Претражи Живе Речи Утехе

У недељу 25. јула 2021. године, на празник Чудотворне иконе Богородице Тројеручице а поводом обележавања 81. годишњице освећења храма Светог Георгија у Бору, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у борској цркви. На светој служби уз Епископа су слижили протојереји-ставрофори Лука Јовић, Петар Поповић, Славко Јоцић, Нико Туфегџић, Душан Ћирић, протојереји Ратко Тобић и Саша Степановић, протонамесници Радоје Мијовић и Самоило Шергић, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Звучни запис беседе По завршетку Литургије старешина борског храма протонамесник Радоје Мијовић уручио је дарове Епископу тимочком и бившим борским паросима који су овом приликом саслуживали Епископу. Владика Иларион је у својој беседи пожелео свима молитвену помоћ Пресвете Богородице Тројеручице и Њену заштиту од сваког искушења и зла. Да бисмо то завредили, владика напомиње да је потребно да имамо чврсту и непоколебљиву веру удружену са покајањем које мора бити и на личном и на колективном нивоу. Господ неће оставити народ свој без потврде свог присуства. Он неће оставити ниједну душу која вапи за спасењем без Царства небеског, закључио је Преосвећени Епископ и заблагодарио свима на лепом молитвеном сабрању и добијеним даровима. Извор: Епархија тимочка / Радио Светигора

У четврту недеље по Духовима, 18. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви у Београду. Саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и јерођакон Еразмо (Бранковски). „Данашње Јеванђеље нам говори о вери, дубоком смирењу и милостивом срцу,“ истакао је епископ Јеротеј тумачећи прочитано јеванђелско зачало. „Римски центурион, о коме се говори у Јеванђељу очигледно је био добар човек и то видимо из неколико примера. То видимо из речи самог капетана римског који каже да зна шта значи наредити неком и нешто рећи, јер су сви војници трчали да испуне његово наређење. У тим речима видимо да је он био добар човек, па су стога и војници с љубављу испуњавали његове наредбе. Уз то да је био добар човек види се и према његовом односу према његовом слузи који је највероватније био исто његов војник. Капетан је на све могуће начине покушао да нађе лек свом слузи и онда је чуо да постоји један необичан човек пророк, Исус из Назарета, који проповеда Јеванђеље о Царству Божјем и који изгони демоне из људи и исцељује сваку болест и недуг“. „Чувши речи Христове капетан је поверовао да му Он може помоћи, јер је био добар човек, а та његова доброта и смирење су били плодно тло за веру. Разговог Господа и капетана је био кратак, обичан, али нимало једноставан. Са једне стране стајао је капетан римске војске која је била окупаторска, а са друге стране, стајао је Исус из Назарета, припадник јеврејског народа који је трпео страшна страдања од римског окупатора. Али капетан, уверен у чуда која је Господ Христос чинио, прилази и једноставно моли за помоћ. И Господ, иако је то био Римљанин, одмах му је одговорио: „Ја ћу доћи и исцелићу га“. Није га питао ни за каве детаље, није га питао ни ко је ни шта је. Он је једноставно прозрео у душу тог човека, у његову бол и хтео је да му помогне. А капетан, као један дубоко смирени човек, и као што обично смирени реагују, када их посети благодат Божја, они постају још смиренији. Још се више смиравају до праха и пепела. И тај незнабожац Римљанин говори Господу, поред толиких Јевреја: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш. Него само реци реч и оздравиће слуга мој“. То је било и помало скандалозно за тадашњи свет, јер се незнабошци и Јевреји нису дружили, а поготово нису улазили једни другима у домове. Господ Христос је кроз тај дијалог са римским капетаном приказао окупљеним Јеврејима поуку о вери: „Не само да је то дубока вера, него да такву веру није имао ни праотац Јаков, кога је прозвао Израиљ“. „Ова јеванђелска прича је дубоко поучна јер ми смо, у ствари, синови тог Царства о којима Господ говори. Јер и ми, као и Јевреји, сваки дан живимо у Цркви, али да ли својом вером одговарамо на та чуда? Видимо да постоје и многи међу нама, људи обични, невидљиви, који имају веру овога капетана. Постоје чак и људи друге вере, људи атеисти, којима због њихове љубави и њиховог смирења Господ открива тајне Божје и чини чуда над њима. Увек треба да се угледамо на чудесан пример овога капетана да бисмо са њим и свим другим праведницима и светитељима били за Трпезом Господњом у Царству Божјем, поручио је владика Јеротеј. Свету Литургију својим појањем улепшало је Прво београдско певачко друштво којим је дириговала гђа Светлана Вилић. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је Светом архијерејском Литургијом, у недељу 20. јуна 2021. године, на празник Духова или Педесетнице, у Цркви Свете Тројице у Сремчици. Том приликом Његовој Светости Патријарху Порфирију саслуживао је јеромонах Сава (Бундало), иначе изабрани викарни Епископ марчански, са свештенством АЕМ. Након Свете Литургије, Патријарх Порфирије је служио Чин призива Светог Духа, а потом је пререзао славски колач са свештенством и верним народом након чега је предводио литију око Храма. Патријарх Порфирије је беседећи о празнику Духова, који данас прослављамо, рекао да је то педесети дан од славног Васкрсења Христовог. „Васкрсења којег ми називамо и Пасхом преласком из пролазности у непролазност, из смрти у живот“, рекао је Патријарх Порфирије и додао да су тако некада и они који су припадали Изабраном народу избегавши из ропства египатског дошли на гору Синај и у педесети дан добили таблице на којима је писала воља Божија. Исто тако се у педесети дан по Васкрсењу Христовом у Јерусалиму сакупило мноштво различитих људи, појаснио је Патријарх Порфирије указујући да су ти људи говорили различитим језицима: „Јер различити језици, смућења међу људима, немогућност да се разумеју, јесте последица греха“. „И ми данас живимо у времену неразумевања, у времену помућених језика, у времену борбе да се влада језиком, да се ствара језик“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да смо: „ми сведоци употребе језика, не да би он био спона међу људима, не да би он премошћавао разлике међу људима, не да би лечио људе, не да би кроз језик ми једни другима били лек“. „Језиком смо се ових дана суочили са догађајем који хоће да поларизује, да удаљује, да дели“, истакао је Патријарх Порфирије указујући да је „реч о ономе што се десило у Црној Гори“. „Они који су на крилима и у снази Митрополита Амфилохија дошли на место да граде мостове, да отупе оштрице, да зближе људе независно од тога ко ком народу припада и на који начин се моли Богу. Они су изневерили поверење Митрополита, изневерили су самим тим и благодат Божију и ставили се у службу сила овога света, које постоје само и искључиво на поларизацијама“ истакао је Патријарх Порфирије. „Ми подржавамо да сваки народ има своју државу, у томе видимо благослов, израз слободе, у томе видимо могућност да свако свој посебан специфичан дар развија, да га умножава, да кроз тај дар буде препознатљив другоме и да кроз тај дар дарује себе другоме и да кроз тај дар прима у своје наручје другога“, рекао је, између осталог Патријарх Порфирије додавши да су: „они, који су испливали на једрима молитве, на снази Митрополита Амфилохија, у атмосфери Цркве, да би то што је Црква, да би то што ми данас славимо сведочили и борили се за то, а не измишљали дефиниције и појмове.“ „Језици постоје као дар Божији, појмови постоје, дефиницеје постоје да бисмо се једни другима приближили“, наставио је Патријарх Порфирије, појашњавајући да је и сам безброј пута био на разним стратиштима: „На местима где су на најужасиније начине страдали људи, огроман број људи. И никада се нисам бавио бројкама, никада нисам лицитирао жртвама. Не мало пута био сам заједно са Митрополитом Амфилохијем на таквим местима. И никада се нисмо бавили математиком и бројевима. Никада се нисмо бавили ни тим ко је први почео, ко је више крив, ко је више нанео зла. Јер сам био свестан да се налазим на местима манифестације зла. И да без обзира ко су жртве, да ли припадају овом или оном народу, овој или оној вери достојне су најдубљег поштовања и најснажније молитве. Те жртве где год да су, места на којима сам био, од Јасеновца, Јадовна до Пага, у мени су будила само снагу и спремност да учиним све да сведочим Јеванђеље Христово. То и ви данас радите. А људи који су чинили злодела, било где и било коме, исписали су се из људи, исписали су се из сваког народа. Они не припадају људскоме роду. Нека Бог буде милостив и њима.“ Говорећи колико је дефинисање злочина погрешно Патријарх Порфирије је истакао: „Никада нисам ни помислио да дам дефиницију, заједно са Митрополитом Амфилохијем, како се зове то што су злочинци учинили невиним жртвама. Знајући да управо то што пошто-пото хоћемо дефиниције, које не говоре суштини онога што се ту десило, о страшној манифестацији зла и о ужасној потреби свакога човека да се каје, да тражи опроштај и да прашта. Никада, дакле, ни на једном месту, заједно са Митрополитом Амфилохијем, заједно са многим свештеницима и верним народом из Црне Горе, то нисмо чинили, зато што знамо да је језик дат да продремо до срца једни других. На Духове Апостоли говоре на једном језику, а сви их разумеју на свом језику. Јер они говоре језиком љубави, језиком Духа Светога, језиком праштања, а не језиком који диже Кинеске, Берлинске и сваке друге зидове међу браћом.“ „Нека Господ, молитвама Митрополита Амфилохија, молитвама нашег Патријарха Иринеја и молитвама свих светих из Црне Горе, Србије и читаве васељене умудри немудре да знају да су замалена ту где су. И сви смо замалена ту где смо. И да нам ваља дати одговор на поверење које смо добили“ закључио је, на крају, Патријарх Порфирије истичући да је: „Бог љубав, Бог прихвата сваког човека, али Бог је и педагог и ако изневеравамо поверење може нас поучити тамо где се најмање надамо“. Извор: Радио Слово љубве

Из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на Спасовданској литији, 10. јун 2021. године -Данас је Бог, Син Божји, узневши се на Небо, заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. И ми смо испуњени данас тим сазнањем, испуњени слављењем Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на тварну природу и токове у њој, то је поглед на своје постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа. На смисао свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света, на смисао када се налазимо на крсту, када пролазимо искушења. -Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао. Господ је нас обезграничио, ми смо у Њему постали без почетка и краја, неограничени. И зато у нашој близини има места за свакога. Али не само у блиизини, у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним. А он је нас спустио на груди Христове. -Родитељи, волите своју децу, немојте само да им испуњавате жеље како вас не би болела глава од њихових несташлука. Децо слушајте своје родитеље, служите им нарочито кад постану стари. Не заборавите сузу мајчину и зној очев. Немојте говорити има времена за то. Има времена за све друго, а и за то је мало времена увек. -Верујем да ћете и ви бити радосни овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће игуман манастира Хиландара отац Методије и игуман манастира Студенице отац Тихон. Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет, да нам Бог да што више молитвеника - јер духовно здравље једног народа мери се по броју монаха у том народу - да се моле да овај град увек, да као што Београд у грбу има отворену капију, вазда има не само отворене капије него и отворена срца и душе, да се сви који дођу у овај град осете као домаћи и да сви људи независно како се моле, ком народу припадају осете не само да су добродошли него да су наша браћа. Извор: Инфо-служба СПЦ

Четврте недеље по Васкрсу, која се назива и Раслабљеног, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Св. Апостола Петра и Павла у Топчидеру. Звучни запис беседе Поучавајући верни народ и свештенство о прочитаном зачалу Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије је указао да нам Црква у данашњој недељи открива још једну димензију личног односа са Господом Христом. Чули смо из Јеванђеља о једној драматичној сцени која се десила у бањи Витезди напоменуо је Патријарх Порфирије додајући да у њој видимо две димензије. „Ако је неко тридесет година болестан и тражи помоћ, а нема нико да му помогне, биће да је и сам томе допринео. Независно од разлога због којих је доспео у болест“, рекао је Патријарх Порфирије додавши: „Колико људи око себе имамо који имају неке немоћи, имају неки проблем, али им се не може помоћи?“ „Заправо они су такви у односу на себе, али и све око себе, да људе одгоне од себе,“ указао је Патријарх Порфирије позивајући се на речи блажене успомене Патријарха Павла: ,Бог ће помоћи ако има коме.ʼ Често и ми се нађемо у ситуацији констатујући да нам ни од куда нема помоћи, да су нас сви презрели, да нас сви одбацују. А може бити да ако и има оних који са нама саосећају, који хоће да нам помогну, да нам изађу у сусрет да немају коме. Да смо ми до те мере испуњени егоизмом, гневом, осуђивањем, свим другим страстима, које нису ништа друго до мрак навучен на очи наше душе и навучен на наш ум до те мере постајемо апсолутно и потпуно слепи да не видимо зрак светлости који несумњиво увек постоји. И засигурно постоје и људи у нашој околини, понекад можда и незнани, који у најмању руку имају саосећања са нама“. Поред овог аспекта данашње Јеванђељске приче, постоји и онај други аспект који је заправо и главни у целој причи, појаснио је Патријарх Порфирије истичући да је главна тема данашње приче се састоји у још једној димензији да би благодат Божија била активна и видљива у нашим животима. Суштина данашње приче се види у Господњем питању, које је у најмању руку непристојно: „Да ли хоћеш здрав да будеш?“. Тим речима Господ иде много даље од обичног разговора, рекао је Патријарх Порфирије додајући: „Он хоће да пробуди оно што је важно у души тог болесног човека, као што хоће да пробуди у души сваког од нас, оно што је важно и неопходно, да и сами учествујемо у своме оздрављењу и исцељењу у крајњој линији у своме духовном расту“. Патријарху Порфирију саслуживали су протојереји Стеван Стевановић и Милан Цветић, јереј Владимир Марковић, јеромонах Сава (Бундало), ђакони Радомир Врућинић и Ненад Идризовић и чтечеви Андреј Јелић, Павле Јовановић, Симеон и Василије Ковачевић. Извор: Радио Слово љубве

Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Српски Сион, Епархије сремске. Разговор водила новинар Мирјана Босић. Звучни запис разговора ФИНАЛНА-ВЕРЗИЈА-Интервју-за-Васкрс-Бранислав-Илић.pdf Христос Васкрсе! Драга браћо и сестре, поштовани слушаоци Радија Епархије сремске „Српски Сион“ честитам Вам Празник над празницима – Христово славно Васкрсење, у којем се налази смисао свеколиког живота! Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после распећа Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави!ˮ Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова. Гост наше данашње, специјалне емисије, посвећене дану Христовог Васкрсења, је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима. Када сам размишљала о овој емисији и брату Браниславу, прва мисао која се јавила односила се на љубав према ближњем и на срце које се отвара за нашег ближњег, а самим тим и за Господа, јер Бог и не тражи да му платимо улазницу за вечни живот, већ нам га даје на дар управо преко тог отвореног срца. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Зато, још једном, драги Браниславе, хвала Вам што сте отворили Ваше срце за нас. Добро нам дошли! Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе Христос! Дозволите ми да Вама драга Мирјана и редакцији Вашег радија упутим искрену благодарност на указаном гостопримству и части, да у радости овогодишње прославе Пасхе Господње, будем са Вама у Вашем студију, а са циљем заједничког промишљања о теми над темама – Христовом славном Васкрсењу. *Као што сам већ рекла, празник Христовог Васкрсења је празник над празницима. За почетак разговора можете ли објаснити зашто се празник Христовог рођења назива највећим хришћанским празником и у чему је духовни значај Васкрса? Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16). Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење. „Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир целиваше“ (Пс 85,11). Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо руковођени Духом Светим „у радост Господара својега“ (Мт 25,21). Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20). *На који начин нам Свето писмо говори о Христовом распећу и Васкрсењу? Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога завета, а коначно објављена свету у Новом завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5). У Новом завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12). Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), позвани смо и призвани да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима. *У разговору са многим људима приметила сам да се плаше смрти. Како бисте Ви човеку појаснили ту телесну смрт? Такође, надовезаћу се и на речи појединих људи који се запитају: „Ако је Васкрсли Христос победио смрт“ откуд онда да људи и даље умиру? Хвала Вам на овом важном питању и подсећању на реалност која свакога човека подстиче на дубље проницање у тајну живота, оног истинског живота у Васкрслом Христу. Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне. Као деца Божја и као они који свој живот темеље на вери, нади и љубави Богочовека Христа, верујемо да смрт није крај нашег живота, знајући да наш живот никако не може бити сагледан само као биолошка категорија. Човек је промислом Божјим и вољом Његовом саздан као психофизичка целина, и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Сусрет са реалношћу смрти извор је патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо истинским животом у Христу. Уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. Према речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу, већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо, јесте Господ наш Исус Христос. *Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Нажалост живимо у времену велике отуђености, егоизма и мишљења да је човек сам себи довољан. Међутим, када прихватимо да смо позван да себе дајемо за опште добро свих људи, и да свој таленат умножавамо тиме што га раздајемо за добро ближњег, и сваки пут када учинимо добро дело, ми већ овде и сада у историји, предокушавамо радост и љубав Царства Небеског. Да бисмо јеванђелски живели потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14). „Ово вам заповедам“ – каже Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9). Видите, непрестано се враћамо на почетак нашег разговора и ток наших мисли темељимо на Христовим заповестима о љубави и праштању. Ово је основа нашег живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. На нама је само да га пригрлимо и да по њему живимо. *Колико је тешко бити предавач, други родитељ, деци чије породице све више заказују да духовно оплемене своју децу, младе нараштаје? „Све могу у Исусу Христу Који ми моћ даје.“ (Фил. 4, 13), каже Апостол Павле, а као скромни вероучитељ и катихета, могу рећи да је рад са децом велики благослов и велика одговорност, како пред Богом, тако и пред људима. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Корен појма васпитања је раван духовном храњењу, најпре храном вечнога живота – светим Причешћем у светој Литургији, а затим и храном светих врлина. С тога, можемо рећи да је рад са децом у школи раван благословеном успињању на светотајинску и световрлинску лествицу. Да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, водитељ-новинар, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не може. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. *Ваша васкршња порука за крај ове емисије нашим слушаоцима?! Целокупан наш разговор је молитва Васкрслом Господу, да у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Нека ово наше заједничко промишљање буде молитва Васкрслом Христу, да у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Пасхална радост која греје наша срца позива нас данас да сачувамо људско достојанство. Радост Васкрса нас позива и да сачувајмо веру у Васкрслог Господа, да умножимо љубав према ближњима, да живимо у истини и правди Божјој. Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Са овим скромним жељама, мислима и молитвама, поздрављам све Ваше уважене слушаоце, као и Вас драга Мирјана, са вером да празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету. Васкршња светлост, којом нас је Господ обасјао за вечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом дану, на сваком бићу које сретнемо на животном путу. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надвладају туга, очај и безнађе; да послушамо речи Апостола Павла, који вели: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4). ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Драги Браниславе, овим гостовањем сте нам учинили велику част и радост, те Вам благодарим у име екипе радија „Српски Сион“. Велико хвала! Христос Васкрсе! Разговарала: Мирјана Босић (Радио Српски Сион) Извор: Радио Српски Сион / Епархија тимочка

Архимандрит Јован Радосављевић који се упокојио у Господу на празник Сабора Светог Архангела Гаврила, 8. априла, према сопственој жељи почива на монашком гробљу манастира Лелић, крај Аве Авакума, дугогодишњег игумана Светониколајевске обитељи, који је земаљски скончао истог дана пре три године. Уз саслужење више свештенослужитеља из више Епархија СПЦ, Заупокојеном Литургијом овога јутра (10. април), началствовао је Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, у чијој је Епархији последње године монашког живота провео архимандрит Јован, уз браћу архијереје: Његово Преосвештенство Епископа крушевачког г. Давида и Његово Преосвештенство Епископа нишког г. Арсенија. После Светог јеванђеља беседио је Епископ крушевачки Давид који је истакао да је за нас кључно сазнање да смо сви Божја творевина, да смо људи, али да је смисао живота оличен у очекивању Онога пред кога ћемо изаћи на суд. Са тим сазнањем живео је архимандрит Јован чији живот Епископ Давид оцењује као пример верности Господу, али испуњен бројним тешкоћама и искушењима. „Његов дуг земаљски живот био је испуњен патњама и страдањима, изнео је свој крст јасно и богобојажљиво“, посведочио је Епископ Давид. Након литургијског сабрања одслужен је помен крај одра архимандрита Јована. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј уз саслужење поменутих Епископа, као и викарног Владике мохачког г. Исихија. У међувремену су се сабору прикључили Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован. Помен је одслужио и Патријарх Порфирије. Пред почетак монашког опела дошао је и Епископ Јован Пурић. Уприличена је литија око манастирске цркве, а опело у летњем олтару је служио Патријарх Порфирије уз саслужење поменутих Епископа и великог броја свештенослужитеља. Беседио је Патријарх Порфирије који је нагласио да је Господ архимандрита Јована позвао Себи кад је отац Јован био најспремнији. Од његових бројних лепих особина издвојио је смирење и скромност, подвлачећи да је у свом дугом животу доживљавао и бројне увреде и понижења, која је носио као радост и благослов Божји. Након Патријарха Порфирија беседио је и Владика Иринеј који је подвукао да је архимандрит Јован угађао Богу, служио му верно и посвећено, као и да је његов живот био у знаку Крста и васкрсења. Себе назива његовим скромним и недостојним учеником, али и духовним сином оца који је био саборни човек, негујући у себи црквену свест. Окупили су се и бројни верници, а међу њима је и др Милета Радојевић, саветник министра просвете и бивши директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Влади Републике Србије, као и градоначелник града Ваљева Лазар Гојковић. Приређена је трпеза љубави. Извор: Радио Источник

„Ван сваке памети је и без икаквог додира са истином поистовјећење Цркве са било каквим партијама и политичким листама на управо завршеним или неким наредним локалним или парламенарним изборима у Црној Гори”, рекао је за портал ИН4С протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу. Коментаришићи контекст прошлогодишњих парламентарних избора те улогу Цркве у том процесу, о. Гојко каже да је он свима „јасан и непоновљив, а видљив је у више пута поновљеном позиву Цркве упућене грађанима да не гласају оне који својим политичким дјеловањем стоје иза бившег спорног Закона о слободи вјероисповјести“. „Ништа мање и ништа више од тога“, истиче о. Гојко и додаје да ни тада Српска православна црква није стала на страну неке од листа, односно да је свака од три листе које су освојиле већину на тим изборима подржале су борбу Цркве против овог лошег закона. Није СПЦ подржала неку од листа које су освојиле већину, него су оне подржале борбу Цркве против лошег Закона „Питање стила, форме и динамике нечијег дјеловања као и промоције сопствене љубави према Цркви и традицији – опредјељивали су и саме грађане да гласају или не гласају за неког. Али понављам – није Црква формирала политичке партије, нити им је она писала програме нити она, у секуларном друштву има, нити треба да има такву моћ”, казао је. Парох цетињски наводи да је у одређеном моменту, према његовом мишљењу историјском и друштвеном непоновљивом, потреба Цркве и вјерника имала је невјероватан степен подударности са потребом и изборном програмом неких политичких лииста и коалиција. „Иако је атмосфера незаборавних литија још увјек присутна у народу, и вјерујем да ће она бити присутна и даље, пошто се такво искуство и разлози грађана да у њему учествују једноставно не заборављају, протекли локални избори у Никшићу нијесу имали, ма ни из близа, везу Цркве – конкретно: епархија СПЦ и њеног свештенства – ни са изборним програмима, ни са политичким позивима упућеним грађанима”, каже о. Гојко. Према његовим ријечима, један од разлога за то је свакако промијењени Закон о слободи вјероисповјести, а други је – много важнији – животна потреба Цркве да се не поистовјећује са овом или оном партијом или коалицијом. Ковачевић, Копривица, Давидовић као вјерујући људи најбоље знају да припадају Цркви, али да се Црква не може свести на партију „Све и када би постојала нека идеална партија која окупља ама баш све грађане и тада би Црква имала потребу да каже да је њен програм и њена платформа шира и већа од било какве земаљске политике“, јасан је свештеник Перовић. „Тачно је да су и на изборима у Никшићу међу предводницима нове већине која је надгласала претходну власт – доминантно вјерујући људи, људи који не скривају своју црквеност, нпр, господин Ковачевић, Копривица, Давидовић… Али баш они, као такви, најбоље знају шта то значи када кажемо – да они припадају Цркви, а да Црква никако не може да се сведе на неку од партија (макар била и са њима на челу). Вјерујем да управо док је тако – позитивни дух литија ће остати ненарушен”, истиче прота. Пријеми политичких првака домаћински одазиви црквених пастира на иницијативу госта а не обрнуто Протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да јесте да је Епископ Јоаникије током предизборне кампање у никшићком саборном храму дочекао предсједнике Владе и Скупштине, те такође да је неколико дана пред саме изборе Његова светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао лидере Демократског фронта – али то су били домаћински одазиви црквених пастира на иницијативе које су имали њихови гости – а не обрнуто. „Сав Никшић зна да је никшићко свештенство било крајње уздржано и потпуно по страни у односу на предизборна, међустраначка збивања. Томе је, на првом мјесту био разлог великог парохијског посла у вези припремама за управо отпочели Велики часни пост. И баш због свега тога тврдим – Црква не може стати ни у једну партију, и једини њен лидер јесте Васкрсли Господ Бог”, поручио је ректор Цетињске богословије. Како објашњава, било какво повезивање ових догађаја мислећи на пријеме политичких првака код црквених великодостојника са подршком Цркве одређеним партијама или још даље – пласирање медијских пројекција према којима констелација односа на политичкој сцени представља односе у самој Цркви, потпуно је неосновано, недопустиво и не одговара истини и стварном стању. „Медијски дјелатници имају право на изражавање сопствене перцепције, али све што алудира на постојање политичких диоба унутар јединствене Цркве, па се још као такво пласира прије и након избора, не може се оцијенити као рационално и објективно. Зато најдобронамјерније, управо ради објективног извјештавања јавности, позивамо јавне дјелатнике убудуће да се на овај начин не третира однос Цркве према политичкој сцени”, закључио је о. Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Новој Грачаници у Недељу месопусну, припремну недељу пред Васкршњи пост. Саслуживали су архимандрит Тома (Казић), свештеник Петар Саиловић, протођакон Милован Гогић и јерођакон Макарије, у молитвеном присуству умировљеног Епископа славонског г. Саве, протосинђела Филотеја (Петровића) и проте Марка Пантића. Звучни запис беседе Архијерејски хор под диригентском палицом Марије Миличић као и увек молитвено је одговарао на све прозбе из црквених јектенија. Доста верних и деце приступило је светој Чаши, а међу њима и прослављени кошаркаш Никола Јестратијевић са породицом. Беседио је владика Лонгин: -Црква верује и проповеда, базирајући се на Божанско Откровење, о крају света! У спису Дидахи, учење дванаесторице Апостола један возглас гласи: Да дође Царство Твоје и прође овај свет. У Откривењу Светог Јована Богослова се каже да ће небо и земља проћи кроз огањ (Јн. 21,1). Модерна наука третира ову тему и опомиње о несразмерном трошењу овога света. За нас вернике није толико важно када ће се то десити већ да ће затим, кад свету дође крај, уследити страшни суд на коме морамо одговорити за свој живот и поступке. Критеријум по коме ћемо се мерити биће љубав према ближњем. На путу ка Богу управо стоји човек и како се према њему односимо тако ће и Господ према нама. Господ жели да се ми, љубећи Бога, односимо према другом као нашем најзначајнијем дару, од кога зависи наше спасење. Дао нам је заповест да се више од свега бојимо греха, који нас одваја од Бога и ближњих. Зато за истинске хришћане Суд није страшан, они га доживљавају као сусрет са Спаситељем и убеђени су у Његово очинско милосрђе. Зато на сахранама читамо: Души их во благих водворјатсја. Извор: Инфо-служба СПЦ

Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу. Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег. Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе. Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши...

Његово Преосвештенство Епископ аустријско – швајцарски г. Андреј началствовао је светим архијерејским Литургијама на Крстовдан и Богојављење у Саборном храму Св. Саве у Бечу. У складу са тренутним епидемиолошким мерама у Аустрији, богослужењима нису физички у храму присуствовали верници, него је био организован пренос службе мултимедијалним путем. На Крстовдан, 18. јануара 2021. године, Архијереју су саслуживали јереји Филип Милуновић, Миљан Антић и ђакон Миладин Вујковић. Сутрадан 19. јануара када наша Црква прославља Богојављење, Епископу су саслуживали протојереј Ђорђе Пантелић, јереј Јован Говедарица и ђакон Миладин Вујковић. Оба дана је Владика Андреј извршио чин Великог водоосвећења, а народ је и на Крстовдан, али нарочито на Богојављење, дошао у великом броју да понесе Богојављенску водицу у свој дом, као благослов Празника када се јавио Бог у виду Св. Тројице и када се Господ Исус Христос, по човекољубивом снисхођењу крстио у реци Јордану, руком Часног и Славног Пророка, Претече и Крститеља Јована. Епископ Андреј је свима честитао Празнике, похваливши ревност и стрпљење драгих верника у овим временима пуних искушења и изазова за душу и тело. Треба да сачувамо и себе и друге, а Господ јасно показује да је овај период у ствари време покајања, тако да ће свако на крају извући из свега овога оно што је најважније, то јесте све што је спасоносно за душе наше. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Стари и Нови завет јесте савез Бога и људи и чин обрезања био је символички израз склапања тог савеза. То су Јевреји чинили са мушком децом од патријарха Авраама до Господа Христа, чије обрезање обележавамо 14/1. јануара. У Новом завету, тај обред се укида, више није услов изабраности, јер су сви народи изабрани. Христос је стари закон испунио и превазишао Га, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, тумачећи Свето јеванђеље по Луки зачало 6 и 8, које говори о раном животу Господа Христа. Остајање Господа Христа у храму мимо знања родитеља, Његово слушање, Његово питање и дивљење које је изазвало Његово тумачење старозаветних списа поручује да је Он сам испуњење Старог завета, указао је, поред осталог, протонамесник Дарко Ђурђевић у емисији „Сведочења“ на Радију Источник. Извор: Радио Источник

На празник обрезања по телу Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и када се молитвено прославља Свети Василије Велики (14/1. 01. 2021.), Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Радослава Анђелића, протопрезвитера Дарка Дугоњића и ђакона Небојше Анђића. У својој архипастирској беседи Епископ горњокарловачки Герасим је објаснио значај празника обрезања Господњег истакавши да Господ Христос све из љубави чини и дела, ради спасења људи и све твари. Епископ Герасим је у својој беседи поменуо и Светога Василија Великог, говорећи о лику и значају овога светитеља како за Цркву тако и за целу Васељену. Извор: Епархија горњокарловачка

У недељу прву по Божићу, када света Црква празнује спомен Светих и праведних Богоотаца, најближих Христових сродника по телу – Светог Јосифа Заручника, Светог цара и пророка Давида и Светог Јакова брата Господњег, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету Литургију у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко а за певницом су појали јеромонах Енох и архиђакон Илија. Звучни запис беседе Беседећи сабраном народу Преосвећени владика је рекао да у времену у ком живимо сведочимо све већем величању и награђивању погрешних вредности али да не треба да заборавимо да критеријуми овога света који нису по Христовом јеванђељу не вреде ништа. Такође, Eпископ Иларион је говорио о вакцинама и њиховој упитној добробити за човечанство. Наводећи бројне примере из блиске историје када је више милиона људи невино страдало у кратким временским периодима, владика нас је позвао да се запитамо да ли су болести највећи узрочници смрти човечанства. Грех је, према речима тимочког Епископа, најсмртоноснији вирус и најтежа болест за човека, а лек против тога је свето Причешће. Господ нам дарује за исцељење самога себе као најбољу и најсавршенију вакцину, која нема никакве негативне последице, која лечи и душу и тело, која сасеца и болест и грех и смрт и ђавола у корену, истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка

Нека нас Господ тајном Христове близине, показане и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашава Радосну вијест о Божјем Царству, каже се у божићној честитики загребачког надбискупа. Поводом празника Рођења Христовог – Божића, надбискуп загребачки кардинал Јосип Бозанић упутио је честитку Митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију, свештенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској, у којој захваљује на честитци коју је добио од Митрополита поводом Божића, те истакао: „У божићној ноћи небо је почело куцати људским срцем Дјетета, а шутња чекања проговорила је радошћу, јер у људску се повијест и у нашу стварност спустила звијезда која у изазовима свакодневице показује исправан и сигуран пут, обасјава људску повијест те све људе позива на братско заједништво, солидарност и суосјећање с потребнима. Нека нас Господин отајством Kристове близине, очитоване и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашује Радосну вијест о Божјем краљевству. Бременитост времена у којем нам је дано живјети, усред пандемије коронавируса и потреса, са свим ограничењима и неизвјесностима, јача нас близина Божића. Kао баштиници вјере у Исуса Kриста радујемо се што је и ово наше вријеме благословљено Божјом присутношћу. Вама, Вашем свећенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској желим сретан Божић, рођење нашега Спаситеља Исуса Kриста и благословљену нову 2021. годину, испуњену Божјим благословом и божићном надом!”, поручио је кардинал Бозанић. Кардинал Бозанић: Нека нас Господ учини свједоцима свјетлости – Митрополија загребачко-љубљанска MITROPOLIJA-ZAGREBACKA.ORG Митрополија загребачко-љубљанска – Српска православна црква

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је, у 30. недјељу по Духовима – Светих Отаца, последњу пред празник Рождества Христовог, 3. јануара 2021. са свештенством и монаштвом, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Послије читања светог Јеванђеља сабранима је проповиједао јеромонах Гаврило (Раичевић), сабрат Манастира. Ријечима архипастирске бесједе на крају светог богослужења обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је пожелио срећан празник Праотаца Христових по тијелу, који нас уводи у велики празник Рођења Христовог, у тајну тог празника. „Ми имамо диван народни обичај да дјеца везују своје очеве и неће да их пусте док им не дају неки поклончић и на такав начин да се одријеше. Све то чинимо у име Христово, да не заборавимо да је Христос био везан да би нас ослободио од уза гријеха и ропства и да би нам даровао слободу. Јер је Он добровољно примио понижење у овом свијету, у овом свијету је био и гоњен да би нама даровао слободу и радост, мир и спасење“, казао је Владика. Додао је да је лијепо што наш народ држи тај обичај и сјећа се Онога Који је ради нас био везан и Који нас је ослободио – Христа Господа, Који нам је даровао радост и заједништво, оставио нам као завјештање да љубимо једни друге. „Зато, када се поздрављамо на Божић говоримо: Мир Божји Христос се роди! Цјеливамо се три пута у име рођења Христовог и у име Свете Тројице. Да се цјеливамо и са својим домаћима, са својим сродницима, ближњим и даљњим, са онима с којима смо имали ријеч неспоразума или, не дај Боже, мржње. Све морамо да превазиђемо. То је био наш обичај од давнина да ни са ким не будемо у завађи уочи рођења Христовог и на Божић да смо са свима у миру“, поучавао је Преосвећени Епископ. Поручио је да нам треба љубав, разумијевање и зато да не заборавимо народни обичај да се мирбожамо. „Бојим се да смо то почели помало заборављати под утицајем свих ових притисака са стране. Оно што је добро и што је лијепо, што нас је одржало кроз историју никада да не заборавимо, а наравно, све оно што је добро, што нуди савремени свијет треба да примимо, али оно што не ваља да одбацујемо. Нарочито да обратимо пажњу на дјецу. Драги родитељи, сад су дјеца постала плијен разних осиљених група у овом свијету, не само што отимају и краду дјецу, већ, из породилишта, него њихове душе трују и заробљавају и од њих чине робове“. „Треба да узгајате дјецу да буду здрави, честити, слободни, храбри, одважни и пуни воље, пуни спремности да чине добро и да одбацују оно што је зло. Свето писмо каже, то је почетак сваке врлине и сваког добро пута: Одбаци оно што је зло, а чини добро. То није, баш, једноставно, али томе треба сви да се научимо. Нека је срећан овај велики празник, на радост свима“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Након серије земљотреса који су погодили Хрватску, оштећени су у Епархији горњокарловачкој многобројни православни храмови и парохијски домови, као и велики број кућа. Тим поводом је са Епископом горњокарловачким г. Герасимом разговарала уредница културно-образовног и религијског програма Радија Републике Српске гђа Радмила Карановић из Бањалуке. Звучни запис разговора У разговору који преносимо у наставку, Владика Герасим је између осталог казао да се стање још не смирује, да је Петриња разрушена: "Храмови око Петриње су уништени. Храм у Мајским пољанама је потпуно срушен. Идем да обиђем људе, да им пружим утеху. Организовали смо се да однесемо помоћ у храни, води, ћебадима. Кроз неки дан ћемо знати више како и на који начин да организујемо помоћ преко граница. Војска је на терену и помаже у рашчишћавању. Нека Господ да снаге и милости да ово издржимо и да се све смири да бисмо сабрани у молитви дочекали празник Рождества Христовог". Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Мркоњић Граду у недјељу Праотаца 27. (14) децембра 2020. године. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству Епископу Сергију саслуживали су: презвитер Дејан Мандић (Митрополија загребачко-љубљанска), Предраг Милетић, Александар Бјеличић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. На почетку свете Литургије Владика је рукопроизвео господу Немању Лазендића, дипломираног медицинара и Давора Јовића, студента пољопривреде из Мркоњић Града у чин Чтеца. По прочитаном јеванђелском зачалу Епископ је бесједио на тему Господареве вечере у којој се крије садржај и коначни циљ у Самоме Богу и Оцу Који непрестано позива све на своју Вјечну Вечеру Која је уствари Царство Небеско. Иза Божијег позива крије се суштина оне непрестане љубави и жеље Оца Који жели да види свакога у Свом окриљу, и из тога произлази онај позив да су сви позвани на Вечеру Господара и Бога нашега. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу 27. по Педесетници, 13. децембра 2020. лета Господњег на празник Светог Андреја Првозваног. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство Епископ будиљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г.Јоаникије, служио је са свештеномонаштвом и свештенством Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у уторак 8. децембра 2020. љета Господњег на Оданије Ваведења Пресвете Богородице. Саслуживала су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, као и јеромонах Павле и јереј Ранко Радоњић. На крају богослужења, Владика Јоаникије са саслужитељима је служио четрдесетодневни помен блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Бејседећи по одслуженом помену, Преосвећени Владика је казао да је Господ Исус Христос вјечни Архијереј, Онај који невидљиво свршава све службе у Цркви, а да су архијереји на земљи, свештеници, ђакони и сви вјерни Његови саслужитељи. – Он је глава Цркве, Он је темељ, основа и глава Цркве, а ми смо тијело Његово. Тога треба посебно да се сјетимо када имамо кризе у нашим животима, када помислимо да ми сами не можемо учинити ништа и то је донекле тачно. Ми сами смо немоћни и не можемо учинити ништа добро ако се не вежемо за Онога који је извор сваког добра. А кад се вежемо за Христа Господа који је извор свакога добра и извор живота, Божије благодати, Божије милости, онда и ми Његовом помоћу и Његовом благодаћу можемо учинити много. Свако од нас. Свако од нас треба да се радује што је призван у ту велику службу, да буде саслужитељ Христов – казао је Владика Јоаникије и додао да је сваки учесник Свете литургије призван да саслужује Христу и саслужује, уколико приступа Светој служби онако како треба. То треба нарочито да поменемо у ове дане, када смо у свега десетак дана размака остали и без нашег Митрополита и без нашег Патријарха, нагласио је Владика Јоаникије. – Догађају се убрзано неки губици, ево упокијо се и дивни калуђер о. Јован, дивни и велики молитвеник. Чули смо и да је убијен монах Стефан у манастру Глоговац. Страшне ствари, страшни догађаји. Молимо се за покој њихових душа, али не посустајемо. Зашто? Нијесмо сами, зато што је са нама Христос. Када Црква трпи најтежа искушења, тада је највише Бог и Спаситељ наш Исус Христос с њом. Када је Црква на Голготи што често бива, она није сама, она је са Христом на Голготи. И Господ Исус Христос нас на такав начин уводи у тајну Свога распећа, Своје смрти, живоносне смрти која уништава смрт. И уводи нас истовремено у тајну Свога Васкрсења – истакао је Владика Јоаникије и подсјетио на Његошеве стихове ”Васкрсења не бива без смрти”. Преосвећени Епископ Јоаникије је бесједећи казао да је наш блаженопочивши Митрополит дубоко сагледао распоне, дубину и хришћанску основу Његошевог дјела и зато је он прославио Његоша као светитеља. – Чудно је то да смо се стално позивали на Његоша и да смо говорили да је свака његова света, а да се нијесмо сјетили да славимо Његоша као светитеља. Али нека то потраје још, треба нам времена – рекао је Владика Јоаникије. Он је нагласио да посебно треба времена да се приберемо и саберемо после упокојења нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који се не случајно придружио и Његошу и Светом Петру Цетињском, па ћемо три дана прослављати и сјећати се великих јерараха наше Цркве. – Наравно, нема потребе ми ништа да журимо. Господ ће пројавити дјело и величину и заслуга и светост нашег Митрополита. У ове дане били смо у великој жалости. Видјели сте како је народ плакао на његовој сахрани, не само жене, дјеца и омладина, него и старији људи, сиједе главе, па су лили сузе на његовој сахрани растајући се са њим. То заправо значи да је Митрополит Амфилохије својом жртвом за Цркву и љубављу према свима ушао у душу нашег народа и да ћеостати са нама иако је од нас отишао на небо. Што кажу, земља тугује, али се небо радује и обогаћује се. Али то богатство са неба силази стално на земљу преко Његових светих, као што је Свети Василије Острошки увијек међу нама. Имамо толико примјера светости, свједочења вјере, да заправо морамо увијек да прекоримо себе када посустанемо. Морамо зато да гледамо на животе светих и да се укријепимо, јер су и они били људи од крви и меса као и ми, ни њима није било лако, као што ни нама није. Али, да видимо како су се они везивали за Господа, за Христа и како су са Христом побјеђивали сва искушења. Имамо примјере из ранијих покољења, али хвала Богу имамо примјер и из нашег покољења. Можемо слободно гледати и на живот нашег Митрополита посебно када је дошао у Црну Гору, а и раније – рекао је Владика Јоаникије и додао да је Митрополит Амфилохије био борац од почетка до краја, без одмора, без узмака који је војевао од кад је дошао у Црну Гору до посљедњег свог издисаја. Војевао је против зла, против неправде, против подјела, војевао оружјем истине, правде и љубави Божије, јеванђељским оружјем које увијек побјеђује, казао је Владика Јоаникије и напоменуо да ће се о томе тек много причати. – Надамо се и чврсто вјерујемо да ће њега Господ примити у Његово живоносно и вјечно наручје и да ће му дати слободу да се за нас моли и да нас заступа својим светим молитвама – закључио је Преосвећени владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство владика бихаћко-петровачки и рмањски Сергије казао је у архипастирској посланици о Божићњем посту да се у вријеме пандемије корона вируса, док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује храм Божији и Света евхаристија те да се народ плаши Причешћем. Владика подсјећа да заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, а да остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао овдје на Земљи: “Христос је Онај који болести наше понесе и немоћи наше узе на се (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност.” Посланицу Преосвећеног Епископа Сергија преносимо у цјелости: Архипастирска посланица о Божићњем посту Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског Господина СЕРГИЈА Вјерујућем народу, свештенству и монаштву Крсно-васкрсне и Богом спасаване и чуване Епархије бихаћко-петровачке и рмањске Живећи у времену препуном искушења, ми, хришћани, никада и ни због чега не смијемо сметнути с ума на шта само позвани – на живот у Христу, за Христа и кроз Христа, као што Атињанима рече Свети Апостол Павле: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дап 17, 28). Заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, и управо остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао, овдје на Земљи, јесте наша пуноћа, зато што без Христа ми не можемо ништа чинити (Јн 15, 5). Христос је Онај Који „болести наше понесе и немоћи наше узе на се“ (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот Вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето Причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност. У вријеме пандемије корона вируса, плаше нас Светим Путиром, говорећи нам да, приступајући Светим Тајнама, излажемо себе и друге опасностима од инфекције, као да је Црква узрочник зла које је снашло планету, а већ и прије свега овога свједоци смо многобројним настојањима да се човјек удаљи од човјека, брат од брата, дјеца од родитеља, родитељи од дјеце, а сада, сасвим је јасно, жели се минимизирати или сасвим прекинути спона човјека са Богом – Евхаристија, Свето Причешће. Док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује се храм Божији и Света Евхаристија. Наши нови душебрижници као да једва чекају да се упокоји неко од свештених лица, не би ли тако уселили страх у срца оних који за Христом чезну, па да (поново) оптуже Цркву као друштвено неодговорну, као ону која је у служби вируса и његовог ширења, не знајући да је храм Божији истинска бања Витезда. Поновићу већ поновљене ријечи блаженопочившег патријарха Павла, који је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих би већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“. Свети Игњатије Богоносац, почетком 2. вијека, Свето Причешће назива Лијеком Бесмртности, што оно ваистину и јесте, јер нам једино оно, под сводом небеским, омогућава да будемо Христови, да Христос буде наш, сагласно ријечима Самог Спаситеља, Који нам је казао и још увијек казује: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијело Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн 6, 53-54.) Молитвени живот цркве није супротстављен напорима савремене медицинске науке, већ само у синергији једнога и другога резултат, користан по човјеков душевни и тјелесни интегритет, неће изостати, сљедствено јеванђелским ријечима „ово је требало чинити и оно не изостављати“ (Мт. 23, 23). Уосталом, чак и када би се, ван сваке сумње, научно доказало (што је апсолутно немогуће) да приступање Светом Путиру доводи до инфекције корона вирусом, били бисмо постављени пред избор: живјети без Христа или умријети са Христом? Истински хришћани би и тада изабрали ово друго, јер живот без Христа, ма колико био дуг, проћи ће једном, али Царству Његовом неће бити краја. Црква је била и остала простор слободе, па тако никога не треба тјерати ка Светом Путиру, нити од Светог Путира. Свако ће, према хтјењу сопствене душе, изабрати оно што жели, али никада не треба, нити се смије, страха ради јудејског, било ко плашити Светом Чашом. Зато Црква никада неће затворити своја врата вјерујућим хришћанима, јер нико од нас нема право да било којег човјека раздвоји од Богочовјека Христа. Идући ка празнику Рођења Христовог, кроз дане молитве и поста, кроз Сциле и Харибде овога свијета, очински позивам, молим и преклињем све вјерујуће и сав клир, да и овај пут, као небројено пута до сада, потврдимо да смо Христови, да је Он наш, и да заједницу са Њим неће и не може прекинути било какав страх, пандемија, нити било шта друго. Све вас још једанпут позивам и молим да умножимо богослужења, молитве и добра дјела, како бисмо прославили Препрослављеног Бога и Спаситеља нашег Христа Исуса, „Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с Небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек; И који је васкрсао у трећи дан, по Писму“. Остајући заједно са свима вама, у молитви, подвигу и љубави Христовој, срдачно вам благодарим на свему, Славећи Онога Који нам је показао свијет. Ваш молитвеним пред Христом Господом, + Сергије, епископ бихаћко-петровачки и рмањски Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У смирај дана 28. октобра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и треће издање емисије "Живе речи". Специјални гошће емисије биле су Љубица Гојковић, новинар Српске ТВ из Подгорице, као и Кристина Павловић Рајић, проф. српског језика и песникиња из Београда. Са драгим гошћама разговарао је катихета Бранислав Илић. Протопрезвитер Дејан Крстић, професор црквеног појања у Богословији светих Кирила и Методија у Нишу, прочитао је акатист Светом Петру Цетињском и све гледаоце поучио наханутим речима пастирске поруке. Отац Дејан је указао на велики и благословени значај Светог Петра Цетињског као светитеља чији пример сви требају да следе. Са нашом гошћом Љубицом Гојковић разговарали смо о њеном раду уз посебан нагласак на емисију "Огледало" у оквиру које се поред осталих тема посебна пажња посвећује Цркви и светињама Митрополије црногорско-приморске. За мене је велика радост што у оквиру моје емисије могу да угостим епископе и угледне свештенике, те да тако допринесем да се реч Божија и глас Цркве чује, истакла је Љубица Гојковић. У даљем току разговора наша гошћа се дотакла и чудесних литија кроз које се пројавила сила и љубав Божија, подсетивши гледаоце емисије да саборност и једномислије благодаћу Божјом увек рађају дивне плодове, а један од таквих чудесних плодова јесу литије. Ова емисија била је прилика да Љубица Гојковић као млада мајка упути савет младим родитељима позивајући их да у погодно време ступају у свету Тајну брака. Наша драга сестра Љубица упутила искрену поруку гледаоцима емисије "Живе речи" позивајући све да умноже молитве и љубави једни према другима, како би на исправан начин послужили Цркви и ближњима, уграђујући на тај начин себе у вечну радост заједнице са Господом. Други део емисије посветили смо разговору са уваженом професорком Кристином Павловић Рајић, која нам је личним посведочила да умножавање таланата има велику важност у хришћанском животу. Кристина је казивала о поезији коју пише и нагласила да јој је надахнуће Божје стожер свега онога што ради у славу Божју, а на радост породице и поверених јој ученика. Овај разговор о уметности била је дивна прилика да премијерно подели са нама неколико песама које су настале из њеног пера, а које одишу благошћу и љубављу једне истинске хришћанске душе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У навечерје празника Преподобнг Саве псковског и крипецког, 9. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, из Цетињског манастира, емитовано је уживо петнаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је презвитер Игор Балабан, парох цетињски. Емисију је својим песмама украсила Николина Ковачевић, проф. философије и песникиња из Никшића. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисија је почела молитвом Светом Петру Цетињском чије се нетљене мошти чувају у Цетњском манастиру дарујући укрепљење свима који притичу тражећи његово молитвено посредништво. О Светом Петру Цетињском, великом архијереју Српске Цркве, Митрополиту Црногорском, Скендеријском и Приморском, огњеносном подвижнику, сузном молитвенику за цео свет, најчистијем девственику, великом чудотворцу, богоозареном пророку, даровитом писцу, прекрасном песнику, храбром војсковођи, вештом дипломати, мудром измиритељу браће, милостивом хранитељу гладних, свеблагом утешитељу невољних и уцвељених, благословеном осветнику Косова, одлучном ујединитељу српских земаља, самоуком полиглоти, првом српском научнику, даровитом историчару, талентованом мистику и вештом практичару живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род, говорио је наш гост - презвитер Игор Балабан. Отац Игор је наше гледаоце подробно упознао са историјатом и значајем Цетињског манастира, као и са свим знаменитостима које красе ову светињу. Посебну пажњу наш гост посветио је путовању светиња (честици Часног Крста Господњег, десници Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и чудотворној икони Пресвете Богородице Филеримске), које су се благовољењем и чудом Божјим нашле у Цетињском манастиру, да укрепљују верни народ који им притиче. Као секретар Црквеног суда Митрополије црногорско-приморске, отац Игор је са жаљењем поделио са нама статистику о великом броју разведених бракова. Недостаје нам смирења и спремности да превазиђемо своје "ја" и са љубављу се односимо према другом човеку, а посебно брачника према брачницима, истакао је парох цетињски указујући да се сва животна искушења превазилазе једино снагом вере и љубави, као и спремношћу за праштање. На самом крају емисије наш гост је упутио пастирску поруку уз кратак осврт на еванђелску перикопу о винограду и виноградарима. Живот је пун искушења и тешкоћа, а наш пут је да се угледамо на Господа и ходимо Његовим путем, да примимо благослов Његов, бивајући спремни и на страдање, али и на наслађивање благодатним даровима Божјим, закључио је отац Игор. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији 13/26. јула 2020. године, на празник Сабора светог архангела Гаврила, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су свештеници и ђакони. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да Бог слободу коју нам је дао не пориче и никада никоме себе не намеће. Зато је потребна вера. Када бисмо били поробљени и приморани да прихватамо Господа онда не би било вере, не би било нашег подвига, нашег учешћа на путу спасења. Господ нас спасава тако што Он врши Домострој спасења, Он је тај Који је Спаситељ, али не без нас, а поготову не против нас. И данас смо овде у празничном расположењу упркос свим искушењима нашега времена – наше душе и наша срца се радују због ове благодати и човекољубља које Господ штедро излива на све нас. Сви знате колики је страх и колика је опасност и невоља наших дана због вируса, али ни много веће опасности и демонске силе, ни сâм сатана, и ништа не може Цркви Божјој одолети, нити Господу. Христос, Који нам даје себе у светом Причешћу, сигурно да не може бити опасност по људе, као што смо слушали потпуно избезумљене речи и са малих екрана и из других медија. Треба пазити, треба се чувати, треба водити рачуна о себи и о своме здрављу, али знати да је један, први и последњи, Лекар душâ и телâ наших – то је Христос Господ, навео је Епископ бачки г. Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке