Претражи Живе Речи Утехе

Духовно-културно саборовање српске деце из целог света - МОБА - 18. по реду - почела је 19. јула у Соко Граду и трајаће до 3. августа, потврдио је за Слово љубве протојереј Живорад Селенић. Преко 150 деце из више земаља дошло је и ове године на традиционално летње саборовање у Манастир Светог Николаја у Соко Граду, у Епархији шабачкој, да на богослужењима, као и кроз рад, дружење и културно-образовне програме упознају културно историјско наслеђе земље и народа од кога потичу, рекао је отац Живорад и подсетио да је Моба акција СПЦ - Епархије шабачке - намењена српској средњошколској и студентској омладини из земље и дијаспоре, првенствено да боље упознају веру, језик и историју српског народа, те је овај догађај од великог значаја за очување верског, културног и националног идентитета и повезивање српског народа, пре свега његове омладине из читавог света. Моба се одржава до 3. августа 2018, са могућношћу да сва деца која буду желела да продуже боравак у Соко Граду, могу остати још месец дана, навео је отац Живорад. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

„Храм на крви“ у Јекатеринобургу je можда је најпоштованије место у главном граду на Уралу, где стално пристижу ходочасници из целе Русије и иностранства, такозвани. Храм је подигнут на месту где се налазила кућа Ипатјева, у којој се догодило убиство царске породице без суђења. У Русији је, од давних времена, постојала традиција подизања храмова-споменика посвећених како херојским тако и трагичним датумима. Када смо отишли у Санкт Петербург, одушевили смо се Храмом Христа Спаситеља такође подигнутом на месту убиства , који се налази на каналу Грибједова. Унутар цркве је очуван делић тротоара, где је пао цар Александар II, смртно разнесен бомбом коју је бацио Гринивецки, члан „Народне воље“. У Угличу, где је убијен царевић Димитрије , постоји сличан храм. Али трећи по реду храм подигнут на крви то јест месту убиства изграђен је у Јекатеринобургу. Да буде прецизно, његово пуно име гласи, на руском језику: Храм на крви у име Свих Светих просијавших у земљи Руској.

Уочи Видовдана, када црква Лазарица прославља свога ктитора и заштитника светог великомученика кнеза Лазара, служено је свечано бденије, након кога је пререзан славски колач поводом крсне славе хора св. кнеза Лазара. Бденију, које је Епископ крушевачки Давид са свештенством Епархије крушевачке, присуствовало је мноштво верног народа и свештенства града Крушевца. Славећи победу вечнога живота, и задобијање Царства Небескога, сабрало нас је све и ове године на небоземни сабор у славну Лазарицу да прославимо свете мученике косовске са светим и честитим кнезом Лазаром на челу. Свету Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј уз саслужење Епископа крушевачког Господина Давида са свештенством из Епархије крушевачке. Светој Литургији присуствовали су и Њихова Краљевска Височанства Принц Александар Карађорђевић са принцезом Катарином, директор БИА господин Братислав Гашић и заменица градоначелника Крушевца госпођа Весна Лазаревић. По Светој Литургији служен је и парастос свим мученицима страдалим за веру и отачаство од Косовског боја до данашњих дана и том приликом Његова Светост се обратио беседом поучивши верни народ. Након парастоса предвођени моштима светог кнеза Лазара литијски смо кренули до централног градског трга – споменика Косовским јунацима, где је такође служен помен овим светим мученицима. По повратку у цркву Лазарицу, Његова Светост Патријарх српски Иринеј је освештао новоподигнуту статуу свете кнегиње Милице недалеко од цркве Лазарице. Након овог програма славље је настављено уз Трпезу љубави припремљену у цркви Лазарици и уз културно-уметнички програм. Испуњени небеском радошћу што нас је посетио и служио српски Првојерарх, најсветије госте смо испратили са молитвеним жељама да долгоденствују на многаја љета, сећајући се речи које су и данас одјекивале Крушевцом да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века. У повратку, Његова Светост је посетио манастир Светог Луке у селу Бошњане. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Амиџа, Бора, Дејан и Сретан – залог професије и људскости Улица у Шапцу из које су Зоран Амиџић, Бора Петровић, Дејан Милићевић и Сретан Илић кренули на свој последњи радни задатак од данас ће носити њихово име. Четворица колега из шабачког дописништва убијена су на Банији 9. октобра 1991. године док су радили свој, новинарски, посао. Иницијативу шабачког дописништва РТС-а да једна градска улица добије име четворице колега убијених на радном задатку на Банији 1991. године подржали су новинари из свих шабачких редакција, а одборници Скупштине града једногласно су је усвојили на данашњој седници. У Улици Амиџа, Бора, Дејан и Сретан – улици из које су кренули на свој последњи радни задатак – налази се и тзв. медијска зграда "Глас Подриња", у којој су они радили, и у којој су уз недељник Глас Подриња, Телевизију и Радио Шабац и просторије Дописништва РТС-а. Симболика је утолико већа што ће на новој адреси бити само ова зграда у централном градском језгру у насељу Бенска бара. Улица носи име по Зорану Амиџићу, уреднику Дописништва РТС-а, Бори Петровићу, сниматељу, Дејану Милићевићу, асистенту сниматеља Дописништва, и Сретану Илићу, уреднику Радио Шапца. Њих четворица били су узор професије, људи који су новинарству подарили највредније – свој живот. Иницијативу нашег дописништва без двоумљења су подржали сви шабачки новинари, а нису се двоумили ни одборници. "Били су врхунски професионалци, а то је за професију најважније", наглашава Драган Ераковић, дописник листа Данас, и додаје да "та улица носи назив по личним именима, а друга ствар, тамо ће бити постављен споменик као трајно обележје за једну екипу која је свој посао радила на најбољи начин". "Коначно, да се никада не заборави оно што су они урадили и оно што се њима догодило", истиче Александра Делић, дописница Вечерње новости, али и наглашава да је "ово је велики дуг колегама и професији". Најмање што Град може да учини јесте да им посвети једну улицу, сматра Немања Пајић, председник Скупштине града Шапца: "Драго ми што је то учињено једногласно и то показује да град Шабац негује сећање на те људе." Управо у Улици Амиџа, Бора, Дејан и Сретан, испред зграде Гласа Подриња биће и споменик настрадалим колегама, који је након њихове погибије урадио Слободан Павловић, инвеститор Павловића моста на Дрини код Бадовинаца, у знак сећања на екипу шабачког дописништва која је прва извештавала о идеји а потом и градњи моста. Споменик који је са граничног прелаза у Републици Српској премештен у Универзитет "Слобомир" у Бјељини, Слободан Павловић поклониће граду Шапцу, а надлежни су подржали иницијативу Дописништва у Шапцу да спомен-обележје буде управо ту. У Дописништву РТС-а у Шапцу очекују да све административне и техничке процедуре буду завршене у наредних месец дана и да ће тада, у присуству породица убијених колега, и озваничити новинарски "Кварт сећања", 27 година након њиховог убиства које никада није разјашњено и за које нико није одговарао – као залог професије и људскости – за незаборав.

Поводом годишњице упокојења Свјатејшег патријарха Павла, новинар Политике, Александар Апостоловски, објавио је интересантну репортажу о посетама Блаженопочившег патријарха Манастиру Соко Град у коме се сада гради црква посвећена њему, реплика охридске Цркве Свети Јован Канео. У репортажи се на интересантан начин описује патријархова потреба за једном тестерицом, његово суочавање са терористима ОВК када је без пратње обилазио манастир Девич и његове монахиње у Дреници и употпуњује лик овог великог Христовог светила нашег времена. УЗ ГОДИШЊИЦУ СМРТИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА Тајна вечера са господином Вробелом Патријарх Павле, који се упокојио на данашњи дан 2009. године, имао је велики разлог да се дође у Соко Град. Творац и власник јединственог Интернационалног музеја старих ветрењача и воденица из Немачке одлучио је да у име немачког народа, у знак покајања, манастиру дарује велики позлаћени крст Аутор: Александар Апостоловски Патријарх Павле на вечери у трпезарији манастирског конака у Соко Граду (Фото из личне архиве Сретена Цветојевића) Нога српског патријарха први пут је крочила у Азбуковицу 23. марта 2000. године. Патријарх Павле допутовао је у манастир испод Сокола с намером да наредног дана, на годишњицу НАТО агресије, уз саслужење многобројних архијереја, свештенства