Претражи Живе Речи Утехе

У петак 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. Од петка 30. октобра, када су његови земни остаци са пуно емоција испраћени од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, до недјеље 1. новембра, десетине хиљада вјерних се опраштало у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињског. У помијешаним осјећањима туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега, вјерни су у молитвеној тишини прилазили одру блаженопочившег Митрополита у Цетињском манастиру и Храму Христовог васкрсења, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за вољеног Владику. Свог Ђеда на пут у живот вјечни вјерни народ је испратио са великим поштовањем у тродневој литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж цијелог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије вријеме, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу. По сопственој жељи, Митрополит је сахрањен у гробу који је припремљен за његовог живота у крипти Саборног храма у Подгорици. Иако је величанствена подгоричка светиња саграђена првенствено његовом љубављу и жртвом па је њему као истинском ктитору припадало мјесто у централом дијелу храма, онако како се сахрањују велики и значајни људи, његова жеља је била другачија. Сахрањен је у најзабаченијем дијелу храма, који захваљујући њему постаје најпосећенији, и ново мјесто ходочашћа. Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старешина храма, вајар и аутор готово све орнаментике на Саборном храму, планирао је да уради један саркофаг, међутим Митрополит је желио да то буде скроман монашки гроб. И тако је отац Драган одрадио нацрт за гробну плочу, вајар Милија Стојановић све остало, а сам Митрополит од своје пензије је платио све трошкове. На гробној плочи су, осим имена и титула, у горњем дијелу, три розете – диоклијска, превлачка, одакле је и успостављена Зетска епископија, и морачка, као симбол мјеста духовног рођења Митрополита Амфилохија и манастира Мораче. У доњем дијелу су једноглави орао – симбол епископског достојанства – који раширеним крилима, кријепи и чува, повјерени му народ. У најдоњем дијелу гробне плоче је слика Небеског града Јерусалима, кога је Митрополит проповиједао, за кога је живио и за који је спремао и себе и упућивао све који су слушали његову ријеч – није битно у којем граду живимо него да се сви спремамо, да постанемо прави истински становници Небеског града Јерусалима. Иако је гроб био озидан, Митрополит је рекао да у њему мора да буде земља – „земља сам и у земљу ћу да идем”. Тако је по његовој жељи земља из родне Мораче насута у гробницу, а ковчег посут земљом са Косова и Метохије – Газиместана и Призрена – и из Јасеновца. Својом бесједом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он ДОСТОЈАН свога звања и призвања. “Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – “ране наопаке”, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер освета је моја, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору! Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога! Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!” Као и у својој првој бесједи са трона цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године, тако и у своме последњем јавном обраћању 9. октобра 2020. године из Клиничког центра ЦГ, Митрополит је позвао на љубав, братољубље и богољубље и подсјетио на скрнављење ловћенске светиње, као и на проклетство које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио: “Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске, да би се зацарио Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења… То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!” Опраштајући се на сахрани од свог пријатеља Митрополита Амфилохија, академик Матија Бећковић је казао да је Митрополит Амфилохије гоњен безумно од првог па до последњег дана и да је тако исписано његово житије: “Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи. Где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио. Нова препорођена Црна Гора почиње од А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују.” О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота свеједочи: “Дошло је време да Митрополит почине од трудова својих и Господ је решио да каже своме слузи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост господара свога. Упокојио се, а да нисмо знали кад, иако смо га пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу.” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост у студију радија Светигора био је протојереј Јован Милановић, ректор богословије „Свети Арсеније сремац“ који претходно служио Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. „Црква Божија је велики брод“ рекао је карловачки прота наставивши своју метафору „један морнар је на палуби, други у потпаљубљу али су сви на истом задатку да поведу пут ка Царству Небеском“ објашњава прота говорећи о значају богословских школа у наше вријеме. „Ми смо позадинци јер припремамо војнике који ће ићи у прве борбене редове“ рекао је ректор Милановић нагласивши да је велика одговорност ан професорима богословија јер „ипак све зависи како их наоружамо, које знање ће понијети из наше школе.“ У разговору је нарочито било веза између Црне Горе и Срема. „Једно је тијело – Српски Сион и Српска Спарта“ наглашава отац ректор додавши да су Цетиње и Сремски карловци испрелетени кроз историју. „Сремски Карловци су везани и за Светог Петра цетињског гдје је он хиротонисан“ подсјећа отац Јован и наглашава да су Карловци језгро и стјециште, не само црквене просвете и катедре, већ и монаштва јер су унаоколо изникли бројни манастири који формилари фрушкогорску свету гору. „Црну Гору и Срем повезују и Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија а Карловачку богословију је походио и свештеномученик Ристо Јарамаз“ рекао је отац Јован и нарочито подсјетио да је овај свештеномученик из Другог светског рата у своје вријеме писао и стихове, тако да је он један од пјесника Карловачке богословије. https://mitropolija.com/2021/07/19/rektor-karlovacke-bogoslovije-o-jovan-milanovic-crnu-goru-i-srem-vjecno-povezuju-sveti-petar-cetinjski-i-sveti-arskenije-sremac/

Радосни празници породице као мале Цркве: Дјетињци, Материце, Оци и Божићни празници, којима се унапријед радујемо, ове године су у сјенци туге због одласка нашег Митрополита, без чијег присуства их први пут прослављамо. Без нашег духовног оца и архипастира, који се на Оце увијек дријешио својом очинском љубављу, ћемо прославити и Божић, који је и рођендан нашег Митрополита. Звучни запис емисије Отац Мирчета Шљиванчанин је на топао и потресан начин евоцирао своје успомене на нашег блаженопочившег Митрополита, кога је упознао на Жабљаку још као дијете и, како рече, све примио из његове руке: и крштење и рукоположење. “Митрополит Афилохије је вратио Црној Гори Христа а Црну Гору Христу“- каже отац Мирчета. ,,Набрајање предака нас веже за темељ и коријен као и чување људских вриједности“- казао је, између осталог, отац Мирчета Шљиванчанин парох подгорички тумачећи зачало из Светог Јеванђеља на тридесету недјељу по Педесеници, на почетку овонедјељног издања емисије ,,Питајте свештеника“. ,,Господ показује да је Спаситељ свих људи и да изабраност није дата рођењем већ су припадници Божијег народа сви који се одазову на Господњи позив, подсјећа отац Мирчета. Након уводног дијела емисије у коме је говорио о томе како православни Хришћани на најбољи начин да припреме своја срца да се у њима роди Богомладенац Христос и о лијепим Божићним, народним обичајима, отац Мирчета је одговарао на остала питања наших слушалаца. У овој емисији смо премијерно, на таласима Радија ,,Светигора”, чули и нову пјесму наше Данице Црногорчевић која носи назив ,,Кроз живот и смрт” са новог албума ,,Весели се српски роде” који је у припреми. Текст за пјесму написао је њен супруг ђакон Иван Црногорчевић, музику потписује Даница а аранжман Александар Ковачевић. Извор: Радио Светигора

Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, владика Кирило Бојовић истиче да је пред Српском православном црквом тежак задатак да надомести нестанак две духовне громаде, патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, а да ће будући српски патријарх бити симбол духовног јединства народа у отаџбини и расејању. Духовни ученик, али и пријатељ Амфилохија, владика Кирило је пристао да за нашу дијаспору осветли живот и улогу недавно преминулог митрополита црногорско-приморског. У интервјуу за „Вести“, овај епископ подсећа да је владика Амфилохије својом жртвом извео народ из „вавилонског ропства“ и „брозоморе“, што је за резултат имало враћање Црне Горе православној вери и недавно изгласавање, како истиче, Ваведењске владе слободе. Симбол јединства Нажалост, у кратком размаку, Српска православна црква је остала без две духовне громаде, патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. То је велики ударац и за Цркву, али и за народ. – Да, у праву сте. Велики губитак и за Цркву и за народ с обзиром на углед њих двојице у народу и друштвеном животу, њихов значај и као духоносних отаца унутар Цркве, њихов значај као молитвеника пред Богом. Недостајаће нам њихов савет и поука. Они су били „Два сведока Божја или две маслине и два свећњака што стоје пред Господаром земље“ (Откривење 11, 4). Ових месеци треба да се молимо Богу и Богородици и нашим Светима да нам покажу њихове достојне наследнике. Шта би морао да буде кључан задатак будућег српског патријарха? – Некако ми је непријатно да одговорим на ово питање, јер оно свакако превазилази моју моћ перцепције. Али ипак, кад сте ме питали, да кажем да је по мом мишљењу кључни задатак будућег српског патријарха да буде симбол духовног јединства нашег народа, а ту подразумевам сва чеда наше Свете Српске православне цркве без обзира на нацију или боју коже, међу којима је највише Срба наравно, ма где да он живи и ради, у отаџбини или расејању. То је увек била главна улога патријарха српског. Митрополит Амфилохије је био не само ваш духовни отац, већ и пријатељ. Како бисте га описали у неколико реченица? – Он је био духовни отац и пријатељ многим људима. У неколико реченица веома је тешко описати митрополита Амфилохија. Био је несумњиво Божји човек, светог живота. Човек пун вере и неке унутрашње снаге, старао се посебно да му унутрашње стање душе одговара свему што ради или говори. Говорио је да уколико желимо да наша реч буде дејствена, морамо се старати да нам и унутрашње стање бића одговора ономе што говоримо или радимо. Могуће да је због тога имао велики утицај на људе. Један мудри човек у Аргентини рекао ми је да је остао задивљен како митрополита Амфилохија људи слушају и како су се све речи које је он говорио испуниле. Био је плодоносно дрво које је дало стоструки добар плод. Био нам је и духовни отац али и мајка свима онима који су свој живот посветили Богу. Носио је све наше слабости и опраштао их без икаквих епитимија. С друге стране, био је врло строг и некада са тешком речи за све оне који су нападали Цркву и покушавали да ометају њен рад. Ваведењска влада Матија Бећковић је поручио да “Бог свакога држи на земљи док не заврши оно што је започео”. Шта је митрополит оставио будућим поколењима? – Матија Бећковић је као и увек дивно говорио. Требало би доста времена да се наведе сва заоставштина митрополита Амфилохија. Више од 700 црквених објеката нових и обновљених у Митрополији, уз то је помагао црквени живот свуда где је требало и где делује СПЦ. Затим неколико десетина његових сабраних дела у којима су изложене главне смернице и завети за наш православни народ. Митрополит је оставио лични пример живота по јеванђељу који ће бити све светлији како време буде одмицало. И посебно оставио је иза себе препорођену живу Цркву и преображену Црну Гору. За оне који само мисле у економским и културним категоријама оставио је Црној Гори и њеном народу прекрасна културно-уметничка дела архитектуре и писане речи и учинио је Црну Гору атракцијом верског туризма. Благословио је на крају господина Здравка Кривокапића, човека пуног вере и знања, да преузме кормило власти у Црној Гори. Тако смо и добили нову Ваведењску владу. Слажете ли се да је управо заслугом Амфилохија враћена вера у Бога у Црној Гори? – Наравно да је улога митрополита Амфилохија била централна. Али треба рећи да православна вера у Црној Гори никада није ни угаснула. Стари митрополит Данило (Дајковић) је говорио да је његов задатак да сачува запретан огањ вере, а да ће доћи други после њега који ће тај огањ вере запалити. Тако се и догодило. Наравно да је митрополиту Амфилохију ишло наруку и време у којем је деловао, које је било време духовне глади и обнове, а и сила Божја му је била у помоћи. Све што је урадио радио је уз помоћ својих сарадника, несумњиво на првом месту епископа Јоаникија. Камењем на светињу Сведок сте тога. Како му је то успело? – Он је прво стекао прекрасно богословско образовање у многим великим теолошким центрима Истока и Запада. А затим је то знање на Светој Гори и другим светим местима посолио сољу истинске духовности и смирења, поред ногу преподобног Јустина, старца Пајсија, старца Порфирија и других. Прво је себе просветио и осветио, а онда је кренуо да освећује друге. Даље, кључно је, мислим, што се он жртвовао без остатка за то дело. Он није имао ни минута приватног живота. Говорио нам је да је одмор за људе из света и никада није имао ниједан дан одмора. А како каже Његош “прегаоцу Бог даје махове”. Ту његову жртвеност људи су осећали и поштовали и следили су за његовим примером. Сарадња са патријархом Павлом, патријархом Иринејом, духовним чадима оца Јустина епископом Атанасијом, епископом Иринејом и другим архијерејима наше и других помесних цркава, сигурно га је крепила и давала нову снагу. Ово вас питамо и зато што сте и сами духовно сазревали у време прогона српског свештенства у Црној Гори. Многи су заборавили са чим се митрополит сусрео када је преузео Митрополију. Можете ли им “освежити памћење”? – Нека ми нико не замери ако промашим неке цифре, али кад је митрополит Амфилохије, још за живота митрополита Данила, преузео кормило Митрополије у њој је било свега десетак свештеника, нешто мало монаштва и врло мало одважних верних људи који су, упркос забранама атеистичких власти, посећивали ретке активне храмове и молили се Богу. На Цетињу и не само на Цетињу је митрополит дочекан каменицама и пљувањем у буквалном смислу. Несумњиво је митрополит свима њима опростио и за њих се молио, али треба рећи да ниједан од тих људи који су каменовали Цетињски манастир није лепо и мирно завршио свој живот. Било је, наравно, оних који су и у тим тренуцима били уз Цркву и митрополита. Тешко време атеистичког мрака било је тада у Црној Гори и како каже Свето писмо “Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија” (Матеј 4, 16). Људима који су били у том атеистичком и богоборном мраку засијала је светлост јеванђелске проповеди. И видимо данас да је митрополит својом жртвом извео народ из “вавилонског ропства” или, како је он волео да каже, исцелио га од “брозоморе”. После њега на стотине православних храмова од којих први пут у историји Црне Горе два монументална прекрасна храма у Подгорици и Бару. На стотине свештенства и монаштва, а верном народу ни броја се не зна што су најсликовитије показале недавне Свете литије у Црној Гори. Те литије су како је говорио митрополит “слиле страву” то јест ослободиле људе од страха и учиниле да људи на изборима сруше једнопартијску диктатуру и тоталитаризам једног човека. Тако смо и добили Ваведењску владу слободе. Поштовао људску слободу Шта је митрополит тражио од људи? – Од људи је тражио веру и страх Божји. Није био цепидлака и супервизор који беспоговорно тражи да се изврши оно што је он рекао. Поштовао је људску слободу и трудио се да надахне људе, највише сопственим примером, да делају за сазидање Цркве заправо да се уграде у Цркву која је тело Христово. Умео је да оцени и награди свачији истински труд, али је све нас учио да главну награду треба очекивати пре свега од Бога. Праведан гнев Знао је и митрополит и да “загрми”. Шта га је љутило? – Не бих рекао да је то била љутња. То је био праведан гнев против тих људи који су ометали црквени живот, или који су отворено ратовали против Цркве покушавајући да окрње њен углед. Борио се за јединство наше помесне Цркве и свеправославне Цркве и самим тим био је против оних који су то јединство угрожавали. Било му је далеко осуђивање, увек је налазио оправдање за човека, и кад се гневио био је то гнев усмерен на лоше дело, или реч, или намеру а не против личности која је то радила или говорила. Отац и мајка Какав је Амфилохије био приватно? – Био је прави духовни родитељ и отац који уме да покара, али и мајка која зна да утеши. Молитвеник који је мало времена одвајао за сан, непрекидно је читао и писао. Учио је непрестано и из књига, али и од људи са којима се сусретао, знао је стално да понавља неке реченице које су му се допале из сусрета са 1удима разног профила и знања. ОВАКАВ ЈЕ БИО АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ Сузе на Ловћену На нашу молбу, епископ Кирило се присетио и неколико лепих прича – анегдота везаних за живот митрополита Амфилохија. Прва је везана за недосањани сан о Ловћенској капели. – Митрополит је само једном био на Лов}ену. Био је веома виталан и лако се пео на планине тако да га ми млађи нисмо могли стизати. Кад је дошао до тунела који води до маузолеја рекао је да је то много ружно као да су распорили утробу Ловћена дивне планине. Није хтео да иде кроз тунел па смо прошли некаквом стазом поред тунела. Дошавши у маузолеј и на гроб великог Његоша – ловћенског тајновидца он је плакао и говорио да је Његош тамо утамничен. Жељу да поред маузолеја, јер тамо има места за то, врати Ловћенску капелу однео је са собом у гроб. Читао у колима Владика Кирило истиче да је митрополит Амфилохије на сваком месту показивао своју бригу за народ. – У колима, кад сам га возио он је читао и уопште никада није давао примедбе на нашу лошу и брзу вожњу. Био је право јагње Божје. Посебно како је старио био је све мекши и мекши. Опомињао нас је да не ружимо друге возаче који су правили грешке и нервирали нас. Увек кад наиђемо на старицу или старца који иду пешице говорио је да их примимо у кола, имао је невероватан осећај за старе људе, вероватно видећи у њима своје родитеље. Онда је он са њима разговарао и после често понављао лепе поуке које би од њих чуо. “Долеће” црква на Румију Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, се посебно сећа градње цркве на Румији. – Био сам са њим у хеликоптеру “газела” који је летео поред транспортног хеликоптера који је изнео Цркву Свете Тројице на Румију. Ја сам све снимио камером. Радовао се као мало дете када је Црква била готова. Говорио је да је тако речено и у пророштву да ће Црква “долећети на Румију”. Против абортуса Владика Кирило сведочи да је митрополит Амфилохије спасао многу децу у утроби мајке од абортуса. – Једној госпођи која је хтела да абортира, иако је њен муж и њена породица била против тога, рекао је да роди то дете за њега и да ће се он старати о детету. Имао је невероватан утицај на људе. Госпођа га је послушала и родила здраво мушко дете. Митрополит је често посећивао ту породицу. “Старац и звоно” Међу оним најлепшим сећањима владике Кирила које сведоче о преданости Амфилохија вери и народу је она о “старцу и звону” из Јужне Америке. – У граду Венадо Туерто је живео старац Митар Гвозденовић пореклом из Црмнице. Имао је много деце и унучади. Он је био најстарији живи Србин-Црногорац у Аргентини. Упокојио се и он 2020. у 98. години на празник Светог Илије пророка. Митрополит га је много волео и кад год је био у Аргентини га је посећивао. Знао је ђед Митар да пева једну гусларску песму о краљу Александру за коју је митрополит говорио да је вћ} заборављена код нас. Ђед Митар је од митрополита тражио да му донесе звоно за Цркву Светог архангела Михаила (то је крсна слава Гвозденовића) коју су они саградили у граду Венадо Туерто. Митар је рекао: “Многи су ми обећали звоно али су ме сви слагали и бојим се да ћеш ме и ти слагат…” Међутим, митрополит Амфилохије је набавио то звоно у Русији и не марећи за многе перипетије доставио га ђеду Митру у Аргентину. Сада то звоно звони за душу њих обојице. Васељенски задатак Вест о смрти Амфилохија затекла вас је на служби у Буенос Ајресу, епархији коју је управо он основао? – Да. Митрополита Амфилохија сматрамо иницијатором оснивања те најмлађе епархије Српске православне цркве. Кроз оснивање те епархије, СПЦ је постала заиста васељенска Патријаршија присутна на свим континентима. То показује и једну његову карактеристику, да је увек имао тај васељенски поглед на Цркву. Знате, спасење људског рода, а ја сматрам и сваког човека понаособ, јесте глобални васељенски задатак. Често кажем да се Митрополит и упокојио у овој глобалној пандемији управо због те његове васељенскости. Сви људи који су га макар једном видели у Јужној Америци дочекали су вест о његовом упокојењу са сузама у очима. Да ли сте имали прилике да се чујете са митрополитом док је био у болници? О чему сте разговарали? – Ја сам се редовно интересовао о његовом здрављу, али га нисам звао не желећи да га ометам и додатно напрежем. Међутим, и то је још једна његова карактеристика – брига за све Цркве, он је мене звао баш на дан Светог апостола Јакова Алфејева, недељу дана пред своје упокојење. Управо на тај дан он је дошао први пут у Аргентину и тај дан ми славимо као дан наше Епархије. Ја сам био лично потресен његовим измученим гласом и нисам много говорио. Митрополит се интересовао свим питањима повезаним са нашом мисијом, обећао ми додатну помоћ, био је веома поносан што на северу Аргентине, по његовом благослову приводимо крају градњу Храма Свете Тројице који у основи садржи триконхос древног Храма петог века из манастира Златица близу Подгорице. Корона не бира Показало се да пандемија ЦОВИД-19 не бира? И сами сте оболели. Како сте? – Хвала на питању, добро сам. Ковид је опака болест посебно опасна за органе дисања. Борба је била озбиљна, али уз Божју помоћ и лекара КБЦ Подгорица, којима дугујем посебну благодарност, успео сам да прођем без тежих последица по здравље. Чули сте тврдње да се највећи број црквених великодостојника заразио управо на сахрани митрополита Амфилохија? Како одговарате? – Знате како, када вам умре неко ко вам је драг, родитељ или драги пријатељ, у том тренутку ви хрлите да се опростите са њим не марећи за опасност. Тако је народ и спонтано поступио на сахрани митрополита Амфилохија и похрлио да се опрости са својим духовним родитељем. Мислим да је Божја благодат на тој величанственој сахрани, на којој би било много више људи да није било пандемије, сачувала људе од било какве заразе. Треба захвалити свим институцијама државе што су имали разумевања за такво осећање народа и што у вези с тим догађајем није процесуиран ниједан човек. Онима, пак, који тврде другачије можемо да поручимо да не говоре речи које не могу да докажу. Разговарао: Ђорђе Баровић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије је љубављу васкрсао Црну Гору и све око себе, посијавши у црногорској пустињи небеску пшеницу. Једино су Косовка дјевојка и наш Митрополит Амфилохије сакупљали кости по распетом Косову и Метохији. Сав његовв живот био је богојављење и богослужење одстрадавања сопствене вјере- каже отац Предраг Шћепановић. Звучни запис емисије Отац Предраг у овом издању емисије, коју смо посветили нашем Архипастиру и духовном оцу блаженог спомена Митрополиту Амфилохију, кога смо у наручје Господње испратили прошле недјеље, протојереј Предраг Шћепановић је подијелио са нама своја сјећања на нашег Митрополита. “Једино су Косовка дјевојка и наш Митрополит сакупљали кости по распетом Косову и Метохији“- казао је отац Предраг сјећајући се како је једном, по његовом повратку са Метохије и Косова, питао Митрополита какав је осјећај кад наиђете на обезглављено људско тијело а након неколико метара и на главу. Каже да му је Митрополит тада рекао: ,,Или повјерујеш у Васкрсење или полудиш“. Отац Предраг каже да је Митрополит Амфилохије био океан љубави и богословља а да је, управо због љубави и лика овог Светог човјека и он сам у овој мантији и овдје гдје је сада. Отац Предраг каже да је велика одговорност била живјети поред светог човјека а исто тако и после светог човјека који је васкрсао и ослободио Црну Гору, посвједочивши нам, сопственим примјером, како се бори за вјеру Православну и да је могуће бити свет и у ово наше вријеме. ,,Сав Митрополитов живот био је богојављење и богослужење одстрадавања сопствене вјере“- каже отац Предраг позвајући да останемо на његовом путу а то можемо ако волимо Бога и људе. ,,Ако не заборављамо имена оних чија крв вапије ка небу јер није то повратак ни партизанству, ни четништву, ни рату, ни прохујалим временима, већ је Митрополит сматрао да док све њих не сахранимо и не упишемо у књиге неће ни нама бити боље. Није Митрополит био само жељан градње већ је желио да скине проклетство са Црне Горе када је оставио завјет да обновимо Ловћенску капелу, и да испунимо последњу жељу Светог Петар другог Ловћенског Тајновидца да буде сахрањен у њој“- казао је отац Предраг. “Митрополит Амфилохије је љубављу васкрсао Црну Гору и све око себе, посијавши у црногорској пустињи небеску пшеницу“ – закључио је отац Предраг Шћепановић. Отац Предраг је на почетку емисије говорио о празнику Светог великомученика Димитрија, честитајући славу свечарима уз молитву да следећи Митровдан прославе као што су то увијек радили, у друштву пријатеља и кумова а што је ове године био благослов Цркве да се прослави у кругу породице. Као и свако вријеме и ово треба искористити и што више се приближити својим укућанима стварајући чвршће везе љубави. Толошки парох је тумачио Свето Јеванђеље на Двадесету другу недјељу по Духовима у којој наша Света Црква доноси јеванђелску причу о богаташу и Лазару. Извор: Радио Светигора

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Земни остатаци Митрополита Амфилохија молитвено су дочекани у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, пошто су претходно, свечано испраћени из Цетињског манастира гдје је данас служена Света заупокојена архијерејска литургија са поменом. Иако је колона са Митрополитовим ковчегом кренула у 13 часова са Цетиња, у подгорички храм је стигла око 14:30 часова јер је цијелим путем народ на кољенима чекао свог пастира и духовног оца, још једном литијски спајајући Свети трон цетињских митрополита са подгоричком светињом у којој ће бити његов вјечни починак. Ковчег са Митрополитовим земним остацима пронијет је кроз хиљадама људи испуњену порту и унијет у Храм Христовог Васкрсења, гдје ће вјерни моћи да се до сахране сјутра поклоњају своме пастиру који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињскога. Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је над одром владике Амфилохија казао да осјећа и радост и тугу, тугу зато што одлази од нас људи, “али радост зато што осјећамо да је у нама, у нашим бићима, у нашим срцима”. “И остављаш овдје стадо на сигурном, зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв. Био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве. Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога.” На испраћају Митрополитових земних остатака из Цетињског манастира гдје је столовао од 1990. године, испред манастира се од њега опростио предсједник Црквене општине Цетиње г. Рајко Радусиновић који је казао да је Митрополит за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског исписао најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве. “Увјерен сам, драги оче Амфилохије, да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра Цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама!” У Саборном храму Христовог Васкрсења ће бити све до недјеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије биће служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи, биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота. Бесједа владике Сергија: “Христос ваксрсе – Ваистину васкрсе! Ево нас Ваше преосвештенство, Ваша преосвештенства, драга браћо свештеници, света Црна Гора. Оно што нам раздваја данас јесте онај тренутак када чекамо васкрсење из мртвих и да те угледамо Високопреосвештени Митрополите пред престолом Свевишњега. Раздваја нас земља која смо, прах и пепео, како каже Свети Јустин Ћелијски, само комад меса ми смо у коме тече крв. Твоја крв је стала, твој овоземаљски живот је стао, али се наставља и ти се радујеш са свима светима ево на данашњи дан када славимо Светог апостола и јеванђелисту благовјесника Господњег Луку, кога си славио цијели свој живот, заједно са оним на чијем престолу и столици сједиш већ 30 година – Светим Петром Цетињским. Вечерас и данас и мени је запала дужност да дођем да се опростим са тобом, али осјећам и радост и тугу. Тугу зато што одлазиш од нас људи који смо од крви и меса, али радост зато што осјећамо да си у нама, у нашим бићима, у нашим срцима. И остављаш овдје стадо на сигурном зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв, био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си мртву Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве. Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога. Не могу а да се не сјетим твоје бесједе када си био сахрањивао свога духовног оца Светога Јустина Ћелијскога, коме данас долазиш у загрљај. Ти си тамо њему рекао да поздрави све свете из рода нашега а ми данас, и ја се усуђујем рећи теби: Поздрави и ти нама горе Светога Саву, Светога Симеона Мироточивог, данашњег Светога Петра Цетињског, Светога Василија Острошког и све свете и мноштво мученика српских и осталих мученика којима данас долазиш у загрљај. То је оно што ти ми данас завидимо. Ми се надамо да ће Бог и нас погледати и смиловати се твојим молитвама и свих светих и заједно да се поново сретнемо горе пред престолом Свевишњега. Нека ти је вјечни покој и блаженство и Царство небеско, амин!” Бесједа предсједника Црквене општине Цетиње г. Рајка Радусиновића “Ваша преосвештенства, часни оци, уважена породицо Радовић, Даме и господо, браћо и сестре, Имам част да се, по благослову владике Јоаникија, у име Светопетровских и Његошевских Цетињана и у име вјерника Митрополије Црногорско-приморске опростим од нашег оца и учитеља, од нашег Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија. Покушаћу да му се, пред његов последњи, свечани испраћај из цетињског манастира, испраћај у живот вјечни, захвалим за све оно што је за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског урадио за нас вјернике и за нашу Црну Гору, исписујући најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве. Драги наш Митрополите, да ме је Бог обдарио речитошћу Светог Јована Златоустог не бих могао изразити осјећања и захвалност нас вјерника, којима си од првог дана ступања на трон Светог Петра Цетињског био, не само Митрополит, него и отац, који нас је обасипао родитељском љубављу, топлином и бригом. Како могу изразити захвалност оних стараца и старица којима си се обраћао синовљевском љубављу и пажњом, а они, у својим последњим овоземаљским данима, гледали како се из пепела, којим је био прекривен жар вјере у нашем народу, разгоријева пламен, којем су се надали, али којег су мислили да неће дочекати. Огријавши се тим Твојим пламеном, захвални спокојни и радосни преселили су се тамо „гдје нема боли и уздисања“. Како изразити захвалност оних тужних и болних, којима си у њиховим болестима и несрећама био једини утјешитељ, који им је несебично даривао љубав и давао наду и вјеру у живот вјечни, како би лакше савладавали своје туге, несреће и болести. Како могу изразити захвалност оних радосних, безбрижних и веселих дјечјих очију, оних осмијеха на лицима дјеце, која су се сваког августа окупљала у Цетињском манастиру и на манастирском гувну, да чују Ваше савјете и поуке и да нахрањени Вашим благословима закораче сигурним корацима у нову школску годину. Хвала Вам оче и владико што сте се са безмјерном смиреношћу и љубављу молили за здравље и спасење чак и оних мојих суграђана, који су на вас бацали каменице, и што, потврђујући и у буквалном смислу јеванђељску поуку „ко тебе каменом ти њега хлебом“, отвористе народну кухињу и на Цетињу. Хвала Вам што благословисте отварање радио Светигоре са чијих се таласа напојише молитава и духовних поука жедне душе вјерника широм васељене. Како изразити захвалност што нас покренусте и поведосте у обнову преко шесто цркава и манастира у нашој Митрополији и што захваљујући вашем труду, вашем угледу и вашим благословима изградисмо величанствене Саборне храмове Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару. Хвала Вам Владико што достојно опојасте нашу безгробну војску и бројне страдалнике на Косову и Метохији и што нас и том приликом позвасте на опроштај и измирење. Хвала Вам Владико што Црну Гору и васколико православље окитисте и украсисте не само храмовима, црквама и манастирима, већ и многобројним монаштвом и свештенством и са новопројављеним светитељима Светим Јоаникијем Цетињским, Светим Симеоном Дајбабским, Светим Мардаријем Љешанским и Светим Петром Ловћенским Тајновидцем! Како Вам изразити захвалност за највеличанственији скуп у савременој историји Црне Горе, када се на освештавање Саборног храма у Подгорици окупи васцијела Православна Васељена на челу са Васељенским и Руским патријархом, који су и деведесетих година прошлог вијека, у вријеме најжешћих санкција, „поносни, (како рекоше), што могу да кажу да су ваши пријатељи“, долазили, освештали темеље и служили литургију на темељима храма Христовог васкрсења. Владико и Оче наш хвала Вам што сте апостолско-пророчким ријечима и дјелима чували и бранили углед наше Горе Црне више, боље и јаче него ико од наших савременика. Што многи то нијесу разумјели је посебна прича, али сам сигуран да ће историја то недвосмислено потврдити. Благодарни смо Господу, драги наш Владико, што је нама грешнима дао Вас за духовног оца и господара и што смо последњих 30 година живјели у доба вашег владиката и имали част да будемо ваши сарадници и ваша духовна чада. Хвала Вам драги наш Митрополите што сте нас предводили, храбрили и даривали нам љубав, вјеру, наду и снагу да истрајемо са крстоносним, достојанственим литијама којима задивисмо свијет и одбранисмо наше светиње! Хвала Вам Владико што сте дух вјере и слободе посијали у грудима и срцима црногорске омладине, која ће, сигуран сам, знати и имати снаге и прегнућа да испуни вашу животну жељу, а тиме и Његошев завјет – обновом цркве Светог Петра цетињског на Ловћену! Хвала Вам Владико што сте часни крст, који Вам је Бог намијенио, крст црногорско-косовско-метохијског распећа, читавог живота носили поносно, достојанствено, чојски и јуначки! Оче наш драги молили су се за Ваше здравље свих ових дана вјерници широм православне васељене, исписивали су молитве – Боже дај му од мога здравља, дај му од мога живота, али Господ је одлучио другачије и преселио Те у царство небеско, да будеш наш молитвеник и заступник пред Господом. Драги наш оче Амфилохије кад би сузе лијек биле данас би Те оздравиле! Увјерен сам драги оче Амфилохије да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама! Оче и Владико наш – Нека Ти је вјечна слава и хвала! Амин Боже дај!” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саучешће Епископа тихвинског и лодејнопољског Мстислава поводом кончине Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија Његовом преосвештенству, преосвећеном Јоаникију, епископу будимљанско-никшићком, администратору Црногорско-приморске митрополије, свештеномонаштву и пастви Црногорске митрополије Ваше преосвештенство, Владика Јоникије, љубљени у Господу, часни оци, драга браћо и сестре! „Јер ћеш јести од трудова руку својих: благо теби и добро ти је“ (Пс. 127: 2) Милостиви Господ призвао је себи архипастира кога су многи вољели ─ Владику Амфилохија. Изражавам искрено саучешће свештенства и пастве Тихвинске епархије Руске православне цркве. Прошавши импресиван сегмент кроз тешка животна и духовна искушења свог земаљског пута, оставио је значајне вриједности и у духовном животу Грчке, Србије, Црне Горе и шире. Име Владике Амфилохија познато је и у Русији. Тешко је укратко изложити Митрополитове плодове и трудове, за које многи знају. Огроман утицај на живот почившег Владике имао је преподобни Јустин (Поповић) и светогорски старац Пајсије. Његово архијерејство поклопило се с тешким али и охрабрујућим периодом повратка друштва духовним основама православља. Владика Амфилохије је успио да у данима узаврелости умова покаже људима спасоносно духовно и морално језгро ─ вјечну Ријеч, која је Пут, Истина и Живот. Заједно са свештенством и народом, који је веома волио Владику, обновио је велики број цркава и манастира које су биле затворене у годинама атеистичког прогона, подигао нове, рукоположио многе свештенике. Владика је увијек бранио Правду и Истину, трудио се свом снагом да зацијели Црну Гору. Владика је увијек срдачно и с топлим гостопримством примао наше ходочаснике у светињама, у древним манастирима Црне Горе. Многи памте и знају Владику и моле се за упокојење његове душе. Дијелећи са вама тугу због губитка, молим се са Вама да би Свеблаги Господ, Који је вријеме и године ставио под Своју моћ, упокојио душу новопрестављеног Митрополита Амфилохија „у мјесту свијетлом, мјесту цвијетном, мјесту покоја“ и дао му вјечан спомен. С братском љубављу у Господу Епископ тихвински и лодејнопољски Мстислав Московска патријаршија Тихвин, 30. октобар 2020. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Предсједник Црне Горе проповједа сатанску Цркву и хоће Црну Гору да претвори у демонску, сатанску заједницу”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, подсјетивши да безбожници који се одричу ћивота Светога Петра Цетињскога и крштене Црне Горе и свих Црногораца, свих Срба кроз вјекове, хоће да стварају своје сатанске цркве. Владика је на празник Праведног Јова, преноса моштију Светога Саве и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чија је икона прву пут унијета на данашњи дан у овај свети храм, служио Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру а након тога пререзао славски колач. Истакао је да власт данас поново скреће на безбожни, сатански, антибожји, антихристовски пут, антипетровски, антисветосавски, антипетроњегошевски пут, али да је светиња моћна и непролазна те да “Питагори и Епикуру грабе искру небу божанствену и селе је у скотско мртвило” (Луча Микрокозма): “То је оно што ради данас власт у Црној Гори, сели Црну Гору у скотско мртвило, ништавило, и у исто вријеме темељи будућност Црне Горе на богоубилаштву и братоубилаштву, на ономе што је урађено овдје у вријеме и послије Другога свјетскога рата. На томе темељити будућност Црне Горе то може само неко ко је изгубио памет, ко је сатанизован.” Појаснио је да је сатана надахнуо и безбожнике у Христово вријеме да убију Исуса, не схватајући да Он није обичан човјек који се убија већ носилац вјечнога живота, савршени Бог. И сила коју носи у себе је вјечна и непролазна, она је ваксрсла. И сила тог васкрсења је уграђена у свеукупну творевину, у људско биће, уграђена је у Христа распетога и васкрслога, и она је она на којој почива судбина овога свијета и свега онога на земљи што се догађа. “Зато ми прослављамо Христа васкрслога, одричући се сатане”, рекао је владика и објаснио да се на Светом крштењу управо одричемо сатане. Подсјетио је на страшне ријечи које се изговарају на крштењу: – Одричеш ли се сатане и свих дела његових …? – Одричем се! – Јеси ли се одрекао сатане? – Пљуни на њега! “То је оно што се наставља у Цркви Божијој кроз вјекове и данас, одрицање од сатане и сатанских дјела, пљување на демонску и одрицање од смрти и пролазности, и хођење путем који води у Живот вјечни и пијење воде са извора живота вјечнога.” Нагласио је да они који данас управљају судбином овог народа настављају безбожни, сатански пут гонитеља Христових, пут Пилата, пут ондашњих Јевреја који су разапели Христа, пут безбожника који су утамничили Ловћенског Тајновидца. “Они тим путем ходе одричући се пута којим је кренуо овај народ и простор још апостолских времена па наставио до и после Св. Саве, и наставио Светим Петром Цетињским Чудотворцем и Петром Ловћенским Тајновидцем. Одричући се тога пута који води у живот вјечни, као и ћивота Св. Петра Цетињскога, и пљујућу у суштини на Светога Петра Ловћенског Тајновидца, нико од њих, па ни предсједник Црне Горе, практично до данас, није дошао у ове дане да узме благослов од Светога Петра Цетињскога јер он за њих не представља ништа.” Даље је истакао да предсједник хоће Црну Гору да поново поводе беспућем, враћајући се Питагори и Епикуру који грабе “искру божанску у скотско је селећи мртвило”, ходећи путем који води у смрт и пролазност, ништавило. “Међутим, тај пут који води у живот вјечни и они који су путеводитељи тога пута од времена многострадалнога Јова преко свих пророка до Христа Господа, који је тај пут истина и живот, и свих светих људи који су се сараспињали Христу кроз вјекове, али зато и били свједоци Његовога чудеснога васкрсења, тај пут је једини прави истински пут Цркве Божије – Цркве Христове.” Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће доћи вријеме да се Св. Петар Ловћенски Тајновидац извади из тамнице Фрање Јосифа и његовога каплара, који су, свако у своје вријеме, срушили цркву на Ловћену и оскрнавили кости овог Божијег угодника. “И данас у ово наше вријеме овдје се наставља то дјело Фрање Јосифа и његовога каплара. И тај пут којим су они ходили се проглашава за пут Црне Горе а то није пут већ беспуће. То је сатански, демонски пут који разара и отуђује људе и народ од онога пута који води у живот вјечни. То је пут смрти, пут ништавила.” Митрополит је положио наду у Господа да ће се садашња црногорска власт, која се заклиње, и ових дана се поново заклела, у те вриједности Фрање Јосифа и његовога каплара, вратити путу Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, који је једини истински пут који води у живот вјечни, и напаја људе животом и водом вјечном. “Истинска, права Европа није Фрања Јосиф, ни Наполеон, ни Хитлер и њихови духовни и морални наследници, него Европа апостола Петра и Павле, то је пут светих великих епископа римских Климента и Григорија Двојеслова, Бенедикта Нурскијскога, Св. Фрање Асишкога, Европа Шекспира и Дантета. То је Европа, истинска, права, то су европске вриједности.” Још једном је поновио да Фрања Јосиф, тиранин и насилник, и каплар који је наставио његово дјело и разорио свештену Цркву Светога Петра Ловћенскога Тајновидца и утамничио његове мошти у онај пагански маузолеј, нијесу европске вриједности а да нажалост њима сада ходи Црна Гора. “Истинска Црна Гора јесте она Црна Гора Светога Петра Цетињскога Чудотворца, чије мошти овјде цјеливамо, и Светога Петра Ловћенскога Тајновидца. Та Црна Гора није никада ишла беспућем него путем који води у живот вјечни и свједочи тај пут и ту истину, тај живот и ту правду, чији су свједоци и наши дивни светитељи: Свети Сава, Свети Петар Цетињски и Свети Петар Ловћенски Тајновидац. Неко би њиховим молитвама Господ и нас утврдио да ходимо светим Божијим путем, путем Цркве Божије – Христовим путем, да ходимо тим путем сами себи и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајући”, казао је на крају свог поучног слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Хришћани у Црној Гори, кроз литије и кроз саборни став, нијесу хтјели да Божије дају земаљском цару, за чим је он посегао, поручио је у синоћњој онлајн-литији координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Питање спорног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења, како је рекао Џомић, није у томе што хришћани неће да дају земаљско цару, већ што му не дају оно што му не припада – Божије. „Кад земаљски цар – звао се он Мило Ђукановић, Александар Вучић, Доналд Трамп или Владимир Путин, који год да је – посегне за Божијим светињама, за оним што му не припада, ми хришћани смо дужни да и у томе слиједимо ријеч Божију: Подајте Богу Божије, а цару царево. Све друго би била издаја”, поручио је Џомић. Нагласио је да црква подржава доношење закона, али да тај закон не може да буде самовоља једне партије, нити једног човјека или радне групе. Он је казао да представници Митрополије годинама имају врло интензивне дипломатске контакте са представницима амбасада највећих сила у Црној Гори, те да је његов утисак из тих разговора да Запад не подржава власт када је ријеч о овом закону. „Огроман број људи је мислио да Запад стоји иза овог закона, али оно што сам ја схватио из ових разговора је да нема међународне подршке за овакав закон, са оваквим спорним одредбама“, оцијенио је он. Поручио је да након завршетка дијалога између експертских тимова Цркве и Владе око закона, не смије да буде побједника нити побијеђених. „Ми морамо да изађемо јачи из свега и једини побједници треба да буду грађани и вјерници свих вјероисповијести“, рекао је он. Џомић је истакао да нема ниједног доказа да је црквена и вјерска имовина била у власништву државе и поновио став да се питање имовине мора рјешавати на суду. „Али можда смо ми будале, незналице, можда смо инфериорни у односу на другу страну. Ако је аргументација друге стране тако јака, зашто се онда плаше суда? Не бојимо се ми доказивања, али тамо гдје му је мјесто на суду“, нагласио је Џомић, додајући да је јасно да су закон писали атеисти. Говорећи о васкршњој служби, Џомић је рекао да ће МЦП покушати да одговорнима из Националног координационог тијела објасни важне ствари које се тичу ускршње литургије. „Али нека нико не очекује од нас да тјерамо народ из цркве. Цркве нијесу затворене. У овом тренутку је само редуковано присуство вјерника на богослужењима”, истакао је он. Џомић је рекао да се није десило да нема службе ни кад је Омер-паша Латас ударио на Црну Гору. „Било је куга, колера и заразних болести кроз читаву историју, али никоме није падало на памет да забрањује причест. Свето причешће нема право нико да брани, ако не може на служби, има како може“, нагласио је он. Извор: Спутник

Данас је из канцеларије цивилног гувернера Свете Горе саопштено да је забрана уласка ходочасника на Свету Гору продужена до 20. априла. Продужетак суспензије је у складу са рестриктивним мерама Грчке у борби против вируса Ковид-19. Канцеларије за издавање диамонитириона (дозвола за улазак на Свету Гору) неће радити, док ће бродски саобраћај функционисати због других потреба монашке заједнице Свете Горе. Ранија мера затварања Свете Горе за ходочаснике је важила до 11. априла. Извор: Манастир Хиландар

Протојереју-ставрофору проф. др Драгомиру Санду онемогућен је улазак у Црну Гору, као и члановима Београдског мушког хора, са којима је, мањим аутобусом 28. фебруара 2020, кренуо на Свету Литургију у Манастир Острог где је требало да пруже подршку нашем народу и да се придруже молитви са уваженим гостима из Украјине и епископима и свештенству наше Цркве. Звучни запис разговора Проти Драгу, професору Богословског факултета у Београду, председнику Катихетског одбора АЕМ, и члановима поменутог хора, цариници на прелазу Јабука, између Пријепоља и Пљеваља, превртали су и отварали торбе, подругљиво им се обраћали, а приликом претреса су им наредили да "не покушавају ни на једном више прелазу да уђу у Црну Гору". После четири часа проведених на граничном прелазу, одлука о забрани уласка у Црну Гору није промењена, те су се вратили у Београд. "Мучна ситуација не може да помути осећај према људима који припадају светоме роду. Верујем да је у питању неспоразум, јер нисмо пошли негостољубивим људима него својима. Снага Цркве се увек огледа у народу", каже прота Драгомир у разговору за Радио Слово љубве АЕМ СПЦ. Извор: Радио Слово љубве

Вјерни народ у Црној Гори сјутра вече ће имати велику радост и велики благослов: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије у четвртак, 27. фебруара стиже у посјету Митрополији црногорско-приморској. Дочек Блажењејшег г. Онуфрија са свечаном доксологијом биће организован у 18 часова у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, након чега ће предстојатељ Украјинске православне цркве, заједно са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем предводити крсни вход улицама главног града Црне Горе и тиме подржати праведну борбу вјерујућег народа против Владиног безакона о слободи вјероисповијести. Митрополит Онуфрије ће у петак, 28. фебруара у 11,30 часова посјетити Цетињски манастир. У суботу 29. фебруара он ће, уз саслужење Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, домаћина – Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и више архијереја Украјинске и Српске православне цркве служити Свету архијерејску литургију у подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења, поводом славе наше Митрополије празника Светог Симеона Мироточивог. Након Литиргије, која ће почети у 9 часова, Блажењејши Митрополит Онуфрије предводиће литију до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици, гдје ће бити благосиљан славски колач. Потом ће се литија вратити до подгоричког саборног храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Симеон Мироточиви је један од највољенијих и најпоштованијих светих СПЦ и ове године ће радосно бити прослављен у Црној Гори посебно из разлога што се богослужити Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије са пратњом из Украјинске Православне Цркве. Блажењејши и још четири архијереја саслуживаће на Литургији 29. фебруара у главном граду Црне Горе – Подгорици, у цркви Васкрсења Христовог. Сједињени у својој православној вери, архијереји, свештенство и верници Украјине и Црне Горе сада су сједињени и у својим заједничким патњама. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом одласка на црквено-народни Сабор и поколоњење моштима Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу, 21. децембра 2019. године, ми свештеници и свештеномонаси Епархије милешевске који смо, по благослову нашег Епископа Атанасија, са својим парохијанима пошли на ово поклоничко путовање, са тугом у срцу обавештавамо јавност Епархије милешевске и ширих простора да нам није био дозвољен улазак у Црну Гору на свим граничним прелазима (ГП Ранче Поље, ГП Чемерно и ГП Добраково). Ипак, благодарећи Богу и Светом Василију Острошком Чудотворцу Епархију милешевску на овом свецрквеном Сабору представљаће њен предстојатељ, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије кога смо известили о овим немилим догађајима. Владика Атанасије је поручио да задржимо у духу једномислије, слогу, љубав са свом браћом и у Црној Гори и Србији, наглашавајући да међу нама нема граница, јер сви ми који смо у Богу и у доброј намери, заједно смо и онда када смо физички раздвојени. Молимо се Светом Василију Острошком, Светом Сави и свим светима из рoда нашега да од Господа измоле додатне мудрости, слоге, мира и љубави за васколики српски народ у овом времену великих искушења. Свештеници и свештеномонаси Епархије милешевске Извор: Епархија милешевска

„Митрополија црногорско-приморска створила Црну Гору, а не обратно. Да није било Митрополије, ко зна како би се развијао живот на тим просторима, она је водила тај народ у најкритичнијим временима“, рекао је Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, преносе србијански медији. Свјатјеши патријрх г. Иринеј је одговарајући на питања о дискриминаторном Предлогу закона о слободи вјероисповести, којим се покушава отимање више од 650 православих храмова у Црној Гори, изразио наду да до тога неће доћи: „Ако имају иоле памети, треба да одустану од доношења тог закона. Надамо се и молимо да одустану и да наше светиње неће бити угрожене.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Делегација Свете Горе, коју су чинили: монах Никодим Лавриот, монах Никодим Светопавловски и јеромонах Сисоје Ксенофонтски, састали су се данас са Патријархом Вартоломејем. Светогорци су са Патријархом утврдили програм његове посете Светој Гори у периоду од 19. до 22. октобра ове године. У суботу 19. октобра, Патријарх ће се искрцати на арсани манастира Ксенофонта, где ће га у духу светогорског протокола дочекати Прот са свих двадесет игумана и двадесет антипросопа. Сутрадан, 20. октобра Патријарх ће служити у Ксенофонту, поводом 200 година од подизања новог манастирског католикона (саборног храма). Патријарх ће из Ксенофонта отићи у Кареју, где ће се у Протату поклонити икони Достојно јест. Након обиласка Протата, посетиће и манастире ватопед и Пантократор, као и скитове Св. Андреја, Св. Пантелејмона и Св. Илије. Извор: Светогорске стазе

Како то Мило, нови оснивач аутокефалне цркве у Црној Гори, замишља да подржави црквену имовину у Боки которској, која је у државу Црну Гору ушла 2006. године? Под претпоставком, истина историјски неодрживом, да је у Црној Гори стварно црквена имовина била државна и да је 1918. г. отета и предата Српској православној цркви укидањем аутокефалне цркве у Црној Гори, новим законом о слободи вјероисповијести требало би да се, Миловим прегнућем, врне држави Црној Гори. Он као Велики Вођа помпезно обећава да ће ту неправду исправити. Примјећујете, без сумње, да нисам ставио под знаке навода много тога што је требало да учиним. За сада нећу писати о Црној Гори ни Брдима, ни Метохији, који су чинили Краљевину Црну Гору до њене капитулације 1916. г. (којом су се краљ и његова власт одрекли својих савезника). Бока которска није била у саставу те краљевине. За неупућене Бока није само залив него данашње четири општине: Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва, дакле од Дебелог бријега до Куфина. У Краљевини СХС, односно Југославији, области Краљевине Црне Горе су ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку которску и Дубровник итд. Бока которска од 1870. до 1931.г. има засебну Епархију којој је заштитник Св. Сава. Ујединила се у Српску патријаршију ДИРЕКТНО и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године. Године 1918, која је рубна година по Миловом закону за отимање црквене имовине, Бока которска и њена Српска православна епархија никакве везе немају са Црном Гором. Доласком комуниста и формирањем НР Црна Гора, Бока је 1945. г. на једном скупу у Херцег Новом, ИЗ ДРУГОГ ПОКУШАЈА, угурана у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји ушла је у државу Црну Гору тек 2006. године. Прошле године смо славили 100 година ослобођења Боке од аустроугарске окупације и изазвали гњев монтенегринских јастребова јер се наше слављење разумјело као слављење уједињења преко Подгоричке скупштине, којој апсолутно признајемо легитимитет, али са Боком которском није имала никакве везе, јер се Бока, нешто касније, ДИРЕКТНО ујединила са Србијом, односно државом СХС, односно Југославијом. Посебно је монтенегринску националистичку јавност забољело што је званични организатор свих свечаности био СРПСКИ НАРОД БОКЕ! Усијали су се портали, али чињенице су чињенице. И сада коначно питање – како то Велики Вођа мисли са својом камарилом да „подржави“ црквену имовину у Боки которској када Бока НИКАДА раније није била Црна Гора? Не може ништа узети силом на срамоту ни у Црној Гори, ако има права и правде, а поготово не у Боки. Кажу да сва ова ујдурма има везе са отимањем косовометохијских светиња Српске православне цркве и да заједнички ментори (читај окупатори) у Црној Гори и на „Косову“ (које је ”краљ” Мило признао за независно, издавши Црну Гору краља Николе) праве МОДЕЛ за нове пљачке послије бомбардовања. Дакле, ово би могао бити неки „Милосрдни анђео“ за уништење Српске православне цркве у Црној Гори и одузимање њених светиња на Косову и Метохији. Зато Велики Вођа најављује ОСНИВАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ОБАВЕЗНО АУТОКЕФАЛНЕ, а онда би се по том моделу основала и КОСОВСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, али ни случајно српска. Изгледа са овим пројектом мора да се пожури јер су ментори из разних амбасада нестрпљиви… Али има Бога па ово неће проћи, посебно не у Боки которској! Овај народ је сачувао светиње и у она времена када је један Митрополит црногорски са преко стотину свештеника убијен, а његов насљедник (1954) осуђен на једанаест година затвора, када су по Црној Гори одреда цркве биле оскрнављене и претваране у мјеста за спраћање стоке, а Црква Светог Петра на Ловћену срушена. Потписник ових редова је свједок тих времена. Данас, када су све цркве обновљене, неко хоће у њих да уведе распопове и непопове. Ми канонски свештеници са вјерујућим народом и aрхијерејима, спремни смо да бранимо светиње ако треба и животима. Ништа ту нема ново. Сада је, очигледно, на нас дошао ред, а ми се не бојимо и спремни смо. Интересантно ће бити како ће се овај закон примјењивати на римокатоличке објекте, посебно на Госпу од шкрпјела гдје је туристичка посјета огромна и која се може се мјерити са посјетама Острогу? Бискупија которска припада Сплитској митрополији, што се обично не зна. Ако дирну Госпу, видјеће како ће Хрватска реаговати, јер они тврде да је Бока „Заљев хрватских светаца и олтар Домовине“. Или се овај фамозни закон не односи на њих и на Исламску заједницу? Као државни закон зар не би требао да важи за све вјероисповијести? Изгледа, међутим, да је овај закон је прављен само за Православну цркву и одузимање православних светиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињсњки Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је синоћ на трибини „Црна Гора у 20. вијеку“ у „Српској кући“ у Подгорици да црногорски 20. вијек вкарактерише сурово братоубилаштво, које се наставља и данас. Казао је да је остало сачувано предање о Светом Петру Цетињском и његовим плачом над Црном Гором у 20. вијеку. „Он је само својим и божјим сазнањима видио оно што ће се десити у 20. вијеку“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да је Црна Гора све до 1918. године у националном погледу била јединствена и да су сви осјећали као Срби, што потврђују и званични уџбеници с почетка двадесетог вијека у којима пише да у Црној Гори живе православни Срби, а да их има нешто мало католичке и мухамеданске вјере. „На идеји о уједињењу Српства радио је и велики краљ Никола, чему свједочи и његова химна „Онамо, намо“, гдје он пјева о Призрену, као своме дому“, нагласио је Владика Амфилохије. Додао је да након 1918. године долази до подјела, које су у то вријеме биле династичке природе. „Краљ Никола је са својим синовима у Првом свјетском рату желио да наметне своју династију као једину у Српству, али његово бјекство из земље умногоме је одредило његову и судбину његове династије. Није у то вријеме било подјела на Србе и Црногорце, већ је до тога дошло звог династичких интереса. Ипак су превладали Карађорђевићи, али дио Црногораца то није прихватио“, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да се врхунац братоубилаштва и зла код Срба на Балкану догодио у Другом свјетском рату подјелом на четнике и партизане. Владика је нагласио да су и једни и други на почетку рата кренули заједно у борбу против окупатора, али да је до подјела дошло због идеолошких разлика. „Комунисти су под плаштом антифашизма кренули и у ликвидацију своје браће, што је изазвало реакцију четника. Познато је да су Бајо Станишић и Павле Ђуришић у тринаестојулском устанку ослободили Даниловград и Беране, али да нијесу пристали на ликвидацију виђених људи, које су почели комунисти. Чудно је да данашња власт гледа на Павла Ђуришића као на издајника, иако је он са 120 пробраних Срба и официра убијен у Јасеновцу. У тој ликвидацији пресудсну улогу је имао Секула Дрљевић, кога данашња власт глорификује и чак пјева његиву химну. А она је први пут изведена у логору Стара Градишка, гдје су убијени Ђуришић и његови официри“, подсјетио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је поручио да су најопасније, опасније и од династичких и идеолошких, савремене националне подјеле. „Од једног народа 1918. године данас имамо четири нације и то се није нигдје десило у Европи. Поред тога и ћирилица, на којој је написано све оно што вриједи у Црној Гори, је потиснута и агресивно се намеће латиница. Уз то, враћа се у Подгорицу и Броз који је одговаран за бомбардовање главнога града када је убијено око 2000 становника, а град је скоро сравњен са земљом. Ја то не схватам и није ми јасно зашто се то ради, када Хрвати не траже да им вратимо Броза, а ни на памет им не пада да му подижу споменик. Мислим да савремена Црна Гора болује од тешке болести коју ја називам брозомором“, каже Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је закључио да је Свети Петар знао шта чека Црну Гору и да нам након вијека братоубилаштва остаје да и ми данас плачемо над самима собом, како би нас барем суза очистила од братоубиства које је обиљежило. а и даље обиљежава, Црну Гору. Трибину је организовао Културно-информативни центар „Свети Сава“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Митрополија црногорско-приморска