Претражи Живе Речи Утехе

Данас, 29. Априла 2020. Лета Господњег у Господу се упокојио протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић, бивши професор Карловачке богословије и дугогодишњи парох у Нирнбергу, где је подигао цркву, редовно је издавао пастирска писма и писао душеполезне књиге. Протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић рођен је у селу Бучје, општина Пакрац, од оца Мирка, бојадисара и мајке Милије, домаћице 1. јуна 1938. године. Основну школу је завршио у Пакрацу 1952. године и тада се уписао у Богословију Светог Саве у Манстиру Раковица, код Београда. По завршетку Богословије уписао се 1957. године на Богословски, а 1959. године и на Философски факултет, Отсек за Историју уметности, а завршио их је 1963, односно 1965. године. 1. априла 1966. године запошљава се у Патријаршијској управној канцеларији и ради на пословима у Београду и Патријаршијском добру у Даљу. Од школске 1967/68. године постаје суплент, а од 1971. професор практичне групе богословсих предмета у Сремским Карловцима. Као професор Богословије сарађивао је у готово свим црквеним листовима, а објавио је и књигу „Вера и молитва“, као и два помоћна уџбеника из Литургике: „Хришћанска уметност“ и „Празнична богослужења“. На позив Епископа Лаврентија, одлази августа 1974. године у Диселдорф, где обавља дужност секретара Епахије западноевропске, коректора Епархијске штампарије и уредника епархијских издања. 1975. године покреће и уређује епархијски лист ЦРКВА, који и данас излази, у тиражу од 12.000 примерака. Са Епископом Лаврентијем почео је издавање сабраних дела Владике Николаја. За ђакона је рукоположен на Празник сабора Срба Светитеља у Штутгарту, а за презвитера на дан Преподобне матере Параскеве у Дармштату 1974. године. Марта 1977. године прелази на парохију у Нирнберг, где ће остати све до пензионисања, јуна 2004. године. Као парох у Нирнбергу почео је, први у Српској цркви, да пише и умножава Парохијско писмо, које је осам пута годишње слао свим својим парохијанима. Укупно је верницима послао 184 писма, које је касније, тематски, сабрао у две књиге од по 300 страница, па и њих послао на око 1200 адреса парохијана. За овај јединствен начин општења са верницима, а и због изузетне садржајности Писама, примљен је 2002. године у Удружење књижевника Србије. Покренио је и едицију „Мала религиозна библиотека“, у којој су, у више од 100.000 примарека, штампане књижице: „Народ Божји“ (Стари завет), „Живот Господа Исуса Христа“, „Чуда Господа Исуса Христа“, „Објашњење Свете литургије“, „Одговарања на Светој литругији и Чин изобразитељне“, „Упокој Господе у вери почивше“ (Читуља), „О Крсној слави“, „Који се у Христа крстисте – у Христа се обукосте“ (приручник за родитеље, кумове и одрасле катихумене). Штампао је и илустровани приручник за веронауку „Живот Господа Исуса Христа“ и „Богослужење Православне цркве“. Објавио је старозаветну књигу „О Јову“, као и „Јеванђеље по Луки“, поводом године Библије 2003. године. Обрадио је, као славске честитке, 85 Крсних слава, са житијама Светих и славским обележјима. Од школске 1977/78. па до 1992/93. године предавао је у деветогодишњој основној, тзв. „Југословенској“ школи у Нирнбергу веронауку, некад и по 26 часова недељно, без икакве материјалне накнаде и поред свих парохијских обавеза, на терену пречника 300 км и шест богослужбених места. За Основну школу и Реалну гимназију начинио је програм верске наставе, који је одобрило Министарство за просвету и култ у Минхену. Године 1981, одликован је чином протојереја, 1982. је постављен за архијерејског намесника за Јужну Немачку (на којој дужности је остао до пензионисања), а 1999. године одликован је правом ношења напрсног крста. Са верницима нирнбершке парохије купио је цркву у Нирнбергу и адаптирао за православна богослоужења (иконостас, тронови, стасије, витражи на прозорима), а троносана је 1999. године. После пензионисања 2004. године живео је у славонском селу Бијело Брдо код Осијека, Епархија осечкопољска и барањска. Редовно је служио у тој, као и суседним епархијама, проповедао и држао предавања на разне теме, уређивао и водио је свакодневну емисију на Радио Борову и припремао ходочаснике за Манастир Хиландар. Са супругом Катицом има два сина: Мирка, менаџера у Бечу, и Радомира, свештеника у Епархији франкфуртској и све Немачке. Вечан покој, проти Душану!

Мати Харитина Пећка: “Молимо се Господу да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави“. Звучни запис емисије Након чертдесет година сестринство манастира Пећка Патријаршија, на челу са својом игуманијом мати Харитином, изнијело је Икону Мајке Божије Краснице Пећке у литији око зидина ове Светиње како би умолили Мајку Божију да нас спаси од пошасти која је снашла наш народ и цио свијет-вируса корона. Мати Харитина каже за Радио ,,Светигору“ да је на ту идеју дошла с обзиром на ситуацију која нас окружује са свих страна, како на Косову и Метохији тако и у Црној Гори, а посебно на вирус корона који се муњевито шири. “Мајка Божија је 1911. године спасила свој народ од колере, када је њена Света икона Пећке Краснице ношена кроз град Пећ, када су читани акатисти по кућама и служена свеноћна бденија. Небројен је број чуда Мајке Божије кроз вијекове. И у овом времену само нас Мајка Божија и свети угодници Божији могу спасит, молећи се за нас Господу да нам Бог опрости гријехе. По нашем гријеху Бог допушта страдања, како би се ми покајали и вратили истинском животу“-каже мати Харитина. Пећка Игуманија каже да су сестре, које се од почетка налазе у изолацији у складу са мјерама које су прописане, изнијеле Икону Мајке Божије у литији око зидина манастира. ,,Помолили смо се Мајци Божијој за српски народ и цио народ у свијету. Да Мајка Божија умилостиви Господа да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави“. Осврћући се на забрану присуства богослужењима изазвану пандемијом која влада, мати подсјећа да се дешавало да су храмови били празни за вријеме богослужења и док пандемије није било. ,,Сада, када треба да сачувамо једни друге и себе саме, наш народ протесује јер не може да дође у цркву. Ми треба да се чувамо како Црква не би била та која би сада изазивала неко искушење. Нико нас не може одвојити од молитве, у срцу и души, у свом дому. Стрпимо се око доласка на литургије. Није лако ни нашим свештеницима, нити нама у манастирима, свима нам ово тешко пада да испоштујемо оно што се од нас тражи да ми не би били узрок нечије болести и искушења. Помолимо се посебно за наше љекаре који трпе велику жртву у ово вријеме. Свакодневно ми у манастиру примамо позиве да се помолимо за бројне љекаре који су обољели од ове пошасти. Црква је увијек наш дом, а сада нас нико не може спријечити да се сада молимо у својим домовима. Бог ће зауставити и ово зло и дати боља времена, када ћемо се опет молити заједно у својим храмовима прослављајући нашег Господа и благодарећи Му за његова добра која чини за све нас“-каже мати Игуманија Харитина Пећка. На четврту недјељу Великог Часног поста, када се наша света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној српској сравропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је празнична Литургија. Након Литургије кренула је литија са светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Пећаршије. Ову велику Светињу рода српског православног на рукама су носиле мати Харитина, игуманија пећка и сестре монахиње ове свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом. По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих. Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, икона Мајке Божије Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјернима. Извор: Радио Светигора

Отац Теоктист (Милетић) родио се на Ђурђиц 1935. године у селу Велуће, недалеко од Александровца жупског. Мирско име било му је Милисав. Као младић одлази у Манастир Рачу код Бајине Баште, код познатог српског игумана оца Јулијана Кнежевића. Братство Манастира Раче је у том тешком времену за православну Цркву било пример истрајавања на чувању вере и предања, и као такво велики ослонац нашем народу. У поменутом братству био је тих година и отац Павле (Стојчевић), будући патријарх српски Павле. Када је Епископ Василије (Костић) дошао на светосавски трон Епархије жичке, у жељи да ојача Манастир Студеницу, пребацио је у ову светосимеоновску лавру рачанско и вујанско братство 1961. године. Тако је и отац Теоктист прешао у Манастир Студеницу заједно са игуманом Јулијаном. Од тада па до данас, отац Теоктист (од милоште познат као Тока) служио је као јеромонах у овој светињи. Као млад монах био је познат као добар пинтор, тј. занатлија који прави дрвену бурад. Братство, мештани као и верни народ знали су оца Теоктиста као благог и необичног човека Божјег, који је знао да их и изненади неким поступком, који би неретко у себи имао неки тајанствени духовни смисао и поуку. Готово да нема човека који је посетио Студеницу а да се није упознао или видео или чуо о овом необичном монаху. Сви су га волели, јер су из њега осећали љубав. После краће болести и везаности за постељу, упокојио се 22. априла 2020. године, на Светлу среду. После монашког опела, које је обављено данас уз радосно певање пасхалних стихира, тело нашег драгог о. Теоктиста предато је земљи на монашком гробљу у Студеници да тамо чека Васкрсење мртвих. Блажени спомен и вечна памјат оцу Теоктисту! Извор: Епархија жичка