и монаштва, освешта монументални крст пре његовог постављања на цитаделу Соколске стене, непосредно изнад манастира, где се и сада, као кандило изнад иконе, налази и обасјава све несрећне душе које су оставиле своје кости у катакомбама старог Соко Града. Патријарх Павле, који се упокојио на данашњи дан 2009. године, имао је велики разлог да се тог дана нађе у Соко Граду. Немачки држављанин и пријатељ шабачког владике Лаврентија Хорст Вробел из Гихфорна, творац и власник јединственог Интернационалног музеја старих ветрењача и воденица, одлучио је да као знак покајања за све жртве и страдања Срба, у име немачког народа, манастиру и народу овог краја дарује велики позлаћени крст. Израђен у бродоградилишту „Сава” у Мачванској Митровици, челични крст висок је 13,5 метара и тежак 2,2 тоне, позлаћен по ивицама 24-каратним златом. Док се сећа како су пилоти тадашње РВО и ПВО из састава некадашње 890. мешовите хеликоптерске јединице закачили велики крст испод транспортног хеликоптера и преко суседних висова понели га према највишој тачки Соко Града, професор Сретен Цветојевић Цвеле из Љубовије памти за њега нешто још важније. То је био његов први сусрет са патријархом Павлом. Цветојевић је саветник шабачке епархије и заменик председника Друштва пријатеља манастира Светог Николаја Велимировића у Соко Граду. Препричавајући како је са неколико особа присуствовао заједничкој вечери, такозваној трпези љубави, приређеној у част патријарха и господина Вробела у трпезарији манастирског конака, Цветојевић ту вечеру описује као изузетно искуство. – Поред мноштва интересантних детаља са вечере, издвојио бих званичну церемонију размене поклона између Његове светости и господина Вробела. Знајући из прича епископа Лаврентија да патријарх Павле у слободно време, не само из хобија, већ због свог поимања живота, сам обавља многе занатске послове, попут поправљања своје обуће, столарије или струје у Патријаршији и по манастирима, Вробел му је на поклон уручио универзални комплет алата, „мини киштру”, у којој се налазе различите минијатурне алатке, попут шрафцигера, бургија, кључева, шила, сечива… Његова светост је захвалио и рекао, благо се насмешивши: „Мислим да ће се вашем поклону много више обрадовати мој наследник. Ја бих много више волео да сте ми донели само једну тестерицу!” Потом је Павле замолио свог ђакона Стевицу Рапајића да то преведе. Патријарх је, заузврат, Вробелу уручио књигу на немачком језику „Српске светиње на Косову и Метохији” – напомиње професор Цветојевић. Са те вечере он се сећа још једног интересантног разговора. Патријарх Павле причао је о посети манастиру Девич после НАТО агресије и непријатности које је имао са тројицом, како их је тада назвао – „арнаута”. Били су наоружани аутоматским оружјем, или „машингеверима”, причао је патријарх. – Један од тројице косовских Албанаца, који је знао српски, казао му је: „Знам те, ти си онај поп што стално говори да је Косово света српска земља. Могло би теби овде нешто гадно да се деси. Уосталом, ово више није ваша земља и ваш манастир.” Патријарх Павле му је одговорио: „Не бринем се ја и нема мени шта гадно да се деси, а чија је земља и чији је манастир, то није уопште битно, јер смо сви деца Божија и Богу се увек и на сваком месту можемо и требамо молити”. Потом је затражио да га пусте да прође до манастира, јер жели да се лично увери шта је са монахињама. И пропустили су га да прође. Али док ми је патријарх Павле то причао, владика Лаврентије се благо нагао према мени и тихо ми шапнуо: „Нема њему шта да се деси, он је једном ногом већ на небу” – препричава професор детаље са вечере. Шабачки владика Лаврентије је и први заговорник да се у манастирском комплексу испод Соко Града, поред већ постојећег храма посвећеног Светом Николају Велимировићу, подигне још један храм који би подсећао на време које је сада светац, а тада епископ Николај Велимировић провео на трону охридско-битољске епископије, од 1920. до 1935. године. После смрти патријарха Павла родила се идеја да буде подигнута копија Цркве Светог Јована Канеа са Охридског језера, један од најлепших примера византијске архитектуре. Кад храм буде завршен, највероватније следеће године, биће посвећен блаженопочившем патријарху Павлу. Добротвори и ктитори будућег храма су председник Друштва пријатеља манастира Светог Николаја Велимировића у Соко Граду доктор Милош Ранковић са супругом и двојицом синова, који су такође лекари, као и Радослав Веселиновић са својом породицом, власник „Галеб групе” из Шапца. Од 1989. године до данас, поред првобитно саграђеног храма и звоника, испод Соко Града никао је читав манастирски комплекс са три велика конака, библиотеком и више функционалних сала, изложбеним просторима, летњим амфитеатром, спортским теренима. Патријарх Павле, познат по својој скромности и духовитости, сигурно би пронашао начин да се нашали због чињенице да се храм посвећен њему налази недалеко од отвореног базена. View full Странице

Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У Призрену се прошлост и садашњост прожимају. Град музеј, сведок бурне прошлости, сведок владавине Цара Душана и српска средњовековна престоница. Српски Јерусалим у народној поезији опеван је бијелим Призреном, убавим и питомим местом - српским Цариградом. Прошлост и садашњост чине складност која зрачи из сваког дела овог древног града. Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета, али у коме се Срби лако преброје. Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина у Призрену ће бити српства и опстаће српство. Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену, 78-огодишњи Ненад Трифуновић, јереј Ђорђе Стефановић и Радмила Кнежевић у првој епизоди емисије "Призренске приче" говоре о српском царском Призрену и свом животу у њему: This post has been promoted to an article

Црква Ружица: Молебан пред иконом Богородице Београдске У цркви Ружици на Калемегдану у недељу, 5. новембра 2017. године, у 17 часова, као и сваке наредне недеље у 17 часова, биће служен молебан Пресветој Богородици пред иконом која је урађена по узору на чудотворну икону Богородице Београдске, најавио је протојереј-ставрофор др Саво Јовић, секретар Светог Архијерејског Синода и духовник у цркви Ружици. Чудотворна икона Богородице Београдске однета је заједно са моштима Свете Петке у Цариград и нестала, те је ова сада урађена по њеној фотографији коју је даривао Његова Свесветост Патријарх цариградски, подсетио је прота Саво Јовић. приолог Радија Слово љубве Најаве View full Странице

Царичин град (Justiniana Prima), археолошки локалитет на подручју Архијерејског намесништва јабланичког, ових дана ће бити место окупљања многих. Како је локалитет препознат као културно историјски споменик од изузетног значаја са жељом да се уврсти на прелиминарну листу светске културне и природне баштине - Unesco, Министарство културе Републике Србије определило је средства за извођење радова на рестаурацији и конзервацији камена и мозаика у крстионици. Радове изводи Републички завод за заштиту споменика културе. Поводом нових открића Друштво конзерватора Србије организује радионицу и симпосион од 28. августа до 2. септембра ове године, на коме ће бити више значајних личности на пољу истраживања Царичиног града. Учесници ће бити еминентне личности из Завода, Музеја, као и они који се самостално баве непокретним културним наслеђем. За излагаче предвиђене су такође њихове колеге из ових и других институција, као и са Рударско-геолошког, Биолошког факултета и Факултета примењених уметности. Овом приликом ће у крстионици бити изложени један капител, један стуб – база стуба и четири стопе. ''Архитекте такође раде на пројекту настрешнице која ће бити од лаких материјала и постављена над крстионицом'', рекао је за намесништво г. Десимир Тановић, рестауратор и конзерватор, виши стручни сарадник Завода. ''Црква је и раније узимала учешћа у оваквим активностима у којима је, најпре као носилац духовног наслеђа, потврдила своје место у управљачким структурама активности на локалитету.'' Дивно је ових дана видети ранохришћанску крстионицу у виду крста са степеништем које се са свих страна у круг спушта до њеног дна, велике и очуване мозаике из тог периода, какви се, верујемо, ретко где могу срести, као и опеку на којој се виде знакови извођача њене израде, из оног времена. Извор текста и фотографија: http://eparhijaniska.rs/parohije/а-н-јабланичко/6509-nove-aktivnosti-caričin-grad View full Странице

У граду Фиеру већ пету годину ради једина српска основна школа у Албанији 8. маја 2017. - 12:17 У граду Фиеру у Албанији живи пет хиљада Срба, од којих је неколико хиљада муслиманске вероисповести. Срби муслимани — тако се изјашњавају. И таквих има у више места Албаније, посебно у Скадру, где је реч углавном о породицама пореклом из Подгорице и њене околине. Ови у Фиеру су пореклом из Санџака, доселили се на албанску обалу 1924. године. Захваљујући задивљујућој храбрости и упорности породице Дуљевић већ пету годину ради прва и једина српска основна школа у „земљи орлова“. За ову просветитељску мисију, домаћин Екрем Дуљевић даровао је своју кућу. Преуредио је за потребе школе у којој данас неколико стотина ђака сриче српску азбуку. Уче о српској историји и традицији. Наставу за ученике од првог до четвртог разреда изводе учитељи који долазе из Скадра и Тиране, а ангажовано је и шест возача који довозе ђаке из суседних места. „Отац мога оца оставио нам је аманет да сачувамо српски језик. Половином септембра 2010. године, када смо почели, био је то курс српског језика и требало је да га држимо у време викенда. Интересовање је, међутим, било огромно и сада имамо прву основну школу са четири, а наредне школске године са пет разреда, коју похађа 213 ученика,“ прича Екрем Дуљевић, који је и председник „Јединства“, Удружења Срба у Албанији. Нису баш сви у Рет Либофши, селу са око 420 српских кућа, на периферији Фиера, благонаклоно гледали на то што се у дворишту Дуљевића, пред улазним вратима школе, вијори српска застава. Најприје се кренуло са покушајем подмићивања родитеља да децу не шаљу у школу. Уцењивани су и учитељи. Када то није уродило плодом, прешло се на отворене претње, чак и смрћу, члановима фамилије Дуљевић. Према његовим речима, било је свакојаких притисака, од скидања српских симбола, заставе и табле школе, до претњи смрц́у његовој деци од припадника Црвено-црне алијансе. „Били смо принуђени да током одржавања наставе, али и ноћу, држимо страже под оружјем,“ каже Екрем, и додаје да је сада ситуација неупоредиво боља захваљујући већем разумевању албанске државе. Домаћини објашњавају да су се у ове крајеве доселили пре скоро сто година из околине Новог Пазара, Сенице и Тутина. Њихови преци су, у ствари, муслимани српског порекла, чији се потомци данас изјашњавају као Срби и често деци дају српска имена. У целом округу Фиер има чак 2.000 српских породица. „Планирамо да подигнемо нову школску зграду. Урађен је пројекат и о свему смо обавестили нашу амбасаду. Очекујемо помоћ матичне државе,“ истиче Дуљевић, додајући да им је за сада Београд помагао слањем дела уџбеника, и стипендирањем неколико десетина студената на Универзитету у Београду. У лепо уређеној учионици, окићеној српским заставама, први час почиње школском химном „Свети Сава“. Ученици показују свеске са обрађеним градивом, исписане на српском језику, ћирилицом и латиницом, цртеже са изложбе. На часове, како рекоше, долазе с великом вољом, јер желе да што боље овладају српским језиком. Да стекну знања о историји и култури својих предака. Наставник Козма Дима на табли исписује „Србија је наша мајка“, а ђаци га прате и читају углас. Света Тројица у Рет Либофши Село Рет Либофша је у општини Либофша, која припада области Фиер. Ова област је позната по античком граду Аполонија, где је кратко време боравио Цицерон, славни римски оратор. А на брду изнад села налази се манастир Ардреница, који је некад носио име Свете Тројице. Овај манастир је саграђен 1282. године. У њему се налази прелепа фреска Светог Саве, а верује се да је у њему крунисан и Ђорђ Кастриот Скендербег. Данас у овај манастир, за сваки значајнији православни празник, долазе како муслимани српског порекла из овог села, тако и Албанци православци из околних места. „Ми идемо и у цркву и у џамију,“ каже старина Исмет Дуљевић, који је поклонио ливаду на којој ће се градити нова српска школа. „Муслимани смо по вери, али морамо да поштујемо и веру својих предака. Отац ми је у аманет оставио да чувамо српски језик и сјећање на Србију одакле смо дошли прије скоро 100 година. Тако ми деци дајемо и православна и муслиманска имена, па се моји синови зову: Исмет, Љубан, Голуб, Џевахир и Мирко,“ каже он. Салих Селимовић Извор: Ин4С