Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'господина'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Званичан став митрополита берлинског и немачког господина Марка поводом грубог, неканонског уплитања Константинопољске Патријаршије у јурисдикцију Руске Православне Заграничне Цркве Марко, митрополит берлински и немачки D-7-6645-22-MM-sa. Минхен, 31. новембар / 13. децембар 2022. Предмет: Протопрезвитер Слађан Васић Протопрезвитер Слађан Васић је 2008. године рукоположен у чин свештеника у Бечу, од стране митрополита дабробосанског Николаја (Српска Православна Црква), а 2018. године је, уз благослов Српске Цркве, примљен у свезу клира Васељенске Патријаршије. Од 5. / 18. августа 2022. године, служи у Бечу као клирик Руске Православне Заграничне Цркве, у вишенационалној црквеној заједници. Одлука Константинопољске Патријаршије од 3. октобра 2022. године, о такозваном „враћању у ред лаика“ протопрезвитера Слађана Васића, лишена је сваког канонског утемељења, те је, због тога, ништавна. Она само представља поновни покушај уплитања Константинопољске Патријаршије у другу помесну Цркву. Након што се Константинопољска Патријаршија, неканонским уплитањем у ствари Украјинске Православне Цркве, ставила ван канонског поретка, а мене, као надлежног епископа Руске Православне Заграничне Цркве за Аустрију, годинама ионако игнорисала, није било особе којој бисмо се обратили у вези са отпустом овога свештеника. Будући да му је претила опасност да буде приморан да саслужује са неканонским „епископима“ или „свештеницима“, дотични свештеник био је принуђен да напусти Константинопољску Патријаршију. Следствено томе, морао је страховати да га његови српски сународници и његова црквена заједница више неће сматрати канонским свештеником. У формулацији Синода Српске Цркве од 18. новембра 2022. године, донетој на молбу епископа Андреја, констатује се једино то, да је свештеника Слађана Васића Константинопољска Патријаршија вратила у ред лаика, али се, с тим у вези, не заузима никакав став. Пријем протопрезвитера Слађана Васића у Руску Цркву представља, стога, пружање помоћи овом делатном и угледном свештенику. Ми нити желимо, нити можемо сносити одговорност за канонско непочинство Константинопољске Патријаршије, која епископима назива људе без канонског рукоположења, а који, сада, даље врше „рукоположења“ тобожњих свештеника. У часу када смо протопрезвитера Слађана Васића примили, био је свештеник Константинопољске Патријаршије, без икаквих оспоравања. Дуго времена након његовог пријема у нашу Цркву, уследила је одлука о „враћању у ред лаика“, коју је донела Патријаршија, из чије јурисдикције је дотични свештеник већ био изашао. Ту одлуку сматрамо неважећом. Митрополит Марко Са немачког језика превео: Марко Делић У прилогу погледајте документ у оригиналу
  2. Званичан став митрополита берлинског и немачког господина Марка поводом грубог, неканонског уплитања Константинопољске Патријаршије у јурисдикцију Руске Православне Заграничне Цркве Марко, митрополит берлински и немачки D-7-6645-22-MM-sa. Минхен, 31. новембар / 13. децембар 2022. Предмет: Протопрезвитер Слађан Васић Протопрезвитер Слађан Васић је 2008. године рукоположен у чин свештеника у Бечу, од стране митрополита дабробосанског Николаја (Српска Православна Црква), а 2018. године је, уз благослов Српске Цркве, примљен у свезу клира Васељенске Патријаршије. Од 5. / 18. августа 2022. године, служи у Бечу као клирик Руске Православне Заграничне Цркве, у вишенационалној црквеној заједници. Одлука Константинопољске Патријаршије од 3. октобра 2022. године, о такозваном „враћању у ред лаика“ протопрезвитера Слађана Васића, лишена је сваког канонског утемељења, те је, због тога, ништавна. Она само представља поновни покушај уплитања Константинопољске Патријаршије у другу помесну Цркву. Након што се Константинопољска Патријаршија, неканонским уплитањем у ствари Украјинске Православне Цркве, ставила ван канонског поретка, а мене, као надлежног епископа Руске Православне Заграничне Цркве за Аустрију, годинама ионако игнорисала, није било особе којој бисмо се обратили у вези са отпустом овога свештеника. Будући да му је претила опасност да буде приморан да саслужује са неканонским „епископима“ или „свештеницима“, дотични свештеник био је принуђен да напусти Константинопољску Патријаршију. Следствено томе, морао је страховати да га његови српски сународници и његова црквена заједница више неће сматрати канонским свештеником. У формулацији Синода Српске Цркве од 18. новембра 2022. године, донетој на молбу епископа Андреја, констатује се једино то, да је свештеника Слађана Васића Константинопољска Патријаршија вратила у ред лаика, али се, с тим у вези, не заузима никакав став. Пријем протопрезвитера Слађана Васића у Руску Цркву представља, стога, пружање помоћи овом делатном и угледном свештенику. Ми нити желимо, нити можемо сносити одговорност за канонско непочинство Константинопољске Патријаршије, која епископима назива људе без канонског рукоположења, а који, сада, даље врше „рукоположења“ тобожњих свештеника. У часу када смо протопрезвитера Слађана Васића примили, био је свештеник Константинопољске Патријаршије, без икаквих оспоравања. Дуго времена након његовог пријема у нашу Цркву, уследила је одлука о „враћању у ред лаика“, коју је донела Патријаршија, из чије јурисдикције је дотични свештеник већ био изашао. Ту одлуку сматрамо неважећом. Митрополит Марко Са немачког језика превео: Марко Делић У прилогу погледајте документ у оригиналу View full Странице
  3. ПОВОДОМ РОЂЕНДАНА РАДИЈА 202 Десет најдражих поп и рок песама патријарха српског господина Порфирија: Брејкерси и Цепелини, Смак и Идоли, Коен и Арсен, Окуџава и... Пише: МИЛИЦА КУБУРОВИЋ Среда, 06. јул 2022, 12:20 -> 12:37 Радио 202, најмлађе „дете" међу програмима Радио Београда, претходних дана обележавао је 53 године од оснивања. Популарна Двестадвојка је имала част да јој рођендан честита и Његова светост патријарх српски господин Порфирије, који је овим поводом начинио избор својих најдражих поп и рок песама. Свој избор образложио је у разговору са Милицом Кубуровић, главном уредницом Радија 202, емитованом 7. јула 2022, чији транскрипт доносимо. Патријарх Порфирије у разговору за Радио 202 ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: С великом радошћу честитам 53. по реду рођендан Двестадвојци и сигуран сам да ту радост делим са многим, многим слушаоцима овог радија кроз све ове године. МИЛИЦА КУБУРОВИЋ: Хвала Вам много. Ових дана када славимо рођендан, наша идеја је била да Вас замолимо да направите списак омиљених или, из којих год разлога, најзначајнијих песама. Захвална сам, пре свега, што сте то учинили и што сте одазвали нашем позиву. Пре него што их чујемо, реците нам како сте их бирали, односно на основу чега. Је ли то десетак Ваших најомиљенијих песама, или су то нумере које су биле посебно важне за Ваш живот у одређеним тренуцима, или је реч о песмама које имају неку посебну симболику за Вас? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Па, ја сам изабрао, наравно, само неколико песама као омаж или као повод на сећање за генерацију којој припадам. Наравно да то нису све песме и сви правци које сам волео да слушам и да пратим, али сам изабрао оно што мислим да може на неки начин да створи утисак каква је била наша генерација у својој младости и шта смо волели да слушамо. Тако да ту има разнородних песама и праваца, али сви заједно чине један мозаик за који мислим да ће бити пут у формирање утиска, ево опет кажем, о нашој генерацији. 202: Стално говорите у прошлом времену. Да ли то значи да сад нема времена за слушање новије музике или нема жеље? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Наравно да понекад имамо прилику да чујемо и нешто новије, али заиста нема времена да се то помно прати, тако да радије прибегавамо ономе што знамо да има квалитет и што нас је у одређеном временском периоду испуњавало. И у крајњој линији стварало и неку врсту погледа на свет. Сада, кад имам прилику, ипак слушам другачију врсту музике у односу на то што сам некад слушао. Сад, кад могу, радије слушам неку класику или инструментал, џез, на пример слушам често Кита Џерета. 202: Нешто као за смирење... ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: И не само за смирење, него напросто то је музика која, између осталог, ако сте у неком друштву не омета вођење разговора или не омета бављење неком врстом посла паралелено са музиком која се слуша. 202: Да чујемо шта сте то спремили и одабрали за Двестадвојку и наше слушаоце. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Као прву сам предложио песму Роберта Планта, то јест Led Zeppelin, и песму „Imigrant Song". Стихови: „Настављамо да снажно замахујемо веслима, наш једини циљ је стићи обале Запада" - те речи су безмало пророчке. Истина, 1970. године Плант и Led Zeppelin певају о Нордијцима који беже од несреће, рата и разних других тешкоћа, али то само потврђује да смо пред апсурдом и страхотама страдања једнаки - и северњаци и јужњаци, и Швеђани и Суданци. Видимо и на улицама Београда да велике сеобе, велике миграције, не престају. Многи људи пролазе и кроз нашу земљу идући ка Западу. Низ тема за размишљање доноси ова песма емиграната и на неки начин нас опомиње. То је, у ствари, вапај, јецај или боље рећи крик Роберта Планта који је, као што видимо, и данас и те како актуелан. Лед Цепелин: Immigrant Song (1970) 202: Која је следећа песма по Вашем избору? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Следећа песма коју предлажем јесте песма „Dance me to the end of love". Многи мисле да је то тек нека сентиментална балада о растанку двоје људи, о растанку неког пара. Међутим, Коенови стихови о плесу до краја љубави, деци која се нису родила, виолини у пламену - надахнути су страдањем у Холокаусту, у логорима смрти. Тада је била пракса, како каже Коен, да гудачки квартет састављен од логораша свира док њихове другове или рођаке стрељају или гуше у гасним коморама. Стога, ову песму доживљавам као својеврсну молитву за све оне који су пострадали у току Другог светског рата, али исто тако је доживљавам и као песму која је молитва за све оне који су пострадали у било којим ратовима и који нажалост страдају и данас. Она је напросто симболика која се тиче сваког, усуђујем се да кажем, добронамерног човека, сваког човека којем је мио живот, који разуме да је живот дар од Бога, који разуме да дар живота није посед свакога од нас појединачно, него је дар пре свега задатак и да нам је живот дат да га искупимо, дат нам је као време које треба да испунимо врлином, лепотом. Љубављу, у крајњој линији. Леонард Коен: Dance Me To The End of Love (1984) 202: Леонард Коен, а онда? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Као следећу песму предложио бих „Шумадијски блуз" групе Смак. То је песма коју сам радо слушао и у најранијој младости, али и једна од оних коју слушам понекад кроз све дане свога живота. Нарочито, можда звучи парадоксално, онда када се не осећам добро, када имам неки проблем, када се налазим у неком ћорсокаку и безизлазу, и када напросто не налазим у себи потенцијала да се ишчупам из тих лавирината. И наравно, као хришћанин знам да постоје различите духовне методе које треба примењивати како би се човек подигао када пада али, можда парадоксално, ја то не могу да објасним, кад год бих улазио у безизлазе и кад бих слушао упорно ову песму лагано бих се подизао; звуци те музике заиста ме изводе, да тако кажем, на зелену грану. Зато предлажем да послушамо пет минута групе Смак. Смак: Шумадијски блуз (1976) 202: После Смака, која је наредна песма? Шта је то што сте још волели да слушате? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Такође сам волео да слушам песму „Knockin‘ on heaven‘s door" из Пекинпоовог филма Пет Гарет и Били Кид. Ова песма буди сећање на многе сате које сам, нарочито као студент, проводио у Кинотеци у Косовској улици у Београду, а свима нам пружа прилику да чујемо и стихове и музику, али и да одамо почаст Нобеловцу Бобу Дилану, који је у суштини поетски заступник наше генерације, тачније моје генерације и њеног сензибилитета. Али, ово је песма за коју мислим да нема рок трајања. Боб Дилан: Knockin on Heaven's Door (Из филма Сема Пекинпоа "Pat Garrett and Billy the Kid", 1973) 202: Дакле, „Knocking‘ on heaven‘s door" - Боб Дилан. А после Дилана? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: После Боба Дилана позивам слушаоце и све нас да проведемо још пар минута у, тако да кажем, мраку Кинотеке и послушамо великог песника Булата Окуџаву и његову песму „Молитва Франсоа Вијона". Сетимо се и филма Мистерија организма исто тако великог нашег редитеља Душана Макавејева. Булат Окуџава: Молитва Франсоа Вијона (из филма Душана Макавејева "Мистерија организма", 1971) 202: Дакле, сетимо се и филма у којем је коришћена ова Окуџавина песма. Идемо даље. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Ево, ја бих мало отишао до суседне Хрватске, јер везан сам за Хрватску, а и сам Арсен је изводио ову Окуџавину песму. Ја бих, ипак, за ову прилику предложио Арсенову песму „Загреб и ја се волимо тајно", за коју мислим да нису неопходна никаква тумачења. Стихови те песме су били инспирација и нека врста покретача да и ја једну збирку својих интервјуа назовем „Загреб и ја се волимо јавно", алудирајући на Арсенову песму, али за разлику од Арсена - који у песми каже да тајно воли Загреб. Арсен Дедић: Загреб и ја се волимо тајно (1984) 202: Да подсетимо слушаоце Двестадвојке, Ви сте раније били митрополит загребачко-љубљански, па је тај период Вашег живота тамо допринео овом избору. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Свакако, кад човек проведе време на неком месту, па и онда када иде на летовање по пет или десет дана, има шансу да оствари извесну тајну везу са тим местом. Ја сам био више од 7 година непрестано у Загребу, још увек сам администратор, како ми то кажемо, у загребачко-љубљанској епархији, тако да не само да постоји тајна веза између Загреба и мене, него постоји и много тога што је видљиво и што је јавно. И морам да кажем да Загребу дугујем много. Постоје многе димензије у нашем бићу, разни дамари, који нам шаљу информацију да је нешто добро или лоше, али често не можемо да уђемо у тајну, у саму срж таквог једног доживљаја. Отуда вероватно када би се спојио Арсенов наслов и оно што сам ја рекао, добили бисмо целину односа у овом случају мог према Загребу, али, у принципу, и целину односа сваког човека према неком месту, према неком човеку, према неком феномену. 202: После Загреба, где нас овај Ваш музички пут води даље? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Рекао бих да нека уметничка дела, било да су ликовна, музичка, сценска или је у питању нека књига, чим се појаве - није им потребно да прође одређени временски период па да буду препозната као вредна и као велика, него одмах буду изузетна. Чак у неким случајевима буду и преломна јер, и без да је то био циљ, износе на светло дана јасне или можда латентне, скривене тежње и процесе који се јављају у култури уопште. Али не само у култури по себи, него и у друштву у целини. Такав је засигурно албум Идола „Одбрана и последњи дани". У стиховима на овом албуму први пут се у једној песми у популарној српској музици појављује име Господње. Онда, на омоту тог албума имали смо полиставрион - што је заправо изглед једне свештеничке или архијерејске одежде. И наравно, чини ми се да је тада први пут била употребљена ћирилица на омоту плоче. Зато бих волео да чујемо нумеру „Одбрана" са тог албума. ВИС Идоли: Одбрана (1982) 202: Како сте иначе реаговали када се тај албум појавио? Је ли Вас фасцинирало то што је то било тотално другачије од свега до тада, или..? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Ево, ви сте управо рекли: то што је било другачије. То је био повод да се застане - не само да певушимо и ђускамо уз ту песму, него да се замислимо. За мене је то био подстрек да се некако загледам у себе и, можда бисмо могли рећи, у све оно ми јесмо. После тог албума, појавило се много других младих појединаца и група које су, с једне стране, почеле да следе тај пут, а у исто време да копају неку своју бразду. 202: После „Одбране" и Идола, шта је Ваш следећи избор? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: На Спасовдан, а славу града Београда испред храма Светога Саве, певао је Цане из Партибрејкерса са групом деце која похађају веронауку и имају групу названу Веронаукси. Тог дана, Цане је отпевао са Веронауксима и песму „Молитва". На истом албуму на ком се налази „Молитва", постоји још једна песма која се зове „Хоћу да знам". Цане, који је мој пријатељ и брат, у тој песми је чини ми се направио нешто што спада у најбоља остварења у нашем рокенролу и на пољу рок музике. Партибрејкерс: Хоћу да знам (1994) 202: Цане и његови Партибрејкерси кажу „Хоћу да знам", а сви ми хоћемо да знамо која је следећа песма по Вашем избору? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: За мене, неке песме Корни групе спадају у ремек дела, равна светским симфо-рок групама, као што је група Yes, као што је Emerson, Lake & Palmer и многи други. За данашњу, тако да кажем, камернију варијанту волео бих да слушаоци чују „Етиду" која, поред тога што је за мене једна предивна музичка артикулација, у исто време на плану стихова мене подсећа на стихове Момчила Настасијевића. Отуда „Етиду" заиста сматрам, поред других, опет понављам, песама које су ремек-дела, као нешто што спада у сам врх светске симфо-рок музике. Корни група: Етида (1973) 202: После Корни групе и „Етиде", који је Ваш следећи избор? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Желео бих овом приликом да се сетим нашег брата и пријатеља, бог да му душу прости, Веље Павловића (новинара ТВ Студио Б). Знам да је и он веома волео Леонарда Коена, а волео је и Партибрејкерсе и Цанета, и са њим био велики пријатељ. Веља је, поред много тога, снимио и један серијал „Духовници", где су први пут на један приступачан начин имали прилику да говоре многи монаси, многи свештеници, многи духовници. За ову прилику, управо у знак сећања на Вељу Павловића, волео бих да послушамо још једанпут Леонарда Коена, сада песму „Famous Blue Raincoat". Леонард Коен: Famous Blue Raincoat (1971) 202: После још једне песме Леонарда Коена, шта сте још изабрали? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Волео бих да се сетимо и наших кумова Грка, то јест оних који су крстили српски народ. Знам да је њихов рокенрол овде мање познат, али ја сам имао прилику да проведем неколико година у Грчкој, у Атини, и да живим тамо. Издвојио бих групу Aphrodite‘s Child поготово у једном периоду њеног певача Демиса Русоса, и наравно, клавијатуристу Вангелиса који се недавно упокојио. Вангелис спада међу најбоље композиторе у Грчкој, а и на светском плану је велики, велики уметник. Он је добио и Оскара за музику за филм Ватрене кочије. Снимио је сјајне плоче и са Јоном Андерсоном и многим другим великим, светски познатим музичарима. Овде бих ипак остао на почетку, да тако кажем, музичког живота групе Aphrodite‘s Child, када је управо певао Демис Русос. Волео бих да чујемо песму „It‘s 5 o‘clock". Афродитас Чајлд: It's Five O'Clock (1969) 202: Заиста сте направили шаренолик избор песама и извођача. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Надам се да ће бити још рођендана и да ћемо имати прилику да препоручимо и многе друге и музичаре и њихове песме, јер заиста има их толико да је мало једна емисија на Двестадвојци. Сетих се сад и познатих „Драгстора" Двестадвојке, емисија које сам ја радо слушао у своје време. 202: Када сам Вам упутила позив да за Радио 202 направите избор поп и рок песама које су Вам омиљене или су Вам из неког разлога посебно значајне, да ли сте имали дилему треба ли уопште то да прихватите или не? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Па, не могу да кажем да сам одмах из прве прихватио Ваш позив иако, да кажем то и нашим слушаоцима, ми се много година познајемо и, ако смем да кажем, пријатељи смо већ неколико деценија. Најнезгодније ми је кад ме неко од пријатеља позове да учествујем у некој телевизијској емисији или у неком радио програму. Не због тога што имам нешто против учествовања, него напросто због тога што је мало времена с једне стране, а не осећам се најбоље ако се ипак мало не припремим за неки јавни наступ, напросто из осећања одговорности према онима којима се обраћам. С друге стране, место на којем се сад налазим је такве природе да ако бих почео да се свима одазивам, онда бих непрестано морао да идем само са телевизије на телевизију и са радија на радио. Из тог разлога се за сада ограничавам, колико је то могуће, на пригодне разговоре поводом наших великих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић. Наравно, служим литургију сваке недеље и сваке недеље се обраћам онима који су у храму. Благодарећи и модерним технологијама и могућностима комуникације, најчешће то што говорим у храму може да се чује после и на различитим медијима. А ево да одговорим на ваше питање сасвим конкретно. Нисам одмах рекао: „Да, предложићу неколико нумера за овај рођендан Двестадвојке." Али, када сам мало промислио, појавила се у мени заправо жеља и онда сам хтео да искористим Ваш позив да пошаљемо поруку, пре свега младима који и данас слушају музику са радија, кроз коју ће ето моћи да стекну некакав утисак шта су генерације којој ја припадам слушале у својој младости. И још додатно, ако тако могу да кажем, да пошаљем поруку да су и свештеници људи из народа, да су то неки од нас, које смо успели као народ да изнедримо како би могли да служе свету литургију, али да су и они делили, као што и данас деле, све вредности којима живи један народ. То је случај и са патријархом. 202: И да воле музику као што је већина људи воли. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Подразумева се. И музику, и игру, и театар, и слику, и књигу, све оно што је саставни део живота сваког човека. Код нас кажу „спрам свеца и тропар", дакле какав је један народ, такви су и његови свештеници. У крајевима у којима сам ја одрастао, у Бачкој, има још једна мало сатиричнија формулација, mutatis mutandis, тамо се каже „спрам вола и папак". Дакле какав народ, такви свештеници - и обрнуто. Опростите на овом поређењу, али тако су мени говорили кад сам био млађи и када бих се бунио против нечега што ми се не допада. Нарочито неки старији људи би рекли: „Шта се ти буниш!", и онда би изговарили ту реченицу. Партибрејкерс: Молитва (1994) 202: Најсрдачније захваљујем у име Двестадвојке и у име наших слушалаца што сте се у данима када обележавамо 53. рођендан одазвали позиву, уприличили овај разговор, изабрали неке од својих омиљених песама и испричали нам зашто су баш оне биле Ваш избор. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Хвала Вама на овој прилици. Надам се ће слушаоци уживати. Верујем да ћемо славити још много много рођендана, па ето онда прилике да листу продужујемо и проширујемо од онда када сам ја био млад, па кроз време, све до наших дана. Срећан рођендан још једанпут! 202: Хвала и Вама још једном!
  4. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије началствоваће, у уторак, 16. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, поводом прославе празника Обновљења храма светог великомученика Георгија – славе Града Новог Сада. Пренос свете архијерејске Литургије биће емитован на сајту Информативне службе Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Свештеник Ненад Илић је 2011. године по благослову тадашњег епископа нишког г. Јована (Пурића) за потребе емисије Константиново наслеђе (коју потписује и као уредник) снимио интересантан разговор са тадашњим епископом јегарским г. Порфиријем, данашњим Патријархом српским.
  6. Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић носи за обичног човека? Животна порука Божића људима, и Србима, и сваком човеку, ма он и „обичан“ био, заснована је на стварном, историјском догађају: очовечењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Бог постаје човек, да би сваки човек могао постати богом; помоћу божанске благодати, и под одређеним условима; само да би „с нама био Бог“ (Матеј 1, 23). Божић је празник мира, љубави, праштања и јединства. То су велике вредности. Живимо ли ми данас у духу Божића или мало заборављамо на те вредности? Ми смо и данас, у 21. веку историје Хришћанства позвани, баш као што смо и досад били позивани да живимо у духу Божића и његових великихвредности, како сте у питању истакли, или како уобичавамо говорити: да живимо у Христу, надахнућима Духа Светога и благовољењем Бога Оца. Што се заборава тих вредности тиче, ми болујемо и патимо од заборава Бога. Баш онолико колико је потребно кукољу да зарази собом наша пшенична поља и да нас доведе до ивице глади. Тако нас исто, заборав Бога уводи у област бесмисла где читаво наше биће и наш живот, изгубивши првобитно назначење бивају обезвређени, унижени и разрушени. Ко не сабира са Христом, расипа. „Шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништо светлост с тамом?“ (2. Коринћанима 6, 14). Остајући у тајни празника Божића ми сазнајемо да смо храм Бога Живога, као што и Бог рече: „Пребиваћу у њима и ходићу међу њима; и бићу Бог њихов, а они народ мој.“ (2. Кор. 6, 16). Постоје симболи Божића попут чеснице, сламе, положајника. Шта они представљају, и знају ли људи њихов прави смисао? Људи много знају о свему, а желе и све да сазнају. Када се ради о Богу и о нама Хришћанима, ми желимо највише: вечно да живимо у Богу и са Богом; као и ради Бога. Зато ми Чесницом указујемо на Тело Христово, које је и Хлеб живота; даље, Црква је то Тело Христово, а ми њени живи удови или чланови. И опет у вези са Чесницом, она је символ и слика живога Хлеба а ми зрневље сабрано са свију страна света. И сада, све у домену Хлеба с наше стране бива узнесено, а с Божје стране бива нам узвраћено. Како? На Светој Литургији Хлеб ће постати живо Тело Христово којим ћемо се ми причестити. То Причешће опет, биће нам на опроштај грехова и на живот вечни. Коначно, Хлеб треба пророчки да нас повеже са местом рождества Христовога, Витлејемом јудејским, као Домом Хлеба, и градом Давидовим из којег ће „изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.“ (Матеј 2, 1, 4-6). Слама нас пак подсећа на догађај Рождества Христовога у штали гостионице; на дете повијено где лежи у јаслама; на пастире у ономе крају који су боравили у пољу и чували стражу ноћу код стада својега (в. Лука 2, 4-12). Положајник или Полазник је неко (деца) ко полази да са гранчицом Бадњака врло рано уђе у нечији хришћански дом и честита Божић речима благосиљања и добрих, бирићетних жеља. Он дакле треба да личи на људе пастире који су рекли један другоме: „Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири.“ (Лука 2, 15-19). Учење нам говори да је Христос дошао као Спаситељ свих народа али да радост дарованог нам спасења заједно можемо доживети само кроз мођусобно праштање и измирење. Праштамо ли ми данас и да ли се на измирење заборавља понекад чак и у кругу породице а онда и на ширем нивоу? У човеку никада не умире нити нестаје дете. Оно је људско биће обдарено великом и непотрошивом снагом праштања и мирења. А да чудо праштања и мирења буде веће, обично се детету наноси бол, и неправда, а оно ето лако, чак кроз игру пројављује сву ову моћ праштања, ипак ретко видљиву код одраслих људи. Зато нам је речено, и зато се позивамо „да будемо као деца да бисмо ушли у Царство Небеско“, да „детињимо злоћом“, тј. да се постављамо наспрам зла као да га нема и као да нас оно никада није дотакло. Праштање и мирење (супарнику своме и са супарником својим, док смо још обојица на путу ка Царству) у тој мери су претежни и преовлађујући, да се лично Христос, једини савршени Праведник, и једина апсолутно обесправљена личност од стране нас људи, поставља између свију нас са захтевом да праштамо своме ближњему и да се миримо са њим, ако је потребно и седамдесет пута седам. Наравно, ако ближњи затражи то од нас. Али ако и не затражи, опет смо обавезни да опростимо и да се помиримо. Тако дакле од нас се очекује да непрестано праштамо и да се миримо са својим супарником, јер смо сви позвани да се непрестано молимо Оцу нашем Који је на Небесима, и да му говоримо у Оченашу: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Према томе, ако сами не опростимо ближњему, а то значи сваком човеку, тада ни Отац наш који је на Небесима неће опростити нама грехе наше. Други и трећи аспект ове теме, који се наравно, не исцрпљују овде, јесу аспекти праштања и мирења у породици, а и шире. Они нам само сведоче о дубини и страхоти проблема непраштања и немирења, као и о паклу који се овде неминовно зачиње и ствара. Сигурно је једно, да овде љубав страда, „љубав која иначе чини чуда“; да се она спутава, и да нам се тако затвара пут ка Богу Који је љубав. Коначно, човек и народи битијно јесу ентитети и чувари сопственог памћења; њихова феноменологија почива на сећању; оно је важно и важеће је ради опстанка, историјских чињеница, предања, културе живљења, уметности опстанка, и т.д. Коначно, један народ какав је наш Српски, народ Божји који је и формиран јеванђелски, видимо како све до данас прашта свима који су га задуживали у свему, дакле и крвљу и у крви. Упркос геноцидним и еугеничким експериментима вршеним над њим, он опет не злопамти, него иште мир са свима. Он притом задржава, и треба да задржи легитимно право на сећање као на метод сопственог опстанка и самосвести. Хвала Богу те Српски народ не злопамти, нити има шићарџијски однос према жртвама које су му разни други и другачији од њега људи и заједнице стварали и додавали, да не кажемо изналазили. Божић се доживљава као породични празник. Чини се да због темпа живљења да је и породица на неки начин у кризи. Шта бисте поручили младим људима који треба да постану родитељи, носиоци породице? Да буду трезвени и одважни. Да не померају отачке и материнске границе и не мењају оквире унутар којих су и сами настајали; да се најпре формирају као деца, а затим да неометано одрастају. Породицу да сачињавају отац, мајка и дете, односно деца! Нико да не следи пут Содомљана и Гоморана, већ свако да чини богоугодно дело, макар оно, људски гледано, било недовољно. Док хришћански гледано, Господ додаје своје благослове, силу и добра да би се допунили наши недостаци. Наш народ је то овако сагледао и описао: „Онај који је дао уста, даће и кашику“, или ложицу. Божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди! Заиста се роди!“ Да ли овакав поздрав упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем? Како наш разговор одмиче, и како се ближи крају, ја се као Ваш саговорник, све више окриљујем. Ви ми дакле не постављате питања него теме, које затим заједно обрађујемо, и читаоцима Ваших новина желимо да представимо. Слажем се да нас Божићни поздрав „упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем“. Мир је плод подвига који као врлину треба стећи, затим сачувати и преносити; а он је Христов, благодатни мир у којем заједничимо сви: браћа, природа, окружење; зашто не и наши гени, етос, ерос, логоси, суседи ...? Зато би моја молитвена и људска жеља и молба биле да не дижемо руку на себе и једни на друге, него да се здравимо и мирбожујемо! У свакој Божићној посланици СПЦ се посебно обраћа нашем народу на Косову и Метохији. То је наше најболније питање и наш Јерусалим. Шта нам као народу ваља чинити? Не могу да поставим себе у формат целог једног нарада какав је Српски! Далеко било, али могу да се осећам као члан његовог тела или корпуса, и да кажем да ми је част и да сам радостан што му припадам! Разуме се, не својом заслугом него по Божјем дару. Сигурно бих благодарио Богу и ради припадности неком другом народу, јер бих и тада уживао у дару постојања. Заправо, човек је свечовек и сви други народи су му блиски. Када о томе размишљају Хришћани, па још Православни, они тада знају и осећају да су чланови Христовог Тела. У контексту Православне Цркве, њени чланови су заиста једно у Христу, а народне нијансе и разлике не би требало да доводе у кризу нашу саборност. С друге, неочекиване стране, не би требало занемаривати и укидати националну разноврсност човечанства; нека живе и цветају народи у своме позвању, времену и статусу, и нека сви они на својим језицима славе и хвале чудесно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Сада сви ми гледамо ствари као у огледалу, а о васкрсењу и потом, гледаћемо их онаквима какве оне јесу и какве ће бити. Да се не удаљавам од теме, сви ми потомци славних и светих предака наших, угледајмо се на њих јер су достојни Бога и угледања! Са њима смо срасли и са њима ћемо опстати, па и Други Долазак Христов дочекати. Зашто не бисмо, побогу?! Што се Косова и Метохије тиче, на том стравичном мегдану треба издржати до краја, јер је ту много муке прошло, а мало остало! Зато не трговати њиме низашта на свету!!! Дао бих за право једном јунаку и хероју наших дана косовско-метохијскога етоса и калибра који је рекао: „Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље“. Овај човек је у овом изричају свакако имао на уму и Метохију, јер су Косово и Метохија нераздвојни. За СПЦ је прошла година било изузетно тешка. Упокојио се Патријарх Иринеј, али и Митрополит Амфилохије и епископ ваљевски Милутин. Колико су се ти губици одразили на СПЦ? Гледајмо на њихов одлазак и „губитак за СПЦ“ у димензијама њиховог посвеживотног подвига изградње живог Христовог Тела, па ће нам бити лакше. Ако нам је стало до угледања на њих, угледајмо се тада на оно што је код њих било најбоље, па ће бити рашта. Шта бисте Ви поручили верницима али и свим људима за Божић? Ако сада не бисмо изустили реч да су сви они достојни љубави и поштовања, не знамо када би нам се дала друга прилика?! У ужем обиму заблагодарили бисмо свим личностима које су се жртвовале и које се жртвују за бројне и многобројне људе погођене и рањене вирусном пандемијом, у које спадамо и ми. У овом часу благодарења ипак имамо на уму целокупно медицинско особље: лекаре, сестре и послужитеље двају Поликлиничких центара, оног у Земуну и овог на Дедињу („КБЦ“ и „Драгиша Мишовић“). У ширем обиму благодарности опет, имамо на уму и Њихове Екселенције, људине које нису допустиле да стихије ове заразе или „тровања“ тријумфују над нама! Боравак на овим страшним местима био је прилика да и ми лично понесемо крст саборног страдања. Коначно, веома благодарим Вама госпођо Слађана и Вашем листу „Blic“ за прилику да овако разговарамо о овогодишњем Божићу. Мир Божји – Христос се роди! Епископ крушевачки Давид Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“ | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић...
  7. Тридесетогодишњица устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја навршава се данас, 23. децембра 2020. године. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године јеромонах Иринеј (Буловић) је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године. Повезан садржај: Јубилеј – 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - први део Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - други део Интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - трећи део Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - четврти део Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. За време студија, 1968. године, примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха. Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј је предавао у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију од 1970. до 1980. године проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После одбране докторске дисертације одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна са тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и значајним делима руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објављивао је научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник популарног црквеног часописа Православни мисионар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године, јеромонах Иринеј је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године. По устоличењу Преосвећеног владике Иринеја у трон Епископа бачких, у Епархији бачкој је започета значајна обнова свих аспеката црквеног живота. У среду, 20. маја 2020. године, обележена је 30-годишњица од епископске хиротоније и три деценије архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја. Долгоденствуј и благоденствуј, Преосвећени Владико, на многа и блага лета! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Дана 19. 11. 2020. године у јутарњим часовима дошло је до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као последица COVID 19. Стални конзилијум лекара уз присуство лекара из Руске Федерације прегледом Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, увидом у лабораторијске анализе учињене у току преподнева, закључио је да је јутрошње погоршање послеца COVID 19 и да је здравствено стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја комплексно, али стабилно. О здравственом стању Његове Светости јавност ће бити и надаље извештавана. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Дана 19. 11. 2020. године дошло је до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као последица COVID 19. Стални конзилијум лекара уз присуство лекара из РФ прати опште и клиничко стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. О здравственом стању Његове Светости јавност ће бити и на даље извештавана. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  10. Дана 19. 11. 2020. године дошло је до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као последица COVID 19. Стални конзилијум лекара уз присуство лекара из РФ прати опште и клиничко стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. О здравственом стању Његове Светости јавност ће бити и на даље извештавана. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Обраћање Његове Светости Патријарха српског Господина Господина Иринеја на Ванредном сабору одржаног 29. фебруара у Клирвотеру у Сједињеним Америчким Државама 1.mp4 2.mp4 3.mp4 4.mp4 5.mp4 6.mp4 7.mp4 8.mp4 Извор: Поуке.орг View full Странице
  12. Обраћање Његове Светости Патријарха српског Господина Господина Иринеја на Ванредном сабору одржаног 29. фебруара у Клирвотеру у Сједињеним Америчким Државама 1.mp4 2.mp4 3.mp4 4.mp4 5.mp4 6.mp4 7.mp4 8.mp4 Извор: Поуке.орг
  13. Кратка биографија (curriculum vitae) Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године од оца Михаила Буловића и мајке Зорке, рођене Буловић, у Станишићу, у Бачкој, добивши на крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Сомбору 1965. године. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 1969. године. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, блаженопочившег архимандрита Јустина Поповића, добивши монашко име Иринеј. Исте године га Епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже за јерођакона, а потом за јеромонаха. Непуне две године борави у манастиру Острогу (1969 – 1970) и предаје у Монашкој школи при манастиру. Деценију 1970 – 1980. проводи у Атини на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, одбранио докторску дисертацију. После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија (1980 – 1981), изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где и данас држи исту катедру у звању редовног професора. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарху српском, а потом је после хиротоније у Пећкој Патријаршији 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 24. децембра исте године. Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Сада уређује и издаје Беседу, теолошки часопис Епархије бачке. Члан је преводилачке Комисије Светог Синода Српске Православне Цркве, Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом, Свеправославне комисије за дијалог са лутеранима, Комисије Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за дијалог са аналогном Комисијом Бискупских Конференција Хрватске и Србије и Црне Горе; затим члан Комисије за организовање и праћење верске наставе при Влади Републике Србије, Удружења библијских теолога Грчке, Удружења књижевника Србије, Комитета покрета за јединство и сарадњу духовно сродних источнохришћанских народа и Савета верских лидера Европе „Религија за мир”. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. У листу Blic од 22. маја текуће године, на 10. страни, Жељка Јевтић је објавила текст под насловом „Неистина да се владика Максим покајао: Иринеј бачки фалсификовао саопштење Сабора СПЦ”, чији садржај је дат већ у наслову, уз додатак да је иста наводно преправљање саопштења протумачила као одмазду за ставове епископа Максима у полемици око раскола у Украјини и у Православљу уопште, а саборску дискусију већине архијереја приказала као „мање-више неуку прозивку” од стране „неколицине”. Чињенице говоре нешто сасвим друго, што потврђују Записници саборске седнице од 14. маја (АСбр. 39/зап. 88 и АСбр. 63/зап. 89). У дискусији није учествовала неколицина него, свако са свога становишта, тринаесторица архијереја, међу њима и сви који су доктори и професори теологије. Никакве „неуке прозивке” није било већ је вођен озбиљан и одговоран богословски дијалог. После тога је Сабор затражио разјашњење од самога владике Максима, које је он и дао истога дана, 14. маја, а које гласи: Представка Светом архијерејском сабору Ваша Светости, Блажењејши, браћо архијереји, Са обзиром на добронамерну дискусију и братске сугестије са овогодишњег Сабора, а ради отклањања сваког неспоразума, изјављујем да је чин додељивања аутокефалије Српској Цркви 1219. године у потпуности одговарао духу канонског предања Цркве те да се он не може оспорити ни са којег аспекта (историјског, духовног, канонског и слично). У једном интервјуу, говорећи о чудесном лику „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља” Светога Саве и његовом доприносу Српској Цркви и народу – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са светим канонима и са предањем Цркве – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа. То је могло изгледати двосмислено, и жалим што се могао стећи утисак да оспоравам каноничност српске аутокефалије. Светом архијерејском сабору Српске Цркве подносим ову представку као појашњење и истовремено иштем опроштај од свих оних које је мој усмени исказ подстакао да посумњају у мој став по горе наведеном питању који је, иначе, у потпуној сагласности са ставом Светог архијерејског сабора. Светом архијерејском сабору у Христу одан, Епископ западноамерички Максим Београд, 14. маја 2019. г. Закључак: епископ Максим јесте дао појашњење свог усменог исказа који је и изазвао целу расправу и затражио опроштај од свих које је тај исказ узнемирио, а епископ Иринеј није фалсификовао саопштење Сабора. Фалсификаторску праксу би Жељка Јевтић могла да потражи на другим адресама, а могла би да је потражи и код себе. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. У листу Blic од 22. маја текуће године, на 10. страни, Жељка Јевтић је објавила текст под насловом „Неистина да се владика Максим покајао: Иринеј бачки фалсификовао саопштење Сабора СПЦ”, чији садржај је дат већ у наслову, уз додатак да је иста наводно преправљање саопштења протумачила као одмазду за ставове епископа Максима у полемици око раскола у Украјини и у Православљу уопште, а саборску дискусију већине архијереја приказала као „мање-више неуку прозивку” од стране „неколицине”. Чињенице говоре нешто сасвим друго, што потврђују Записници саборске седнице од 14. маја (АСбр. 39/зап. 88 и АСбр. 63/зап. 89). У дискусији није учествовала неколицина него, свако са свога становишта, тринаесторица архијереја, међу њима и сви који су доктори и професори теологије. Никакве „неуке прозивке” није било већ је вођен озбиљан и одговоран богословски дијалог. После тога је Сабор затражио разјашњење од самога владике Максима, које је он и дао истога дана, 14. маја, а које гласи: Представка Светом архијерејском сабору Ваша Светости, Блажењејши, браћо архијереји, Са обзиром на добронамерну дискусију и братске сугестије са овогодишњег Сабора, а ради отклањања сваког неспоразума, изјављујем да је чин додељивања аутокефалије Српској Цркви 1219. године у потпуности одговарао духу канонског предања Цркве те да се он не може оспорити ни са којег аспекта (историјског, духовног, канонског и слично). У једном интервјуу, говорећи о чудесном лику „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља” Светога Саве и његовом доприносу Српској Цркви и народу – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са светим канонима и са предањем Цркве – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа. То је могло изгледати двосмислено, и жалим што се могао стећи утисак да оспоравам каноничност српске аутокефалије. Светом архијерејском сабору Српске Цркве подносим ову представку као појашњење и истовремено иштем опроштај од свих оних које је мој усмени исказ подстакао да посумњају у мој став по горе наведеном питању који је, иначе, у потпуној сагласности са ставом Светог архијерејског сабора. Светом архијерејском сабору у Христу одан, Епископ западноамерички Максим Београд, 14. маја 2019. г. Закључак: епископ Максим јесте дао појашњење свог усменог исказа који је и изазвао целу расправу и затражио опроштај од свих које је тај исказ узнемирио, а епископ Иринеј није фалсификовао саопштење Сабора. Фалсификаторску праксу би Жељка Јевтић могла да потражи на другим адресама, а могла би да је потражи и код себе. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква
  16. О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим View full Странице
  17. О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим
  18. Родио се четвртог јуна 1948. у Пиелавеси, у Финској, у карелској породици православних хришћана (Карелска Република је прибалтичка земља, северне области, данас у саставу Русије). Ратне прилике и сложена политичка ситуација у етапама, на ову чудесну Божију земљу остављају своје печате. Завршивши средњу школу у родном месту, одлази на богословско усавршавање у град Куопио, где дипломира 1972. године. Еклисиолошка и пасторална одговорност архиепископа Лева доћи ће Промислом, икономијски, кроз деценије рада и преданости у служењу Цркви и пастви. Ступивши у брак, убрзо након тога бива рукоположен у чин свештеника 1973. године, а већ 1975. постаје члан СА Синода Финске Цркве. Супруга му се упокојила 1979. (тиме поставши други од финских предстојатеља из реда удових свештенослужитеља) након чега се монаши и већ 25. фебруара 1979, руком архиепископа финског Павла и неколицине архијереја бива хиротонисан у чин архијереја. Интронизација и ступање на дужност епископа Јоенсујског, викара Карелске епархије, отпочињу 1. марта 1979. године. Наредне године постаје митрополит оулски. Богослужења на српском језику задњих година, у катедралном храму у Хелсинкију, отпочињу на његову иницијативу. Од маја 1996. обавља дужност мјестобљуститеља хелсиншког, све до одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије. Двадесет седмог октобра 2001. потврђена је аутономија хелсиншко – финске архиепископије у саставу Васељенске Патријаршије, те потврђен избор Црквеног сабора финске архиепископије за архиепископа, господина Лева (Макконена). Интронизација је обављена 16. децембра 2001. Његова Свесветост патријарх Вартоломеј посетио је Финску у септембру 2013. године. Архиепископ Лев је степен магистра богословља стекао 1995. у Јенсуу, а почасни је доктор богословља Светосергијевског института у Паризу. Првог марта 2019. године се навршило четрдесет година Богољубезне, првопастирске службе архиепископа Лева у Финској Цркви. За Поуке.орг Божидар Васиљевић
  19. “А када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење”(Гал. 4, 4-5) Драга браћо и сестре, У ове богомдане године окупићете се око иконе, божићне свеће, бадњака и чеснице, да бисте прославили Рођење по телу Господа нашега Исуса Христа. Жеља нам је да то учините у највећој духовној радости у својим домовима, а пре свега у храму Божијем, активно учествујући у Светим богослужењима и причестивши се Светим и божанским тајнама. Тада ћете стварно прославити Божић, и осетити неисказано духовно задовољство, мир, радост и љубав Христову која превазилази сваки разум (Еф. 3, 19). А то ћемо још очигледније показати кроз нашу делотворну веру која кроз љубав ради (Гал. 5, 6), по речима Св. Апостола Павла. Или како нас учи други Св. Апостол: “Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дијела мртва” (Јак 2, 26). Ове речи изговорене су скоро пре две хиљаде година и увек су савремене. Брат Господњи по телу, Свети Апостол Јаков, саветује своје савременике и саплеменике да вера теоретска, или вера устима и речима, мртва је сама по себи. И нас Свети Апостоли опомињу да држимо живу веру. Јер заиста ако хоћемо да јеванђелски дочекамо свете Божићне празнике, онда то можемо једино кроз нењу делотворну веру. Томе ће се Богомладенац највише радовати. Њему није ништа потребно, него Он тражи од нас милости према Његовој малој браћи (Мт. 12, 48-50; 18, 5). Ви сте до сада показали своју веру кроз дела своја, љубљена браћо и сестре, прилажући нењој Епархији, нењим црквама, нењим манастирима и њењој браћи којима је потребна материјална и духовна помоћ. Климент Александријски вели: “Греси се истерују милостињом и делима вере”. Покажимо нашу љубав према страдајућој браћи и сестрама на српском Косову и Метохији. Они немају никога другога до Бога и нас. Дочекајмо Христово Рођење милостивога срца према свима. Јер је Он рекао: “Блажени милостиви, јер ће бити помиловани” (Мт. 5, 7). Имајмо увек на уму речи Првоврховног Апостола: “А прије свега имајте истрајну љубав међу собом: јер љубав покрива мноштво грехова” (1 Петр. 4, 8). Шаљући Вам свој очински благослов, од срца Вас поздрављамо радосним речима: М И Р Б О Ж И Ј И – Х Р И С Т О С С Е Р О Д И! В А И С Т И Н У С Е Р О Д И! СРЕЋНА И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНА 2019! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ +Митрофан Извор: Епархија канадска
  20. Борба против свега најчвршћег и најпостојанијег у нашој Цркви увек креће из за тако нешто већ одлично увежбаних медија. А када се иза неког од таквих текстова потпише новинарка ”Блица” Жељка Јевтић, све добија јасан, недвосмислен оквир: зна се и одакле ветар дува и шта се, у ствари, жели постићи оваквим медијско-пропагандним пројектом. Тако је већ годинама, уз исти потпис и на увек исти начин. Мењају се само датуми и, евентуално, фотографије овако нападнутих владика - а најчешћа мета „Блицових“ напада је управо владика Иринеј, пером дотичне новинарке, уз директне подстицаје „са стране“. Он је, већ дуго, опсесивни објекат њихове мржње и константних покушаја да, како год знају, окрену читаву нашу јавност против њега. Матрица је увек иста. Појављује се обавезно некакав фантомски „извор из Паријаршије“, који, наравно, не жели да открије свој идентитет, али је зато много причљивији чим крене да „открива“ шта ће се све догодити у најскорије време у Српској Православној Цркви, а посебно уочи годишњих седница Светог Архијерејског Сабора. Тада се овај прљави извор просто распомами и креће да бестидно вређа, лаже и измишља што више ствари против владике Бачког Иринеја и свега што је с њим у вези на било какав (нарочито измишљен и преувеличан) начин. И тако стално, из године у годину. Са често скоро идентичним текстовима који се углавном разликују само по датумима објављивања. Чак су и наслови исти или потпуно слични, попут изнова исповраћаних и преписаних речи, клевета и најмонструознијих оптужби упућених на ову адресу, пут Новог Сада. Владика Иринеј је, по оваквом опису, „сива еминенција“ СПЦ, човек који „у својим рукама држи све конце дешавања у врху Цркве“, неко ко ”даноноћно скупља своје гласове и гласаче”, понашајући се „као политичар“ или неко томе сличан (и још гори). А кад се хиљаду пута понови иста лаж, она почиње најнаивнијима и најострашћенијима међу читаоцима да изгледа као истина, много уверљивија и утицајнија од онога што се стварно догађа око нас. Кога то па занима у оваквим, систематски понављаним и увек истим медијским операцијама? Кога још интересује истина у памфлетским текстовима квази-новинара сличних онима из најцрњих дана најоштрије титоистичке послератне цензуре? Или у нечему сличном ратној пропаганди типа Си-Ен-Ена и њему сличних канализационих, снајперски усмерених медијских канала? Улоге су овде унапред подељене, сви ликови приказани крајње плошно и поједностављено, а главни негативци су ту да застрашују читаоце који се усмерено и унапред предвиђено згражавају и у тако испровоцираним коментарима показују очекивани отпор „једном оваквом сумњивцу“. Да би изазвали отприлике овакав коментар: „Шта, бре, тај бачки владика хоће, да иза завесе овако заверенички руководи нашом Црквом, све бранећи најгоре међу епископима да би тако одржао своју гласачку машину“. Па се онда дода пар изанђалих фраза о наводном „екуменизму“ и „некритичком односу према римском папи“, те о некаквом његовом „хипнотичком утицају на српског патријарха“ (који, као такав, апсолутно не постоји, нити је постојао). И стави се, уз све то, каква пробрана фотографија (рецимо, са модерним наочарима за сунце или међу епископима који га пажљиво слушају док говори) да зачини и забибери већ наметнути и лукаво изнуђени ефекат. Пошто владици Бачком Иринеју не могу да нађу никакав криминални или ма какав други конкретан грех, онда на њега пребацују туђе грехове и оптужбе, као да им је он заправо крив за све лоше што се догађа у црквеним стварима и у животу Србије уопште. И то је, након неког времена, постало опште место и нешто што се, за многе, подразумева. Шта њих брига како стварно изгледа живот и радни дан владике Иринеја, колико је ту напора и знања уложено у последњу одбрану и безусловно одржање наше Цркве (па и Отаџбине) у најтежим могућим околностима. Јер је озбиљним људима, посвећеним својој мисији, неупоредиво теже да поднесу овакве бруталне клевете, моралистичко лицемерје и стални притисак од стране одређених медија (и људи који им некритички верују), него да буду прогоњени као у времену некадашњих комунистичких напада на Цркву и њено свештенство. Сада треба издржати на ногама „праведнички гнев“ масе острашћених „бранилаца православља“, који су вешто и лукаво доведени у стање позива на линч и безусловну мржњу према „том Иринеју“. Увек је лакше кад у вас озбиљни зликовци упере пушчане цеви, него данашњи господари дела јавног мнења – уверљиво пласиране лажи и отровне клевете. И привлачније је бити мученик за веру, него представљати, а по данашњим обичајима, пожељну и покретну мету за увреде, исмевање и инсинуације свих врста. Од којих се не можете бранити, јер је то испод нивоа свих оних који реално немају зашта да се правдају ма коме. И тако добисмо измишљени лик „свемоћног и лукавог лобисте својих и ко зна чијих личних интереса“, што повремено, по потреби, укључује или искључује ту своју дресирану „гласачку машину“ вешто употребљених грешника на чијем дугачком репу он, тобоже, држи своју ногу и тако ”диригује ситуацијом у читавој нашој Цркви”. А све то по очигледној наруџби и жељама једног другог владике и новинара из њему блиских и организовано наклоњених медија. Треба изопштити и уклонити ауторитет једног Иринеја Буловића да би се лакше роварило и сплеткарило по нашој Цркви, јер се тако уклања важан део последње, непоколебљиве одбране њеног достојанства и независности. И бар су за корак онда удружени непријатељи свега српског и стварно православног ближи свом мрачном и разорном, изнад свега нечасном циљу. Ко год је заиста упознао владику Бачког Иринеја зна какав он непосредни ауторитет собом носи и представља. Као да разговарате са једним од оних древних и сваког поштовања достојних архијереја из времена Светог Саве или деспота Стефана Лзаревића. Толико ту има унутрашње снаге и несумњиве, моћне и дискретне духовне харизме. А још ако га боље и дуже познајете, схватате колико само ретких знања и драгоцених врлина овај српски епископ поседује, на нашу срећу и корист свом роду и Цркви. Зато се, из свих оружја, већ дуго „пуца“ на овако изузетног и духовно непопустљивог владику, да би, затим, било лакше утицати – кроз медије, дезинформацијама и усмереним аферама – на оно једино што је остало као аутентична овдашња друштвена институција, истинска одбрана наше духовне слободе и оног отаџбинског српства које, као што видимо, многима смета. Кога је ту још брига за истину и право стање ствари, кад ваља утицати на ток и одлуке Сабора који је пред нама. А, пре свега, треба створити утисак у јавности да у нашој Цркви наводно постоје некаква два табора: старе и „морално сумњиве“ владике (које наводно води, окупља и организује др Иринеј Буловић) и оне „модерно настројене“, по укусу „Блица“ и свих његових миљеника и господара. А све то преко произвољног лупетања наводног „извора из Патријаршије“ и одговарајуће новинарске острвљености на човека на коме нам с правом завиде све помесне православне Цркве. На оног ко представља чврсту стену упорног недопуштања мешања медија и свих за то непозваних у живот, рад и устројство наше Свете, мученичке и одасвуд распете (не по први пут) Српске Православне Цркве. Знам ја да они неће успети, ни уз сву помоћ оног ко нас све искушава и упорно насрће на нашу душу. Ни медији ни ускомешано поднебесје неће успети да сруше оно што сам Господ (а због нас) држи и чува. ФБ профил Драгослав Бокан View full Странице
  21. Тако је већ годинама, уз исти потпис и на увек исти начин. Мењају се само датуми и, евентуално, фотографије овако нападнутих владика - а најчешћа мета „Блицових“ напада је управо владика Иринеј, пером дотичне новинарке, уз директне подстицаје „са стране“. Он је, већ дуго, опсесивни објекат њихове мржње и константних покушаја да, како год знају, окрену читаву нашу јавност против њега. Матрица је увек иста. Појављује се обавезно некакав фантомски „извор из Паријаршије“, који, наравно, не жели да открије свој идентитет, али је зато много причљивији чим крене да „открива“ шта ће се све догодити у најскорије време у Српској Православној Цркви, а посебно уочи годишњих седница Светог Архијерејског Сабора. Тада се овај прљави извор просто распомами и креће да бестидно вређа, лаже и измишља што више ствари против владике Бачког Иринеја и свега што је с њим у вези на било какав (нарочито измишљен и преувеличан) начин. И тако стално, из године у годину. Са често скоро идентичним текстовима који се углавном разликују само по датумима објављивања. Чак су и наслови исти или потпуно слични, попут изнова исповраћаних и преписаних речи, клевета и најмонструознијих оптужби упућених на ову адресу, пут Новог Сада. Владика Иринеј је, по оваквом опису, „сива еминенција“ СПЦ, човек који „у својим рукама држи све конце дешавања у врху Цркве“, неко ко ”даноноћно скупља своје гласове и гласаче”, понашајући се „као политичар“ или неко томе сличан (и још гори). А кад се хиљаду пута понови иста лаж, она почиње најнаивнијима и најострашћенијима међу читаоцима да изгледа као истина, много уверљивија и утицајнија од онога што се стварно догађа око нас. Кога то па занима у оваквим, систематски понављаним и увек истим медијским операцијама? Кога још интересује истина у памфлетским текстовима квази-новинара сличних онима из најцрњих дана најоштрије титоистичке послератне цензуре? Или у нечему сличном ратној пропаганди типа Си-Ен-Ена и њему сличних канализационих, снајперски усмерених медијских канала? Улоге су овде унапред подељене, сви ликови приказани крајње плошно и поједностављено, а главни негативци су ту да застрашују читаоце који се усмерено и унапред предвиђено згражавају и у тако испровоцираним коментарима показују очекивани отпор „једном оваквом сумњивцу“. Да би изазвали отприлике овакав коментар: „Шта, бре, тај бачки владика хоће, да иза завесе овако заверенички руководи нашом Црквом, све бранећи најгоре међу епископима да би тако одржао своју гласачку машину“. Па се онда дода пар изанђалих фраза о наводном „екуменизму“ и „некритичком односу према римском папи“, те о некаквом његовом „хипнотичком утицају на српског патријарха“ (који, као такав, апсолутно не постоји, нити је постојао). И стави се, уз све то, каква пробрана фотографија (рецимо, са модерним наочарима за сунце или међу епископима који га пажљиво слушају док говори) да зачини и забибери већ наметнути и лукаво изнуђени ефекат. Пошто владици Бачком Иринеју не могу да нађу никакав криминални или ма какав други конкретан грех, онда на њега пребацују туђе грехове и оптужбе, као да им је он заправо крив за све лоше што се догађа у црквеним стварима и у животу Србије уопште. И то је, након неког времена, постало опште место и нешто што се, за многе, подразумева. Шта њих брига како стварно изгледа живот и радни дан владике Иринеја, колико је ту напора и знања уложено у последњу одбрану и безусловно одржање наше Цркве (па и Отаџбине) у најтежим могућим околностима. Јер је озбиљним људима, посвећеним својој мисији, неупоредиво теже да поднесу овакве бруталне клевете, моралистичко лицемерје и стални притисак од стране одређених медија (и људи који им некритички верују), него да буду прогоњени као у времену некадашњих комунистичких напада на Цркву и њено свештенство. Сада треба издржати на ногама „праведнички гнев“ масе острашћених „бранилаца православља“, који су вешто и лукаво доведени у стање позива на линч и безусловну мржњу према „том Иринеју“. Увек је лакше кад у вас озбиљни зликовци упере пушчане цеви, него данашњи господари дела јавног мнења – уверљиво пласиране лажи и отровне клевете. И привлачније је бити мученик за веру, него представљати, а по данашњим обичајима, пожељну и покретну мету за увреде, исмевање и инсинуације свих врста. Од којих се не можете бранити, јер је то испод нивоа свих оних који реално немају зашта да се правдају ма коме. И тако добисмо измишљени лик „свемоћног и лукавог лобисте својих и ко зна чијих личних интереса“, што повремено, по потреби, укључује или искључује ту своју дресирану „гласачку машину“ вешто употребљених грешника на чијем дугачком репу он, тобоже, држи своју ногу и тако ”диригује ситуацијом у читавој нашој Цркви”. А све то по очигледној наруџби и жељама једног другог владике и новинара из њему блиских и организовано наклоњених медија. Треба изопштити и уклонити ауторитет једног Иринеја Буловића да би се лакше роварило и сплеткарило по нашој Цркви, јер се тако уклања важан део последње, непоколебљиве одбране њеног достојанства и независности. И бар су за корак онда удружени непријатељи свега српског и стварно православног ближи свом мрачном и разорном, изнад свега нечасном циљу. Ко год је заиста упознао владику Бачког Иринеја зна какав он непосредни ауторитет собом носи и представља. Као да разговарате са једним од оних древних и сваког поштовања достојних архијереја из времена Светог Саве или деспота Стефана Лзаревића. Толико ту има унутрашње снаге и несумњиве, моћне и дискретне духовне харизме. А још ако га боље и дуже познајете, схватате колико само ретких знања и драгоцених врлина овај српски епископ поседује, на нашу срећу и корист свом роду и Цркви. Зато се, из свих оружја, већ дуго „пуца“ на овако изузетног и духовно непопустљивог владику, да би, затим, било лакше утицати – кроз медије, дезинформацијама и усмереним аферама – на оно једино што је остало као аутентична овдашња друштвена институција, истинска одбрана наше духовне слободе и оног отаџбинског српства које, као што видимо, многима смета. Кога је ту још брига за истину и право стање ствари, кад ваља утицати на ток и одлуке Сабора који је пред нама. А, пре свега, треба створити утисак у јавности да у нашој Цркви наводно постоје некаква два табора: старе и „морално сумњиве“ владике (које наводно води, окупља и организује др Иринеј Буловић) и оне „модерно настројене“, по укусу „Блица“ и свих његових миљеника и господара. А све то преко произвољног лупетања наводног „извора из Патријаршије“ и одговарајуће новинарске острвљености на човека на коме нам с правом завиде све помесне православне Цркве. На оног ко представља чврсту стену упорног недопуштања мешања медија и свих за то непозваних у живот, рад и устројство наше Свете, мученичке и одасвуд распете (не по први пут) Српске Православне Цркве. Знам ја да они неће успети, ни уз сву помоћ оног ко нас све искушава и упорно насрће на нашу душу. Ни медији ни ускомешано поднебесје неће успети да сруше оно што сам Господ (а због нас) држи и чува. ФБ профил Драгослав Бокан
  22. Ево скоро два миленијума прослављамо Христово Васкрсење, “Празник над празницима и Славље над слављима”. И то је прослављање увек ново, увек савремено. Зашто? Зато што оно и данас духовно васкрсава из грешног стања свакога онога који верује у Васкрслог Христа. Оно нам објављује и објашњава тајну нашег живота и смрти. Али не само тајну нашу него и све творевине, то јест да ништа смрћу не пропада. Ту се види да је тајна живота неуништива. И у свему што је живо усађен је закон да се роди, расте и умире. Погледајмо само на пшенично зрно. Сеје се једно да би донело стоструки плод. Није ли сам Господ објаснио своју смрт и васкрсење овим примером рекавши: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси” (Јн. 12, 24). Размислимо мало о овој тајни. У јесен се посеје пшеница и остане преко зиме под мразом, студени, снегом. Али кад дође пролеће и сунце загреје земљу, почиње да расте, разбијајући окове леда и тврдоћу земље. И зрно, које је пре тога умрло, распавши се, изгубивши своју срж и кору, али не губећи животворну клицу, израсло је у многородни клас. Није ли то победа смрти кроз смрт у овој створеној природи? Јесте. То је за нас тајна. А тајна живота је тесно повезана са тајном смрти. И обратно, тајна смрти је везана за тајну живота. Господ Исус Христос као Бог није морао да умре. Али је примио људску смртну природу да би је учинио бесмртном кроз Своју смрт. Друкчије се смрт није могла победити. Друкчије се људска природа није могла исцелити од смртности и трулежности. Драга браћо и сестре, Немојмо се стидети да ових светлих и светих дана поздрављамо једни друге, па чак и наше непријатеље, уместо: добро јутро, добар дан, добро вече, најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе! И кога имамо да се стидимо? Васкрслог Христа? Светих Апостола, Мученика, Јерараха, Преподобних Отаца и Мајки, који су својим животима и смрћу потврдили истину над истинама да је Исус Спас васкрсао из мртвих? А тешко нама ако се ми Њега постидимо! Јер ће се и Он нас постидети пред Анђелима и Оцем Својим небеским (Лк. 9, 26). Понесимо трчећи својим домовима светлост и радост Христовог Васкрсења, као што су жене Мироносице и Апостоли трчали да га објаве својим најближим. А Васкрсли Христос пробудиће оне који са вером и надом духовно спавају, како рече Св. Апостол Павле: “Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос” (Еф. 5, 14). И не допустимо да се светлост Васкрслог Христа икада удаљи из душе наше коју смо још на Св. Крштењу примили, а нарочито у Светом Причешћу. Не заборавимо да светлост Христова просвећује све оне који Га вером и љубављу примају. Светлост Христова просвећује све. Посебно ових дана сетимо се наше браће и сестара на Косову и Метохији, свих православних хришћана, било где да живе, да их Васкрсли Господ духовно и физички укрепи и просвети, да би пребродили сва страдања, патње и невоље. Благодаримо Вам свима на Вашој несебичној помоћи нашој Епархији, манастиру, црквама, и свима онима којима је она била потребна. Нека Вам Васкрсли Господ Исус Христос врати Својим небеским непролазним Царством. Од срца и душе топло Вас поздрављамо најрадоснијим поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Ваш молитвеник у Васкрслом Господу, ЕПИСКОП КАНАДСКИ
  23. Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен , и да је устао трећи дан по Писму (1 Кор. 15, 3-4) Драга браћо и сестре, Рече велики Апостол да је Господ Христос страдао и погребен и да је васкрсао онако како је проречено у Писмима. А и сам Господ после Свог Васкрсења разјашњава Својим ученицима шта је све пророковано о Њему у закону и пророцима (Лк. 24, 27). Ни на кога се другога те пророчке речи нису могле односити до само на Њега. Ево скоро два миленијума прослављамо Христово Васкрсење, “Празник над празницима и Славље над слављима”. И то је прослављање увек ново, увек савремено. Зашто? Зато што оно и данас духовно васкрсава из грешног стања свакога онога који верује у Васкрслог Христа. Оно нам објављује и објашњава тајну нашег живота и смрти. Али не само тајну нашу него и све творевине, то јест да ништа смрћу не пропада. Ту се види да је тајна живота неуништива. И у свему што је живо усађен је закон да се роди, расте и умире. Погледајмо само на пшенично зрно. Сеје се једно да би донело стоструки плод. Није ли сам Господ објаснио своју смрт и васкрсење овим примером рекавши: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси” (Јн. 12, 24). Размислимо мало о овој тајни. У јесен се посеје пшеница и остане преко зиме под мразом, студени, снегом. Али кад дође пролеће и сунце загреје земљу, почиње да расте, разбијајући окове леда и тврдоћу земље. И зрно, које је пре тога умрло, распавши се, изгубивши своју срж и кору, али не губећи животворну клицу, израсло је у многородни клас. Није ли то победа смрти кроз смрт у овој створеној природи? Јесте. То је за нас тајна. А тајна живота је тесно повезана са тајном смрти. И обратно, тајна смрти је везана за тајну живота. Господ Исус Христос као Бог није морао да умре. Али је примио људску смртну природу да би је учинио бесмртном кроз Своју смрт. Друкчије се смрт није могла победити. Друкчије се људска природа није могла исцелити од смртности и трулежности. Драга браћо и сестре, Немојмо се стидети да ових светлих и светих дана поздрављамо једни друге, па чак и наше непријатеље, уместо: добро јутро, добар дан, добро вече, најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе! И кога имамо да се стидимо? Васкрслог Христа? Светих Апостола, Мученика, Јерараха, Преподобних Отаца и Мајки, који су својим животима и смрћу потврдили истину над истинама да је Исус Спас васкрсао из мртвих? А тешко нама ако се ми Њега постидимо! Јер ће се и Он нас постидети пред Анђелима и Оцем Својим небеским (Лк. 9, 26). Понесимо трчећи својим домовима светлост и радост Христовог Васкрсења, као што су жене Мироносице и Апостоли трчали да га објаве својим најближим. А Васкрсли Христос пробудиће оне који са вером и надом духовно спавају, како рече Св. Апостол Павле: “Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос” (Еф. 5, 14). И не допустимо да се светлост Васкрслог Христа икада удаљи из душе наше коју смо још на Св. Крштењу примили, а нарочито у Светом Причешћу. Не заборавимо да светлост Христова просвећује све оне који Га вером и љубављу примају. Светлост Христова просвећује све. Посебно ових дана сетимо се наше браће и сестара на Косову и Метохији, свих православних хришћана, било где да живе, да их Васкрсли Господ духовно и физички укрепи и просвети, да би пребродили сва страдања, патње и невоље. Благодаримо Вам свима на Вашој несебичној помоћи нашој Епархији, манастиру, црквама, и свима онима којима је она била потребна. Нека Вам Васкрсли Господ Исус Христос врати Својим небеским непролазним Царством. Од срца и душе топло Вас поздрављамо најрадоснијим поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Ваш молитвеник у Васкрслом Господу, ЕПИСКОП КАНАДСКИ View full Странице
  24. У Свечаној сали Матице српске, 1. марта 2018. године, у 19 часова, у оквиру „Недеље Косова и Метохије у Матици српској“ одржана је беседа Његовог преосвештенства епископа рашко-призренског и косовско-метохијског господина Теодосија. Поздравну реч упутио је Његово преосвештенство епископ бачки др Иринеј Буловић. У уметничком делу програма учествовао је Хор „Свети Јован Дамаскин“ под управом хоровође јерођакона Јеротеја. Беседу је пратила презентација фотографија мнастира Грачанице и Богородице Љевишке. Фотографије је уступио господин Душан Вујичић, директор издавачке куће Платонеум. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...