Претражи Живе Речи Утехе

Ваздухопловци са батајничког аеродрома молитвено обележили Дан сећања на жртве НАТО агресије на нашу земљу, међу којима је било и доста њихових колега, јер, "Нико није рекао нећу" Великим словима исписан, данашњи новински наслов. Поносно се истиче међу бројним данашњим првим странама српских новина. Изборио се часно за своје насловно место, међу насловима који нас данима замарају и воде у бесконачну расправу. Овај наслов пуно више говори од свих других наслова, наслов пун емоција, прикривеног бола целог народа, храброг узвика војника и беспомоћног вриска жртве. Данашњи наслов у сваком грађанину ове земље буди сиву и тешку тугу у срцу. Односи нас на тренутак у прошлост уз дубоки уздах у грудима сваког од нас. Уздах који прати слика потпуног мрака, сирена које парају небо и разарања које не оставља ништа за живот после. Буди у нама давно заборављену беспомоћност невине жртве. Жртве која поносно стоји на пролећној ливади и чека ударац насилника из мрака. На тренутак покрену се слике из тих дана, слике погинулих, слике хиљада наших безимених суграђана, великих хероја који су то постали у тренутку експлозије и одласка у вечност. Нико их није питао да ли желе да постану хероји и одлете у вечност светлости на хоризонту. Нико их није питао да ли желе да оставе своје најмилије у сузама. Нису им дозволили да се опросте од своје породице, мајки, очева, деце, пријатеља. Нико их није питао да ли желе да одрасту, да ли желе да осете укус првог пољупца, да ли желе да се веселе рађању новог живота, да ли желе да створе бољи свет. Нису их ништа питали. Нису им ништа дали, а све су им узели. Људи из мрака. Људи који су због своје тренутне користи одлучили да из мрака дођу у наше животе и разарају, пале, убијају и коначно победе са бакљом уништења у руци. Колико таква њихова одлука има вредност? Има ли уопште цену? Може ли да се плати? Да ли су задовољни и сретни након свега!? Питања за сваког од њих. Сигуран сам да ће одговоре давати оног дана кад буду напуштали овај овоземаљски живот. Без тих одговора сигурно неће доћи на место где стоје мала Милица, Оливера, Мирослав, Јулијана и бројни други. Враћамо се погледом на наслов пред нама. Сви ми, пред тим насловом издвајамо се на тренутак у свом свету, као јасни знак сведоцима поред нас, како је било тешко тих дана. Како је било тешко живети у овој земљи и шта је свако од нас натеран да види и доживи. Однесени тако у даљину непознатог, бивамо разбијени као таласи на стени непознатог мора. Тешке мисли притисну нам срце и полако крећемо назад у реалност данашњице, у живот са нашим вољенима. Враћамо се у стварност, враћамо се животу и испитивачким погледима наше радознале деце, унука. Станемо тако, иако журимо за неважним стварима и увек изговоримо по коју реченицу о тим данима, о тим тешким временима. Говоримо нашој деци, нашој будућности. То је наш дуг према онима којих нема поред нас, дуг према великим жртвама које су дате тих дана, жртвама датим да би ми данас живели у миру. То је наша обавеза према онима који не могу да испричају своју бол својим наследницима. Свако од нас исприча своју јединствену причу, никад записану, покаже руком на део града који је срушен и исприча како је леп био пре уништења. Исприча како је леп живот био пре тог дана, онда исприча како је било тог дана. Покуша да опише свој болни утисак, бол који је доживео, сузу коју није испустио и жртву коју је видео. Гледа у своје руке које су биле беспомоћне да се одбране од удараца из мрака. Гледа у руке које би дао за будућност своје деце. И на крају увек застанемо и пар секунди ћутимо. Тада тишина говори више од речи. Тих пар секунди, нико не може да опише. Нити велики Добрица Ћосић нити речити Матија Бећковић нити разборити Владета Јеротић. Увек у тим тренуцима, одлучимо и да ублажимо истину јер наша деца то не би могла све да схвате, а не треба им тровати душу са туђим отровом. Отровом давно просутим са неба наше лепе Србије. Тек након тога можемо наставити својим путем. Тако полако, лењо пролазе године. Једна за другом. Слике патње би да побледе, сирене уништења би да се утишају, али свако од нас их носи у срцу и уткане су у нас као својеврсни генетски код нашег народа. Генетски код испреплетан са болом доласка нашег народа на ову светску ветрометину, испреплетан са Косовским болом победе у поразу, испреплетан са Карађорђевим болом устанка или уништења, испреплетан са болним победама на Церу и Колубари, смрзнутим болом беспућа Албаније и болним сазнањем напуштености на обалама Албаније. Тај бол памти и прославе Васкрса са Немачким бомбама 1941. године, али и Васкрса са Савезничким бомбама 1944. године. Подсетили су нас и 1999. године, како знају да нам честитају Васкрс. Болни Васкрси и бомбе са порукама. То се напросто не може заборавити. Постало је део свих нас, део нашег народа. Свако од нас носи хиљадугодишњи бол нашег народа и само му придодаје бол 1999. године. Ове године наш бол је постао пунолетан. Да је други повод, славили би до дубоко у ноћ. Позивали би пријатеље и кумове. Славили би живот и напредак. Боље сутра које долази. Наш пунолетни бол је сећање на велико зло које је дошло из мрака, ударило у наше животе и преполовило их на два неједнака дела. Сви ми сведоци тих догађаја имамо половину пре и половину после. Нису никако једнаке. Једна носи лепоту живота и стварања. Укусну слаткоћу првог пољупца, осмех, трешњин цвет у парку, лепоту мирног живота. Друга половина је наметнута и представља живот после дог дана. Живот на који си натеран да живиш или да се одселиш у неку далеку земљу и натераш себе у души да си тамо сретан. Тамо негде далеко. Дошао је и данашњи 24-ти март, посебан дан за све нас на аеродрому Батајница. Сваког од нас сведока тих догађаја. Док полако облачимо плаву униформу, везујемо кравату и намештамо шапку, у мислима смо у 1999. години. Враћамо се у дан када је све почело. Видим у канцеларији поред себе све моје пријатеље, колеге и саборце. Видим одлучне погледе мојих ваздухопловаца да нема одступања пред силом непријатеља. Видим храбре војнике који ће бранити свој народ до последњег у строју. Видим искрене осмехе младости јер знамо да је истина на нашој страни и да ће једног дана истина победити. Видим и оне који више нису међу нама. Разредио се строј бранилаца Србије. Неки часно дадоше животе у рату, други нестадоше у животу после њега, бројни нас напустише у заслуженој пензији. Сваког марта све нас је мање, али то не значи да истина о тим херојским данима бледи и да се прича о тим херојима заборавља. Поносно и данас корачам према месту где је све започело. Месту срушене команде 204. ловачког авијацијског пука. Команди пука, која је прва подигнута на пустој ливади далеке 1951. године. Великој команди која је одувек била централна грађевина аеродрома Батајница, својеврсни камен темељац овог аеродрома. Команда ловачког пука, представљала је одувек срце ловачке авијације, свих пилота ловаца, бедем ваздушне одбране престонице. Кроз ту Команду прошле су стотине и стотине најбољих пилота, пилота пробраних, храбрих, одлучних и надасве верних отаџбини и свом народу. Сви заједно као један годинама су летели, летели да као поносни орлови чувају свој део неба, небо Отаџбине. Годинама је Команда пука, красила слику аеродрома Батајница и била је својеврсни светионик свих ваздухопловаца и кад су полетали са свог аеродрома и кад су се враћали. Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи, била је Команда 204. ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код бројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичара и војника. Пробудио је безимене Синђелиће. Поносно на плавој блузи данас носим и медаљу учесника у рату 1999. године. Поносан сам на њу и због себе и због оних који данас не корачају поред мене. Носим је због свих нас. По томе се препознају и непознати војници ратници. Показује младим колегама да су сви ови седокоси ваздухопловци из строја, били на месту где је требало кад је отаџбина била у опасности. Данас смо поносно открили на темељима бивше команде и нови споменик. Споменик посвећен нашим палим ваздухопловцима. Нашем Зорану и Миленку. Данашњи дан поделили смо са њиховим породицама. У тишини, уз упаљене свеће и топле речи подршке. Испред окупљеног строја свих ваздухопловаца са аеродрома Батајница, парастос је одржао Архијерејски намесник старопазовачки протојереј ставрофор Миле Јокић и ђакон Светогор Сандић уз нашег бригадног свештеника презвитера Предрага Докића. У бројним новинама, данас ће стајати кратак текст као информација. ВЕЋ ТРАДИЦИОНАЛНО, НА АЕРОДРОМУ БАТАЈНИЦА И ОВОГ 24. МАРТА, ОДРЖАН ЈЕ ПАРАСТОС ПОГИНУЛИМ ВАЗДУХОПЛОВЦИМА ТОКОМ НАТО АГРЕСИЈЕ НА САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ГОДИНЕ. Ову причу данас сам написао због свих нас из рата 1999. године. Бројних безимених војника и цивила. Да се истина о херојским данима не заборави, да се хероји Зоран и Миленко не забораве, да се бол нашег народа разуме и поштује и у данашње време. ПРВИ У РАТУ, ПРВИ У МИРУ! Поносни припадник 204.ваздухопловне бригаде заставник 1 класе Саша ЈОВАНОВИЋ

У оквиру активности којима се у Министарству одбране и Војсци Србије обележава Дан сећања на страдале у НАТО агресији, данас су постављене лансирна рампа 5П73 и ракете 5В27Д/У у екстеријеру Војног музеја на Калемегдану. Лансирна рампа и ракете припадају борбеном комплету ракетног система С-125 (НЕВА – САМ3), којим је оборен авион „Ф-117“, током НАТО агресије 1999. године, и постављени су као музејски предмети који ће сведочити поменутом догађају. Представљању експоната присуствовали су државни секретар у Министарству одбране Ненад Нерић, представници Министарства одбране и Војске Србије, чланови борбене послуге 3. ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде противваздухопловне одбране Војске Југославије који су оборили „невидљиви авион“ и бројни посетиоци. Државни секретар Нерић рекао је да „није лако сећати се тешких тренутака и отварати старе ране, јер постоје оне које никада не зарасту, као и моменти који никако не могу бити заборављени“. – Иако се тај период чини далеким, многима од нас успомене су још свеже. Нека овај музејски експонат симболизује живот свих оних који нису више са нама. Почаст коју одајемо страдалим војницима, полицајцима и цивилима нека буде неми сведок трагичних догађаја. Наша је дужност и обавеза, због нараштаја који долазе, да тешке тренутке бомбардовања сачувамо од заборава кроз обележавање 24. марта и да очувамо успомене на оне који нису више са нама у жељи да се такво време више никада не понови, рекао је Нерић. Према његовим речима, постављањем тог ракетног система у екстеријер сталне изложбене поставке Војног музеја „богатимо нашу баштину још једним будућим културним добром које ће моћи да види, како наша, тако и страна јавност“. – Дозволимо времену да лечи ране. У томе нас не спречава сећање на жртве НАТО агресије 1999. године. Нека претрају своје време, јер су своје битисање причврстили у бескрајан ланац онога што ми наслеђујемо, истакао је државни секретар Нерић. МОРС

Завршена је изградња и унутрашње опремање Храма Васкрсења Христовог и Новомученика Руских у московском Сретењском манастиру. То је још један Храм на Крви, будући да се налази у непосредној близини злогласне тамнице Лубјанка. Фотографије предивног новог храма можете да погледате овдје: Његова светост московски и сверуски патријарх господин Кирил благословио је освећење Храма на дан Вазнесења Господњег 25. маја о.г. када ће бити обиљежена и десетогодишњица васпостављања јединства Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве. Прва литургија у простору испред храма биће одслужена 15. марта, а њен историјски значај објашњава у писму пастви епископ јегоровски Тихон (Шевкунов). Извор:http://www.pravoslavie.ru/101727.html Драга браћо и сестре! Када смо приступили изградњи Храма посвећеног Васкрсењу Христовом и Новомученицима Руским, спремали смо се да у њему одржимо прво богослужење на стогодишњицу почетка руске смуте (преврата). 2. марта 1917 (15. марта по новом календару) револуционари су принудили Господара-Страстострепца Николаја II на одрицање од престола. Сто година касније ми дочекујемо тај дан осмишљавајући своју историју, пређени пут и прослављајући Новомученике и Исповједнике Христа Спаса. /.../ По благослову Свјатејшег патријарха, на тај дан, 15 марта о.г., одржаће се прва литургија испред храма у простору предвиђеном за спољашње служење. То је и дан јављања Иконе Мајке Божије "Державнаја" и сриједа када се по обичају Сретењског манастира Литургија Пређеосвећених дарова служи увече од 18 часова. Како ова литургија подразумијева и земне поклоне, можете понијети простирку за кољена какву користе браћа старообредници. Они који желе да се причесте треба да се, по црквеном уставу, уздржавају од узимања хране и течности од поноћи, а у случајевима нарушеног здравља од поднева тог дана. Епископ јегоровски Тихон View full Странице

У Петрограду ће се 19. фебруара 2017. године провести догађаји посвећени Међународном дану православне омладине. Главни догађај биће Литургија у Исакијевском саборном храму, а у наставку традиционална литија. Божанску службу одслужиће ректор Петроградске духовне академије Архиепископ петергофски Амвросије У богослужењи и у литију учествоваће православна омладина из преко 20 земаља: Русије, Украјине, Немачке, САД, Шведске, Канаде, Индије, Пољске, Србије, Грчке, Сирије, Кине, Јужне Кореје и др. Молитве и богослужења читаће се на црквенословенском, сиријском, грчком, енглеском, хинду и арапском језику. Светски дан православне омладине је установљен у јуну 1922. године, на 14. скупштини Светског православног омладинског покрета по благослову предстојатеља свих Православних Цркава. Последњих неколико година овај дан се у Петрограду традиционално обележава у Исакијевској саборној цркви. Током одржавања скупштине, а настојањем Петроградске духовне академије и сарадника Музеја Исакијевског собора, приређују се нарочита богослужења за децу и младе, уз учешће хорова из неколико држава, који ће изводити песме у складу с њиховим традицијама и на њиховим језицима, а такође хорови који су изводили старинске песме према рукописима из 17-19. века из Руске националне библиотеке, Библиотеке Академије наука, Државног историјског музеја, Руске државне библиотеке. Извор: Патриархиа.ру (превод Информативне службе СПЦ) Вести из сестринских цркава | View full Странице

За сваки дан:

Канал Балкан-инфо који се издаје за националистички, на дан Светог Саве избацује на свој канал видео клип за лажним, артемијевским "хороепископом" Максимом. Трабуњање о екуменизму, исмејавање са СПЦ, глупирање за медаљу. Лично, због свих тих квази-националистима ми се потпуно смучила та прича. Немам ама баш никакав однос према њој. Кад видим ко се све издаје за националисту и велике вернике, све губи било какав смисао.

На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни. Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста. http://www.mitropolija.com/badnji-dan/ View full Странице

У београдској касарни „Бањица 2” данас је свечано обележен Бадњи дан, где је након литије, уприличено и освештење и налагање бадњака. Литији су присуствовали министар одбране Зоран Ђорђевић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са сарадницима, а учествовали су и запослени припадници Министарства одбране и Војске Србије који раде у тој касарни. Бадњак је носио пуковник др Саша Милутиновић, начелник Одељења за веру у Управи за људске ресурсе Генералштаба. Литију је предводио епископ шумадијски и војни господин Јован уз саслуживање главног војног свештеника мајора Слађана Влајића. Уз честитку „Мир Божији, Христос се роди” обраћајући се окупљенима након церемоније налагања бадњака, владика Јован је, говорећи о значају овог великог православног празника, поручио присутнима да данашњи дан у њихова срца и душе унесе Христа и да се „он изнова и увек рађа у њима”. Бадњи дан, на сличан начин, обележава се данас и у другим касарнама Војске Србије. У Команди Копнене војске у Нишу, по први пут је одржан свечани обред освештења и паљења бадњака. Царским часовима, које је служио војни свештеник Команде Копнене војске капетан Ђорђе Димић, присуствовао је командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, као и бројни припадници ове команде. Уз традиционални хришћански поздрав „Христос се роди” командант Копнене воjске је поручио да је Божић најлепши хришћански празник – дан помирења људи са Богом, празник љубави и породице. У касарни „Топчидер” у Београду, након литургије у параклису Светог великомученика Теодора Тирона, положени су бадњаци у присуству припадника војске који раде у овој касарни и уз пригодну беседу команданта Команде за обуку генерал-потпуковника Ђокице Петровића.Света литургија служена је и у капели светог Симона Монаха, у нишкој касарни „Књаз Михаило” у присуству припадника Треће бригаде Копнене војске, 21. батаљона везе и Трећег батаљона војне полиције. Свету литургију служио је потпоручник Иван Ганић.Припадници команде и јединица Друге бригаде Копнене војске, на челу са командантом бригаде пуковником Жељком Кузмановићем, након свете литургије присуствовали су освештању и паљењу бадњака у Краљеву. Свечани обред освештања и паљење бадњака уз Свету литургију одржан је и у 21. пешадијском батаљону у касарни „Стефан Немања” у Рашкој. Литургији у храму Светог Нестора у команди Прве бригаде Копнене војске, коју је служио војни свештеник капетан Ђорђе Стојисављевић, присуствовали су командант бригаде бригадни генерал Жељко Петровић, припадници бригаде и многобројни гости. По традицији бадњак је унео командант бригаде. Припадници Четврте бригаде Копнене војске на челу са бригадним генералом Зораном Лубуром, рано јутрос су у близини Бориног брда код Врања, организовали сечење бадњака. Литургију у капели Светог Атанасија Великог у касарни „Први пешадијски пук књаза Милоша Великог” служили су војни свештеник потпоручник Ведран Костић и свештеник Епархије Врањске Дејан Шкарић. Вечерас ће део припадника са породицама учествовати у паљењу бадњег дрвета. Раније јутрос, НГШ, генерал Љубиша Диковић са члановима колегијума Генералштаба је у шуми крај Добановаца секао бадњак. Он се током дана сусрео са епископом војним и шумадијским г. Јованом. Генерал Диковић и епископ Јован су сумирали резултате рада органа верске службе у протеклој години, а било је речи и о планираним задацима у наредном периоду и даљем развоју верске службе, чија је намена омогућавање уставног права припадника Војске Србије на остваривање слободе вероисповести.Састанку у Генералштабу присуствовали су заменик начелника Генералштаба генерал-потпуковник Јовица Драганић, начелник Управе за људске ресурсе пуковник Саво Иришкић, начелник Одељења за веру у овој управи пуковник др Саша Милутиновић и главни војни свештеник мајор Слађан Влајић. МОРС/ПОУКЕ/М. Ракић