Претражи Живе Речи Утехе

У Српској православној општој гимназији “Катарина Кантакузина Бранковић” у Загребу у петак 7. септембра одржан је семинар за наставнике Богословија и научни скуп под називом „Новомученици: Полиперспектива IV“. О томе како је протекао овај догађај разговарали смо са Архимандритом Данилом (Љуботином). Прилог смо преузели са интернет странице радија Светигоре Звучни запис разговора View full Странице

Свака цивилизација има три спрата. Приземни спрат је – њена техника. Виши спрат је – њена култура, а највиши – то су врховне вредности – њен култ. Свако упрошћење изгледа насилно, па према томе и нетачно. Али, ако се неко вине до висине култа, он види да у том преплету наизглед неразмрсивих појава постоји трочлани хијерархијски ред. Критериј за вредновање два нижа спрата зависи од култа. Само православни култ рађа православну културу. На пример, када хришћани верују да у једном Богу има Три Личности, Три Различита Ја, у нераздвојивом односу Ја-Ти-Он, онда се та тројичност одражава и у човечанству. То је врховни разлог да имамо у свим језицима света међуљудски однос ја-ти-он (док је ми-ви-они само изведено). Међутим, ако би Бог био један стерилни Самац, онда би и у човечанству постојао само солилоквиј Ја-па-Ја. Сваки култ има своју догматику, а од догматике зависи етика. Зато ако имамо узвишену и прикладну икону (представу) о Богу, имаћемо и узвишену икону о човеку. Култура извире из култа, као и књижевност из најсветије Књиге. Сурогати за Бога не могу никад утолити глад за Хлебом Живота вечног, а то је лично Христос. Ако неко живи само на најнижем спрату живота, без духовног узлета до трећега спрата култа, може он да има и три доктората из техничких наука, ипак тај човек остаје само полуобразовани занатлија. А нешколовани сељак на крилима своје православне вере узлеће и „до трећег неба“, па је кроз то од Бога научени господин, јер личи на Господа. Човек који искључиво живи на другом спрату културе, макар био и велики уметник, он је роб душевне сентименталности, па пошто нема духовна крила да се вине као „луча микрокозма“ у лепоте Божанства – он остаје само „човек Опере“. Но, ма колико Опера била блештећа и ганутива синтеза културе и уметности, она је ипак симбол осредњости дворјана. Најлепши човек трећега спрата је православни светитељ. Он је сам себи предмет највећих уметности! Бави се најтежом могућом техником: савладава своје тело. То је његов најнижи спрат. Изнедрава молитвом рукотворине културе… А на трећем спрату он гледа на творевину Божију очима преображеним. И диви се до неизрецивости Творцу. Да би неко могао да ужива у лепоти Ван Гогових слика мора оплеменити свој укус до висине самог Ван Гога. Тако исто, да би неко затрептао пред лепотом руже или звезде, мора да се приближи савршенству укуса Највећег Уметника, а то је Бог који је створио ружу и звезду… Ту, на „Трећем спрату“, нема краја дивљењу и стваралаштву. Међутим, свака теологија (као теорија) проверава се кроз примену у пракси. Прави култ, права вера препознаје се по томе да нема ни инквизицију, ни крвави „џихад“. А има Бога као Брата – у Евхаристији. Извор: Теологија.нет View full Странице

Празник Светог пророка Илије – Илиндан, саборно и молитвено прослављен је у острошкој светињи у четвртак 2. августа 2018. љета Господњег. Острошка братија и сестринство празник су дочекали у свеноћном бденију у цркви Светог мученика Станка, а у наставку богослужења одслужена је Света Литургија. Литургијски је празник прослављен и у Горњем острошком манастиру поред моштију Светог Василија, а Светом службом Божијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му свештеник Лука из Сремске епархије, јереји Радмило Чизмовић пјешивчки парох и Александар Орландић из Бара. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Данило, који је подсјетио да је чудновати, велики и свети пророк Илија живио 900 година прије Христа и додао да име Илија на ромејском језику значи „мој Бог је истинит“. -Он је заиста служио истинитом Богу. Није се одвајао од божанске славе, од истинитог, тешког и трновитог пута. Ако ходамо Божијим путем, Бог помаже и не да да скренемо странпутицом и паднемо у безбожништво или да славимо туђе, неваљале или измишљене богове – казао је о. Данило. Он је подсјетио да је у времену Светог пророка Илије Израиљ био у страшном стању, гдје се народ подијелио у два царства и пао у тешко идолопоклонство. -Изгубили су правац, силу и моћ свога Бога, Бога истине, Бога творца и Бога љубави. Приносили су боговима телад, драго камење, злато, жртве свакојаке, клањајући се пустим, неправедним и никаквим боговима, боговима овога свијета којима је човјек често склон да се клања. То је трајало, али Бог је дао свога пророка Илију, праведнога који је од младости већ осјећао нит истинитог Бога. Он није могао да трпи пропаст свога народа. Да би опаметио народ његовом молитвом затворило се небо и није било кише три године и шест мјесеци – казао је о. Данило и додао да је Свети Илија то урадио да би свој народ вратио Богу Аврама, Исака и Јакова. Ми као народ, а посебно као православни хришћани имамо обавезу да држимо истински жртвеник првога Бога. -Нашу вјеру потврђују наши светитељи свакога дана. И на овом мјесту гдје се сакупљамо око Светог Василија Острошког исто као што су се стари Јевреји окупили око пророка Илије и тиме били спасени – казао је о. Данило. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају Богослужења о. Александар и о. Радмило благосиљали су славске колаче, које су у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијели браћа Чизмовићи, о. Радмило и Миодраг са својим породицама поводом приславе и Игор Ђуровић са породицом из Београда коме је Илиндан крсна слава. Извор: Манастир Острог View full Странице

Прича „Огледало непознатог“, према сведочењу самог аутора, има чињеничку подлогу у вестима које је доносио мађарски лист Aradi Naplóu за 1858.[1] У причи се говори како је један јеврејски трговац из Сегедина имао три кћери. Једног дана је две старије кћерке одвео чезама у Арад да их упише у Девојачку гимназију. На повратку из Арада, у некој шуми, нападну их двојица разбојника и све троје прекољу. Најмлађа кћерка, која је била код куће са мајком, у сну је, држећи огледалце у рукама, све то видела. Према њеном детаљном опису разбојника, ови су убрзо ухваћени. Леонид Шејка, Одаја Омега (детаљ), 1967. Овај догађај залази у подручје спиритизма. У Post Scriptum-у за Енциклопедију мртвих аутор наводи и допунску литературу коју је консултовао за област спиритизма. То су књиге Непознато и психички проблеми чувеног француског астронома Камија Фламариона (1842–1925)[2] и Спиритизам Ивон Кастелан из чувене едиције Que sais-je?[3] Ево шта пише Киш: „Што се тиче приповетке Огледало непознатог треба рећи да спиритистички адепти, па и госпођа Кастелан, овај fait divers сматрају аутентичним. Аналоган случај наводи и чувени астроном Камиј Фламарион (1842–1925), писац не мање чувених дела Плуралитет настањених светова и Непознато и природне моћи. У делу Непознато и психички проблеми, он износи случај извесног господина Берара, бившег магистра и народног посланика: Господин Берар био је присиљен током излета да преноћи у једном бедном свратишту, ‘у неком шумовитом пределу’. Одједном, у сну, видео је до у најмање појединости убиство које ће се догодити три године касније у тој истој соби у којој је сада спавао сном праведника; жртва ће бити неки господин по имену Виктор Арно, адвокат. Захваљујући управо сну што га је г. Берар сачувао у свом сећању, убица ће бити откривен. Овај догађај помиње у другом тому својих мемоара и господин Гарон, пензионисани полицијски инспектор, у чију објективност и одсуство маште не бисмо смели да сумњамо. (И. Кастелан, Спиритизам, П. 1954)“[4] И доиста, у књизи Ивон Кастелан, у преводу Мирка Радојичића, описује се догађај, где је „визија управљена на будући догађај, без личне везе са сведоком“: „Камиј Фламарион, у својој књизи Непознато и психички проблеми, износи случај г. Берара, ранијег судског службеника и посланика: приморан да за време једног излета спава у некој бедној крчми сред пошумљене планине, видео је у сну све детаље убиства које ће се десити три године касније у тој истој соби, а чија је жртва био г. Виктор Арно, адвокат. Захваљујући сећању на тај сан, г. Берар је открио убицу. Овај податак је донео и г. Горон, некадашњи шеф полиције, у својим Мемоарима, II, с. 338.“[5] Али, у истој тој књизи Ивон Кастелан, непосредно пре овог примера, наведен је и онај о којем пише Данило Киш: „Вест с оне стране гроба – донесена у арадској Газети (Мађарска), новембра 1858: Два брата Јевреја из Ђека (Мађарска) ишли су у Гросвардајн да одвезу у интернат своје две четрнаестогодишње кћери. Током ноћи која је уследила њиховом путу, друга кћерка једног од браће, стара десет година, а која је остала кући, нагло се пробудила и својој мајци кроз плач испричала да је сањала оца и стрица окружене сељацима који су им хтели нанети зло. У почетку се мајка није освртала на њене речи. Али, видећи да не може смирити дете, одвела га је код градоначелника коме је оно поновило свој сан, додајући да је препознала међу сељацима два суседа, а да се догађај десио на рубу једне шуме. Градоначелник је одмах послао људе кућама сељака који су заиста били одсутни. Затим, да би се уверио у истину, послао је у назначеном правцу друге људе који су нашли пет лешева на крају шуме. Били су то два оца са кћеркама и кочијашем који их је возио. Лешеви су били бачени у ватру да би постали непрепознатљиви. Жандари су одмах започели истрагу. Ухапсили су два назначена сељака у тренутку кад су мењали новчанице попрскане крвљу. У затвору су признали злочин, говорећи да су у брзом откривању злодела препознали прст божји.“[6] Мало је вероватно да је Киш доиста читао лист Aradi Naplóu из новембра 1858, како је то иначе сугерисано у интервјуу „Савест једне непознате Европе“ из 1986, дат листу Folhetim из Сао Паола. Пре ће бити да се о овом догађају обавестио из књиге госпође Ивон Кастелан. Описани догађај спада у спиритизам, како га је дефинисао Алан Кардек (1804–1869), оснивач спиритизма: „Спиритизам је доктрина заснована на постојању, манифестацијама и учењу Духова.“[7] Овако схваћен спиритизам није философско учење, али може бити повезано са њим. Како је код нас крајем XIX века писано о спиритистичком учењу,[8] појавила се последње године тог века и књига Спиритизам професора философије Бранислава Петронијевића.[9]Намера београдског философа била је да својом књигом сузбије спиритистичку заблуду. У уводу своје књиге Петронијевић упозорава да спиритизам означава две сасвим различите ствари: спиритистичке појаве и спиритистичку теорију, према којој су узрок тих појава бестелесни духови који пребивају у натчулном свету. Неко може признавати реалност спиритистичких појава, а да одбацује спиритистичку теорију, да не буде спиритист. Зато наш философ предлаже да се спиритизам ограничи на саму теорију, а да се појаве назову окултним (= необичним, мрачним). Спиритизам ваља разликовати од спиритуализма, философског учења према којем су крајњи елементи света духовне природе. Први философ спиритуалиста који је критиковао спиритизам био је Едуард фон Хартман (Hartmann, E., Der Spiritismus, H. Haacke, Leipzig, 1885, zweite Aufl. 1896). Oдговорио му је Александар Аксаков књигом Animismus und Spiritismus (1890, 3. Aufl. 1898). На Хартманов одговор Аксакову, реаговао је Карл Ди Прел. И наш спиритуалиста Петронијевић се придружио научној и философској критици спиритизма и његовој претензији да буде једна философска теорија света. У односу на признавање постојања спиритистичких појава Петронијевић дели научнике у три групе: (1) признају и реалност појава и спиритистичку теорију, (2) признају појаве, али одбацују теорију, (3) одбацују и реалност појава и теорију спиритизма. Међу философима пак он наводи Фихтеа млађег и Улриција као оне који су прихватали спиритистичку теорију. Едуард Хартман је критиковао спиритизам и одбацио његову теорију. Наш философ се придружује Хартману. При томе настоји да покаже како се све спиритистичке појаве могу објаснити на природан начин. У својим есејима и интервјуима Киш се није изјашњавао по питању спиритизма. Али се у списатељској пракси придржавао чињеница као полазишта за своје приповетке и романе. Па чак и када зађе у подручје фантастике, као што је случај са приповетком „Огледало непознатог“, он се ослања на одговарајући документ како би уверио читаоца у реалност догађаја о којем приповеда. Позивањем на догађај описан у листу Aradi Naplóu из новембра 1858, наш писац жели да читаоца увери како он то није измислио. Али остаје и даље питање да ли је и сам веровао да се догађај десио онако како су новине известиле. Сама приповетка тешко може да се узме као сведок по овом питању. Али једна њена реченица ипак даје известан миг: „У тим истим новинама из времена ране владавине Фрање Јосифа налазимо и сведочанство самог господина бироша, дато под заклетвом, сведочанство утолико драгоценије што потиче од човека који је, по сопственом признању, лишен сваког сујеверја и нагиње ‘позитивизму’.“[10] Наведена реченица сугерише да се догађај како је описан у новинама доиста и десио. Ако узмемо да она није само стилизовање писца него да преноси и његово лично веровање, онда би се могло рећи да је и сам Киш веровао у оно што је арадски лист објавио. То нипошто не значи да је признавао и спиритистичко објашњење тог догађаја. По том питању вероватно је био ближи Петронијевићу – чију књигу о спиритизму, по свој прилици, није ни читао – него спиритистима. Извор: Илија Марић, Белешке о Кишу и философији, Стари Бановци – Београд: Бернар, 2017, 179–183. [1] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 98–99. „У случају те новеле ствари су проистекле из мађарског листа који је у тексту поменут“ (Д. Киш., Горки талог искуства, БИГЗ, Београд, 1991, стр. 169). [2] Flammarion, K., L’Inconnu et les problèmes psychiques, E. Flammarion, Paris, 1900 (у српском преводу: Фламарион, К., Незнани свет и психички проблеми, Београд, 1905). [3] Castelan, Y., Le Spiritisme, Pressse Universitaire de France, Paris, 1954 (у српском преводу: Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987). [4] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 175–176. [5] Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987, стр. 17–18. [6] Ibid., стр. 17. [7] Ibid., стр. 8–9. [8] Станојевић, С., „Надприродне“ појаве старијег и новијег доба, Нови Сад, 1899; Из надчулног света, превео с немачког Михаило Лановић, Београд, 1896. [9] Петронијевић, Б., Спиритизам, Милош Велики, Београд, 1900. Књи­га је потом издавана још шест пута, увек код различитих издавача: 1910, 1922, два пута 1988, 1997, 1998. [10] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 99. View full Странице

У недељу месопусну, 11. фебруара у видинском саборном храму Светог Великомученика Димитрија, на свечаном литургијском сабрању устоличен је нови видински митрополит, Његово Високопреосвештенство Господин Данило. Поред мноштва архијереја, на овом торжественом сабрању саслуживао је и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион. Са званичне интернет странице Бугарске Православне Цркве преносимо фотогалерију. View full Странице

View full Странице

У 23. недјељу по Духовима, 12. новембра 2017. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог краља Милутина, Преподобне Теоктиста и Јелену и Светог Варнаву Хвостанског Исповједника, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је архимандрит Данило Љуботина из Загребачко – љубљанске митрополије, а саслуживали су му архимандрит Павле дугогодишњи сабрат острошке обитељи, потоњи настојатељ манастира Ораховица у Славонији, те сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Жељан Савић из Беранско-андријевичког намјесништва. Евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ, а одговарала је острошка братија. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је казао да је Јеванђеље од Господа Исуса Христа Сина Божијег, а не од човјека, те да је Јеванђеље блага вијест, нова вијест, истинита вијест и радосна вијест. Он је такође рекао да је прочитана прича о Гадаринском мученику, човјеку који је био посједнут демонима, страшна прича о ономе ко је изгубио благодат Божију, о ономе у кога су ушли демони, који је био опасан за човјека, за себе и за човјечанство. -Ми заборављамо ту причу, сматрамо је доста олако, чак о тим појавама мало говоримо. Сам Господ наш каже да сав свијет у злу лежи. Поднебесне силе демонске војују против човјека, против његовог физичког и психичког здравља, против човјечанске и божанске логике и стварају кратере зла, међу људима, народима и државама, чега смо и ми свјесни – казао је о. Данило и додао да Свети Василије Острошки у острошкој светињи окупља људе да би се очистили од сваког зла, сваке нечистоте и сваке силе демонске која куша човјека или проба да овлада њиме, а некима и овлада. Он је казао да прочитана јеванђељска прича говори да нема другог пута осим Христовог пута. – Оног момента када напуштамо Јеванђеље тиме дозвољавамо да више не владамо собом и да силе овога свијета помуте путеве наше и да постајемо слични овом становнику земље Гадаринске. Зато нам је Господ дао велике светитеље из нашег народа, светитеље чија свјетлост нема краја, чије сунце никад не залази и чија енергија обасјава сваку таму и води нас на свјетлост дана. То је наш пут, браћо и сестре, и заиста снага и енергија светитеља Божијих показује нам како треба да живимо, куда да идемо и која је наша димензија живота – казао је о. Данило и нагласио да се стално морамо враћати на пут светости оних чија се свјетлост осјећа и чију свјетлост ми доживљавамо као божанску енергију и као правац живота. Посебну радост богослужењу донијело је присуство великог броја дјеце, а сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог View full Странице

Архимандрит Српске православне цркве, отац Данило Љуботина, необичан је свећеник и човјек комплексне животне судбине, потакнуте између осталог и хисторијским искуствима његових предака. Фамилија Љуботина потјече из Црне Горе у којој је вјековима живјела и коју је 1657. године морала напустити под притиском Турака, те се доселила на истарски полуоток у мјесто Перој, посебним указом тадашњих млетачких власти. Обитељ је преживљавала различита царства, државна уређења, вјерске притиске и политичке режиме али на крају, како каже отац Данило, „нити смо се ми проширили, нити нас је католичко море потопило“. У селу Пероју све до данас живи обитељ Љуботина мукотрпним тежачким животом али живи скромно и сретно, у миру са сусједима. Отац Данило завршио је теологију у Београду и постдипломске студије у Лондону али његова свећеничка служба започела је у родном мјесту и у малим православним заједницама у Хрватској. Службовао је отац Данило и као духовник у храму Св. Саве у Београду и био је представник Српске православне цркве при сједишту Европске уније у Бриселу, али најврједнија карактеристика по којој га многи познају јест његова једноставна спремност на сусрет, разговор и дијалог. Или како сам каже о увијек тешким приликама на овим просторима: „Без мудрости Срба и Хрвата Балкан не може напријед.“ О питањима суживота, православљу и католичанству, стању духовности и религиозности и актуалним приликама код нас и у свијету, разговарамо са оцем Данилом у тренутку када многи од тих питања живе у немиру и са којима се овај честити човјек суочава својом благошћу, мирољубивошћу и мудрошћу. Како гледате на податке који говоре да је у модерном свијету број кршћанских вјерника посвуда у опадању? Мислим да духовност у глобалу није у опадању него је у опадању само једна конкретна духовност; у порасту су напади на хришћанство, на католичанство с једне стране и на православље с друге. У случају Српске православне цркве то опадање је повезано и са сотонизирањем српске нације, на овим просторима и на европском нивоу, када је, свугдје у Европи, било страшно рећи да си Србин од почетка 90-их скоро до данас. Али, ја мислим да је тај анимозитет створен на један вјештачки начин. Друго, ми смо овдје имали катастрофалне посљедице Другог свјетског рата, а хисторијски, увијек је међу људима постојао осјећај да смо на граници двају свјетова, западног и источног, међу којима је постојала борба за превласт, која би понекад и утихнула. Рецимо, почетком 19. стољећа догодило се и то да је на простору Аустроугарске монархије, међу словенским народима; Чесима, Словацима, Словенцима па и Хрватима, постојала велика симпатија према православном начину живота. Како то објашњавате? Објашњавам то чињеницом да је православље међу тим народима у коријену доживљено топлим и аутентичним, ближе човјековој личној природи. Православље је схваћено као духовност која произлази из дубине антропологије а не, пежоративно речено, из црквених рјешења. У свијету, православље је и данас прихваћено као топла, „душевна“ и привлачна религија. Покушат ћу вам то показати на примјеру једне противречности. У Америци, онаквој каква она данас јест, моментално се догађа једна ренесанса православља. У тој земљи је створено преко тридесет манастира које углавном држе Грци, нешто православни Арапи, а нешто и православни Срби, о чему се овдје мало зна. Читав тај покрет тамо, маргиналан је у односу на свјетска збивања, али он постоји. С друге стране, у Европи као да духовност, смисао живота и метафизичка питања више нису тема у јавном оптицају… На Западу постоји значајна дистанца према религији и Црква на Западу се осипа. Мислим да је оно материјално пробило опну људске свијести, нарочито међу младима који, са друге стране, осјећају бунт према Цркви као ауторитету која није довољно духовна да би могла огријати људско срце. Постали смо схема која није у стању заинтересирати људе. То је страшно изражено у Словенији и у Аустрији: мој професор с постдипломских студија Цхристопх Сцхöнборн, кога јако волим и који је сада кардинал у Бечу, недавно је рекао како је Аустрија некада била 90 посто католичка земља, а сада је у њој 30 посто хришћана. У Енглеској и Француској имате катедрале чији су дијелови изнајмљени за друге намјене а мање цркве су претворене у кафиће. На југу Италије је другачије; они су топлији и духовност доживљавају као своје природно стање. Како се западна духовност носи са новим изазовима времена? Западна духовност и католичанство су од секуларизма били готово уништени али они су из свог миљеа изњедрили најбоље теологе, међу којима су рецимо Ив Конгар, Марсел Жак Дубоа, Кристоф фон Шнборн, Ханс Урс фон Балтазар, Јозеф Рацингер и други, који су учинили огроман напор да се врате на изворно хришћанство. Они су успели да препознају православље боље него ми, јер су се усредоточили на изворну слику хришћантва да би поправили своје стање. Због глобализације и материјализма, који је људима привлачнији него дубља духовна свијест, западна слика свијета се покварила. То је нажалост тако. Знате, ја сам Истријан и када су наши стари крајем 19. стољећа бјежали у Америку, једнако као и Талијани, онда је Америка била симбол раја. С том зарадом која је била стоструко већа него у Истри они су могли да живе пристојније и да помогну своје. А онда је благостање добило димензију бога, дивинизиран је материјални начин живота и дошло је до овога до чега је дошло. Дошло је до тога да се европска култура изјела изнутра. Мислим да има разлога бојати се за будућност, јер оно што гледамо је убрзање апокалиптичног хода… Може ли се пријашња слика свијета обновити? Наше стање је драматично локално и глобално. Православна црква је несретна због тога, али морам рећи да она није злурада и антикатолички расположена због стања на Западу. Православна црква је болесна од жеље да помогне да се Запад репарира и стане на своје ноге. Православни свијет мора помоћи да се католици поврате, јер човјечанство не може егзистирати тако да је само једна духовна страна добра а да је друга у проблему. У овој земљи се то не валоризира и православље се узима као зло. Али то није тако: наше подручје није узорак мјере хришћанске идеје и хришћанског живота на свјетском плану. Наше подручје је негативан примјер који смо овдје створили сви ми заједно. Али на свјетском нивоу ствари изгледају другачије. Овај сусрет данашњег папе и руског патријарха Кирила је велики хисторијски догађај како да Исток помогне Западу. Осјећа ли се ово данашње опадање вјере и код православних народа? Морам рећи да код православних народа није тако. Ми смо доживјели калварију комунизма и државног атеизма и Црква се у томе профилирала и очистила. Једна од наших цркава, у Румунији, очувала је срж православног духа. Они су духовно живи и православно практични. Исто можемо рећи и за Русе који су дошли до својих коријена, обновили су своје цркве и духовни и културни живот и сада су у фази непрестаног узрастања. Код Грка се догађа одређено комешање, али како су они као и Талијани на југу топао народ, онда они своју духовност доживљавају као своју природу. Они могу бити против Цркве као институције, али не могу бити против духовности и могу бити против клерикализма али не могу бити против живота у Цркви. Њихов говор и њихово свакодневно изражавање је онакво какво ми користимо у литургији. Када сам био млад изражавао сам се у терминима фудбалских утакмица, јер је то тада било модерно, а Грци се у свакодневном говору често изражавају језиком православне теологије зато јер је то и народна терминологија. Што се тиче Срба, морате знати да су они у почетку били варварски народ и када су прихватили хришћанство, већ је све било готово: све што је требало бити написано, већ је било написано, све што је требало бити насликано, насликано је; у фрескографији и мозаику осликани су квадратни километри и километри и написани су најбољи текстови и најбоље пјесме. Упозоравам вас да се тада, у шестом стољећу, није радило само о православљу него о универзалној хришћанској духовности, када су и западна и источна црква биле у истом амбијенту и када је све то било прихватљиво и једнима и другима и то је тако било све до средњег вијека. Колико је у новије вријеме учињено у дијалогу католика и православаца? У задњих педесет година јако је много учињено у разговору између Католичке и Православне цркве. Било је пуно семинара и састанака на којима су се суочавали једни са другима да би се видјело како би свима било боље сутра. И ти дијалози иду даље. То су сусрети најбољих католичких и православних теолога о томе како превазићи негативна мишљења једних о другима из прошлости и данас и како препознати разлике у којима сада живе Исток и Запад. Ја сам присуствовао дијалогу најбољег католичког теолога, већ споменутога Ивес Цонгарда и најбољег православног теолога из Румуније Думитру Станилоае у Женеви и било је уживање слушати њихове напоре за превазилажење онога што нас је раздвајало стољећима, управо ради исцјељења Цркве на глобалном пољу. Ја лично мислим да је управо такво исцјељење и источне и западне Цркве хтио папа Ратзингер и мислим да је он један од најбољих папа које је Католичка црква имала посљедњих вјекова. Што је потребно на свакодневном нивоу да би се пружила рука између католика у православаца? Ја мислим да сви ми пружамо руку једни другима у свакодневном животу, јер се желимо издигнути из наших ограничења, али потребно је исцијелити духовне ране на неком другом плану које су нанијеле једна Црква другој у вјековима када су биле у сукобу. Гледајте, Католичка црква је помогла православнима за вријеме комунизма посебно у Совјетском савезу да се кршћанство не удави и не угаси. Али то је била спољашња рука која је штампала књиге и слала пријеводе Светог писма и довијала се да се не угаси божја ријеч на угроженим просторима… Какав је био живот кршћана у вријеме комунизма у источном блоку? Кршћанство се на простору источне Европе никада није угасило. Они су из себе самих и из властитих извора били толико јаки да су сачували своју вјеру. Руске бабушке су сачувале руску цркву, као што је румунски сељак сачувао православну цркву у Румунији. Сјећам се репортаже једног британског новинара који је питао румунског сељака: „Хоће ли нестати православље у Румунији?“ Сељак је одговорио: „Док буде постојала и једна икона у кућама у Румунији, православље ће живјети.“ То је велика снага вјере. Том сељаку нико није пружио руку. Као млад студент у Лондону ја сам имао своје дилеме живећи у једној сасвим другачијој земљи, у другом начину размишљања и у другој хришћанској традицији, као што је англиканска. И када сам имао своје кризе и када је моја вјера била најтања помислио сам: „Мој ђед Димитрије, када се он крстио, као да су громови пуцали. Ако су ме у животу сви преварили, он ме није преварио. Његова је вјера исправна. Он није био ни теолог, нити је био учен али је вјеровао и сасвим другачије окружење му ништа није могло. Он је црпио своју вјеру из слиједа својих прађедова; ишао је у цркву али је ширио око себе мир и спокој. Имао је мудрост старца и ниједан посао није радио а да се није помолио или барем прекрстио. Црпио је силну милост и љубав. Једном ми је рекао један стари Тоне, наш сусјед који је био католик: „Твој дид је био добар човик, а његов отац је био свети човик.“ Како је заправо живјела ваша фамилија у Пероју у Истри, каквом је ви познајете? Ми смо у Пероју у Истри исто живјели у компликованој ситуацији, удаљени на три морске миље од Бријуна, гдје је ситуација била сасвим другачија. Наше жене из села су радиле на Бријунима и формално су морале бити атеисти, а као дјеца увијек смо имали неке свјетовне прославе баш на Божић или Ускрс. Било је то зато да би нас се одвојило од миљеа Цркве, али наши стари нису томе давали пуно на важности. Али знате, с друге стране, ни то новије рушење свих трагова бивших комунистичких режима није и не може бити добро. Нити су сви комунисти били ђаволи, нити су сви кршћани анђели. Ствари нису црно бијеле: да ли треба спалити радове умјетника атеиста или треба минирати мостове које су пројектирали архитекти невјерници? Једном сам у Москви питао једног високог вјерског службеника: „Хоћете ли макнути кип Лењина“ Он је одговорио: „Лењин припада нашој прошлости која је била трагична и болна, али је наша.“ Истра је прошла и комплексне фазе суживота различитих народа… Па ја вам могу испричати какве су биле разлике између нас у Пероју и дијела наше фамилије која је 1946. остала у Трсту, у Италији. До тада смо сви били краљевина Италија, Пула и Трст се уопће нису разликовали, а Истра и Фурланија су биле једно те исто; и ми и они смо имали магарце и краве, орало се и можда смо ми били чак у предности. Када смо ми постали Југославија, а они Италија, онда је њима нетко дотурио неки новац и за пет шест година ми се више уопће нисмо препознавали. Ми смо овдје остали исти какви смо били до данас а они су се потпуно измијенили. Истра се од сто тридесет хиљада становника попела на двјесто хиљада а Трст је са петсто хиљада становника спао на тристо хиљада. Постао је привлачни и ушминкани град пензионера у којем су Југовићи куповали њихове производе. Ето видите, човјек трчи за тим стварима… Ваша фамилија је прије неких 400 година била присиљена доћи из Црне Горе у Истру. Хисторијски, како се духовност православља преносила у свим тим миграцијама? У нашим крајевима није било факултета и вјеронаука, вјера се преносила увјерењем и животним искуством. У том појасу планина који зовемо Динариди живили су људи који су имали потпуно јасну слику живота и свијета и у таквом животу они су се тесали да досегну питања универзума и Бога. Вјековима су ти људи распознавали што је њихов идентитет, а што није и у што вјерују, а у што не. Моја фамилија су били млетачки Срби а послије смо потпали под Аустроугарску. У Аустроугарској је било три милиона Срба изван те мале земљице Србије, духовно средиште је било у Сремским Карловцима и сви они су снажно доприносили тој монархији, али су увијек знали тко су и што су. У времену када није било ни теологије ни вјеронаука, они су знали која је наша вјера, што је православље а што није. Рекли сте да су разлози данашњих секуларних немира, осим материјализма, у томе што је Црква постала схема. На овом просторима након пада комунизма и официјелне атеистичке доктрине, Црква је ускочила у један доста празан простор и ту се није снашла. Онда су апетити према моћима овога свијета нагло порасли, а моћи овога свијета стварају осјећај материјалног благостања. Српска православна црква је прије пада комунизма предњачила у свијету; имали смо бриљантне теологе и били смо далеко бољи чак и од Руса. То је било невјеројатно у мојим младим данима: од нас су били бољи само Грци, јер, као што рекох, за њих религија представља природно стање. То је између осталога и зато што је хришћанство настало у медитеранском базену гдје је постојала дуга традиције филозофског промишљања живота и ту се препознавање Христа догађало на припремљеном, плодном тлу. Остали то нису могли. Видите, ислам се јавља у шестом вијеку као пустињска религија, која је можда онтолошки чак и дубља од хришћанства, али то је религија преживљавања која није препознала Христа. Касније, са Отоманским царством, она је постала империјалним религија која је освојила пола културног свијета у оно доба. Али и кршћанска религија је у одређеном периоду била империјална? Како је хришћански Исток био осакаћен отоманским освајањима, предност у духовном животу је била на западној Цркви. Пазите, папска држава је била права држава са великом војском, која је данас у Ватикану остала само симболична, али у оно вријеме та војска је одлазила на исток против Отоманског царства. На том походу они су прекрштавали православне народе који су већ били крштени, тако да тај сукоб између хришћанског Запада и Истока потиче и отуда. Посљедица тог похода је била да сте у свакој патријаршији на истоку, у Јерусалиму, Антиохији, у Александрији и другдје, имали два патријарха; једног источног и једног латинског. Овај латински патријарх личио је на оријенталног али је припадао Латинима и често је преобраћао хришћане на латински обред. Овај данашњи хаос на средњем истоку, којег ми не познајемо у потпуности, понешто има везе и са догађајима из оног времена. Постоје ли повијесни гријеси православаца према католицима? Не знам да ли је било војних сукоба и ратних похода према просторима западне Цркве, у то нисам сигуран, али да смо били оштри једни према другима на језику – били смо. Били смо и злочести. Нарочито у тим великим дијалозима у фази покушаја тзв. глобалног унијатизма, да православни свијет приђе западној Цркви. Данас има доста православних теолога који негативно говоре о екуменизму, о приближавању источне и западне Цркве? Незгода је када се дијалог између западне и источне хришћанске Цркве гледа као неки релативизам и удробљеност свега; мало ти, мало ја, па ћемо све скупа стрпати у једно буре и то је онда то. Али то није екуменизам. Папа Ратзингер, као увјерени и свјесни католик, признавао је исправност и праведност православља и оно што је он хтио није било да од православља и католичанства направи неку мјешавину него да се дође до једне истине у коју би повјеровала и једна и друга Црква. На тај начин размишљају и велики теолози једне и друге Цркве које сам вам споменуо. Што мислите о данашњем Папи Фрањи? Мислим да је он исто један добар човјек пасторалне оријентације који се врло труди, јер је дошао из једног другог свијета из којег види да ће у Европи брзо доћи до онога што се већ догодило у САД и у Јужној Америци: да ће доћи до ситуације модерног робовласничког друштва у којем ће богати католици, који не иду у цркву, живјети у небодерима са базенима а католичка сиротиња, која иде у цркву, живјет ће у картонским кутијама. На који начин проповиједати у таквој ситуацији? Тко је ту у праву и што је ту исправно? При томе је и данашња Африка уништена, а Блиски Исток је у великом проблему. У Србији, на подручју гдје је доминантна Српска православна црква, такођер се биљежи пад броја вјерника. Посљедица разбијања Југославије је што смо сви ми постали неке мале губерније које служе бог зна коме и бог зна зашто и на неком вишем нивоу изгубили смо радост живота. Сви скупа смо дошли у дужничко ропство којега су људи постали свјесни. У бившој држави није био рај, али некада смо научили да имамо социјалну и материјалну сигурност. Ова нагла слобода погодовала је малом броју људи који су се обогатили, а већину је остављена без наде. Данас је тешко вратити се из града у село и почети испочетка на мјесту на којем је некад постојала радост фамилије. Ти људи нису имали бог зна што али су знали да су тако живјели вјековима и да ће и даље некако живјети, у некој радости унаточ напорном животу. Ове данашње велике социјалне разлике обесмислиле су живот већине људи. Ви сте дуго служили у православној цркви у Београду. Како видите Београд данас? Ја мислим да је Београд данас духовно три пута јачи него што је био и три пута сиромашнији. Ипак постоји у нашој Цркви нешто необјашњиво. Цркве у Београду су увијек пуне, без обзира на то што немамо довољно образовано свештенство, за време које је дошло и које долази. У осамдесетима Београд је био духовно умртвљен град, а онда је дошао један број младих врло талентованих свештеника и монаха који су се ухватили укоштац са проблемима времена, односа религије и атеизма и политичке затворености тога доба. За три–четири године тај град се потпуно промијенио. Одједном су њихова предавања и теолошке расправе пратиле хиљаде студената и цркве су постале пуне. То су били људи који су могли да се ухвате укоштац с највећим филозофима атеистичке оријентације. И они су их надвладали. Дошло је до бојазни владајуће класе да ће они направити некакав преврат, али они то нису хтјели, него су хтјели у том граду отворити духовно поље за којим су људи били гладни. И они су то успјели. Колика је одговорност српских црквених кругова за рат на простору Југославије? Оно што се крајем 80-их десило било је распуштање комунизма у СССР-у и ломови у Југославији. Ја мислим да није било те ренесансе теологије, код нас би ситуација била још гора и национализам би ескалирао до лудила. Ипак је дана сол хришћанске теологије томе народу који се како тако изборио да не буде најгори. Имали смо патријарха Павла који је врло мудро водио тај народ, усред припрема на многим странама да дође до потпуне катастрофе. Сада је духовна ситуација гора него што је била у атеизму и ситуација ће вјеројатно бити још и тежа и доћи ће и до већих ломова, али ће се у једном тренутку доћи до нуле и онда ће се духовност опет почети обнављати. Узмите Црну Гору: тамо је ситуација била црна да црња не може бити, када је у читавој Црној Гори остало можда пет свештеника. Данас тамо има 80 до 100 монаха и 200 монахиња и исто толико свештеника. То је аутентичност вјере која се увијек изнова рађа у дубини човјекове душе: Црногорци су монтањарски и планински народ који је одувијек живио шкрто, али су то били аутентични и мудри људи који нису пуно давали до својих егзистенцијалних прилика. У тој природи људи су се вјековима тесали у духовности и вјери која се тамо проповиједала још од старе Диоклеје. Како доживљавате данашњи положај Срба у Хрватској? Данас Србима у Хрватској није лако. Недавно сам гледао једну овдашњу телевизију и нисам могао да схватим одакле извори толике антрополошке мржње према Србима. Нисам чуо да у Србији постоји толика мржња, ни у Македонији и Црној Гори, па ни у Босни и Херцеговини. Боже, не могу да схватим одакле то, одакле таква конфликтна атмосфера. Таква силина анимозитета није рационално објашњива. Како живи православна заједница у Хрватској? Постоји стандардни број наших вјерника и они се редовно појављују на литургијама. Има пуно и оних који на литургије дођу тек једном, али највише имамо сахрана. Код тих сахрана има и немогућих ситуација, јер се људи боје да се сахрана обави јавно по православном обичају, у страху шта ће им рећи у подузећу и хоће ли остати без посла. Често ми кажу, „оче, хајде ви обавите опело док смо сами а када дођу људи нека изгледа као да је то цивилна сахрана.“ Не разумем зашто је тај страх толико велики? То су тешке и потпуно ирационалне ситуације. Ви сте у једном интервјуу прије пар година рекли да би Срби и Хрвати требали живјети нормално. Да ли је то могуће? Па ја мислим да је то је нормално и природно и то јест хисторијски слијед. Ја сам рођен у Истри у амбијенту гдје ми често и нисмо знали тко је католик, а тко православац. Било је немогуће да ми не би отишли својим пријатељима католицима на погреб или обратно. Ми смо туговали за њима и они за нама. Мржња је самоубилачка доктрина. То није аутентичан став ових народа, то је дошло негдје извана и није објашњиво. Имате ли неки данашњи примјер доброг суживота католика и православних у Хрватској? Па ево узмите случај оца Гаврила у манастиру Лепавина поред Копривнице који је сада тешко болестан. Он је у тај манастир дошао из источне Србије, сам као ћук и са годинама је обновио манастир који је био зарастао у коров, да би на крају манастир Лепавина постало мјесто гдје на његове литургије долази по 500 људи различитих вјера и нација. Отац Гаврило је организирао у манастиру и неку врсту етничке трпезе па након литургије сви ти различити људи сједе и једу заједно. Духовна љубав се препознаје у доброти и у сусрету са људима који су различити или који нису чак ни вјерни. Она се препознаје у једноставности, у разноврсности и молитвености. Молитвеност нема неки посебан карактер, боју ни нацију. Рађамо се и умиремо сви једнако, а не као православци, католици и атеисти. Ми на жалост гледамо те разлике, а не гледамо доброту, креативност и ствари које имају вјечну вриједност и поруку. Како се свећеници Српске православне цркве сналазе у данашњим приликама у Хрватској, којима не мањка тензија и напетости? Мислим да се наш Митрополит Порфирије поломио да покаже љубав, искреност и једноставност у својим сусретима у Загребу. Све то није лако. Овдје постоји страх од погледа других и од тога да ће нам неко наудити, али не можемо непрестано бити негативно расположени једни према другима. Ја сам недавно одржао проповијед на сахрани једног човјека који је радио у полицији и било је бојазни како ће та сахрана са православним попом изгледати. Било је тристо људи и ја сам на проповиједи рекао да је тај полицајац радио за добро човјека и да је желио помоћи у успостављању мира и реда. Па и наш задатак је да помажемо у том миру и реду у чијем средишту према нашем вјеровању стоји Бог. Бог није створио каос него је из каоса створио козмос. Да вас подсјетим, ријеч козмос на грчком оригиналу значи љепота. Ми данас мислим да козмос значи „летење у козмос“ или да је то „козметика“ али оно што је Бог створио је љепота. Мислим да смо сви ми неспретни да пренесемо ту љепоту живота једни другима. Како је побогу могао отац Гаврило сакупити толике различите људе. Ми смо сиромашни и недовољно духовно инспирисани. И ви сами пролазили сте опасности и неразумијевања… Једном сам од предсједника Туђмана добио орден Хрватске Данице за пасторални рад па су ме хтјели објесити на Теразијама. У исто вријеме ми је била постављена бомба у православној цркви у Пероју и у Пули, која је направила ужасну штету, а црква је покрадена. Ја нисам желио бјежати у Србију, остао сам ту с народом али сам тражио талијанског конзула да ме заштити. Тада је насиље престало. У то вријеме ме је градоначелник Трста звао да дођем у Трст и нудио ми је талијански пасош. Рекао је како и Туђман има три пасоша. „Нека их има и пет“, рекао сам, „било би ме срамота да о мени људи говоре какав сам ја свештеник када бјежим у другу земљу и имам туђи пасош. Да сам узео тај пасош, можда бих сада имао и већу пензију… Бојан МУЊИН