Претражи Живе Речи Утехе

Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се годину дана од његовог упокојења. Повезане вести: Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Добри човек у Срба, бесребреник Владета! Живео, све видео, и никога није осудио! Радио Светигора: Сјећања на Владету Јеротића - Вероучитељица Јелена Петровић Александар Гајшек за Радио "Глас": Професор је најзначајнији Сусрет у мом животу! Опело и сахрана академика Владете Јеротића Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству. Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017). Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Недеље 11. по Духовима, на радост верника сабраних у Храму Свете Тројице у Краљеву Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског намесника протојереја-ставрофора Ненада Илића и братства овог храма. Посебну радост чини да је наш Епископ данас благословио и наше најмилије школарце пред почетак предстојеће школске 2019/2020. године. Обративши се ђацима и родитељима Преосвећени Владика је истакао да предстоји велики догађај да после летњих опуштања, када смо се ослободили житејских брига овога света почиње школско доба, а то је доба када најмлађи улазе у заједницу са другима. Ми смо се у молебану молили Господу Богу да нам просвети ум, да нам да стрпљење, љубав, да нам да све врлине Његове. Да не мисле неки да смо завршили молебан и сада ученици не морају ништа да уче, ученици ће да уче, а молитва ће помоћи да ђаци брзо схвате ту своју науку, а наука над наукама је да упознамо Господа Бога, да упознамо Његову љубав, да упознамо Његову силу и благодат и да то осетимо у себи, јер ко има Господа у себи, ништа му није потребно на овом свету. Господ је од неуких људи начинио своје следбенике и Апостоле, тек када их је обукао у силу са висине, када су примили Духа Божијег и онда су могли да проповедају, јер су се ослободили свих житејских брига и проблема. Епископ је протумачио упечатљиву еванђелску перикопу о Царству Божијем, где је оно упоређено са једним имућним човеком који је позвао свога дужника. Имућан човек је Господ Бог наш који нам је дао све и ми смо Његови дужници. Архијереј жички је истакао да човек који је у Цркви потребно је да сваког дана врши смотру над својим мислима, да види у току дана како је живео, да ли у складу са Богом и Његовим заповестима. Морамо бити у складу, у симфонији са природом, са собом, са Богом, како каже Еванђеље: Ако једну ствар преступимо, за све смо криви. А ко може све да испуни? Нико сам по себи. Али свако може ако каже: Господе, призван сам да будем светлост овом свету, да будем со овом свету, читав свет у злу лежи, зашто да не будем слуга твој, а то што сам слаб и некад кршим Твоје заповести, опрости ми. Дакле, наука Христова је узвишена, савршено узвишена, јер Господ Бог жели да ми будемо синови Светлости, богови по благодати. По завршетку Литургије малишанима су подељени поклони, као символични дар у сећање на овај радосни дан. Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније током викенда борави у Кијеву, у пратњи чтеца Миљана Никитовића, поводом обележавања "Дана Руса", у организацији Украјинске православне цркве и митрополита кијевског и све Украјине Г. Г. Онуфрија. Извор: Епархија нишка

Данас, уочи празника Светог равноапостолног Владимира Кијевског, крститеља Древној Руси, у Кијеву је одржана литија од Владимирске горе на Дњепру до Свете Кијево-Печорске лавре. Молитве је узносио Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије уз бројне архијереје и свештенике УПЦ, као и триста хиљада верника који су дошли из целе земље (прошле године их је било око 250 000). У литији су ношене бројне чудотворне мошти и целебне иконе. Како јављају украјински црквени медији, у литији је учествовао и Преосвећени епископ нишки Арсеније.

Нова Влада и њен министар за Образовање Ники Керамеа одлучни су да се не прекида са лијепом традициом да свака Школска година почиње са молитвом „за добар почетак школске године“ као и молитвом за сваки нови школски дан. На почетку школске године, у кругу школе, сабирају се Наставничко особље, ученици, родитељи, представници општинских власти и полиције. Наравно, подразумијева се, по начелима демократије, од стране наставничког особља, родитеља и ученика, присуствују они који желе. Свакодневна молитва (Свети Боже, Пресвета Тројице и Оче наш) почиње са првим звоном. Нова Министарка је одмах промијенила одлуку претходног министра, тиме што ће школски дан почињати као и увијек у 8:15 а не у 9.00 часова. Такође, враћа се лијепа педагошка пракса да на празнике заставу носи најбољи ученик, и тиме се укида одлука претходног министра који је ту традицију укинуо уводећи извлачење имена на папиру. Нова Министарка у Влади, иначе науни радник, ставила је за циљ унапређивање учења страних језика и информатике. Постепено увођење нових добрих метода учења и преношења знања. У свему томе циљ је да се препознају способности сваког ученика и да се образује у праву слободну стваралачку личност, способан да сагледава са критичком и сложеном мишљу, и спреман за заједничке подухвате. Извор: ekklisiaonline.gr

На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Дана 1. јула 2019. године Апостолска нунцијатура у Сарајеву организовала је обележавање Дана папе Фрање. На љубазан позив Његове Екселенције апостолског нунција у Сарајеву монсињора Луиђа Пецута одазвао се и Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Извор: Српска Православна Црква

На дан рођења Светог Јована Крститеља - Ивањдан, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећену овом Светитељу у Грделици.мПреосвећеном Владики саслуживало је свештенство власотиначког намесништва и парох ораовички јереј Саша Станимировић. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190707-142134-94_228_233_110-155.mp3 Храм је био премали да прими окупљени верни народ, тако да су многи испунили и прелепу црквену порту, а будући да и општина Грделица овај дан обележава као своју славу, присутан је био и заменик председника општине са другим представницима општинске власти, као и представници јавног и културног живота ове вароши. У надахнутој беседи о Светом Јовану Крститељу, Његово Преосвештенство је подсетио да "..данас прослављамо Сунце које је најавило долазак Дана Господњега, осмога дана Царства Божијега, јер је Свети Јован Крститељ последњи пророк Старога Завета, а први апостол Новога Завета". Како је за Радио Глас Православне Епархије нишке известио старешина храма, јереј Слободан Бошковић, након Свете службе, учињен је литијски опход око храма уз ломљење славског колача и богату трпезу љубави за све окупљене. Извор: Радио Глас

У порти нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле у петак, 28. јуна 2019. године, када Српска Црква молитвено слави Светог мученика Кнеза Лазара и Свете српске мученике, одржана је традиционална Видовданска академија, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а у организацији Православне Епархије нишке, Управе нишког Саборног храма и Нишке црквено-певачке дружине "Бранко". http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-092520-93_87_220_50-682.mp3 http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-093029-93_87_220_50-966.mp3 http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-093346-93_87_220_50-644.mp3 Видовданска академија отворена је химном "Боже правде" у извођењу Нишке црквено-певачке дружине "Бранко" и Војног оркестра, након чега се поздравном беседом присутнима обратио старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, поздравивши скуп и у име Владике нишког Г. Г. Арсенија. "Сваки народ има своје велике дане и своје великане. За нас Србе, Видовдан је у годишњем кругу календарских догађаја један од највећих празника" рекао је на почетки своје уводне речи протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Овогодишњи беседник Видовданске академије био је др Александар Ђорђевић, професор историје на Правном факултету Универзитета у Нишу. "Један од највећих грехова савременог доба је незахвалност. Ми смо се управо скупили овде због захвалности косовским великомученицима који су тог 28. јуна 1389. године, на Видовдан, дали своје животе и узидали га у темеље будуће српске државе. Тај Видовдански и Косовски завет и Косовска мисао трају до дана данашњег“ рекао је проф. др Александар Ђорђевић. Нишки глумац г. Марјан Тодоровић и г-ђа Хаџи Марина Милутиновић казивали су стихове Антонија Ђурића, Милице Бакрач, Бранка В. Радичевића и Хаџи Марине Милутиновић, док је академију пратило снажно, дирљиво и до перфекције увежбано појање НЦПД „Бранко“ – Великог хора предвођеног госпођом Саром Цинцаревић и Дечјег хора предвођеног госпођом Јованом Микић. У два наврата и звона Саборног храма дала су посебну ноту узвишености празника Видовдана, који са много љубави и поноса Срби славе. Како је на почетку програма Видовданске академије лепо истакла водитељ програма госпођа Емилија Радмиловић, на овој академији смо се састали да се „подсетимо наше славне прошлости и наших славних јунака, али и да прославимо труд, рад, знање, лепоту и памет нових поколења“. Видовданске награде уручене су ученицима генерација свих нишких основних и средњих школа за школску 2018/2019. годину, а најбољим ђацима у Нишу и околини обратио се и градоначелних Ниша господин Дарко Булатовић. „Нека овај Свети дан и празник Видовдан буде посвећен и вама и образовању срском, јер сам дубоко убеђен да улагањем у образовање и образовањем чувамо и успомену на јунаке и витезове, на славну српску историју и славни српски народ и да тиме дајемо најбољи допринос учвршћивању и стварању темеља будуће, поносне, моћније, развијеније мајке Србије“ рекао је г. Дарко Булатовић. Градоначелник Ниша се захвалио и родитељима ђака генерације “који су сигурно дали немерљив допринос да ви данас будете понос овог града“, као и учитељима и наставницима нишких школа. У културно уметничком програму учествовао је и Дечји фолклорни ансамбл „Бранко“, који је изазвао највеће симпатије публике, будући да је на сцени било много деце предшколског узраста па и млађе, док су Играчки ансамбл „Бранко“ и оркестар и фолклорни ансамбл Студентског културног центра у Нишу „Оро“ добро увежбаним кореографијама и лаким играчким корацима учинили да позорница у порти Саборног храма без престанка подрхтава. Видовданској академији су поред најбољих ђака у управо завршеној школској години, њихових родитеља, учитеља и наставника, бројног нишког свештенства и нишког културног и јавног живота и академске јавнности, присутвовао и велики број представника градских институција, на челу са градоначелником Ниша г. Дарком Булатовићем. Академији је присуствовао и командант Копнене Војске РС генерал-потпуковник Милосав Симовић и бројни припадници војске, ректор Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Нишу протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Влајко Грабеж, сада умировљени парох Саборне цркве у Нишу, представник амбасаде Републике Бугарске у Бограду и председници нишких општина. Програм овогодишње Видовданске академије завршен песмом „Са Косова зора свиће“ у извођењу Дечјег хора „Бранко“ и у пратњи свих присутних. У наставку можете чути комплетне говоре старешине Саборног храма у Нишу протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, овогодишњег беседника проф. др Александра Ђорђевића и обраћање градоначелника Ниша г. Дарка Булатовића најбољим ђацима у Нишу и околини. Извор: Радио Глас

У организацији Српске православне цркве, Епархија рашко-призренске и диселдорфске и немачке и Удружења ,,Метохија за младе“, тридесет петоро верника из Берлина је у викенду за нама посетило Косово и Метохију. Србе, али и православне Немце из Берлина, предводио је свештеник берлински Радомир Колунџић, а у манастиру Грачаници топао дочек им је приредио домаћин – Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Владика Теодосије је у разговору са гостима исказао велику захвалност за ову посету, али и за несебичну материјалну и моралну помоћ коју Срби из Берлина са својим владиком, константно, пружају народу српском на Косову и Метохији. Отац Радомир Колунџић је рекао да је циљ ових ходочашћа повезивање нашег народа који живи у Берлину, у Немачкој, и народа који је остао на Косову и Метохији. – Дошли смо да видимо како наш народ овде живи, како негује своје обичаје, културу, националност. Идеја је потекла из цркве и после посете владике рашко-призренског г. Теодосија Берлину. У Берлину су имали наступе призренски богослови и Косовски божури и ево ми имамо наше вернике који долазе у походе светињама Косова и Метохије и да тако добијемо преглед какав је живот нашег народа и наше Цркве на КиМ. Владика Теодосије нас је дочекао у Грачаници, са великом љубављу и пажњом и ми смо благодарни да је одвојио време да се сусретне са нама. Свако ће понети неке своје личне утиске, осећања, али понеће и тај доживљај како су нас у манастирима и у српским срединама, посебно у Великој Хочи примили. Видели смо на терену да је потребна и материјална помоћ, али овим људима пуно значи осећај да нису заборављени, да ми ову земљу нисмо заборавили. Ми ћемо наставити колико год је у нашим могућностима да им покажемо да нису сами – рекао је отац Радомир. Са поклоницима је на ово путовање пошла и етно група ,, Гора“ из Берлина коју води Сандра Ступар, пореклом из Републике Српске. Као етно састав састављен од осам младих девојака које су рођене у Немачкој, ,,Гора“ проноси песмом истину о Косову и Метохији широм Немачке. Како то чине ове вредне девојке, показале су и својим наступима за публику у Великој Хочи и Грачаници. Одушевљење пријемом домаћина и светињама Косова и Метохије са нама је поделила Сандра Ступар, са којом у етно саставу наступају и две њене ћерке, а на ово ходочашће по Косову и Метохији пошли су и њен супруг Горан Ступар, некадашњи рукометаш Борца, Партизана и репрезентативац Југославије. – Ми долазимо из Берлина где има 30 000 Срба, где има две цркве и два црквена хора, и ми смо певајући у црквеном хору дошли на идеју да убацимо и етно програм уз црквене песме. Тако смо основали и ову етно групу 2013. године, са циљем да у дијаспори очувамо дух и традицију српску кроз песму са Косова и Метохије. На тај начин чувамо и језик и своје корене, јер ова деца која са нама певају су рођена у Немачкој, а одлично говоре српски језик и негују ћирилицу. На нашем репертоару је пуно песама са Косова и Метохије и ово ходочашће је дивно искуство за нас. Велики је доживљај и велика част да смо могли певати у Великој Хочи и Грачаници, да смо се дружили са децом и са нашим људима, да смо упознали све те светиње о којима смо слушали и певали. И ја сад другачије осећам те песме, јер много је другачије кад се све то види и доживи. И биће нам лакше и да песму преносимо по Немачкој и да је што више Немаца чује, јер су и они заинтересовани за нашу песму- усхићено је рекла Ступарова. Милош и Марија из Берлина за своје прво брачно путовање одабрали Косово и Метохију За двоје младих људи, Милоша и Марију Лукић, ово путовање је било нарочито важно и значајно. Они су се само неколико дана пре поласка на Косово и Метохију венчали у цркви у Берлину, а за своје прво брачно путовање, одабрали су баш Косово и Метохију. Готово једномислено, младенци су са нама поделили своје утиске са путовања. – Много смо слушали о Косову и Метохији, а никада нисмо били јер су наши родитељи из Републике Српске. За ова три дана ми смо видели наше светиње и сјајну дечицу у Великој Хочи, која су певала, сусрели се са монахињама, монасима, свештеницима, народом… Предивно је! Прелеп је осећај и толико пуно емоција, утисака и немогуће их је описати речима- радосно прича Марија која у Берлину ради са децом у једном вртићу. Милош се надовезије на њене речи и додаје: – Кад смо сви заједно дошли у Велику Хочу видели смо дивну дечицу, сјајне домаћине и осетили љубав, срећу, радост сусрета и ми смо захвални што смо овде и када би поново требали да бирамо где бисмо на прво брачно путовање, опет бисмо овамо дошли. Младенцима се придружила и младина сестра Кристина Гачић, која је одушевљена посетом упутила поруку српском народу на Косову и Метохији: – Желим да поручим мом народу овде да се држи, да се бори, а ми ћемо да молимо Бога да се сви једног дана вратимо. Ми се у нашем храму у Берлину молимо за вас, за наш народ овде и позваћемо и друге наше људе који тамо живе да дођу, да обиђу светиње и људе и да се заједно боримо јер једино ако се држимо заједно, Бог ће бити на нашој страни. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Француски хуманитарац Арно Гујон рекао је данас да први пут после 14 година рада дуже од шест месеци није посетио Косово и Метохију „Ово је први пут да не боравим тамо, да не могу да видим своје пријатеље, кумове, да не могу да пратим развој наших хуманитарних пројеката и да разговарам са људима како бих могао да направим нове хуманитарне пројекте“, рекао је Гујон за РТС. Организација „Солидарност за Косово“ донирала је два нова медицинска апарата здравственим установама у Грачаници и Пасјану, у вредности од 30.000 евра. „Апарати је требало да стигну пре неколико месеци, а када су уведене таксе морали смо да нађемо друго решење. Док смо смислили неки начин да избегнемо то…“, рекао је Гујон и објаснио да ова помоћ много значи за мештане који су раније на прегледе морали у Врање, Ниш, Лесковац. Он је додао да се тренутно на Косову и Метохији реновирају три школе и да је у те пројекте уложено 100.000 евра. „То би требало да буде готово у октобру, када су ме протерали требало је да обиђем те школе, и онда смо све то померили“, рекао је Гујон те навео да ће тај посао бити завршен у наредних 10 дана. Овај хуманитарац наводи и да његова организација улаже у пољопривредне пројекте, како би се омогућило људима да раде и како би се економски оснажила српска места на КиМ. Он нема информацију о томе да ли ће му бити дозвољено да уђе на Космет, али се нада да ће моћи да буде тамо за отварање реновираних школа. „За мене је битно да будем на лицу места. Ако не могу да посетим места где помажемо људима, то је као да лекару забраните улазак у болницу“, рекао је Гујон. Разматра и могућност да тражи дозволу косовских власти за улазак, иако није званичник ни Србије, ни Француске. „Свакако да је све политика, и моја забрана и таксе… Са којим циљем? Е, то је велико питање“, рекао је Гујон. Поручује да своју енергију црпе од српског народа на КиМ, који деценијама пролази кроз тешка времена. „Никад нису одустали и нису напустили своју земљу, не смемо ни ми. Морамо да им пружамо братску подршку“, закључио је Гујон. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Сретење Господње и Дан државности Републике Србије и ове године традиционално прослављен у Орашцу, надомак Аранђеловца. Прослава Сретења Господињег и Дана државности Републике Србије започети су светом архијерејском Литургијом коју је служио Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, уз саслуживање архијерејског намесника орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, архијерејског намесника опленачког протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, архијереског намесника јасеничког протојереја-ставрофора Велибора Ранђића, архијерејског намесника младеновачког протојереја-ставрофора Жељка Ивковића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића. Свето сабрање су својим појањем увеличали чланови хора Богословије Светог Јована Златоустог под вођством проф. Немање Старовлаха. После читања светог Јеванђеља Епископ шумадијски г. Јован окупљене вернике је поучио значају празника Сретења Господњег: -Празник Сретење је заправо сретање са самим Господом. Нажалост, данас је све мање искреног сретања са Господом и све мање искрене вере. Са Господом се нећемо срести ако Га немамо у своме срцу, а ако се са Богом не сретнемо у току нашег овоземаљског живота, не можемо ни очекивати да га сретнемо на Небу. Да бисмо били иоле достојни да тражимо Господа, морамо се очистити од сваког греха: Затворена шака не може ништа да пружи, али не може ништа ни да прими. Иста ситуација је и са нашим срцем, ако је затворено за Господа, онда не жели ништа добро ни да прими од Господа. Господ је изнад свега, господар је свега и свих и Њему ништа није немогуће, па чак ни да Симеона Богопримца, остави у животу све док не види Господа Христа и не прими Га у своје руке. Онај ко је са Богом, он је победник и Бог ће нам пружити сваку помоћ и утеху ако будемо спремни да од Њега то искрено затражимо. После заамвоне молитве, Епископ је преломио славске колаче славарима - управи Месне заједнице Орашац и управи Музеја Први српски устанак. Преосвећени Епископ је, затим, уз саслуживање свештенства Епархије шумадијске извршио помен за устанике који су, не жалећи своје животе, пострадали у одбрани свете српске земље. Обележавање празника Сретења и Дана државности Републике Србије настављено је испред споменика подигнутом у част вожду Карађаорђу. Председица Владе Републике Србије гђа Ана Брнабић је положила венац у част пострадалим ратницима, а одмах после ње и председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић. Интонирана је химна Републике Србије Боже правде у извођењу оркестра Гарде Воје Србије. После полагања венаца и химне, присутнима се прво обратила председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, а затим и председница Владе Републике Србије гђа Ана Брнабић. На крају прославе уприличен је уметнички програм по сценарију и режији Војислава Милина. У уметичком програму своје учешће су Небојша Дугалић, Вјера Мујовић и Иван Јевтовић, као и хор Алилуиа” под диригентском палицом мр Милице Радивојевић и статисти - млади глумци Театра 5 из Београда. После државне церемоније Епископ шумадијски Јован служио је парастос вожду Ђорђу Петровићу у храму Свтетог великомученика Георгија на Опленцу. Извор: Српска Православна Црква

У храму Светог Јована Владимира у 29. недељи по Духовима, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Зековић уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића и јереја Младена Томовића. Након прочитаног Јеванђеља присутном народу поучним словом обратио се отац Слободан који је истакао да је једна од најљепших људских врлина и особина благодарност, захвалност доброчинитељу. Подсјећајући да је заједничка молитва, Света литургија благодарење Богу за сва доброчинства знана и незна, учењена нама и цијелом људском роду, отац Слободан је казао да је друге стране, једна од најружнијих особина палога човјека незахвалност – неблагодарност. О благодарности и неблагодарности, говори и данашње Јеванђеље када је Господ у једном селу излијечио десеторицу губавих људи. „Тешко је и помислити у каквој муци бједи су ти људи живјели. Губа људском тијелу је била велика несрећа. Тијело је страдало од гнојавих рана. А можемо замислити колико је њихова унутрашња патња била када су тешкој болести били изложени и понижењу“, рекао је прота Слободан објашњавајући да је у Мојсејевом закону писало да губавци треба да буду означени, тако да њихове ране буду видљиве а пролазници ријечима Нечисти упозорени на њихову близину. Господ човјекољубац, није их на лицу мјеста исцјелио, него их је упутио да се покажу свештенику. На путу они су видјели да је губа нестала и да су оздравили. Од десеторице, деветорица, који су очигледно били Јудејци, нијесу се ни окренули да заблагодаре доброчинитељу. У село се вратио само један Самарјанин и заблагодарио Господу. Тада је Господ, који је срцезналац, упитао зар се нисте сва десеторица излијечили и како се не нађе ни један од њих да заблагодари Богу него само иноплеменик. „И данас има много незнабажаца, људи који нису хришћани, који живе у заблуди по питању вјечнога спасења, али имају често пута и више страха Божјега и благодарности, спремности за молитву и добро дјело него многи од нас, хришћан, који би, по ријечи Господњој, требали да будемо са овога свијета“, истакао је отац Слободан. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић објаснио је да је Господ кроз ову причу јеванђелску укорио тадашње Јудејце- изабрани народ Божији, за њихову окорелост, тврдоћу срца: „Али ова ријеч треба да буде опомена и свакоме од нас, да се трудимо, изграђујући себе и свој живот по Јеванђељу Христовом, да поред других врлина којима украшавамо своје срце и душу, посебно треба да се трудимо око благодарности. Да благодаримо Гоподу свакога дана и часа за сву љубав Његову, а исто тако да будемо увијек захвални једни другима за љубав и доброту коју смо позвани да једни другима указујемо.“ Нагласио је да је тај труд у изграђивању себе у врлинском животу посебно присутан у ове свете дане поста када се, кроз тај мали труд и подвиг, припремамо да измирени са Богом и једни са другима дочекамо празник Христовог рождествао и поклонимо се Витлејемском Богомладенцу. На крају протојереј-ставрофор Слободан Зековић је пренио захвалност Епархије рашко-призренске, Управе Народних кухиња на Косову и Метохији за помоћ која је прије неколико дана из Бара стигла у централну народну кухињу у село Прековац. Такође, са присутнима је подијелио информацију да је у минулих 15-ак дана четири шлепера помоћи из Црне Горе стигло на Косово и Метохију: „Свима дакле преносим њихову захвалност, посебно истичем труд чланова Српског културног друштва „Слово љубве“ који су прикупили више од половине потребних средстава за успјешно спроведену добротворну акцију у Бару.“ Велики број вјерника причестио се тијелом и крвљу Господњем, а сабрање вјерног народа настављено је у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Четрдесет дана од упокојења веома вољеног игумана манастира Дохариу на Светој гори, архимандрита Григорија (Зумиса), обележено је 1. децембра 2018. године. Четири еписокпа и стотине поклоника из целог света допутовали су на Свету гору нарочито ради тога да би се молили за душу новоупокојеног игумана Григорија. Заупокојену литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит касторијски Серафим (Грчка Православна Црква) уз саслужење Његовог Високопреосвештенства митрополита неакринског и каламаријског Јустина (Грчка Православна Црква), и Његово Високопреосвештенство Митрополит акалкалаксог и кумертавског, администратора грузијских православних парохија у Јужној Америци, и свештеномонаштва из других светогорских манастира. Било је више од 300 поклоника из Грчке, Украјине, Русије, Грузије, Бугарске, Француске, Америке и из других земаља. Како смо раније писали, архимандрит Григорије се упокојио у ноћи 22. октобра 2018. године у својој 76. години, након што је много поднео од неизлечиве болести последњих година свог живота. Наредног дана сахранила ге је братија манастира. Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх Српски г. Иринеј присуствовао је 19. новембра 2018. године обележавању Дана Српске академија наука и уметности. Српска академија наука и уметности обележила је19. новембра 2018. године свој Дан представљањем нових дописних чланова, отварањем Аудиовизуелног архива и Центра за дигитализацију и отварањем сталне поставке збирке Кабинета за медаље Архива САНУ. Обележавању Дана САНУ присуствовали су Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, министар просвете, науке и технолошког развоја г. Младен Шарчевић, министар културе и информисања Владан Вукосављевић и министар здравља др Златибор Лончар, представници Академије наука и уметности Републике Српске, ректори универзитета, представници амбасада, установа културе и науке и верских заједница. Аудиовизуелни архив и Центар за дигитализацију имају задатак да очувају и представе целокупно културно, уметничко и научно наслеђе. Смештени су на 850 квадратних метара, а 700.000 евра је уложено у најсавременију опрему. Први задатак биће дигитализација преписке Вука Стефановића Караџића, а следи дигитализација уметничке збирке САНУ у којој је око 3.500 уметничких предмета, старих и ретких књига и онога што баштини билиотека САНУ, а то је око 15.000 библиографских јединица. Извор: Српска Православна Црква

Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион посетио је на празник светог апостола Томе, 19. октобра 2018. године касарну „Никола Пашић“ у Зајечару поводом Дана јединице Команде за развој Тимочке бригаде. Владика је гостовао на свечаној Академији, којој су присуствовали бригадни генерал Јелисеј Радивојевић, заменик команданта Команде за обуку Војске Србије, начелник Зајечарском округа г. Владан Пауновић, представници Града Зајечара, културних институција Зајечара, пензионисани припадници војске као и припадници других безбедносних снага. Извор: Епархија тимочка

У првој години свог руковођења Црквом у нашој Епископији, Епископ Фотије је основао Издавачку кућу "Синај" и Добротољубиво удружење Богородице Тројеручице. Њихово оснивање знаковито указује на етос нашег Епископа и приоритете његовог дјелања. Познато је да тешко може бити ријечи о плодотворној мисији Цркве без писане ријечи. Уосталом, не учи ли нас томе библијска повијест, јер се израз искуства општења Бога и човјека преносио на папир. Свети Јован Златоусти нас учи да је настајање светописамских списа посљедица гријехопада, будући да је престало непосредно сусретање Господа и човјека, а какво нас очекује у Вијеку који долази. Међутим, у ишчекивању Царства писана ријеч је неопходна, тако да нам је наша издавачка кућа подарила неколико изузетних наслова, од којих треба издвојити дјела "Георгије Флоровски: руски интелектуалац и православни богослов" писца Ендруа Блејна, "Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879/880.)" аутора Филипа Зимариса и "Дај ми срце своје" из пера Игуманије Матроне (Брдар). Треба нагласити да је ова издавачка дјелатност (само) наставак бразде коју је Епископ Фотије почео да оре у Епархији далматинској. Када је ријеч о Добротољубивом удружењу Богородице Тројеручице, наша Епископија је у лику Епископа Фотија одлучила да слиједи једини етос којим Црква јесте Црква: етос у којем је патња другог моја патња и у којем није изводљиво окренути лице од страдајућег брата, а остати у загрљају Господњем. Такође, не смије се пренебрегнути да је улога Епископа Фотија у увођењу богословља Цркве у средњошколски систем образовања вјероватно одлучујућа, али темељније оцјене ваља оставити за неки потоњи јубилеј. Епископ Фотије је учинио велика прегнућа у овом кратком периоду свога управљања нашом Епископијом ка обећаном Новом Небу и Новој Земљи. Вјерујемо да су још већа постигнућа пред њим и нама. Али, чини се да је најзначајније дјело осмијех оних који излазе из његове резиденције након разговора са њим, јер није лако (по)вјеровати у Господа, ако га не сусретнемо у лицу човјека. Долгоденствуј, Преосвећени Владико, на многаја љета! Извор: Епархија зворничко-тузланска

Смештена на високој гори са равном површином из подножја је деловала сасвим неосвојиво. Уске стрме степенице воде до тврђаве, а од скоро је могуће доћи и жичаром. Почели су да је граде још Хасмонеји, а довршио је Ирод (37-4. пХ). Окрутни тиранин у потпуности је оспособио овај простор у јудејском залеђу као уточиште у временима кризе. На обронцима је саградио чак и сопствену палату у римском стилу са бројним цистернама и купатилима. То не би било ништа чудно када се не би налазило дубоко у пустињи и то на обронцима планине. Древни градитељи били су мајстори сакупљања кишнице. Велики базени и цистерне складиштили су огромне количине воде. То је омогућило опстајање у тако негостољубивом окружењу чак годинама. Након пада Јерусалима 70. године, око хиљаду јудејских зилота сместило се овде не прихватајући коначни пораз. Када су легије опколиле Масаду, нису знали како да приђу па су месецима градили прилаз за опсадне машине тако што су, фактички, насули читаво брдо, створивши пут ка зидинама које су биле најприступачније. Када је зид био коначно био срушен, према Јосифу Флавију, легије је сачекао ужасан призор. Сви зилоти, заједно са својим породицама извршили су самоубиство. Јосиф наводи чак и говор Елеазара бен Јаира, њиховог вође, како је боље бити мртав, него римски роб. Тако је Масада, иако пораз, постала симбол јудејског пркоса и одиграла битну улогу у националном наративу повратка у земљу 1948. године. У нашем историографском дискурсу Масада се пореди са „јеврејским Косовским бојем“ или „Битком за Аламо“ у Тексасу. Ипак, данашња историографија критички је настројена према овом наративу. Пре пада Јерусалима, беснео је грађански рат између зилота и умерених Јудеја који су хтели мир са Римом, док су ови потоњи били бескомпромисни. Након насељавања у Масади су чак побили све сународнике у оближњој оази, Еин-Гедију, и опљачкали их, само зато што нису хтели да им се придруже. На самом крају, самоубиство као чин пркоса није део било какве библијске праксе. Опхрван мислима о овом месту и свему што се у њему збило, стадох који минут баш на северном зиду на обронку планине у делу некадашње Иродове палате. Баш ту се Ирод башкарио у кади док су његови сународници горели на сунцу градећи његове мегаломанске пројекте. Осиромашена земља коју је оставио иза себе проузроковала је тензије са Римљанима које су водиле у отворену побуну, рат и погибао. Историја је, по ко зна који пут, показала како незајажљивост и разврат воде у пропаст, а такође колико су сви тоталитарни системи рањиви и нестабилни након смрти вође. Вратих се на западну ивицу Масаде. Поглед ми је лутао на другу обалу Мртвог мора, на јорданску страну. Док је сунце залазило, приметих мало насеље Зоар, библијски Сигор, у које утече Лот. Рекоше да у близини леже и рушевине Содома. И би вече и би јутро, дан шести. [VII] Узвишење које са истока надгледа стари град и које је поприште многих догађаја поменутих у Светом Писму назива се Маслинска гора. На њој се налазе бројне цркве и манастири као и чувени Гетсимански врт у којем се Христос молио у дан Јудине издаје док су апостоли спавали (Мт 26, 34-55). Руска црква Свете Марије Магдалине са својим златним куполама упадљив је драгуљ Гетсиманског врта. До улаза у цркву из уске уличице воде степенице кроз прелеп врт који одржавају сестре овог манастира чинећи да изгледа попут некадашњег Едена. Манастир је изградио руски цар Александар IIIкрајем 19. века, а данас у овој светињи живе бројне монахиње. Литургију је служио један јеромонах и јерођакон, док је са певнице допирао славопој до танчина усклађеног хора сестара. Након Литургије упутих се ка старом граду. Ушао сам у град кроз чувену улицу Виа Долороса којом је по предању Христос носио крст до Голготе, тј. данашње Цркве Гроба Господњег која је удаљена око 600 метара. Сама улица била је једна од главних западних рута Елиа Капитолине односно римског насеља насталог на рушевинама Јерусалима после 70. године. Сматра се да је улица задржала руту претходног пута од преториума односно Пилатовог суда до Голготе. Дошавши до јерменске цркве на крају улице, заокренух ка Храмској гори. Након проласка кроз шаренило уске наткриљене улице у којој су се начичкали бројни дућани, изађох на плато испред Зида плача. Зид плача или другачије звани Западни зид један је од ретких остатака Јерусалима из Христовог времена. Он представља једини сачувани део зида које је изградио Ирод као један од потпорних зидова некадашњег Храма. Данас је једно од најсветијих места за Јевреје, али само најсветије место за њих налази се изнад (иза) зида где је некада био јудејски Храм. Пажњу ми је привукао огроман број људи у молитви испред зида. Једни су држали руку на зиду читајући псалме или друго штиво, други су загрљени певали и играли испред њега. Данас се иза Зида плача налази џамија Ал-Акса и представља трећи по реду најсветији простор у исламу. Изградили су је калифи из династије Омајада што је чини једном од најстаријих исламских светиња. У предању сунитског ислама, то је управо место са којег се Мухамед вазнео у небо. Данас овај простор представља тачку спорења између Јевреја и Палестинаца. Најсветији простор Израиља данас се налази у рукама муслимана који на њему поштују своју светињу, док је Израиљцима забрањено да уђу. Са друге стране постоје Израиљци који сматрају да је јудаизам недовршен без Храма и да Бог тражи његово обновљење. Постоје удружења која припремају сасуде Храма и архитектонске пројекте. Да ствар буде занимљивија, они бивају подржани од стране тзв. хришћанских циониста који такође сматрају да би изградња Храма довела до Другог Христовог доласка. Како би удовољио овако екстремним евангелистичким круговима, председник САД-а је преместио амбасаду у Јерусалим, дајући оваквим аспирацијама нови замах. Такав чин свакако не би се могао извршити без оштећења или чак девастације Ал-Аксе што би на ноге подигло читав исламски свет. То, свакако, није план за мир у свету. И би вече и би јутро дан седми. [VIII] Последњег дана боравка, имао сам посебан благослов да проведем ноћ у Цркви Гроба Господњег. Остајање у цркви током ноћи ради молитве и Литургије захтева ранију најаву. Тешка метална врата цркве затварају се у 21 час, а закључавају се споља тако да онај ко остане у цркви не може изаћи пре 5 сати ујутру. Тачно у 21 час, врата беху затворена, а омање лестве избачене напоље кроз окно у вратима. Попевши се на лестве, кључар споља закључава цркву и долази изјутра. Након закључавања врата у цркви је остало петнаестак људи спремних за свеноћну молитву. У параклис над Гробом улазиле су групе од по двоје-троје људи и остајале око тридесет минута како би и другима дали могућност да на овом најсветијем месту проведу неко време у молитви. У ноћи, без хиљада ходочасника, параклис је тихо стајао у свој својој величанствености. Осим благог шапата молитвеника који се понегде чуо, спокој ове светиње понекад је само на тренутак реметио бат корака дежурног монаха који је обилазио светињу. Тешко је било у неким тренуцима дубоке ноћи поверовати да се налазим на овом месту. Упркос свему, нисам осећао умор, а сан није долазио на очи. Богослужење је у великој цркви почело тачно у поноћ, службом полуноћнице, на коју се надовезало јутрење. Тихи глас монаха који је читао шестопсалмије прекрио је звук звона. Након завршетка јутрења, почела је Литургија и трајала све док прва јутарња светлост није почела да се назире на прозорима куполе. Стајах и даље са осећајем спокоја и радости у том првом и осмом дану недеље, дану васкрсења и дану који неодољиво подсећа на онај незалазни Осми који ће доћи. Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње. Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који љубе тебе! (Пс 122, 4.6) Извор: Теологија.нет