Претражи Живе Речи Утехе

Музеј града Београда отвориће наредних дана отворити своја врата и омогућити посетиоцима бесплатан улаз у легате Иве Андрића, Паје Јовановића и Kонак кнегиње Љубице. У легатима ће бити приређен и музички програм као специјално изненађење. Такође, током трајања манифестације „Ноћ легата“ у Конаку кнегиње Љубице биће организована ауторска вођења кроз изложбу „Бета Вукановић, класик модерне“ у следећим терминима: 28. децембра у 16 часова и 21 час, а 29. и 30. децембра 2022. године у 21 час. У Завичајном музеју Жаркова, у улици Аце Јоксимовића бр. 2, отворена је изложба "Први генерални план и уређење Београда између два светска рата", чије су ауторке Ангелина Банковић, музејски саветник Музеја града Београда и Злата Вуксановић-Мацура, виши научни сарадник Географског института „Јован Цвијић“ САНУ. На овој изложби су представљене активности спровођене на уређењу Београда између два светска рата, са посебним освртом на први генерални план Београда, који је настао у том периоду. Улаз је бесплатан. Обрада вести: Редакција Радија "Слово љубве". Извор: Музеј града Београда

Слава Града Новог Сада, празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, биће свечано прослављена у среду, 16. новембра 2022. године. У навечерје градске славе, у уторак, 15. новембра, у организацији Црквене општине новосадске, биће одржана свечана академија на Великој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, са почетком у 19:00 часова. На Ђурђиц, у среду, 16. новембра, света архијерејска Литургија биће служена у Саборном храму Светог великомученика Георгија, са почетком у 9:00 часова. Добро дошли! Извор: Епархија бачка

Епархија захумско-херцеговачка је најавила прославу славе града Требиња и Саборног требињског храма - Преображење Господње. Овим поводом позивају верне да учествују у богослужењима у четвртак, 18. августа 2022. године, у 19 часова биће служено празнично вечерње са петохлебницом, а на дан празника, у петак, 19. августа - празнично јутрење почиње у 8 часова, Света Литургија у 9, а у 20 часова - вечерње са литијом. Извор: Епархија захумско-херцеговачка

У четвртак, 30. децембра 2021. године, у 12 часова, са благословом Епископа бачког господина др Иринеја, поводом стодвадесетогодишњице од изградње Владичанског двора у Новом Саду, а у организацији Музеја града Новог Сада, Историјског архива Града Новог Сада и Епархије бачке, као и уз подршку Министарства правде – Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и Градске управе за културу Града Новог Сада, у Историјском архиву Града Новог Сада отворена је изложба „Владичански двор у Новом Саду – 120 година од изградње”. Аутори изложбе су др Гордана Петковић, музејски саветник Музеја града Новог Сада, и ђакон Мирослав Николић, управник Ризнице Епархије бачке. У име Музеја града Новог Сада присутнима се обратила др Гордана Петковић, музејски саветник Музеја града Новог Сада, најавивши господина Петра Ђурђева, директора Историјског архива Града Новог Сада. Господин Петар Ђурђев је истакао да ова изложба сведочи о томе колико је било важно што је бачко владичанство дошло у Нови Сад и постало кључни фактор за развијање учености. Присутне је подсетио и на, према његовом мишљењу, најзаслужнијег Новосађанина свих времена, владику бачког Висариона Павловића, који је 1731. године основао прву гимназију која је десет година касније израсла у духовну академију, чиме је уткан пут који ће у Нови Сад довести и Матицу српску 1864. године и који се наставља до данас када је Нови Сад важан универзитетски центар који остварује резултате на свим пољима. Присутнима се, у име градоначелника г. Милоша Вучевића и Градске управе за културу, обратио и г. Далибор Рожић, члан Градског већа за културу, и указао на значај Владичанског двора као архитектонског објекта који краси центар града већ сто двадесет година и није само културно-историјски важан већ представља и велику духовну вредност нашег града. Изложбу је отворио протојереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, који је пружио највећу подршку отварању ове изложбе. Поздравио је све присутне и пренео благослове и поздраве Епископа бачког г. Иринеја и нагласио да је ово прилика да се подсетимо да је у току ове године Владичански двор и обновљен, као и да се сетимо културног наслеђа, које се налази и чува у епархијском двору. Протојереј Миодраг Шипка је нагласио и да је Српска Православна Црква увек била и биће чувар културног добра и очувања културног идентитета нашег народа. Посетиоцима ће бити приказано дело архитекте Владимира Николића, историјат његове градње, али и Владичански двор као ризница разноврсних драгоцености које се у њему чувају – од архивских докумената, рукописних и најстаријих штампаних књига, до оригиналног намештаја и уметничких дела. Изложба „Владичански двор у Новом Саду – 120 година од изградње” биће отворена наредних шест месеци. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Херцеговачко и црногорско свештенство на рукоположењу добија једно специфично бреме – можда не посебно теже од онога у било којим другим српским завичајима и православним земљама, али засигурно тешко бреме поређења са архетипом свештеничког служења који су начинили Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, владика и пјесник Петар II, али и Богдана и Петра Зимоњића. Ако су синтеза народности и свеприступачности саморазумљиве особине које би требало да красе сваког православног свештеника, тешка времена су исковала и захтијев за непокорношћу и отпором, а стремљење писмености утемељеној у Завјету предака није се гасила ни када је поп Мићо наизуст учио летурђију. Када се на српском богословском хоризонту појавио Митрополит Амфилохије Радовић и у вуненим временима испрео прве нити богословља у нашој помјесној Цркви и повјереној му Митрополији, његов платански хлад многима је дао одмроа а многе је и успавао: неко је починуо наслоњен на његово широко и стамено стабло, а неко се укоријенио у њему и сам покушавајући да подари плодове Царства. Од ових других јесте о. Слободан Бобан Јокић, никшићки свештеник – радосно лице господскога града. Његова најновија и по обиму незахтијевна књига – „Ломљење хљеба“ (изд. Институт за српску културу“, Никшић, 2021, 170 стр) свједочи нам уједно и његову укоријењеност у личностима и дјелима двојице духовних великана којима је књига као цјелина посвећена – Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Аџићу (есеји о њима носе написани су као ученичка свједочанства, као евхаристије – благодарења за узрастање у Христу, за живи опит аутентичности који свједочи подједнако Оце колико и ученика). Иако тематски такође посвећен рад под називом „Литургијски допринос Митрополита Амфилохија Радовића“ интониран је научно: у питању је систематска синтеза ставова епохалног мислиоца и дјелатника на литурголошле теме (и сам рад јесте структурисан око светих тајни и теме „литургијских пракси“). Као такав, овај рад може послужити као важна пролегомена за будућа истраживања којих ће сигурно бити на Јокићевом трагу. Овим радовима претходе црквено-историјска истраживања о богослужбеном животу Српске Православне Цркве у Црној Гори прије и након ослобођења и уједињења (1918) као и у току Другог свјетског рата. Црквено-историјска наука ова турбулентна времена је до сада оцјењивала искључиво у оквирима доминантних политичких и црквено-политичких наратива, а Јокић нам нуди литурголошко-еклисиолошке увиде којима се историчари обично не баве, а литурголозима историја – уколико није историја богослужења – није нарочито занимљива. Уз једну бесједу на Светог Саву, посљедњи дио књиге својеврсна је књижевно-теоријска или књижевно-теолошка биљежница о Бобановим читањима изабраних штива: ријеч је о књизи еминентног српског жупског пјесника Радинка Крулановића „Тишином ти говорим“ – једном тананом штиву које Јокић гануто чита, плешући сам са стихом, онако како то чини и пјесник. Записи „Рвање“ (о књизи Јанка Јелића „Биљежница из преображаја“) и „Хоћу да видим лице“ (о књизи Радосава Бата Ђурковића „Путници“) опет раскривају могућност богословског читања потресних духовних и животних егзистенција којима су та штива натопљења, а која Бобан доводи у везу са библијском мишњу и светотајинским доживљајем свијета: у њима човјек не престаје да се налази и када се губи. У једној књижици малога формата, али лијепе спољашности стало је понешто из биљежнице једног никшићког свештеника. Стала су његова записана свједочанства сусрета са прошлошћу, са лицима драгих људи – који већ данас нису са нама – са ријечју и лицима људи које гледа и чита и којима служи. Којима се радује – као и они њему. Стала је богочежњива љубав ка човјеку – предуслов предразумијевања, плод разумијевања и тражења. Стало је сјеме и залог Предања и оних пређе поменутих. Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ристов Ђого Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом празника Светог Нектарија Егинског, у цркви њему посвећеној у никшићком насељу Хумци, у понедјељак 22. новембра 2021. служена је света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парох страшевински и старотребјешко-кличевски уз саслужење свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске: протојереја-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког, протојереја Радмила Чизмовића, пароха пјешивачког, свештеника Ранка Радоњића, саслужитеља у острошкој светињи, јерођакона Зосиме, острошког сабрата. Звучни запис беседе (прилог Радио-Светигоре) У храму, који се подиже у славу Божју, а у част Светог Нектарија Егинског, одслужена је прва Литургија, управо, на празник овог великог Светитеља новијег доба, који се поштује у цијелом православном свијету. Светој служби Божјој присуствовали су бројни вјерници, који су се, из велике љубави према Светом Нектарију Егинском Чудотворцу и Исцјелитељу, сабрали у данашњем молитвеном сабрању. Литургијском проповједи обратио се протојереј-ставрофор Велимир Јововић, осврнувши се на прочитану ријеч Божју из светог Јеванђеља у којој нам Господ говори да је Он истински и прави Пастир. Господ то говори, али и потврђује - Христос Син Бога живога с Небеса дошао на земљу, узео тијело људско, живио најтежи људски живот, а показао се као истински, прави Пастир свих људи. „Данас прослављамо великог Његовог угодника, настављача дјела Христовог, Светог Нектарија Егинског Чудотоворца, слава му и милост, Светитеља који је мало прије нас живио, о коме, вјерујем, ви сви добро знате, читали сте његово житје. Смирен, кротак, тихи, добри човјек, Христов пастир који је цио свој живот уложио да помаже људима. А како су му људи узвраћали? Баш као и Христу – клеветали га, лагали на њега, били завидни, потплитали му ногу, на сваком кораку његово име је проглашавано као нечасног човјека“. „Свет човјек, а клевећу га. Шта је људска злоба, шта је наша злоба? Какву је душу и какво срце имао Свети Нектарије, баш као Христос на Голготи, кад су Га распињали, говорио је: Опрости им Оче, не знају шта раде. Зато је Бог свога слугу, свога Нектарија прославио као великог Чудотворца и помоћника код савремених тешких болести, карцинома, наркоманије и других. Све је то донијело његово велико смирење. Нема ништа веће, кажу Свети Оци, а Свети Нектарије потврдио својим животом, него бити смирен - бити смирен пред Богом, пред собом и пред другима“, бесједио је о. Велимир. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, у чијој парохији се гради будућа светиња је заблагодарио Богу, што их је удостојио да се окупе у храму Светог Нектарија и одслуже прву Свету Литургију. „Данас празник прослављамо Светом Литургијом, оном службом која нас окупља, у којој постајемо једно са Господом и једни са другима. Управо, овај храм је свједочанство тог благослова Божјег. Објединио нас је Свети Нектарије око ове светиње да се потрудимо, да дамо од свог живота и од свог труда, онолико снаге колико имамо и да изградимо први храм, у Црној Гори, посвећен овом великом светитељу“, навео је о. Слободан. Посебан благослов, по ријечима свештеника Јокића, јесте то што је у темељима овог храма и Црквено-народог дома, уграђено камење са Егине од манастира Светог Нектарија, којег је Светитељ својим рукама градио и гдје данас почивају његове Свете мошти. „Тај благослов смо добили од игуманије манастира Светог Нектарија и зато је то посебан благослов за нас“, казао је о. Слободан, изразивши благодарност Господу што окупља људе, који се труде око овог храма као око своје куће и уграђују себе у ово благословено дјело. „Као што је Свети Нектарије од своје плате градио храм на Егини, тако ти дивни људи, нећу их данас посебно набрајати, зна их Бог и Свети Нектарије, од својих плата, од свог труда, од рада, знања и дара који им је Бог дао, граде овај храм. Гради се полако, с анђелима, а све у славу Божју“, рекао је свештеник Јокић. Како је Света Литургија служена уз јаку кишу, у, још, незавршеном храму, тако је у овој, на први поглед, необичној служби, прота Слободан, препознао онај шатор у храму, скинија у светињи над светима, заједно са вјерним народом сабраним око имена Божјег и Светитеља Нектарија. Указао је на сличност која постоји између два велика Светитеља и Чудотворца – Светог Василија Острошког и Светог Нектарија Егинског. „Сваки пут кад нам је долазио Свети Василије била је киша, па, ево, и кад нам је дошао Свети Нектарије, мало кише да нас подсјети на наш гријех, на смирење, а, прије свега, на љубав коју дугујемо једни другима. Са љубављу да наставимо да градимо овај храм, са љубављу да се у њему окупљамо, са љубављу да се сретамо овдје и гдје год се срели да препознамо једни друге као браћу и сестре, јер одавде, са ове службе све извире и у њу увире. Поучени примјером Светог Нектарија, који није заборављао ниједног човјека, јер је био отац свих, тако и ми да гледамо у човјека, као брата и сестру своју, било гдје и било шта радио, па и ако је пао да им помогнемо да устану и да се покају. Тако да живимо свој живот и угодимо Господу, а најљепши примјер нам је Свети Нектарије“. „Кад год поменемо овдје Светог Нектарија, морамо поменути и Светог Василија, чијом љубављу и благословом се гради овај храм. Та два духовна горостаса су заштитници овог мјеста и овог града и сваког нашег дома“, поручио је архијерејски намјесник никшићки о. Слободан Јокић. Освештан је и преломљен славски колач и жито, те славски приноси вјерника, који су, из љубави и поштовања према Светом Нектарију Егинском, принијели славске колаче. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Прослава празника Обновљења храма светог великомученика Георгија, славе Града Новог Сада, отпочела је у новосадском Саборном храму служењем празничног бденија у навечерје празника, у понедељак, 2/15. новембра 2021. године. На бденију је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски господин Херувим, уз саслужење новосадског свештенства и ђаконства, а уз молитвено присуство Преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, топличког Јеротеја и мохачког Дамаскина. На дан празника, у уторак, 3/16. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму служиће Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе архијереја, свештенства и монаштва Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Приликом посете Митрополији дабробосанској, Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије у пратњи Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Господина Хризостома, Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Господина Јоаникија и Преосвећене Господе Епископа, жичког Јустина, аустријско-швајцарског Андреја, бихаћко-петровачког Сергија, захумско-херцеговачког Димитрија и будимљанско-никшићког Методија, после свете архијерејске Литургије прошетао је улицама Града Сарајева, Башчаршијом и посетио је Цркву Светог Архангела Михаила и Гаврила у народу позната као Стара православна црква или Стара црква на Башчаршији која припада Митрополији дабробосанској. Подигнута је у 14. веку, проглашена за национални споменик Босне и Херцеговине и представља најстарији и један од највреднијих културно-историјских споменика Сарајева. Том приликом поклонио се руци Свете Текле. Након тога, Његова Светост посетио је и Музеј Митрополије дабробосанке. Извор: Телевизија Храм

Делегација Града Београда коју је предводиo заменик градоначелника Горан Весић и у којој су се налазили помоћник градоначелника Андреја Младеновић и главни урбаниста Марко Стојчић, стигла је 22. септембра 2021. на Свету Гору у посету манастиру Хиландар на позив братства манастира и игумана Методија. Током дводневне посете манастиру Хиландар делегација Београда разговарала је са игуманом Методијем о формалној сарадњи Града Београда с манастиром Хиландар. – Овогодишња божићна посета председника Александра Вучића манастиру Хиландар показала је да Србија стоји иза свог манастира на Светој Гори и велике светиње Српске православне цркве. На предлог председника Вучића доноси се Закон о очувању културног и историјског наслеђа манастира Хиландар. Закон ће бити најзначајнија помоћ српске државе овом манастиру после 1900. године, када је краљ Александар Обреновић потписао споразум са Српском православном црквом о финансијској помоћи Хиландару на основу којег су плаћени дугови манастира па је тако остао српски. Закон који ће Србија усвојити омогућиће Граду Београду да помаже манастир Хиландар. Како ће та помоћ да изгледа разговараћемо са игуманом Методијем – рекао је Весић. Грађанке и грађани Београда, који то желе, својим уплатама једном годишње годинама путем уплатница „Инфостана” помажу обнову манастира Хиландар, који је оштећен у пожару марта 2004. године. Другог дана посете делегације Београда манастиру Хиландар постигнут је договор са игуманом Методијем да Град Београд у наредним годинама финансира обнову ризнице манастира, рекао је заменик градоначелника Горан Весић. Он је у изјави за Беоинфо прецизирао да ће се такође изградити и депо у којем ће се чувати вредни артефакти из архиве манастира Хиландар. Да би то могло да буде урађено потребан је Закон о Хиландару, који се ових дана усваја у Скупштини Србије, подсетио је заменик градоначелника. – Захвални смо председнику Вучићу што је иницирао тај закон, који ће нам омогућити да следеће године у буџету одвојимо средства за Хиландар. Ово што смо договорили јесте дуг Београђана према манастиру Хиландар и срећан сам јер ће Београд први пут институционално и званично помоћи свој најзначајнији манастир – истакао је Весић. – Београд као главни град не води само рачуна о себи. Мора да води рачуна о читавој Србији, као и о свему ономе што постоји широм света, а што има везе са Србијом. Београђанке и Београђани треба да се радују јер је дошао тренутак да наш град помогне свој Хиландар – поручио је Весић. Извор: Хиландар

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио je 19. августа 2021. године, на празник Преображења Господњег, свету архијерeјску Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла у Добоју, у Епархији зворничко-тузланској. Саслуживали су Њихова Преосвештенства господа Епископи бачки Иринеј, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид и ваљевски Исихије, свештенство и свештеномонаштво из више епархија у молитвеном присуству многобројног верног народа. Са благословом патријарха Порфирија и домаћина епископа Фотија после читања светог Јеванђеља о празнику Преображења Господњег беседио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ

Градоначелница Чикага Лори Лајтфут прогласила је Видовдан празником града Чикага. Такву одлуку је донела с озбиром на чињеницу да град Чикаго има једну од највећих српско-америчких заједница у Сједињеним Државама, наводи се у званичном указу градоначелнице објављеном на „Сербијан мирор”. Таква одлука је донета и јер су се српски емигранти насељавали у Чикагу од 1880-их година, доприносећи јачању града у областима уметности и музике, бизниса и финансија, правосуђа и државне управе, образовања и социјалних услуге, као и науке и медицине, преноси Танјуг. Подсећа се да су Београд и Чикаго побратимљени градови од 7. јуна 2005. године, чиме су формализовани културни, историјски и економски односи који постоје између Београда и Чикага деценијама. извор

-Владика Силуан: Обуцимо се у силу с висине!- Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог предводио је Преосвећени Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, уз саслуживање свог заменика архимандрита Петра и свештенослужитеља Епархије ваљевске. Свој печат свечаном богослужењу дали су Хор свештеника и богослова, под управом протонамесника Бранка Чолића, и Дечји хор „Хаџи Рувим“ са диригентом Вањом Урошевић. У богослужењу су молитвено учествовали градоначелник Ваљева Лазар Гојковић са сарадницима, представници Војске Србије и јавних установа града. Лета Господњег 2021. Град Ваљево поново је прославио крсну славу великом молитвеном свечаношћу, онако како се то чинило годинама пре, а како је изостало прошле године услед пандемијских околности. Света Педесетница или Духови, како се у народу зна рећи, рођендан је Цркве Божје. У њој прослављамо љубав Божју која се излила на род људски и овај свет. Прослављамо програм Божје љубав за овај свет, а тај програм се зове Црква – заједница икона Божјих, преко којих и сва твар улази у загрљај са Богом, део је празничне проповеди Епископа Силуана у саборном храму. Наш пут је смислен само ако на њему видимо Богочовека Христа. Све добија своју праву и коначну вредност уколико је проткано вредношћу и вечношћу коју Бог дарује роду људском управо кроз Свету Цркву у ове дане Педесетнице. Обуцимо се у силу с висине, браћо и сестре! Како? Сваком врлином хришћанском. Светотајинским и световрлинским животом, тако нас је учио Свети Јустин Ћелијски. Не може светотајински без световрлинског, јер Бог потребује човека, а не робота. Зато је важно да на испружену руку Божју и ми испружимо своју и уђемо у Његов загрљај. Да сарађујемо, да се трудимо, а Бог ће дати снаге да постанемо оно што смо призвани да будемо, богољуди по благодати – рекао је Владика Силуан. Он је изразио неизмерну радост што је у прилици да поново буде са народом који „испуњава храмове и у радне дане“, а то је знак да тај народ може да изнедри свете људе о чему нам историја и говори. Радујем се што сам поред гроба Владике Милутина. Да се сетимо њега данашњег дана, његових молитава и уздаха за паству своју. Сећамо се његове последње беседе која је била охрабрење и поука народу да се не одрекнемо Господа Христа, да се држимо Његовог скута и осмишљавамо наш живот кроз живот у Христу. Верујемо да му је Господ подарио рајска насеља и да је данас са нама и моли се за нас. Нека Господ благослови и изабраног Епископа ваљевског Г. Исихија, за кога се сви требате молити и са великом љубављу га дочекати и подржати да настави апостолски рад на просвећивању и обожењу овдашњег народа – празнична је поука Владике Силуана. У завршници обраћања, Владика Силуан честитао је славу и упутио благослове руководству Града Ваљева. Након Свете Литургије литијским ходом главним градским улицама дошло се до споменика Проти Матеји Ненадовићу, свестраном великану српске историје, где је одслужен помен устаницима и свим борцима за слободу наше земље. Традиционално, у порти Храма Покрова Пресвете Богородице преломљен је славски колач и урезан литијски запис. У име администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког Г. Лаврентија, учеснике свечаности је поздравио архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић. Он је заблагодарио Владики Силуану што је предводио величанствену литију улицама града у коме је свима драг, јер у његовом лику видимо заједничког нам духовног оца блаженопочившег Владику Милутина. Такође, истакао је протонамесник Јаковљевић велика је радост што је са нама данас и градоначелник Ваљева Лазар Гојковић, који је више пута учествовао у црквеним свечаностима, представници Војске Србије и других институција, спортских клубова, удружења грађана… Поздрављајући браћу свештенике, отац Филип Јаковљевић је посебно заблагодарио заменику Владике Силуана архимандриту Петру (Радуловићу), који је својевремено, као заменик Владике Милутина, много учинио за административно оснивање Ваљевске епархије. Сви заједно овако сабрани пројављујемо смисао данашњег празника и мудри су били наши преци када су одлучили да управо Духовдан буде слава нашег града, рекао је архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић. Када би неко питао какав је то празник , могли бисмо показати овај диван скуп којег моје очи сада виде и речи да је то Духовдан. „Где су двоје или троје сабрани у моје име, онде сам и ја са њима“, каже Господ Христос. Духовдан је увек када се сабирамо. Величанствено је видети вас све овде окупљене, а посебно је радост сусретања велика, када имамо у виду да је иза нас тешка и, дао Бог, никад више поновљена година у којој је било дана језиво празних градских улица. Данас се радујемо када видимо да је наш град жив, да празнујемо име Божје – поручио је протонамесник Филип Јаковљевић. Следеће недеље, 27. јуна 2021. године, исписује се историја нашег града. Изабрани Епископ ваљевски Г. Исихије ће бити устоличен, а у трон ће га увести Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије са десетинама архијереја СПЦ, рекао је отац Филип Јаковљевић и позвао верни народ да дође и молитвено подржи свог новог архипастира. Уз подршку државног руководства, Ваљево се развија и постаје важан фактор на мапи Србије и Европе, рекао је градоначелник Ваљева Лазар Гојковић. У име Града Ваљева он је честитао славу грађанима и избор новог Епископа Г. Исихија Рогића. Радујем се његовом доласку у нашу епархију и заједничком раду на неговању духовности и чувању светиња. У нади да ће ова година бити прекретница на боље у животима свих нас, честитам вам славу. Желим да у здрављу и весељу прославимо нашу славу и да се помолимо за наш град, наше претке и све Ваљевце ма где живели – поручио је Лазар Гојковић, градоначелник Ваљева. У порти Покровске цркве приређен је културно – уметнички програм и тиме је обележавање градске славе завршено. Извор: Епархија ваљевска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће 10. јуна 2021. године, на празник Вазенесења Господњег - Спасовдан, свету архијерејску Литургију са чином освећења славских дарова у београдској Вазенесењској цркви. Домаћин овогодишње градске славе је градоначелник Београда проф. др Зоран Радојичић. Повезане вести: Позив патријарха Порфирија на Спасовданску литију Најава: Слава Града Београда - Спасовданска литија Свечана славска литија коју ће предводити Свјатјејши Патријарх г. Порфирије, са више стотина свештеника, члановима свих београдских црквених хорова и представницима различитих градских служби, кренуће у 19 часова од Вазнесењског храма улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, преко Трга Славија и Булевара Ослобођења до храма Светог Саве на Врачару, где ће Светејши служити молебан за Београд и његове житеље. Позивамо благочестиви народ српске престонице да узме молитвеног учешћа у прослави славе Града Београда. Извор: Инфо-служба СПЦ

Уз позив верном православном народу првопрестоног Београда да узме учешће у литији која ће од Вазнесењског до Светосавског храма кренути на градску славу - Спадовдан, 10. јуна 2021. године у 19 часова, доносимо изузетан текст протојереја-ставрофора др Владимира Вукашиновића, редовног професора Православног богословског факултета Уноверзитета у Београду: Београдска литија Литија представља посебно јавно и заједничко богослужење, или део веће богослужбене целине, који се састоји из входне процесије и одговарајућих молитава које је прате. Сам израз, термин, литија потиче из грчког језика, где је првобитно означавао било коју молитву или прозбу, да би са петим столећем почео да поприма значење молитве у посебној литургијској процесији, а од десетог постао технички термин којим су називане саме те процесије. Овакве свеопште, заједничке и свечане, литије биле су саставни део богослужбеног живота великих хришћанских престоница, на првом месту Цариграда и Рима, али и других центара црквеног и јавног живота. У њима су обављане литијске процесије по улицама града, које су пратила појања псалама и химни као и произношења молитава и прозби. Литије би се на празнике, најчешће, завршавале евхаристијским богослужењем одноно уласком у храм где би се оно обавило. Литијама се, ваља и то знати, поред ових ванхрамовских процесија називају и два храмовска богослужбена израза: свакодневна заупокојена литија и литија на свеноћном бденију. Поједини значајни празници у богослужбеној години, такође, садрже литије попут Лазареве Суботе и јутрења Велике Суботе. Литије су, поред редовних, вршене и у ванредним ситуацијама – приликом напада непријатеља, природних катастрофа и других неприлика. Тада су обављане као посебна врста усрдног мољења да Господ спасе народ свој, а потом, када би народне молитве биле услишене, као израз захвалности који се, најчешће, претварао у годишњи спомен на доброчинства Божија. Уобичајено је да се и у дане храмовних слава врше литије око храмова или по местима где се они налазе. Оне се данас врше након Свете Литургије да би се свеосвећујућа благодат Пресветога Духа, која је сишла на евхаристијске Дарове и народ Божији у храму, на тај начин проширила и на све оно што храм окружује и све оне који на том простору живе. Зато се, том приликом, кропи освећеном водом на све четири стране света да би сви који у литији учествују били препорођени, освећени, обновљени и благословени. Литије можемо да вршимо у било које доба дана. Логично је да ће Црква одабрати управо оно време које ће одговарати највећем делу њене духовне деце да би што већи број верних људи могао да узме учешћа у овом важном богослужењу. Учествовањем у литији ми исповедамо своју веру у чињеницу да се у молитвеном животу Цркве не само освећује време – па зато прослављамо одређене посебне празничне дане, издавајајући их од осталих дана и посвећујући их Господу. То чинимо и са простором, молитвено ходајући у заједници вере и љубави по њему, ширећи светлост речи Божије и Његову помоћ и заштиту свима и свему. На тај начин се све освећује, препорађа и лечи: ми сами и наши животи, ноге учесника и очи посматрача, грла појаца и уши оних који их слушају, наше руке којима водимо своју децу у литијској процесији и дечија срца којима, доводећи их на ово богослужење, у ствари не бранимо да са радошћу приступају невидљивом Предводнику литије: Христу Богоичовеку, Васкрслом и Вазнесеном. Православни Срби су од давнина вршили литије и учествовали у њима. Њих још давне 1318. године помиње Архиепископ српски Никодим у свом славном Типику. Када је деспот Стефан Лазаревић 1405. године прогласио Београд својом новом престоницом, један од начина на који је то било обнзнањено, обележено и прослављено била је и свечана градска литија, коју ми, у ствари, настављамо. Данас је наш ред да узмемо учешће у њој. Извор: Инфо-служба СПЦ

Градоначелник Милош Вучевић: „Ово је одговор Града Новог Сада – законит, формалан – на све оно што се дешавало у току ове године, а посебно претходних дана и недеља, на нечувене нападе на Епархију бачку. Овако ми одговарамо – не памфлетима и јефтиним објавама на порталима, него признањем за вишедеценијски рад и залагање”. Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју уручена је Новембарска повеља, 23. октобра 2020. године, у Градској кући у Новом Саду. Честитајући лауреатима, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, подсетио је на то да Октобарска награда бива додељена поводом обележавања 23. октобра 1944, Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату, док је Новембарска повеља посвећена 9. и 25. новембру 1918. године, када је српска војска ослободила Нови Сад у Првом светском рату, односно када је Велика народна скупштина Бачке, Баната и Барање донела одлуку о присаједињењу Српске Војводине Краљевини Србији. „Част ми је што могу свечано да објавим да Новембарска повеља Града Новог Сада припада Његовом Преосвештенству, нашем Владици бачком г. Иринеју. Владика Иринеј је већ више од 30 година на челу Српске Православне Цркве у Бачкој и дао је велики допринос обнављању духовног живота и хуманитарној ангажованости у Новом Саду. Владика Иринеј је покренуо међурелигијски дијалог; био свестан своје одговорности као пастир у духовном аспекту живота нашег Града, али и целе Бачке; прожимао је, повезивао и увезивао разне установе културе, институције и грађане; борио се да се чује истина. Ово је и одговор Града Новог Сада – законит, формалан – на све оно што се дешавало у току ове године, а посебно претходних дана и недеља, на нечувене нападе на Епархију бачку. Овако ми одговарамо – не памфлетима и јефтиним објавама на порталима, него признањем за вишедеценијски рад и залагање”, рекао је г. Вучевић. Заблагодаривши предлагачима, члановима Комисије, Скупштини Града и господину Градоначелнику на избору и додели признањâ, Епископ бачки је истакао да у основи октобарских и новембарских догађаја које спомињемо, централно место заузимају слобода и борба нашег народа за ослобођење и јединство. „Када кажемо слобода и ослобођење, не мислимо само на слободу и ослобођење од некога или нечега (например од спољашњих непријатеља и завојевача или пак од унутрашњих зломислитеља и злонамерника) него, у првом реду, на слободу за неког и нешто, конкретно за наше ближње, за правду, мир, добру вољу међу људима, са врхунцем у љубави без условâ и међâ. Нећете ми, верујем, замерити што ћу после више од пола века живљења у монашком руху и после тридесет година епископскога служења – употребити традиционални, новозаветни, православни хришћански појам, појам слободе којом нас је Христос ослободио, појам духовне, суштаствене, онтолошке слободе, слободе за љубав и у љубави, слободе која, с једне стране, превазилази, а са друге стране омогућује и обезбеђује сваку другу слободу, националну, државну, културну, политичку и тако редом. Због тог узвишеног идеала слободе, свима нама који смо данас понели ова велика признања, остаје обавеза да се и убудуће трудимо да будемо у служби нашег народа и свих грађана Новог Сада и Србије”, навео је владика Иринеј, додајући да грађани Новог Сада имају чиме да се поносе. „Што се Епархије бачке тиче, без лажне скромности или неразумног хвалисања, чињеница је да смо се протекле три деценије трудили да будемо отворени за сарадњу са свима који су са нама желели да сарађују, а посебно да наш град, нашу Србију и наш народ откријемо или бар приближимо људима који су нас, у току и после несрећног грађанског рата и НАТО-бомбардовања Србије, гледали као највеће кривце за мал’тене све недаће на овоме свету. Било је тешко, али и часно залагати се за истину о нашем народу и патњама кроз које је прошао, сведочити о порушеним мостовима нашега града и о разореној земљи која је била крива само зато што је желела да буде и остане слободна, целовита и самосвојна. По примеру мојих славних и великих претходника, новчани део ове награде биће прослеђен Добротворној установи Епархије бачке Владика Платон Атанацковић за реализацију пројекта Народне кухиње. Радујемо се што ћемо, ако Бог дâ, за неколико дана извршити освећење просторијâ, чиме ће званично започети рад Народне кухиње. Ово признање заправо и припада нашем верном народу у Новом Саду и Бачкој, као и свим људима добре воље са којима смо сарађивали и сарађујемо без обзира на њихову верску или националну припадност. Нови Сад је отворен град, град за свакога, а ту врлину му је макар једним делом подарио српски народ и његов православни етос, као и многи појединци попут данашњих лауреата који су својим трудом, прегалаштвом, пожртвованошћу и љубављу овај град учинили Српском Атином”, поручио је Епископ новосадски и бачки. Говор Епископа бачког приликом примања Новембарске повеље Новога Сада Клиника за инфективне болести Клиничког центра Војводине, волонтери и волонтерке Новог Сада и директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић добитници су овогодишње Октобарске награде Новог Сада, а Новембарска повеља за 2020. годину уручена је Епископу бачком г. Иринеју, Градској библиотеци и Медицинском факултету Унивезитета у Новом Саду. Извор: Епархија бачка

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић старјешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом и Архијерејски намјесник Подгоричко-Колашински РЕАГОВАЊЕ НА САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ГЛАВНОГ ГРАДА ПОДГОРИЦА 19. октобар 2020. године Главни град Подгорица, оличен у личности градоначелника др Ивана Вуковића, јучерашњим саопштењем је без шминке, огољено приказао како се управља Главним градом противно Уставу и правном поретку Црне Горе. Поражавајући је навод да је Главни град ”донио одлуку да за ову намјену (поклону тзв. ЦПЦ – прим. В.Џ.) опредијели државно земљиште које се налази на другом крају брда Горица, далеко од Цркве Светог Ђорђа”. Одлука није донијета на законом и статутом Главног града прописани начин него тек треба да се нађа на дневном реду Скупштине Главног града крајем овог мјесеца. Градоначелник нам је, заправо, открио да се одлуке не доносе од надлежног него од ненадлежног органа. Евидентно је да се оваквим насиљем над правом Скупштина Главног града лишава својих законом и статутом прописаних надлежности. Нисам у сазнању да су оваква бахатост и безакоње до сада јавно обзнањивани и то, како је наведено, ”због објективног информисања јавности”. Слажем се да је јавност коначно морала да сазна како градоначелник Вуковић управља Главним градом претварајући га у приватну прћију и да је коначно у вези овога објективно информисана. Градоначелник Вуковић је у саопштењу причао само о ономе што није проблематизовано. Једини ”аргумент” му је садржан у наводу да је предметно земљиште, иначе одузето од Цркве Светог Ђорђа, ”далеко од цркве”. Види се да градоначелнику, који истиче да је Подгорица постала метропола, очевидно није јасно ни шта је близу, а ни шта је далеко. Шта је то далеко под Горицом? И, ако је далеко, зашто је онда предмет истог ДУП-а? Узгред, од како је градоначелник, Вуковић ниједном није посјетио Цркву Светог Ђорђа као најстарији активни вјерски објекат и културно добро из чега се закључује да му је она тако далеко без обзира што се налази на мање од 300 метара од његовог кабинета. Одлука о поклањању земљишта једног новоформираној верској заједници која нема никакве везе са Православном Цркве јесте у сукобу са моралом, али то остављамо грађанима и јавности на суд. Међутим, одлука о поклањању земљишта које је одузето од Цркве Светог Ђорђа, и то према релевантним доказима и предратним тапијама, јесте у сукобу и са моралом, и са правдом и са логиком. О томе, наравно, није написана ниједна ријеч у саопштењу Главног града. Понављам да ћемо искористити сва правна средства да спријечимо Вуковићево безакоње. Размјеру Вуковићеве преваре са одузетом црквеном имовином најбоље приказује ДУП ”Нова варош 2”, који је усвојен у току његовог мандатног периода. Наиме, у том ДУП-у су вјерски објекти објашњени са ознаком ”ВО” и појашњени као ”површина за вјерске објекте”. Одузете црквене парцеле (бр. 2280/4 и 2280/7 из листа непокретности бр. 5791 КО Подгорица II) које се тренутно воде на државу, о којима је Вуковић, како признаје, донио одлуку без одржане Скупштине Главног града, означене су као ”МН” и појашњене као ”површине за мјешовите намјене”. Једини површина која је намијењена за вјерски објекат под Горицом јесте она на којој се налази Црква Светог Ђорђа са гробљем. Али, у ДУП-у су парцеле које су нациљане за Вуковићеву трансакцију означене ознаком ”МН”. Значи ли то да свака парцела под Горицом која је означена са ”МН” може да буде намијењена за неки вјерски објекат уколико то Вуковићу падне на памет? Ако су били опредијељени да се на наведеним парцелама планира вјерски објекат онда се поставља питање: зашто парцеле нису јасно означене за вјерску намјену? На површинама мјешовите намјене може да се гради вјерски објекат само под условом да то траже становници који живе у захвату тог ДУП-а. Наравно, ни тога нема, али то не обавезује Вуковића. Није Митрополија Црногорско-Приморска једина која има право да постоји у Подгорици и Црној Гори и никада, без обзира што Вуковић покушава да подмеће, то нисам рекао ни јавно, ни приватно. Али, Митрополија је једина још 2006. године исказала намјеру и покренула поступак за куповину парцеле на којој је планиран вјерски објекат на Конику. Умјесто да се поступак оконча ради изградње Цркве Светог Василија Острошког, градска администрација је ушла у поступак издавања предметне парцеле за изградњу ауто-перионице!?! Узгред, Вуковић не разликује шта је ”добијање локације”, а шта је поклањање земљишта. За њега је то све исто! Наравно, Вуковић се није осврнуо ни на то што Подгорица нема градску болницу и то у оваквој епидемиолошкој ситуацији чији се крај и биланси не назиру, а сада га јавно питам зашто не поступа по мјерама које су прописане ДУП-ом (стр. 102) у циљу заштите старог гробља под Горицом. На крају, Вуковић може и има право да поклања своју ђедовину, али нема право да поклања земљиште које је одузето од Цркве Светог Ђорђа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предавање одржано на Међународном научном скупу византолога у Нишу јануара 2015. године. Поштована господо, позвани смо да, пред овим уваженим скупом, изнесемо, у најкраћим цртама, својеврсни увод у хришћанско схватање града и грађанствау Византији, и то у оквиру теме коју смо изабрали – "Небоземно грађанство Града Божијег". Тема града и грађанства је, као што је то свима добро познато, тема врло актуелна у цивилизацији и времену у коме живимо. Оно што, сматрам, може да представља значајан допринос хришћанског сведочења о овој теми јесте указивање на изворно хришћанске и, уз то, превасходно, богословске аспекте ове теме, који у научним, философским, антрополо-шким, социолошким и, уопште узевши, културолошким приступима често остају ван видокруга разматрања или, чак, потпуно пренебрегнути. Хришћанство је, од самих својих почетака, вера Града или, да се изразимо мало слободније, градска, урбана вера. Хришћанство, прва Црква се, почевши од Јерусалима, кроз апостолску проповед шири, у прво време, искључиво по градовима Римске империје, све до царскога Рима. То је историјски сасвим разумљиво, јер су градови, у Римској империји, били добро повезани мрежом путева, што земних што поморских. Уз то, градови су на Медитерану били средишта политичког, економског и културног живота тадашњег античког света. Градови као административна средишта постају и црквена средишта – седишта првих епископских столица Апостола и њихових ученика-прејемника, рукоположених епископа. Тако је, условно говорећи, "ад-министративна структура" прве и ране Цркве, пратећи административну структуру Римске империје, превасходно градска. У Римској империји, Хришћанство се јавља, пре свега, као градски феномен и покрет. Први Хришћани су, у великом броју, пуноправни грађани Рима, попут Св. ап. Павла, који се тог римског грађанства не само да није одрицао, већ се на њега и позивао, сматрајући га привилегијом: И кад га притегоше каишима, рече Павлекапетану који онде стајаше: Човека Римљанина, и неосуђена, зар вам једозвољено да бијете? А када то чу капетан, приступи заповеднику и јави,говорећи: Пази шта ћеш чинити, јер овај човек је римски грађанин. Азаповедник приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече:Да. А заповедник одговори: Ја сам за велику цену ово грађанство добио. А Павлерече: А ја сам се и родио у њему (Дап. 22, 25-28). Хришћанство је, дакле, од самог свог настанка нераздвојно од исто-ријског града и његовог постојања, оно природно и органски расте и развија се у његовом "ткиву" – културолошком, социолошком, цивили-зацијском. То би био тајисторијски аспект хришћанског искуства града и он је веома значајан и незаобилазан, али, премда нужан и чињеничан, није, рекли бисмо, у једном дубљем смислу, и превасходан. Постоји и други аспект хришћанског искуства града који је пресва-ходан и претежан, а то је оно што се у хришћанском богословљу назива есхатолошким, тј. оним што се односи на метаисторијску стварност Цар-ства Божијег и вечности Бога Живога. Штавише, Град као Град Бога Живога (Јевр. 12, 22) јесте сама тајна Хришћанства као Цркве. Св. ап. Павле директно поистовећује Цркву са Градом Бога Живога и Јерусалимом Небеским, па говори Хришћанима: Приступили сте Гори Сионској и Граду БогаЖивога, Јерусалиму Небескоме, миријадама анђела, Свечаном сабору и Црквипрвородних, записаних на Небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршенихправедника, и Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крви очишћења (Јевр. 12, 22-24). Овде, дакле, видимо апо-столску дефиницију хришћанскога Града. Тај Град је сабран око Бога Жи-вога, и Исуса Посредника Новога Завета. Тај Град је свечанисабор и Црква првородних око Бога Живога и, сасвим очигледно, он је превасходно не-бески, метаисторијски, есхатолошки. То је живи Град око Бога Живога и сачињавају га миријаде Анђела и духови савршених праведника, тј. сви Свети од памтивека. Необично је важно што Св. ап. Павле о том Граду говори у пре-зенту, у садашњем времену, а не у футуру, у будућем времену. То значи да тај Град, по благодатном искуству Цркве, јесте, постоји већ сада. Али, не на начин историјског, већ метаисторијског постојања, са тим да ми, људи, у историји можемо не само да га познамо, већ и да можемо да постанемо његови грађани, већ овде на земљи, разуме се по благодати Божијој, по дсару Божијем. То је стварни, благодатно већ присутни у историји мета-историјски, есхатолошки Град, а не утопијски Град некакве магловите и недостижне, идеалне будућности која заправо неће наступити никад. Црква, као саборно Тело Христа Богочовека, јесте тај живи Град, јер је Христос, по богопознањском искуству Цркве, Земља Живих. Зато за Цркву говоримо да је и Небеска и земаљска, тј. Небоземна, јер као Тело Христа Богочовека обухвата и Небо и земљу, и есхатон и историју, и време и вечност. Постајући члан Цркве, човек постаје и грађанин тог небоземног Града историјско-есхатолошког Тела Христовог. И грађанство које про-излази из припадања том небоземном Граду је, такође, небоземно. Хриш-ћани стога живе небоземно: Небом на земљи, приносећи и узносећи све што је земаљско ка Небесима. Према томе, Хришћанин је као члан Цркве, као лични уд саборног Тела Христовог, грађанин Неба и земље истовремено. Његово грађанство није ограничено само на овај свет, није само историјско, већ превасходно произлази из његове учлањености у Тело Христово које саборни небо-земни Град, те је оно и есхатолошко. Човек, у хришћанској антропологији, управо због те двострукости идентитета – јер је створен од праха земаљског, али по образу и подобију Бога Живога (1. Мојс. 1, 27) – никада не може бити сведен само на овај свет и његове категорије. Исто тако, и човеково грађанство не може бити сведено само на град овога света, јер је човек-Хришћанин, увек, истовремено и суграђанин Светих (Еф. 2, 19), тј. Неба, Царства Божијег, Града Божијег. Ове темељне антрополошке претпоставке имају суштинске имплика-ције и на хришћанско схватање и искуство друштва, односно друштвеног живота у историји. Небоземна, историјско-есхатолошка антропологија Хришћанства даје природно небоземну, историјско-есхатолошку социоло-гију. Ако је циљ живота боголиког човека – преображење, обожење и спа-сење кроз благодатно-подвижнички живот у Цркви – Телу Христовом, онда такав мора бити и циљ људскога друштва које је сачињено од бого-ликих људи-личности, јер је човек по своме најдубљем боголиком идентитету биће заједнице. Дакле, у хришћанском искуству историје и људско друштво, сви људи и народи су призвани да постану чланови и удови космичко-историјског и есхатолошког Тела Христовог. То је смисао заповести о оцрквењењу света, коју Господ Исус Христос, пред Своје Вазнесење, упућује Апостолима: Идите, дакле, и нау-чите све народе, крстећиих у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), да би сви народи и људи који их сачињавају постали суграђани Града Бога Живога, Небескога Јерусалима. Управо ради овога је на предвечном Са-вету наумљено стварање света и човека, ради овога је Света Тројица ство-рила свет: да би свет постао Црква Божија, Дом Очев, Град Бога Живога. Према томе, Црква као Град Бога Живога, њен богослужбени литургијски Култ – Божанска Евхаристија је извор Хришћанства као исто-ријске културе и цивилизације, тј. хришћанског преображавања историј-ског земаљског града у икону Небескога Града, колико је то у историји могуће (услед ограничености тварношћу и палошћу), уз трезвено чување од упадања у хилијастичко-утопијско искушење пуко спољашње, пуко ис-торијске изградње "Града Божијег на земљи". Као што је Божанска Литургија – Евхаристија, као Света Тајне саме Цркве, "средиште" живота Цркве, њене културе и њеног историјског стваралаштва, тако је и храм Божији у коме се служи Божанска Евхари-стија – средиште хришћанског града. Око храма Божијег се зида, развија и шири хришћански град у историји, извирући својом градском културом и цивилизацијом суштински из литургијског Култа Цркве, из Божанске Ев-харистије као Свете Тајне Цркве и Царства Божијег, Свете Тајне небо-земног Града Бога Живога. О овом логосном (словесном) концепту архитектуре у Хришћанству и његовој цивилизацији, најбоље сведочи архитектонска структура хришћанског манастира, од првих општежитељних манастира у Египатској пустињи 4. и 5. века све до средњовековне Свете Горе или нововековне Оптине пустиње у царској Русији 18. и 19. века. У средишту манастира, манастирског комплекса налази се храм Бо-жији, а око њега се граде, развијају и умножавају манастирске зграде са ко-нацима и помоћним здањима, који су, са спољашње стране, ограђени бедемима. Општежитељни манастир је у маломе икона Небескога Града на земљи: манастирски "град" иконизује и предображава есхатолошки Нови Јерусалим. У Хришћанству и његовом иконичком виђењу света и историје, сваки земаљски град, саткан око храма Божијег, око Евхаристије и Цркве, јесте икона Небескога Града – Небескога Јерусалима, Града Бога Живога, почевши наравно од Константиновог града – Константинопоља, као "града цара и Сената", престонице Ромејскога (Византијскога) царства, истове-тног са хришћанском икуменом (васељеном). И сваки земаљски град је, преко своје помесне Цркве, заснован у тајни Небескога Града, и призван да историјски узраста ка њему и његовим есхатолошким висинама. Та новоје-русалимска, небиземна вертикала формативна је за хришћанску идеју и искуство Града у историји. Све што се у историји видиво гради уграђује се у невидиви Град Божији Есхатона. Хришћански град је живо сведочанство дејства преображујуће Божанске благодати у историји. Ко су, онда, у црквеном искуству, истински грађани Града Божијег, Небеског Јерусалима? Светитељи су житељи и грађани Неба, Царства Божијег, Града Бога Живога, не само после свога упокојења, већ и за време свога историјскога земаљскога живота, јер је њихов живот и њихово биће прожето нестореним енергијама Божијим. Светитељство је у том смислу једино истинско и узорно небоземно грађанство достојно човека: дакле, светитељско грађанство, а не секуларистичко грађанство постхришћанске цивилности које свој идентитет заснива, у основи, на негирању хришћан-ског откривења и опитно потврђене истине о човеку као небоземном грађанину Града Божијег. Светитељи, као истински грађани Царства Божијег, већ овде и сада у историји, живо су сведочанство нераздвојне везе подвижништва, мистике (тј. благодатног виђења и богопознања) и истинског грађанства Града Бо-жијег, које је исто што и благодатно обожење и спасење у Христу. Хришћани су призвани да, у Цркви, постану грађани Неба које се, у оваплоћеном Логосу, спустило к нама и населило међу нама; да већ сада и овде, у Светој Литургији и светим врлинама Цркве, живе на небески начин. Промена начина постојања (тропос ипарксеос) од билошког у еклиси-олошки и есхатолошки јесте сама суштина преображења и обожења твар-ног оним што је нестворено, тј. Божанским енергијама, што, по Оцима Цркве, и јесте спасење. То је, дакле, онај афирмативни, катафатички аспект хришћанске идеје историјског Града, заснованог на Небеском Граду и узрастању ка Небеском Граду. Али у Хришћанству постоји и онај други аспект односа према историјском граду који бисмо назвали подвижничким или, чак, апофатичким. А то је искуство несводивости човека, управо због горе поменуте историјско-есхатолошке двострукости његовог идентитета само на историјски град, на град овога света чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31). Св. ап. Павле о томе богословствује на наглашен начин: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14). Дакле, човеков боравак на овој земљи је, услед смртности човекове, привремен и пролазан, као што је, само по себи и само за себе, привремено и пролазно све што је у овоме свету. То важи и за историјски град овога света, и све што му припада. Човек се не може и не сме свести на овај свет, не може и не сме се свести на овосветовни град, не може и не сме се свести на дела руку својих, било да се ради о науци, философији, уметности, култури, економији, технологији... ма колико да је свако од ових многих људских благословених стваралаштава вредно по себи и ма колико да су сва она вредна узета заједно. Апостол јасно каже: овде немамо непролазни град, већ ишчекујемо и крећемо се, подвизавамо се ка оном једином непролазном Граду – Граду Бога Живога, Царству Божијем, чекајући Други долазак Христов и испуњење смисла историје. То је оно о чему нам говори и Откривење Јованово и његово благодатно сведочење о Вечном Граду Бога Живога, Новога Јеруисалима, који силази са Неба од Бога(Откр. 3, 12). Да не говоримо о томе да може да се деси, као што се то много пута до сада у људској историји и дешавало, да град људски, ма колико по својој историјској спољашњости био напредан и раскошан, може да, услед греха и непокајаности његових становника, постане место страсти, порока и свакоје нечистоте, место гнусобе опустошења, као што су то, како ви-димо из библијске историје, постали градови Содом и Гомор. И да, онда, као такав буде препуштен неповратном уништењу, тако да му се ни трага у историји не познаје. Страшне библијски повести о пропасти и уништењу Вавилонске куле, којом су људи покушали да досегну до Неба помоћу дела руку сво-јих, као и о пропасти Содома и Гомора опомињу нас да земаљски град, његова култура и цивилизација, нису никаква вредност по себи, а још мање да сме да постане идол коме људи треба да се клањају или приносе жртве ради његовог све већег напретка, богаћења или моћи, као што видимо да се, и у наше време, дешава са моћним земаљским градом цивилизације која себе назива "глобалистичком", "једином универзалном" или цивилиза-цијом "без алтерантиве". Да се, за тренутак, вратимо на хришћанско апофатичко искуство непостојаности земаљскога града. Хришћанство се врло убрзо, пошто је у време првог хришћанског цара Константина I Великог постало званична вера Источног римског, Ромејског царства, Новог Рима, суочило са новим искушењем везаним управо за чињеницу престанка прогона Цркве и масовног прилажења Цркви доскорашњих многобожаца и незнабожаца широм царства. Било је то искушењеунутрашње секуларизације самог Хришћанства, чије су средишта опет били градови царства, услед склоности аристократије и богатијег градског становништва да се Хришћанство прихвати на спољашњи и номиналан, формалистички начин, без унутарњег преображења чиатвог начина умовања и живљења. Већ у другој половини 4. века у саборној свести Цркве долази до освешћења проблема духовне опустошености градова, и то сада градова хришћанске цивилизације. У Цркви се јавља, како је богословствовао о. Георгије Флоровски, "есхатолошки покрет отпора" – монаштво, које ду-ховној пустињи секуларизованог градског Хришћанства претпоставља стварну географску пустињу у којој се, изнова, опет, око храма Божијег и Евхаристије која се у њему служи, граде монашки градови као иконе и предображења Небескога Јерусалима. Монашки градови постају духовни мотор хришћанског царства и његових градова. Градови, тј. градски Хришћани почињу да долазе по духовни савет, помоћ и руковођење у монашке пустињске градове, код пустиножитељних грађана Неба, монаха-подвижника Цркве. С друге стране, и монашки градови – општежитељни манастири из пустиње долазе у само средиште градова, чак и у престоницу Константинопољ, у коме ниче знаменити Студитски манастир који ће кроз историју дати велики број подвижника и Светих, попут Св. Теодора Сту-дита, урбаног Свеца par excellence. Монаштво и монашки пустињски град јесу апофатичко ревнитељско одрицање од овога света и његовог земаљског града, не зато што је овај свет и његов град нешто што треба да буде уништено, него, напротив, ради духовног исцељења, обновљења и спасења света и града, јер, како вели Св. ап. Јован Богослов, Бог је толико заволео свет да је Сина Свога Јединород-нога дао за живот света (Јн. 3, 16; 6, 51) и његовога града. Ово монашко есхатолошко против палога света, за свет обновљени и спасени у Христу постало је сама суштина истинског хришћанског односа према свету и ис-торији, сами етос хришћанске саборне вере православне, не само за монахе већ за све истинске Хришћане православне. Ова катафатичко-апофатичка динамика Града и пустиње, царства и монаштва, одрицања од света палог и потврђивања света обновљеног и спасеног у Христу Богочовеку је била суштинска за развој хришћанске цивилизације, и на Истоку, и, на свој начин, на Западу, где ће се, пак, на основу богословске теорије Блаженог Августина „О Граду Божијем" (De civitate Dei, око 420. године), после Раскола из 1054. године, развити спе-цифична црквено-политичка концепција која ће, у облику "римске идеје", одступити од ромејско-византијске идеје града и грађанства, заквашене библијско-пустињским Предањем, тј. од источно-хришћанског искуства симфоније Цркве и државе, каква је практикована, са успонима и падо-вима, постигнућим и неуспесима, током једанаест векова историје Ромеј-скога царства. Римска идеја Града, тј. „државе Божије“ на земљи ће, после хуманизма и ренесансе, у разноликости својих дехристијанизованих форми, током нововековне историје дати у западнохришћанској цивилизације разноврсне хуманистичко-секуларистичке утопије, све до комунизма у 20. веку и глобализма у 21. веку. Хришћанство је, због ове динамичке напетости између стваралачког живљења у непостојаном граду на земљи и подвижничког ишчекивања по-стојаног Града на Небесима, непрестано у стражењу, непрестано у ствара-лачком и критичком преиспитивању свега што је од овога света, непре-стано у кретању и расту ка Небу, ка Царству Божијем, ка Христу Парусије, јер по речима Св. Ап. Павла, ми живимо Христом у историји, али је наше истинско живљење, истинска заједница, истински Град на Небесима (Филипљ. 3, 20). Хришћанско искуство града је засновано, дакле, на историјском и есхатолошком схватању и искуству, теорији и пракси јединства Града Небеског и Града земаљског. И то не на дуализму историјског и есхатолошког, који би се превладавало тек пуко символички, већ на динамичкој синтези историјског и есхатолошког, земаљског и небеског. Јер нити земаљско може да постоји без небеског као своје чврсте есхатолошке основе, нити небеско за човека има своју заснованост ако нема земље, јер би онда било разоваплоћено, нестварно, без свог историјског "тела". У православном схватању Града, за разлику од западнохришћанског, нема дихотомије између сакралног и профаног: град историјски расте из храма Божијег, који је постављен у средиште града као есхатолошки извор Воде живе и вечнога живота грађана земаљскога града у историји. Ту небоземну синтезу Хришћанство, Црква изводи директно из речи Господњих, из Оченаша: "Да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу". Зато Свети Сава у прологу свог "Законоправила" – "Номоканона" наводи управо Молитву Господњу – Оченаш, да би нагласио да се земаљ-ско уређење заснива на вољи Божијој, а не на људској; да се историја заснива на Царству Божијем и ономе што је вечно, потврђујући тиме јединство Неба и земље у Цркви као Телу Христовом. Свети Сава овде не измишља ништа ново већ само, у условима посебности српске историје, усваја и примењује византијско искуство симфоније Цркве и државе у преображењу света и историје. Академик Димитрије Богдановић је, у својим медиевистичким сту-дијама, убедљиво показао да је Свети Сава, прихватајући веру православну заједно са њом прихватио и читав византијски црквено-политички и кул-тно-културни модел и концепцију историје, која преко цара Јустинијана има свој континуитет са царем Константином Великим, а преко њега као "тринаестога Апостола Цркве", како су га називали Оци Цркве, са апо-столским Предањем јеванђелског преображавања света и историје. Свети Сава је делатни и стваралачки прејемник византијског пре-дања земаљскога града и грађанства заснованог на Небеском Граду и не-беском грађанству. Код Светога Саве и код оца му Св. Симеона Мироточивог – Стефана Немање очигледно је исто монашко, апофатичко одрицање од земаљскога царства и града, али не ради његовог одбацивања него ради његовог заснивања на Небу и Царству Божијем, и његовог преображења и уподобљења, у мери у којој је то у историји могуће, Небу и Царству Божијем. То је сама основа светосимеоновско-светосавског црк-веног завета који представља духовну осу и вертикалу српске хришћанске историје. Тај светосимеоновско-светосавски завет ће у 14. веку Св. кнез Лазар, заједно са косовским Мученицима, саборно развити и употпунити у Косовском боју и свом косовскозаветном опредељењу за Царство Божије и Небески Град, Вечни Јерусалим. Косовски црквени завет није био, нити јесте одрицање од богодане земаљске Отаџбине, већ постављање земаљске Отаџбине у контекст Небеске Отаџбине кроз одбрану земаљске Отаџбине до мученичке смрти, а ради задобијања Царства Божијега, по речима Господњим: "Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се сви прододати" (Мт. 6, 33). После Св. кнеза Лазара и косовских Мученика за Крст Часни и Слободу Златну, Косовски црквени завет засни-вања земаљске Отаџбине, земаљског Града, на Небеској Отаџбини, на Цар-ству Божијем, на Небеском Граду, постаје основни покретачки и смисло-давни чинилац српске хришћанске историје. Есхатолошко-историјски завет Св. кнеза Лазара је исти, у Новоме Завету заснован и Новим Заветом прожет, црквени завет као и завет Св. Стефана Немање – Симеона Мироточивог, и као завет Св. цара Константина Великог. Научна византологија, и источна и западна, свака на свој начин, дале су огроман допринос проучавању, познавању и разумевању византијске историје, културе и цивилизације. Оно што се, ипак, мора приметити јесте да у свим тим истраживања, са ретким изузецима, као да недостаје онај богословски увид о самој суштини хришћанско-византијског поимања и искуства Града као историјског тела оваплоћеног Логоса – Свете Прему-дрости Божије, о тајни те библијске вертикале: Град Небески – град земаљски, Град Горњи – град доњи, Град Божији – град човечији. Међутим, реч хришћанског православног богословља је незаоби-лазна у разматрању теме града у Византији или византијских градова у историји, јер се тајна града и тајна историје не може разматрати само на основу античког концепта града и историје, нити пак само на основу нововековног (постхришћанског) концепта града и историје, дакле без и мимо Откривења Божијег о есхатолошком Граду Небеском као циљу и смислу историјског града земаљског. Тајну византијског поимања и искуства града у историји је немогуће појмити без црквено-благодатног опита Духа Светога Који, у дан Свете Педесетнице, силази на Апостоле и ствара Цркву као мистички нуклеус космичко-есхатолошког небоземног Града Божијег и човековог; без благо-датног познања тајне дејствовања Божијег Промисла у историји и тајне богочовечанске синергије – сарадње Бога и човека на преображењу исто-рије, свеколике твари у небоземни Град и Дом Очев и човеков. Закључак Да закључимо наше уводно излагање на тему "Небоземног грађан-ства Града Божијег". Сама идеја града и грађанства, у евроазијској култури, дубински је хришћанска, заснована на христологији и еклисиологији. Хришћанско поимање, схватање и искуство града и грађанства у ис-торији је неупоредиво дубље од било каквог пуко научног, философског, антрополошког, социолошког или психолошког приступа који не узима у обзир чињеницу Оваплоћења Бога Логоса и Цркве као Његовог историјско-есхатолошког Тела које собом обухвата Небо и земљу, вечност и време. Без хришћанског православног богословља немогуће је схватити не само тајну града у византијској историји, већ тајну Града у људској историји уопште. Глас сведочења Цркве и хришћанског православног богословља је неопходан и суштински важан данас у време убрзаног свођења свега небоземног искључиво на земљу; небоземне Икономије (Домостроја) спасења на пуку земаљску економију; свега узвишеног и непролазног само на оно што се може произвести, купити, потрошити и појести, јер једино Хришћанство још увек чува изворну идеју и искуство земаљскога Града заснованог на тајни Небескога Града, Новог Јерусалима. Једино Црква може да се, кроз сведочење неизмерног богатства апостолско-отачког Предања и кроз нову, сведочанску и делатну проповед Јеванђеља Хри-стовог људима у Граду (и градовима) савремености, супротстави убрзаном претварању обездуховљеног Мегалополиса (великограда) постхришћанске садашњости у духовну Некрополу (мртвоград) постхришћанске и анти-хришћанске будућности. Извор: Српска Православна Црква

https://www.facebook.com/ivanzru/posts/10220284798062604?__tn__=-R

У славу Божју, а у част Светих равноапостолних цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну Цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част посебно и сваке хвале достојно место заузима Вождовачки храм који је 2011. лета Господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је био и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија Чудотворца Острошког. Духовни покровитељ Вождовачког храма, цар Константин Велики, рођен је 274. године у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив равноапостолни. Много пута му се јављао сâм Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану 313. године којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). Његова света мајка Јелена је својим великим делима прославила Господа. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабошци бацили изван града и засули смећем; подигла је многе храмове, од којих треба напоменути: храм над пећином Рождества Христова у Витлејему, храм на месту Вазнесења Христова на Маслинској гори; храм на месту Успенија Пресвете Богородице у Гетсиманији и још 18. светих храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада је пролазила једна посмртна поворка, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14/27. септембра као празник Вождвижења Часног и Животворног Крста - Крстовдан. Многи незнабошци исповедаше хришћанску веру, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света угодница Божја упокојила се у Господу 327. године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и христољубив, поживео је још 10 година од упокојења своје свете мајке, те се и он престави у Господу 337. године у 65. години живота. Његово свето тело је пренето у Цариград и сахрањено у храму Светих Апостола у Цариграду. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У условима епидемије у Москви, услед које се смањио број парохијана који долазе у московске храмове и услед које је дошло до значајног смањења прилога за потребе парохија, метоха и манастира Његова Светост Патријарх московски и целе Русије обратио се својој пастви с молбом за пружање материјалне помоћи парохијама. Ова молба поглавара Руске Православне Цркве је услишена. По благослову Његове Светости патријарха Кирила приложена средства ће у најскорије време бити упућена Московској патријаршији за московске парохије и метохе ради помоћи у исплати плате клирицима за два месеца, преноси Патриархија.ru. Такође, средства ће бити упућена ставропигијалним обитељима у којима служи бело свештенство. Осим тога, од приложеног износа парохијама ће бити упућена помоћ за свештенослужитеље с малолетном децом. Поглавар Руске Православне Цркве позива московски клир да се помоли за здравље доброчинитеља који су пожелели да остану анонимни. Извор: Православие.ру

„Догодине ће бити тачно 350 година од упокојења Светог Василија Острошког Чудотворца. То треба нарочито да прославимо са великом литијом кроз Никшић. Ове године није могуће као што је било претходних година, али ћемо кроз ове свете службе учинити оно што је најважније. И то је по Божјем промислу, да се, прије свега, саберемо у храм, послије ових мјера. Данас је свечани дан, данас је радост овог града, цијеле Цркве Божје и цијеле православне васељене“. Празник Светог Василија Острошког Чудотворца, заштитника града Никшића, прослављен је, у уторак 12. маја 2020. молитвеним сабрањима у Саборном храму, чија је ово слава. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у никшићком Храму, са почетком у 9 часова, Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије. Празник Светог Василија Острошког, који је небески покровитељ Никшића и његових житеља, као и храмовну славу Саборне цркве, ријечима архипастирске бесједе честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Навео је да се, ускоро, навршава 350 година од упокојења Светог Василија Острошког, а његово упокојење било је, по Владикиним ријечима, само прелазак из овог, колебљивог свијета у неколебљиви, и у Царство Божје. „Господ га је због његове вјере, побожности, молитава, због тога што је састрадавао са својим народом и носио његово бреме на својим плећима и сачувао душу народну и вјеру, част и поштење свог напаћеног српског рода, Бог га је зато, као новог апостола Христовог, примио у своје наручје и прославио и показао његове нетрулежне мошти које точе чудесаево, 350 година“, казао је Владика, додајући да је Свети Василије чинио чудеса својим молитвама и за вријеме земаљског живота. На њему се, истакао је Епископ Јоаникије, испунила ријеч Божја: „Видите ова чудеса која ја чиним и ви ћете чинити оваква чудеса и још више много од мене, јер ја идем Оцу својему". „Тајна је у овоме: Јер ја идем Оцу својему. А кад Он послије свог Крста, погребења и смрти, Васкрсли побиједи смрт, а после ниспошље дарове Светог божанског Духа на своје апостоле, они ће тим даровима који се стално умножавају чинити та велика чудеса, којима неће бити броја, а највеће чудо је сама вјера“, нагласио је Владика. Свети Василије Острошки се, по ријечима Његовог Преосвештенства, прочуо по цијелој васељени као апостол Христов нови. „Обдарен многим даровима Светог Духа, прије свега, да укрепљује вјеру својим светим Моштима, да, ко год му приступи са вјером, још више оснажи његову вјеру, још више просвијетли његову душу, да његове молитве прими и узнесе пред Престо Божји, да му дарује с Неба утјеху, радост и снагу душевну. Многи не траже ништа више од тога, а наравно, многима којима је потребно и тјелесно исцјељење је даровао“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки. Догодине ће бити тачно 350 година од упокојења Светог Василија Острошког Чудотворца. То треба нарочито да прославимо са великом литијом кроз Никшић. „Ове године то није могуће као што је било претходних година, али ћемо кроз ове свете службе учинити оно што је најважније. И то је по Божјем промислу, да се, прије свега, саберемо у храм, послије ових мјера. Данас је свечани дан, данас је радост овог града, цијеле Цркве Божје и цијеле православне васељене“. „Нема краја на земаљској кугли гдје није стигао Свети Василије да помогне, утјеши, исцијели. Нијесу његова чудеса везана само за његов свети ћивот и манастир Острог, него он, јер је превазишао границе времена и простора, стиже свуда и даје утјеху, здравље и снагу. Посебно је у ово вријеме, кад има много вируса некаквих. Није најопаснији овај вирус који је прошао, јесте опасан, али има и много других, оних духовних штетних, демонских који су најопаснији, који производе међу браћом мржњу и пакост, помрачују душе, који одвраћају народ од Цркве и Светиње и од Бога, хуле на име Божје и светиње“, указао је Преосвећени владика Јоаникије. Поручио је да смо ми као народ Божји стекли тог имунитета, а Свети Василије нам даје снагу, зато га славимо као великог исцјелитеља. „Њему ни највећи љекари нигдје ни примаћи, наравно, било би хулно упоредити било ког земаљског љекара са Светим Василијем. То знају и добри љекари, посебно зна Црна Гора колика је његова моћ. Нема дома у коме се то не прича. Знају то и они који су, ових дана, легитимисали свакога, по три пута, док дође до манастира Острога, многима су забранили“. „Требали су да имају више осјећања, више разумијевања. Не налазе се у Абисинији, овдје свако зна ко је Свети Василије и више се народ уздао у Светог Василија, него у све љекаре овог свијета. Шта су рекли љекари? Немају лијека, немају вакцине, само изолација. А колико је, тек, људи „страдало“ од тог тог сједења кући, од депресије, од притиска и другога? Ова прича је доста сложена, треба да размишљамо“, рекао је Владика. Бог је, оцијенио је Епископ Јоаникије, заштитио Црну Гору и зато треба да заблагодаримо Богу. „Мјере су, мало, попустиле, па се сабирамо сада у великој љубави, ако Бог да, виђаћемо се и убудуће. Зажељели смо се да се овако саберемо у нашим храмовима. Знамо, колико је сваком вјернику значајно да дође на службу. То се свуда у свијету поштује. Не смије се газити по људској савјести, а нарочито се не смије дирати у вјеру – то је најдубљи живац нашег бића. Ви то добро знате и хвала вам што сте дали својој Цркви, а тиме и сами себи, велику подршку када је вршена она велика неправда, која још траје. Требаће нам снаге још да се изборимо и борићемо се, даће Бог“, поручио је Преосвећени Еписко Јоаникије. Освештан је и преломљен славски колач. Претходно је, са почетком у 7 часова, свету Литургију, у Саборној цркви Светог Василија Острошког, служило свештенство никшићког намјесништва. Сабраним вјерницима данашњи велики празник честитао је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У оба молитвена сабрања учествовали су вјерници, који су држали дистанцу у складу с одлукама НКТ, које се односе на борбу против корона вируса. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини. Звучни прилог радија Светигоре Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже: „Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.” У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други. Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Извор: Радио Светигора