Претражи Живе Речи Утехе

На Педесетницу су сви Апостоли били заједно у Јерусалим у соби названој горњица, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од њих. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Светописамска чтенија на Духовски понедељак Еф. 229 зач. (V, 9-19). Браћо, плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. Истражујте што је угодно Господу. И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено излази на свјетлост. Зато вели: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри. него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли. Згог тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме. Мт. 75 зач. (XVIII, 10-20). Рече Господ Својим ученицима: гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човјечији дође да спасе изгубљено. Шта вам се чини? Ако неки човјек има сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи ону залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих. Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на други дан Свете Педесетнице У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин! Зашто је Дух Свети сишао у овај свет? Да нам да силе да Господа Христа оваплотимо у себи, у души својој, у животу свом. Да нам да силе да Господа Христа примимо онаквог какав Он јесте, да Га примимо као Бога и Човека. Зато је Дух Свети сишао у овај свет, Он Друго Лице Свете Тројице, Божанска Сила, Божанска Свесила. На данашњи Дан сишао је у виду огњених језика на Свете Апостоле, на Цркву Христову, коју је Он основао у овоме свету, еда би Црква Христова остала и занавек – шта? Спаситељица света, помоћу Спаситеља света Господа Христа! И Дух Свети, та Божанска сила, постао је сила наше вере. Ви знате ради чега је дошао Господ Христос у овај свет. Родио се као мало Детенце, мало Детенце које су почели да гоне. Ирод је хтео да Га погуби, Његова Света Мајка бежи у Египат са Њим. А онда живот у овоме свету, па страдања, па оговарања, па клевете, говорили су: „у њему је ђаво“, а Он је дошао да спасе свет од ђавола; па Голгота, па страдање, па бегунци Његови ученици, гле, беже од Њега, крију се, плаше се смрти, плаше служавки, плаше фарисеја, плаше садукеја… Све је то било пре педесет и неколико дана. А данас – данас ти плашљивци, ти бегунци постају неустрашиви Проповедници тог истог Исуса. Ко им је дао ту силу? Дух Свети Који је данас на њих сишао. Испунила се реч Спаситељева: да ће на њих сићи Сила с висине, и они ће се обући у ту Силу, и онда, онда ће победнички ући у овај свет и неустрашиво проповедати – кога? Васкрслог Господа Христа, Јединог Победитеља смрти и греха и зла и ђавола! И од тада, тај се пожар више не гаси. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу Свете Педесетнице, 25. маја/7. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој Литургији у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки господин Исихије, братство Саборног храма и новосадски ђакони. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је истакао да празнујемо један од великих Господњих празника у току године. Христос, изливајући Духа Светога, крунише дело спасења света које је већ извршио. Кажемо на дан Његовог Вазнесења да је Он испунио цео Домострој спасења и зато се више у видљивом облику неће појављивати на земљи до Другог доласка. У сваком времену ми празнујемо и овај велики Празник, јер је историјски живот Цркве, у њеном спасоносном деловању, како нас учи свети Јустин Ћелијски, непрекидно силажење Духа Светога, трајна Педесетница. Све бива у Цркви од Бога Оца, кроз Сина Његовог Христа, у Духу Светоме. Без овога данашњега Празника, односно догађаја који светкујемо, молитвено прослављамо, не би било ни Цркве, ни нас у овоме храму, ни хришћанства уопште. У Цркви практично нема прошлости која није и садашњост, и садашњости која није већ унапред предокушана будућност, и то вечна. Радујмо се у овај дан, трудимо се да и ми – својом скромном вером и животом по њој – будемо духоносци. Као што кажу Оци и Учитељи Цркве – ко нема Духа Светога није хришћанин. Духовност није читање књига и стицање знања интелектом. Духовност је када Дух Свети и у нама борави као што је боравио у светим апостолима на данашњи дан, када нас просвећује, освећује, преображава, обожује и овековечује, објаснио је Епископ бачки. Преосвећени владика Иринеј се осврнуо на разне приче које су објављене у медијима о томе да ће наводно доћи до ширења вируса ако се хришћани окупљају у храмовима и ако служе свету Литургију и причешћују се светима Тајнама Христовим. Шта се дешава? Показује се да свето Причешће и света Литургија, и сабирање хришћана – који су били једини који су озбиљно схватили мере које су биле прописане – не само што нису никога угрозили ни заразили него су били излаз из безизлаза и Лек за све наше болести и невоље. Света Литургија се и служи да бисмо се причестили светим Телом и Крвљу Христовом, као Леком бесмртности и извором Живота вечнога. Света Литургија и свето Причешће су једно те исто. Структура Литургије је једноставна: улази се у храм; слуша се Реч Божја у Светом Писму, она се онда тумачи у складу са изазовима нашег времена, али не мењајући њен вечни, богонадахнути садржај; затим приносимо литургијске Дарове – хлеб и вино, они бивају освећени Духом Светим и претворени у Тело и Крв Христову, Њима се причешћујемо, благодаримо за те Божанске Дарове као извор Живота и спасења; на крају бива отпуст, тојест одлазимо из храма да би и преостали живот наш био Литургија, служење Богу. Црква није музеј, Црква није археологија, Црква је живот, и зато све празне приче о томе да неко може добити болест или заразу у Цркви су богохулне, навео је владика Иринеј. После отпуста свете Литургије владика Исихије је служио празнично вечерње Свете Педесетнице, на којем су прочитане коленопреклоне молитве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Бањој Луци је свечано прослављен празник Вазнесења Господњег – Спасовдан. Поводом славе града Бање Луке и Саборног храма Христа Спаситеља Епископ бањалучки Г. Јефрем је, уз саслужење више свештеника и ђакона, служио Свету архијерејску Литургију. Присутним вјерницима пригодном бесједом обратио се Преосвећени Владика, честитајући Спасовдан свим грађанима Бање Луке и Београда. Епископ Јефрем истакао је да Вазнесење Господње, као и сви дани у Христове 33 године земаљског живота, био велики, натприродан дан, који се не може ријечима описати. Потом је обављен чин благосиљања и резања славског колача и свечана литија улицама које окружују Саборни храм. Учешћа у литији узели су и градоначелник Бање Луке Игор Радојичић, предсједник Скупштине града Зоран Талић и благочестиви народ. Извор: Саборни храм Христа Спаситеља у Бања Луци

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Догодине ће бити тачно 350 година од упокојења Светог Василија Острошког Чудотворца. То треба нарочито да прославимо са великом литијом кроз Никшић. Ове године није могуће као што је било претходних година, али ћемо кроз ове свете службе учинити оно што је најважније. И то је по Божјем промислу, да се, прије свега, саберемо у храм, послије ових мјера. Данас је свечани дан, данас је радост овог града, цијеле Цркве Божје и цијеле православне васељене“. Празник Светог Василија Острошког Чудотворца, заштитника града Никшића, прослављен је, у уторак 12. маја 2020. молитвеним сабрањима у Саборном храму, чија је ово слава. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у никшићком Храму, са почетком у 9 часова, Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије. Празник Светог Василија Острошког, који је небески покровитељ Никшића и његових житеља, као и храмовну славу Саборне цркве, ријечима архипастирске бесједе честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Навео је да се, ускоро, навршава 350 година од упокојења Светог Василија Острошког, а његово упокојење било је, по Владикиним ријечима, само прелазак из овог, колебљивог свијета у неколебљиви, и у Царство Божје. „Господ га је због његове вјере, побожности, молитава, због тога што је састрадавао са својим народом и носио његово бреме на својим плећима и сачувао душу народну и вјеру, част и поштење свог напаћеног српског рода, Бог га је зато, као новог апостола Христовог, примио у своје наручје и прославио и показао његове нетрулежне мошти које точе чудесаево, 350 година“, казао је Владика, додајући да је Свети Василије чинио чудеса својим молитвама и за вријеме земаљског живота. На њему се, истакао је Епископ Јоаникије, испунила ријеч Божја: „Видите ова чудеса која ја чиним и ви ћете чинити оваква чудеса и још више много од мене, јер ја идем Оцу својему". „Тајна је у овоме: Јер ја идем Оцу својему. А кад Он послије свог Крста, погребења и смрти, Васкрсли побиједи смрт, а после ниспошље дарове Светог божанског Духа на своје апостоле, они ће тим даровима који се стално умножавају чинити та велика чудеса, којима неће бити броја, а највеће чудо је сама вјера“, нагласио је Владика. Свети Василије Острошки се, по ријечима Његовог Преосвештенства, прочуо по цијелој васељени као апостол Христов нови. „Обдарен многим даровима Светог Духа, прије свега, да укрепљује вјеру својим светим Моштима, да, ко год му приступи са вјером, још више оснажи његову вјеру, још више просвијетли његову душу, да његове молитве прими и узнесе пред Престо Божји, да му дарује с Неба утјеху, радост и снагу душевну. Многи не траже ништа више од тога, а наравно, многима којима је потребно и тјелесно исцјељење је даровао“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки. Догодине ће бити тачно 350 година од упокојења Светог Василија Острошког Чудотворца. То треба нарочито да прославимо са великом литијом кроз Никшић. „Ове године то није могуће као што је било претходних година, али ћемо кроз ове свете службе учинити оно што је најважније. И то је по Божјем промислу, да се, прије свега, саберемо у храм, послије ових мјера. Данас је свечани дан, данас је радост овог града, цијеле Цркве Божје и цијеле православне васељене“. „Нема краја на земаљској кугли гдје није стигао Свети Василије да помогне, утјеши, исцијели. Нијесу његова чудеса везана само за његов свети ћивот и манастир Острог, него он, јер је превазишао границе времена и простора, стиже свуда и даје утјеху, здравље и снагу. Посебно је у ово вријеме, кад има много вируса некаквих. Није најопаснији овај вирус који је прошао, јесте опасан, али има и много других, оних духовних штетних, демонских који су најопаснији, који производе међу браћом мржњу и пакост, помрачују душе, који одвраћају народ од Цркве и Светиње и од Бога, хуле на име Божје и светиње“, указао је Преосвећени владика Јоаникије. Поручио је да смо ми као народ Божји стекли тог имунитета, а Свети Василије нам даје снагу, зато га славимо као великог исцјелитеља. „Њему ни највећи љекари нигдје ни примаћи, наравно, било би хулно упоредити било ког земаљског љекара са Светим Василијем. То знају и добри љекари, посебно зна Црна Гора колика је његова моћ. Нема дома у коме се то не прича. Знају то и они који су, ових дана, легитимисали свакога, по три пута, док дође до манастира Острога, многима су забранили“. „Требали су да имају више осјећања, више разумијевања. Не налазе се у Абисинији, овдје свако зна ко је Свети Василије и више се народ уздао у Светог Василија, него у све љекаре овог свијета. Шта су рекли љекари? Немају лијека, немају вакцине, само изолација. А колико је, тек, људи „страдало“ од тог тог сједења кући, од депресије, од притиска и другога? Ова прича је доста сложена, треба да размишљамо“, рекао је Владика. Бог је, оцијенио је Епископ Јоаникије, заштитио Црну Гору и зато треба да заблагодаримо Богу. „Мјере су, мало, попустиле, па се сабирамо сада у великој љубави, ако Бог да, виђаћемо се и убудуће. Зажељели смо се да се овако саберемо у нашим храмовима. Знамо, колико је сваком вјернику значајно да дође на службу. То се свуда у свијету поштује. Не смије се газити по људској савјести, а нарочито се не смије дирати у вјеру – то је најдубљи живац нашег бића. Ви то добро знате и хвала вам што сте дали својој Цркви, а тиме и сами себи, велику подршку када је вршена она велика неправда, која још траје. Требаће нам снаге још да се изборимо и борићемо се, даће Бог“, поручио је Преосвећени Еписко Јоаникије. Освештан је и преломљен славски колач. Претходно је, са почетком у 7 часова, свету Литургију, у Саборној цркви Светог Василија Острошког, служило свештенство никшићког намјесништва. Сабраним вјерницима данашњи велики празник честитао је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У оба молитвена сабрања учествовали су вјерници, који су држали дистанцу у складу с одлукама НКТ, које се односе на борбу против корона вируса. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Поводом славе Спомен-Храма Светог Саве на Врачару, спаљивање моштију Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију, у недељу Раслабљеног, 10. маја 2020. године у Крипти Храма. Звучни запис беседе „Налазимо се у тешком времену када је Господ посетио не само нас, него и читав свет, дoпуштајући да нас снађе болест од које људи умиру“, рекао је Патријарх Иринеј у својој литургијској омилији подсетивши да смо у данашњем Јеванђељу чули и једну веома важну реченицу. Када је Господ посетио бању Витезду, том приликом је сусрео једног тешког болесника којег је исцелио упућујући му речи: „Иди и не греши више, да ти не буде горе“. Овим чином реч Спаситељева је постала дело. Те болесник устаде, на чуђење свих који су га видели. „Шта ово значи данас?“, запитао се Патријарх Иринеј и додао да: „Ово што нас данас сналази, није ништа случајно“. И као што нису биле случајне ни куге које су сналазиле човечанство у прошлости, него су биле последица греха, тако је и ова данашња болест последица греха не једног човека, "него је то последица грехова многих народа", напоменуо је Свјатјејши у својој беседи. „Ово је опомена Божија да се вратимо себи, а враћајући се себи, ми се заправо враћамо Господу“, те стога, „морамо добро размислити куда идемо као род људски“, закључио је Патријарх Иринеј. На крају Свете Литургије, Патријарх Иринеј је са братством Храма и верним народом пресекао славски колач. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереји - ставрофори: Стојадин Павловић и Радивој Панић, протођакон Миладин Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић. Извор: Радио Слово љубве

Питаш, зашто жене излазе на гробље првог понедељка после Светле Недеље? Да изврше један обичај, препун смисла и лепоте. После осмодневног прослављања васкрсења Христа из мртвих излазе хришћанке деветога дана на гробове својих сродника: да их спомену у молитвама, да им објаве васкрс Васкрситеља, и да им поново побусају гробове. Прво се изврши молитва за покојнике. Тиме ми изражавамо своју љубав према оним милим и драгим који су се телесно и привремено од нас одвојили. Знај: истински те воли онај ко се за тебе у тајности Богу моли. По свршеној молитви чука се црвеним јајетом о крстачу и виче: Христос воскресе! Тиме ми поздрављамо покојнике најрадоснијим поздравом, па презирући смрт уверавамо их, да ће и њима сванути дан васкрсења из гроба. Најзад чистимо гроб од увеле траве и стављамо ново бусење, које ће се зазеленити новом травом. Тиме ми јављамо своју наду, да ће у дан свеопштег васкрсења иструлела тела покојника преобратити се у нова тела, у тела небеска. Јер по истинитом сведочанству сведока васкрсења Христова постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска. И још: ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљиво, и ово смртно да се обуче у бесмртност. Кад све то сврше хришћанке се још једном помоле Богу, поклоне према истоку, и одлазе. И тако молитвом оне изражавају љубав; црвеним јајетом и поздравом објављују веру, а обновом бусења показују наду. Љубав, вера, нада и – опет љубав. То је значај и смисао Побусаног Понедеоника. Питао си даље, зашто тога дана само жене излазе на гробља а не и мушкарци, као о другим задушницама? Тај понедеоник је почетак седмице жена мироносица. А Мироносице су прве посетиле гроб Господњи под Голготом, и прве јавиле људима, да је Господ васкрсао. Благо матерама, сестрама и удовицама, које личе на жене Мироносице по љубави према упокојеним! осећају упокојени присуство наше на гробовима својим, осећају – те и још како! – наше молитве и жртве за њих, нашу љубав према њима. И ми ћемо то ускоро осећати – и ја и ти – с оне стране гроба, и бићемо благодарни онима који се нас сећају и за нас се Богу моле. О брате мој, како су слабе речи људске, да искажу тајну живота и смрти, чудну и језиву тајну, о којој ангели с покојницима шапатом роморе! Добро су нам дошли хришћански обичаји, да помогну речима. Обичаји смислени и красни – да помогну слабим речима нашим! Од Бога ти благослов и здравље. Свети Владика Николај Жички: Мисионарска писма Извор: Митрополија црногорско-приморска

Војска Србије прославља свој празник 23. априла, у спомен на дан када је 1815. године подигнут Други српски устанак, који је био прекретница у стварању модерне српске државе и војске. Честитка министра одбране Александра Вулина поводом Дана Војске Србије Као продукт самосталности српске државе, уследило је стварање стајаће војске и установљавање Гарде, од 76 младића „по стасу и угледу“ из најбољих сеоских кућа. Садашња Војска Србије званично је формирана 8. јуна 2006. године Уредбом Народне скупштине Србије. Извор: Министарство одбране Републике Србије

Радост Васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној, каже протојереј-ставрофор Јокић, и истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. Празник Васкрсења Христовог је највећи празник, празник свих празника. На дан Васкрсења све се сабира, тад је служба над службама, то је догађај над догађајима јер то је наша нада да нећемо умријети иако ћемо једног тренутка физички то доживјети, али та физичка смрт је згажена, побијеђена управо Христовом смрћу, каже у разговору за Дан протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У Васкрсењу Христовом, као ни у једном празнику, сабира се и прошлост, и садашњост и будућност. – Испуњава се онај чин стварања човјека као иконе Божије и смисла Његовог стварања да заједничаримо са Богом и да та заједница никада не престаје, не само са Богом него касније са људима. Васкрс је пројава тог заједничарења и са Богом и са људима. И у садашњости ми то покушавамо иако се Васкрсење фактички десило прије 2.000 година. На тај празник ми осјећамо као да се дешава данас, овдје и нама, и што јесте тако. И то богослужење, богослужбене пјесме и химне цијело вријеме, данас је дан Васкрсења, данас прослављамо Васкрс, Христос Васкрсе из мртвих данас за нас, испуњава се цијела прошлост и сви они који су се упокојили прије нас, некако заједничаримо са њима. Оно што јесте битно за будућност јесте да је то дан вјечности, дан побједе над смрћу када ћемо, ако Бог да, у Царству небеском бити сви заједно. Зато је за Васкрс све бијело, зато су бијеле одежде, бијели прекривачи, све је украшено. Љепота тог дана вјечног васкрсења гдје нема више ни бола, ни жалости, ничега, него само гдје је Живот вјечни, гдје је Царство небеско, гдје смо заједно, гдје се причешћујемо у тој свјетлости Христовој и во вјеки и увијек и напредујемо у том – истиче свештеник Јокић. Радост васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној. Протојереј-ставрофор Јокић истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. – Тај тренутак кад будемо, ако Бог да, нашим животом и трудом и хришћанским врлинама за које треба да се потрудимо, заслужили да учествујемо у дану том, онда ће то да буде вјечна радост. Радост над свим радостима, испуњење сваког нашег тражења и брисање сваког нашег бола и муке и онога што нам је живот донио, али и испуњење свих оних радости, свих оних тражења, двигова, свега онога што је лијепо у нашем животу и што смо кушали на дан Васкрсења – каже отац Слободан. Радост Васкрсења ове године дочекујемо у потпуно другачијим околностима, као што нам је и ова Четрдесетница поста била можда најтежа у нашим животима. – У мојих тридесетак година црквеног искуства могу рећи да је ово најтежи пост, а очигледно ће бити и најтежи Васкрс у цијелом мом црквеном животу. И није то само наш осјећај, цијели свијет је у тој некој атмосфери. Ми који вољно постимо негдје нам је можда мало лакше. Хришћани тај период проводе у посту, молитви, труду да што више ураде добрих и љепших дјела и ствари, да поправе свој живот. А тако ево и свијет, додуше на силу, постио је овај пост, да види да се може без нечега. У ствари то је и смисао поста да показујемо да можемо без нечега, без хране, без одређеног одласка негдје – појашњава прота Слободан. Оно што је обиљежило овај Васкрсшњи пост, а и сам ће празник, јесте забрана одласка вјерном народу на богослужење. Прота наглашава да је то, нажалост, омогућено само свештеницима. – Празнина храма се осјећа и видљива је, поготово се осјећа негдје у дубини нашег бића и душе свештеника кад смо служили ових дана сјећајући се храма испуњеног радошћу, молитвом, дјецом, лијепим, насмијаним и радосним лицима, а сад је био празан. И то је стварно још један додатак на ово најтежи период у нашем црквеном животу. Видимо да има гоњења, видимо да има свега, али никада нису прекидана богослужења, и ту је била утјеха, ту је био темељ – каже свештеник Слободан Јокић, поздрављајући све радосним поздравом Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!. Не смијемо изгубити радост Васкрсења Теолог Христо Јанарас недавно је рекао да живимо у цивилизацији бесмислености, непромишљене незаинтересованости за суштинске ствари и очигледног одсуства смисла и увјереност да се смрћу све завршава…. – Препали смо се, страх, од чега? Од смрти? Изгубили смо смисао за дубљим стварима, за љепшим стварима, изгубили смо смисао и за породицу и за друштво. Можда нам се зато ово и дешава, да негдје станемо и да промислимо и да видимо да није смисао у томе. Смрћу Христовом је побијеђена смрт, као највећи непријатељ. И зато се изгубио и сваки страх од било чега. То не значи да нећемо бити пажљиви и да нећемо пазити зато што се не бојимо смрти. Кроз посланице и позиве епископа и свештеника позвали смо људе да се чувају, да пазе, да пазе другога од њих, да поштују мјере које су донесене, и то да испоштујемо да не кажу, као што ево наваљују на све стране, да је Црква за све крива. Али то не значи да смијемо да изгубимо осјећај радости Васкрсења Христовог – истиче Јокић. Молитвом у дом уносимо Божију благодат – Наше богослужење без народа је наша бол, али негдје и захвалност Господу да и то није укинуто. Молимо народ да у постојећој ситуацији не долази, да не стварамо проблеме, да не изазивамо да се пројављује нека сила да нам неко физички брани, да нам хапси народ што ниједног тренутка не желимо. Господ ће наћи начин да нас све утјеши… – истакао је Јокић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на Велики четвртак, 16. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Звучни запис беседе Драга браћо и сестре, нека је свима на здравље и спасење ова света Литургија и свето Причешће! Дај Боже догодине у друкчијим околностима да прослављамо ове свете дане, и данашњи дан када је установљена света Литургија, када је Сâм Христос прву новозаветну Литургију на Тајној вечери, са ученицима својим, служио као Првосвештеник Цркве Своје, и сви ови други споменути догађаји: прање ногу ученицима, као пут смирења; наговештај Јудиног издајства и Спаситељевог страдања, али и после свега тога, дај Боже да у радости Васкрсења и ми – поред свега што се дешава око нас и са нама – прославимо и заблагодаримо Господу и молимо Му се за свако добро, истакао је владика Иринеј по завршетку Литургије. На Велики четвртак, директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос Свету литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи Владика је рекао да је људски живот бесмислен уколико је смрт последња ријеч о човјеку. “И свако поклоњење човјеку без Бога, против Бога и мимо Бога – то је претварање човјека у идола и у златно теле”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да, нажалост, и у наше вријеме, некадашњи хришћански народи се враћају том лажном поклоњењу човјека без Бога. “То је била идеологија која је владала у нашим словенским православним земљама. Та идеологија се данас, нажалост, преточила и прешла и на западне народе, који обоготворавају човјека коме је дах у носу, који је пролазно и ништавно биће. И клањају се пролазности, ништавилу, лажној човјечности, лажном хуманизму… Јер, ако хуманизам није теохуманизам, богохуманизам, ако човјечност није богочовјечност, и у времену и у вјечности кроз Исуса Христа, онда је проклет дан у којем се рађа човјек”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 15. фебруара 2020. године, на дан када Света Црква прославља празник Сретења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборној цркви светог Ђорђа у Крушевцу, а уз саслужење свештенства ове свете цркве и молитвено учешће верног народа града Крушевца. Послушајте беседу ОВДЕ

На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини. Звучни прилог радија Светигоре Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже: „Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.” У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други. Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Извор: Радио Светигора

Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар Обрезања Господњег) Обрезање Господа нашег Исуса Христа Емисија о богослужбеним особеностима празника Обрезања Господњег (радио Беседа) Тајна празника: Обрезање Господње (ТВ Храм) У сусрет празнику: Обрезање Господње (радио Беседа) Беседа протосинђела Павла на празник Обрезања Господњег Катихета Бранислав Илић: Христе Боже, који си обрезан у осми дан, слава теби! По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар Светом Василију Великом) Свети Василије Велики, Архиепископ Кесарије Кападокијске Емисија о богослужбеним особеностима празника светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске (радио Беседа) Житије Светог оца Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на празник Св. Василија Великог изговорена 1967. године у манастиру Ћелије Митрополит Амфилохије: Свети Василије Велики бранитељ истинског учења Цркве Божје! Литургија Светог Василија Великог Емисија Светотајинско богословље: Литургија Светог Василија Великог (радио Беседа) Анафора Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске Хришћански траг: Свети Василије Велики (ТВ Храм) Катихета Бранислав Илић: Свети Василије Велики – богоносни светитељ Свети Василије Велики: О богатству Свети Василије Велики: Утеха болесноме Свети Василије Велики: Прва беседа о Великом посту Свети Василије Велики: Друга беседа о Великом посту Свети Василије Велики: Изненадна непогода Свети Василије Велики: Беседа о благодарности Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни. О Царским часовима на Бадњи дан Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче... Бадњак - Бадњи дан Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо: О слављењу Божића Свети владика Николај: О благом дану Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Бадњи дан Епископ жички Хризостом: Беседа на бадњи дан Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 6. јануара 2020. године, на Бадњи дан, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Прилог радија Слово љубве Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствоваће богослужењима на Бадње вече и Божић у храму Светог Саве на Врачару На Бадње вече, 6. јануара 2020. године у 16 часова, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствоваће паљењу бадњака на платоу испред храма Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх ће служити свечано бденије у крипти храма Светог Саве. На Божић, 7. јануара 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве са почетком у 9 часова. Извор: Инфо-служба СПЦ

На данашњи дан, 4. јануара 1494. године из штампарије на Ободу, коју је основао Ђурађ Црнојевић, изашли су први примјерци Октоиха првогласника, прве ћириличне књиге код Јужних Словена. Из те су штампарије изашле још четири књиге: Октоих петогласник, Псалтир, Требник (молитвеник) и Четворојеванђеље. Главни штампар, у тој првој државној штампарији на свијету, био је јеромонах Макарије, кога сматрају родоначелником јужнословенског штампарства. Претпоставља се да је штампарску вјештину учио у Венецији. Његови ђаци били су Божидар Вуковић Подгоричанин и његов син Вићенцо Вуковић, који су наставили штампарску дјелатност у Венецији. Макарије је на крају поговора Октоиха записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године. Иницијатор штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Црне Горе налазио од смрти свога оца, 1490. године до 1496. године. У предговору и колофону Октоиха првогласника Ђурађ говори устима свога штампара и рукодјелника Макарија, да га и на штампање те књиге нагони љубав према Цркви и туга због велике пустоши коју су Турци нанијели, поред осталог, управо манастирским, црквеним библиотекама. „Видјевши… цркве без светих књига што су их агаренска чеда усљед гријехова наших разграбила и поцијепала, узревновнах уз помоћ Светог Духа и саставих форме на којима за годину дана осморица људи израдише Октоих прва четири гласа, на славослов Богу укрепитељу нашем“… Црна Гора је остала без књига и Ђурађ Црнојевић користи проналазак штампе да тај недостатак у последњем часу државне самосталности бар донекле отклони. Ђурађ Црнојевић је био образован човјек и љубитељ књиге, свјестан да књига има вјечни смисао и значај. Изум технике, штампарију за печатање књига подарио је своме народу као настављач и наследник славних претходника. Највероватније је Цетињски манастир тек средином 1492. године постао стјециште штампарских мајстора. Појава штампарије у последњој слободној држави на Балкану која је одољела турској најезди, штампање православних богослужбених књига и њихова дистрибуција у околне крајеве, указује на жељу да се допринесе очувању националне и вјерске свијести поробљених народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Прилог Радио-Светигоре (емисија "Културни магазин") Прилог Радио-Светогоре (емисија "Љетопис") Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље. Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Поводом данашњег спомена на дан рођења великог чудотворца острошког, доносимо песму Данице Црногорчевић о Светом Василију: Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обавио је јутрос велико освећење манастира Светих архангела у селу Прекобрђе у Доњој Морачи и потом у њему са свештенством Митрополије црногорско-приморске служио Свету архијерејску литургију. Владика је у току богослужења настојатељицу манастира монахињу Ирину одликовао чином игуманије са правом ношења крста. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је данашњи дан најдивнији који се десио у Прекобрђу. Звучни запис беседе „У њему се сабирају сви дани и сва збивања кроз историју на овом мјесту. И међу становницима Прекобрђа и шире од њега, и онима који су одселили одавде у било које мјесто земаљскога шара. Дан када освећујемо овај свети храм, који је задужбина нашега Милана Вујисића, за покој душње његовог сина Зорана. Али, не само то. Него се Милан удостојио да овдје похрани земне остатке великога војводе Богића Морачанина, војводе цара Душана, сродника благородне лозе Мрњавчевића“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Прекобрђе чекало стољећима да доживи овај дан и догађај. „Чекао је толико времена и војвода Богић Морачанин да и он нађе покоја у овоме светоме храму. То је благослов и за њега и за свеукупно његово потомство. Преко тридесет братстава се родило из светог благороднога коријена Богића Морачанина“, подсјетио је он. Казао је да то потомство вјековима брани овај крај од сваког насиља. „И данас брани, а највећа одбрана је управо овај свети храм који обнавља све оно изворно памћење и историјско сјећање на све оне најугледније људе који су овдје кроз вјекове живјели. У исто вријеме, обнавља и наше савременике вјером у живога Бога Исуса Христа. Враћа их Божјем путу, једином путу који води у живот вјечни“, поручио је Владика. Казао је да Црна Гора данас хоће своју будућност да гради на братоубилаштву. „А само тамо гдје је истинско богољубље, тамо је и истинско братољубље. Зато подизање ове светиње има огромни значај, за све оне који су се отуђили од живога Бога, од Божије љубави и од братске љубави – да се врате Богу и једни другима, да по заповијести Христовој опросте једни другима, да се братски загрле на начин као што се грле наша небеска браћа Свети архистратизи Михаило и Гаврило и остале небеске силе“, рекао је Владика Амфилохије. „Нека Господ благослови нашега Милана, нека Господ благослови његово потомство, нека Господ благослови његове претке, а благосиља их Господ преко овога великог и светога дјела, светога храма Светих архистратига Михаила и Гаврила“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач, а онда је ктитор ове светиње Милан Вујисић свечано предао манастир Митрополији црногорско-приморској. Изјаву о предаји је у његово име прочитао свештеник Лека Вујисић. Митрополит Амфилохије је господину Вујисићу уручио орден Светог краља Милутина, којим га је, на Владичин предлог, одликовао Свети архијерејски синод Српске православне цркве „за ктиторску пожртвованост и изградњу манастира у Прекобрђу“. Светковина у Прекобрђу завршена славском трпезом хришћанске љубави. Изградња храма у Прекобрђу започета је 1996. године, трудом Милана Вујисића, за покој душе његовог сина Зорана, сахрањеног у храму. Војвода Богић Морачанин, био је сахрањен прије више од пет вјекова у гробљу Засједица, на Петровој равни у Прекобрђу, а његове земне остатке похранили су његови потомци с благословом Митрополита Амфилохија, у мермерни саркофаг у манастирском храму Светих архангела, на Аранђеловдан 2006. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светим евхаристијским сабрањем у Цетињском манастиру Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прославио је данас, 21. новембра, на Аранђеловдан, своју крсну славу. Високопреосвећеном владици Амфилохију на Лутургији су саслуживали Његово високопреосвештенство Митрополит бориспољски и броварски Украјинске цркве Московске патријаршије г. Антоније, свештенство и монаштво, уз молитвено учешће великог броја вјерних. Прилог радија Светигора У име Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, владика Антоније је данас за подршку канонском православљу и јачање међуцрквених веза Архиепископу цетињском г. Амфилохију уручио високо одликовање Украјинске цркве орден Рођење Христово. У току Литуругије крштене су и миропомазане нове слуге Божије: Петар, Василија и Михаило. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је поручио да су Свете небеске силе призив нама људима да будемо као Ангели на небесима по свом животу и да свој живот усагласимо за њиховим животом. Владика је истакао да данас прослављамо Свете небеске силе, нашу небеску браћу које је Бог створио – Свете Херувиме и Серафиме, Престоле, Господства, Силе, Власти, Архангеле и Ангеле. Они благовјесте вољу Божију и откривају тајне Божије на земљи кроз вјекове, казао је владика и подсјетио да су они тајне Божије откривали древним пророцима, а у Новом завјету, Архангел Гаврило је открио тајну Пресветој Дјеви да ће родити Сина и да ће му наденути име Исус, јер ће Он бити Спаситељ свега свијета: „Те Архангеле, и Ангеле, и небеске силе прослављамо и радујемо се што нијесмо сами на земљи, што земља није једино обиталиште словесних бића, него је и сва бесконачна васиона препуна Божије творевине словесних бића – Св. Архангела и Ангела, који су наша духовна браћа. Призвани смо да и ми као што они поју пјесму око Престола Божијег – Престола све светија, како га назива Ловћенски Тајновидац, појемо пјесму: Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја.“ Даље је владика објаснио да су Ангели ту пјесму запојали на призив Св. Архистратига Михаила на небесима, када се Луцифер, један од архангела, одрекао Бога и кренуо да ратује и против Бога, као творца и сведржитеља, и против себе и Божанске творевине. Архангел Михаило је ријечима Станимо добро позвао све Небеске силе архангелске и оне су се супроставиле и побједиле демонске силе. „Као што се догађало на небесима, тако се и овдје на земљи то догађа.Томе свједоче и Свети апостоли када их је послао Господ да проповједају Јеванђеље, а они се вратили и рекли Господу: И демонске силе нам се потчињавају. Дар Божији! Те силе и снаге Божанске свјетлости и истине су призив и нама људима да будемо као Ангели на небесима по свом животу и да непрекидно појемо Богу живоме и истинитоме пјесму вјечну и непролазну, и свој живот усагласимо за животом Светих небеских сила.“ Подсјетио је владика да и на монашењу монах прима ангески чин, те је призван да буде сличан Небеским ангелским силама, не само да живи по ангелском лику, него да има и лик Светих архангела и ангела. „То важи и за све оне који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, то важи и за нашега новокрштенога Петра, Василију и мога кума Михаила. И они су призвани да буду анђели Божији. Да Господ благослови све нас, и да небеске силе освећују и просвећује све људе и просвете све земаљске народе и призову их на крштење у име Оца и Сина и Духа Светога, на ново рођење Духом Светим и водом. “ Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је тјелесно рођење за пролазност, за смрт и ништавило, а рођење у Тајни крштења је рођење за вјечни, непролазни живот. „Човјек кроз Тајну крштења задобија дар вјечнога, непролазнога Божанскога живота, постаје заиста дјете Божије и носи на себе лик живога Бога, примивши у себе Духа Светога – Духа вјечнога живота и непролазнога.“ На крају Литургије благосиљани су славски приноси и Митрополит Амфилохије је још једном пожелио свима срећан празник Сабор Светог архангела Михаила и осталих бестјелесних сила, а данашњим свечарима крсну славу. Истакао је да данас имамо посебну радост и благослов Божији што је са нама Високопреосвећени Митрополит Украјинске цркве г. Антоније који нам доноси благослове Светих кијевских Антонија и Теодосија и свих дивних подвижника у Украјини који су Бога прославили и за Христа пострадали, гдје се и данас страда од безбожника који нападају Цркву Божију и покушавају да разоре њено јединство: „То је оно што се данас догађа, а покушава се и овдје код нас, али у Украјини још снажније изражено. Даће Бог и Свети Божији људи и Небеске силе да Црква Божија као што је опстала и кроз сва гоњења кроз историју 2000 година, остане јединствена и у ова наша времана.“ На крају сабрања Митрополит Антоније је Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију у име Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, уручио високо одликовање Украјинске цркве орден Рођење Христово. У своје лично име драгога брата у Христу владика Антоније је даровао иконом Ангела хранитеља и књигом о старцу Авакуму из Закарпатске Русије, упућујући ријечи пуне љубави вјере и наде да ће Господ побједити демонске силе и оне који пријете да разоре јединство Цркве православне. „Ви сте већ рекли да (у Украјини) данас Света Православна црква преживљава разне сложене ситуације. То је због тога што Црква Христова пребива у истини, а лукави дух, дух овога свијета и дух злобе бори се увијек с истином, бори се с Христом Богом“, рекао је Владика Антоније. Рекао је да се радује што може лично да честита Митрополиту Амфилохију Крсну славу. „Нажалост, ми смо свједоци кризе у православљу. Свјетске силе покушавају да раздробе Тијело Христово, покушавају да посију у нашим душама злобу, злобу и смутњу међу руским и украјинским народом, међу словенским народима и грчким народом. Драги Владико, преносим вам искрене и топле поздраве од Блажењејшег Митрополита Онуфрија, предстојатеља наше Украјинске православне цркве, од нашег епископата, који, нарочито у задњих пет година, трпе ненавист и злобу, када наши храмови крваре, када наше просте људе силом изгоне из храмова“, казао је он. Владика Антоније је додао да од нас људи зависи хоћемо ли се или нећемо спасити. „Драги Владико, имам велику част да вам у име нашег предстојатеља уручим ово високо црквено одликовање наше Украјинске православне цркве за подршку канонском православљу и јачање међуцрквених веза“, казао је Митрополит Антоније. У име Митрополије, владика Амфилохије је Високопреосвећеном Митрополиту Антонију даривао крст и панагију. Заједничарење је настављено за славском трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у својству предсједника Његошевог одбора Матице српске, вечерас је у Подгорици отворио и благословио благородно вече одржано поводом 13 . новембра – Дана Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, посвећено 800. годишњици наше Светосавске цркве. Ово треће вече манифестације „Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“ у Књижари Матице српске у Подгорици почело је молитвом „Оче наш“, коју је отпјевао оперски пјевач Оливер Њего. Високопреосвећени Митрополит је у свом обраћању истакао да су фреске, чија је изложба (копије фресака) уприличена вечерас, најдивније опипљиво и видљиво свједочанство 8 вјекова наше Цркве од времена њеног оснивања и од времена оснивања Зетске црногорске митрополије, а исто тако и послије устоличења Светога Саве у Архиепископији жичкој: „Значајан догађај и значајно подсјећање. Нарочито овдје код нас у Црној Гори је значајно да то обиљежимо с обзиром да се овдје код нас поново повампирила она племенска свијест против које се борио Свети Петар Цетињски тражећи помирење међу закрвљеним црногорским племенима.“ Владика је подсјетио на велика дјела светородне лозе Петровића, од владике Данила до владике Василија, владике Петра Првог и Петра Другог Ловћенског Тајновидца, и великог краља српског краља Николе Петровића. Нагласио је да је и краљ Никола уграђивао себе и преко оне химне, једине праве химне црногорске, за ослобођење Косова и Призрена, и да је у старим данима потписао капитулацију, одрекавши се тиме својих савезника, који су ратовали против Аустроугарске и Њемачке, очивидно из бојазни да ће се догодити оно што се догодило, али и из властољубља. „То су били велики творци, градитељи тога духа јединства, духа љубави, заједнице, заједништва међу братствима и племенима у Црној Гори, а и шире од Црне Горе, на просторима нашег Светосавског народа. Сада се у наше време повампирио тај дух племенски разрачунавања, под другим видом, начелима и принципима, па је зато добро да подсјећамо на то што нас чини људима, на оно што је уграђено у наше биће, на оно чиме смо постали једини здрави јединствени културни народ“, поручио је Митрополит Амфилохије. Проф. др Јелица Стојановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, идејни творац ове манифестације, подсјетила је да ово друштво већ трећу годину прославља свој дан – 13 новембар. „Овај дан прослављамо свечано, радосно организујући у оквиру Дана Матице разноврстан и богат програм сјећањем на најважније и најславније што нам је српско наслеђе подарило на широким просторима гдје вјековима живи српски народ, наравно, и на свим просторима који су у саставу данашње Црне Горе.“ Професорица Стојановић је казала да се имамо чега сјећати и да имамо нашта бити и поносни: „Прије двије године обиљежили смо 1847. годину јубилеј који носи симболику побједе Вукове реформе и појављивања Горског вијенца. Прошле године било је 200 година од када је штампан Српски рјечник Вука Стефановића Караџића, 100 година великог српског страдања жртва и побједе у Првом свјетском рату. Ова година слави вјековно, ванвремено и свевремено, вјечно – 800 година аутокефалности Српске цркве као Божијег изданка, али изданка који је накалемила светородна лоза Немањића и њен најљепши син и отац Свети Сава.