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. Драга браћо и сестре, данашњи дан, дан празновања спасоносног месијанског Уласка Господа Христа у свети град Јерусалим, назива се у свакодневном говору нашег народа празником Цвети. Питамо се: зашто Цвети? Какве везе има цвеће са догађајем о којем смо управо чули у светоме Јеванђељу и који се десио, историјски гледано, пре двадесет векова? Зато што при том свечаном Уласку Господа Христа атмосфера није била тужна овако као што је данас за нас, као и за мене који први пут после вишедеценијске свештеномонашке и епископске службе беседим пред практично празним храмом, који би иначе, у свакој другој прилици, без невоља у којима смо се нашли у ове наше дане, био препун и присуства и радости верујућег народа, а већ јучерашњи дан, Лазарева субота, са дечјим празником Врбице и литијом деце око храма, био би увод у радост данашњега празника. Наравно, ни чињеница да сада говорим пред веома малобројним присутним свештеницима и верницима не умањује радост овога светога дана и празника. Имамо, додуше, олакшавајућу околност да,благодарећи савременим технолошким средствима која је човек створио, такође просвећењем од Бога, од Духа Светога, пре свега захваљујући Радио-телевизији Војводине, нашем црквеном радију Беседа и другим техничким средствима данашњег времена, ипак, макар и са растојања, наши верници данас делимично учествују, заједно са нама, у овој светој Литургији. Камо среће да човек ствара све што ствара у славу Онога Који га је оспособио да врши проналаске, за побољшање начина и квалитета живота овде на Земљи, а не за ратовање, уништавање и самоуништење! Зашто наглашавам да верници, мада физички одсутни, заједно са нама, ипак делимично учествују у светој Литургији? Није ли било довољно рећи да је прате? Није, а ево и због чега није: грчка реч Литургија значи свенародно делање, богослужење читаве Цркве, свега Божјег народа, сабраног не само на једном месту, у једном храму, него по свој земљи и на свим небесима. Све Литургије које вршимо уствари су једна – огромна, свекосмичка – Литургија благодарења Господу за све Његове дарове, као и за сву историју спасења рода људскога и свеколике творевине. Спаситељ је дошао у свет управо да порази, да згази нечастиво тројство непријатељâ рода људскога – греха, смрти и ђавола.Он је то и извршио, и од тада, па до свршетка века, до Његовог другог доласка, Он то непрекидно врши кроз Цркву Своју,а у Цркви првенствено кроз свету Литургију, на којој нам даје Самога Себе на најприсније сједињење Њега и нас, а преко Њега и нас међусобно и са Божјом творевином. То је суштина свете Тајне причешћа која чини центар свете Литургије и центар свеукупног живота, мисије, искуства и смисла постојања Цркве овде на земљи. Пренос Литургије на радију и телевизији или на друге данас могуће начине не може, следствено, никада бити право или пуно учешће у Литургији, акамоли адекватна замена за то учешће, односно за служење, саслуживање и причешћивање сабраних на њој. Већина данас сматра да је то мање зло од потпуног онемогућавања редовног литургијског живота, што се и дешава у наше тужне дане. И сâм, мада нерадо, прибегнем таквом решењу када ме околности на то приморају (дужа болест понекад или принудна изолација сада). Зато, дакле, и поред туге коју ових дана осећамо због заразе, због свих неопходних мера које онемогућавају не само кретање људи него и нормално одвијање светих богослужења, као и свих других сегмената нашега друштвеног и личног живота, ми ипак не губимо унутрашњу радост коју нам нико, по речима Христовим, одузети не може. То је радост због искуства сусрета са Њим, јединства са Њим. Ко искрено верује у Христа и љуби Христа, тај у Њему пребива и Он у таквом човеку пребива (ср. Јеванђеље по Јовану, главе 14 – 17, и његову Прву посланицу у целини). На другом месту Христос каже: „… Где су двојица или тројица сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима” (Мат. 18, 20). Исто тако, Он после Свога Васкрсења из мртвих, а пре Узласка на небо, пре Вазнесења, све нас уверава:„… Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 20).То је наше искуство! То је наша вера! То је наш доживљај! То је за нас, православне хришћане, најнепобитнија истина нашега живота! Овај дан је својеврсни мост између периода Часног и Великог Поста – званог и Четрдесетница јер траје шест недеља, односно неких четрдесет дана, а установљен је по угледу на четрдесетодневни пост Самога Спаситеља у Јудејској пустињи на почетку Његове јавне делатности – и периода када славимо страдања Христова, па је зато назван Недељом страдања или Страсном седмицом, на чијем се почетку управо налазимо. Али на крају те недеље опет нам долази неотуђива и неодузимљива радост, још већа него данашња, радост због сусрета са Васкрслим Господом, Који није само као појединац васкрсао из смрти него је и Васкрситељ свих људи, од првог до последњег, од Адама и Еве до краја људске и светске историје. Зато Он и јесте једини Победник смрти, тог последњег и коначног непријатеља човековог, јер нема тога човека који жели да умре и који, свесно или несвесно, не чезне за вечним животом, а он је могућ управо благодарећи Господу Христу, Његовом делу спасења, Његовој Цркви, Његовом трајном боравку и дејству међу нама и у нама, силом Духа Светога Његовог и благовољењем Небескога Оца, Његовог и нашег. Зато претходни период представља период покајања, смирења, молитве, поста, туговања због наше огреховљености и наше недостојности милости и љубави Божје, али са једним светлим изузетком: то је празник Благовести –у славу дана када је најављен долазак Христов у свет, због чега га и зовемо Благовести, што значи благу или радосну вест – и тај празник је просто припрема за данашњи празник, када славимо следеће: васкрсавши Лазара из мртвих после четири дана од његове смрти, Господ најављује Своје страдање, најављује га на шест дана пре Пасхе, како се говори у Јеванђељу, па зато светкујемо Страсну седмицу. Седми дан је Пасха, дан Васкрса, а дотле – припремамо се да празнујемо страдање Његово и све што је учинио за нас и за наш нови живот, живот вечни, живот у Њему, са Њим и за Њега, као што је Он дао себе у замену смрти за нас и на крају ту смрт смрћу Својом поразио, запечатио ту победу Својим Васкрсењем, а нама даровао да будемо учесници Његовог Васкрсења. Јер, Он је као Богочовек природу нашу, укаљану грехом и демонизовану пре Његове појаве, очистио,осветио, обожио и у Себи, у Својој богочовечанској Личности, занавек прославио и обдарио вечним, блаженим животом у Царству небескоме. Тако, дакле, као мост, како рекох, између Четрдесетнице и Страсне седмице, као припрема за Васкрсење, као најава не само Христовог Васкрсења него и општег васкрсења на крају историје, при Другом доласку Христовом, данашњи празник је радостан празник, радостанупркос свој тузи и невољи наших дана. Јер, при уласку Христовом у Јерусалим, не неком обичном, свакодневном уласку (није он само једампут у животу улазио у Јерусалим) него при месијанском уласку кад улази као Спаситељ, Искупитељ, Избавитељ света и све творевине, био је препознат од народа као обећани и проречени Месија и зато му је одушевљено мноштво клицало: „Осана Сину Давидову! Благословен Који долази у име Господње!” (Мат. 21, 9; ср. Марк. 11, 9; Лук. 19, 38 и Јов. 12, 13). Деца су такође, заједно са одраслима, учествовала у дочеку Спаситеља, држећи у рукама, по тадашњим обичајима, палмове гранчице, простирући цвеће по стази којом ће Спаситељ проћи и понављајући поздраве и покличе старијих, чиме је била остварена древна библијска порука да је Господ „из уста деце и одојчади начинио Себи хвалу” (Мат. 21, 16). Зато, узгред буди речено, и ми имамо Врбицу као дечји празник, а врбове гранчице се благосиљају и деле из простог разлога што код нас нема палми. Данас,сабрани овде, иако нисмо имали и немамо ни у рукама ни у храму цвећа и гранчица, можемо имати у себи цветове наше вере, наше наде, наше љубави према Христу, а у Његово име и у Његовој благодати једних према другима и према свима, без изузетка, жалећи што толико људи широм света страда и молећи се да Господ што пре уклони ово што је по попуштењу и допуштењу Његовом снашло данашњи свет. Јер,ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа ни без Њега. Црквеним језиком речено, нешто бива по благовољењу Божјем, а нешто по допуштењу Његовом. Разлога за то увек има, а то нису само наши појединачни греси и нагомилани преступи, који изазивају неку опомену Божју коју ми доживљавамо као казну, него је то погрешни пут и правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се духовно уздиже ка небу, ка Богу, данашњи светсе мање или више затворио у себе, бар некадашњи хришћански свет је то урадио. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће, својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу људску историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине и пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. По десетине и стотине милиона некада су односиле разне епидемије и пандемије – куга, колера и друге. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи о старању за своје здравље, које је дар љубави Божје, као и за здравље својих ближњих, поштујемо и примењујемо. Ако није нескромно, рећи ћу да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, понајвећма поштују упутства лекарâ и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Али ја ипак изражавам наду и молим се Господу, а уједно и апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, – сва друга празнична богослужења ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време њиховог одржавања, – будемо у много већем броју сабрани, истовремено се држећи свих упутстава: довољног растојања, малог броја људи у храму, с тим да већина људи буду ван храма, на прописаној удаљености један од другога… На тај начин наши верници би могли директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да доживе свету Литургију. Понављам и наглашавам, браћо и сестре: Литургија не претпоставља само интелектуално праћење него, пре свега, живо, органско учешће у њој и баш зато се сабирамо у храму. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва – лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама – никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се, даље, да ће и сама епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности и зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо бар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да ће кроз нашу искрену веру и искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да за њу будемо вечно благодарни, и ово искушење проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него физичка – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. То важи најпре за нас хришћане, почевши од мене, али важи и за све људе. Нека Господ – Који је свечано, а опет тако скромно и смирено, без помпе, на обичном магарету, ушао у Јерусалим уочи Свога страдања и Васкрсења, у најважнијем тренутку, на врхунцу подвига спасења света и човека – и нама, који ћемо такође скромно и без икакве помпе славити Његово Васкрсење, буде живи личносни Наук, Узор, Извор неугасиве наде и радости за сав наш живот. Дакле, и из таквих околности какве су садашње можемо да извучемо поуку и поруку за програм свог животау времену, а самим тим, ако Бог дâ, и у вечности, у заједници са Њим, са Пресветом Богородицом, са светима из рода нашега, на челу са Светим Савом, и са свима светима, као и у заједници једних са другима. Нека Господ дâ да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову! Њему слава и хвала увек и довека! Амин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Aкатист Господу Богу за мир и узајамну љубав међу људима.pdf Кондак 1 Изабрани Војводо и Саздатељу света, услиши нас грешне који се молимо Теби, Творцу и Промислитељу нашем, погледај са висине светога стана Твога на усахла од мржње срца наша, и обнови их благодаћу Пресветога Твога Духа, да би и ми клицали Добротвору и Владару живота нашега: Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Икос 1 Творче Анђела, велики и Свемогући Боже наш, Ти си покорио под ноге Твоје све стихије, Ти си једном речју Својом запретио бури и заповедио да буде тишина на Генисаретском језеру. Дивећи се таквоме Твоме свемогућству, Теби Владару кличемо: Изворе мира и љубави, угаси мржњу и завист међу људима Твојим! Изворе мира и љубави, ороси капима благодати Светога Духа Твога немилосрдно охладнела срца наше! Изворе мира и љубави, учини да узрасте у срцима људи Твојих врлине кротости и смирења! Изворе мира и љубави, искорени у нама разнолико лукавство и лицемерје! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 2 Сведржитељу и Спаситељу наш, не остави нас сироте, но чуј молитву нашу коју Ти са вером певамо: Алилуја! Икос 2 Рече Господ својим ученицима: “Заповест нову вам дајем: да љубите једни друге, као што и ја вас љубих,да и и ви љубите једни друге“ (Јн.13,34). И ми са умиљењем Ти кличемо: Изворе мира и љубави, пошаљи људима Твојим анђела мирна верног наставника! Изворе мира и љубави, загреј огњем благодатне љубави и мира душе и срца наша! Боже, Изворе мира и љубави усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 3 Свети ученици и апостоли Твоји обучени силом свише, ишавши по свету и проповедаше свето Јеванђеље Твоје о љубави и миру, радосно Ти певаху: Алилуја! Икос 3 Имајући богатство љубави и неисказаног милосрђа, Господе Боже наш, одврати од нас који призивамо свето име Твоје раздоре и подај брзо помирење људима Твојим. Испуни срца наша топлотом љубави твоје, да и ми због славе Светог имена Твога, Теби Спаситељу и Богу нашему приносимо ово: Изворе мира и љубави, покрени нас ка братољубљу и смирењу! Изворе мира и љубави, избави нас од зависти, гнева и мржње према ближњима! Изворе мира и љубави, благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца да буде са свима нама! Изворе мира и љубави, умири живот наш, пошаљи мир Твој, и помилуј нас! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 4 Буру гнева и негодовања отерај од нас, и научи нас да једним устима и једним срцем певамо Теби: Алилуја! Икос 4 Чувши свети ученици Твоји, Господе, речи из пречистих уста Твојих: “Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби, а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој“ (Јн. 14,21), дивљаху се неисказаној љубави Твoјој, смело Ти певамо овако: Изворе мира и љубави, очисти од грехова наших, нас усахле искреном љубављу! Изворе мира и љубави, који си воду из камена у пустињи источио, источи из срдаца наших покајање за своје грехе, човекољубље и милосрђе! Изворе мира и љубави, сачувај нас неповређенима од свих душепропадљивих страсти! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 5 Ти си Бог мира и љубави, мир Твој оставио си људима Твојим, посети и нас, наслеђе Твоје миром, да Ти свим срцем благодарано певамо: Алилуја! Икос 5 Владару неба и земље, Свемогући Боже, Творче неба и земље, Оче милосрђа и милости, неисцрпни Изворе човекољубља, који си све премудро саздао, у Твојој руци је дух свих живих. Тебе слушају звезде; Ти, дакле Боже, Сунце света и љубави, погледај на људе Твоје који Ти из дубине душе кличу: Изворе мира и љубави, подај нам да волимо један другог речју, делом и истином! Изворе мира и љубави, умири наша непокорна срца! Изворе мира и љубави, подај нам да Те заволимо свим срцем својим и свом душом својом! Изворе мира и љубави, дај нам да у љубави и побожности поживимо у свим даним живота нашега! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 6 Помилуј нас, Господе, помилуј нас, који се молимо Теби за мир свега света и кличемо Ти: Алилуја! Икос 6 Свемогући Боже мој, Ти си тако заволео свет, да си и Сина Свога Јединороднога дао да свако ко верује у Њега и творi вољу Његову не погине, него да има живот вечни. Звог тога и ми недостојни, уздајуће се милосрђе и у бесконачну љубав Твоју, певамо Ти овако: Извор мира и љубави, одузми од нас завист, гордост и помисли о злу! Изворе мира и љубави, искорени у намa угњежњену погибао самољубља, корен многих зала и овенчај нас тихим познањем човекољубља! Изворе мира и љубави, дај нам да свагда видимо наша сагрешења пред Тобом и ближњима, смирујући тако себе, и да никада не осуђујемо брата него да га волимо као самога себе! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 7 Хвалите име Господње,хвалите слуге Господа!Прими,Господе,молитве оних који Те величају и кличу Ти:Алилуја! Икос 7 Господе Исусе Христе, Сине Божији, величамо Твоју неисказану љубав према нама и певамо Ти овако: Изворе мира и љубави, који си свезао апостоле Твоје свезом мира и љубави, сједини и нас савезом нелицемерне љубави једних са другима! Изворе мира и љубави, загреј топлотом према Теби срда наше, Христе Боже наш, да чистим срцем и добром мишљу и свом снагом нашом заволимо Тебе и ближњега свога као самога себе! Изворе мира и љубави, према врлинском животу упути нас у љубави Твојој! Изворе мира и љубави, Боже наш, учини да у сагласном једномислију славимо Тебе, Човекољупче! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубаву срцима нашим! Кондак 8 Учини са нама, Господе, знак на корист и да виде они који нас мрзе, и нека се постиде, јер си Ти Господе, помагао нам и утешио нас. Теби, Промислитељу нашем и Даваоцу вечних добара, кличемо: Алилуја! Икос 8 Волим Те, Господе, снаго моја, Господ је утврђење моје и прибежиште моје, Теби Богу моме истинитој Светлости певам овако: Изворе мира и љубави, ороси нас росом милосрђа Твога и развесели срца наша! Изворе мира и љубави, пробуди савест која спава у нама и укрепи глас њен! Изворе мира и љубави, дај нам да познамо силу љубави Твоје према паломе човечанству! Изворе мира и љубави, умудри нас да будемо проповедници љубави Твоје према ближњима Твојим! Изворе мира и љубави, украси нас плодовима добрих опажања! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашима! Кондак 9 Заволимо један другога да би Ти једном мишљу клицали: Алилуја! Икос 9 Многоречити говорници су као безгласне рибе, јер не могу казати речи Твоје, Боже: “Ако заповести Моје одржите остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповести Оца Мог и остајем у љубави Његовој (Јн.15,10). Ми пак, певамо песму љубави Твојој: Извор мира и љубави, подари нам свима мир Твој, Милосрдни! Изворе мира и љубави, не трпиш непријатељство, помири нас да у свету будемо у радости Твојој! Изворе мира и љубави, Ти си наситио у пустињи пет хиљада људи са пет хлебова, насити и нас жељеним миром и светом љубављу! Изворе мира и љубави, Ти си претворио воду у вино на свадби у Кани Галилејској, претвори у свету мржњу у љубав која је у очима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 10 Спаси Боже људе Твоје и благослови наслеђе Твоје које Тебо пева: Алилуја! Икос 10 Царе сила, чистоте и целомудрености, Исусе Христе, росом са висине угаси пламен страсти наших, да би чистим срцем и чистим устима певали Теби ову похвалну песму: Изворе мира и љубави, руком нашег анђела чувар одстрани од нас духа гордости и зависти! Изворе мира и љубави, очисти у срцима нашим зле похоте и лукаве помисли! Изворе мира и љубави, огради нас светим анђелима Твојим и крепком заштитом њиховом! Изворе мира и љубави, одузми од нас камено и лукаво срце које је у нашем телу, и подај нам ново срце, добро које гори љубављу према Теби и ближњима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 11 Приклони, Господе, уво Твоје и чуј нас који Ти из дубине срдаца наших певамо: Алилуја! Икос 11 Слава на висини Богу и на земљи мир, и међу људима добра воља, певали су анђели Теби, који си се родио у Витлејемској пећини, Царе мира и љубави; спаси душе наше да Ти певамо: Изворе мира и љубави, Човекољупче Господе, који си росу из пламена источио, источи росу љубави из срдаца наших! Изворе мира и љубави, подари нам мир и тишину живота нашега! Изворе мира и љубави, Ти си рекао ученицима својим: Мир вам (Јн. 20,19), пошаљи и нама Твој спаситељни и жељени мир! Изворе мира и љубави, пошаљи нам вечно текуће струје љубави Твоје у срцима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 12 Благослови, Боже, људе Твоје који Ти у миру певају: Алилуја! Икос 12 Прву и најбољу заповест дао си нам, Боже, да волимо Тебе, Бога и Творца нашег, из све душе и свом мишљу и снагом нашом. И другу сличну њој: да волимо ближње као саме себе. И на ове две заповести стоји сав акон и пророци. И ми чувши срцем велику благодат речи Твојих, овако кличемо: Изворе мира и љубави, који си нас удостојио да познамо највећу заповест о љубави, дај нам да познамо да је мржња највећи и најтежи грех! Изворе мира и љубави, угаси пламен мржње и свађа наших! Изворе мира и љубави, опери губу узајамног непријатељства и очисти срца наша! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 13 О, Свемогући Боже, Промислитељу наш, Изворе мира и љубави, даваоче живота и добара, прими из свег срца ове молбе, које Ти приносимо, услиши Боже, молитву нашу и умири раздоре, непријатељство, мржњу и завист према ближњима у срцима нашим и подари нам мир, тишину, љубав, помирење, да радосно Теби нашем Извору свега кличемо: Алилуја! Овај кондак чита се три пута,а потом икос 1 и кондак 1 Молитва Владару неба и земље, Оче милости и милострђа, неисцрпна пучино љубави, Ти својим промислом држиш сву твар, приклони милосрђе Своје према молби нашој, обнови срца наша љубављу Твојом и удружи мир и радост и весеље у животу нашем. О, истинити Боже, просвети ум наш и исцели од лукавих и греховних поммисли, од свих безакоња наших. Упути нас на пут истинског смирења, кротости и љубави да изливамо мир, љубави милосрђе према ближњима. Сачувај у врлини Боже, душе наше, даруј мир свету Твоме, Господе, и умири живот наш, Господе, помилуј нас и спаси душе наше, као благ и милосрдан и човекољубив. Амин! Превео: протонамесник Животије Милојевић Извор: pouke.org Издање: Акафист-Издатељство миссионарског отдела Лавовске епархије Украјинске Православне Цркве, Лавов, 2002. Оригинал: http://akafist.narod.ru/B/Gospodu_Bogu.htm

Игуманија фрушкогорског манастира Мала Ремета мати Рафаила (Марковић) представила се Господу на Лазареву суботу 2020. године, сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи Зорици Зец, сарадници Информативне службе СПЦ. Мати Рафаила се упокојила у 85. години у својој келији у време трајања Свете Литургије на Лазареву суботу, а предано је Богу служила 66 година. Заупокојена Литургија биће служена у понедељак 13. априла 2020. године у 9 часова, а у наставку и опело. Мати Рафаила, на крштењу Роса Марковић, пореклом је из села Пљева код Шипова. Роса је задојена вером својих родитеља који нису били писмени граматички, али писмени науком над науком, па су знали да јој ту веру усаде у она тешка и суморна времена, када су се људи стидели један другог због вере у Христа, због крсне славе. Та православна породица која је дошла из Босне, убризгала је у срце младе Росе да, понета младалачком жељом и неустрашивим идењем за Христом, узме крст свој и дође у врлетни Јазак. Замонашена је са 19 година. Животопис мати Рафаиле сликар може представити као море из кога је тешко издвојити детаље... Мати Рафаилу, замонашену у Осогову, у Скопској црној гори, Божји промисао и благослов блаженопочившег патријарха Германа довели су у фрушкогорске манастире. После смрти оца, и њена мајка је дошла у Малу Ремету, где се замонашила (монашко име Михаила) и касније умрла, као и рођена сестра (монашко име Ангелина). Свој иметак и средства уложиле су у манастир и успеле да га обнове, подигну конак и капелу. „Својим крхким женским бићем, душом и телом предана Господу, али снагом Духа Светога који нам даје снаге да постигнемо многе ствари што као људи не можемо, само благодаћу Духа Светога мати Рафаила је много чега урадила, постигла и принела Господу на жртву ...“ - казао је Епископ сремски Василије поводом шездесетогодишњице монашке службе захваливши игуманији Рафаили и додао: „Само да си, мати, палила свеће и носила мантију, носила образ монашки и молила за све нас све ове деценије, много је, а да не говоримо о подвизима који су само Богу знани...“, пише Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ.

Протојереј-ставрофор Милан Николић (1952–2020) био је један од најобразованијих свештеника у граду Нишу. Након свршене богословије, желећи да студира и да изађе у сусрет изазовима друштвених наука, као и другим изазовима везаним за социјално и педагошко служење, уписао је и успешно завршио студије социологије. Почео је да постиже резултате на плану друштвених истраживања, али је у једном животном тренутку схватио да жели целокупан свој живот и рад да посвети својој цркви. Након рукоположења 1996. године и постављања на место пароха у Лесковцу, имао је благослов и поверење Његове светости Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког, да интелектуалним радом допринесе активностима цркве. У време када још није била уведена верска настава у школама. грађани Лесковца могли су да стекну најверодостојније хришћанско образовање, јер се отац Милан, подржавајући и организујући у томе и друге свештенике, редовно обраћао вернима преко локалних медија. У начину на који је он, онда као лесковачки парох, повезивао градске медије, градске институције и цркву, показали су се најбољи плодови његовог образовања, као и одговарајућег умећа комуникације коју и касније примењивао у својој служби. Лесковац је и данас познат по живој катихетској и мисионарској активности својих свештеника, на темељима које је у значајној мери пре више од две деценије покренуо у том граду отац Милан Николић. Доласком на место пароха у Нишкој Бањи 1999. године отпочео је други период у његовом животу, уједно и једна другачија врста образовања, духовног образовања, стеченог кроз искуство пастира који се на свестран начин посвећује својој служби. Учио је у томе од најбољих духовника, пре свих од знаменитог игумана Илије, који је у то време служио у околини Ниша, а након свог одласка из ових крајева своју бројну духовну децу усмеравао да се обрате њему. Отац Милан је својим трудом привукао пажњу многих, од учених студената теологије до простих боготражитеља и намерника из народа. Ова пажња и љубав којом су му људи узвраћали остала је приметна и након његовог умировљења, све до последњег дана његовог живота, имајући у виду начин на који су му се обраћали и интересовали се за њега. Врата његовог дома била су отворена за све. Он је са својом породицом, госпођом Добрилом и децом Данијелом и Далибором, двадесет четири сата дневно служио својим парохијанима. Свако ко је имао потребу да буде саслушан, да му буде пружена рука, могао је да се обрати оцу Милану, да уђе у његов дом и да добије све што му је потребно, од духовне до материјалне подршке, разговора, савета, исповести и молитве. Сву пажњу народа који му је долазио он је преусмеравао ка Богу. Свакодневно је, нетипично за парохијског свештеника, читао велики број молитвословља за здравље људима који су му долазили с многих страна, никада не прихватајући заслуге ни похвале за то, чак ни после живих духовних посведочења којима је Господ на те молитве одговарао. Није се његова пастирска служба само на томе задржала. Још је као парох у Нишкој Бањи предузео велики труд на обнови једне од цркава у својој парохији, Храма Светих архангела у Првој Кутини. Обилазећи Брзи Брод, још једно од многољудних насеља његове парохије на периферији Ниша, које није имало своју цркву, уверио се у многе невоље с којима су се становници овог места суочавали, од социјалних до духовних. Отац Милан је својим снагама, без икакве подршке општинских и градских власти, само на основу добовољних прилога истакнутих појединаца и верног народа, подигао у овом насељу велелепни Храм Света три јерарха у средњовековном градитељском стилу, мукотрпно се трудећи наредних година на свему што је било потребно да би се тај објекат легализовао. Након увођења редовних богослужења у овој изузетно значајној задужбини јула 2011. године, Његова светост Патријарх Иринеј поставио је оца Милана на место старешине и првог пароха брзобродског. Отац Милан је са још већим интензитетом развио свој пастирски рад и служење, организујући читаво ово нишко насеље око цркве, окупљајући народ свих узраста и покрећући важне грађанске иницијативе. На старом црквишту у близини локалитета Медијана подигао је крст и после више од пола века обновио литију на празник Светог пророка Јеремије, везујући за живот цркве локалне пољопривреднике, који су овом светитељу и раније указивали част народним светковинама. Био је један од ретких нишких свештеник који је свесрдно подржавао рад Центра за црквене студије, удружења научних истраживача из Ниша који изучавају православну традицију, дајући своје прилоге и присуствујући на свим значајнијим манифестацијама ове установе. То показује да отац Милан ни у старијим годинама није заборавио своју младалачку посвећеност науци и светоотачкој литератури, о чему сведочи и његово последње предавање које је, у присуству великог броја својих поштовалаца, одржао у Светосавском дому Саборне цркве у Нишу, марта 2017. Од Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија је протојереј Милан Николић добио и највише свештеничко звање протојереја-ставрофора, са правом ношења напрсног крста. Ивица Живковић Извор: Епархија нишка

Мати Харитина Пећка: Молимо се Господу да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави. Звучни запис разговора Након чертдесет година сестринство манастира Пећка Патријаршија, на челу са својом игуманијом мати Харитином, изнијело је Икону Мајке Божије Краснице Пећке у литији око зидина ове светиње како би умолили Мајку Божију да нас спаси од пошасти која је снашла наш народ и цио свијет – коронавируса. Мати Харитина каже за Радио Светигору да је на ту идеју дошла с обзиром на ситуацију која нас окружује са свих страна, како на Косову и Метохији тако и у Црној Гори, а посебно на коронавирус који се муњевито шири. “Мајка Божија је 1911. године спасила свој народ од колере, када је њена Света икона Пећке Краснице ношена кроз град Пећ, када су читани акатисти по кућама и служена свеноћна бденија. Небројен је број чуда Мајке Божије кроз вијекове. И у овом времену само нас Мајка Божија и Свети угодници Божији могу спасити, молећи се за нас Господу да нам Бог опрости гријехе. По нашем гријеху Бог допушта страдања, како би се ми покајали и вратили истинском животу“, каже мати Харитина. Пећка игуманија каже да су сестре, које се од почетка налазе у изолацији у складу са мјерама које су прописане, изнијеле Икону Мајке Божије у литији око зидина манастира. “Помолили смо се Мајци Божијој за српски народ и цио народ у свијету. Да Мајка Божија умилостиви Господа да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави.“ Осврћући се на актуелну забрану присуства богослужењима изазвану пандемијом која влада, мати подсјећа да се дешавало да су храмови били празни за вријеме богослужења и док пандемије није било. “Сада, када треба да сачувамо једни друге и себе саме, наш народ протесује јер не може да дође у цркву. Ми треба да се чувамо како Црква не би била та која би сада изазивала неко искушење. Нико нас не може одвојити од молитве, у срцу и души, у свом дому. Стрпимо се око доласка на литургије. Није лако ни нашим свештеницима, нити нама у манастирима, свима нам тешко пада да испоштујемо оно што се од нас тражи да ми не би били узрок нечије болести и искушења. Помолимо се посебно за наше љекаре који трпе велику жртву у ово вријеме. Свакодневно у манастиру примамо позиве да се помолимо за бројне љекаре који су обољели од ове пошасти. Црква је увијек наш дом, а сада нас нико не може спријечити да се сада молимо у својим домовима. Бог ће зауставити и ово зло и дати боља времена, када ћемо се опет молити заједно у својим храмовима прослављајући нашег Господа и благодарећи Му за његова добра која чини за све нас“, поручује мати игуманија Харитина Пећка. На четврту недјељу Великог и Часног поста, када се наша света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној српској ставропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је празнична Литургија. Након Литургије кренула је литија са Светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Пећаршије. Ову велику Светињу рода српског православног на рукама су носиле мати Харитина, игуманија пећка, и сестре монахиње ове свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом. По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од коронавируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих. Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, икона Мајке Божије Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјернима. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска. У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници" Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина Повезане вести: Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању! Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине! Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха. Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске. Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне. Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година. „Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару. Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима. У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.

Високопреподбни сабрат манастира Витовница схи-архимандрит Лазар (Ранковић) упокојио се у Господу у суботу 28. марта 2020, у 83. години, потврдио је за Радио Слово љубве отац Пимен, игуман ове чувене светиње Епархије браничевске, која се налази крај Петровца на Млави. Отац Лазар је рођен 1937. године. Замонашен је у манастиру Витовници 1955. године од стране о. Тадеја. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду. Био је игуман Брадаче. Игуман Витовнице био је након оца Тадеја, до 2007. године. Примио је велику схиму 2015. године и био је један од неколицине великосхимника у Српској Православној Цркви. Како је Радију Слово љубве казао игуман Пимен, схи-архимандрит Лазар је преминуо у старости у сну. Сахрањен је у кругу монашког братства и породице. Вечан спомен оцу Лазару. У сећање на оца Лазара, подсећамо на разговор који је Радио Светигора сачинио пре неку годину са овим духовним горостасом: Извор: Радио Слово љубве

Светом архијерејском литургијом Пређеосвећених дарова која је данас служена у Цркви Светог Ђорђа под Горицом почело је братско сабрање свештенства Архијерејског протопрезвитеријата цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског. Звучни запис беседе Литургију је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је у архипастирској бесједи подсјетио да у току овог Великог и светог поста понављамо чудесне текстове из Светога писма, Старога и Новога завјета, нарочито Псалме и пророштва Светих пророка, дакле све оно што је живо свједочанство о доласку Христовом у овај свијет. Владика је казао да се у овим великопосним данима између осталог молимо и да Господ наш језик прилијепи за грло и огради уста наша својом силом и благодаћу да би наша уста и језик говорили оно због чега су дати и призвани. “Нема мањег органа и нема већега добра, али ни већег зла од људскога језика. Језик који је дат човјеку и уста његова да говоре дивне и чудесне ствари и миришу на Божију благодат, да свједоче име живога Бога и да се кроз њих посвједочује љубав према Богу и ближњима, често постају извор великога зла, отрова, прљавштине и гадости”, подсјетио је Митрополит. У исто вријеме се молимо да Господ такође и нашу душу, срце, ум и сво наше биће преобрази и препороди, да, како је казао, не допусти да наша душа и срце иду у гријехове него да се сабирају и служе Господу. Објаснио је да се молимо да човјек чистим срцем, душом и умом служи живоме Господу и да изнутра из њих извире све оно што је Богом дато и благословено: “Молимо се да и ум човјеков буде обиталиште ума Божијега, вјечнога и непролазнога, а срце човјеково да не буде потркалиште демона и сатанске силе, демонске мржње, зависти, злобе, љубоморе, него да буде извор и мјесто обитавања имена Божијега, обитавање Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога, обитавање Сина Божијега јединороднога. И да Господ сво наше биће, срце, ум и сву нашу душу, испуни собом, својом љубављу према Богу живоме и својом љубављу истинском и правом једних према другима.” Високопреосвећни Митрополит је казао да је то звање човјеково и да је то оно на шта је призван док живи овдје на земљи да би постао сасуд Божије истине, благодати, да би људско тијело постало обиталиште Духа Светога а људска душа, такође, обиталиште силе Божије, доброте, мудрости и милосрђа Божијега. “Нека би нам Господ подарио да и наш језик и наш ум и наше срце и сво наше биће буде обиталиште Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин”, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Литије су знак да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, истакла је ђаконица Даница Црногорчевић- наша сестра ангелског гласа у интервјуу за Портал Ин4с. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији Ђакон Иван и Даница Црногорчевић гости емисије "Огледало" подгоричке српске РТВ Не могу заборавити ту ноћ и неизвјесност након вечери кад је тај закон "изгласан". Удари на Христову Цркву су били вјековима и прије нас, сваки удар је болан, али ко иде стопама Исуса Христа он носи свој Крст, исто тако и ми као народ носимо велики Крст и што је наш Крст већи то знамо да смо Богу милији. Даница Црногорчевић, наша је најпопуларнија млада умјетница која се бави етно пјевањем и духовном музиком. У разговору за наш портал Даница каже да прво пјева Господу нашем, и да не очекује за узврат никакву славу ни овоземаљски успјех. На тему око тренутне ситуације у Црној Гори која се тиче тзв. Закона о слободи вјероисповијести, Даница је истакла да су ове литије знак да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, и да овај народ има будућност. *Данице, у Црној Гори и у земљама региона, готово сви уживају у твом анђеоском гласу. Препозната си као неко ко чува и његује етно стил и духовну музику. Одакле љубав према тој врсти музике? Помаже Бог свим читаоцима! Драго ми је да је тако. Та љубав постоји још од раног дјетињства, усадили су ми је моји родитељи. А и трудећи се да останем досљедна свом васпитању које сам стекла тада, зато и идем овим путем. Више пута сам рекла да прво пјевамо Господу нашем, и да не очекујемо за узврат никакву славу ни овоземаљски успјех… Мени је то, видим, само дошло али та слава и успјех је мач са двије оштрице, те се нисам потпуно предала само пјевању него то пјевање иде уз мој свакодневни живот, уз моју породицу , дјецу, уз моје пријатеље, рођаке, невоље и радости које сваки дан доноси свима нама. *На шта си највише поносна када је у питању твоје стваралаштво? Ако се под тим стваралаштвом подразумијева породица онда је то оно што могу да кажем да сам највише поносна. Јер за једну жену је најбоља, највећа и најтежа каријера да буде супруга и мајка. А што се тиче појања, онда издвајам посебну радост дјечице када слушају моје пјесме и када ме виде. Толико занимљивих анегдота има са дјецом која питају родитеље…”мама јел она стварно постоји?” , да говоре како живим у храму, да им је “новогодишња жеља да упознају Даницу” … итд. Највише ме радује то што видим да има плода мога труда што се тиче његовања ове врсте музике, што је, признаћете јако тешко у мору кича и шунда. *У више ранијих интервјуа си казала да ти је супруг, ђакон Иван Црногорчевић, велика подршка у стваралаштву, и да је твој албум првјенац управо плод вашег заједничког рада. Тако је. Заиста имам ту привилегију да мој супруг, отац ђакон Иван, има прије свега оштар ум и расуђивање, када је потребно да ми да прави савјет а исто тако, што је најважније, да чува да не скренем са правог и јединог пута, да не заборавим Коме и зашто пјевам, да не утонем у море похвала …итд. Такође, главни дио који се тиче самог техничког објављивања CD-а је он обавио. Као и то да је написао пар текстова за пјесме које ћете ускоро моћи да чујете на мом другом албуму. А на првом албуму је написао прву пјесму која је посвећена и снимљена о Васкрсењу Ловћенске капеле. *Такође, препознат је твој хуманизам кроз одзив на бројне хуманитарне манифестације, прије свега на Косову и Метохији. Како се осјећаш када на том простору наступаш? Заиста се трудим да се увијек одазовем таквим позивима, јер шта смо ми без наше душе, Косова и Метохије. Било је ту наравно још хуманитарних концерата и хвала Богу да их буде још више. *У Црној Гори већ три мјесеца трају величанствене литије у знак протеста против накарадног Закона о слободи вјероисповијести. Као неко ко је посвећен Цркви и Богу, како си ти доживјела усвајање овог тзв. Закона? Не могу заборавити ту ноћ и неизвјесност након вечери кад је тај закон “изгласан”. Удари на Христову Цркву су били вјековима и прије нас, сваки удар је болан, али ко иде стопама Исуса Христа он носи свој Крст, исто тако и ми као народ носимо велики Крст и што је наш Крст већи то знамо да смо Богу милији. Можда је нама тешко да то схватимо али што су нам искушења већа, таква ће и бити наша срећа. Ове литије знак су да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, и да овај народ има будућност. Велика се благодат осјећа на литијама која се не може ријечима исказати. Надам се да ће та благодат огријати срца оних људи који су донијели тај закон и утицати на то да се у што скорије вријеме повуче. *Шта можеш да видиш на лицима тих људи који учествују у литијама? Радост, љубав, вјеру, мир, топлину, родољубље, Богољубље, братољубље. *Јавност је имала прилику да прочита једну твоју животну исповијест, а која се тиче твоје ћерке Касијане коју је још као бебу у инкубатору крстио отац Предраг Шћепановић. Због пријевременог порођаја изазваног високим крвним притиском, беба је имала тровање, и била је у критичном здравственом стању. Инсистирали смо на што скоријем Крштењу и заиста се показало да, сила Светог Крштења чуда твори. Одмах сјутрадан је беба била боље и инфекција је почела нагло да опада. То је било заиста велико искушење. *За крај, да наше читаоце обрадујемо информацијом, да ћеш ускоро издати нову пјесму. О каквом пројекту је ријеч и кад је можемо очекивати? Дошла је сасвим спонтано, после много пјесама које су ми други пјесници слали везано за литије, ова ми је некако највише легла срцу. Текст и музику је писала попадија Дајана Петровић из Ваљева, која је члан групе Нектарија. Главни инструмент кавал је свирао Милош В. Николић, пјесма је снимљена у студију Александра Ковачевића у Београду. Убрзо ће бити и спот , тако да ћете ускоро моћи да је чујете. А више детаља о самој пјесми сазнаћете кад буде објављена. *Твоја порука за све читаоце портала ИН4С би била..? НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!!! Извор: Ин4с

Црква се означава (присутна је) у Светим тајнама (Евхаристије) не као у симболима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета и, као што рече Господ, лозе у чокоту. Јер овде није само заједништво у имену, нити сличност по аналогији, него је истост (идентичност) ствари. Јер су ове тајне Тело и Крв Христова, и оне су Цркви Христовој истинска храна и пиће… И када би неко могао видети Цркву Христову по томе самоме колико је с Њиме сједињена и причешћује се Његовим Телом, видео би ништа друго него само оно Господње Тело… Очигледно је такође да све што се у овој служби збива заједничко је и живима и преминулима (тј. читавој заједници Светих)… Оно што чини сву радост и блаженство тамошњим светима (на небу), па било да то назовеш Рајем, или Аврамовим наручјем, или местом ослобођеним од сваког бола и жалости, и светлим и зеленим и освежавајућим, или пак и самим Царством – није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб (Евхаристије)… Зато је и Господ уживање Светих у Будућем веку назвао Вечером, да покаже да ништа више (веће) тамо нема од Трпезе (Евхаристије). Свети Никола Кавасила, Тумачење Литургије

Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј служиo je свету архијерејску Литургију овога јутра, поводом храмовне славе, у цркви св. Трифуна у Малом Мокром Лугу. Звучни запис беседе Свјатјејшем су саслуживали: архимандрити Грчке православне цркве Никанорос и Василиос Папаниколау, рођена браћа, из манастира Св. Лидије у Аспровалти, протојереј - ставрофор Ратко Николић, јереј Слободан Ђосић, протођакон Радомир Перчевић и ђакон Драган Неђић. "Свети Трифун је од младости своје био облагодаћен Духом Светим" рекао је Патријарх у беседи и подсетио да је овај Божији угодник рођен у најпростијој породици, бавио се чувањем гусака. "Али он је Господа прославио целокуопним својим животом и Господ је прославио њега - многи су се исцелили његовим молитвама", поучио је Патријарх Иринеј. "Свети Трифун је био велики светитељ који је имао велики дар Божији, али је зато морао и да претрпи страдања" рекао је Свјатјејши у беседи и додао да је он: "само један од ко зна коликог броја мученика", јер је у "сваком времену било таквих људи који су сведочили своју веру не само речима него и животом својим". Из тог разлога, када западнемо у невоље најпре се помолимо Господу и његовим угодницима, па "онда тражимо помоћ од људи". На крају Свјатјејши се захвалио браћи из Грчке Цркве на љубави који њихов манастир исказује према нашем народу. Кум овогодишње славе био је господин Велибор Голубовић са породицом. Извор: Радио Слово љубве

На празник Светог Јована Крститеља, Пророка и Претече Господњег, у жичкој Спасовој цркви, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин. Саслуживали су архимандрити Дамјан (Цветковић), Јаков (Лазовић), Сава (Илић), протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, као и протођакон Александар Грујовић. Његово Преосвештенство Епископ жички Јустин обратио се сабраном народу који је испунио овај Свети храм. У својој беседи, подсетио је на страдања хришћана кроз историју, а потом је говорио о садашњим приликама у Црној Гори насталим због доношења тзв. Закона о слободи вероисповести. Своју беседу започео је честитајући крсну славу свима који славе, поручујући им: „Да заблагодаримо Господу што нам је од Божића до дана данашњег дао изобилну радост. Ово су дани када смо прослављали велике догађаје, значајне за спасење нас људи. Као што знамо, ми хришћани, где је много радости, где је много лепог, ту је и оно што је тешко. Без тога не бисмо могли да напредујемо.“ Владика је затим нагласио да је Црква Божија прва која осети муке и невоље које се догађају у свету, зато што је Црква Тело Христово, а Христос је увек присутан и на земљи. Сада, када се читава Света Тројица нама јавила на Јордану, и ми осећамо Њено присуство које нас чува и закриљује. Њој треба да благодаримо што до сада нисмо подносили невоље које превазилазе наше моћи. У наставку своје беседе, Архипастир Епархије жичке нагласио је да смо ми као хришћани заједно живели са другим конфесијама одувек, јер ми нисмо они којима неко смета. Нама само смета грех у нама и против тога се боримо. Ми нисмо против других људи. Напротив, ми се молимо за њих, да их Бог просветли, зато што Господ неће да било ко пропадне, и неће ничију смрт, него да се сви људи спасу. Међутим, сада је дошло до сукоба оних који верују и оних који не верују, који хоће да покваре истину, да поремете односе које је Господ Бог установио. Поновивши речи светитеља Божијих који кажу: „Не тражи мучеништво, не истичи се у овоме свету“, Епископ Јустин је са посебним усрђем поручио да смо дужни да се успротивимо када неко хоће да наруши истину и гони Цркву. „Због свега горе реченог, наставио је Епископ жички, дошло је време да се поделимо, не по нашем хтењу, већ зато што се они деле од једне, саборне и апостолске Цркве, и гоне је. Да је само ненавиде, било је и биће. Међутим, они отворено гоне Цркву, тобоже под видом неких праведних закона. Нема праведног закона, ако није закон Божији на првом месту. Тек тада могу људски закони да се уреде, да се уреде односи међу људима.“ На крају своје беседе, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин похвалио је сва молитвена сабрања за нашу страдалну Цркву у Црној Гори, захваливши се свима који су на празник Богојављења узели учешћа у Литији која је одржана у Краљеву упркос зими и мразу, тако сведочећи истину. Извор: Епархија жичка

Са великом жалошћу пратимо догађаје који ових дана помрачују празничну радост наступајућег Празника Христовог Рођења како за нашу браћу и сестре православне хришћане у Републици Црној Гори, тако и за нас у Епархији нишкој. Исти услед братске љубави и у наша срца уносе горчину и тугу поводом насилног и неправичног изгласавања дискриминаторског и богоборног Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори усмереног против епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори. Са забринутошћу страхујемо због мера које власт у Црној Гори предузима док једнострано, одбијајући сваки дијалог, бесправно укида свако право јединој канонској и историјској Цркви Божијој у Црној Гори. Посебно смо затечени и применом физичке силе црногорске полиције над Црквом, њеним епископима и вернима, и стојећи пред Тајном Божића, не можемо а не увидети сличност у богоборним потезима црногорских власти са дрскошћу којом некада беше заслепљен Ирод. Слично њему који, владајући се по критеријумима „света који у злу лежи“ и у неправди јачега имајући своју „правду“, покуша да насиљем оспори божанско право Витлејемском Богомладенцу насрћући на достојанство Његовог живота, и ми данас видимо обесправљење и несртање на хришћанско достојанство и основно начело слободе вероисповести гарантовано како Уставом Црне Горе, тако и небројеним обавезујућим међународним правним актима. Отуда се усуђујемо да, седећи на катедри Епископа Константиновог родног града, уместо овог „иродовског“ модела силе, неправде и насиља, укажемо на образац за угледање у овој ситуацији модел власти једног светог владара, онога кога је историја због његове мудре владавине овенчала називом „Велики“, а чији је Милански едикт о слободи вероисповести већ 17 векова незаменљиви предложак и темељ сваком државном законодавству које се тиче слободе вероисповести и правног статуса хришћанске Цркве у модерним државама, а који опет овим спорним законом очигледно бива намерно превиђен и занемарен, тиме стављајући савремено црногорско законодавство по овом питању у раван са непросвећеним и варварским државама антике, али и са њиховим сродницама у бруталности и нетолерантности – тоталитарним режимима ХХ века. Стога нудимо текст Константиновог Едикта као подстицај на преиспитивање савести свима који сматрају да су овим законом „демократски“ поставили темеље „модерној држави“ Црној Гори, занемаривши 1700 година старе темеље слободе вероисповести и права верских заједница у хришћанској Европи, и том својом „модерношћу“ постајући апостоли најназаднијих и дискриминаторских тековина далеке богоборне прошлости, у борби са којима је оно што данас називамо цивилизованим светом изнедрило свој идентитет. Таквима Равноапостолни цар Константин Велики поручује: „И, између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане: њихова места на којима су они имали обичај да се раније окупљају... нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде... И пошто ови хришћани немају само она места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву, ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена, без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и заједници.“ Нека би се и његове молитве и „васпитно карање“ његове речи придружиле молитвама и заступништву Светог краља Јована Владимира, Светог Василија Чудотворца Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског и Светог Арсенија Сремца Архиепископа српског, и свих светих од рода нашег у Црној Гори просијалих. Имајући све ово на уму, најсрдачије подржавамо браћу Архијереје у Црној Гори црногорско-приморског Амфилохија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, уједно и састрадавајући са њима и повереним им верним народом. Усрдно се молимо Господу, да уразуми власти у Црној Гори да увиде своја огрешења о закон здравог разума и својим поступцима прекину прогон Цркве Божије, а да православном народу у Црној Гори Господ умножи Своју благодат и силу, како би храбро поднео сва искушења и нанету неправду и одолевши сачувао своје светиње у којима се на понос њихових предака вековима слободно прославља Име Божије. У ишчекивању свеосвећујућег празника Рођења Христовог, и мира који Он собом доноси, поздрављамо браћу Архијереје и сав богољубиви народ православни у Црној Гори уздајући се у силу Божију која се у немоћи показује, надамо се избављењу и спасењу моћном руком Његовом. Епископ нишки Арсеније Извор: Инфо-служба СПЦ

Владика Иларион: „Свети Николај нас изнова подсећа да треба да служимо Господу у врлини, у самоодрицању, али увек са свешћу о томе да смо део заједнице a никада као појединци.“ И ове године, на Никољдан, када буковско братство слави свог заступника, у овом манастиру је служена света архијерејска Литургија. Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслуживање игумана ове свете обитељи – архимандрита Козме (Радовића), протосинђела Захарије (Митића), настојатеља манастира Св. Тројице код Књажевца, сабраће манастира Буково: јеромонаха Еноха (Стојаковића) и архиђакона Илије (Јовановића) и зајечарског ђакона Уроша Памчара, секретара ЕУО Епархије тимочке. Лепоти богослужења допринело је појање суводолске монахиње Херувиме (Марковић) као и појање Хора Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице из Зајечара. У цркви Св. Николе, која је била мала да прими све верне који деценијама духовно стасавају уз ово братсво, Његово Преосвештенство је на Литургији рукопроизвео архимандрита Козму и протосинђела Захарију у чин духовника, поверавајући им тиме одговорну дужност духовног очинства. Искрено верујем да ће ова двојица посленика, моје сабраће и ваших драгих свештенослужитеља, одлично обављати своју назначену службу, нека им Господ буде помоћник, укрепитељ и надахнитељ на том путу – рекао је владика у беседи. Честитавши окупљенима овај велики празник Епископ је свима пожелео добро здравље и дуг живот због ревности у Цркви Христовој ради задобијања Царства. У манастирској трпезарији је након Литургије уприличена свечана славска трпеза за све присутне. Извор: Епархија тимочка

Јутрос око 6:00 часова по средњоевропском времену упокојио се у Господу познати изданак светогорског монаштва и велики делатник наше Цркве на тлу Северне Америке старац Јефрем Аризонски (Филотејски), саопштено је на порталу Ромфеа.гр. Велики савремени подвижник, проигумaн светогорског манастира Филотеј, старац Јефрем Филотејски (у свету Јоанис Мораитис) се родио 24. јуна 1928. године у граду Волос (Грчка). Са 19 година се одрекао света и преселио на Свету Гору Атос, поставши послушник светог старца Јосифа Исихасте, безмолвника и пустињака. Величина личности и дела Старца Јефрема достојна су његовог духовног оца. Обновио је обитељ Филотеј на Атосу, а после тога је за кратко време на Америчком континенту основао деветнаест манастира који су постали духовна оаза за Американце жедне благодати Божије. Преминуо је у обитељи Светог Антонија у Аризони (САД) коју је сам основао вршећи непрестану молитву за своја духовна чеда и спасење целог света. 1960.године један од највећих православних богослова ХХ века, отац Јован Романидис (1927-2001) је у писму атонском монаху и црковном писцу Теоклиту Дионисијатском писао: ”Светогорци морају да одмах пошаљу своје представнике у САД и да оснују тамо монашке обитељи, у супротном случају Православље на Америчком континенту очекује неизбежна погибао”. Неколико година после тога, да оствари замишљено напорима тек једног човека, рекло би се немогуће. Отац Јефрем (Мораитис) је први пут дошао у Канаду 1972. године на позив својих духовних чеда. После неколико година овакве посете у САД и Канаду су постале честе. Старац је разговарао са људима, учио их, тешио, проповедао... Постепено је све више постајала очигледна потреба Американаца за живу реч Јеванђеља и њихова потреба за правим духовним животом. За основу своје мисионарске делатности старац Јефрем је поставио отварање мушких и женских манастира, који су постајали духовни центри, који су привлачили хиљаде неравнодушних људи, који су гледали на обитељ као на “делић Неба на земљи”. Према речима познатог грчког историчара и богослова оца Георгија Металиноса, “православни манастири постају најефективнији мисионарски центри. Живот у обитељи, посматрање живота монаха и учествовање у богослужењима много ефективније делују на оне који пролазе кроз процес оглашења од сувопарних схоластичких речи. Инославни желе да упознају живо Православље и да га виде изнутра”. Манастири старца Јефрема су се појавили у многим регионима САД и Канаде: Њујорку, Тексасу, Флориди, Вашингтону, Јужној Каролини, Пенсилванији, Илиноису, Калифорнији, Мичигену, Монтреалу и Торонту. Укупан број обитељи које је основао старац Јефрем у овом тренутку износи деветнаест, а још два манастира се налазе у изградњи. Тај број се може још повећати, пошто многи мирјани поклањају земљу и иступају са иницијативом да се оснује још више нових обитељи. Сви манастири старца Јефрема су са конаком. Они се руководе атонским уставом и као основу свог живота изабрали су завете Јосифа Исихасте. Многи житељи америчких и канадских обитељи су више пута посећивали Свету Гору и чак су неко време живели у атонским манастирима, желећи да се упознају са монашким предањем на његовом извору. У број људи који живе у обитељима које је основао Јефрем Филотејски убрајају се људи разних социјалних слојева и националности: поред грчких имиграната у САД, ту спадају и разни представници различитих народа и религија који су прешли у Православље (мормони, муслимани,индуси, будисти, јудејци, католици и протестанти). Америчка Православна Црква се у тренутку пресељења старца Јефрема у САД налазила у дубокој кризи. Модернистичка новотарења архиепископа (касније Васељенског патријарха) Атинагоре(Спиру) довела су до лишавања Цркве њеног исихастичког и аскетског карактера. Америчко Православље је изгубило духовну дубину и васељенску перспективу, претворивши се тек у етнографски клуб за оне имигранте који жале за Отаџбином. Старац Јефрем је спасао америчко Православље од растапања и асимилације према протестантском обрасцу. Његова делатност је омогућила да Црква изађе из своје националне затворености и да придобије себи нове људе. Однос ка старцу Јефрему је у прво време у православној средини био уздржан. Хришћанство Јефрема Филотејског је на први поглед деловало сувише сурово и аскетично, али када би се сами људи упознали боље са старцем и његовим ученицима, топио би се лед неразумевања: Грци-имигранти су од све душе заволели обитељи старца Јефрема. Данас хиљаде људи викендима и празницима са свих страна САД и Канаде долазе у манастире које је основао старац. Они вољно и са радошћу одстојавају многосатне манастирске службе и мењају своје ставове ка вери под утицајем виђеног. Манастири Јефрема Филотејског су имали огроман утицај на православне јереје који су служили у САД и Канади. Мењање ставова свештенослужитеља је омогућило постепен повратак заборављеном Православном предању у многим америчким парохијама. Данас већина православних свештеника у трагањима за духовном подршком долази код оца Јефрема и у његове обитељи. Под утицајем учења и позива Јефрема Филотејског многи амерички православни свештеници су постали противници религиозног синкретизма и екуменизма, почели су да носе мантију не само за време богослужења, већ и у свакодневном животу. Центар мисионерског служења оца Јефрема је био манастир светог Антонија у Аризони, који се налазио недалеко од главног града те америчке државе, града Феникс. Већина локалних становника у тренутку доласка старца Јефрема су били мормони, а данас су неки од њих прихватили Православље. Обитељ светог Антонија је основана 1995.године у безводној и сувој пустињи. Старац Јефрем је првобитно планирао да сагради манастир на другом месту, али је према промислу скренуо са пута и обрео се на пустињском месту између Феникса и Тусона. Очевидци говоре да су у том тренутку јасно чули звук звона, невероватно налик звону у родној обитељи оца Јефрема - манастиру Филотеју. “Овде ћемо саградити манастир”, рекао је тада старац. Владика Антоније, епископ Сан Францискански дуго није могао да поверује у ту причу, све док и сам једном, неколико година касније, није чуо сличан звук. Он се приближавао манастиру светог Антонија који је био у изградњи, када је чуо како звоне звона. Како су сазнали неколико минута касније, звук је био натприродног порекла, пошто сами монаси нису звонили. Око манастира је, по благослову старца, купљено 1.200 јарди земље на којима је посађено 3.000 стабала маслина, поморанџи, лимуна, грејпфрура, пистаћа, грожђа и палми. Да се дрвеће не би осушило била је неопходна вода која је на чудесан начин пронађена током подземних ископавања. Старцу Јефрему се јавио Антоније Велики и показао му је место где треба да почну да копају бунар. На дубини од 980 м пронађена је вода које је било довољно да околину из пустиње преобрати у цветну оазу. Сада се у манастирском врту налази више од две хиљаде врста биљака, без обзира на то што летње температуре у Аризони достижу 40-45 степени Целзијусових. По свој околини братија манастира је подигла фонтане, поставила уличне сијалице и изградила путеве. Данас посматрајући величанствени рајски врт и велелепне храмове, које је подигла братија обитељи светог Антонија, тешко можемо поверовати да када је овде први пут дошло шест атонских монаха, да ту није било ни воде, ни путева, ни струје. Као првобитни смештај за старца Јефрема и његове ученике су послужиле четири приколице. Монаси су били принуђени да раде у околини која је обиловала отровним змијама и опасним крволочним животињама. Старца Јефрема, који је пожелео да сагради манастир у пустињи, је локално становништво сматрало лудим. Чак су у успех његове делатности сумњали и православни људи. Али прошло је време и на месту малених приколица појавили су се храмови и главне грађевине, а број братије се повећао са седам на четрдесет пет људи. Главни саборни храм манастира посвећен је преподобному Антонију Великом и светитељу Нектарију Егинском. Још шест храмова је посвећено преподобном Серафиму Саровском, пророку Илији, великомученику Пантелејмону, великомученику Георгију, великомученику Димитрију, светом Николи и Јовану Предтечи. При обитељи се налази и конак, са пространим, светлим собама у којима се истовремено може сместити 500 ходочасника. У складу са традицијама атонског монаштва, преноћиште и храна се гостима манастира дају бесплатно. У конаку је гостима у неограниченој количини доступно воће, освежавајући напици, чај, кафа. Према броју посетилаца обитељ светог Антонија се налази на другом месту у држави Аризона, само нешто мало заостајући за Великим Кањоном (Гранд Кањоном) - једној од главних атракција у САД. Манастир светог Антонија води огромну добротворну делатност. Монаси обезбеђују смештај скитницама и пружају помоћ свима који је траже. У граду Тусону који се налази нешто јужније од обитељи, по благослову старца Јефрема је саграђен центар помоћи за сиромашне и неудате жене. Игуман светоантонијевског манастира је атонски јеромонах Пајсије - један од првих пет досељеника у обитељи, који је дошао у САД са Свете Горе заједно са Јефремом Филотејским. Сам старац Јефрем се у манастиру не бави питањима вођења манастира, већ је духовних свих манастира које су основали. Такође, отац Јефрем је и духовни наставник за хиљаде мирјана који долазе у Аризону са свих старана планете. Свети старац Јосиф Исихаста - духовни учитељ Јефрема Филотејског Значај мисије старца Јефрема се тешко може преценити. „Ми, амерички архијереји и јереји, током седамдесет година смо хтели да привучемо народ у Цркву организовањем фестивала. То јесте ми смо организовали празнике и прославе, угошћавали смо људе пићима, храном и забавом. Заборавили смо молитву, исповест, постове, бројанице - све оно што чини Предање наше Цркве. Чак смо били против изградње манастира, пошто смо мислили да нема апотребе за њима и да они ништа не могу да дају нашој Цркви. И ево, дошао нам је најмањи човек, без светског образовања и богословских диплома, без новаторских и смелих идеја (које смо ми у изобиљу имали) и подсетио нас на најважније - на наше Православно Предање. Он није позивао на игре и забаве, већ је позивао на пост и учешће у многочасовним бдењима. И људи су се одазвали на његов позив, дошли су код старца и подржали га. Број оних који долазе код оца Јефрема се не може избројати. Америка, која се спремила за излаз из ћорсокака потрошачке културе и робовања материјалним вредностима помоћу различитих друштвених покрета (на пример хипи) и источњачких религија, је открила за себе истинско неупрљано хришћанство - Православље“- ово су речи оца Антонија (Мосхонаса), који се упокојио као многогодишњи настојник православног храма у граду Тусан. Према речима оца Јефрема, дикеја скита светог Андреја Првозваног на Атону, “старац Јефрем се подвргао прекомерним и најтежим клеветама и нападима”. Али, без обзира на сталне наручене критичке репортаже на америчкој телевизији и у штампи, он није спуштао руке већ је наставио своје мисионерско служење. Јефрем Филотејски је живи пример великог подвижника, који је својим животом доказао исправност речи преподобног Серафима Саровског “Спаси се сам и око тебе ће се спасти хиљаде”. (текст преузет са интернет странице Православна породица) Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена, приснопамјатни старче и оче наш Јефреме! Целокупан прилог поводом упокојења старца Јефрема прочитајте ОВДЕ

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, 13. децембра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у Дворској капели Св. Андрeja Првозваног, поводом крсне славе Краљевског дома Карађорђевића. Свјатјејшем су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић и Божо Бакајлић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Владимир Руменић. Светој Архијерејској Литургији молитвено су присуствовали Преосвећени Епископ шабачки Г. Лаврентије, Преосвећени Епископ шумадијски Г. Јован, Преосвећени Епископ милешевски Г. Атанасије, Преосвећени Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије и Викарни Епископ мохачки Г. Исихије и више свештеника АЕМ, директор Канцеларије Владе Републике Србије за односе са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, професори Факултета и културни послeници. Светој Литургији је присуствао и представник Београдске Надбискупије. По причешћу Свјатјејши је у својој беседи честитао славу Краљевском дому, рекавши том приликом да „ми верујемо и следимо Господу нашем. Јер као што није оставио оце наше, ако будемо верни Господу неће оставити ни нас.“ Након Свете Архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Лаврентије пресекли су славски колач са Њиховим Краљевским Височанствима принцом Александром и принцезом Катарином. Извор: Радио Слово љубве

Протопрезвитер Драгослав Јоцић рођен је 15. новембра 1949. у Ђунису код Крушевца. Завршио је Богословију Св. Саве у Београду. Са супругом Душицом има два сина Дејана и Драгана и унуке Ђорђа, Јована и Ђурђу. Рукоположен је за ђакона 1971, а за презвитера 1975. Био је парох IV зајечарски (1975-1997), настојатељ Саборног храма (1992) и хоровођа црквеног хора у Зајечару. По пензионисању (1997) опслуживао је вражогрначку парохију (2006-2013). Последњих година живео је у Зајечару, где се и упокојио 13. децембра 2019. године после краће болести. Опело ће служити Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион са свештенством Епархије тимочке у зајечарској гробљанској цркви Светих 40 мученика Севастијских у недељу, 15. децембра 2019. године са почетком од 10:30ч. Протопрезвитер Драгослав ће бити сахрањен на сеоском гробљу у родном месту Ђунису. У блаженом уснућу, Бесмртни Господе, подај уснулом слузи Твоме Драгославу протопрезвитеру вечан покој у Царству Твоме и учини му вечан спомен! Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој" (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри" родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре" хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно... На тај начин ништа не бива. Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: „Ко њој [Премудрости] рано порани, неће се уморити; јер ће је [Премудрост] наћи поред својих двери" (Прем. Сол. 6,14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи седи поред двери значе да се налази близу. Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове око лине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању; добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У уторак 10. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. Чтецирао је г. Марко Гаљак, а за певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић, и г. Владан Степовић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља Владика је у беседи рекао: “Браћо и сестре, као што смо могли да чујемо у Апостолу који је сад овде прочитан, свети апостол Павле нам говори браћо и сестре, да се обучемо у све оружије Божије да би смо се могли успротивити оном нечастивом. И опет друга поука овог данашњег Јеванђеља које смо чули, где Господ каже да је Он чокот, а ми да смо лозе. Лоза без чокота не може да донесе никаквог рода, и да се вратим на поуку светог апостола Павла где он каже: “Јачајте у Господу". Браћо и сестре, ако човек не јача у Господу, он ће јачати у својој злоби, у својој пакости, у својој гордости, у својој мржњи. А јачати у Господу значи јачати на првом месту у вери. А кад човек ојача у вери, онда он ојача у свим хришћанским врлинама. Јача онда и у љубави, јача у нади, јача у милости, јача у милосрђу, јача у свим благодатима које Господ нама даје преко Цркве. Апостол Павле каже: “Да би сте се могли успротивити лукавству ђаволском”. Ђаво је браћо и сестре много лукав, и ако човек нема вере у себи, ако не живи вером, ако не познаје веру своју, ако не зна шта је Црква, ако не зна шта је Бог, ако не зна шта су врлине, е тога је заиста онај нечастиви узео и подмеће му стално лукавства да би га преварио. А како ђаво чини лукавства нама? Он прво гледа како да у нама смањи веру или да нам одузме веру. То је његов највећи посао, да нас убеди да не верујемо у Бога, браћо и сестре. А човек који не верује у Бога, који не живи вером, такав је човек спреман на све. Наравно на оно што није добро. Али који човек живи у вери, њега вера утврђује у добру. Јер све је могуће оном који има вере каже наш Господ Исус Христос”, рекао је између осталог Владика Јован у данашњој беседи. Извор: Епархија шумадијска