Претражи Живе Речи Утехе

Његош је примјетио да смо „слабостима за земљу везани“, а претпостављам да је, између осталог, мислио на сујету и себичност, на угађање стомаку и другим страстима, на љеност и кукавичлук. Све те слабости нам чине живот ружним а нас склоним да укаљамо сваку врлину, обесветимо Светињу, издамо пријатеља, погазимо ријеч. Имамо идеале, тежимо врлинском животу, али нас “слабости” вуку на дно. Писац библијских псалама јадикује како не може да влада својим језиком, нити својим очима… Исто тако и Свети апостол Павле исповједа како он зна шта би требало и како би гребало да ради, како треба да се влада, али уочава да чини сасвим супротно. Хришћанска наука о човјеку нам каже да извор живота није у нама, него да ми тај живот добијамо на дар. Будући да тај изворни, оргинални живот не потиче из нас самих (ми га не креирамо, нити одређујемо његову снагу и трајање), онда већи дио наше егзистенције протиче према стихијама (законима) природе. Према законима система који влада нама, а не ми њим. А наша природа је трома. Трома и приземна да би могла да се дружи са Богом. Она рађа животињско понашање, а врлина најчешће измиче. Да бисмо превазишли те слабости, ми се понекад осамљујемо, дистанцирамо, пресабирамо, али мислим да је, управо ради достизања врлине и побједе над слабостима, подједнако потребна заједница и наш интезиван живот у њој. У заједници, ми једни друге подстичемо и усмјеравамо на врлину. Опомињемо једни друге и подсјећамо ( ријечју, дјелом, примјером ). Једни друге ограничавамо. Ограничавамо сопствену тромост и похлепу. Па ипак, човејков труд је дефинитивно недовољан. Шта је лист без гране, и каква је моћ капи воде у односу на ријеку? Људи брину, нијесу задовољни, хоће да размисле, да медитирају, да се ограничавају и спутавају кроз разне самоконтроле. Код древних Грка разум је управљао стихијама природе, али у учењима одабраних и просвећених људи, тј. међу малим бројем мудрих. Код етарозавјетних Јевреја, природне слабости је ограничавао Мојсијев закон и његове одредбе. И Грци и Јевреји имали су храм – као подсјетник, као указатељ на Оносграно. Имали су и обред, службу у том храму. Али, Господ је био далеко и тек је најављивао свој долазак. “Да је први савез био довољан (добар ), не би се тражило мјесто за други” (Св.ап. Павле). Човјеку је неопходна Божија близина. Нема праве врлине, и нема истинске чистоте, без Божије близине. И зато је Бог постао човјек, а Црква је вјечна заједница Бога и човјека. Кроз Свето крштење, кроз Тајну причешћа и кроз Свете мошти, стичемо искуство да се Светиња може дотаћи. Рецимо, ето, крај моштију Светитеља, човјек се лакше моли Богу. Ту се молитва подразумијева, као што се на улици подразумијевају обичне ријечи. Врлина се поред Светиње подразумијева и она је овдје неупитна. Наша душа тражи ослонац, примјер и подстицај. Без таквог ослонца све наше молитве и сва наша побожност брзо прелазе у формализам, у духовну одсутност и опет некакву тромост. А крај Светитеља, као крај родитеља, учитеља, пријатеља имаш обавезу да не посустанеш. Да будеш бољи од оног какав си иначе. Да држиш језик за зубима, нпр. Да не тражиш ништа за себе јер ни Свети не тражи тако нешто. Свете мошти свједоче живог човјека. Онога који стварно има живот. Живот који је дарован, задобијен и сачуван. Мошти свједоче Небо на земљи. Човјека на том Небу, јер “за њега, види, није земља”(Његош). Мошти извиру из Божијег Оваплоћења, Његове смрти и Васкрсења. Оне су посљедица силаска Светог Духа на апостоле, и вјечног постојања, овдје међу нама, Свете трпезе Господње. Нама, дакле, треба Благодат (дар из љубави, дар одозго), треба нам непрестано Божије снисхођење, да бисмо узрастали у врлини. Јер чим одступимо од Извора Благодати, хладимо се, дријемамо и тражимо утјеху за срце у земаљским красотама које јесу магично лијепе, али су све пролазне, и нијесу све наше. Тих земаљских љепота нема довољно да би угасиле нашу жеђ. Што је наше пролази и троши се, што је туђе отровно је, а што је отето, то је “проклето”. У свијету без Бога, ми смо похлепни и незасити самољупци. Зато нам је потребно да се хранимо са духовне, бескрвне Трпезе. И зато нам требају Свете мошти. Несумњиве мошти, несумњивих свједока Божијих. Пред многобројним моштима светих у Кијевско-печерској лаври, један монах је рекао: “Ови свети су много убједљиви”! Код нас у Црној Гори, Свети Василије, слава му и милост, много је убједљив. И баш зато, поред њега, са лакоћом и љубављу, дајемо све од себе. Ту молитва тече, мисли су усресређене на ближње, жељни смо врлине и чистоте. Управо је из свих ових разлога, тако вјерујемо, Бог узео људску природу. Сишао је да нас ободри, и кроз Васкрсење и кроз Цркву, уградио је Себе, учино присутним у сваком кутку гшанете. Учинио се присутним као Личност, а не само као нека непојмљива, тајна и узвишена сила или стихија. И гдје год има храма, гдје год има Светих ћивота тгу је наш подстрек, наш максимализам, који нам не да, да се успавамо, и да заборавимо на Бога и на саме оне истинске, праве себе. Та Божија близина има снагу истинске Свјетлости. Ето рецимо, када нијесмо чистога, ведрога духа, кад нам Бог није близу (ситуација коју нпр. описују псалми), ми се свега бојимо, а посебно будућих догађаја (шта нас чека? како ће бити? шта ће бити?). Као да смо у тами (у аду, што ће рећиу невиђелици), наш живот и вријеме пред нама, постају извори страха (шта ћу? како ћу? докле ћу?). А при Светињи, напротив, будућност наликује неком благословеном простору (некој посуди ) у које ће Господ, премудро, излити све оно што је потребно. И све ће то, шта год да је (бол, патња, радост, срећа несрећа) бити добро за нас. А нама је будућност свакако непозната, и тако ће, мудром и побожном човјеку, заувјек остати немогуће, да у свој садашњи мир, у своју садашњу молитву, беспотребно уноси немир будућих задовољстава и будућих, не дај Боже, невоља и туга. Кад све ово прихватимо, добијамо смисао оног листа на грани, оне капље у ријеци, или рецимо орла на набесима… који не знају све, не могу све, али им је лијепо. Као у оној, многима од нас драгој пјесми, гдје Далматинац гледа галеба у лету, и при том, не само што га види, и тто се диви његовом узвишеном лету, красоти његових покрета, него га, замислите, и чује шта говори, и разумије чак, како галеб кличе да му је лијено! Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Светигора

Извор: ИН4С

Црква је старија (настала и профилисала се много прије) од Устава Књажевине Црне Горе 1905. и аутокефалне цркве тамо уписане, али и од Никеје 1219. и оснивања аутокефалне Жичке архиепископије. Односно, поменуте црквене организације из XIII и XX вијека, представљају новију историју онога што знамо и разумијемо као Цркву Христову. А у њеним почецима, на њеним изворима – није било ни аутокефалија, ни устава, а нарочито не учешћа државних власти у црквеном животу. Напротив – Црква је настала и развила се, тако што је била гоњена. Од (ондашње римске) државе! Од Иродовог злочина над тек рођеном дјецом, почињеног у паничном страху, преко Пилатове калкуланстке пресуде Христу, па све до бруталне ликвидације хришћана од стране римских царева. Свети Јован Крститељ, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… најпознатија су имена Светих људи страдалих од политичара свога времена. Они су своје животе дали за јеванђелске истине да ”Царство Божије није од овога свијета” и да ”у овом свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи”. Прогоњена Црква је живјела под земљом (ране хришћанске катакомбе), све док су земаљски цареви од себе правили божанства (идоле), а државама којима су владали приписивали вјечна својства. Стање се измјенило онда кад су се први владари крстили у име Свете Тројице, а својства вјечности (непролазности) почели приписивати Једноме и Живоме Богу. Настала је миленијумска епоха (од цара Константина до средњег вијека) у којој су готово сви европски владари били хришћани, а црквено учење било државна идеологија, тачка идеолошког обједињења владаревих поданика. Такав однос снага је битно помогао ширење црквене мисије у свијету. Довољно је сјетити се мисије Свете браће Кирила и Методија, која је, на крају крстила и описменила Словене – а почела је, и била је подржана, од стране византијског цара, а потом и од бројних словенских велможа. Уз све контроверзе и сва наличја ”брака” између Цркве и државе, црквени пастири су га подржавали и молили се за његов опстанак, јер је такав спој битно јачао мисију, и остављао дубљег трага у идентитету читавих народа и бројних народних покољења. Нововјековна епоха просветитељства је на Западу развргла тај црквено-државни спој, испоставиће се, ипак, на обострано задовољство и Цркве и државе (уморних од оптерећења које је наступајућем грађанском друштву стварало наметање црквене догме, али и оног којим су политичка моћ и сплетке каљале чистоту јеванђелске науке). Исток ће тај развод платити потоцима крви изазване револуционарним насиљем… Данас живимо доба секуларизма, период одвојености државе од Цркве, у ком нема гоњења, али нема ни владара које крунишу и благосиљају патријарси. Изузев Грчке, у свим државама са већинским православним становништвом, устав и закон раздвајају Цркву и државу као двије институције по структури и природи постојања – потпуно различите. Оне постоје једна поред друге, могу и треба да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Послије 2.000 година црквене историје, људи су схватили да је тако најбоље. Црна Гора је у својој историји збиља прешла нарочит, оргиналан пут у развоју ових односа. Први помени њене државности везани су за хришћанство. На печату архонта Петра, из X вијека, налази се лик Пресвете Богородице, а његов син Свети Јован Владимир, дукљански (зетски) краљ – први је хришћански владар мученик на овим просторима. Војислављевићи су били изразито вјерујући људи који су и на личном и на државном плану, велику пажњу поклањали црквеном учењу и побожном начину живота… Вријеме Немањића украсило је средњовјековну Зету прелијепим хришћанским споменицима (храмовима, иконографијом, вриједним књигама…) и успостављањем аутохтоних православних епархија (са епископским сједиштима на домаћем терену, и са домицилним свештенством) – насупрот дотадашњим црквеним структурама које су биле грчке (византијске) провинијенције. Немањићи су овдје пренијели византијску праксу да се земаљски владар, на измаку својих политичких снага, када престо препусти млађима – замонаши и посвети молитви. Посљедњи зетски господари пред отоманску окупацију Балкана били су људи потпуно одани Цркви (градили су манастир и штампали црквене књиге), а први црногорски владари, који су утемељили модерну, слободну државу – били су православни митрополити. Световни књажеви Данило и Никола били су такође убијеђени хришћани, који су законе своје земље доносили у складу са духовним принипима православља. Од архонта Петра до краља Николе – Црном Гором (Зетом) су читав миленијум, без престанка, владали вјерујући људи. Крштавани, вјенчавани у Цркви, јавно (транспарентно) учествујући у свим могућим богослужењима. Сви су они били ктитори бројних храмова, поклањали су своју имовину Цркви, штитили су ту имовину од било какве злоупотребе. И сами су учествовали у промоцији хришћанског учења, оснивали хришћанске школе, остављали у форми писаних споменика своја лична исповиједања вјере у Христа… И зато се Црква без оклијевања и резерве ставила у службу опстанка и напретка такве државе. Колико год је Црква давала тој држави, добијала је много више заузврат. Овдје не мислим само на материјална добра и углед свештеника и мисионара у друштву, него уопште на стварање једне хришћанске цивилизације – са писаним законима, са обичајним правом, умјетничким благом, истакнутим појединцима – који су израстали из библијског текста. Зато није било важно да ли је Црква у Црној Гори организационо и канонски дјеловала као саставни дио Патријаршије у Пећи, или је у државном уставу писало да је аутокефална – у оба случаја она је била у служби државног напретка, зато јер је цијела држава вјековима и без престанка била у служби ширења јеванђеља. Да је било другачије – Цркву не би интересовала никаква држава, па била она по сто пута српска или црногорска… Послије 1918, црногорска држава је постала саставни дио шире државне заједнице, великог међународног пројекта званог ”Југославија”. Био је то истовремено и пројекат уједињења српског народа – у потпуности претходно осмишљаван и подстицан са Цетиња. Црква је наставила да служи новој држави, а и држава њој. Сви (али без изостанка – сви) свештеници и архијереји из Цркве у Краљевини Црној Гори, свој живот и своју свештеничку службу окончали су као клирици Српске православне цркве. Наставили да служе, крштавају, сахрањују, проповједају и послије 1918, као што су то радили и прије тога. Није укинута стара Црква, нити је успостављена нова – већ је наставила да постоји Једна и Иста Црква Христова у Црној Гори. Друге није било. Ту није ни могло бити битне промјене у ономе како су служили и шта су проповиједали свештеници послије 1918, јер се Црква у Краљевини Црној Гори осјећала једнако пећком, једнако светосавском, једнако косовско-завјетном, као што ће то бити и обновљена Пећка патријаршија послије I свјетог рата. (Ко не вјерује, нека чита. Има збиља шта да прочита.) Промјене у административном имену и у границама су толико маргиналне теме, и ако неко на њима инсистира кад се ради о Цркви, такав би онда морао да устврди како је држава у којој живимо нешто потпуно друго (права супротност) у односу на СР Црну Гору (њено име и друштвено устројство), а да не говоримо о Краљевини Црној Гори (њен друштвени поредак и њене државне границе)… Прву праву и велику промјену у односу на сву дотадашњу хиљадугодишњу историју, Црква у Црној Гори је доживјела не послије I, већ послије II рата. Јер, послије 1918. године – нико није убијао владике и свештенике; нико није укинуо рад богословије на Цетињу; и није завладао владар који је религију сматрао ”опијумом за народ”. Никоме није пало на памет да од цркве направи шталу или магацин! Не, све се то десило послије 1945. године. До 1945. на црногорске свештенике су пуцали једино војници отоманске империје а не њихови дојучерашњи вјерници и браћа; Богословију коју је основао краљ Никола и Карађорђевићи су помагали и унаприједили њен рад (и даље су, послије 1918. ученици и наставници ове школе били домицилни Црногорци, Бокељи и Паштровићи), а владар који не вјерује у Бога – није забиљежен у историји Дукље/Зете/ Црне Горе – никада! Све је то наступило са појавом комунизма, послије 1945. Капелу на Ловћену овдашњи бољшевици нијесу рушили зато што су њу обновили Карађорђевићи – него зато што су сматрали да ”будућност социјалистичке омладине није у религији”, како сликовито стоји у једном партијском прогласу из тог времена. Владика Данило Дајковић је живио и дјеловао доста повучено, бринући о ”остацима остатака” Цркве у Црној Гори. Али кад је једном дигао глас, против рушења цркве на Ловћену (иначе заштићене тадашњим законом о очувању културних споменика) – добио је демонстарције пред Манастиром, са оним неславним транспарентом: ”Чудна попа, јади га убили”! Итд, итд… С обзиром на број ликвидираних црногорских свештеника (њих преко 100 – без суда и пресуде) и јавно прокламовану идеологију атеизма, не би било претјерано поредити период црногорске комунистичке револуције са епохом гоњења Цркве у прва три вијека хришћанства. А дјецу смо васпитавали тако што су малобројни преживјели свештеници били ”баксузи” поред којих треба пљунути кад прођеш, или се ухватити за дугме! Али, на сву срећу, изашли смо из тог једноумља, у доба грађанске, секуларне и мултиконфесионалне Црне Горе. Црква сада слободно проповиједа, гради и обнавља храмове, а слава Богу, број свештеника и вјерника се умножава. На другој страни, држава ”нема обавезу” да слиједи писмо на ком су настали Октоих и Горски вијенац; нити ”осјећа потребу” да се неком правда зато што се у црногорским школама не учи српски језик нити се слави Свети Сава као школска слава (што је био случај прије 1918). Ова држава више не слави Видовдан, као што је то радио књаз Никола, и креће се у контрасмјеру од његовог ”Онамо намо”. Скоро половину црногорске Владе данас чине припадници мухамеданске вјероисповјести – и, ко би нормалан, имао нешто против тога? Грађанске власти ове НАШЕ државе, користе у пуном капацитету феномен одвојености од Цркве, па темеље културе, просвете и историографије заснивају на принципу – ”што даље од Цркве (и то оне Цркве из црногорске краљевине од прије 1918) и њене идеологије – то боље”! То се мени не свиђа, али је легитимно – све док такву политику гласа већина црногорских грађана, без обзира на вјерски и културни идентитет тих гласача. Једно ми није јасно, и ево питам гласно – шта ће таквој идеологији државна Црква? Црква која не би имала везе са садашњим организационим устројством СПЦ, нити са идентитетом, саџајем и надахнућем Цркве у Краљевини Црној Гори? Питам се, збиља – на шта би ТО личило? Ни Једини Свемоћни Господ Бог, у јеванђељу, не каже апостолима: ”Окупићу вас наједно – свидјело се то коме или не”, него позива благо: ”Ко хоће нека иде за мном”. Али Он је знао како се то ради. Како се ствара Црква. Он то Једини зна! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јутрос на празник Сабора светих дванаест апостола служена као и сваке године света Литургија у цркви Преображења Господњег на Ивановим Коритима под Ловћеном. У Његушима је обичај да се сваке године на овај празник служи света Литургија у овом његушком храму. Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске богословије, a саслуживао је ђакон Благоје Рајковић, коме је ово била прва Литургија коју је служио као ђакон. За пјевницом су појали Александар Вујовић , професор цетињске богословије и Бранимир Ђукић, свршени ђак богословије и дипломирани теолог. Вјерном народу обратио се отац Гојко након свете Литургије, честитајући празник , посебно је истакао да вјерни народ овог краја треба чува овај лијепи обичај, саборовања на овај дан , и служења свете Литургије. Након службе припремљено је и пригодно послужење. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Гојко: „Цркве припадају вјерницима и свештенству. Нецивилизовано је да цркве буду у власништву државе. Борба против предлога закона о слободи вјероисповијести је борба за Црну Гору“ ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ ПОВЕЗАНА ВЕСТ: На почетку емисије отац Гојко је говорио о празнику Рођења Светог Јована претече и крститеља Господњег. На овај празник отац Гојко је, по традицији, богослужио у цркви посвећеној Светом Јовану крститељу на Бјелило у Цуцама поводом обиљежавања 10 година од обновљења храма. Подсјећајући да су цркву Светог Јована Крститеља на Бјелилу саградили његови преци Орловићи, по доласку са Косова давне 1396. године он је додао да је ова Светиња први пут обновљена 1937. г. када је освештао Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, а поново обновљена 2009. г. када је освештао Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Отац Гојко је говорио о томе колико је битно чувати и сачувати памћење и традицију. Питање слушаоца: „Чије су наше цркве у Црној Гори“ само се надовезало на ову тему о ботатој трацицији и чувању наслеђа наслеђа наше Свете цркве и нашег народа у Црној Гори. „Цркве припадају вјерницима и свештенству. Нецивилизовано је да цркве буду у власништву државе. Борба против предлога закона о слободи вјероисповијести је борба за Црну Гору“-рекао је отац Гојко Перовић, између осталог. Он је одговарао и на питања наших слушалаца, међу којима су се нашле о томе како да објаснимо људима који нису вјерујући Причешће Тијелом и Крвљу Господаи Спаса нашега Исуса Христа и о томе да ли је добро да млађе генерације имају неког свог идола, спортисту или музичара. Извор: Радио Светигора

Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за Радио Светигору. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Гостујући у емисији “ Питајте свештеника“, свештеник Гојко Перовић је одговарајући на питање слушаоца – Чије су наше цркве у Црној Гори – истакао да цркве припадају вјерницима и свештенству и да је нецивилизовано да оне буду у власништву државе. Такође, сматра да је борба против Предлога закона о слободи вјероисповијести заправо борба за Црну Гору. „Цркве, богомоље истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано и некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени да данас, 150 година послије Валтазара Богишића, не разликујемо што је државно, а што је црквено.“ У прилог томе износи чињеницу да ће данас сви правници у Црној Гори рећи да је Валтазар Богишић темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику и амбијенту у коме ми постојимо. Мишљења је да држава треба да штити културно благо, али да та својина, зато што је културно благо, не губи својство црквене имовине. „Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског..итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то давно препознато и то је, кад кажемо, наше.“ У смислу културног блага та имовина једнако припада свима, сматра отац Перовић и објашњава да је једно питање доступности јавности, а друго питање својине. Говорећи о указу књаза Николе из 1895. године који се односи на заштиту имовине Цетињског манастира, прота подсјећа да је у њему господар Црне Горе казао за Ивана Црнојевића да је он последњи српски владар прије турске окупације и да је склонио столицу Светог Саве, зетског епископа, на Цетиње. Такође је дао аманет и проклетство да нико не дира црквено имовину. „То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека, ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме! Борба против овог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Какав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и радим контра онога што су они оставили?!“ Осврнуо се отац Гојко и на пописивање петиције за одбрану наших светиња, поручујући да ће се она потписивати докле год буде требало, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима. По информацијама, којима располаже, број потписника петиције се увећава: „Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000? Дакле идемо према 20% грађана који су против! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови.“ Између осталог, отац Гојко је казао да је грађанин ове државе, као и да је за њега Влада Душка Марковића легитимна, и да је он његов премијер, а Мило Ђукановић предсједник. На крају се посебно осврнуо на реаговање црногорске власти да је интересовање предсједника Србије за Предлог закона о вјероисповјести мијешање у унутрашње ствари. „Неће нам предсједник Србије говорити шта ми ође да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска православна црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера.“ Дакле, кад предсједник Србије замоли Можете ли ми рећи шта радите с тим законом, одговор је:Нећеш се ти мијешати у унутрашње ствари! А ти који то вичеш, ти си одавде пошао на Косово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим ме! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући на Радио Светигори. Весна Девић ******** У наставку транскрипт гостовања оца Гојка Перовића, који се односи на Предлог закона о слободи вјероисповјести: Предлог Закона о слободи вјероисповијести основано је предмет критика и приговора. Често кад причам са људима који ме питају – Зашто се Црква буни против овог закона – не желим да идем даље од чињенице: да се не зна ко је писао закон, да није формиран према процедури, или јесте, али је непознат њен састав и радна група која закон израђује, да није донијет у ваљаној комуникацији са црквама и вјерским заједницама, него је рађен испод жита и без транспарентности, да је покушано да се спроведе јавна расправа прије три године и да је то испало како не треба, и више се та јавна расправа није водила, и да је онда на брзину такав текст упућен Венецијанској комисији која је савјетодавно тијело савремене Европе. Али, пошто тек улазимо у Европу, ми смо сада у позицији да то савјетодавно тијело прогласимо за неко пресађујуће тијело, чије одлуке представљају Свето писмо и тако даље. Па, чак и то савјетодавно тијело, тај прерађени закон, који није рађен по процедури и у договору са црквама и вјерским заједницама, нашло је за сходно да на 23 стране откуца приговоре и сугестије шта да се поправи у том ревидираном тексту. Ми чекамо, јер је последња препорука Венецијанске комисије била да се отвори транспарентан дијалог. Дакле, да Влада, прије гласање у Скупштини, ступи у контакт и дијалог са црквама и вјерским заједницама. Ми, из Цркве, показали смо више пута спремност да тај дијалог траје. Нама не пада на памет да диктирамо Влади какав ће бити закон, али исто тако не треба да се иде у другу крајност, да Влада доноси текст закона без консултације са нама. Дакле чекамо те консултације. Тренутно, док ми вечерас причамо, траје то прочишћавање Предлога јер је пуно примједби од стране Венецијанске комисије. Нећу сад да изигравам правника, има доста правника, и у Правном савјету Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке, који објашњавају те кључне тачке, али све се ради како не треба. Чуо сам од правника, и вјерујем им, да ниједан закон у Црној Гори: закон о о ловцима, закон о риболовцима, закон о фризерима…, није донијет без консултације са људима на које се тај закон односи. И ја нећу вечерас ићи даље од тога. Нећу коментарисати друге ствари. Значи нешто дебело не ваља чим се процедура толико крши, чим се ради мимо принципа и стандарда! А шта не ваља у тексту о томе? Највише приче је било о питању црквене имовине. Сад ћу да завршим одговарајући на питање слушаоца: Чије су наше Цркве? Ако постоји разума, ако нисмо пали с Марса, ако нијесмо у џунгли, Цркве, богомоље припадају вјерницима и свештенству. Оне истовремено морају бити на неки начин у вези са државом у којој се налазе, али не да буду у власништву државе, јер је то нецивилизовано. То је непристојно, некултурно. Зашто ово кажем? Зато што имовински законик Валтазара Богишића из 19. вијека јасно разликује неколико типова имовина у Црној Гори: на једној страни је државна имовина, а на другој црквена. И није то Богишићу пало напамет тек тако, него је прочитао друге законе, јер ми смо дио Европе. Ми смо наслеђе једне цивилизације и као што ријека окреће камен па направи савршени облутак, тако и европска мисао и цивилизација, право и филозофија, неке ствари на почетку нису препознавале, па су имале проблем. Али на крају су искристалисале шта значи секуларна држава, шта значи одвојеност Цркве од државе, шта значи право, шта значи грађанин и шта значи право својине. Дакле, нијесмо пали с Марса! Сви правници у Црној Гори данас ће рећи да је Валтазар Богишић алфа и омега, темељ нечега што се зове наше право, исказано на нашем језику, исказано с обзиром на амбијент у коме ми постојимо. Не могу бити све ставке права једнаке у Паризу и на Цетињу, просто зна се шта је менталитет, шта је амбијент, шта је нека средина, шта је наслеђе, обичајно право неке средине. Па ако он разликује државну и црквену имовину, немамо право да будемо толико неписмени, непристојни, некултурни, да данас 150 година послије Валтазара Богишића не разликујемо што је државно, а што црквено. Наравно да Црква, колико год била канонска и колико год имала своју својину, не може кад је у питању њена својина, која је истовремено и културно благо, да је отуђи. Пазите сад ово, Октоих из Цетиња је књига. Ја питам људе из Владе да ли ико зна шта је Октоих? Шта значи ријеч Октоих и чему служи та књига? Је ли то неки кувар православни или се из те књиге пјевају неке пјесме? Октоих је пар екселанс богослужбена књига која је написана и штампана ради службе унутар Цркве. Она јесте црквена, али истовремено то је прва штампана књига на словенском југу. Не могу сад ја, као поп, зато што је то црквена књига, да је продам. Држава је обавезна да штити Октоих од неког, рецимо, лудог попа, свештеника који је скренуо. Може се мени десити сјутра да полудим и тако луд кренем да продам Октоих. Ту су полицајци, правници, државни службеници, да ме зауставе да то не урадим, да Октоих остане у Цетињском манастиру, јер осим што је богослужбена књига, она је и културно благо државно. Али, зато што је културно благо, оно не губи својство црквене имовине! Што кажу правници, постоје ограничења када су у питању културна блага (манастир Морача, Октоих, одежда Светог Петра Цетињског, итд). Та имовина и даље је црквена, само што Црква не може да је прода или пресели у неку другу државу. И ја потписујем, са обје руке, да то тако остане, јер је то тако давно препознато и то је, кад кажемо, наше. У смислу културног блага тај Октоих, једнако припада и неком муслиману из Рожаја, јер је он грађанин Црне Горе. И он каже: Да то је најстарија штампана књига на словенском југу, ја сам грађанин Црне Горе и то је моје у том смислу. Могу да поведем дјецу било кад за руку у ризницу, иако нијесам хришћанин, него муслиман, хоћу да покажем своме ђетету ту најстарију штампану књигу која је овдје, у мојој држави Црној Гори. Једно је питање доступности јавности и могућности да било који научник, без обзира је ли атиста, муслиман или хришћанин, истражује тај Октоих, слику и сл, а друго је питање својине. Чије је то, за шта је уопште писано, зашто и коме је јеромонах Макарије штампао и Божидар Вуковић послије тога тај Октоих?! Па Цркви! Друго је мумија Тутанкамона у Египту. Прво нема више царства чији је Тутанкамон био цар. Религија коју су поштовали Тутанкамон и његови дворјани више не постоји. У Египту је владајућа религија ислам, има и хришћана, али нема људи који вјерују у онога бога Ра сунца у којег је вјеровао фараон. Па пошто нема, дакле, настављача те религије, држава Арапска Република Египат је то прогласила културним благом. Више нема никога ко мумифицира људе, па кад умре неки египатски предсједник неће га замотати у мумију, него ће бити сахрањен по исламским обичајима и тако даље! Али овдје, и даље, су најбројнији припадници оне религије и оне вјере којој вјеровао краљ Никола, Иван – бег Црнојевић, Свети Јован Владимир, Немањићи, Петровићи, Балшићи, Црнојевићи, сви су били вјерници Православне цркве. Има један указ књаза Николе из 1895. године који се односи, конкретно, на имовину Цетињског манастира, гдје он каже: Ово је имовина Цетињског манастира. Пошто је мој претходник Иван Црнојевић, па још каже, последњи српски владар…Књаз Никола пише 1895, прије Карађорђевића, прије него су нас спалили, окупирали и наћерали да будемо Срби и још штошта. Па цитирају неког са Подгоричке скупштине који 1918. каже: Ми од данас више нијесмо Црногорци, него смо Срби! Не интересује ме тај лик који је ту глупост изговорио, јер 1895. књаз Никола каже за Ивана Црнојевића да је он последњи српски владар прије турске окупације и да је склонио столицу Светог Саве, зетског епископа, на Цетиње и ту дао аманет и чак проклетство да нико не дира црквено имовину. Па онда, каже књаз Никола, пошто сам и ја његов наследник и владар Црне Горе као он, не дам ни ја да се црквена имовина дира. И ко је од грађана Цетиња направио нешто на црквеној имовини или је користи нека плати Цетињском манастиру лактарина. То су тековине! То значи бити Црногорац! Поштовати оно што су ти оставили претходни Црногорци. И сад на почетку 21. вијека ми хоћемо да установимо државу на крађи, да неко имовину црквену, мимо суда, мимо доказивања, препише некоме другоме! А имате и стравичну клетву Ивана Црнојевића, коју у Хрисовуљи (повељи) о оснивању Цетињског манастира каже: Ја нијесам отимао од цркава, него колико сам могао давао црквама. Ја, господар! Ако је мого бити неко коме нико није смио ништа рећи, то је средњовјековни владар, који нема ни скупштину, ни суд…. сам влада. Каже: Ја сам давао црквама а ово дајем Храму Пресвете Богородице и ако некоме падне на памет, од мојих наследника или од представника некога другога народа, који овдје дође, да ову имовину отме од овога храма – Цетињског манастира, и пребаци неком другом, нека му Пресвета Богородица и 12 апостола и Свети Јован Крститељ…. нека му они суде! Страшна клетва једног од најпросвећенијих наших владара! Није он био нека затуцана баба која куне, него човјек чији ће син донијети штампарију на Цетињу. То значи, борба против овог закона је борба за Црну Гору, за оне тековине које ми, као Црногорци, имамо: за Валтазара Богишића, за књаза Николу, за кнеза Иван-бега Црнојевића, за оно што су нам они оставили. Какав сам ја Црногорац ако сад хоћу да будем паметнија од њих и да радим контра онога што су они оставили?! Што се тиче петиције за одбрану наших светиња, она ће се потписивати докле буде требало. Потписивала се до Видовдана, потписивала се до данас, потписиваће се до Петровдана, ако буде требало потписиваће се и послије Петровдана, јер је јако важно да помогнемо нашим политичарима. А ко су политичари! Шта значи бити посланик у Скупштини? Скупштина треба да изгласа тај закон, дакле, они су представници народа. И ако их је народ, прије три године, изгласао да сједе у Скупштини и гласају, не можемо сваки час доводити у питање њихову позицију! Народ их је изгласао и они гласају у име народа, за ово, или оно. Али, кад су у питању крупне ствари, па не могу баш они о свему тек тако да гласају из своје памети! Они, ако су паметни, послушаће шта мисли народ који их је изабрао. Скупило се преко 50.000 потписа и иде се ка 100.000. Шта је 50.000? То је 10% грађана Црне Горе, а 100.000 је 20%. Дакле, идемо према 20% грађана који су против, па о чему да причамо?! Нека се све лампице упале да нешто није у реду с тим текстом и да треба писати нови. Неће ни грађани излазити сваки час да гласају, потписују за ово или оно, за пето и десето. Ако су сад изашли у овоме броју, сваком нормалном, без обзира на политичку орјентацију и идеолошко увјерења, то би требало да значи да нешто није у реду са овим текстом. Петиција се по мојим информацијама сваког дана све више и више потписује. Не умањује се број потписника, него се повећава. Многи људи које је срећом у цркви нијесу ни знали ни ђе треба да дођу и потпишу! У првим данима није било најбоље организовано потписивања, јер смо се и ми бавили разним другим стварима, требало је организовати Тројичиндански сабор, одговорити медијима, организовати људе за литије, долазак у Подгорицу итд. Али, сад према информацијама које ја имам, а не добијам информације са Новог Зеланда, него из градова Црне Горе, сви се знамо од Никшића до Бара, Улциња и Бијелог Поља, петиција се још више потписује. И питам било ког посланика, без обзира којој партији припада и без обзира за шта је, и за кога, да ли му нешто значи ако 20% грађана Црне Горе потпише петицију, а већ је 10%. Нијесам сигуран да ли је ако 10% грађана нешто потпише, то предуслов да се распише референдум за неко питање. Начуо сам негдје, ево нека провјере! Лијепо је рекао предсједник Владе да је био референдум, не би грађани подржали НАТО. Да је био референдум, не би грађани подржали признање Косова, које је стварно, једна срамна и срамотна ствар ове наше државе! Ја сам грађанин ове државе и за мене је Влада Душка Марковића легитимна Влада. Он је мој премијер, а предсједник Мило Ђукановић, шта год мислио о неким његовим ставовима, он је предсједник моје државе. И ја се срамим. Стид ме чињенице да је ова наша земља настала на референдуму да се одвојимо од Србије и направимо своју земљу, а једна од ствари у тој референдумској кампањи је била ајте да се раздвојимо да се нико никоме не мијеша више ни у шта. Ми смо мали, Србија је велика. Нећемо да будемо 27 изборна јединица.., Србија нас асимилује, ајмо фино да се одвојимо и да се међусобно поштујемо. И шта је било прво што је на међународном плану урадила ова Влада независне Црне Горе?! Признала Косово – унутрашње питање Србије – које још пола земаља није признало! Ђе си ти пожурио да се плекаш у унутрашње ствари Србије и да идеш тамо да се сликаш са оним терористима, који су сад обукли цивилна одјела, како каже Клинтон: Било је храбро да скинете своје униформе и обучете цивилна одјела. Отишао си да се сликаш са Харадинајем!? А када предсједник Србије пита шта то радите са имовином Српске православне цркве, која осим што је аутентична Црква православна у Црној Гори, њена Митрополија цетињска, она је саставни дио Српске православне цркве, чије је сједиште стварно у Београду. И тај предсједник Србије неће нама говорити шта ми ође да радимо, али може да пита о чему се ради, како то иде… Може, има право, јер је Српска православна црква једна међународна институција, међудржавна, која се канонски простире на територију Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и тако даље. И све те државе је признају као партнера. Дакле, кад овај (предсједник Србије) замоли Можете ли ми рећи шта радите с тим законом, ти вичеш Нећеш се ти мијешати у унутрашње ствари. А ти, који то вичеш, ти си одавде пошао на Косово, на територију за коју пола земаља свијета још тврди да је србијанска, да се тамо сликаш са Харадинајем! И ти некоме говориш о унутрашњим питањима! Срамота, стидим ме! Ја се стидим, у име мога премијера и предсједника. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Цуцком селу Заљут на Бјелилу, у цркви посвећеној рођењу Светог Јована Крститеља, служена је Света литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића и протојереја Немање Кривокапића и ђакона Александра Лекића. http://mitropolija.com/wp-content/uploads/2019/07/20190707_092904.m4a Данас се обиљежава и 10 година како је Митрополит Амфилохије осветио ову обновљену древну сеоску цркву. У току Литургије је прочитана јектенија за ктиторе, приложнике, осниваче, обновитеље и свештенослужитеље овога храма, као и за све братственике који почивају на овом гробљу. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју и Луки, бесједио је отац Гојко Перовић. Он је подсјетио да је ове године 10 година од освећења обновљене цркве, 82 годину од освећења претходног обнављања, а 630 откако је по предању изграђена. Указао је на повезаност Цуца са Светим Јованом Претечом и Крститељем. Као што је овдашњи наш народ био сабијен и муком приморан да живи у овој пустињи, тако је и Свети Јован од муке пошао да живи у пустињи. Прије почетка службе, крштен је слуга божији Спасоје, а ово је прво крштење у овој светињи након више деценија. Након службе, братственици скупљени из свих цуцких села, окупили су се се на гумну у хладу великог старог храста. Уз послужење настављен је скуп, уз пригодне разговоре, анегдоте и присећања догађаја из славне историје Цуца и ове светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Помоћник реиса Исламске заједнице Црне Горе за медије, Енис ефендија Бурџовић, поручио је да „Исламска заједница не жели да буде предмет поткусуривања државе са Српском православном црквом, инсталирања Црногорске православне цркве, сукоба између једне вјерске заједнице и једне, како кажу пријатељи из Српске православне цркве, пара цркве.“ Он је то казао осврћући се на питање о закону о вјерским заједницама, на трибини “Дијалог у заједници – превенција радикализације и насилног екстремизма”, коју је у Бијелом Пољу организовао Центар за грађанско образовање (ЦГО), преносе „Вијести“. -Дакле, да ли мислите да Исламска заједница треба да се постави ту као неко преко кога треба се некоме одброје дани у Црној Гори. Наравно да не. И наравно да Исламска заједница не пристаје да буде инструмент тога а оно што је битно јесте да је почело да се ради на закону. А што се тиче закона о вјерским заједницама што се тиче Владе Црне Горе ми смо задовољни што је коначно неко почео да се брине о нама, као вјерским заједницама“, казао је он. Протојереј Гојко Перовић је казао да од Исламске заједнице нико не очекује да уопште исказују свој став по питању цкрвене имовине, али би могли да се сложе око следећих ствари. –Да ли смо имали јавну расправу о овом закону, да ли је направљен дијалог са вјерским заједницама и зашто оне нису укључене. Јасно је да не постоји добра намјера доносиоца закона, јер да је постојала укључили би представнике вјерских заједница, казао је Перовић, додајући да је несхватљиво да Влада доноси закон о црквама не питајући саме вјернике. Извршни директор Бјелопољског демократског центра Здравко Јањушевић је казао да је један од начина борбе са екстремизмом и радикализмом едукација. -Веома је важно подизање свијести људи како би препознали радикалне организације и идеологије које позивају на насиље, због тога је рад са сектором образовања изузетно важан, како би се развили и наставни програми, јер је едукација од изузетне важности, као и улога медија и цивилних организација, рекао је он. Новинар Сеад Садиковић је казао да су екстремизам директна посљедица екстремизма и „да смо за екстремизам криви сви ми, осим екстремиста“. -Они су жртве. То је такође последица једног друштва које зовемо демократским, који је можда најбољи од лоших система владања али свакако је лош, казао је Садиковић. Ефендија Бурџовић је подсјетио да у исламу нема мјеста екстремизму и радикализму. -Екстремизам може бити приписан било којој вјери, али вјера у било којем случају не може бити оптужена за мотивисање ектремизма, јер је у природи сваке вјере да човјек успостави мир са узвишеним Богом, и након тога са свима око себе, што је концепт свих објављених религија. Навео је да екстремизма и радикализма у нашем окружењу нема у мјери у којој би он представљао опасност. У Црној Гори, посебно у Бијелом Пољу, при Исламској заједници, чворишта екстремних идеја не могу се наћи у службеном, званичном исповиједању и проповиједању вјере, нагласио је он. Напоменуо да је је ектремизам слабост човјека, јер онај ко је јак нема потребу да то чини. -Вјеровање у једног Бога три монотеистичке религије је разлог да можемо да се окупимо око неког доброг дјела и да будемо дјелатници силе доброте, казао је ефендија. Протојереј Гојко Перовић је казао да су три монотеистичке религије “вјере једне књиге”. –На исте личности се односи свједочанство наше вјере. Човјек којег Муслимани зову Ибрахим, Јевреји Абрахам, а ми Аврам, је један исти човјек који је био први прави примјер екстремизма, без којег је немогуће замислити било коју религију. Екстремизам сам по себи и радикализам нису добри ако су насилни, али без екстремизма и радикализма не би постојала ни једна религија. Ни екстремизам ни радикализам сами по себи нису негативни појмови, казао је Перовић. Новинар Садиковић је указао да не треба прескакати приче о екстремизму када је ова власт протјеривала, прогонила Муслимане овога краја. -Сада су у овом крају угрожени Срби. Је смо ли ми мајмуни? Шта смо ми, да се ова иста власт игра са нама, питао је Садиковић. Он је подсјетио на “шамар” који је добио предсједник Црне Горе Мило Ђукановић у виду одговора васељенског патријарха Вартоломеја и питао ефендију Бурџовића да прокоментарише овај догађај, имајући у види да се исто дешавало Муслиманима прије 20 година.Ефендија Бурџовић је казао да поштује одвојеност вјере од државе и да сматра да тежина државног закона може да буде обавезујућа у мјери у којој је он праведан. –Сваку ствар и човјечију ријеч на земљи држи њена праведност, онолико колико је праведна према људима. Дакле, без обзира да ли је предсједник ове државе вјерник или невјерник, небитно је, или да ли се декларисао као атеиста или неки приватни вјерник, то је ствар која ме не додирује. Оно што ме додирује је да Закон о вјерским заједницама има својих добрих ствари у смислу да је неко коначно почео да размишља о вјерским заједницама од 70-их година, од када датира закон по којем смо функционисали, као држава у којој нема министарства вјера, казао је ефендија. Он је објаснио да закон са друге стране има много мањкавости, тенденција, много нечега што подлијеже критици, што је за осуду. Извор: Ин4с

Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 15. јуна у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић са темом: ”Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице”.

Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије за „Православљеˮ Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо! * У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолио бих Вас да читаоцима Православља приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? - У мом првом сусрету са Светим Писмом, једна од тема која ме је посебно збуњивала, јесу Господње ријечи упућене апостолима ”Ако ја не одем Оцу, неће вам доћи Утјешитељ”. Питао сам се – ”А шта ће мени/нама Утјешитељ”? ”Зар није боље да ти останеш Господе”? Другим ријечима, питамо се сви ”Зар је Господ морао да оде”? ”Зашто није васкрсли Господ остао међу нама”? То јесу била наивна и дјетиња питања, али и данас држим, да се у њима крије и одговор на Ваше питање о смислу празника Свете Педесетнице. Зашто је то велики празник? Шта њиме славимо? Зашто га зовемо рођенданом Цркве? Није ни логично ни нормално да човјек дискутује о томе шта Бог може – а шта не може, али слиједећи ток Господњих поука из Библије, управо видимо да је Господ Исус Христос својим Вазнесењем направио мјесто (простор) за силазак Светог Духа на апостоле. Ово не значи да Дух Свети није био присутан и дјелатан у свијету и прије Вазнесења, - али се начин КАКО дјелује, и питање ШТА ради Дух Свети, прије и послије Христовог Вазнесења, - очигледно разликују. Боље рећи, разликује се начин којим нам се Дух Свети открива, показује. Послије Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тијело. Дотадашње ученике, сљедбенике, пратиоце Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тијела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тијела Цркве. Тијела Христовог. То је тајна празника, то је тајна догађаја који се десио. Догађаја који се једном десио, а опет се, непрестано – на свакој Светој Литургији – понавља. То је мистичан, светотајински догађај: од сљедбеника Господњег учења, од пратиоца на путу, од оданих ученика – апостоли нијесу постали партија, удружење, академија, школа, нити било што слично људским организацијама. Постали су Тијело Христово. Не - симболички, не - опонашајући нешто, не – правећи неку представу, него реално и надразумно, постали су Тијело Христово. Како се то постиже? Како су то успјели? Па не никаквом људском довитљивошћу, нити човјечанским организовањем. То једноставно долази одозго. С више. А то и јесте темељ нашег хришћанског оптимизма и надања, да сви ми, иако по много чему међусобно различити, и по природи ограничени – можемо постићи јединство са Богом и јединство међу собом, кроз то духовно сједињење црквеног сабрања. Једино право јединство јесте то јединство у Духу Светом, добијено на Педесетници. Јединство које нас чини причасницима Једног Тијела. То нам треба. Остале врсте јединства међу хришћанима: да исто мислимо, да исто изгледамо, да смо истог социјалног статуса… понекад не би биле на одмет, али нијесу нужне. Међутим, ово литургијско сједињење је нужно. Оно нас освећује. Уз велико поштовање према другим религијама, морам примјетити, да ни једно друго вјерско учење не проповједа толику могућност блискости са Богом, колика произилази из тајне сједињења људи и Бога у догађају Педесетнице. Ето, то је оно сједињење у Тијелу и Крви Христовој, на сваком мјесту и у сва времена, које – да се тако немоћно људски изразим – ”не би било могуће” док је историјски Исус, Господ наш Христос, боравио међу људима, прије свог Вазнесења. То је та Утјеха, која је, ожалошћене ученике (који гледају у одлазећег Господа) учинила сâмим Тијелом Његовим, присутним у историји, до краја свијета и вијека. * Празник Свете Педесетнице своје корене и почетке налази у истоименом Старозаветном празнику? - Тако је. Нови Завјет је у свему, наставак или испуњење старозавјетних сусретања Бога са људима. Нови Завјет је зрело доба онога што Стари Завјет чини дјетињством човјечанства. Ако је Васкрс круна и испуњење оних духовних најава старозавјетне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан послије Изласка. Господ Исус Христос по свом премудром плану, намјерно одабира предвечерје Пасхе да себе принесе на жртву, као Нову Пасху, Ново и Истинско Јагње. Исто тако, у педесети дан потом, Дух Свети сабира хришћане у Цркву, у Нови Израиљ, у исто вријеме кад је у Старом Завјету, Господ својим Законом, на Синају, сабрао изабрани народ. Старозавјетна Педесетница био је празник који се сјећао добијања закона на Синају, али је истовремено са тим прослављао крај жетве – један врло важан, Богом дани, животни догађај, у свакодневном животу Израиља. Његова суштина је, самим тим, била благодарење на даровима. Слављење Бога који нас чува, и који нам дарује живот. Ништа од тога у Новом Завјету није изгубљено или напуштено, само је продубљено евхаристијским карактером Духовдана. * Оче Гојко, у црквеним круговима често се за овај празник каже да је он рођендан Цркве. Лепа је прилика да нам у ширем смислу објасните овај благословени детаљ? - Цркву често, а погрешно, сводимо на институцију од националног, културног, политичког, историјског… и каквог све не, значаја. Мислим, непроцењива су и таква њена својства, али су она споредна, а често су и штетна ако у њима тражимо суштину Цркве. Зато формулација ”рођендана Цркве” није просто нека поетска слика, него суштинска догматска порука, да Црква почиње тамо гдје су људи сабрани и загледани у Небо. Тамо гдје, и тамо кад… на такве људе силази благодат Духа Светога. И тамо гдје такво људско сабрање не зна за разлике у расама, језицима, родним и социјалним подјелама. То је Црква. Све друго, - да она историјски траје, да ствара сопствену умјетност, да просвећује и описмењује бројне народе – све то стоји, али то не смије да нам замагли видик и сазнање, што је сушина јављања Цркве у историји. А суштина је, да нас Црква из историје, и кроз историју, преведе у Будући вијек. * У духу претходног питања, да ли можемо рећи да је Црква непрекинута Света Педесетница? - По својој литургијској суштини Црква јесте непрекидна Педесетница. Кад год и гдје год се служи канонска Света Литургија – ту је понављање, посадашњење догађаја Педесетнице. То је тај пролаз кроз вријеме, тај прозор у вјечност, који од скупа вјерујућих, од људи са манама и ограничењима, од смртних и грешних људи – чини причаснике (честице) благодатног Тијела Христовог. Као што је прва Педесетница сабрала у Једно, разне… ове и оне, овакве и онакве (довољно је рећи, да не говоримо о другима, да је тим скупом началствовао првоврховни апостол који се три пута бјеше одрекао Учитеља), али опет људе вјерујуће у Господње Васкрсење. Тако и сада, до данас, Црква има то својство, да окупља, да исцјељује, да нас ”враћа у првобитни потенцијал” да нас ” усмјерава ка напријед”, и да чини могућим оно што је људима немогуће. Као појединици, или као чланови земаљских удружења – немамо велике домете, али као чланови Цркве, као непрестани учесници Педесетнице, наш домет је – бесмртност! И није то никаква ”прича за малу дјецу”, никаква ”бајка”. Не. Мошти наших светитеља, чудотворне наше иконе, Светост литургијске чаше – јесу свједоци те непролазности Педесетнице у овој пролазној историји. * Темељ и врхунац прослављања празникâ у Цркви Христовој јесте Света Евхаристија. У једној од својих омилија, Свети Григорије Богослов каже да је Света Евхаристија педесетничка и Светодуховска реалност? - Управо се о томе ради. Евхаристија је оприсутњење Педесетнице. Она није подсјећање на давно прошли догађај. Она није опонашање нечега што се неповратно збило. Литургија није свечана академија којом обиљежавамо годишњицу силаска Духа Светог на апостоле. Она је, она јесте силазак Божији, ништа мањи, ништа слабији од ондашњег силаска на апостоле. С тим што смо апостоли данас ми. Да ли претјерујем? Ни најмање. То смо ми, садашњи хришћани. Такви смо – какви смо. Увјек призвани да будемо бољи. Јесмо ли слаби и недостојни својих предака? Јесмо. Али Бог може и од камења направити своју дјецу. Можда смо и најгори, али нијесмо гори од камења. Тако да вјерујемо да са нама и преко нас, преко баш нас – Господ може све. Не по нашим предиспозицијама, не по нашим заслугама, - али по Божијој љубави, даје нам се, достојанство апостола, и могућност да данас будемо исто што и они. Причасници благодати. Синови Божији по благодати. Бесмртни по благодати. Побједници, над гријехом и пролазношћу – по благодати. * После пасхалног богослужења које представља Славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем и дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Једна од најуочљивијих особености је вечерње Свете Педесетнице, на коме се након вечерњег входа и великог прокимена, читају три Духовске молитве, док за време њиховог читања народ Божји у храму прави венчиће од траве. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да нам приближите садржај и значај ових Духовских молитава? - Молитве о којима је ријеч су нарочито садржајне и лијепе, читају се баш тог дана – па су по много основа јединствене. Карактерише их подједнако благодарствени и прозбени тон. Тон слављења Божије љубави према нама, и тон тражења да у тој љубави останемо. У тим су молитвама поменуте све ситуације, све околности у којима хришћани живе, поменути су и живи и упокојени, све наше наде и страхови. То је баш једно обраћање дјеце Оцу Небеском, да нас сачува под својим окриљем и да се ”ријеке воде живе” потекле најприје из празног Христовог Гроба, а потом и са Сиона на Педесетници, да те ријеке не пресуше, да се не заустављају. То су молитве да Црква настави своје постојање. Гледано логички, философски – звучи претенциозно. Не може зависити тако велика и важна ствар од грешних људских молитава. Ако Бог не жели – нећемо га ми умилостивити за тако нешто. Али наша вјера није философија. Наша вјера је Љубав. Она није наговарање Бога на нешто, нити ”потезање за рукав” – она је учешће, судјеловање пролазних у непролазном, смртних у бесмртном. А како ће човјек учествовати у Божијем послу? Не можемо се са Богом договарати, нити смо у прилици да захтјевамо или да му наређујемо. Једино што приличи и што је одувјек приличило људима који стоје пред Богом – јесте молитва. Молитва љубави. Молитва наде. Молитва повјерења. * Оче, зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? - То је, историјски гледано, остатак старозавјетног благодарења Богу на прве приносе жетве, на прве плодове земље, које, кроз законе природе Господ дарује људима. Класје, трава, цвијеће… све су то плодови Божијих дарова, којих је у ово доба творевина препуна. На ово историјско значење вијенаца надовезује се и духовни, символички значај вијенаца. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Преплитање Божијих дарова. Преплитање божанског и људског у Цркви. Вијенац као слика Божије благодати која долази одозго. Вијенац као награда за мучеништво. Вијенац као Божији дар и подршка. Вијенац као израз Божијег савршенства, утканог у сву природу. Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. * Преподобни Јустин Ћелијски богомудро каже: Ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви. Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама. Према Вашем пастирском искуству и мишљењу, који су видови актуализације овог празника у нашем животу, и како сачувати радост празника када смо суочени са бројним искушењима и овоземаљски таласи нас непрестано запљускују? - Нема потребе да се бринемо ”шта ћемо и како ћемо”. Прво због тога што је Господ баш тако заповједио, да се не бринемо. А друго због тога, што нам суштина празника поручује да ништа није до нас – сâмих нас по себи, него је све одозго. А ако смо у томе што је одозго, ако се ослањамо више на благодат и на оно ”ако Бог дâ”, а мање на своје ”планове и могућности”, е тек онда постајемо активни учесници величанственог дјела. Изван Божије благодати, ми смо немоћни посматрачи ”смијешне људске судбе”, а у њој смо ”прегаоци којима Бог даје махове”. Учешће у литургијском животу је једини и незамјењиви услов ”актуализације” празника и очувања празничне радости. Оно ће нас увјек подсјећати и шта је смисао црквеног живота, да не застранимо и да се не нађемо на супротној страни од нашег Господа, који је пред Пилатом, јасно и недвосмислено рекао да Његово царство ”није од овога свијета”. Парадоксално али истинито, ко се не оптерећује земаљским, ко не брине о земаљском, него о Божијем, - њему таквом, гле чуда, Бог може дати и да влада земаљским и да побјеђује земаљско (као што је дао Светом Сави или Светом Петру Цетињском), а онај ко само згрће и броји земаљско, и уноси се само у земаљске тактике и планове, тај ће и без земаљског остати. * Оче Гојко, надахнути стихом из једне богослужбене песме у којој појемо да: „Светим Духом свака душа живиˮ, замолио бих Вас да упутите празничну поруку читаоцима новина Српске Патријаршије? - Све што имамо – поклон је. Поклон подразумјева радост. Поклон нас обавезује на љубав. Поклон тражи да и ми дајемо колико год можемо, без престанка. И то не на начин да замишљамо себе на Косову пољу, Солунском фронту или у некој изванредној ситуацији у којој нити смо били нити смо могли бити. Осврнимо се око себе. Наши ближњи су наши императиви, и наше најважније ”битке”. Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо. * Драги оче Гојко, дозволите ми да Вам у празничној радости срдачно заблагодарим на овом празничном разговору и промишљању, желећи Вам свако добро од Господа! - Хвала и Вама! Мени је ово изузетна част и привилегија, да учествујем у настанку једног од бројева нашег ”Православља”. *Објављено у Духовско-видовданском броју "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1254, 15. јун 2019) Разговарао: катихета Бранислав Илић, сарадник „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије Извор: Православље

Тројичиндански сабор Српске православне цркве, најављен за 15. јун, могао би да помогне црногорским властима да схвате да не смију да угрожавају вјерска права људи и права њихове цркве, а ако то раде, угрожавају и сами себе, оцјењује ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић. Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповјести или увјерења које предвиђа отимање имовине Српске православне цркве (СПЦ) у Црној Гори, у суботу 15. јуна у Подгорици биће одржан велики свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења са свештенством и вјерним народом служити више архијереја СПЦ. Након Свете литургије, у 11 часова, са платоа Саборног храма, како је саопштено, биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. Тројичиндански сабор Српске православне цркве, најављен за 15. јун, могао би да помогне црногорским властима да схвате да не смију да угрожавају вјерска права људи и права њихове цркве, а ако то раде, угрожавају и сами себе, оцјењује ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић. Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповјести или увјерења које предвиђа отимање имовине Српске православне цркве (СПЦ) у Црној Гори, у суботу 15. јуна у Подгорици биће одржан велики свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења са свештенством и вјерним народом служити више архијереја СПЦ. Након Свете литургије, у 11 часова, са платоа Саборног храма, како је саопштено, биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић за Спутњик каже да је Тројичиндански сабор изузетно важан због тога што ће масовност скупа помоћи и Цркви и држави да нађу излаз из тренутних неспоразума. –Прије свега, Бог воли да смо сви на окупу. Не само мисаоно и емотивно, него конкретно ’сви на једном мјесту‘. Такве молитве су Богу најмилије, такав скуп све своје дјеце Господ најрадије гледа. Уз тродневни пост који ће претходити овом скупу, а уочи празника Свете Тројице (који је рођендан Цркве), вјерујем да ће Господ чути наше искрене и усрдне молитве да ’проведри више Црне Горе‘ и ’уклони од ње муње и облаке‘ братске мржње и међусобног неразумјевања, каже отац Гојко. Он додаје да данас, нажалост, живимо у времену разних медијских спекулација, дезинформација и полуинформација, због чега је „најљепше да се, прије свега ми хришћани, на лицу мјеста међусобно видимо и чујемо“. –Да се братски поздравимо и примимо благослов наше Свете заједнице, како бисмо знали што нам предстоји и како да разумијемо будуће догађаје који слиједе и који ће, ако Бог да, бити благословени и срећни, каже Перовић. Он примјећује да „људи из државне власти у Црној Гори очигледно не разумију праву природу Цркве и суштину њеног постојања на земљи“, па стога „објављују неке своје неразумне намјере у вези са односом Цркве и државе“. –Мислим да ће им овакав скуп помоћи да и они схвате да су хришћани у Црној Гори овдашњи људи и грађани ове земље, да су то људи који овој држави дају суверенитет и снагу. Не може и не смије држава да угрожава њихова вјерска права и права њихове Цркве. Онда она, ако то ради, угрожава, далеко било, саму себе, упозорава отац Перовић и додаје: „Што нас више буде тога дана у Подгорици, у Храму Васкрсења, да подсјетим, у једином храму на свијету који су заједно освештали и московски, и цариградски патријарх, то ћемо боље разумјети сами себе, а утолико ће нашу поруку и други боље разумјети и чути.“ Извор: ИН4С

То што прослављамо хиљаду година наше државности, требало би да значи да за собом имамо миленијум континуитета уређених односа. Да смо власници десет вјекова искуства у успостављању поретка међу људима. Да баштинимо цијелу једну епоху са препознатим институцијама које гарантују какву-такву земаљску правду на простору који обухватају границе Црне Горе. Немамо, нити можемо имати континуитет државног имена (који се мијењао из Дукље у Зету, из Зете у Црну Гору); нити имамо једно те исто друштвено уређење од Војислављевића, преко Петровића, до бољшевика. Међутим, непрекидно присуство цивилизације на нашој родној груди јесте, до данас, нешто неоспорно. Цивилизација то је она надградња природног, стихијног. То је оно што просвећене људе разликује од припадника људског рода у некој џунгли. Држава као друштвени уговор (договор); подјела и разликовање власти (могућност да се позовеш на правду, на чињенице против лажи и подметања, чак и онда када оне долазе и од оних који владају); поштовање права на својину, на имовину… Е то су све темељи цивилизације, препознати у човјечанству, миленијумима прије нашег поменутог миленијума! И ми их имамо! Приликом оснивања Цетиња, и у њему Цетињског манастира, цивилизовани и далековиди зетски господар Иван Црнојевић, тада је, иако деспот и феудалац, разликовао државну од црквене имовине. Нагласио је: „Онога кога одреди Бог да послије мене заповједа овом земљом, или син мој, или унук или, по Божијем допуштењу, ко год од другог племена, или навђиа, најсрдачније молим и заWмјем, да ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на вијеке нетакнуто овом светом храму Преславне Мајке Бога нашега, као што ни ја ништа не узех светим црквама, но колико могах, приложих и потврдих“. Погледајте колико само бриге за државу и у будућим временима, послије његовог живота! колико осјећаја за постојање више силе од његове, иако је он апсолутни самодржац у својој земљи! Каква потреба да се одрекне власништва над неком имовином, и да то преда у посјед Цркви ради будућег имања на Небу! А у даљем тексту оснивачке повеље, овај просвећени и писмени владар, овај оснивач наше престонице,овај родитељ доносиоца прве штампарије, ова ријетко побожна душа наше историје куне, проклиње!!! Кога? Па онога коме би пало на памет да оспори црквено власништво на црквеном посједу! Тада још, прије више од 500 година, имали смо цивилизацију која разликује што је чије. А њени темељи су били толико јаки и непоколебљиви, да је књаз Никола (у више његових указа документовано) јасно и недвосмислено разликовао државну од црквене имовине. Ево једног таквог Николиног документа, у ком се, управо позива на Иванову заоставштину: „Никола први, по милости Божјој књаз и господар Црне Горе, наш славне успомене претходник, зетски господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу зетских митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Кроз зла времена, што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски Владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави. Пошто се у новије доба на цетињском пољу, и то на својини манастирској, засновала варош, која се све више развија; да сачувамо ову задужбину побожног Владаоца и тим да обезбиједимо овоме манастиру опстанак одлучили смо и наређујемо: 1. Да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касу са свим осталим приходима са манастирских земаља у Цетињском пољу; 2. Да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповање непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио, те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српског народа. Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено. Света Цетињска Митрополија бдиће над овим манастирским правом, Господаром Иваном Црнојевићем дарованим и овим нашим указом потврђеним. У нашој престоници Цетињу на двадесет пети дан рођења нашега насљедника Књаза Данила, 1895. Николај“. Објављено у ’’Гласу Црногорца“, у суботу, 24. јуна 1895. године. Из наведених разлога, недавно објављени Предлог закона о слободи вјероисповјести, који је усвојила и објавила Влада Црне Горе доживљавам као цивилизацијски пад у односу на претходне вјекове црногорске државности! Наиме, наши преци су знали и разумјели да културно и духовно благо неког простора не ствара нека држава (како погрешно стоји у недавном страначком саопштењу ДПС-а) него умјетници и духовне/културне институције. А онда, самим тим, држава не може и не треба да буде власник онога што није њено, поред живих и постојећих власника и креатора поменутог блага. Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити! Напротив отимањем из руку власника, културно благо допада опасности да се нађе у амбијенту који га не разумије; који не умије да га користи; и који, коначно, и не зна што би са њим. Замислите неког службеника државне администрације са Часословом и кадионицом у рукама! Да ли је Микеланђело сликајући Сикстинску капелу то радио за потребе Републике Италије (која тада није ни постојала) или државе Ватикан (тада такође непостојеће), или пак за потребе свештенства у Риму? Је ли јеромонах Макарије штампао Октоих за богослужбене потребе монаха Цетињског манастира, или због туристичке знатижеље некога ко не мари за чињеницу Божијег постојања? Овдје цивилизовани људи кристално јасно умију да разликују власништво над неким предметом, од питања његове доступности на увид јавности!!! Неко ће рећи да су ово сложена питања, скоро па философска али баш се о томе и ради. У давна и прадавна времена, много прије овдашње Владе, људи су се сусретали са овим темама, и рјешавали их тако што су хируршки прецизно препознавали што је чије. Конкретно, у хиљадугодишњем трајању наше аутентичне државности, никоме, очигледно, није падало на памет да имовину Цркве припише држави. Тачније никоме, прије Титових сарадника. (А они су већ нешто друго. Они су законом заштићену православну капелу на Ловћену, рецимо-срушили!). Други ће рећи како су Иван Црнојевић и књаз Никола били просто затуцани вјерници, не толико напредни у спознаји свијета и природе као поменути рушитељи капеле па да је, самим тим, њихово поштовање црквене имовине било више ствар духа времена и њихових личних убједења, која нас „модерне људе не обавезују. Е па, господо, не мора премијер Ирске бити музичар и умјети да свира харфу да би знао да цијени значај тог инструмента, насликаног на грбу те земље! Нити је обавезно да предсједник Шпаније буде матадор који кроти бикове у кориди, да би схватио и поштовао вриједност такве вјештине у традицији своје земље. Нико не тражи од министара у Влади Арапске Републике Египат да вјерују у она божанства којима се клањао древни фараон, па ипак споменичке остатке тог идолопоклонства они морају да штите као сопствену светињу. Само што мумије из пирамида одавно немају своје идолопоклонике, па држава нема коме да припише власништво над кеопсовом гробницом до самој себи! Али у Црној Гори данас, врло су живи и веома бројни Иван-бегови истомишљеници, који библијску Марију из Назарета доживљавају као „Мајку Бога нашега“. Такви се окупљају у институцији којој се више вјерује него самој држави! То што наш предсједник себе доживљава као атеисту јесте његово лично и интимно право, али он не смије да заборави да сједи на столици (да не помињем бројне митрополите који су му претходили баш на тој столици) оних световних владара који су вјеровали и знали да је државу Црну Гору, створио, очувао и унаприједио Господ Бог. Који су знали да је Црква светиња, а не државни непријатељ. Ти наши побожни владари су пророчки предосјетили шта би све некоме од њихових насљедника могло пасти на памет, па су знали и да запријете. А шта може значити клетва Ивана Црнојевића атеистима? Па могла би да буде подсјетник на чињеницу да су наши преци били радији гладовати, него убрати јабуку из црквеног воћњака. Знали су да такав залогај, или у грло запада, или на нос искаче… Извор: Митрополија црногорско-приморска

Коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је јуче утврдила Влада Црне Горе, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, рекао је за „Вијести“ да су о том законском рјешењу упознати из медија и да никаквог припремног дијалога није било о ономе што је прије четири године препознато као лоше од свих вјерских заједница и Венецијанске комисије. – Да ли има смисла да се тога играмо и да Црква доказује да је постала власник нечега послије 1918? Полази се од погрешне претпоставке да је држава прије 1918. држала у власништву црквену имовину што није тачно и не постоји ниједан релевантан доказ. Питам људе из Владе да ли они имају доказ да је и прије 1918. држава била власник? – казао је отац Гојко Перовић. Он подсјећа да су два судска процеса, за цркве на Крушевцу и Ћипуру, доказала да објекти грађени у вријеме Краљевине Црне Горе не припадају држави него вјерској заједници. – Има ли смисла трошити енергију и полет и државе и цркве да доказујемо да су 2 и 2 – 4. Полазећи од једне такве неозбиљне и површне претпоставке улазимо у један галиматијас који ће нам само одузети вријеме и енергију умјесто да стварамо секуларно друштво у коме се зна шта коме припада – поручио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржао је 9. септембра 2018. лета Господњег предавање на тему: Недјеља - дан Господњи. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине, са чије званичне интернет странице доносимо видео запис овог изузетно поучног и занимљивог предавања. Извор: Манастир Подмаине

У интервјуу за мартовско-априлски, 366. број "Православног мисионара" протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, нагласио је да је Црна Гора утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Са протом Гојком разговарао катихета Бранислав Илић. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. *Интервју у целости можете прочитати ОВДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У другу недјељу другу по Васкрсењу Христовом, 12. маја, када прослављамо Светог Василија Острошког, Светом литургијом, литијом и благосиљањем славског колача црква у селу Наљежићи у Грбљу, која је посвећена овом великом Божијем угоднику, прославила је храмовску славу. На Литургији је пјевао Хор Светог Јевстатија Превлачког из Будве под диригентском палицом Драгане Николић. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ У литургијској проповједи протојереј–ставрофор Гојко Перовић казао је да нас наша Православна вјера и Црква уче да је Бог када је створио човјека рекао да је добро што је створио човјека и да није добро да човјек буде сам. Он је подсјетио да је и данас, послије хиљада година, оно што је сигурно и једино право, то је да човјек не може и не смије да буде сам. „Зато је овај грбаљски сабор величанствени јер се окупљамо једни с другима, што је лијепо кад једни друге срећемо. Ми смо, хвала Богу, људи који дијелимо овај простор и ово вријеме с другим људима. Живимо у Боки которској гдје има и католика и муслимана, ђе има људи који кажу да не вјерују у Бога, све су то наши пријатељи, комшије, колега. Али, ми знамо коме припадамо и да није ништа него овај дан и да није нико други него овај Свети Василије Острошки, слава му и милост, и да нико други није постојао никад, да немамо ни о коме ништа написано, него само њему, па бисмо добро знали ко смо.“ Подсјетио је да се чудесно дијете, Свети Василије родио неколико година пошто су Турци спалили мошти Светог Саве на Врачару. „Давно су рекли и остала је и данас истина, да се мошти не могу спалити, него се онај пламен развио на све стране, гдје год живе људи који поштују име Светога Саве. И и кад се учинило да смо остали без иједних моштију, Бог посла друге мошти за које се чудом Божијим зна више него за Светога Саву. Нема тога који није чуо за Светог Василија Острошког Чудотворца, а ко је он? Он је владика Светога Саве који је отишао у Пећ код Патријарха Пајсија Јањевца да га хиротонише за владику херцеговачког.“ Свети Василије је обновио пирг Светог Саве у Хиландару и кад се вратио да буде владика херцеговачки одвајао и слао у Хиландар да случајно се што не обурда од тога што је поправљено: „Довољно знамо и гдје је светиња, гдје је пошао Свети Василије да га хиротонишу, и ђе је још већа светиња, ђе је обновио пирг на Хиландару, и ево трећа светиња манастир Острог. И ђе год се помиње ово име и ова слава, ту је исто толика светиња из које сте се ви јутрос, Богу хвала, и причестили.“ Објаснио је да је и прије и послије Светог Василија било светаца, Божијих људи и наших предака до дан-данас. Истакао је да је тако и са нашим предањем и да ове године славимо 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Упозорио је на разне вијести које нам се пласирају путем медија, да је мит и легенда да је Растко Немањић био у Црној Гори: „Мит и легенда пет манастира за које исклесано стоји да су руком Немањића подигнуте, 15 цркава посвећене Светом Сави,а да не помињем цркве и манастири ђе нема папира, али рекао ми је ђед, прађед да је то од Светога Саве, а какав сам ја човјек ако ђеду не вјерујем кад ми каже како му се звао отац и окле смо дошли.“ Такође, и владика Данило је ишао у Мађарску и тражио српског Патријарха Арсенија да га он хиротонише за митрополита, истакао је отац Гојко и додао: „У манастиру Превлака, чији је игуман Бенедикт овдје међу нама, формирала се Светосавска епархија, ту је она уздигнута на ранг митрополије. А зашто је митрополија, зашто је наша епископија митрополија? Зато што је наша архиепископија постала патријаршија. И немојте ко да вам каже да је ово конзул Србије! Ово је наш брат, какви конзули, какве границе. Ми смо једна иста отаџбина! Може бити држава, и нека буде држава, а људи који воде државу нека нам не држе лекције из историје, јер је нијесу ни читали!“ На крају свог обраћања вјерном народу, протојереј–ставрофор Гојко Перовић је честитао славу и пожелио да се догодине окупимо још боље и још више, ако може боље и више од овога данас. У овом молитвеном сабрању учествовао је и Зоран Дојчиновић конзул Републике Србије у Херцег Новом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

"Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског? Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо. Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли? Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас. Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа? Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”. У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и мисионарска делатност Цркве? Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи. У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве? Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности. Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо? Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе. Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос, а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ. У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа! Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове. катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22. Извор: Православни мисионар / Митрополија црногорско-приморска

Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића на тему: "Стари и нови Израиљ", које је одржао у суботу 20. априла 2019. лета Господњег у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару. Извор: Храм Светог Јована Владимира у Бару

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржаo je синоћ, на Лазареву суботу, у храму Светог Јована Владимира у Бару предавање на тему „Улазак у Јерусалим“ . Он је подсјетио да је Христос Нова пасха који је себе добровољно жртвовао и предао на страдање. -Господ Исус Христос је чекао вријеме Пасхе, највећег старозавјетног празника, преласка Јевреја из Египта у обећану земљу, да би показао да је Бог одлучио да се приближи људима на тај начин што људи неће клати јагње да би се сјетили неких прошлих времена него ће Господ себе принети као ново јагње на „заклање“, казао је отац Гојко. Подсјетио је да смо четрдесет дана постили да би се припремили да подигнемо главу према Господовом страдању: „А сад идемо горе у Јерусалим и Син човјечји треба да пострада .“ -И ево ноћас смо пред вратима Јерусалима. Сјутра Господ улази у Јерусалим да пострада. Сједа на магаре што је порука да тај који улази, који је васкрсао Лазара, који чини чуда и о коме се прича да јесте и није пророк, јесте син Давидов којег су Јевреји вјековима чекали. Цар који ће спасити изабрани Божији народ. Усклици са којима је Господ дочекан „Осана сину Давидовом! Благословен онај који долази у име Господње, Осана на висини“ показују да је народ препознао Господа. Званично свештенство, фарисеји, тражило му је да ућутка народ а Господ им је одговорио да ако они ућуте камење ће проговорити. Онда су тражили да заустави макар дјецу да му не кличу. Господ је тада цитирао стих из 8. Псалма који каже: „Из уста мале дјеце и одојчади начинио си Себи хвалу“, казао је ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је рекао да уласком Господа у Јерусалим почињу догађаји који се више не тичу нас и нашег покајања. -Улазимо и ми са Господом у Јерусалим, гдје предстоји низ страшних догађаја у којима се огледа људска природа и душа и несумњиво следовање за Христом. Све је пред нама: Петар који каже да нећу никада издати Христа, браћа која траже да буду први до Њега, Јуда који га је издао, Пилат који не види Христову кривицу, па његова жена која му тражи да нема ништа са смрћу праведника, Јевреји који намјештају спасење разбојника… Пред нама је вријеме у којем треба да те догађаје посматрамо и видимо гдје смо ми међу тим људима. И видјећемо да смо свуда, и са Јованом који га једино не напушта и Петром који га се три пута одрекао… Све смо то ми. Јосиф из Ариматеје, кога нема међу апостолима, нити се куне да га неће издати, када је било најтеже, кад је остао Господ сам на крсту он је са њим, скида га са крста. Зато се добро усмјеримо на све оно што се дешава током Страсне седмице да би нам Христово Васкрсење дошло на здравље и спасење, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић у Бару говорећи о Уласку Господа нашег у Јерусалим. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, рекотра Цетињске богословије, на тему "Христова проповијед уочи посљедњег уласка у Јерусалим", које је у организацији Православног братства Свети Арсеније из Даниловграда, одржано у Крстопоклону недјељу, 31.03.2019. године у сали Завичајног музеја у Даниловграду.

Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, које је одржао у недељу 7. априла 2019. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви.

У четврту недјељу Васкршњег поста, посвећену Светом Јовану Лествичнику, на празник Благовјести, у Цетињском манастиру служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су протојереј ставрофор Обрен Јовановић, протосинђел Исак Симић протојереј Арсеније Радовић, јеромонаси Прохор Јосифов, Јустин Мреновић и ђакон Александар Лекић. У литургијској проповједи отац Гојко је казао да су Благовијести дан зачећа Господњег у утроби Мајке Божије: Дух Свети сићи ће на тебе и сила Свевишњег осјенићете и да се тај догађај догодио тачно девет мјесеци прије Божића и шест мјесеци послије зачећа Светог Јована Крститеља, како каже Јеванђеље. Објаснио је да је за разлику од осталих јеванђелиста, апостол и јеванђелист Лука своје Јеванђеље почео управо од тог најранијег догађаја, од зачећа Јована Крститеља, па онда од зачећа Господњег. Он је казао да смо кренули Божијим и путем и мислимо да можемо тачно повезати које који човјек, зашто се нешто дешава, зашто баш тада, али да није све онако како изгледа. „А погледај ово, знало се још хиљаду година прије овога догађаја да ће Месија избавитељ бити из дома Давидова. Још је Натан пророк рекао Давиду нећеш ти подићи храм Господњи и утврдити него ће твој потомак утврдити царство које ће бити довијека. И то се стварно остварило, у неком смислу, јер је Соломон, син Давидов, утврдио највеће јеврејско царство у историји тога народа“, казао је отац Гојко. Појаснио је да су Јевреји вјеровали да и послије Соломона чије се царство распало, треба да дође други Месија, то су пророковали и други пророци, поготово Јеремија и Језекиљ: „Зато је много битно када анђео каже Мајци Божијој: Дух Свети ће те осјенити а тај кога ћеш родити даће му Бог престо оца његовога Давида, и те ријечи говоре да је у питању баш тај Месија.“ Да није све како изгледа подсјећа и недјеља која је посвећена Светом Јовану Лествичнику који је оставио књигу Лествица, гдје 33 степеника говоре о усходу Божије душе према Богу и о томе шта све човјеку треба да би се Богу приближио, а да јело и пиће представљају први степеник: „Тешко да ми можемо у нашем животу да се позабавимо са сва 33 степеника, то је дато посебено подвижницима, али не би било лоше да знамо које су то степенице“, казао је отац Гојко. Још једном је нагласио да није све како изгледа и да кад нам изгледа да ништа не ваља и да се џабе трудимо, није тако, али зато није ни кад мислимо да смо најбољи, најпаметнији…. „Нит је најгоре, нит је најбоље, зато што је Бог најбољи и Божију ријеч треба слушати сваки дан. Ако мислиш да нешто знаш, сваки дан се моли Богу и испитуј гдје си ти, а гдје је Бог! Можеш бити једно јутро у Галилеји, друго у Витлејему, треће ко зна гдје, а четвртога, браћо и сестре, неће ни бити.Зато, слава Богу, док смо ту да се учимо овим поукама, да славимо ове лијепе празнике који нас вазда враћају на то да смо ништа, да смо прах а кад смо с Богом да сјајимо као Божије звијезде“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком насељу Момишићи, 22. марта, на дан када наша Црква слави Свете Севастијске и Момишићке мученике је прославила славу и спомен на новојављене Мученике момишићке, 40 ђака и два свештеника, чије су мошти су похрањене у овој светињи. Свету литургију је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске, а празничну, литургијску бесједу је изговорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије „Свети Петар Цетињски“ коју преносимо у цијелости: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, браћо и сестре, сабрани на овом младеначком и мученичком сабрању на брду изнад Подгорице, у овом дивном Божијем дану, нека нам је свима на здравље и на спасење благослов овога сабрања! Куд год кренули са овога брда, и доље, и десно и лијево, и напред и назад, да буде благословен ход свакоме и данас и у све наредне дане нашега живота. Господ нас окупља у својој науци увијек, сваки дан и сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење, Господ нас окупља својим јеванђелским позивом кад каже: Остави све и ајде за Мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају. То су ријечи које свакога човјека наново кад год стане пред Њим, кад год их чује, одвајају од овога живота и упућују његов поглед ка нечему већем од овога живота. Остави све и ајде за мном, каже Господ апостолима а апостоли су тај позив пренијели својим најближима и тако је то било кроз вјекове све до данас. Тај позив Господњи најбоље показује који је начин људскога спасења. Тешко је оставити све, може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу, да оде на други континент, али не може се одвојити сам од себе и од своје нарави, карактера своје нарави који је просто такав какав нам је Бог дао. И увијек на крају остаје да се рвамо сами са собом и са оном чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, свој живот, да себи угодимо. Бивало је људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели ни пили, и рекао би човјек: Ух, види како се мучи и подвизава. А, он уствари сам себе храни, своју сујету, тако што је нацентрирао себе у центар неке своје замисли. Послушати другога, послушати што ти други каже, то некад зна бити веће од било каквога другога подвига. Оставити све значи, остави оно како је теби угодно! Некоме је угодно да ништа нема, некоме да одрпан иде, некоме је угодно да га људи хвале како се подвизава и тако даље. Оставити све, то значи, остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки, били људи који су оставили себе ради другог. И ми смо се данас окупили у цркви момишићкој и оставили све да би дошли овдје. Зашто? Зато што је овдје служба – Литургија, Свето причешће. Дакле, све смо оставили ради нечега што овдје постоји, ова црква момишићка, и знамо зашто. Кад човјек иде на свадбу или неки испраћај, славу, тога дана не иде на посао и не обавља свакодневне послове, јер зна добро ђе је кренуо – да би се неко удао, вјенчао итд. Оставити све ради нечега што можемо да опипамо, то и није тако тешко објаснити, али оставити овај наш живот и све у њему, навике, пријатности, непријатности, планове.. може само ако човјек има јасно и извјесно, у очима и души, да има још неки живот у односу на овај. Каква је то вјера? То је права вјера, и хвала Богу да то није остало негдје тамо давно, у вријеме Севастијских мученика, па ни у вријеме Момишићких мученика. Ми данас живимо у овом дану, сваки од нас, у овом Васкршњем часном посту, разапети пред тим Господњим позивом. Остави оно како се теби чини да је најбоље, не значи бити безуман, то не значи немати свој план, али увијек за хришћанина то значи, бити спреман послушати другога, послушати онога који је пред тобом, а кроз тога послушати ријечи Божије. Ми данас, браћо и сестре, живимо у дану и граду када имамо и Севастијске и Момишићке мученике, али имамо и име Дарка Вујошевића. То је онај момак који се придружио Момишићким и Севастијским мученицима испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе. Дакле, хвала Богу, да живимо и у дану, и у граду, и у народу, који је могао да роди једнога таквога човјека. Ово није моменат да уздижемо људе, па ни нашега брата Дарка, него кроз тај примјер, да опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту, и то није било случајно. Свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини! Него су сви рекли. Е, хвала Богу да се нашао неко такав. Сви смо те ноћи, кад смо легли у наше кревете, помислили: Е, кад бих ја могао да будем такав! Дај ми Боже, десети дио те прилике, као што си њему дао да свој дио оствари пред Господом. Сви знамо да је то био поступак једног правог хришћанина и да је то био наш брат кога смо сви познавали, брат који је у ово наше вријеме учествовао у оваквим нашим сабрањима . Дакле та светиња још не само што траје него је још ужарена, још топи и гвожђе и камен, и ово што је земаљско, обраћа у оно Небеско. Ту смо се и ми јутрос причестили том светињом. Ова светиња је жива и производи нове хришћане који не морају бити људи да сад измишљају и глуме нешто како би личили на неке мученике. Дарку је дошао моменат и то је урадио, а што ћемо ми? Морамо ли сви на Скадарско језеро да тражимо нове утопљенике? Не морамо, ево их око нас! Сви смо у неком језеру и око нас се стално неко топи, преврће, и нама је вода дошла до ушију и уста. Ситуација коју су они имали у оне припремне дане за почетак Васкршњег поста је таква да нас све подсјети, да нас таласи живота ваљају и да је питање какви ћемо доћи до дана Христовог Васкрсења. Зато нека нам радост и љепота овога Божијега дана и овога лијепога мјеста буду укрепљење, јер има још доста до Васкрса. Има још доста да испливамо и изронимо у дубинама наше душе, и да неке ствари са собом рашчистимо, да можемо да станемо, ако Бог буде дао здравља и живота, пред празан Христов гроб, пуних уста, с правом вјером, не имитирајући неке друге, и кажемо: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска