србији. Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије саопштио је да је током хрватске војно-полицијске акције „Олуја“ из својих домова протерано више од 200 хиљада крајишких Срба. Том приликом живот је изгубило или се води као нестало више од две хиљаде људи, а сећање на десетине километара дугу колону оних који су у Србију стигли преко Босне и Херцеговине и данас сведочи о једном од најмасовнијих егзодуса у Европи после Другог светског рата. Извор: Српска Православна Црква

Дана 2. августа 2019. године на аеродрому Морава у Лађевцима торжествено је прослављен Дан рода авијације и крсна слава 98. ваздухопловне бригаде. Прослава је почела светом Литургијом, док је после ломљења славског колача уследило свечано постројавање и изложба ратне технике. У поздравном говору, Командант 98. вбр пуковник Дејан Васиљевић истакао је значај авијације Војске Србије, подсетивши на саме почетке Ратног ваздухопловства у време Краљевине Србије, првим борбеним летовима у Великом рату изнад Кајмакчалана, као и на почетак установљења Дана рода авијације на Светог Илију Громовника указом из 1924. године. Командант је дирљиво беседио о херојима Ратног ваздухопловства који су своје животе положили у одбрану отаџбине и информисао присутне о актуелном унапређењу опремања савременим ваздухопловима. Свечаности су присуствовали представници других јединица Војске Србије, Полиције и Жандармерије, рукуводства општина Краљево и Чачак и многобројни грађани. поручник Владимир Благојевић, војни свештеник

На Дан спомена светог равноапостолног великог кнеза Владимира, што је Дан крштења историјске Русије, 28. јула 2019, Свјатјејши патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је Божанску Литургију у Успенском саборном храму Московског Кремља. По окончању Литургије Предстојатељ Руске Цркве је предводио литију и олдслужио молебан код споменика Крститељу Руса на Боровецком тргу. Извор: Православие.ру (са руског Инфо служба СПЦ)

Православна Црква већ 2000 година учи да је побачај убиство. Нажалост, овај велики грех често се не препознаје у свету, па ни у неким православним земљама. Борећи се против овог геноцида, Свештени синод Грчке Цркве донео је одлуку да установи Дан Нерођеног детета, који би се обележавао у недељу после Божића. Ова одлука је донета 9. јула 2019. године кад је истакнуто да је донета у циљу да заштити децу, а све у настајању да побољша демократску слику ове земље. Покрет „Пусти ме да живим“, који је поднео иницијативу за ову одлуку, истиче: „Са осећањима радости и захвалности поздрављамо одлуку Свештеног Синода Грчке Цркве да прву недељу после Божића посвети заштити Нерођеног детета ... Наш покрет, веран јеванђељској Речи, проповеда истину да је нерођено дете људско биће, слика Божја ... и настоји да то дете и заштити.“ Према извештају митрополита Игњатија из 2017. године, један од главних чиниоца за нижу стопу наталитета представљају непрестано и систематско омаложавање свештене установе породице, психолошка и интлектуална незрелост друштва, запрепашћујући велики број побачаја у Грчкој, размишљање да се боље живи без деце, омаловажавање материнства и десакрализација друштва. Извор: Српска Православна Црква

На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Патријарх српски Иринеј уручио орден царице Милице - Преподобне мати Евгеније директорки Руског дома у Београду гђи Надежди Кушченковој. Дан породице, љубави и верности прославља се у Руској Православној Цркви на дан светих подвижника Петра и Февроније који су одувек штитили брачне супружнике и њихове породице. У Руском дому је тим поводом 8. јула 2019. године уприличена свечаност доделе медаља и грамата брачним паровима који најмање четврт века живе у заједници. Нешто пре 19 часова Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је стигао у пратњи свог викара, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и шефа Кабинета ђакона Александра Прашчевића. На улазу у Руски дом срдачно су их дочекали протојереј Виталиј Тарасјев, старешина руске Светотројичне цркве на Ташмајдану, директорка Руског дома гђа Надежда Кушченкова и заменик руководиоца компаније Россотрудничества А.В. Радков. На почетку свечаности у Мраморној сали Руског дома, патријарх Иринеј је гђи Кушченковој уручио високо одликовање Српске Православне Цркве - орден царице Милице - Преподобне Евгеније, а потом је уручио орден Преподобних Петра и Февроније брачним паровима који више од четврт века живе у заједници . Високи орден Српске Цркве је, према одлуци Светог Архијерејског Синода, додељен гђи Кушченковој за делатну љубав према Српској Православној Цркви, нарочито показану њеним несебичним трудом на јачању духовних и културних веза српског и руског народа. Патријарх Иринеј је честитао празник Божјих угодника Петра и Февроније свима који су добили медаље за исказану брачну постојаност и верност, узајамну љубав. Архипастир Српске Цркве је, између осталог, говорио о узајамним односима два народа, српског и руског и њихове две Цркве, и истакао да ти односи нису од јуче: -Наши су односи не само пријатељски, него и братски. Кроз читаву историју ми смо осећали те добре односе и добро мишљење руског народ који нам је помагао у многим приликама. Када се десило да нису били у прилици да помогну, нису нам одмагали. Ми смо духовно, морално и историјски везани, и та веза ће остати. То се и сада показује када руску државу и народ имамо за великог помоћника и велику подршку у нашим приликама у односу на Косову и Метохији. На ту помоћ рачунамо и надамо се да ћемо моћи да сачувамо наше вековно и свето Косово и Метохију. Ту је и помоћ око изградње и завршетка нашег заветног храма Светог Саве. Руска Црква се прихватила велике обавезе да мозаиком украси храм, са својим стручним људима, али и са великом финансијском помоћи. Свјатјејши је казивао и о породици, малој цркви чија је улога веома важна у очувању основне ћелије друштва и пожелео свима: -Нека Господ благослови све наше домове, нека се у њима рађају деца, којих је, нажалост, све мање. Ми се надамо да неће то трајати вечито, јер ако би криза потрајала, било би то трагично за народ, за друштво, али и за појединца. Надамо се да ће опстати породица, та благословена заједница. На крају званичног дела Преосвећеном Епископу ремезијанском г. Стефану, протојереју Виталију Тарасјеву, старешини руске цркве на Ташмајдану, и г. Зорану Аврамовићу дипломе за међународни развој и унапређење културних и друштвених веза уручио је г. Радков из компаније Россотрудничество. -Велики је благослов за мене што сам члан тима који ради на пројекту завршетка радова у Спомен-храму Светог Саве. За мене је то огромна част и огромна одговорност. Веома сам захвалан компанији Гаспром њефт за помоћ у завршетку овог светог дела. Искрено се надам да ћемо доћи убрзо до завршетка олтара и поткуполног дела храма Светог Саве, тим више што се у овој години прославља велики јубилеј Српске Православне Цркве - осам векова њене самосталности. И, унапред честитам на овом јубилеју. Још једном, Ваша Светости, захваљујем Вам што што нашли време да учествујете са нама за овај празник породице. Изражавам за изузетан рад велику захвалност и дивном руководиоцу Руског дома у Београду гђи Надежди Кушченковој, казао је г. Радков. У уметничком делу програма учествовали су специјални гости из Русије - солисти Академског оркестра руских народних инструмената. Програм је водио заменик директора Руског дома г. Јегоров Дјамин. Добитници медаље Преподобних Петра и Февроније: Др Радојевић Милета и Зорка; Аврамовић Зоран и Милка; Кокорин Олег и Елена; Савић Душан и Марина; Корнејнков Владимир и Олга, Лукић Љубомир и Љубица; Кононеков Олег и Елена; Давинић Првослав и Марија; Степанишћев Александар и Олга; Веселиновић Петар и Наташа; Герасименко Николај и Елена; Антошин Константин и Невена; Горбунов Михаил и Светлана; Самарџија Миливој и Смиљана; Зубков Сергеј и Валентина; Матић Милош и Татјана; Осипкин Александар и Берченко Зинаида; Кампе Леонид и Сања; Јовановић Дејан и Мартина; Цветковић Небојша и Слађана; Шепитковски Владимир и Мирјана; Станковић Драгољуб и Валентина; Цветковић Срећко и Раиса; Марковлев Душан и Љиљана; Оташевич Љубиша и Елена; Дубајић Мирко и Едита; Красојевић Константин и Анђелка; Лазић Лазар и Светлана; Цвијовић Милутин и Елена и Новаковић Душан и Мирјана. Извор: Српска Православна Црква

На данашњи дан, 20 јуна 1939. године у Руми, рођен је Епископ Хризостом (Столић), а упокојио се 18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву. Епископ Хризостом по завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег Епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази на Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране Цариградског Патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први Епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за Епископа банатског. У овој Епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за Епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је Патријарх српски Г. Г. Павле. Као Епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), Свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији Владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Косовска полиција данас је онемогућила тридесетак Срба изгнанника из Доњег Петрича код Клине и њиховог парохијског свештеника Јована Цветковића да обележе Тројичиндан, славу храма Св. Тројице у овом селу коју су албански екстремисти минирали у јуну 1999. године. Иако је свештеник са верницима претходног дана тражио обезбеђење полиције, имајући у виду да су прошле године окупљени народ за празник напали локални Албанци, полиција није пристала да обезбеди овај богослужбени скуп, али није ни писмено потврђено да не могу да се окупе у Петричу пред рушевинама храма и изврше освећење славског колача и жита. Свештеник и верници су ипак на сопствену одговорност и у складу правима на слободу кретања и верска права у јутарњим часовима кренули према селу и када су стигли пред порушени храм сачекала их је повећа група полицајаца који нису дозвољавали приступ храму нити освећење колача, уз објашњење да наводно није безбедно. И поред уверавања свештеника и верника да опасност не постоји јер се нико од локалних Албанаца није скупио да протествује и да обред неће трајати више од десетак минута, полиција је инсистирала да се сакупљени Срби разиђу. У међувремену је позвана и представница регионалне канцеларије УНМИК-а гђа. Галијева. И поред тога верски обред и молитва на стратишту храма су забрањени и полиција је фотографисала и легитимисала све присутне и записала аутомобилске таблице. Мештанин Божидар Шарковић потврдио је да се око 30 Срба окупило да обележи славу у селу у ком су некад живели. "Прошле године смо имали физички напад од Албанаца овог села. Међутим, ове године се нису окупили, али је био велики број полиције, која нам није дозволила да уђемо у двориште где се налази срушени храм Свете Тројице. Поред наше молбе и обавештења у петак полицији, УН-у, КФОР-у, ОЕБС-у, синоћ ме је звао један инспектор који је рекао да је скуп забрањен у селу Петрич", рекао је Шарковић. Епархија Рашко-призренска оштро протествује због овог грубог кршења слободе права кретања и верског окупљања на црквеној земљи. Полиција је поступила крајње дискриминаторно и, заправо, без икаквог разлога забранила верски скуп. Овакав однос полиције само је у функцији онемогућавања наших верника да се слободно окупљају уз своје порушене светиње и директна порука да је њихов повратак у своја села немогућ. На сличан начин у координацији локалних ектремиста и полиције онемогућава се обележавање слава у Ђаковици и у Мушутишту код Суве Реке, где је пре две године полиција неправедно и под лажном оптужбом притворила 75годишњег Србина који је пуштен након 4 месеца притвора. На овај начин се заправо Срби застрашују не само да остваре законски регулисано право на повратак на своју имовину, већ и да обележавају молитвено сећање на своје порушене светиње, а све у циљу стварања етнички чистог албанског друштва на Косову и Метохији. Посебно забрињава веће одсуство међународне пажње у вези ових случајева, који постају модел за институционално подржано етничко чишћење. Епископ Рашко-призренски Теодосије овим поводом позвао је међународне и покрајинске представнике да поштују постојеће законе и да под видом безбедности не стварају ситуацију у којој су најбезбеднији крајеви они у којима нема Срба. То је недолична и срамна порука 20 година након завршетка рата на Косову и Метохији и успостављања међународно гарантованог мира за све грађане, без обзира на етничко или верско порекло, којим су сви обавезани по још важећој Резолуцији СБУН 1244. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Грачаница-Призрен 17. јуни 2019. Епархија је прошле године у саопштењу 31. маја изразила оштар протест поводом напада на вернике у Петричу као и поводом низа других инцидената http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_rashkoprizrenske_5 Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Бог ствара свет и човека из љубави, са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу, како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. На страницама Новог Завета, конкретно, у Делима апостолским, читамо о догађају Педесетнице. Празник који претходи догађају Педесетнице јесте Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „...ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам да другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“. Дакле, Христос одлази, вазноси се на небо како би сједињење људи са Господом било слободно, како бисмо ми својом слободном вољом ступили у заједницу са Богом. Десети дан након Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученикâ. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао и Он се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали. Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима. Празник Свете Педесетница има три назива – Тројица, Духови и Педесетница. На тај дан у храм се уноси трава. Највероватније се ово чини по угледу на старозаветни јеврејски обичај за празник Седмицâ – празник почетка жетве пшенице и дан када је Мојсеју, на гори Синају, дарован Закон Божији. Овај празник Јевреји су звали још и Сукот и Педесетница. Трава би онда могла својом зеленом бојом да символише обновљење - зеленило обновља природу, а Дух Свети обнавља душе наше. За време Литургије сабрани верни народ плете венце, који символизују нови живот, обнављање новог живота. Плетење венчића би, такође, могло да се везује за овај старојеврејски празник Сукот. Тада су правили колибице, односно сенице – кућице од прућа. Празник Сукот, Јевреји су славили као успомену изласка из Египта и дуг пут до Обећане земље, те би ове сенице могле да назначују „нове станове“, символичку слику последњих времена, када ће људи становати без потребе да имају заштиту од кише, ветра, Сунца и од другог човека. На Светој Литургији, приликом прослављања празника Свете Педесетнице и одежде свештенослужитељâ јесу зелене боје, сходно схватању о Духу Светом као Духу Живота. Педесетница је рођендан Цркве, дан нашега спасења и дан када је Црква установљена, када је успостављено сједињење свих људи са Христом. Зато са великом радошћу прослављамо Онога који је на нас излио дар откривења и моћ исцелења, заједно са Оцем и Сином, Свету Тројицу Јединосушну и Нераздељиву, сада и увек и у векове векова. Амин. Вероучитељица Николина Новаковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота