Претражи Живе Речи Утехе

Уколико је модернистички велики наратив секуларизације умногоме и потиснуо из јавног живота идеју бласфемије као атавистички реликт древне ирационалне прошлости, у постсекуларном свету, који ирационално признаје као ваљано, она се враћа на велика врата као сад постмодерни феномен. Свака идентитетска група има право на своју верзију реалности коју је изнова проблематизовано доводити у питање. Књига Данице Игрутиновић Свето и светогрђе у постсекуларној Србији представља изврсну интерпретативну, јасно контекстуализовану и примерима богату анализу појмова и пракси извођења светог и светогрђа у подручју постсекуларног друштвено-политичког окружја у Србији. Јасно мапирајући теоријска, али и перформативна подручја светог и светогрђа и излажући их критичком осврту у контексту њихове употребе у постсекуларном друштву, Даница Игрутиновић сучељава питање светости и светогрђа са питањима слободе – израза, мишљења, говора и, на крају, вероисповести. У овом смислу књига Данице Игрутиновић представља драгоцен допринос како анализи савремених културалних и супкултуралних пракси у домену религијског у Србији, тако и разумевању свакодневних, профаних, друштвених, политичких али и политизованих одговора на слободно изражавање у домену иконографије светог и/или веровања. Позиционирана на овај начин, књига Свето и светогрђе у постсекуларној Србији директно се надовезује на студије религије и студије културе, али може бити корисна и онима који се баве студијама антрополошких наука и другим ширим друштвеним и хуманистичким приступима савременој култури. Напослетку, књигу препоручујем и свима онима који се баве анализом савремених медијских и уметничких пракси, будући да ће у њој наћи већи број релевантних студија случаја, од којих многи припадају домену савременог ликовног и визуелног медијског израза. https://www.facebook.com/biblos.rs

Даница Црногорчевић - СВЕТОМЕ АРХАНГЕЛУ ГАВРИЛУ, музика - текст: Здравко Остојић, аранжман: Андреј Андрејевић - Песма за Благовести са новог ЦД-а "Господе, дођи" у издању Манастира Острог. СВЕТОМЕ АРХАНГЕЛУ ГАВРИЛУ, РОЂЕЊА СПАСИТЕЉА БЛАГОВЕСТИТЕЉУ, ТОПЛО СЕ МОЛИМО СВИ ЊЕМУ ПОЈИМО, СЛАВУ БОГУ УЗНОСИМО! КАДА ОН ЈЕ РЕК’О ДЈЕВИ МАРИЈИ, БЛАЖЕНА СИ ТИ МЕЂУ ЖЕНАМА, БЛАЖЕН ЈЕ ПЛОД УТРОБЕ ТВОЈЕ, РОДИЋЕШ ХРИСТА СПАСИТЕЉА! О ГАВРИЛО СУНЦЕ НАШЕ МИЛО, ТАЈНО СЛОВО У ТЕБИ СЕ СКРИЛО, ПА СЕ НА ДАН БЛАГОВИЈЕСТИ, О НАЈВЕЋА РАДОСТИ, СВИЈЕТУ ОБЈАВИЛО! ТАДА ТИ СИЂЕ СА НЕБЕСА, О ВЈЕСНИЧЕ БОЖИЈИХ ЧУДЕСА, ЗЕМЉА СЕ СВА ОБРАДОВА, КАД ЗАЧУ СЕ ТВОЈ ГЛАС: “ЗДРАВО МАРИЈА!” АЛИЛУЈА АЛИЛУЈА, АЛИЛУЈА АЛИЛУЈА, ГОСПОДУ ХВАЛА И СЛАВА ШТО НАМ ПОСЛА ХРИСТА СПАСИТЕЉА! Извор:а Ризница литургијског богословља и живота

У навечерје празника Преподобног Јована Дамаскина, у среду 16. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесето издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору. На нашу радост уметничка гошћа била је наша драга Даница Крстић, извођач традиционалне и народне музике. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Даница Крстић: Певање и молитва су увек у дивном сагласју У уводном делу наше овонедељне емисије протонамесник Радоје Мијовић је казивао о житију Преподобног Јована Дамаскина и његовом неизмерном значају за Цркву Христову, особито када је реч о црквеном песништву које је овај угодник Божји по надахнућу Духа Светога саставио. Говорећи о значају црквеног песништва отац Радоје је истакао да је дивна химнографија оквир целокупног богослужења. Богослужење је жила куцавица целокупног хришћанског живота, зато је важно да богослужење поимамо као живи живот, а сама чар и лепота богослужења је у химнама и песмама које једним устима и једним срцем узносимо Богу. Проузносећи химне Богу ми њима дајемо свој лични печат, јер се сви наши дарови обједињују и наши гласови су тада у молитвеном сагласју, истакао је отац Радоје. Ослањајући се на причу о молитвено-катихетском значају богослужења, отац Радоје је у нашој емисији представио своју литургијску заједницу која се око свога Господа сабира у храму Светог Великомученика Георгија у Бору. Као настојатељ наведеног храма наш гост је са поносом истакао живост црквеног живота у окриљу Светогеоргијевског храма, ону живост која се пројављује и кроз дечји црквени хор Милица. Са великом радошћу наш отац Радоје је казивао о светињи која је недавно саграђена у непосредној близини Бора као дивна монашка насеобина. Градња скита је формално почела 2008. г. када је започета градња параклиса-брвнаре посвећене Светим новомученицима јасеновачки и Светом кнезу Лазару. Након тога, 2010. г. приступило се уређењу садашњег конака, када је изграђен и Псалтирник посвећен Цару Давиду. Након две године озидани су параклиси Светој Параскеви и Светом Цару Урошу а исте године је подигнут и поклонички дрвени крст који је висок 3 метра. Благословом Епископа тимочког г. Илариона 2015. г. кренуло се са зидањем цркве-ротонде посвећење Светом Петру Цетињском, истих димензија којих је била ловћенска капела (срушена од безбожника 1972). Ротонда је завршена и иконописана 2019. г. Јула 2020. г. скит насељавају монаси Сава и Матеј. У скиту се налази и минијатурна копија пећине апокалипсе са острва Патмос а ктитори су г. Драган Цветковић и ипођакон Владимир Балабан. Својим гостовањем нашу емисију је посебно украсила наша дивна Даница Крстић која је у свом уводном излагању говорила о односу народне музике и црквеног појања. Музика чини велики део црквеног живота јер је она средство које нас у сагласју са молитвом уздиже ка Богу. Литургијска музика у човеку буди посебне молитвене емоције и подстиче човека да се препусти усрднијој молитви, нагласила је Даница Крстић. После породичног васпитања веронаука је прави темељ који нас подсећа да спознамо себе и на правилан начин промишљамо о животу. Одлазак на Литургију са вероучитељем је за нас био прави ужитак и истинска радост јер ништа није било присиљено и из морања, већ је све бивало у љубави и слободи, присетила се Даница благословених дана када је са пуно љубави пратила и учествовала у раду Православног катихизиса - верске наставе. Говорећи о аутентичности живота Даница је указала да живимо у времену великих искушења и губитка свести о правим и истинским вредностима. Према њеним речима занимање или служба коју имамо не би смела да нас спута и чини нам сметњу да будемо и останемо природни људи и носиоци личне ноте свога живота. Људи не схватају да се ја својим послом и неговањем наше богате традиције бавим из љубави, а не ради неке личне користи. Трудим се да будем то што јесам, а ова емисија и наш разговор је дивна прилика да пошаљемо поруку: будимо природни и радујмо се животу, речи су наше Данице Крстић. Након благодарности и поздравних речи наше драге Данице Крстић која је свима пожелела срећне и радошћу испуњене предстојеће празнике, отац Радоје је на њему својствен начин упутио надахнуту пастирску поруку: Не заборавимо на речи Светог Апостола Павла да је "вера основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Када смо вођени и руковођени тим речима, биће нам много лакше да пребродимо сва искушења, па и ово ново савремено искушење које је Бог допустио, али кроз које вером газимо и надамо се да ће и из овога узаћи нешто добро, поучио је протонамесник Радоје Мијовић. Катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гошћа тридесете по реду емисије "Живе речи" била је наша позната уметница Даница Крстић, извођач традиционалне и народне музике. У разговору који је водио катихета Бранислав Илић Даница је истакла да су певање и молитва у дивном сагласју. Излагање наше Данице погледајте на: 50:51 - 1:27:37; као и: 2:09:48 - 3:37:00. Повезан садржај: Живе речи ТВ: Прота Радоје Мијовић и Даница Крстић: Будимо аутентични сведоци радости заједнице са Богом и ближњима Својим гостовањем нашу емисију је посебно украсила наша дивна Даница Крстић која је у свом уводном излагању говорила о односу народне музике и црквеног појања. Музика чини велики део црквеног живота јер је она средство које нас у сагласју са молитвом уздиже ка Богу. Литургијска музика у човеку буди посебне молитвене емоције и подстиче човека да се препусти усрднијој молитви, нагласила је Даница Крстић. После породичног васпитања веронаука је прави темељ који нас подсећа да спознамо себе и на правилан начин промишљамо о животу. Одлазак на Литургију са вероучитељем је за нас био прави ужитак и истинска радост јер ништа није било присиљено и из морања, већ је све бивало у љубави и слободи, присетила се Даница благословених дана када је са пуно љубави пратила и учествовала у раду Православног катихизиса - верске наставе. Говорећи о аутентичности живота Даница је указала да живимо у времену великих искушења и губитка свести о правим и истинским вредностима. Према њеним речима занимање или служба коју имамо не би смела да нас спута и чини нам сметњу да будемо и останемо природни људи и носиоци личне ноте свога живота. Људи не схватају да се ја својим послом и неговањем наше богате традиције бавим из љубави, а не ради неке личне користи. Трудим се да будем то што јесам, а ова емисија и наш разговор је дивна прилика да пошаљемо поруку: будимо природни и радујмо се животу, речи су наше Данице Крстић. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гошћа емисије "Плетеница" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, била је Даница Крстић, вокални солиста и извођач традиционалне и народне музике. Доносимо видео запис наведене емисије у оквиру које је Даница говорила о својој љубави према музици као и великом богатству наше традиционалне музике.

Даница Црногорчевић и њен супруг ђакон Иван обрадовали су нас са двије нове пјесме: Православље Црном Гором блиста и Весели се, српски роде. Звучни запис разговора Ових дана све су нас обрадовале нове пјесме Данице Црногорчевић, наше најпопуларније младе умјетнице која се бави етно и духовном музиком, које су велики допринос нашој борби за одбрану светиња. Након што је недавно објавила пјесму и спот “Православље Црном Гором блиста”, Даница је пјесму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебна у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења, а данас је и спот за ову пјесму. Спот за пјесму ,,Православље Црном Гором блиста“ реализовао је студио Иванград, каже Даница. “Пјесма је снимљена још у марту, али је ова ситуација изазвана вирусом корона успорила њену реализацију. Написала је попадија Дајана Петровић, чланица гупе ,,Нектарија“, на чему сам јој захвална, јер сам је доживјела веома емотивно, с обзиром на нашу борбу за одбрану светиња у Црној Гори. Ово је пјесма која пријања за душу и улази у срца и душе оних који је чују. Аранжман је рађен у студију Александра Ковачевића у Београду, док сам глас снимила у студију Радио Светигоре. Захваљујући оштром оку свог супруга, који има велики дар за умјетност, нашли смо оне предивне локације на којима је спот снимљен. Признајем да, иако сам ја историчар умјетности, мој супруг ђакон Иван има већи умјетнички дар“, каже Даница која посебно истиче да јој подршка и љубав супруга и дјеце даје снагу. Наслов за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ дао је управо њен супруг ђакон Иван Црногорчевић. “Ми се у Црној Гори боримо за одбрану светиња. Иако нас ова пјесма Весели се српски роде позива на радост, ипак на првом мјесту треба да нам буде молитва и само молитва за наше светиње и народ у Црној Гори и шире. То је на првом мјесту па онда можемо да пјевамо и све остало“, каже наша дивна Даница која својом пјесмом, предивним гласом, ставом, понашањем и изгледом плијени, показујући како треба да изгледа православна хришћанка, мајка и супруга. Даница додаје да је пјесма “Весели се српски роде“ јако захтјевна с обзиром на веома богат аранжман на коме је благодарна Александру Ковачевићу. “Текст и музику рефрена за ову пјесму писао је мој супруг. Она повезује Црну Гору и Косово и Метохију јер смо сви једно и сви смо са Косова. Снимана је пуних пет сати у студију. Жељели смо спот за њу да снимимо у Призрену, али нас је ова новонастала ситуација спријечила у томе, тако да је спот једним дијелом снимљен у подгоричком Саборном храму, док ће дио спота прекрити видовдански молебан, када је премијерно изведена.“ Са великим усхићењем Даница и сви ми ишчекујемо њен нови албум који је доста другачији од претходног. Најављује нам пјесму Ђурђија за коју је текст написао отац Козма из манастира Ћириловац, а открива и да ће се на албуму наћи пјесма посвећена Ловћенској капели која носи назив по ријечима Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца “Овђе ме копајте“. “Једва чекам да своје нове пјесме подијелим са свима вама уз наду да ће капела бити враћена на Ловћен и да ћемо, у њој ако Бог да, запјевати сви заједно као браћа“, каже Даница наглашавајући да јој је овај албум посебно драг јер је у питању компилација супруговог и њеног рада, који нам остављају у аманет. “Иван је писао већину текстова, док сам музику писала ја. Снимили смо скоро читав албум, остало је да снимимо још двије пјесме у студију Александра Ковачевића који је за њих направио богате аранжмане.“ Додаје да јој свакодневно стиже много порука од дјеце и омладине, због чега се посебно труди да се на својим наступима не појављује недолично обучена у нечему што одише овосвјетским стилом, трудећи се да и својим облачењем и изгледом буде узор дјевојчицама које воле њену пјесму. Са Даницом смо разговарали и о васпитању дјеце и снази коју јој даје љубав породице, супруга Ивана, сина, ћерке и оног трећег које ће се, ако Бог да, родити за неколико мјесеци. “Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота. Лијепо је што долазите на молебне и литије, али дођите и на Литургију да се причестите и осјетите пуноћу наше вјере православне”, поручује Даница Црногорчевић. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

Даница Црногорчевић - СВЕТОМЕ АРХАНГЕЛУ ГАВРИЛУ, музика - текст: Здравко Остојић, аранжман: Андреј Андрејевић - Песма за Благовести са новог ЦД-а "Господе, дођи" у издању Манастира Острог. СВЕТОМЕ АРХАНГЕЛУ ГАВРИЛУ, РОЂЕЊА СПАСИТЕЉА БЛАГОВЕСТИТЕЉУ, ТОПЛО СЕ МОЛИМО СВИ ЊЕМУ ПОЈИМО, СЛАВУ БОГУ УЗНОСИМО! КАДА ОН ЈЕ РЕК’О ДЈЕВИ МАРИЈИ, БЛАЖЕНА СИ ТИ МЕЂУ ЖЕНАМА, БЛАЖЕН ЈЕ ПЛОД УТРОБЕ ТВОЈЕ, РОДИЋЕШ ХРИСТА СПАСИТЕЉА! О ГАВРИЛО СУНЦЕ НАШЕ МИЛО, ТАЈНО СЛОВО У ТЕБИ СЕ СКРИЛО, ПА СЕ НА ДАН БЛАГОВИЈЕСТИ, О НАЈВЕЋА РАДОСТИ, СВИЈЕТУ ОБЈАВИЛО! ТАДА ТИ СИЂЕ СА НЕБЕСА, О ВЈЕСНИЧЕ БОЖИЈИХ ЧУДЕСА, ЗЕМЉА СЕ СВА ОБРАДОВА, КАД ЗАЧУ СЕ ТВОЈ ГЛАС: “ЗДРАВО МАРИЈА!” АЛИЛУЈА АЛИЛУЈА, АЛИЛУЈА АЛИЛУЈА, ГОСПОДУ ХВАЛА И СЛАВА ШТО НАМ ПОСЛА ХРИСТА СПАСИТЕЉА! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Литије су знак да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, истакла је ђаконица Даница Црногорчевић- наша сестра ангелског гласа у интервјуу за Портал Ин4с. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији Ђакон Иван и Даница Црногорчевић гости емисије "Огледало" подгоричке српске РТВ Не могу заборавити ту ноћ и неизвјесност након вечери кад је тај закон "изгласан". Удари на Христову Цркву су били вјековима и прије нас, сваки удар је болан, али ко иде стопама Исуса Христа он носи свој Крст, исто тако и ми као народ носимо велики Крст и што је наш Крст већи то знамо да смо Богу милији. Даница Црногорчевић, наша је најпопуларнија млада умјетница која се бави етно пјевањем и духовном музиком. У разговору за наш портал Даница каже да прво пјева Господу нашем, и да не очекује за узврат никакву славу ни овоземаљски успјех. На тему око тренутне ситуације у Црној Гори која се тиче тзв. Закона о слободи вјероисповијести, Даница је истакла да су ове литије знак да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, и да овај народ има будућност. *Данице, у Црној Гори и у земљама региона, готово сви уживају у твом анђеоском гласу. Препозната си као неко ко чува и његује етно стил и духовну музику. Одакле љубав према тој врсти музике? Помаже Бог свим читаоцима! Драго ми је да је тако. Та љубав постоји још од раног дјетињства, усадили су ми је моји родитељи. А и трудећи се да останем досљедна свом васпитању које сам стекла тада, зато и идем овим путем. Више пута сам рекла да прво пјевамо Господу нашем, и да не очекујемо за узврат никакву славу ни овоземаљски успјех… Мени је то, видим, само дошло али та слава и успјех је мач са двије оштрице, те се нисам потпуно предала само пјевању него то пјевање иде уз мој свакодневни живот, уз моју породицу , дјецу, уз моје пријатеље, рођаке, невоље и радости које сваки дан доноси свима нама. *На шта си највише поносна када је у питању твоје стваралаштво? Ако се под тим стваралаштвом подразумијева породица онда је то оно што могу да кажем да сам највише поносна. Јер за једну жену је најбоља, највећа и најтежа каријера да буде супруга и мајка. А што се тиче појања, онда издвајам посебну радост дјечице када слушају моје пјесме и када ме виде. Толико занимљивих анегдота има са дјецом која питају родитеље…”мама јел она стварно постоји?” , да говоре како живим у храму, да им је “новогодишња жеља да упознају Даницу” … итд. Највише ме радује то што видим да има плода мога труда што се тиче његовања ове врсте музике, што је, признаћете јако тешко у мору кича и шунда. *У више ранијих интервјуа си казала да ти је супруг, ђакон Иван Црногорчевић, велика подршка у стваралаштву, и да је твој албум првјенац управо плод вашег заједничког рада. Тако је. Заиста имам ту привилегију да мој супруг, отац ђакон Иван, има прије свега оштар ум и расуђивање, када је потребно да ми да прави савјет а исто тако, што је најважније, да чува да не скренем са правог и јединог пута, да не заборавим Коме и зашто пјевам, да не утонем у море похвала …итд. Такође, главни дио који се тиче самог техничког објављивања CD-а је он обавио. Као и то да је написао пар текстова за пјесме које ћете ускоро моћи да чујете на мом другом албуму. А на првом албуму је написао прву пјесму која је посвећена и снимљена о Васкрсењу Ловћенске капеле. *Такође, препознат је твој хуманизам кроз одзив на бројне хуманитарне манифестације, прије свега на Косову и Метохији. Како се осјећаш када на том простору наступаш? Заиста се трудим да се увијек одазовем таквим позивима, јер шта смо ми без наше душе, Косова и Метохије. Било је ту наравно још хуманитарних концерата и хвала Богу да их буде још више. *У Црној Гори већ три мјесеца трају величанствене литије у знак протеста против накарадног Закона о слободи вјероисповијести. Као неко ко је посвећен Цркви и Богу, како си ти доживјела усвајање овог тзв. Закона? Не могу заборавити ту ноћ и неизвјесност након вечери кад је тај закон “изгласан”. Удари на Христову Цркву су били вјековима и прије нас, сваки удар је болан, али ко иде стопама Исуса Христа он носи свој Крст, исто тако и ми као народ носимо велики Крст и што је наш Крст већи то знамо да смо Богу милији. Можда је нама тешко да то схватимо али што су нам искушења већа, таква ће и бити наша срећа. Ове литије знак су да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, и да овај народ има будућност. Велика се благодат осјећа на литијама која се не може ријечима исказати. Надам се да ће та благодат огријати срца оних људи који су донијели тај закон и утицати на то да се у што скорије вријеме повуче. *Шта можеш да видиш на лицима тих људи који учествују у литијама? Радост, љубав, вјеру, мир, топлину, родољубље, Богољубље, братољубље. *Јавност је имала прилику да прочита једну твоју животну исповијест, а која се тиче твоје ћерке Касијане коју је још као бебу у инкубатору крстио отац Предраг Шћепановић. Због пријевременог порођаја изазваног високим крвним притиском, беба је имала тровање, и била је у критичном здравственом стању. Инсистирали смо на што скоријем Крштењу и заиста се показало да, сила Светог Крштења чуда твори. Одмах сјутрадан је беба била боље и инфекција је почела нагло да опада. То је било заиста велико искушење. *За крај, да наше читаоце обрадујемо информацијом, да ћеш ускоро издати нову пјесму. О каквом пројекту је ријеч и кад је можемо очекивати? Дошла је сасвим спонтано, после много пјесама које су ми други пјесници слали везано за литије, ова ми је некако највише легла срцу. Текст и музику је писала попадија Дајана Петровић из Ваљева, која је члан групе Нектарија. Главни инструмент кавал је свирао Милош В. Николић, пјесма је снимљена у студију Александра Ковачевића у Београду. Убрзо ће бити и спот , тако да ћете ускоро моћи да је чујете. А више детаља о самој пјесми сазнаћете кад буде објављена. *Твоја порука за све читаоце портала ИН4С би била..? НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!!! Извор: Ин4с

У 1265. броју "Православља" новина Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић. *Помаже Бог! Драга Данице, када се појавила Ваша љубав према црквеном појању? Бог Вам помогао, Браниславе! Љубав према црквеном појању се пробудила у мом срцу онда када сам као дијете ишла на вјеронауку у цркви светог Николе у Улцињу, код нашег оца Радојице Божовића. Тада нас је учитељица Милица Ћетковић учила духовне пјесмице које су биле само клица, не само за пјевање те врсте музике, већ и за оно што се у најчистијој башти, дјечијем срцу, посије и касније, пробијајући се кроз разне корове што нам овај свијет нуди, како смо расли ми, тако су се те клице пробијале и израсле у прелијепе цвјетове и плодове. Оно што смо тада научили то је заправо усмјерило мој пут, а сигурна сам и пут остале дјеце која су такође похађала часове вјеронауке тада. *Ви сте мудро препознали дар којим Вас је Господ наградио, у том духу, реците нам како су изгледали почеци Вашег бављења, како црквеним појањем, тако и духовном и етно музиком? Колико је важно да умножавамо дарове? Поред школовања и свих осталих обавеза у току школовања, пјевање је ишло за мном, некако непримјетно и ненамјетљиво, као да је чекало прави моменат да се покаже у правом свијетлу. Док сам живјела у Београду, ишла сам у музичку школу, бавила се разним спортовима, глумом, а пјевање је све вријеме стрпљиво боравило у тишини мога срца. Још у оснонвној школи моја професорица Дубравка упознала ме је са етно музиком, касније сам из љубави према истој, почела сама да истражујем и тако дошла до тога да пјевам на много језика баш ту врсту музике. Господ нам је свима дао дарове за нешто, свакоме различит цвијет, различитог мириса, али исте љепоте, да заједнички чинимо миомирисну башту. Ако их будемо правилно његовали, без такмичарског духа и без гледања у туђе цвјетове са једном дозом љубоморе, онда ће наш цвијет израсти у здрав плод те ћемо онда моћи да га умножимо и подијелимо. У супротном, нећемо имати шта да умножимо и шта да пружимо нашој браћи и сестрама. *Када сте почели професионално да се бавите етно музиком? Оног момента када су наступи почели да буду све чешћи, тог момента сам схватила да треба много озбиљније и посвећеније да се предам том позиву. Наравно још увијек су све ово почеци, потребно је још много улагања и средстава да би остварили неке идеје, како би што боље кроз музику сачували нашу вјеру, традицију, културу и хришћански етос. *Прошле године је изашао Ваш први албум који је плод дугогодишњег рада, али и љубави према етно и духовној музици. У припреми за издавање овог албума помогао Вам је Ваш супруг ђакон Иван, млади теолог. ЦД носи назив: „Господе дођи“, а изашао је благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у издању манастира Острог. Замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите важније детаље везане за Ваш први албум? Тако је. Благословом нашег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, тај албум је почео да се снима, једним дијелом је помогла и наша Митрополија. Сниман је у студију у Београду. Пјесме су такође одабране спонтано. Ђакон Иван је имао велику улогу у свему томе, почевши од кориговања постојећих текстова да би се тачније и љепше уклопиле у ритам, идеје око аранжмана, назива албума, фотографисања за омот, итд. Мој супруг, ђакон Иван је написао прву пјесму која је посвећена васкрсењу Ловћенске капеле која носи назив „Долетио Бијели Голуб“. Искрено, нисам могла ни да замислим да ћу некада имати свој ЦД, али уз велику моралну подршку своје мајке, која ме је охрабривала за тај подухват, напокон сам започела снимање. Одлучила сам се да то за почетак буду пјесме које ће бити духовног карактера али са једном музичким подлогом коју прожимају етно елементи. Спојивши то у једно, данас су настале пјесме које се, како видим на концертима врло радо слушају и пјевају, већ смо издали четири тиража. *Своју даровитост и теолошко искуство Ваш супруг је пројавио писањем неких од песама које сте Ви снимили? Као што сам и напоменула он је написао прву пјесму посвећену васкрсењу Ловћенске капеле, преуредио је неколико текстова како би били прилагођени у ритмичком и исправни у теолошком смислу. Пјесма „Долетио бијели голуб“ се доста разликује од осталих пјесама на албуму, одише посебном нотом и емоцијом, он ме је такође подстакао да напишем музику за тај текст. Сада већ за снимање другог албума је написао већину пјесама, што је заиста огромна подршка као и велико олакшање, јер данас је најтеже наћи прави и озбиљни текст који није површан, већ се кроз дугорочно слушање осјећа права молитва, а да опет са друге стране, што би се у народу рекло „улази у уши“ и лако се памти исто тако и пјева. *У Вашем богатом репертоару посебно место заузима песма посвећена Светом Јовану Владимиру, а спот за наведену песму снимљен је у велелепном храму Светог Јована Владимира у родном Вам Бару. Како је настала ова песма? Рођена сам у Бару, самим тим сам имала и дужност према нашем предивном храму да ипак снимим први спот у истом. С обзиром на то да сам тада била у седмом мјесецу трудноће, нисмо могли да се пуно посветимо снимању и обиђемо још неколико дестинација које су такође везане за нашег светог краља Јована Владимира. Одабрали смо да снимамо спот у храму светог Јована Владимира у Бару из разлога што је то новосаграђен храм и хтјели смо да што боље представимо љепоте Саборног храма. Пјесму је написао и компоновао Здравко Остојић из Македоније који је написао и још три пјесме које се налазе на Цд-у. *Које бисте још песме посебно истакли? Све пјесме су ми подједнако миле, свака има свој смисао, неке пјесме су посвећене Светом Василију Острошком, Светом Нектарију Егинском, Светом Јовану Владимиру, Архангелу Гаврилу и наравно, Пресветој Богородици. Посебан благослов на овом албуму добила је пјесма владике Николаја Велимировића, кажем посебан јер када сам питала нашег митрополита да ми благослови снимање албума, он је рекао уз благи осмијех, „Дајем благослов али да обавезно снимиш пјесму „Говори Господе“ и пјесму о Светом Јовану Владимиру“. *Из досадашњег искуства како бисте описали однос хришћанског етоса и професионалног бављења музиком? Професионализам у том случају једино могу да прихватим у смислу још бољег и дубљег спознања наше православне вјере и љубави коју треба да уздигнемо на већи ниво. Јер као што Свечовек код владике Николаја сматраше ријечи и мисли не као неко занимање, већ као животворну музику сваког занимања, исто тако и ми треба да све што радимо, да то чинимо управо да би били дио те вјечне небеске симфоније у славу Господа нашег. *Господ је Вас и Вашег супруга благословио и са двоје деце. Материнство је велики благослов Божји. Јесте, у кратком периоду добили смо двоје дјеце, ћерку Касијану и сина Јована. Дјеца су највећи благослов и највећи поклон који смо могли да добијемо, а сада треба и да то на неки начин вратимо тиме што ћемо их усмјерити на прави пут, и бити мајка и отац свој дјеци свијета. Сада схватам ону реченицу „Један син јој је дат, да би јој се отвориле очи за многе синове, који плачу под суседним крововима, један син јој је дат, не да га има но да се научи бити мајка. Буди мајка и свештеник сваком живом створу, јер мајка је само пећ за кување кромпира ако није свештеник, а свештеник који није мајка, личи на кувара који држи празне лонце за ватром и обећава гладнима ручак.“ *Какви су Ваши предстојећи планови? Можемо ли да очекујемо нови албум? Управо радимо на другом албуму, за сада је снимљено пет пјесама, у студију Александра Ковачевића у Београду. Када ће тачно бити готов то не знамо, али радимо на томе, па када Бог да. У плану су да се у скорије вријеме сниме спотови за двије нове пјесме које ће се наћи на другом ЦД-у. *Шта бисте поручили младим људима и свим читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Поручила бих да чувају своју младост, да своје таланте и енергију усмјере на праве исконске вриједности, да се што више труде на своме духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, јер ће на тај начин највише допринијети прије свега себи, породици, Цркви и друштву. * Драга Данице, хвала Вам на овом надахнутом разговору и заједничком промишљању. Желим Вам пуно успеха у даљем раду, уз молитвену жељу да Господ Вас и Вашу благочестиву породицу награди сваким добром духовним и телесним! Богу хвала, и хвала Вама Браниславе, као и свим благочестивим хришћанима и читаоцима „Православља“. Свако добро од Господа! Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1265, 1. децембар 2019) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вашој пажњи предочавамо прву заједничку студијски снимљену песму која се налази на албуму “Песме из Старе Србије” који је издат у октобру 2019. лета Господњег. Песма је у извођењу ђаконице Данице Црногорчевић и оркестра Призренске Богословије. Детаљније о наведеном албуму у следећим вестима: Нови музички компакт диск призренских богословаца – Песме из Старе Србије Јеромонах Исидор (Јагодић) премијерно представља нови cd Хора и оркестра Призренске Богословије „Песме из Старе Србије“

Даница Црногорчевић, наша млада и најпознатија вокална солисткиња и интерпретаторка духовне и етномузике са њеним супругом ђаконом (црква светог Ђорђа, Подгорица) Иваном Црногорчевићем. Недавно је изашао и први ЦД Данице Црногорчевић- плод њеног дугодишњег рада али и љубави према етно музици и духовној музици. У томе јој је помагао и њен супруг млади теолог и ђакон Иван. ЦД носи назив: Господе дођи по благослову митрополита у издању манастира Острог. У емисији Даница изводи нову пјесму са албума а и приказан је нови спот. Интервју сниман у књижари Матице Српске у Подгорици. Аутор и водитељ емисије: Љубица Гојковић. Извор: Српска РТВ

Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу, каже професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић Проф. др Даница Грујичић (Фото: vostok.rs) У додатку о здрављу Viva недељника Илустрована Политика професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић је у разговору са Јасмином Вујадиновић-Мирковић најавила оснивање и предности апарата за стеротаксичну радиохирургију при предвиђеном Центру за радиотерапију Клиничког центра Србије. Потом се осврнула на проблеме нашег здравственог система: Претпостављамо да је набавци овог апарата претходило истраживање о његовој неопходности. Имате ли неке податке да ли је и колико повећан број пацијената са туморима у Србији? Колико год да нам је близак гама-нож који је неурохируршки апарат, ово је радиотерапијски апарат и ту ће главну реч водити радиотерапеути, који ће одлучивати о томе ко ће се на њему зрачити. Имајући у виду колико је оболелих сваке године од карцинома плућа, питам се зашто се поново не уведе флуорографисање за одређене ризичне групе, барем једном у годину дана или две. Када се узме у обзир анамнеза наших пацијената који болују од малигних болести, у највећем броју случајева постоје одређени благи симптоми који указују да се у организму нешто дешава. Нажалост, људи не воле да иду код лекара, па се јаве после, када више не могу ни да ходају. Дакле, код нас постоји проблем ране дијагностике и треба га решавати. На које симптоме људи не обраћају пажњу, а требало би? Када су у питању тумори мозга, требало би обратити пажњу на промене у понашању и проблеме са меморијом. Данас када постоје скенери, бесмислено је да се неко лечи од депресије, а онда се испостави да има тумор који захвата половину лобање. По мом мишљењу, ниједан психијатар не би требало да почне да лечи пацијенте, док се не уради скенер. Рецимо, на здравствени проблем са плућима може да укаже искашљавање крви, слабљење, као и ничим објашњив губитак тежине уколико није повећана функција штитасте жлезде. Превентива Због одређених сметњи приликом пробаве после педесете године живота обавезно би требало урадити колоноскопију. Жене би једанпут годишње требало да оду код гинеколога, као и да науче да саме прегледају дојке. Нажалост, у нашој средини још увек постоје припаднице лепшег пола које са ранама на дојци дођу на преглед. Мушкарци би, пак требало да ураде тест ПСА, који указује да ли се нешто дешава у простати. Сваки млад човек требало би да прегледа своје тестисе, да их опипа и одреагује на бол одласком код уролога. Важно је бринути о себи. Реорганизација здравственог система је нешто што тек треба да се направи код нас. Пошто је повећан број обољевања од канцера, да ли мислите да би неким законом требало обавезати грађане да превентивно одлазе на здравствене прегледе? Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу. Није у реду да имамо шест пута више специјалиста, него лекара опште праксе. Потребно је да се дође на ниво породичног лекара, јер је превентива најважнија, а реорганизација би, вероватно, запослила све младе лекаре, који су жељни рада. Осим тога, сви грађани Србије требало би да схвате да овакав начин осигурања неће моћи да опстане, него да мора да постоји додатно осигурање, а све ради бољег лечења. Наравно и тада бисмо водили рачуна о такозваним заштићеним групама становништва који не би могли да плате додатно здравствено осигурање. Суштина је да неко ко годинама плаћа осигурање за своје зубе, у једном тренутку ту стекне довољно новца да оде да их поправи, а не као сада да иде код зубара, само када вади зуб. Другим речима, неопходно је да постоји породични лекар, педијатар, породични апотекар и породични стоматолог. Уколико бисмо направили такву реорганизацију здравственог система, колико пацијената са канцерима би се могло открити на време? Кубанци четири пута чешће откривају карцином у почетној фази у односу на Американце, а имају управо такву организацију здравственог система. Зато мислим да не треба да копирамо земље које су много богатије од нас а нису тако ефикасне, него земље које су добро организовале своју здравствену службу. У том случају, мислим да бисмо за десет до петнаест година могли да имамо најбољу здравствену службу, ако не у Европи, онда сигурно у региону. Извор: Илустрована Политика, 23. 1. 2018.

Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу. Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је. И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој - а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу - и почесмо, по први пут да причамо. Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању). Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему. Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био). И тада је упитах за име. И она рече: ”ДАНИЦА... ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ..." Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти... ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије... Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан). И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више - у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника. Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)... Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана - као, у том тренутку, последња Српкиња - из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку... Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи. И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме. Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје - већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања. Али, време чини своје. ”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању). Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће. Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници. Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО. Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину. Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји. А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих - управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању. То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом - по несрећи чувена Даница Милинчић. Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима. Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти. Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)? P. S. Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може - и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином. А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)... Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила. Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?