“ Присутни су имали прилику да уживају у музици у извођењу оперског пјевача Оливера Њега уз клавирску пратњу господина Зорана Тутуновића, као и да погледају изложбу копију фресака коју су урадили сликари: Момир Кнежевић, Мирко Тољић и Вељо Станишић. Они су копирали фреске из Пивског и Морачког манастира, а има и једна копија фреске из манастира Градиште. О значају тог рада и ауторима изложбе говорио је проф. др Слободан Раичевић. По устаљеној пракси на свој Дан Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори објавила је и имена својих нових чланова: професор филозофије Драган Бојовић, доктор филозофије Душан Игњатовић, господин Милорад Кадић, магистар историје Радован Фемић и љекар интерне медицине Вук Канкараш. Најављени су и нови пројекти Матице међу којима је и капитално остварење, изложба „Црна Гора – језик, народ и религија“, коју припрема Јована Маркуш, а ликовно обрађује сликар Мирко Тољић. За Дан Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори 2017. године проглашен је 13. новембар дан рођења Петра II Петровића Његоша, првог члана Матице српске са простора данашње Црне Горе. Поводом обиљежавање Његошевог рођења и ове године Матица је организовала ширу манифестацију разноврсног програма који у Његошевском духу репрезентује српску културу, историју и духовност. Овогодишња манифестација „Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“ почела је 8. новембра предавањем на тему „Постанак краљевства и архепископија српских и поморских земаља Немањића“ које је у Парохијском дому у Никшићу одржао др Срђан Пириватрић, а настављено 11. новембра предавањем проф. др Маје Анђелковић о Студеничком типику Светог Саве и Студеничком културном наслеђу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након вечерње службе, у Његошевој сали на Цетињу, књижевник Новица Ђурић, поздравио је окупљене изразивши радост што се пружа прилика да Његошеви дани почну овдје на Његошевом прагу. Такође је изразио захвалност јер писци у Црној Гори имају Удружење књижевника Црне Горе као стециште, а имају и митрополита Амфилохија као најстаријег и најважнијег члана, без кога не би опстали као удружење. Након њега је књижевник Милутин Мићовић поздравио присутне у име Књижевног друштва „Његош“. Мићовић је нагласио да је ово јединствено књижевно окупљање, које за разлику од свих других, почиње молитвено, у манастиру, готово у пештери, а не у великим салама. „Имамо привилегију да смо на мјесту гдје су рођени и Горски вијенац и Луча микрокозма, која освјетљава дубине човјекове, а то је јединственост у читавој поезији“, рекао је Мићовић. Истакао је да је човјек искра у прашини и луча, те да требамо да знамо да је Његош сматрао да човјек има могућност да додирне небеске тајне, само искра и луча треба да се разгори. „Црна Гора, као мјесто са својим силама противрјечним, тјера нас да увијек и изнова сагледавамо Његоша, који је најдубљи опитник, зналац чији је егзистенцијални доживљај доживљен пуноћом бића и пуноћом тајне језика“, нагласио је Милутин Мићовић указавши на важност и актуелност Његошеве мисли за нас у Црној Гори данас. Мићовић је такође најавио да Његошеви дани почињу промоцијом најмање његове књиге, Биљежнице. Она јесте најмања, али је изњедрила све друге Његошеве књиге: „Свако словце Његошево је важно, а чини ми се да је све важније, што идемо даље кроз вријеме и у будућност. Тако је Његош наш савременик и један од најмодернијих и најактуелнијих свјетских пјесника.“ Књижевник из Косовске Митровице, Новица Соврлић, подсјетио је присутне на ријечи великог пјесника који је рекао да је српски језик једна и једина наша отаџбина, непобједива и недјељива. Ради великог труга и прегалаштва Митрополита Амфилохија, који непрестано води бригу о народу Косова и Метохије, Соврлић је уручио Владици чланску карту Удружења књижевника Косова и Метохије и макету манастира Грачанице. Такође је изразио чврсту наду и дубоко увјерење да је сјеме доброте у човјеку неуништиво, те као такво мора да да плодове. Услиједила је промоција новог издања Његошеве Биљежнице, о којој је, као и о осталим Његошевим дјелима, говорио књижевник Радомир Уљаревић. Нагласио је да је Митрополит Амфилохије заправо открио свима њима ову Његошеву књижицу, књигу његових узгредица, мисли које је у ходу записивао и из којих су никла нека највећа његова дјела. Баш у биљежници, Његош је први пут описао осјећање ништожности, полазеће његово осјећање, полазна тачка. „Листајући ове Његошеве узгредице у овој књизи, само још јасније наслућујемо како је Његош проницао у бескрајне дубине космоса. Књига Митрополита Амфилохија нам на нов начин отвара очи за читање Биљежнице, као и Луче, Горског вијенца, указује да у Његошу налазимо највиши исказ свога духовнога постојања“, нагласио је Уљаревић. Он се такође осврнуо и на позитивне реакције које изазива превод на руски језик, међу критиком као и међу читаоцима. „У овом издању Биљежнице сам одабрао оне мисли које садрже Његошево пјесничко стваралаштво, као и неколико веома важних пјесама“, рекао је, у свом представљању ове књижице, Милутин Мићовић. Најавио је сјутрашњи разговор о Његошевом служењу небеске литургије, литургије космичког свејединства, тајни која прожима сву твар, тајни свесветија, о чему је највише размишљао и писао Митрополит Амфилохије. Књижевник Мићовић је упознао присутне садржајем ове књиге. Митрополит Амфилохије је говорио о свом првом сусрету са Биљежницом и о предавању студентима 1968. године, а након његовог представљања, услиједило је обраћање пјесника који су говорили своје стихове. „Морам да признам да, читајући Биљежницу, још тада сам схватио да све оно што је Његош касније написао, и Горски вијенац, и Луча микрокозма, да је већ све то у његовој Биљежници започето. У њој је садржана основа свега тога. У овим његовим мислима, у овим записима, налази се сва његова поезија“, рекао је Митрополит. Он је такође изразио радост због превода Биљежнице на руски језик, нарочито јер су тамо похрањени и Његошеви записи који су настали за вријеме његовог боравка у Петрограду. Након Митрополитовог осврта на ново издање и превод Биљежнице, услиједило је обраћање окупљених пјесника који су говорили своје стихове. Пјесници који су произносили и образлагали своје стихове су: Јурај Куњијак (Словачка) Ранко Јововић (Црна Гора) Милица Краљ (Црна Гора) Ђорђе Брујић (Црна Гора) Перивоје Поповић (Црна Гора) Илија Лакушић (Црна Гора) Бећир Вуковић (Црна Гора) Веселин Ракчевић (Црна Гора) Новица Соврлић (Косово и Метохија, Србија) Нађа Попова (Бугарска) Живојин Ракочевић (Косово и Метохија, Србија) Благоје Баковић (Србија) Мирослав Алексић (Србија) Јелизавета Курјанович (Њемачка) Живорад Недељковић (Србија) Зоран Костић (Република Српска) Љубиша Симић (Њемачка) Ханес Виоралом (Аустрија) Славомир Гвозденовић (Румунија) Лучиану Алексиу (Румунија) Након пјесничког дијела вечери, разговор је настављен уз послужење које је припремила братија Цетињског манастира и Црквена општина Цетиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска