Претражи Живе Речи Утехе

Празник Преображења Господњег у Епархији осечкопољској и барањској прослављен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини где се народ и свештенство окупило на челу са својим Епископом како би на овим просторима пројавили саборни дух нашег народа. Прослава Празника започета је вечерњим богослужењем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије у присуству Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима, уз саслужење свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Вечерњем богослужењу присуствовали су угледни чланови културног, политичког и просветног живота овога краја. Незапамћен број народа из свих крајева Епархије осечкопољске и барањске сабрао се у Светоуспенској светињи у Даљ Планини предвођен својим парохијским свештеницима. По одслуженом вечерњем богослужењу уприличено је послужење за окупљени народ. Славље је настављено културно-уметничким програмом Великог тамбурашког оркестра РТВ са солистима. На дан Празника, 19. августа 2019. године, светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима и свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Светој Литургији присуствовали су угледни чланови политичког, културног и друштвеног живота Епархије осечкопољске и барањске. По прочитаном јеванђељском зачалу Владика Исихије је у својој богонадахнутој беседи поучио сабрани народ о значају празника Преображења Господњег. „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији“. Када је свети апостол Петар то понудио Господ значи да је хтео да се тај тренутак продужи, да им се ту подигну скиније, да могу ту да обитавају, тј. да буду заједно са нама. Господ Исус Христос први пут пројављен са својим Божанством као Син Божји и са Њим славни Мојсеј Законопримац, који је примио Закон од Самог Господа, и Илија, највећи међу пророцима. Ово је браћо и сестре Богојављење. Овде се објавио Бог у Светој Тројици исто као што се објавио и на другим местима, а пре свега на Јордану у Крштењу Господњем којег празнујемо и називамо Богојављењем. Али ово је такође Богојављење и такође се овде открива Тројични Бог. Оно Богојављење је на почетку Исусове проповеди, а ово је на крају проповеди после три године како је обилазио Јудеју и Палестину. Када је народ, колико је то могуће, сазрео да види Исусово Божанство. Црквена песма каже да је показао ученицима својим славу своју Божанску онолико колико је могуће. Зато што људска природа не може да заједничари у потпуности са Божанском природу. Али као што нам ова Богојављења показују, по благодати Божјој, а не ни по каквој заслузи, Господ се открива онима који верују у њега, који се надају у Њега и који Га љубе. Открива се и показује своје Божанство на недокучив и надумни начин. Како се одвијало ово Богојављење? Господ је изабрао ученике и повео их са собом. Ово су изабрани од изабраних, јер од свег народа који је следио Господа, а знамо из светог Јеванђеља од пре две недеље да је само једном приликом пет хиљада људи, изузев жена и деце, ишло за њим у пустињу. Значи хиљаде људи су га пратиле и озбиљно слушале његову реч, просветљивали су се. Изабрао је Дванаесторицу Апостола да буду Његови најближи, Његови саслужитељи и први ученици. Од те Дванаесторице Он је изабрао ову тројицу – Петра и браћу Јована и Јакова, синове Зеведејеве, да само они као најизабранији могу да посведоче Христово Божанство. Та тројица нам симболизују три основе врлине уз које се открива Господ, а то су вера, нада и љубав. Петар је оличење вере, његова вера је доказана много пута. Јован је онај који је највише љубио Господа и за кога кажу да је возљубљени ученик Христов. А Јаков је син наде, први Епископ Јерусалима, онај који је увек био на утеху верном народу. Њих тројицу Господ изабире и води са собом на гору високу. Ту нам се показује да ове три врлине треба да спроводимо уз подвиг, јер треба да се попнемо до највиших висина следујући Христа Тамо на висинама, удаљени од световне гужве, у тишини молитве Господ показује Лице своје својим Апостолима. Дешава се Преображење по којем је овај догађај добио име, догађај по коме се празнује. Али Преображење значи да се неко мења у потпуности, да постаје нешто друго од оног што је био. То може мало да нас збуни. Преобразио се Господ пред својим ученицима, али су се ученици још више преобразили пред њим. Много је важно да разумемо да Исус Христос ни на који начин није променио себе у овом догађају. Он је одувек био Син Божји, а у времену је и Син Човечији рођен од Дјеве Марије. У потпуности са људском природом, али и у потпуности сједињен у истој Личности и са Божанском природом коју је вечно имао. Али Он је кроз свете Апостоле човеку постао спознатљив као Син Божји. Његова Божанска светлост нам је постала доступна. Ако се држимо ове три влине и подвига, браћо и сестре, и ми можемо заједно са Апостолима да доживимо то Преображење и можемо да будемо заједничари са Светлошћу Господњом коју су потоњи теолози назвали нетвореном светлошћу, Таворском светлошћу и Енергијом Божанском која није тварна. То је Енергија која припада самоме Богу, којом се Он објављује човеку и омогућује да човек заједничари са њиме. Ова света Литургија на којој смо сабрани је оличење и суштина те заједнице и директни настављач тог Преображења које се десило пре Страдања Христовог. На овој Литургији и ми такође са вером, надом и љубављу последујемо Спаситељу своме Христу, Који је Глава Цркве и Његовом благодаћу служимо благодарење Богу Оцу. Он нам се даје у својим Енергијама благодаћу Божјом. Хлеб и вино које приносимо Богу Оцу у име Исуса Христа, који уствари Он приноси за нас, постају Тело и Крв Христова и деле се свима који са вером, надом и љубављу приступају. То треба увек имати у виду када приступамо светима Тајнама, да тада заједничаримо са Самим Господом. Свети Апостоли су се у потпуности уподобили Господу, они су се такође преобразили. Они су лик Христов који је у њима и који је у сваком човеку уподобили. Они су тај Образ Божји остварили и уподобили се Самом Господу тако да су и они постали светлост. На икони Преображења приказује се Господ и приказује се Мојсеј и Илија као представници Старог Завета који стоје и разговарају са Господом. Приказују се тројица изабраних апостола, који су пали немогући више да гледају Славу, који су надвладани само одбљеском Славе Божје која им се показала. Господ се показује са неким прстеном светлости око Себе, не са обичним ореолом око главе, него око читавог Његовог Тела бљешти та светлост. То се зове нимбус или мандорла. То се у православној иконографији ретко користи. Али користи се онда када се Господ пројављује и када оно што се приказује на икони није било доступно обичном оку, него само ономе који је у благодати Божјој. Јер да се неко од непросвећених случајно нашао на тој сцени Преображења, не би видео оно што су Апостоли видели. Само би видео Исуса као човека, узвишеног али обичног човека. Видели би да се ту нешто догађа, али ништа од овога не би видели. Зато што је Светлост Христова доступна само онима који ту Светлост остваре у себи. А они је не стварају него је имају у себи, јер смо по стварању сви створени као иконе Божје и сви имамо у себи ту божанску светлост. Али својим немаром, грехом и одвојеношћу од Бога ми постајемо слепи и за своју светлост, а још више за Светлост Господа. Само они који се у подвигу и богољубљу уподобе у некој мери Господу и остваре своју људску природу, могу да виде Светлост Божју. То су светитељи Божји. Хиљаде и милиони светитеља од тог догађаја Преборажења па до данас, који су сведоци светлости Божје. Јуче смо чули о чувеном светом Серафиму, руском светитељу из 19. века који је са једним верником који је остао познат у историји – Мотовило, разговарао. Објашњавао му је шта је то благодат Божја и како то изгледа, али када је овај инсистирао да хоће то да доживи и да му није довољно то како му Старац објашњава, Старац који је сам препун благодати и који је препознао у Мотовилову ту решеност и отвореност за благодат, дохватио га је снажно и кроз молитву учинио да и Мотовилов доживи ту Светлост. Мотовилов је онда једва могао да гледа на Старца који је стајао пред њим. Старац му је објаснио да је и он сам у тој светлости, да и он сам тако светли. Зато се и каже у црквеној песми ”у светлости Твојој видећемо светлост”. Нека би Господ дао да сви будемо просветљени, да на овој светој Литургији свако ко прими свете Тајне буде прожет Светлошћу Господњом, а ко не прими да се достојно спреми и да се у догледно време и сам причести. И нека би дао да следујемо са изабраним Апостолима Господу на Гору Таворску у читавом свом животу. Да ону благодат коју примимо на светој Литургији по својој мери показујемо као светлост и онима у свету који су мање срећни и нису учествовали на Литургији. Да будемо достоји имена Христовог, да будемо достојни имена хришћана и да се нашим молитвама и други око нас заинтересују и загледају у свете Тајне које нуди Црква. Нека је благослов Господњи и Празник светла – Преображења Христовог са свима вама и нека сви у светлости прославимо Оца и Сина и Светога Духа! Амин. Радост заједничарења настављена је за славском трпезом, свечаним ручком који је испред конака манастира уприличен за све присутне. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR

У недељу осму по Педесетници, 11. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег манастира Милешеве. Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Подсећајући присутне на то колика је љубав Божија према нама, Епископ Атанасије је појаснио колико је неопходно да ми увидимо ту Његову љубав: – Господ нас увек подсећа на оно што нам је Он дао и нуди изнова, увек. И кад ми то нарушимо Он то поправља и допуњава непрестано. Лечи живот и у нама и око нас. Зато је неопходно, када живимо у оваквом свету, да непрестано подсећамо на дарове Божије који су ту пред нама, пред нашим очима, а ми поред њих пролазимо као да је то нешто обично, као да је то дошло само од себе, као да то нема вредности. – Ево Господ нас данас опет подсећа оним што смо прочитали из Његове науке, Јеванђеља, да је Он дошао да поправи оно што смо нарушили погрешним живљењем, грехом. Грех значи погрешно живљење, неправилан однос према животу, према себи, према другима. Господ то неправилно стање поправља дајући своју науку, своје речи, своју енергију, своју љубав. Дајући себе самога. Господ је хтео да ми приметимо да су сви дарови које Он даје драгоцени. – Да би нас научио како да се ми опходимо према даровима које добијамо од Њега, Господ је пре него што је направио чудо умножавања хлебова заблагодарио Оцу небеском што је то дао јер је то излив Његове доброте, Његове љубави према нама. И ако ми имамо такав захвалан однос према Његовим даровима онда се догађају чуда. Дарова не нестаје него се умножавају. На свакој Божанској Литургији православне Цркве Господ даје себе самога, и Он постаје наш живот, и онда се догађа сва пуноћа Божијих чудеса. Господ сам улази кроз причешће у наше биће и Он постаје наша храна, наш живот, поучио је сабране Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Светом архијерејском литургијом, Литијом и благосиљањем славског колача у цркви Светих Пантелејмона и Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи данас је прослављена храмовна слава. Чинодејствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, уз молитвено учешће вјерног народа. У току службе Владика је у чин јерођакона рукоположио монаха Јосифа (Јоксимовића), настојатеља манастира Костриковача. Свету тајну крштења примила је Теодора Благојева Радовић. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао ће Господ хришћане на Страшном суду и у вјечности препознати по печату дара Духа Светога. „То примање печата дара Духа Светога се догодило са нашом Теодором, то се догодило са свима нама који се крштавамо у име Оца и Сина и Духа Светога. То се догодило и са свима који су кроз вјекове служили Богу и који су се Њему јединоме клањали и за Њега жртвовали свој живот“, рекасо је Митрополит црнопгорско-приморски. Додао је да су такви били и Свети великомученик Пантелејмон и Свети Климент Охридски „Такви су били сви који су сењ кроз вјекове крштавали и на Христов начин живјели овдје на земљи. А Он је пастир добри који душу своју полаже за ближње своје. Дошао је, не да му служе, како каже у Јеванђељу, него да служи. И не само да служи, него и да живот свој положи за људе своје, за народ свој, за човјечанство“, казао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да на тој Његов богочовјечанској љубави почива овај свијет. „При чему је позван овај свијет да узраста, свако људско биће да узраста, не просто у мјеру своје тјелесне земаљске природе, него у безмјерну мјеру, Христову мјеру, у мјеру раста висине Христове“, објаснио је он. Владика је подсјетио да ове године славимо осам вјекова Цркве коју је овдје основао Свети отац наш Сава. „А ови монтенегрински Црногорци би хтјели да се одрекну те Цркве, да се одрекну светиња… Да светиње, које је та Црква подизала кроз вјекове, присвајају они обезбожени. Шта да раде са њима? Оно што су урадили са Ловћеном. И као што су на Ловћену срушили цркву Светога Петра Цетињског и оскрнавили Петра Другог Ловћенског Тајновидца, хоће да униште и сво његово дјело које је оставио“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литије и благосиљања славског колача, одржана је промоција књиге Добрије Радовића „Сведраги ми брате Хипократе.“ Промоција је одржана у оквиру овогодишње културне манифестације „Трг од ћирилице“, у организацији Удружења књижевника Црне Горе. Сабор у Барама Радовића настављен је славском трпезом хришћанске љубави са богатим културно-умјетничким програмом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан када наша Света Црква прославља Свету Марију Магдалину, нешто пре осам часова у недељу, 4. августа 2019. године свештенство са верним народом дочекало је Патријарха српског г. Иринеја испред храма посвећеног св. Марији Магдалини у Белом Потоку. Свјатјејши патријарх Иринеј је началствовао светом Литургијом уз саслужење протојереја-ставрофора Милана Јакшића, протојереја Милана Лукића, јереја Растка Пузовића и Љубомира Петронијевића; протођакона Стевана Рапајића и ђакона Драгана С. Танасијевића. Певницом је руководио и апостол читао Радослав Благојевић, студент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Звучни запис беседе Ангелским гласовима данас су појали и најмлађи чланови хора који учествује на богослужењима у цркви у Белом Потоку. Да све протекне у најбољем реду старао се старешина храма, прота Владимир Вићентијевић. После свете Литургије и опхода око храма, Патријарх Иринеј је пререзао славски колач и жито прелио вином, а кум овогодишње славе је г. Дејан Булајић са породицом, извештава Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ. Честитајући славу парохијанима Белог Потока, Патријарх Иринеј је казивао житије Божје угоднице равноапостолне Марије Магдалине која је са љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу проповедала Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Између осталог Свјатјејши патријарх Иринеј је казао да треба да живимо, деламо и за веру ревнујемо, онако како је то чинила Света Марија Магдалина. Предстојатељ Српске Цркве је подсетио да се данас сећамо једног немилог догађаја када је српски народ прогнан са својих огњишта, 1995. године током акције Олуја у Хрватској, од стране хрватских војних снага. Давне 1975. године као викар блаженопочившег патријарха Германа, садашњи Патријарх Иринеј, је служио у овоме светоме храму. Сећајући се тог времена и упоређујући га са данашњим, Свјатјејши је казао да је некада било више људи и позвао је верне да се у што већем броју окупљају на богослужењима јер је сила и моћ у Господа и Његових угодника. * * * Црква Свете Марије Магдалине изграђена давне1883. године, налази се у селу Бели Поток, надомак Београда, у подножју планине Авале. Подигнута је захваљујући добровољним прилозима и раду становника села. Освећење цркве је извршио митрополит Михаило 1885. године. Црква је грађена у стилу рашке школе. На улазу у цркву са леве стране налази се спомен табла великом јунаку Васи Чарапићу који је у Првом српском устанку 1804. године био десна рука Вожда Карађорђа. Српски војвода Васа Чарапић рођен је у Белом Потоку. Са десне стране на улазу у цркву је спомен плоча пострадалима из Белог Потока, у време ратова 1912-1918. године. У порти цркве поред новог звоника налази се и игралиште за децу, као и оригинални крст са споменика Незнаном јунаку на Авали из 1924.године. Трпеза љубави припремљена је у парохијском дому који је изграђен 2010. године, захваљујући благочестивом г. Зорану Марчетићу уз свесрдну помоћ пројектаната браће Радована и Милована Ристивојевића као и Љубомира Коринћана и Јована Цветковића (сви из Белог Потока), пише Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ. Извор: Радио Слово љубве

У шесту недјељу по Духовима, 4.августа 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено празнује Свету Марију Магдалину – Благу Марију, саборно и молитвено било је у острошком манастиру. Из разних крајева свијета сабрали су се вјерни око ћивота Светог Василија Острошког Чудотворца. На платоу испред Горњег манастира Светом Литургијом је началствовао архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици, уз саслужење тројице свештеника. Звучни запис беседе Више стотина вјерника молитвено је учествовало у евхаристијском сабрању, а током Свете Литургије непрекидна колона поклоника приступала је цркви Ваведења Пресвете Богородице у којој се чувају мошти Острошког Чудотворца. Света Литургија служена је и у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. Началствовао је јеромонах Владимир, острошки сабрат, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Милан Пајкановић пензионисани свештеник из Бањалуке, као и јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима. Прије причешћивања вјерних сабранима је бесједио о.Милан, који је између осталог говорио о вјери, као нарочитој хришћанској врлини. -Када је благи Господ био на овом парчету неба што га ми земљом зовемо, многа је чуда чинио. Мртве васкрсавао, демоне изгонио из људи, слијепцима дао да прогледају и многа чуда је чинио. Ако будемо имали чврсту вјеру, нема те бољке од које нас Господ неће исцијелити молитвама Светог Василија. Господ од нас тражи да не сумњамо и да немамо ни трачак дозе скептицизма. Нема странпутице, када вјерујемо. Знамо да идемо у Царство небеско – казао је о. Милан и додао да вјера мора бити чврста, стамена и јака, подсјећајући какву вјеру су имали прота Саврам, капетан из Капернаума, Свети Марко Трачевски, Свети Сава, Свети великомученици и мученици, ђакон Авакум, Владика Николај, Света Марија Египћанка, Свети Василије Острошки и други светитељи. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а посебну празничну радост дало је присуство мноштва дјеце. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерних настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

Уочи празника Сабора светог Архангела Гаврила, у четвртак 25. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, служио је празнично бденије у манастиру посвећеном светом Архистратигу Гаврилу у Драганцу, метохијском селу надомак Прилепца код Гњилана. Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј Бобан Стојковић, професор Богословије св. Кирила и Методија у Нишу и јереј Борислав Петрић, парох храма св. Пророка Илије у београдском насељу Миријево. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/25.07.19 Vl. Teodosije Draganac beseda.mp3 "Архангел Гаврило је одређен од Бога да благовести људима вољу Божију и Спасење" подсетио је Епископ сабране на почетку беседе по завршетку службе. Владика Теодосије је укратко говорио о јављањима светог Архистратига Гаврила кроз историју, "који нам је својом благом вешћу отворио пут Спасења, да се спасемо од греха, смрти и ропства ђаволу". "Не очекујемо благу вест од људи овога света, јер нас они не могу обрадовати онако како може Бог да нас обрадује" рекао је Владика и рекао "да ми треба себе да предамо Богу и вољи Божијој и да чинимо дела достојна свога имена и позива и светог крштења које смо примили". Владика је игуману архимандриту Илариону (Лупуловићу) и братији, као и сабраном верном народу честитао празник св. Архангела Гаврила, а посебно поздравио и г. Јана Братуа, представника ОЕБС-а, "који обилази српске манастире на Косову и Метохији и подржава нас у свему ономе што је потребно да бисмо опстали као народ". Извор: Радио Слово љубве

-Четрдесетодневни парастос протосинђелу Артемију- У петак 19. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету Заупокојену Литургију у манастиру Буково поводом четрдесет дана од упокојења архимандрита Артемија. Саслуживало је братство ове свете обитељи. Владика је у беседи подсетио да је отац Артемије био први настојатељ у манастиру Буково, по васпостављању мушког монаштва у њему. Говорећи о учењу светих отаца, објаснио је пут душе упокојеног, све до 40 – ог дана. Попут Адама, који је у рају провео четрдесет дана, тако и Господ наш Исус Христос проводи четрдесет дана у посту и молитви, победивши сву силу ђаволску, не због себе, већ због нас и нашег спасења, који смо створени по лику Божијем. На основу Божанског откровења које је дато светим оцима и учења наше свете Цркве, владика је нагласио да су трећи, девети и четрдести дан најважнији за душу преминулог, и да се тада дају помени тј. парастоси, али да је потребно да се и сваке суботе и недеље ми молимо за наше упокојене. До трећег дана душу води анђео да обилази сва места где је највише волела да обитава, у трећи дан је води пред Престо Господњи на поклоњење. До деветог дана јој показује сва рајска насеља, а потом до четрдесетог дана и сва адска места, где је „плач и шкргут зуба“. Али, без обзира на то страшно виђење, душа не може тада да се покаје, то је могла само док је обитавала на земљи. Након четрдесетог дана њој се одређује привремено боравиште до Другог доласка Господњег и Његовог страшног суда. -Зато, нека би Господ био милостив свима нама, да у овом живљењу на земљи будемо свесни свих божанских истина, да нам дарује исправан, благочестив, богољубив и правдољубив живот овде на земљи, да остваримо праведну заједницу са Богом, да би се испунили благодати Духа Светога и тако угодивши Богу наследили непролазно Царство Небеско – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота

На дан св. великомученика Прокопија, 21. јула 2019. године, Његова светост Патријарх српски Г. Иринеј началствоавао је Светом Архијерејском Литургијом у храму посвећеном св. Прокопију на гробљу Орловача у Београду. Његовој светости саслуживали су протојереј – ставрофор Станко Трајковић, протојереји Витомир Костић и Невенко Супор, јереј Александрар Грујић и потођакони Стевица Рапајић и Радомир Перчевић. У Литургији је рукоположен ипођакон Милош Виленица у чин ђакона. Тим поводом је прота Станко Трајковић верном народу прочитао исповедно писмо. Затим су протођакони Стевица Рапајић и Радомир Перчевић увели у олтар ипођакона Милоша Виленицу, где је током кружног опхода око Св. Трпезе и њеног целивања, ипођакон целивао и десницу Архијереја, крст и надбедреник. Након тога Патријарх Иринеј је пред Часном Трпезом положивши руку на ипођакона прочитао молитве рукоположења у чин ђакона. Затим је Патријарх Иринеј новог ђакона обукао у орар и дао му наруквице и Служебник у коме се налазе прозбе које ђакон изговара у току Свете Литургије. На крају Патријарх Иринеј је на царским дверима представио верном народу новог ђакона уз речи: „Достојан“. При чему је и народ Његовој светости Патријарху Иринеју одговорио са „Достојан“. На овај начин, по древном чину рукоположења, Света Црква је добила у свом крилу још једног ђакона. Након Свете Литургије и причешћа верног народа, Патријарх Иринеј је пресекао славски колач са домаћином овогодишње славе г. Браниславом Ивановићем и верним народом. Партијарх Иринеј у надахнутој беседи, на крају Свете Литургије и резања славског колача, поучио свештенство и верни народ о величини дела св. Прокопија и подсетио присутне да се мошти овог великог светитеља налазе у Прокупљу. По овом светитељу сам град и носи име. А Његова светост Патријарх Иринеј је заблагодарио Богу што је то чак и општина Прокупље препознала и св. Прокопија прославља као свог заштитника. Тако да је данас у Прокупљу слава града која се особито свечано прославља. Извор: Радио Слово љубве

Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“. — Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања? — По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе. — Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете? — Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље. — Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине? — Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично. — Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате? — Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини. Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“. Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол. Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка. — Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе? — Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком. Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака. — Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови? — Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу? Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога. Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију. Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света. Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16). Извор: Православие.ру

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Теодосије служио је на Петровдан Свету Архијерејску Литургију у манастиру Црна Река, где се по традицији одржава Петровдански сабор на који се верни народ окупља око кивота Светог Петра Коришког. У току Свете Литуригје Владика Теодосије беседио је о вери првоврховних апостола Петра и Павла која није била у мудрости људској већ се показивала у сили и љубави. "Сви знамо да су Свети Апостоли, њих 12, изабрани од Господа нашега да би пратили њега, слушали реч и били сведоци дела Господњих овде на земљи. Ти Апостоли су били прости људи, неуки људи, али чистога срца, срца које је било отворено за Господа и да прима реч Божију. Међу њима Апостол Петар, рибар, чувши речи Господње „Хајде замном“ заједно са својим братом Андрејем Првозваним, остави мреже рибарске, јер су били рибари на мору Галилејском, и пођоше за Христом да их Господ учини ловцима душа људских" - подсетио је Владика Теодосије на житије Апостола Петра и додао: "Апостол Павле, насупрот њима, био је тада најученији међу Јудејима, али он ревнујући за закон Мојсијев у почетку прогонио је прве Хришћане мислећи да тако чини дело Божије, да тако угађа Богу. Али је њега Господ посетио на један другачији начин, на путу за Дамаск, док је он ишао да прогања Хришћане, да их убија. Ревнујући за закон Мојсијев и за Бога, њега је посетила сила Божија. Он је ослепио чувши глас са неба: „Савле, Савле зашто ме гониш?“. И три дана је био слеп. Али је Господ рекао тада Ананију, своме ученику свештенику, да крсти Павла. Овај се зачудио и каже: „Како смем да приступим ономе који је гонитељ Хришћана?!“, Господ му је рекао да ће он бити његов ученик и проповедник речи Светога Јеванђеља и да ће многе душе спасити. И тако је Павле будући да је телесно ослепео, духовно прогледао. И постао је ревнитељ за Свето Јеванђеље. Постао члан Цркве Божије" - подсетио је Владика Теодосије. Владика је казао да је и Апостол Павле попут других Апостола који су примили Духа Светога на дан Педесетнице и силу Божију, прима Духа Светога, и није се бојао ни римских царева нити оних који су тада претили хришћанима владајући земљом, већ је проповедао реч спасења, реч Васкрсења и вечног живота. "Господ наш Исус Христос дошао је на земљу да победи смрт и да све што је пролазно преточи у вечно. Својим животом, својим примером, делом, чинио је предивна чуда. Исцељивао болесне, умножавао хлеб, хранио гладне и васкрсавао мртве. А ту своју силу он је дао и својим ученицима" - рекао је Владика Теодосије и подсетио да је и Апостол Петар Васкрсавао мртве и исцељивао оне који су били паралисани. Владика Теодосије казао је да су Апостоли пошли у свет међу људе незнабошце да проповедају реч спасења: "И Господ их шаље: „Идите и проповедајте и даћу вам силу: да исцељујете болесне, да чистите губаве, да мртве васкрсавате“. Нико никада није примио такву силу од људи овде на земљи. А та сила није од овог земаљског него од Бога. Та сила Божија, браћо и сестре, даје се свима нама Хришћанима, који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, који смо примили печат дара Духа Светога и ми примамо ту силу Божију да побеђујемо непријатеље, како оне видљиве тако и оне невидљиве" - поручио је Владика Теодосије подсетивши да је Господ победио смрт али је победио и ђавола, највећег непријатеља рода људскога. "И ми Хришћани, живећи овде у свету, бивајући гоњени, ми се бранимо Часним Крстом и управо том силом Божијом која нам је дата. И Господ је рекао да ћемо имати многе невоље овде у свету: „Ако су мене гонили и вас ће гонити. Немојте да се плашите, немојте да сте малодушни, да очајавате у немоћи у болести у сиромаштву, јер ја сам са вама у све дане Вашег живота до свршетка света“. Господ нас прати кроз овај живот и Господ нам даје оно што је нама на спасење" - истакао је Владика Теодосије. "Често пута пролазећи многе невоље овде у земаљском животу ми се припремамо за вечни, непролазни, лепши живот од овог земаљског. Сведоци тога су Свети Апостоли, на челу свих првоврховни Апостоли Петар и Павле, који су нас учили ономе што није пролазно и земаљско већ оно што је вечно и небеско" - поручио је Владика Теодосије сабраном верном народу у Манастиру Црна Река. Након Свете Литургије на којој се причестио велики број верника, Владика је благословио славски колач. Игуман Јован са братијом је потом приредио славски ручак. Многи верници из далека пристизали су и после Литургије у Манастир, где се у празничној радости наставило молитвено саборовање до касних поподневних часова. У вечерњим часовима Владика Теодосије је на позив Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија учествовао у традиционалној Петровданској литији у Бијелом Пољу, где се овај празник обележава као слава града. Извор: Телевизија Храм

На празник Рођења светог Јована Крститеља, у манастиру Тресије, одржана је традиционална културна манифестација “Под липама манастира Тресије”. Манифестацији је претходила света архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/tresje07072019.mp3 Епископу су саслуживали: архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић. У литургијском сабрању активно су учествовали верници целог космајског краја, као и учесници ликовне колоније којa je на данашњи празник отворенa у манастиру Тресије. У препуном храму вернима се беседом обратио Епископ Јован говорећи о благодатном рођењу светог Јована Крститеља, његовом светом животу и Цркви Христовој као ризници благодати Божије. Преосвећени Владика је рекао: “Од свог света које је Господ створио и биљног и животињског, највећу одговорност пред Богом и пред људима има човек, човек који је крштен, који је члан Цркве, који је примио благодатне дарове крштењем. Бог је дао човеку творевину да се творевина преко човека спасава, а ми се спасавамо благодаћу Божијом. Човек је најодговорније биће на овоме свету, јер њему је Бог највише дао. “А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити” (Лк 12,48) . Господ је целога Себе дао за човека. Ради човека се оваплотио, ради човека је подносио све муке и невоље које су му људи наносили, и из љубави, према човеку, према људима Господ је све то подносио. Господ нам је дао и Цркву своју преко које се спасавамо. И зато никако не можемо да одвојимо Христа од Цркве или Цркву од Христа. Црква није само грађевина, она је Богочовечанско Тело Христово и сваки крштени човек јесте део тога Тела. Стога и свако од нас сноси одговорност за свакога другог. Зато и свети апостол Павле каже да сви одговарамо за све, и сви за једнога. Оно што Господ од човека тражи јесте да на Његово Богољубље узвратимо човекољубљем. Јер, уколико Богу не будемо прилазили преко човека и човеку не будемо прилазили преко Бога, онда ништа нећемо осетити од благодатних дарова којима нас је Господ обдарио. Господ је човеку оставио природу и подарио разум. Подарио је разум како би човек живео разумно и како би разумно користио време. Џаба нам је све што имамо ако немамо разума, а разум се губи онда када човек потисне Божији разум у себи и превагу да своме разуму. А природу му је дао као књигу која га води у Откровење. Поред Откровења хришћани имају Цркву, заједницу Бога и људи, и зато је наше спасење искључиво и једино у Цркви и кроз Цркву Христову. А Црквом и у Цркви живи се послушношћу, а послушности нема без смирења. Свака Литургија спушта Бога на земљу, и људе са земље уздиже ка небу. И сваки је храм парче неба на земљи. Морамо отворити своје духовне очи како бисмо видели шта се на светој Литургији догађа, а догађа се чудо – Бог шаље Духа Светога на дарове које ми приносимо, освећује и претвара у истинито Тело и Крв Христову, да би ми осветивши се Светим Причешћем осветили и свој ум и своје срце, и да би Светлост Христову коју смо задобили сачували у себи, и да би нам та Светлост светлила како бисмо разлучили светлост од таме и добро од зла. О свему томе говори нам Свето Јеванђеље које смо данас чули и које је веома поучно и садржајно, и да би га човек могао схватити и разумети мора да има чист ум, чисто срце и духовне очи. А чист ум сачуваћемо уколико нам је усмерен само на оно што је добро, односно на Бога. Ако је ум наш усмерен ка Богу, онда је и цело наше биће усмерено ка Богу. Онда ће кроз наше биће струјати благодат Божија и тада је човек растеретио свој ум, али је свој ум у исто време и сабрао да не лута и да не блуди. Стога често у Цркви певамо “Расејани мој ум сабери Господе”. Расејан човек није потпуна личност. Чим смо расејани не можемо ништа добро и исправно учинити. Такође је важно да имамо и чисто срце, јер је чисто срце најомиљенији дом Божији. А треће, такође битно, јесу духовне очи, очи које поседује духован човек. Уколико човек не ради на духовном виду, да духовним видом сагледа Бога, ништа му неће помоћи ни овај телесни вид. Зато и Господ каже у данашњем Јеванђељу: “Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама.” (Мт 6,22-23). И свети Оци нам откривају, када говоре о овој Светлости, да је око душе управо наш ум. Заблагодаримо Господу што нам је дао овај телесни вид, али се и помолимо да нам се отвара духовни вид, јер се само духовним очима види Бог. А Бог се види онолико колико га у себи носимо, колико га у себи осећамо”, закључио је Епископ Јован. Након свете Литургије, под манастирским липама, одржан је програм где се присутнима поздравним речима обратио председник ГО Сопот Живорад Милосављевић, а у самом програму учешћа су узели: драмаска уметница и професорка на Академији лепих уметности Биљана Ђуровић, глумац Александар Лазић, вокални солиста Марија Вучковић с пратњом. Присутнима су се представиле издавачке делатности Библиотеке града Београда и издања општина Младеновац и Сопот, као и Центар за културу Сопот: Ликовна колонија “Тресије-Неменикуће 2019”. Ова манифестација у манастиру Тресије завршава се програмом који ће се, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, одржати у порти цркве неменикућске 12. јула, на Петровдан, а која носи назив “Дани Милована Видаковића”. Извор: Епархија шумадијска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су свети кивоти пећких архиепископа и патријараха живо свједочанство Божјег присуства на овом светом мјесту. „А тамо гдје је Бог присутан, нема никакве земаљске силе која може да то мјесто обесвети и да га уништи. Оно је увијек, као и сам Господ, распето, али увијек изнова даје силу новога васкрсења. Даје је свима онима који су жељни васкрслога Христа и вјечнога и непролазнога Царства Божијега“, казао је Егзарх најсветијег Трона пећкога. Додао је да ту силу Пећка патријаршија даје све до наших времена. „До нашега Светог Патријарха Павла и наше Свете игуманије ове обитељи мати Февроније. Она је најновија светитељка овдје, која се овдје подвизавала, уградила са својим сестрама свој живот у ову светињу и остала до последњег свога издисаја у овој светињи“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети краљ Стефан Дечански био и остао једини истински владар на Косову и Метохији. „Ови наши на власти не би смјели да изгубе из вида да никада краљ са Косова није отишао, него да вјековима овдје господари и влада, и да Косово није мјесто пропасти и нестанка. Тамо гдје је Господ – тамо је снага. Није снага у броју, него је у Господу, у онима који су са Господом, без обзира на број колико их има овдје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеној пећкој схиигуманији Февронији и свим упокојеним монасима и служитељима пећке обитељи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Цркви Светог Саве у Хановеру данас је било посебно свечано. Светом службом Божијом којом је началствовао Преосвећени Епископ диселдорфа и немачке г-дин Григорије завршене су тродневне свечаности којима су у овом граду обележена два значајна јубилеја: пола века постојања Епархије немачке и 8 векова аутокефалности Српске православне цркве. На самом крају Литургије, Владика Григорије упутио је речи благодарности др Томасу Бремеру, професору католичког теолошког факултета у Минстеру, на свесрдној помоћи и братској љубави коју је показао према нашој Цркви у Немачкој у више наврата, као и сада приликом организовања Симпосиона који је дан раније одржан у црквеном центру Свети Сава. "Хвала, ја вам се свима захваљујем, за мене је велика част што сам могао нешто да допринесем Симпосиону који смо имали јуче овде у овом центру. Потрудићу се да останем повезан са вама као што сам био и до сада" - рекао је професор Бремер. На одушевљење свих Фолклорно друштво "Србија" из Хановера одиграло је неколико српских традиционалних игара и додатно увеселило срца сабраног верног народа. Извор: Телевизија Храм

Звучни запис беседе у Недељу Свих Светих јеромонаха Петра (Драгојловића) игумана манастира Пиносава:

У Светом јеванђељу по Матеју, зачалу 38, Господ Христос даје упутства како би требало да живимо на земљи, односно опомене како ће се Отац небески према нама одредити у зависности од тога колико смо у складу са њима живели. Слушаоцима Радија Источник поуке ове приче објаснио је протојереј – ставрофор Тома Павловић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице, који је ове године прославио вредан јубилеј – 40 година свештеничке службе. Извор: Радио Источник

Тројичиндан је данас молитвено прослављен у цркви Свете Текле у Даниловграду. Сабране вјернике је на Светој литургији ријечима тројичинданске бесједе поучио надлежни парох свештеник Жељко Ћалић. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 9. јуна, са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Након прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио сабранима ријечима архипастирске бесједе којом је подсјетио да на овај свети празник – дан Христовог Васкрсења прослављамо и све Свете Оце у којима се Бог прославио, прослављамо Бога отаца наших који се прославио у Сину Свом јединородном, кога је прославио Син Његов и који је ту славу Своју предао Својим ученицима – Цркви Својој. „Прослављамо Бога Оца у Сину јединородном који Га је прославио, а прослављамо и Сина у онима који су Њега прославили и преко којих се Он прославио – Свете Божије људе, јер наш Бог није неки непознати, далеки, него Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог отаца наших – Светих Божјих људи.“ Широм свијета много је оних којима се Господ прославио и који су Господа прославили, казао је владика и нагласио да је књига живота препуна њихових имена и да је само један мали број њих записан у црквеном календару, уз подсјећање да данас прослављамо Светога мученика Епископа сардијског Терапонта, Свету мученицу Теодору и Дидима. Високопреосвећени је са присутнима подијелио радост и утиске са пута из свете земље Сирије и Либана, гдје је са Његовом светошћу нашим Патријархом српским г. Иринејем боравио, од 31. маја до 8. јуна. Тамо су ходили оном стазом којом је ходио апостол Павле. „Имали смо ту радост да ходимо тим путем којим је он ходио а који је сачуван до наших времена, пут који је водио древној цркви посвећеној Светом Јовану Крститељу, тробродној базилици из 4. вијека која је послије 8. вијека претворена у џамију“, рекао је Митрополит Амфилохије. Објаснио је да се у њој чувала глава Светог Јована Крститеља и да су Турци, муслимани, када су цркву претворили у џамију хтјели да униште његову лобању. Међутим из ње је почела да тече крв, што их је уплашило, те нијесу уништили лобању него су направили капелу око ње која и данас постоји и у њој се чува глава Светог Јована Крститеља: „Црква је претворена у џамију, али и данас она изгледа као црква, тробродна базилика са свим оним својствима византијских храмова тога времена. Велика светиња на том путу којим је ходио Свети апостол Павле који је обилазио земље и градове, трудио се и проповједао у име Христово и многе привео Цркви Божијој, и он и његови ученици, до наших времена.“ Говорећи о тим светим стопама којим су ходили ових дана у Сирији и Либану, Високопреосвећени Митрополит је са посебном емоцијом истакао да је та дивна и чудесна Црква Божија, која је трпјела страховита страдања кроз сву историју, дала велике учитеље Цркве Божије: Светога Јована Златоустога, чија се Литургија служи широм свијета, Светог Григорија Богослова, тајнезналца, боговидца, истинског и правог богослова, који је оно што је писао и говорио о Богу радио на основу искуства, виђања самога Бога, Светога Василија Великога, Григорија Нисијскога, Свету великомученицу Теклу и многе друге дивне свете Божије људе. Присјетио се Митрополит да су обишли и мјесто гдје се Света Текла подвизавала, а гдје је данас велики манастир, који је уништаван и у ово вријеме савремених несрећа од стране безбожника који стварају тзв. исламску државу. „Ту постоји једна стијена која је спасила Свету Теклу. Наиме, када је била гоњена и мучена стијена се отворила тако да је Света Текла прошла. И дан-данас имате утисак да ће ти дијелови стијене да се споје.“ Његова светост Патријарх српски г. Иринеј и часно посланство Српске православне цркве обишли су и друге велике светиње широм Сирије и Либана, многе од њих су кроз историју претворене у џамије, али су сачувале своју душу, а друге су кроз вјекове рушене и обнављане, и данас поново обновљене. Нестајало је монаштво у тим манастирима, али се обнављало, нарочито се обновило половином прошлога вијека, од 1950. године, бесједио је владика данас сабранима у Цетињском манастиру и заблагодарио Његовом блаженству Патријарху антиохијском и свег Истока г. Јовану који им је током боравка у Сирији и Либану био домаћин. Посјетили смо дивна и чудесна мјеста гдје су живјели и подвизавали се Свети Божији људи, гдје је ходио Свети апостол Павле и други апостоли, сви они у којима се Господ прославио и који су Господа прославили, рекао је владика и појаснио да зато у ове дане када прослављамо Христово Вазнесење и припремамо се да прославимо Тројичиндан – Силазак Духа Светога на свети ученике и апостоле, прослављамо све Свете кроз које се Бог прославио и који су Бога прославили од прастарих до наших времена. „Диван је Господ у светима својим и дивна је вјера којој нас је научио. Дивне су оне стопе Његове којима је Он ходио и стопе оних који су Њега слиједили и који су за Њим ходили кроз вјекове. Зато прослављамо Господа који се прославио у Христу Сину Своме јединородноме, који се прославио и прославља у Цркви Својој кроз вјекове у светим изабраницима Својим, Светим оцима нашим“, поручио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У четвртак, 24.маја/6. јуна 2019. године, житељи богоспасаваног града Новог Сада, торжествено су прославили празник Вазнесења Господњег. Евхаристијским сабрањем у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је, између осталог, рекао: Смисао сваког нашег празника, на најкраћи и најсажетији начин изражава његов назив, затим, одељци из текста Светог Писма који се читају за празник, као и богослужбене химне које се поју за празник, помажући нам да празник разумемо не као неку далеку прошлост, него као догађај који је од суштинског значаја за наше спасење. Сви су дани, дани спасења, али данашњи то јесте посебно, а то нам сведочи и кондак Празника Спасовдана. Господ се видљиво одвојио од нас, али притом говори Светим апостолима, а преко њих и свима нама, да и поред тога остаје са свима нама до свршетка века. Извршивши домострој спасења, Он се вазноси на небо и из тог разлога данашњи Празник јесте Спаситељев дан. Господ својим Вазнесењем спасава и прославља људску природу, а и природу сваког од нас, у оној мери колико ми то желимо, односно, колико смо спремни да му служимо... После заамвоне молитве извршен је опход око светог храма, а владика мохачки господин Исихије је, по устаљеном правилу Цркве, прочитао молитве и благословио ново класје пшенице. Извор: Епархија бачка

На празник Вазнесења Господњег, на Спасовдан, 6. јуна 2019. године, са почетком у 8 часова, прослављена је литургијски храмовна слава цркве Вазнесења Господњег у Подгорици. Светом Литургијом началствовао је старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, протојереј - ставрофор Драган Митровић, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, јеромоноха Јована Шљиванчанина-сабрата манастира Стањевићи, као и протојерејâ: Миладина Кнежевића, Предрага Шћепановића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. https://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 045.m4a У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио својом пастирском бесједом протојереј Предраг Шћепановић. Он се у првом дијелу својег пастирског обраћања осврнуо на саму суштину празника Вазнесења Господњег, будући да се сва вазнесењем Господњим вазнијела и цјелокупна пала и трулежна људска природа: ,,До доласка Бога у овај свијет свуда око нас се осјећао мирис смрти, трулежности, пролазности. Са доласком Господњим, све се мијења. Највећи потрес Неба и Земље учинио је Господ својом спаситељском мисијом у овај свијет. И данас када смо прочитали у Светом Јеванђељу да се Господ вазноси на небо, ми показујемо тиме да се наша пала људска природа која је била склона смрти, трулежности, пролазности вазнијела на небо. Велики је овај данашњи празник. Ово је празник када се радују Небо и Земља и када се радују о и који свим срцем славе Господа." ,,Господ нам је донио оно што нам је најпотребније, а то је мир. И данашње јеванђеље тако почиње, са Христовим ријечима: Мир вам! Мир је стање анђела и стање будућег вијека. То је стање тако потребно савременом човјеку обремењеном бригама, болестима, тугом, депресијом. Зато, ако нам је ишта потребно у овом метњжном свијету то је мир. Али, истински мир, мир који силази са Неба." - подсјетио је он. Отац Предраг је указао и на то да је истинско и право чудо то што је људска природа која је била препуштена ропству гријеха и смрти, обремењена Адамовим гријехом вазнесена, добивши усиновљење: ,,Просто Христовим доласком у овај свијет и Небо и Земља су постали једно. И ова Света Литургија коју смо служили данас на Спасовдан је Литургија Неба и Земље. Господ је узевши нашу природу, њу и уздигао, самим тим што је смео да десене стране Бога Оца. То што је Господ изишао и уздигао се на Небо није за Њега никакво чудо. Али, да је људска природа која је била презрена и обремењена Адамовим гријехом смрћу и трулежношћу, да се она вазнијела на Небо е то је радост над радостима и чудо над чудима." Он је такође подсјетио и на неславна времена, када је и ова црква Вазнесења у Подгорици била запуштена и погажена, као што је то био случај и са срцима и душама људи, што се управо промијенило доласком лаика, а доцније свештеника Драгана Митровића, који је ову светињу својим трудом и преданошћу обновио и заневјестио: ,,Овај празник је радост (овог) дома Спасовог (Христовог). Ова црква је била једно вријеме запуштена. Сви ви мало старији знате како је ова црква била понижена, када је овдје било погажено вазнесење у срцима и душама људи. Али, Богу хвала, трудом нашег старјешине, протојереја-ставрофора Драгана Митровића, који је најприје као лаик, а онда као свештенослужитељ, а сад као старјешина и крстоносни протојереј овај храм је заневјестио." ,,Морам рећи данас, да је овај храм мали, храм Вазнесења Господњег родио овај велики Саборни храм. Зато, хајде да не заборављамо овај дом Спасов, да знамо да је из овога малога храма, ове мале литургијске заједнице, на чијем челу је био отац Драган Митровић и који сада предстоји пред свештеним братством изникла ова данас велика заједница у Саборном храму Христовог Васкрсења. Зато је овај дом Спасов, дом свију нас, а да су Небо и Царство Небеско оно чиме треба да живимо." - закључио је тиме своје пастиеско обраћање протојереј Предраг Шћепановић. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступио је и присајединио се већи број сабраних, а након Светог Причешћа, у славску литију са трократним опходом око цркве кренуло је свештенство са вјерним народом, у чијем прикључку је освештан и пререзан славски колач. Том приликом многобројно сабраном вјерном народу обратио се и протојереј Бранко Вујачић који је пожелио свима срећан и благословен празник и срећну славу овог Храма, али је и нагласио да је ова мала црква за многе бања преображења, бања рођења, будући да су се многи управо у њој духовно родили, долазећи на богослужења и учествујући у црквеном животу. Он је такође заблагодарио и јеромонаху Јовану сабрату манастира Стањевићи што је дошао на славу и својим саслуживањем увеличао то евхаристијско сабрање, будући да је и он један од оних који су управо своје прве кораке у духовном узрастању начинили у храму Вазнесења Господњег. Овогодишњи домаћин и кум храмовне славе господин Никола Вучковић са породицом, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом кумство за следећу годину примио је Јован Митровић са супругом Весном. Евхаристијско сабрање и заједничарење у торжественом прослављању празника Вазнесења Господњег настављено је за славском трпезом љубави. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици

Из беседе о. Илије Ромића, старешине Храма св. Кирила и Методија у Нирнбергу У име Оца, Сина и Светога Духа, драги људи нека је благословено ово наше сабрање,када још увек траје васкршња радост у овој недељи која се зове Недеља слепога, по овој јеванђељској причи коју смо малочас чули. Наиме, на почетку јеванђељске приче, Господ Исус Христос и његови ученици пролазећи кроз неку улицу наишли су на слепог човека, па су апостоли заправо били ти који су први скренули пажњу на овог човека са оним ,,трик“ питањем: ,,Рави, ко сагреши он или родитељи његови, те се роди слијеп? (Јн 9,2) “. Ако ћемо бити искрени са собом и ми се тако често питамо када сретнемо неког убогог човека који је на некаквим мукама, па помислимо отприлике : како ли се овај замерио небу и земљи, те овако пати и страда? Међутим, Господ Исус Христос да ли због тога што је савршени Бог и савршени човек, одговара : ни он не сагрјеши нити родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (Јн 9,3). Дакле, Христос нам јасно даје до знања да он ,,таквим очима“ какве ми имамо и које на такав начин користимо, не гледа на људе и на свет. Грех и грешност, није оно ,,примарно“ што Христос види у човеку. И тада се дешава једно ново стварање. Као што некада Бог од праха земаљскога ствара Адама-првог човека, тако Христос својом пљувачком и блатом враћа вид овом човеку (Јн 9,6). Да ово јеванђељско казивање није тек тако некаква бајка, како се данас каже са ,,хепи ендом“ већ је реална прича као што је и овај наш живот реалан, па како то обично бива у животу, појављују се фарисеји да све покваре. Историјски гледано, фарисеји су били једна група екстремних Јевреја,који су унаоколо ишли држећи под мишком Тору-Мојсијев закон и тражили само како коме да се упетљају у живот, да га брже боље осуде и прогласе за грешника и отпадника од свега божанског , позивајући се при том на Мојсија и на тзв. ,,халаху“ а то је духовна традиција која почива на ауторитету њихових старих, отаца, предака итд. Фигуративно речено, фарисеји се гледали само како ће коме ископати очи и у главу му ставити своје очи, да тим њиховим очима дужни су да гледају на божанске списе, људе и свет. Не дај Боже, да погледаш нешто својим оком, одмах следи казна и суд,на послетку и глава да се изгуби. Међутим, кад су видели овај случај, увидели су брзо да су немоћни и да не могу себи никако објаснити чињеницу како човек који је од рођења слеп може у једном трену прогледати, па су позвали његове ,,старе“ тј.његове родитеље да прочачкају историју и испитају чињенице. На послетку када није ишло, дошло се до очекиваног решења, Онај који му је вратио вид и за којег се не зна откуда је (Јн 9,30) он је засигурно грешник и још горе учинио је то у суботу (Јн 9,16), прекршивши тако Мојсијев Закон! Драги људи, изгледа да у животу постоје два пута: пут Исуса Христа и Његове љубави и пут закона и правила тј. пут фарисеја. На овом првом путу увек и на сваком месту, у сваком човеку и у свим догађајима и стварима око себе, гледаћеш лик Господа Исуса Христа. А на другом путу, увек, на сваком месту,у свим људима,стварима и догађајима, видећеш ,,грех, грешке, грешност, мрак“. Да се не лажемо, очас посла сви се нађемо на овом другом путу. Интересанто је да овај слепац није поставио Исусу Христу питање : Господе, зашто сам је слеп, због мојих или родитељских грехова, него то питање постављају апостоли! Прошле године, у минхенској Цркви пришла ми је једна Гркиња са својом кћерком. Кћер, жена од неких тридесетак година на тешким мукама. Шта је било? Живела је у Франкфурту са неким нашим Србином, младићем који је скренуо са разумног пута, пожелео као многи данас да постане славан и богат преко ноћи, па је почео да ,,дилује“ дрогу. Сваки пут кад је ова млада Гркиња молила да престане и да се загледа у себе и види куд иде, он ју је злостављао. Толико удараца у главу јој је задао, да јој је оштетио мозак. Данас болује од маничне депресије и има честе нападе епилепсије. А њена мајка на све то каже: ,,Све је добро. Све је то нама дао Исус Христос.Проћи ће то“. Не каже : ,,Дао Бог или то је наш Крст. Него јасно и гласно: То је нама Господ Исус Христос дао“. Она и у томе види Христа, па је и то добро. Дај Боже да и ми тако прогледамо, да свуда и у сваком трену видимо лик Господа Исуса Христа! Зато, било би добро да кренемо одавде, са овог места. Знате, када су апостоли чули да је Господ Исус Христос васкрсао било им је тешко да у то поверују, јер су хтели да га виде. Једном приликом када се Господ још није вазнео на небо, били су на Литургији, причестили се и видели Господа Христа ту са њима на Литргији, јер им се ,,отворише очи и познаше га (види: Лк 12-35) “. Зато и ми певамо сваки пут када се причешћујемо ,,приђите и видите како је благ Господ“. Господ Исус Христос нас није напустио,него је ту са нама У Цркви, на Литургији. Зато људи, заволимо Господа Исуса Христа! А љубав, између осталог, подразумева и чежњу, чежњу да некога видиш и непрекидно гледаш. Ко је тај који воли своје дете, па каже : ,,доста ми је да га видим пар пута годишње и то је то“. Или, када човек воли неку своју жену па јој каже : ,,волим те, али строго пази можемо само пар пута да се видимо“. То би била нека наша ,,православна халаха“. Исто тако ми као да говоримо Господу Исусу Христу: ,,волим Те, али желим само да Те видим једном током божићног поста и два пута током васкршег поста“. То није љубав! Да нам Господ да чежњу да га видимо, волимо и да се Њиме причeшћујемо сада , увек и у векове векова. Амин! Христос васкрсе!

Мисија Цркве Христове и мисионарење била је основна тема ове емисије у којој је веома надахнуто и са пуно љубави и пажње говорио протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма св. Александра Невског на Дорћолу. "Господ Исус Христос је непревазиђени мисионар и наш узор у мисионарењу" указује на почетку о. Вајо и додаје да и ми данас, попут Христових ученика онда, морамо да послушамо заповест Господњу и проповедамо Реч Божију. Питамо како свако од нас може да мисионари, коме су намењени Разговори о вери у храму на Дорћолу и у које се све активности можемо укључити при овом храму. "Љубав Христова, ако смо је усвојили, сама проговара из нас", каже о. Вајо Јовић. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/27.05.19 - Rec pastira o. Vajo Jovic - fajl za stranicu.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Поводом прославе Празника над празницима, на Васкрсни уторак, 30. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је служио Божанску Литургију у храму у Новом Прибоју, посвећеном Празнику Христове Свепобеде. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/04/Priboj-Vaskrsni-Utorak.mp3 Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски; протојереј-ставрофор Ранко Милинчић, старешина храма Светог Великомученика Лазара у Старом Прибоју; протојереј Спасоја Вујанић, парох новоприбојски; протођакон Никола Перковић и ђакон Мирослав Николић из Архиепископије београдско-карловачке. Пројављујући јединство Цркве у Евхаристији и у Епископу верни народ Прибоја се сабрао на овом евхаристијском сабрању учествујући у псалмима, химнама и песмама духовним, радујући се у Васкрслом Христу и наслађујући се Пречасним Тајнама, Телом и Крвљу Васкрслог Господа Свепобедитеља, јер ће тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Беседећи о значају Васкрса, Владика је рекао да је Господ својим васкрсењем учинио велику промену у животу људском, створио нови однос човека према чиниоцима живота, другачију позицију на животном пољу и ратишту, успоставио другачији однос снага: – Господ је дошао да све што је било искварено поправи, и да нас постави способнијима и бољима. Он је обукао нашу природу, наш састав, и то подигао из мртвих, ово тело и ову душу, и то оживотворио. Повео је нас путем победничким и остао је и даље трајно наш предводитељ, и дао нам могућност да непрестано кушамо од те мудрости, од тог начина живота, од те снаге, од те победе. Зато смо и дошли у овај свети храм и причестили се Његовом победом, Његовим Телом и Крвљу и остајемо трајно у заједници са Њим живим. Две ствари су основне после Његове победе: прва је ова коју поменусмо, да смо јачи о односу на чиниоце живота и да можемо бити успешни, а друга је та да је Господ дао заповест да непрестано примењујемо у животу Његове принципе, Његове прописе, и да кроз то показујемо те нове плодове живота. А Његови принципи су љубав, доброта. По томе ће видети да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, тако говори Господ. У беседи Владика се осврнуо на одржани први Васкршњи базар у порти храма на Васкрс, истакавши са поносом успех прибојске црквене заједнице а посебно њених млађих чланова и њихово угледање на Христа и разумевање Његове заповести о љубави јер су својим трудом и пожртвованошћу успели да прикупе новчана средства која су опредељена у хуманитарне сврхе. Након одслужене Литургије, Епископ је са свештеницима и представницима основних школа из Прибоја посетио Друштво за церебралну и дечију парализу и Удружење за помоћ ментално и недовољно развијеним особама у овом граду и уручио новчану помоћ прикупљену на Васкршњем базару. Извор: Епархија милешевска

Настављајући радост Васкрсења Христовог, на Васкрсни понедељак, 29. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/04/Pljevlja-Ponedeljak.mp3 Саслуживали су настојатељ Светотројичког пљеваљског манастира о. Владислав, настојатељ Светоархангелске обитељи у Ђурђевића Тари о. Зосима и протођакон Никола Перковић. Сабраном верном народу Епископ Атанасије је у надахнутој беседи предочио и појаснио због чега, и због кога је Господ наш Исус Христос дошао међу нас и претрпео све оно што је доживео, управо од нас, људи: – Он је управо зато и дошао, да би све ово што обремењује нас, што нас саплиће, што нас оптерећује, да би све то Он раскидао, да би учинио проходним све наше животне путеве. Он је чак сишао и у гроб, да и тамо пропути, да и смрт размакне њене ланце, да их Он покида, и да учини да се може вечно живети. – Господ Исус Христос је обновитељ, учитељ и предводитељ живота. Он је и помагач, Он подиже палога. Сваког оног палог, који се Њему обрати за помоћ Он подиже. Поучава свакога ко се Њему обрати да буде поучен. Све што имамо, све добро, све светло, све имамо од Господа Христа, учитеља, победитеља и предводитеља – беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је на Велику суботу, 27. априла 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану, уз саслужење свештеника и ђакона и појање хора ове цркве. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/27.04.19 Patrijarh Markova crkva V subota.mp3 У надахнутој беседи после свете Литургије, Патријарх је указао да се "све што су пророци говорили испунило, а што тек да кажемо за оно што је Господ рекао а што ће се до последње јоте испунити"? "Христос је на земљу дошао да оснује Цркву своју - живу Цркву у којој борави живи Дух Свети", рекао је Свјатјејши. Страдање Христово није било по немоћи Његовој или по вољи људској, већ по вољи Божијој, да принесе тело своје као жртву за искупљење и опроштење свих грехова наших, подсетио је Патријарх Иринеј. "Није добро што заборављамо важне догађаје из нашег духовног живота" рекао је Патријарх Иринеј говорећи о мањем броју верника у светим храмовима, у овим важним и великим данима. "Нема веће трагедије наше, него да своју судбину и свој животни пут узимамо у своје руке" каже Свјатјејши и истиче да је "наша снага у Богу". Извор: Радио Слово љубве