Претражи Живе Речи Утехе

Свети Григорије Пећки живио је у вријеме српског ропства под Турцима, у XVII или XVIII веку, као сабрат свештене велике лавре Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принио Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз вјекове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. О новопросијавшем светитељу наше Цркве Светом Григорију Пећком, у емисији Хришћански траг ТВ Храм, говори отац Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира, родом из Пећи. Одлуком Светог архијерејског сабора од 3. маја / 20. априла 2018. године, Свети новомученик Григорије Пећки, заједно са Светим Василијем Пећким и Светом мученицом Босиљком Рајичић из села Пасјана код Гњилана – пострадали од Агарјана за време османлијске власти на Косову и Метохији због своје непоколебиве вере у Христа, прибројани су Сабору Светих и уписани у календар Српске православне цркве као мученици. Свечано литургијско прослављење новопроглашених Светих мученика обављено је 27. априла / 10. маја 2018. године, на дан Спаљивања моштију Светог Саве у његовом храму на Врачару. На тај начин је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу Косова и Метохије и Српској православној цркви.Сијајући тврдом вером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вери и нади никако нису била наклоњена, ови свети мученици и са њима многи други светионици рода нашег, верни сведоци Христови знани и незнани, као златне карике везују нас за светло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу и када смо постали његов равночасни и назидатељни део „Овим прослављањем новопросијавших светих мученика Светој Апостолској Цркви се дарује велика хвала и духовна радост и њихове молитве су драгоцено заступништво пред Престолом Јагњета Божјег, Жртвованог за живот света.“ [Из саборске одлуке о њиховој канонизацији.] *** Молитвама Светих мученика Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. https://www.youtube.com/watch?v=WCTi-V_eSFk https://mitropolija.com/2024/02/07/sveti-grigorije-pecki-hriscanski-trag-video-2/

Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј. месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. Свети Григорије Велики (Двојеслов/Дијалогичар), на Западу познатији као Гргур I, римски папа (540-604), саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова која се служи средом и петком у току Часног поста а грегоријанско појање је добило име по њему. Он је један од оних који је једног анђела и самог Господа угостио у дому своме, а када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

НИСМО МИ КРИВИ АКО НЕ ПРОЗИРЕМО НЕЧИЈУ ЗЛОБУ. Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило.На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола". Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светло цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године. Тропар (глас 1): Пастирска свирала богословља твога, говорничке победи трубе, јер као да је из дубине духа тражена, приложи се доброти твога гласа: Зато моли Христа Бога, оче Григорије, да спасе душе наше. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-grigorije-bogoslov-arhiepiskop-carigradski-prepodobni-publije

Григорије Ниски (335—394) је био епископ града Нисе у Кападокији, млађи брат Светог Василија Великог, близак пријатељ Григорија Богослова. Он је био најпре само презвитер, јер је био ожењен. Када му је умрла жена, блажена Теозва, изабран је и посвећен за епископа у Ниси. Он се одликовао огромном светском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на Другом васељенском сабору. Сматра се да је он саставио други део Симбола вере. Григорије је био велики беседник, тумач Светог писма и богослов. Због свога пораза аријевци се беху нарочито на њега окомили као на свог страшног противника, те у време цара Валентинијана, њиховог једномишљеника, успеше да збаце с епископске столице и отерају у изгнанство. Осам година проведе овај свети отац у изгнанству трпељиво сносећи све беде и сва понижења. Најзад сконча у дубокој старости концем IV века преселивши се у Царство Божје и оставши кроз све векове на земљи као велико светило Цркве. Српска православна црква слави га 10. јануара по црквеном, а 23. јануара по грегоријанском календару. * Животопис Григорије Ниски заједно с братом Василијем и с Григорије Назијанским је био један од великих протагониста духовног цветања, које је подстицало изградњу хришћанске цивилизације у 4. веку када је Кападокија проживљавала раздобље интезивне и стваралачке културалне животности. О његовом животу зна се врло мало. Рођен је око 335. године. Са братом Василијем био је одгојен у Атинској школи. Након што је био лектор у цркви, Григорије је прихватио службу ретора и тад се вероватно оженио. Затим је напустио поучавање, те се повукао у једну монашку заједницу, коју је установио његов брат Василије у Понту. Монашким се позивом посвећује уз брата Василија и његова мајка, брат Некратије и сестра Макрина. Између 371. и 372. је уз почетно негодовање пристао да постане епископ Нисе у тој истој Кападокији према жељи брата Василија. Василије се разочарао у Григоријево вршење епископске дужности. Понекад му је недостајало танкоћутности у односу према људима. У другим околностима опет није био довољно чврст када су то прилике захтевале, а није био нити практичан у погледу административних послова, те је постао лак плен клеветама и оптужбама до те мере да је био ухапшен, а затим и премештен на две године под лажном оптужбом да је злоупотребио црквене фондове. Било је то дело његовог аријанског супарника Демостена. Године 378. се враћа на епископски трон. Године 379. је учествовао на сабору у Антиохији. 380. године је изабран за метрополита Севасте (данашњи Сивас у Турској). Године 381. учествује на Сабору у Цариграду где је одиграо значајну улогу, те га је због тога цар Теодосије I једним декретом означио као заступника правоверја. Треба нагласити његове заслуге на пнеуматолошком подручју када је требало срочити саборско Веровање. Заправо, дорадио је Никејски символ вере уневши параграф о Духу Светом признавши му Боштво. Присуствовао је Сабору у Цариграду и 383. године. Проповедао је на свечаном спроводу кнегиње Пулхерије и царице Флациле 385. године. Након тога се све мање залази у јавне послове. Сцена његовог деловања постаје све више монашки живот. Будући да је све мање у Цариграду, све мање се појављује на епископским саборима, а све више борави у манастирима. Још 394 се налази међу потписницима цариградског сабора, након чега му се губи сваки траг, те се сматра да је тада и преминуо. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Григорије_Ниски

Свети Григорије Исихаст, или Затворник, Ћутљиви пореклом је са Балкана. По светогорском предању, а и по многим словенским и српским Синаксарима, он је био пореклом Србин. Рођен је крајем 13. или почетком 14. века. Био је ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, чије је и житије написао. Оснивач је Светогорског манастира Светог Николаја Чудотворца, познатог због њега под именом манастир Григоријат. Касније је прешао у Србију и од Светог Лазара, кнеза Српског, добио манастир Ждрело у Браничеву (касније назван манастир Горњак), у којем и данас почивају његове свете мошти. Из Житија Св. Ромила Раваничког, као и из других старих књига сазнајемо још о животу и подвизима преподобног Григорија Ћутљивог[1]. Почетком 14. века дошао је на Балкан са Синајске Горе преподобни Григорије Синаит. Настанивши се у Светој гори Атонској, у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира. Тамо је стекао доста ученика међу монасима жељним исихастичког живота, то јест молитвено тиховатељског (или ћутљивог) живота по Богу и ради Бога. Одатле је преподобни Григорије прешао са групом својих ученика у пусто и неприступачно место звано Хрентели између данашњих манастира Симонопетре и Светог Павла. Ту је основао неколико келија, но није се ту дуже задржао. Због честих напада Турака, морао је отићи са Свете горе. После обиласка Цариграда и неких других места, он се са својим ученицима настанио у месту званом Парорија у Тракији, на граници између Византије и Бугарске. Тамо је основао велики манастир и стекао мноштво ученика. У то време преподобни Ромило постао је његов ученик, који са једним својим духовним братом званим Иларион, остао с њим све до његове смрти (27. новембра 1346. године). Тада су се преподобни Ромило и Иларион преселили из Парорије у област звану Загора, близу Трнова (у Бугарској), где су се и пре тога подвизавали. Ту је Свети Ромило замолио Илариона да га прими као свога послушника, нашта Иларион једва пристаде, испуњујући тако вољу Божју и усрдну молбу брата свога. Када је потом бугарски цар Јован Александар (1331—1371. г.) ослободио Парорију од напада лопова и разбојника, Свети Ромило са својим духовником Иларионом вратио у Пароријску пустињу и настанили су се опет тамо. Управо у то време дошао је к њима из Цариграда преподобни Григорије. Већ у Цариграду, а можда и пре тога, у Светој гори, преподобни Григорије чуо је за великог Григорија Синаита и постао његов ученик. Након његове смрти, Григорије је дошао код Светог Ромила да буде његов ученик, јер је чуо за његове врлине и исихастички богоугодни живот. О томе нам сам Григорије говори у Житију Светога Ромила које је написао. „У то време, вели он смирено за себе, и ја најбеднији међу монасима дођох из Цариграда на то место (у Парорију), и чувши за њихово врлинско живљење и савршено подвизавање, сагнух главу и потчиних се старцу Илариону, којему је био потчињен и сам Преподобни Ромило“. Овде у Парорији подвизавао се преподобни Григорије уз Светог Ромила, док на те крајеве нису напали безбожни Агарјани. Тада су они са својим старцем Иларионом морали отићи поново у Загору. Потом је Свети Ромило отишао на Свету гору, а преподобни Григорије и Иларион остали су у Загори. Након смрти старца Илариона, Свети Григорије одлази сам на Свету гору, и потраживши и нашавши Светог Ромила, са смирењем се њему потчинио као своме духовном оцу. Тамо су живели у месту званом Мелана, у близини Велике Лавре Светог Атанасија Атонског. О овом њиховом заједничком животу и подвизима опширније говори сам преподобни Григорије у Житију Светог Ромила, али говори тако да он из превеликог смирења свог износи само врлине Светог Ромила, а за себе каже како је имао грехе и страсти, и како га је преподобни Ромило исправљао у томе и поучавао правом животу. Пошто су преподобним оцима Ромилу и Григорију почели да долазе многи монаси и посетиоци, ради духовне користи и поуке, они су се удаљили у још даљи крај Атонске Горе и тамо, се настанили, начинивши себи келије. Након што су Турци убили српског деспота Јована Угљешу, који у то време штитио и помагао Свету гору, међу монасима у Светој гори, а и међу хришћанима у околним крајевима, настаo je велики страх и метеж, јер су се плашили насиља. Благочестиви Јован Угљеша био је у то време добротвор и ктитор манастира Ватопеда, Хиландара, Симонопетра, Светог Павла, па и самога манастира Светог Николе, названог Григоријат, кога је започео Григорије Синаит, а коначно га устројио Григорије Затворник. Након смрти деспота Угљеше, Свети Ромило је напустио Свету гору и прешао у Албанију, у место звано Авлона (то јест Валона), а потом одатле у Србију, код благочестивог владара кнеза Лазара, у тамошњи манастир Раваницу, где је ускоро и умро, Свети Григорије је остао на Светој гори и подвизавао се у усамљеној келији, на четврт сата далеко од његовог манастира Григоријата. Ту се он подвизавао у усамљеном молитвеном тиховању и богоугодном ћутању, због чега је касније и назван Ћутљиви. Иако о томе данас немамо сачуваних писаних података, јер је манастир Григоријат потом два пута доживљавао велике пожаре, највероватније је да је Свети Григорије у ово време свога боравка у Светој гори у ствари постао коначни оснивач и ктитор данашњег манастира Светог Николаја Чудотворца, подигнутог између манастира Симонопетра и манастира Светог Павла, близу оних келија где се раније подвизавао велики Григорије Синаит са својим ученицима. Међутим, у Светој гори преподобни Григорије није могао остати дуго времена, јер су Агарјани поново нападали на хришћанске народе и крајеве, све до Свете горе. Једини тада моћни хришћански владар био је благочестиви кнез Српски Лазар, који је владао у севернијим крајевима Србије, са престоницом у Крушевцу. Његова се побожност и црквољубивост показала у многим стварима, а нарочито у богоугодном раду његовом на помирењу завађене Српске и Цариградске цркве (1375. године). Свети кнез Лазар у то време постаје други ктитор манастира Хиландара и још неких других манастира на Светој гори. У његовој пак земљи, у слободној Србији, Лазар је подигао своју дивну задужбину манастир Раваницу, где је, као што смо видели, христољубиво примио пре неку годину Григоријевог духовног оца, Светог Ромила. Лазар је уз то „многе горе и хумове своје државе испунио обитељима монашких жилишта“, како за њега пишу тадашњи повесничари, па је то његово монахољубље постало познато надалеко. Све је ово било познато и преподобном Григорију, па се зато он решио да дође са својим ученицима код благочестивог кнеза Лазара у Србију и настанио се у његовим мирним и спокојним крајевима. Године 1379. Лазар је ослободио од тамошњих бунтовника и непријатеља северни крај своје државе, звани Браничево, у време стиже када из Свете горе стиже преподобни Григорије, са више својих ученика и монаха, који потом постадају познати у Србији као подвижници „Синаити“. Они су добили такав назив зато што су сви, као и сам преподобни Григорије, били раније ученици оног великог Григорија Синајског. Преподобни Григорије је траио од кнеза Лазара да му да неко мирно и усамљено место, где би се могао посветити безмолвију и богоречитом ћутању. Благочестиви кнез му је дао тихо и усамљено место у Ждрелу браничевском, у подножју Хомољских планина на левој обали реке Млаве.Изнад реке у стени је пећина, где се преподобни Григорије настанио и тамо молитвено тиховао. Ову пећину он је касније претворио у цркву коју је посветио светом Николају Чудотворцу, као и манастир Григоријат на Светој гори. Но ускоро затим кнез Лазар му је помогао да испод ове пећине подигне дивну цркву манастира Ждрела, коју су заједнички посветили Ваведењу Пресвете Богородице. Тако је основан нови манастир преподобног Григорија, који и до данас постоји у Браничеву под именом Горњак. Оснивање новог манастира је потврђено и од стране патријарха српског Спиридона, као што о томе говори древна повеља која се донедавно чувала у манастиру Горњаку. У тој повељи патријарх Спиридон каже: „Прииде ко смиренију ми честњејшиј во иноцјех старец кир Григориј и со својими благоговјејними иноки... Видје же смиреније ми записано и утверждено господином Књазом (Лазаром) оноје мјесто, рекше церков Пресвјатија Богородици, со сели и со људми и со всјем великим и малим, честњејшему во иноцјех старцу кир Григорију Синаиту и јеговим калогером. Старец бо кир Григорије со својими калогери потрудисја о воздвиженији и созданији храма того (Ваведенија Пресвјатија Богородици), и о иних вешчеј, с помошчију господина књаза Лазара“. Тако је Свети Григорије Ћутљиви, касније назван и Григорије Горњачки, продужио своје богоугодне подвиге у Србији, све до своје смрти. Остали пак дошавши са њиме из Свете горе монаси Синаити настанили су се по другим крајевима Лазареве државе, и у Србији су до данас познати многи манастири које су они основали, јер су многи од тих Синаита били потом прослављени од Бога светошћу живота и даром чудотворства и нетрулежности. Није познато тачно када и где је умро. По некима, он се пре своје смрти вратио поново на Свету гору у свој манастир Григоријат, и тамо се мирно преставио у Господу, око 1406. године. Његове свете мошти су остале у Григоријату све до 1761. године, када су их, приликом тадашњег великог пожара, монаси узели и пренели у Србију, у његов манастир Горњак. По другима пак, преподобни Григорије умро је у манастиру Горњаку, и погребен је покрај горње пећинске црквице у Горњаку. Његове свете мошти пребивале су неко време у том манастиру, па су онда током дугих векова турског ропства преношене и на друга места, у манастир Решковицу, у манастир Војловицу у Банату и по другим местима. Тако је можда део моштију светог Григорија доспео и у његов манастир Григоријат на Светој гори, одакле је после тај део опет враћен у манастир Горњак. Данас се мошти светог Григорија налазе у његовом манастиру Горњаку. За време Другог светског рата, због опасности од Немаца, оне су биле пренете у Саборну цркву у Пожаревац, али су после рата опет враћене у Горњак. Ове 1977. године игуман манастира Григоријата из Свете горе, архимандрит Георгије, обратио се писмом епископу Браничевоком и манастиру Горњаку са молбом да подаре његовом манастиру део моштију Светог Григорија, као ктитора манастира Григоријатског. ("јер, у старом Синаксару и Служби ктитору манастира Григоријата Преподобном Григорију, стоји да је он „из Србије дошао“ и основао на Св. Гори њихов манастир Светог Николаја, а то потврђује и опште светогороко предање и стари словенски Синаксари"). На ову молбу манастира Григоријата одговорио је епископ Браничевски и манастир Горњак тако што је део светих моштију Светог Григорија из Горњака доставио манастиру Хиландару, са молбом да их о празнику Ваведења (ове 1977. године) преда свечано братији Григоријатској, која дође на празник у Хиландар, што је заиста тако и учињено. Иначе, манастир Григоријат слави блажени спомен преподобног Григорија 7. децембра (сутрадан по Светом Николи), а то је и дан смрти Преподобнога који се слави у манастиру Горњаку, и под којим се спомиње у старим Пролозима и Синаксарима. Још и по иконама преподобног Григорија, које се налазе у манастиру Григоријату и у манастиру Горњаку, види се да је то један и исти Светитељ. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Григорије_Горњачки

Да ли су православни свештеници само мало другачији или су и нешто друго у односу на друге људе? Која је то, по мом мишљењу, њихова главна невоља/потешкоћа? И које су то дјелатности које би свештеник у својој служби неизоставно требало да обавља? У најкраћем, ово је само мали покушај да се запитамо ко су и ко би можда требало да буду свештеници, за које ми се чини да ако су по нечему необични, онда је то најмање по томе како изгледају или у шта се облаче. Свештеник тиме што је рукоположен, тиме што је свештеник – није узведен у неку другу сферу, нити је изведен из сфере реалног живота. Он може имати осјећај другачијости, али он уопште није нешто друго у односу на вјерни народ, нека „посебна врста“. Његова одговорност за заједницу дефинише се бригом за саборност те заједнице. Тако да је оно што га квалификује да буде свештеник управо његова способност да као вјерник и члан заједнице покаже да је усмјерен ка свима и према свакоме једнако, те да је саборна личност а не фракционаш, секташ или онај који је склон било каквом груписању или надменом туторисању. Постоји једно специфично питање које може да мучи чак и вјернике, али бих рекао да је оно нарочито везано за свештенике. Свјесно или несвјесно, ово питање свештеник ће постављати себи кроз читав свој живот. То је оно нимало једноставно питање о Божијем призиву. Да ли сам ја призван у ову службу, и ако јесам, зашто баш ја? Овдје је врло важно да ли ће одговор бити скрушен или ће се кретати у погрешном смјеру, ка закључку да је свештеник тим призвањем постављен изнад других. Они који помисле да су постављени изнад других радо ће то показивати спољашњим изгледом. Најчешће ће се само облачити у „обличје побожности” (2Тим 3,5). Ради се ипак о стварности која се не да лажно представљати, јер је ријеч о нечему дубоком и унутрашњем, а најмање спољашњем. Добро је вјеровати у призив јер стварно ништа не бива без Божије воље, али је једнако важно пред тим призивим стајати смирено и са свијешћу да је и овдје веома важно наше ДА. Да, Господе, ево слуге твога. Опасност је у губитку свијести да смо позвани на служење, а не да нам други служе. Рекло би се да је ово лако запамтити. Међутим, замислите само младог човјека (двадесет и нека му је година) који, тек што је дошао у парохију, задобије неслућено поштовање. Сви се утркују да га услуже а сиједи старци и честите старице из дубоког поштовања према Богу љубе га у руку и моле за благослов. Није лако не заборавити се, и не помислити да ниси заправо најмањи слуга него узвишени господар. Увијек на почасном мјесту и увијек први, ако не и једини. Морамо признати да се ради о озбиљном искушењу или изазову. Отуда је тако узвишено када свештеник са тог почасног првог мјеста покаже смирење и благим држањем и ријечју сабира све око себе, непрестано се у дубини душе смиривајући и молећи Оцу небеском „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Благодат „Гле шта је боље и шта више ствара радост него кад браћа живе сложно. Као миро на глави које тече на браду, браду Аронову, које тече на скут хаљине његове, као Хермонска роса која се спушта на Сион“ (Пс. 132). Ово као молитву чита свештеник док облачи одежде. И заиста, колико год различитих свештеника да сам срео, неријетко се, у мањој или већој мјери, могао осјетити тај мирис и дотаћи благодатна роса коју помиње псалам. Нигдје као у свештеничким домовима нисам могао јасније разазнати колико је могуће да се живот организује у топлини и чистоти. Велика благодат и дар несумњиво мобилишу и све оно што је томе супротно, те отуда не треба да нас чуди откуда и зашто је пред нашим очима свештено лице неријетко у борби и сукобу, у бризи и на неком сопственом, само њему знаном распећу. Не улазећи у безбројне могућности које могу смутити једног свештеника као и било ког другог човјека, скренућу пажњу на оно што држим да је основа која може бити узрок озбиљног проблема сваког од нас свештеника. Опасност је првенствено у томе да помислимо како благодат, мирис, та роса и тај благослов имају узрок и разлог у нама или у нашим заслугама. Да се нешто с нама догодило због неке наше посебности. Биће ипак боље да мислимо како се то догодило само због неизрециве милости Божије. То јест да у оквиру божанског плана за људе и свијет неко од нас људи треба да послужи и на тај начин. Ако свештеник почне себе посматрати из било које друге перспективе, долази до нечег болног. И то не мора чак бити због таквих помисли или нашег гријеха само, него просто зато што Дародавац може да ускрати оно што без заслуга од њега добијамо. Понекад се та благодатна роса подиже, уље се скоријева, мирис се повлачи и цвијет његове духовности се суши. Тада настају невоље, развија се туга, јер се, с разлогом или без разлога, повлачи нешто што нам je, по нашем мишљењу, неотуђиво, па се тражи кривац или кривци. И умјесто да се крене у потрагу, или смирено и покајничко чекање да се изгубљени дар, повучена благодат – врати, тражи се кривац негдје око и изван нас. Такав свештеник, забринут, пометен и нестрпљив, кривца може видјети чак и у народу који око њега стоји и непрестано га посматра и о њему хотимично или нехотице просуђује. Често, мора се признати, немилосрдно и уз заборав да је он као свештеник ипак само један од њих. Оштрица незадовољства лако се може усмјерити и ка браћи свештеницима који смиреније и уравнотеженије, наизглед успјешније чувају росу благодати када ње има, или опет, када се она повуче, смирено трпе и чекају да се изгубљени дар и утјеха неопходна за њихову службу врате. Тада, како би то аскетски учитељи Цркве рекли – на сцену ступа ђаво, како би вратоломно опосредовао однос између браће, који се, у том случају, увијек изнова претвара у трагични однос Каина и Авеља. Ово, дакако, не важи само за свештенике, важи за све људе, али овдје наглашено говорим о свештеницима, јер су они веома илустративан примјер, можда тек и само стога што се теже могу сакрити, јер стоје на узвишеном мјесту. Чекић и наковањ Нема сумње да међу свештеницима можете срести – у то сам дубоко увjерен – најквалитетније и најдивније људе. Међутим, није мали број свештеника који, поред многих лијепих особина, дјелују као да су уплашени и збуњени. Запитајмо се зашто. Можда зато што се налазе између чекића и наковња? Наковањ је народ, који је обично у највећој мјери извјесност и постоји као константа. Чекић је владика. А свештеник је у таквој поставци кујунџијски материјал. Свештеник је, дакле, постављен између те двије стварности, између двије снаге, које врло често спонтано и несвјесно ступају у једну више непринципијелну коалицију. На примjер, народ се жали на свештеника а владика, да се не би свађао с народом, јер без њега се као константе не може, радије стане на страну народа. И ту свештеник може бити сможден. Но, у том сукобу откривамо мање или више добре свештенике. У тој стварности између чекића и наковња они лошији у корпусу свештеника напросто се удварају, претварају, додворавају владици (ту нам се открива и добар или лош владика). Удвориштвом се настоје избјећи ударци који су неминовни да би се од материјала нешто исковало. „Ударци“ од стране епископа у контексту у којем их користим никада не смију да изађу из оквира метафоре о чекићу и наковњу, те је тиме „ударац“ активни и креативни подстицај, а никада насиље (у било каквом облику) или мобинг. Добар свештеник је онај који служи и народу и владици, али само у мјери у којој је то сагласно са служењем Богу. Добар свештеник поштује и воли и народ и владику, али он гледа у Бога и служи Богу, не плашећи се ни народа ни владике. Међутим, уколико нема такав став, очекивано долази до збуњености свештеника, из које, до одређене мјере, можемо назријети и збуњеност цијелог народа којем он служи. Скретање нашег погледа од Бога и одмицање уха од ослушкивања воље Божије, те од покрета нашег бића ка питањима шта ће рећи овај или онај – власт, државна или црквена, људи, медији, било ко – неминовно доводи до збуњености. Као свештеници, ми смо слуге Божије на првом мјесту. Наравно, није паметан ни онај свештеник који потпуно игнорише сва ова питања. Међутим, он прије свега треба да буде заокупљен питањем Шта ће рећи Бог? И да буде, понављам, првенствено и без остатка слуга Божији. Стога је за свештеничку службу необично важна храброст. Храброст као саставни елемент вјере. На темељу вјере, која подразумијева храброст и мудрост, он се изграђује и око себе шири љубав као пуноћу животног искуства. Да би у том настројењу напредовао у складу са својим талентима, свештенику је неопходно да буде теолог. Теолог Није нимало тешко закључити да би прва или основна дјелатност нас свештеника требало да буде молитва, а то на неки начин већ јесте теологија, или макар предуслов за и пут ка теологији. Искрено молитвен човјек јесте теолог јер непрестано зарања у тајну Бога. Нема сумње да ће такав молитвеник радо истраживати свете списе и тежити да сазна шта су молитвеници откривали кроз вријеме о тој неисцрпној тајни божанског у нама и око нас. Његово истраживање ће увијек бити праћено молитвом или ће се претварати у молитву. Његова ће ријеч, услијед тога, постајати све благотворнија за оне који га слушају, за оне који га гледају и који с њим живе живот. Зато је свештенику не само задаћа него просто пут да буде теолог и, наравно, не само свештенику него и сваком хришћанину јер сви смо „род изабрани, царско свештенство, народ свети“ (1. Пт. 2, 9). Сасвим је јасно да су кроз историјске турбуленције настајале разне девијације. Осврнуо бих се овдје на наше богословске школе у којима се може чути и оно најнеочекиваније и најнеправилније, као на примјер: „Шта ће мени теологија? Ја ћу бити обичан поп, с требником у руци“. Управо онај који ствар тако поставља требало би да зна да је теологија његов главни алат, оружје његове службе, једро и сидро брода којим плови. Напросто, питања с којима ће се суочавати биће питања која се могу сагледати и одговарати готово искључиво са становишта теолошких позиција и разматрања. Питања о Богу, смислу, страдању, смрти, добру и злу, слободи и храбрости не могу се оставити по страни на основу доброг занатског приступа, квазидуховног перформанса и позе. То напросто неће ићи. То ће бити разобличено у свакој проповиједи таквог свештеника. Проповијед, поука, ријеч… Свештеник је позван на службу Ријечи. Он има задатак да зида Цркву на оваплоћеној ријечи Божијој, која је угаони камен Цркве и извор и мјерило сваке црквене ријечи. Стога је свештеник призван и позван да изучава Свето Писмо и да његовим истинама пажљиво храни своју паству водећи је ка благодатном просвјетљењу. Зидање и украшавање храмова се тиме не одриче као дио општег задатка и као одсјај духовне љепоте свештеника који „заволе лепоту дома Божијег“ (Пс. 25, 8). Ипак, ово зидање на темељу Ријечи и уз помоћ Ријечи јесте, у ствари, један од најтежих задатака и уско је повезан с теологијом, а не само с вршењем обреда и богослужења. Молитве које читамо на богослужењима написали су најбољи теолози и учитељи Цркве. Међутим, тумачење које се збива од неизмјериве је важности. Баш ту се открива колико је свештеник зароњен у молитву и теологију. Открива се, такође, и то колико је свештеник зароњен у живот уопште. Колико је он током свога живота трагао и мучио се да разумије судбину човјека на земљи. Он треба да разумије судбину вјерника и невјерника, судбину свијета и, оно што је најбитније, какве то везе има с Богом. Он је ту и да објасни људима многе необичне ствари које им се догађају. Његова ријеч мора бити отрежњујућа, просвећујућа и, прије свега, освећујућа, а то значи на изградњу сваког појединачног човјека и заједнице у којој живи и дјела. И још нешто веома важно – свештеник мора бити искрен. Одговоре на сва питања свакако не може имати. Оно што може – јесте да буде саосјећајан. Ако и може да се изговори за незнање, за недостатак саосјећања нема ваљаног изговора који би га оправдао. Боље је практиковати искреност него глуматање. Не може се довољно нагласити колико је битно да свештеник буде искрен и да говори оно што је и сам доживио у свом животу и духовном искуству. Вјерни ће тако разумјети да је и он у борби, да и њега исти вјетрови бију у овом животу, те да заједно путују до мирног Пристаништа. Проповијед је необично важна и она у себи подразумијева веома битну учитељску димензију на коју је свештеник такође позван. Поред тога што је за вршење ове службе неопходно да буде молитвен и да познаје теологију, учитељ свакако мора бити обавијештен макар о основима опште културе. Култура Свештеник треба да учествује у култури свога времена, са свим комплексним импликацијама које би једна оваква изјава могла да носи у себи. Неопходно је да свештеник разумије, познаје и учествује у култури времена и простора у коме живи и дјелује. Под овим мислим на познавање књижевности и, колико је год могуће више, сазнања из сфере философије, науке, умјетности итд. У нашим црквама, на сву срећу, једни поред других стоје још увијек и образовани и мање образовани људи, али увијек треба да имамо на уму и да се питамо зашто су они ту и шта сви они, тако различити, очекују од нас. Очекују ријеч, утјеху, исцјељење многих рана, и више од свега очекују нешто што ће их подизати и изграђивати, уз шта ће моћи узрастати. Па чак и у случају да од нас не очекују ништа више од задовољења својих повремених религијских потреба, и тада су они поље нашег мисионарског рада и свештеничке одговорности. Уколико презиремо нечије образовање својим незнањем или култутру својом некултуром, разумуни људи ће се, свјесно или несвјесно, разочаравати и полако одустајати, тражити духовност и инспирацију на позоришним даскама или филмском платну, на концертима или изложбама. Природно је пак да људи који су већ нахрањени и надахнути културом и умјетничким дјелима ту у Цркви стоје јер желе још, и подразумијевају да је свештеник такође неко ко воли и прати, зна и надахњује се свим оним што образовање и умјетност доносе свијету, али да трага за оним још. Да, неки ће неодступно стајати ту можда из простог разлога што немају куда друго отићи, али ту се крије још само једна опасност за нас. Јер ми ћемо можда бити задовољни и тиме што се, ето, преживљава и што Црква није празна. Добар пастир, међутим, јесте онај који се радује онима који су ту, али чезне за свима, али баш свима онима који нису ту. Управо та чежња мора бити увијек звоно за узбуну. Колотечина је недопустива. Равнодушност, монотонија, увијек исто – то је знак да се ту не гради и да је завладало мртвило кога у Цркви не смије бити. Све нека буде пјесма и покрет, ријеч која буди и препорађа. Мир и тишина су добре, али само када унутра брује воде молитве која говори „идем Оцу своме“ (Јн. 14, 12). Умјесто закључка Неко ће помислити како је напријед речено неко претјеривање или моја пуста жеља. Но, ја не мислим да је тако, јер знам да постоје свештеници који не само да су овакви него и много бољи од овога. Постоје и живе, само их можда слабије примјећујемо, јер су обично ненаметљиви, тихи и смирени. Вјерници у њиховим парохијама их сигурно препознају по топлини око срца која их грије при сусрету са оваквим свештеницима и одушевљењу којим их надахњују. И да не бих говорио о живима које познајем, јер је увијек ту она стара опасност, опасност од кварења, навешћу примјер једног свештеника за кога су многи чули, а који је остварио успјех како у својој парохији тако и на свеопштем плану. Тај свештеник био је отац Александар Шмеман. Био је изванредан пастир, теолог, литург, проповједник, исповједник, познавалац књижевности и умјетности. Његова ријеч и данас као сјеме пада у срца људи жедних Бога и многи род доноси. Његов примјер свештеничке храбрости и разборитости као и примјери многих дивних свештеника које срећем широм свијета охрабрили су ме да напишем горње редове у нади да ћу себе самога и друге који то желе подстаћи да устанемо и учинимо колико до нас стоји. https://teologija.net/o-svestenstvu/?sr_pismo=lat

Свима нама, без изузетка, потребно је исцељујуће дејство покајања. Свети Јован Златоусти каже: „Грех је рана, а покајање је лек“. Оно што су за тело ране и лекови, то су за душу грех и покајање. Покајање је повратак човека Богу. Почетак овог пута је свест о сопственим сагрешењима. Након што човек постане свестан греха, следи одлучност да се покаје. То је кључни тренутак на његовом животном путу, који одређује хоће ли човек и даље остати у греховном мраку или ће се вратити Небеском Оцу. Неки људи налазе се у стању извесне неосетљивости. Они размишљају на следећи начин: „Немам шта да исповедим. Никога нисам увредио. Никога нисам убио, никога опљачкао“. Међутим, уколико ове људе упитате за неке грехе, понекад чак и тешке, они их неће прихватити као такве: „Данас“, кажу они, „сви тако раде“. Они верују да, ако неки грех чине многи, он престаје да буде грех! Онима који мисле да су без греха упућене су речи Светог Јеванђелисте Јована: „Ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1. Јн. 1, . Сагласно Апостолу Јакову, „сви много грешимо“ (Јак. 3, 2), и зато је свима нама потребно излечење душе, које нам даје света Исповест. Неке људе ђаво баца у очајање. Такви хришћани сматрају да су они толико грешни, да за њих нема и не може бити опроштаја. Опроштај грехова, међутим, који се даје кроз Свету Тајну Исповести, не зависи од величине и количине грехова, него од милости Господње која је безгранична. Мисао о томе да наши грехови не могу бити опроштени намеће нам ђаво, како би нас бацио у очајање. Након што превазиђемо поменуте препреке, ђаво ће против нас искористити још једно снажно оружје: стид. „Како да одем код духовника“, кажу многи, „и да му признам све оне страшне грехе које сам учинио? Какво ће мишљење о мени после тога имати тај човек?!“ Нека сви, који овако размишљају, послушају Светог Златоустог: „Стиди се када грешиш, а немој се стидети када се кајеш... Док се човек налази у греху, он (ђаво) му не допушта да се стиди и самим тим га предаје срамоти греха, јер зна да ће човек, ако осети стид, побећи од греха; међутим, приморава га да се стиди покајања, јер зна да ће, због стида, остати непокајан. На тај начин, сатана постиже двоструко зло: баца човека у грех и спречава његово покајање“. Ако човек савлада све ове препреке и одлучи да се исповеди, ђаво ће у њега посејати мисао да одложи исповест. „Отићи ћу да се исповедим други пут“, размишљају многи, „биће још времена“. Колико је само људи који су отишли из овог света, а да нису успели да се духовно припреме за то! Непријатељ нам предлаже да данас послужимо греху, а да се сутра – потрудимо на врлини. Он нам не предлаже да се отворено одрекнемо Бога, него нам, како каже Свети Василије Велики, „лукаво отима ’данас’ и оставља нам наду у ’сутра’. А затим, кад наступи сутра, поново долази наш злобни саветник (тј. ђаво) и тражи ’данас’ за себе, а ’сутра’ за Господа. Тако нас неприметно одводи из овог живота.“ Господ Исус Христос је својим ученицима заповедио да врше Свету Тајну Исповести: „Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22-23). Овим речима Исуса Христа су свети апостоли, а такође и њихови наследници – свештеници, „добили власт какву Господ није дао чак ни анђелима“, како каже Свети Јован Златоусти. Христос је то учинио зато да би сваки грешник наилазио на подршку и разумевање у свом подвигу, јер је свештенику, који је такође човек, позната духовна борба. Посредством духовника, у време вршења Тајне Исповести, дејствује Божија благодат – не само ради отпуштања грехова покајника, него и ради решавања духовних проблема с којима се он суочава. Чак и ако (исповест) не исцели одмах окорело греховно стање, ипак ће силно помоћи у исцељењу, јер благодаћу Светога Духа покајнику даје снагу. Благодарећи покајању, борба против страсти постаје лакша. Ако имамо грех који је постао навика, још више морамо притицати духовнику који ће, користећи „мач духовни“ (в. Еф. 6, 17) засећи корен греха до самог његовог искорењивања. „Човек мора свим силама избегавати грех и чувати се од њега, да не би пао“, каже преподобни Никодим Светогорац. „Ако му се, услед човечије слабости, и догоди да падне, нека не очајава, него нека одмах устане и, нека се, не губећи време, покаје и исповеди.“ Господ је рекао да је прва и главна заповест – заповест о љубави: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим... Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 22, 37-39). Сагласно Христовим речима, свој живот треба да испитамо у односу на три главна правца: наш однос са Богом, узајамни односи са нашим ближњима и однос са самима собом. Брижљиво самоиспитавање довешће нас до скрушености и покајања и припремиће нас за исповедање грехова пред духовником. Искуство доживљаја Царства Божијег задобијамо још у овом животу као последицу нашег покајања. „Како је могуће да се Царство Божије приближи човеку још у овом животу“, пита се праведни Јован Кронштатски и одговара: „Благодарећи искреном покајању: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“ (Мт. 3, 2). Душа се испуњава покајањем, а затим следи Царство Божије као унутрашње стање човечијег срца. Човеково дубоко и искрено покајање ће, слично магнету, привући милост и љубав Господњу. https://www.facebook.com/duhovnepouke88

У Београду, 24. и 25. новембра 2022. године Српска академија наука и уметности организовала је научну конференцију под називом Интелектуалци, јуче и данас. Дводневни програм конференције био је подељен у четири дела. Уводну реч на свечаном отварању одржао је академик Владимир Костић, председник САНУ. Излагачи су своје радове, тематски повезане са називом научног скупа, могли да произнесу у сесијама које су затваране дискусијама. Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке учествовао је на овој конференцији у оквиру прве сесије, говорећи на тему односа интелектуалца и Цркве. Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Златоусти Богослов каже: "Открио им је, колико је Он благоволео, мало од Свог божанства, и тајницима показао Бога који у Њему обитава." Како каже Лука: Док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: Засија лице Његово као сунце, како пише Матеј. Он каже: Као сунце, не зато да би неко замислио ту светлост као вештаствену, јер је то умно слепило оних који нису у стању да схвате ништа узвишеније од (видљивих) природних појава ("феномена"), него зато да бисмо ми схватили да оно што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно (на духовни начин) представља Христос, као Бог. У том боговиђењу боговидиоци немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу светлост? Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророцима, како би показао да је молитва узрок овог блаженог виђења, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сјединење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то сијање које се даје и које је видљиво свима онима што се путем усрдног творења добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу. Истинска и најдивнија Лепота - каже неко - може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, као да је и сопствено лице обојио неким блиставим сјајем. Отуда се и Мојсејево лице просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом. https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal

Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства. Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше. *** Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“ Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је. *** И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим. Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија. 米 米 米 Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега. Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега. *** Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“ И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи. Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.

Драга браћо и сестре, поводом данашњег празника предлажем вашој пажњи једноставну беседу. Прошле недеље, на Тројичин дан, сећали смо се силаска Светог Духа на Христове ученике – Апостоле, а кроз њих – на читаву Цркву. Молили сте се да животворећа и утемељујућа сила Духа Светога и вас испуни, и да постанете људи пуни благодати. Овиме смо завршили круг црквених празника, посвећених делу спасења људи. Током читаве година Црква се сећа догађаја, повезаних са делом спасења човека. Црквена година почиње од септембра, од празника Рођења Пресвете Богородице. Црква слави Рођење оне, која је на тајанствен начин послужила спасењу човека. Затим иде Увођење пресвете Богородице у храм, Богооваплоћење – Христово Рођење, Обрезање и Крштење; даље се нижу разни догађаји из Христовог живота, све до недеље Његових страдања – сећања на Христова страдања, на Његово Васкрсење и Педесетница – дан Светог Духа. Педесетницом се завршава круг. Господ је осветио земљу, на којој је учио, страдао, чинио чуда и васкрсао, а након Вазнесења је послао Утешитеља – Духа Светог, да би учврстио Божије дело. Зато је Господ рекао ученицима: „Нема везе што Сам отишао. Послаћу Утешитеља“. Послао га је у дан Педесетнице. Ова сила је окончала пропадљивост живота. Сада живите, Дух Свети је са вама! Зашто ваше душе не прихватају Духа Божијег? Зато што чак и пориви који су у вама, да Га примите, нису истинити, јер су људи постали сувише телесни. Данашњи празник нам говори о томе да свештени огањ треба бити у вашим душама. Зашто, пак, ваше душе, обасјане Духом Светим, не дишу ка небесима? Зашто се ваш живот, вуче једино по земљи? Зашто су људи изгубили божански огањ и немају вере? Данашњи празник одговара на ова питања и прекорева нас. Угасио се у вама огањ. Затворена су врата, душе се вуку по мраку… Ви сте материјалисти, потребне су вам чињенице. Па ево: ликујућа Црква Светих – зар то није чињеница, која вас прекорева? Данас је празник свих, рођених од Педесетнице. Празник, не само прослављених светих угодника: затворника, мученика, блажених… Данас је празник свих синова Педесетнице – ваших упокојених. Ово је и њихов празник. Али мрак у вашим душама не може да угаси светло. Данас је Сабор Светих читаве земље, читавог света, прослављених и непрослављених. Овај дан пројављује живот, запаљен од Педесетнице. А ви, децо Педесетнице, где сте? Ово је укор за вас! У својој посланици апостол Павле укорева још рескије, доводећи га до стида. Нема се куд. Застидите се! Пред вашим мисленим погледом треба да су милиони светих душа, који су Педесетницом призвани у живот. Апостол Павле у својим посланицама говори о старозаветним праведницима, који су вером побеђивали царства, творили истину, премда је у њих вера била тек у некаквој магли, нису могли јасно да је виде. Без обзира на то, вера им је била тако силна, да су ради ње били убијани камењем, странствовали, трпели немаштину и невоље. Иони којих читав свет није био достојан, склањали су се по гудурама и горама. Ето какве су биле те душе! А ваше душе су крхке, беживотне, премда сте већ видели и осетили Свештени Огањ, премда вам је већ познат. Зашто су ваше душе меланхоличне, хладне, зашто нисте (душом) на небесима? Апостол Павле у својој посланици говори какав треба да је живот онога који је обујмљен огњем нематеријалним: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих“. Ти си мртав, али не у хришћанском смислу, већ безнадежно мртав, труп који заудара. Ти си у летаргичном сну. Какав те се живи огањ може дотаћи и шта може учинити? Устани, ако желиш ужарени огањ. Отвори снене очи, разоткриј своју дремљиву душу, окрени се лицем према томе огњу, макар и без снаге, али са поривом, да би огањ дошао теби. Устани! Тада ће те огањ освештати. „Устани ти који спаваш, и обасјаће те Христос!“. У данашњем спасоносном читању се указује: ти си мртав, јер си свезан. На теби је бреме од чега не можеш ни корак направити. То је, браћо и сестре, грех. Он је разорна сила, твоја смрт. Сви ви знате да нам грех одузима крила, одузима нам снагу и смета да идемо. Куда онда узлетети! Збаци са себе ово бреме и буди као борац у арени, који трчи, да би узео награду, а ако и падне, опет устаје и трчи, Тако и ви, уколико сте изашли у борбу, устремите се ка циљу свим својим снагама. Једини услов који свако од вас треба да има на уму је да сте сви ви – деца Педесетнице и сви сте призвани да се дотакнете свештеног огња, да би осветили и оживотворили своју душу и ушли у „облак“ праведника, рођених од Педесетнице. Амин. https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-grigorije-lebedev-rec-na-nedelju-svih-svetih/

Богословље Светог Григорија Паламе темељило се на богатом светоотачком наслијеђу ранијих епоха, нарочито на мистичкој традицији дјела Дионисија Ареопагита, Јована Лествичника, Симеона Новог Богослова и других. Може се рећи да је теологија Св. Григорија Паламе теологија свјетлости, теологија обожења у своме практичном смислу и благодатном испољавању кроз Свете Тајне. Повод за искрсавање богословског лика Светог Григорија Паламе на историјску позорницу XIV вијека у Византији биле су за православни Исток парадоксалне теорије калабријског монаха Варлаама. Палами је сигурно било тешко да започне спор око истина вјере када је постала угрожена, јер ће се тај спор претворити у један од највећих унутрашњих проблема у Византији. Тешко му је било, јер је то значило напуштање или ремећење безмолвничког живота на Светој Гори. Борбу је започео тек онда када су то од њега затражила његова духовна браћа исихасти и када се сам увјерио да је вјера у опасности да буде изопачена, што би значило скретање са пута спасења. Цјелокупна тематика у којој је спор кулминирао (којом је све почело али и завршило се), била је да се докаже постојање енергија у Богу, затим појасни природа тих енергија и наравно причасност тим енергијама, тј. заједничарење у њима. У чему је била суштина напада на исихасте и њихову умносрдачну молитву? Монаси су тврдили да виде исту ону свјетлост коју су видјели апостоли на Тавору (Мт 17, Мк 9, Лк 9). Ово се није тицало тумачења одјељка из Светог Писма већ прецизног и јасног дефинисања природе свјетлости коју су ученици видјели, а коју по ријечима исихаста виде и они који се удостојавају учествовања у божанским енергијама. Расправа је постајала сложенија, јер су исихасти имали у свијести Орос Шестог Васељенског Сабора који потврђује постојање двије воље и двије енергије у Христу – човјечанску вољу и енергију и божанску вољу и енергију. Негирање нестворености те таворске свјетлости (енергије) значило је и негирање одлука тог сабора. Ево како Палама у бесједи на Преображење, повезује и поистовјећује свјетлост коју су видили апостоли са виђењем исихаста: ”Свјетлост Господњег Преображења није свјетлост која настаје и нестаје, не може се ограничити и није подложна моћи чулног опажања, мада је за кратко вријеме и на самом врху горе (Тавора) била видљива тјелесним очима, или како неко каже: “Промјеном чула коју је у њима изазвао Дух Свети тајници Господњи били су тада приведени из стања тијела у стање Духа.” На тај су начин они, колико им је то даровала сила Божанског Духа, видјели ту неизрециву Свјетлост. Они који сада хуле на њу, пошто не разумију, приписали су ту свјетлост божанског Преображења коју су видјели изабрани апостоли вешчаственој и створеној сили, и самим тим покушавају да на творевину сведу не само ту свјетлост, односно Божију славу и Царство, него и саму силу божанског Духа, којим се божанска јављања откривају достојнима тога.” Палама овдје говори да је давалац Дух Свети, који даје могућност, и који чини да божанску свјетлост онако како су је видјели апостоли, види и свако онај који учествује у божанском животу. Калабријски монах Варлаам је, прихвативши православље, ријешио да се као човјек са Запада позабави богословским питањима које су православни код римокатолика видјели као “погрешно” протумачене. Његови погледи по питању исхођења Светога Духа били су повод за отварање питања и духовности монаха исихаста, и живе вјере Цркве о нествореним божанским енергијама, богословља које ће Црква саборно формулисати на саборима XIV вијека. Он није могао да схвати како су апостоли могли да виде нешто што је нестворено, јер је по њему то значило видјети божанство. Палама на то објашњава да је усход у виђењу у ствари чинио Дух Свети, да је Он то чинио како би показао славу Божанства и Царства, славу која чека све људе кад Христос поново дође. Варлаам је одбацивао и није могао да прихвати разликовање божанске суштине која је непричасна, и божанских енергија које су причасне, и чак одбацивао било какву могућност заједничарења Бога и људи. Другим ријечима, Варлаам није разумијевао проблем нестворених енергија, па је сам изводио закључке који нису били у складу са учењем о нествореним енергијама. Светогорски томос је први званични или полузванични акт који је усвојен против Варлаама. Светогорским томосом Палама постаје званични представник Свете Горе у борби са Варлаамом. Светогорски томос показује велики допринос који је Света Гора својим живљењем и изражавањем откровењских истина подарила васељени, али и велики благослов савремених отаца који су духовна дјеца оних отаца који су потписали. У личности св. Григорија Паламе византијска духовност још једном добија снагу да нам привуче пажњу на мистичку основу религије. Према томе, ”исихазам” као начин мишљења и живота, је одраз богословља Цркве које се није могло помирити са релативизовањем Откривења преданог нам једном за свагда преко Исуса Христа (упор. Гал 1,12). Исихазам нас урања у озрачје интуитивног созерцања и Боговиђења. Зато, на крају да искажемо мишљење да вријеме исихазма и његове теологије тек долази као једна непролазна нада у све већем безнађу модерног света. Јеромонах Никон Кокотовић https://mitropolija.com/2022/03/20/sveti-grigorije-palama-i-teologija-obozenja-2/

Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква! Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане. Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту (Господе, просвети таму моју) Извор: Епархија жичка

Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. Пост и вера — Василије, Богословље — Григорије. Милосрђе — Златоусти, Златоусти, Медоусти! Работници једног дела; Три напосе — три ангела, Три заједно ко Бог један, Нит ко главни ни узгредан. У вечности сви се слажу. Једног вичеш — три помажу. Једног певаш, сва три чују, Једног славиш, три с" радују. Три човека — једно цело, Три Јерарха - једно дело, Три имена — једна слава, Свој тројици — Христос глава. Охридски пролог, Свети Николај Српски

Свети Григорије Ниски (335-394) је био епископ Нисе, млађи брат светог Василија Великог, близак пријатељ Григорија Богослова . Био је најприје само презвитер, пошто бјеше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном свијетском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II Васељенском Сабору. Мисли се да је он саставио други дио Символа Вјере. Велики бесједник, тумач Светог Писма, и богослов. Протојереј Георгије Флоровски: Животопис светог Григорија Ниског Прилог Радија Светигора Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија, које доносимо из архиве нашег Радија. Блаженопочивши Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохија говорио је на на тему “Господе просвети таму моју – Свети Григорије Палама и његово доба“. Предавање је одржао 26. фебруара 2010. године у великој сали Скупштине општине Бар. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама Извор: Епархија жичка

Ако будеш ниско мислио о себи, напомињем ти, да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти - створени бог, незаборавни створ Творца, који кроз Христова страдања иде ка непролазној слави... Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима, тако да свагда имаш Бога унутар себе. Свети Григорије Богослов, ПГ 37, 1327 Извор: Епархија жичка

У петак, 10. априла, уочи Лазаровог васкрсења, света Црква чини спомен на свештеномученика Гргорија V, цариградског патријарха, рођеног у месту Димитсани у Аркадији. Отишао је у Смирну код свог ујака, еклисијарха Мелетија и похађао часове у евангеличкој школи. Потом је слушао предавања из философије на острву Патмосу. Међутим, његова жеља за монашким животом одвела га је у манастира Строфадис, где је замонашен и започео испоснички живот. Касније га је позвао митрополит Смирне Прокопије и рукопложио га за свог архиђакона. Као јеромонах се вратио у Димитсану. 19. августа 1785. изабран је за цариградскогг патријарха. Патријарх Григорије је остао на патријарашком престолу до децембра 1798, када га је свргнула Велика Порта, јер је сматран неспособним да одржи потчињеност хришћанских народа под турским јармом и прогнан је на Атос. Период његовог присилног боравка у Врту Пресвет Богородице пружио му је прилику да се боље упозна с богословљем и духовним животом. Поновно је позван на цариградски престо, али гаје Велика Порта поново прогнала. Године 1818. по трећи је пут позван на цариградски престо, где је остао до 10. априла 1821, кад су га на Светлу недељу, током Османлије обесили на главној капији Патријаршије. Ова капија остаје закључана до данас у знак сећања на обешеног патријарха. 10. априла 1921. проглашен је светим и уврштен је у диптих светих Православне Цркве. Његове свете мошти налазе се у Атинској митрополијској цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом празника Светог Григорија двојеслова, доносимо његов текст: Менструални циклус и Свето Причешће - Светом Августину Кентеберијском, просветитељу васцеле Енглеске. Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј. месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. Извор: Поуке.орг

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Недјељу Светог Григорија Паламе, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Владика је у чин чтеца произвео Милету Томића из Даниловграда. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Григорије Палама остао један од свједока свјетлости Божије, мудрости Божије, истине Божије. “Оне свјетлости која је засијала са лица Христовога на Гори таворској и обасјала Његове ученике. Та свјетлост таворска са Христовог лица, то је свјетлост вјечна и непролазна, учи Свети Григорије Палама”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да су наш народ и наша Црква вјековима били везани за Светог Григорија Паламу. “Његови списи које је писао у одбрану светога учења Цркве Божије и светих учитеља Цркве Божије прво су превођени код нас. Сачувани су ти списи у Дечанима. И то је много значајно колико је су наш народ и наша Црква кроз вјекове били везани за Светога Григорија Паламу, просветитеља и учитеља”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска