Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'гори'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Ми видимо да је већ на самом почетку, кад су кренуле ове литије по свим градовима у Црној Гори, настао дан Господњи, у којем је народ показао љубав према својим светињама, а настао је страшни дан Господњи за оне који су се усудили да омаловаже и оспоре те светиње. Литија је показала да не можемо живјети у спокојству када нам нијесу заштићени свети олтари и завјети предака од златољубаца и човјекомрзаца. По владици Николају, бићемо моћни, срећни и живјећемо у миру онда кад научимо цијенити човјека више него злато, више него богатство и славу, власти и силу земаљску. Када је литија кренула из Mанастира Косијерево до храма Светог Василија Острошког у Никшићу (преко 50 км хода), људи су свједочили да никад нијесу осјетили такву радост и заједништво у духу – као тога дана. То је било као да су примили благослов због молитве коју изговара сами Николај: „Помози нам, Господе, помози нам, да се поправимо и да чисто послужимо и даруј нам силу Твоје свете благодати, да можемо по Твоме закону сваки дан величати и славити јединога истинитога Господа Бога нашега” (стр. 23). У књизи „Кроз тамнички прозор”, Свети владика Николај каже да треба довести у склад логику нашу са логиком Божјом. Кротки, благи, уздржљиви мисле по божанском, а охоли, сурови и отмичари су као вуци грамзиви. Логика људска код непобожних људи није у складу са логиком Божјом. Док шетамо у литији и слушамо преко разгласа пјесму: „Спаси, Боже, народ свој и благослови наслеђе своје”, постајемо свјесни да смо наслеђе самога Бога, јер бранимо светиње, настављајући логику коју си имали наши племенити преци и која је у складу са Богом. Један политичар који је подругљиво коментарисао Литију да је минијатурна, иако је достигла број преко двјеста хиљада – изгубио је склад са народом. Он има логику оспоравања и поништавања, која се не може ускладити са логиком Божјом. Покрет као што су ове литије, наравно, има и своје противнике, које наш митрополит Амфилохије упоређује са проклетим царем Дукљанином. То је по народном вјеровању био див кога су сваке године о Ђурђеву дне закивали за Везиров мост. Потомци цара Дукљанина су они који погрешно рачунају колико има народа који вјерује у Бога. А то је и данашња власт која у глуво доба ноћи, уз хапшење народних посланика, доноси Закон о слободи вјероисповијести и каже да ће храмове давати на коришћење било коме. А, управо, храмови су зато и светиње – што их не може користити било ко. Кад народ каже: „Не дамо светиње!” – то значи да их не користи било ко и било како, већ да их користе они који желе да своју логику ускладе са логиком Божијом, како то наглашава Св. Николај Охридски. Овај покрет народа у литијама тумачен је и као неко чудо Божје, настало послије доласка моштију Светог Василија Острошког у град Никшић. Молили су се свештеници и народ да Светац помогне и одврати несавјесне властодршце од самовоље насилништва. Међутим, нико од њих није схватио озбиљно шта хоће Св. Василије. Чак су говорили да његов долазак и наше молитве немају ефекта. Онај ко је добро схватио и повјеровао у моћ Свеца – био је благочестиви и христољубиви народ. Подигао се народ свих градова у Црној Гори и шире и кренуо да слуша Св. Василија. По владици Николају, то би се могло назвати – Дан Господњи. Народ је пјевао пјесму: „Василије свети… поборниче мудри светог православља… твој лик нам се јавља ко јутарња звијезда”… итд. Св. Николај каже: „Права вјера, хришћанска вјера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свету и Суду Божијем” (стр 102). (НАСТАВИЋЕ СЕ) Допринос Пљевљака литијама Велики значај за јачање литија имао је покрет народа у Пљевљима. Тамо је одмах било евидентно да ће литије тећи све док се не отклони спорна уредба државе према Цркви. Владика милешевски Атанасије са својим свештенством успио је да на свим литијама истакне поруке које иду у прилог миру и поштовању припадника исламске вјере који подржавају литију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. НИ НЕПРИЈАТЕЉУ НЕ БИХ ПРЕПОРУЧИО ДА ПОКУША ДА ПРЕВАРИ ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ. Био сам у Подгорици на Светосимеоновској литији. Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили - Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице, певали о нашој мајци Црној Гори, Боки, Светом Василију Острошком, Карађорђевићима и Петровићима, Опленцу и Ловћену, Дечанима и Жичи. Певали смо о светом Кнезу Лазару и Косовским мученицима, али и о бесмртницима за Кошара и Мојковца. Бори се народ за своје светиње, не да их. Бори се за свој идентитет православни и српски, за своје ћирилично писмо, за свог Његоша, Марка Миљанова, за Црњанског и Андрића. Бори се за егзистенцију сопствене деце. Зна народ да није једини циљ отети црквену имовину. Прави циљ је поделити и разорити Светосавску Цркву. Зато се над лицима људи, жена, деце, стараца поносно виоре стотине и стотине тробојки. Неке су везане са крсташ барјацима символизујући вечно народно, духовно и црквено јединство Зете и Рашке, Боке и Шумадије, Херцеговине и Срема, свих наших земаља и крајева. Малициозни и злонамерни кажу да тај наш народ није црквен, да је масовношћу изненадио и свештенство у Црној Гори и политичке главаре, а ја баш мислим да су тамошњи православни Срби изразили суштинску црквеност, хришћанску љубав, пожртвовање и озбиљност. Они никога не искуљчују, без обзира на националност и политичко опредељење. Све позивају и прихватају у заједницу братства и љубави, јер је њихово опредељење да борећи се за себе, своје достојанство и идентитет бране слободу и достојанство других.. Не мало браће Хрвата, муслимана и Црногораца се одазвало. Чини ми се најважнија је озбиљност нашег народа у Републици Црној Гори. Они знају ко су, шта хоће, а шта неће ни по коју цену и припремили су се да ту цену, ако треба и плате. Стога ни непријатељу не бих препоручио да их заводи за Голеш планину и да покуша да их превари. Њихова вера, одлучност и љубав надахњују и охрабрују и мене као човека, хришћанина и епископа. Митрополит загребачко-љубљански +Порфирије Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. Верни народ Прибоја и његове околине сабрао се у великом броју 8. марта 2020. године, у Недељу Православља, на литургијском сабрању у прибојском Васкрсењском храму око свог првопастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија да торжествено прославе велику победу Цркве за очување и поштовање светих икона. Звучни запис беседе Предстојатељу сабрања, Епископу Атанасију, саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Марко Папић, парох златиборски протојереј Давид Селаковић (Епархија жичка), пароси прибојски протојереј Спасоја Вујанић, јереј Немања Вранић, протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Одговарао је црквено-градски хор Свети кнез Лазар из Прибоја. Сви који су се постом, молитвом, праштањем и сваком врлином припремали за Свету тајну причешћа приступили су са страхом Божијим трпези Господњој, насладошћујући се Христовим даровима, Пречасним Телом и Крвљу Његовом. Након Божанске службе уприличена је прва свечана литија у Недељу Православља у граду на Лиму, која је у подне кренула испред храма градским улицама узносећи молитве и песме у славу Бога живога, Пресвете Богородице и у част светих Божијих угодника. Њима су се придружили и верници из Прибојске Бање, који су пешке у литији пошли из Светониколајевског манастира предвођени својим парохом, оцем Ненадом Тешићем. По повратку литије, испред храма Васкрсења присутнима се обратио Епископ Атанасије честитајући присутнима овај велики и светли дан, Недељу Православља: – Ишли смо улицама вашега града са јасном намером да те улице за нас буду проходне, да их учинимо проходљивима, и сада и заувек, јер та проходљивост тим путевима симболично изражава проходност наше вере Православне, нашег животног виђења и наших животних путева. Наш животни пут постао је проходан православним исповедањем вере. Православна вера је право виђење стварности, реалности, право знање о Богу, право знање о себи, о људима, о заједници, о врлинама, познавање свега онога што је потребно за живот, право исповедање и прави обрасци живљења. То је оно на шта се ми подсећамо. И ова литија вашим улицама треба да нас трајно подсећа на то да је неопходно нашу визију непрестано одржавати чистом, проходном, и да је непрестано потребно имати пред собом праве обрасце живљења. – Кроз историју више пута се показало да је неопходно да се бди над чистотом вере, над јасним њеним изражавањем, зато што су се појављивали смутљивци који су настојали да веру изокрену. Зато смо кроз историју имали седам великих Васељенских сабора, и зато имамо и то да је Свети Сава сабрао српски народ у Жичи и изложио му јавно право исповедање Православне вере, да би то српски народ носио у уму свом и у срцу своме, и вољом својом управљао, по тој вери, по тој визији, свој живот, подсетио је Епископ Атанасије све присутне. Затим је отац Марко прочитао Саборник, Синодик Православља састављен 843. године, када је на Цариградском сабору установљено иконопоштовање. Братство храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју је уз помоћ добрих људи припремило трпезу љубави за сабрани народ за којом су у заједничарењу потврђени јединство, слога и братска љубав свих које је ујединила вера наша, вера славна, наша вера православна. Извор: Епархија милешевска
  4. „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Књига „Кроз тамнички прозор” владике Николаја Велимировића је настала у вријеме његовог заточеништва у логору Дахау у Њемачкој, гдје је провео три мјесеца, заједно са патријархом Гаврилом Дожићем. У виду писама или порука српском народу, он је изнио узроке који су довели до страдања и разарања у оба свјетска рата. Владика Николај је имао јасну поруку да се народ једино може избавити тако што ће се повратити вјери и својим светињама. Та порука, очигледно, допире и данас до ових наших литија. Књига владике Николаја „Кроз тамнички прозор” је порука да не гријешимо, да не бисмо испаштали падајући у окове злотвора. Он помиње два свјетска рата у којима смо били погажени јер смо хтјели школу без вјере, политику без поштења, војску без родољубља и државу без Божјег благослова. Николај упозорава да је гажење светиња својих предака највеће неваљалство. Зато ће народ испаштати и кроз страдање прати грехове својом крвљу и сузама. Своје звање православног хришћанина могуће је потврдити силама вјере, љубави, истине, милости, мудрости, чистоте – силама које су од Христа Господа. Мрачне силе пакла: гордост, незнање, лењост и кукавичлук – господаре онима који су одвојени од Бога. У сваком времену имамо одступништво од Бога и то је разлог језиве таме и страшних ратова у земаљском царству. Мрачним силама ћемо одољети, по Николају, једино наоружани силом небеском. Данас, када читамо овакве поруке, ми препознајемо, управо, нове преступе наших властодржаца. Ето нам опет школе без вјере, политике без поштења и многих установа без Божјег благослова. Ето нам писма и језика који настају наново, против онога што се зове српски. Ето нам нације која је против оног националног које је заједничко свим нашим нараштајима, а то је ћирилица и косовски божур. Ето нам и закона о одузимању црквених задужбина. Имамо народ који не воли да му све то буде погажено и устао је да иде у литије и брани своје светиње. Као што је владика Николај док је био у логору писао свом народу како да се бори против врага, тако и данас овај народ иде у литије и не дозвољава да се оспоравају његове светиње. Писаће се књиге и књиге једног дана о томе како су ове литије биле похвала народној прошлости, мудрости, поштењу и свакој народној светињи. Народ је упро поглед у живога Господа Бога молитвено тражећи спасење од мајке Цркве. У том смислу, владика Николај каже: „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу” (Владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019, стр. 17). Док посматрамо ове литије, питамо се шта би рекао владика Николај овом народу и налазимо једно пророштво које он наводи: Учинићу да ће човјек више вриједјети од злата (Исаија гл. 13) (стр.18). Кад човјек, т.ј. народ, има неки наступ као што је ова Крсна литија у Црној Гори – то он назива даном Господњим; када Бог долази до израза, кад се људи враћају Богу, признају власт Божију, распитују за Цркву, одају почаст свештеницима, траже свете књиге да читају, кају се за своје гријехе, посте, причешћују се. Такав дан је радосни, благи и свијетли. Човјек више вриједи него чисто злато. Кад се злато почне цијенити више од човјека – онда земља бива погођена буром супарништва и рата, то је онда страшни дан Господњи. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Житије владике Николаја Николај Велимировић је рођен 5. јануара 1881. године у Лелићу, гдје данас постоји манастир који је и његова задужбина. Образовањe je почео у Манастиру Ћелије, а наставио у Ваљевској гимназији. Затим је уписао Београдску богословију, и по завршетку уписао се и на Старокатолички факултет у Берну. У 28. години је на том факултету одбранио докторат из теологије под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске цркве”. Потом је на Оксфорду пријавио докторат из филозофије и у Женеви одбранио на француском језику рад на тему „Филосовија Барклија”. За епископа жичког изабран је 1919., а 1920. постављен је на епископску катедру у Охриду. Као епископ охридски и жички развија пастирску дјелатност, и постиже велике резултате у мисионарству и просвјети. Драматични догађаји Другог свјетског рата ће пред њим постати изазови, а он ће увијек реаговати за спас свог народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, професор Православног богословског Факултета у Фочи, говорио је о литијама у Црној Гори. На видео запису овог разговора благодаримо Телевизији Храм.
  6. Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања. Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“ Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и звјерски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова. Жртве свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто вријеме, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побјегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испјевао гусларску пјесму. У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама. За вријеме напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили. На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић. Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана. Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи вјерски обред. Комунисти нијесу само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још једна свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испјевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“ Одмах после рата, звјерски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Њемцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је звјерски мучен у которском затвору, гдје је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму. На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму. Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтјели да избјегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживјела велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успио да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније свједочио против митрополита Арсенија. Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко вријеме држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“ Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца. Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимању црквених имања да не причамо – ријеч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим. Из Цетињског манастира власт је однијела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици. Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера. За послератни однос комунистичке власти према Цркви, једна од примјера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наслиједио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“ Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтио да свједочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле. Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори. На фотографијама су жртаве комунизма, снимље приликом њиховог вађења из јама у зиму 1941/42. у Црној Гори. Спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однео из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда. Извор: Седмица Комунисти у Црној Гори убили 185 свештеника - TAMO DALEKO TAMODALEKO.CO.RS Пише: Донко Ракочевић Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених
  7. Прва недјеља Часног поста, Недјеља Православља, којом се прославља побједа над иконоборством, када наша Света Црква молитвено прославља Прво и Друго обретење главе Светог Јована Крститеља, литургијски је прослављена у острошкој светињи 8.марта 2020. љета Господњег. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом службом Божијом началствовао је јеромонах Неофит, а саслуживали су му протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и острошка сабраћа јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Прије причешћивања вјерних, ријечима празничне бесједе сабране је поучавао о. Данило, који је између осталог подсјетио да је Света и блажена царица Теодора повратила Цркви оно што је њено, повратила иконе и свете мошти и повратила молебане и парастосе за невино пострадале мученике и исповиједнике Светог Јована Дамаскина, те да данашњи дан прославља управо тај велики догађај. – Седми васељенски сабор је спасио образ Цркви, спасио иконе, спасио свете мошти, јер је прије тога датума безбожни цар Лав трећи, византијски цар прогонио цркву. Нашао се у то вријеме неко ко је хтио да подигне глас и дигао глас против Бога и светиње Његове, али га је Господ уклонио и сачувао Цркву Своју. Зар овај данашњи закон не личи на такве акте које су доносили нажалост византијски безбожни цареви, крштени људи који су знали и за Цркву и за Литургију и за причешће? Али срце је њихово било окамењено – рекао је о. Данило. Данас се опет умјесто моштију говори да су кости, хоће законским прописима да одлучују како да се молимо Богу, да теологију и богословље прилагодимо људском ограничењу, нагласио је о. Данило. – То је апсурд. То је горе од иконоборачког сабора и јереси и свих иконоборачких и црквеноборачких сабора. Као су тада Свети Јован Дамаскин и свети мученици и исповједници и свети благословени честити народ, устали у заштиту светиње, образа, будућности и Цркве, тако и данас стојимо достојанствено, свето, непорочно, побожно, богоугодно, братољубиво и свједочимо чији смо ми народ, коју цркву волимо и у чије се име крштавамо и чије Свето Божије име исповиједамо – закључио је о. Данило. Извор: Манастир Острог
  8. Прва недјеља Часног поста, Недјеља Православља, којом се прославља побједа над иконоборством, када наша Света Црква молитвено прославља Прво и Друго обретење главе Светог Јована Крститеља, литургијски је прослављена у острошкој светињи 8.марта 2020. љета Господњег. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом службом Божијом началствовао је јеромонах Неофит, а саслуживали су му протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и острошка сабраћа јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Прије причешћивања вјерних, ријечима празничне бесједе сабране је поучавао о. Данило, који је између осталог подсјетио да је Света и блажена царица Теодора повратила Цркви оно што је њено, повратила иконе и свете мошти и повратила молебане и парастосе за невино пострадале мученике и исповиједнике Светог Јована Дамаскина, те да данашњи дан прославља управо тај велики догађај. – Седми васељенски сабор је спасио образ Цркви, спасио иконе, спасио свете мошти, јер је прије тога датума безбожни цар Лав трећи, византијски цар прогонио цркву. Нашао се у то вријеме неко ко је хтио да подигне глас и дигао глас против Бога и светиње Његове, али га је Господ уклонио и сачувао Цркву Своју. Зар овај данашњи закон не личи на такве акте које су доносили нажалост византијски безбожни цареви, крштени људи који су знали и за Цркву и за Литургију и за причешће? Али срце је њихово било окамењено – рекао је о. Данило. Данас се опет умјесто моштију говори да су кости, хоће законским прописима да одлучују како да се молимо Богу, да теологију и богословље прилагодимо људском ограничењу, нагласио је о. Данило. – То је апсурд. То је горе од иконоборачког сабора и јереси и свих иконоборачких и црквеноборачких сабора. Као су тада Свети Јован Дамаскин и свети мученици и исповједници и свети благословени честити народ, устали у заштиту светиње, образа, будућности и Цркве, тако и данас стојимо достојанствено, свето, непорочно, побожно, богоугодно, братољубиво и свједочимо чији смо ми народ, коју цркву волимо и у чије се име крштавамо и чије Свето Божије име исповиједамо – закључио је о. Данило. Извор: Манастир Острог View full Странице
  9. ВИДЕО: Патријарх Иринеј - О ванредном црквеном Сабору у Америци, о Црној Гори и Косову и Метохији... | Саборник WWW.SABORNIK.NET Патријарх Иринеј: ”Пренадуване приче о ситуацији у СПЦ у Америци” Патријарх Иринеј говори о стварном стању СПЦ у Америци Патријарх Иринеј: ”Епархије да се држи закона...
  10. На граничном прелазу Ранче, код Пљеваља, како сазнаје портал ИН4С, јутрос је полиција забранила пренос свећа и икона за потребе Манастира Свете Тројице На граничном прелазу Ранче, код Пљеваља, како сазнаје портал ИН4С, јутрос је полиција забранила пренос свећа и икона за потребе Манастира Свете Тројице. Наиме, полиција није дозволила да се дванаест килограма свећа и десетак икона пренесе у Црну Гору. Као образложење, свештенству је речено да "када буду имали фирму, моћи ће да увезу свеће". Иначе, манастир је дио Милешевске епархије. "Кад будете имали ФИРМУ, моћи ћете да увозите": Полиција зауставила увоз СВЕЋА и ИКОНА за потребе Манастира Свете Тројице у Црној Гори | Регион | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS На граничном прелазу Ранче, код Пљеваља, како сазнаје портал ИН4С, јутрос је полиција забранила пренос свећа и икона за потребе Манастира Свете Тројице
  11. INTERVJU: VLADIKA GRIGORIJE "U crkvama u Nemačkoj svake nedelje ima pet do deset novih lica, to je STRAŠNO ZA SRBIJU" Ranko Pivljanin 02.03.2020. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Da je sreće, sa Grigorijem, vladikom Diseldorfa i Nemačke, pričali bismo najviše o njegovoj novoj eparhiji, u kojoj službuje već godinu i po dana i u koju mu svakodnevno stižu novi vernici. Svestan je tužne istine, da dok se pune crkve u Diseldorfu, Berlinu, Hanoveru, prazne se one u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori... Ove pak u Crnoj Gori, zajedno sa pripadajućim im vernim narodom, prolaze iskušenja koja pomno prati, u srcu mu odzvanja puls tamošnjih litija koje oduljiše trajanjem a uljudiše porukom i snagom i najveći deo razgovora bio je o ovim događajima. Vidi li im finale? - Kad je reč o tom pokretu naroda koji se pretvorio u jednu neprestanu litiju, a mogli bismo reći i u jednu neprestanu liturgiju, moj prvi utisak je da se dogodilo nešto kao u onoj narodnoj pesmi „usta raja ko iz zemlje trava“. U tom smislu sam vrlo srećan, zato što je to očigledno znak da se završava jedna epoha. I to nije samo epoha Đukanovića, to je epoha i Josipa Broza pa, ako hoćete, i epoha Kralja Nikole. Završava se epoha autokratskih vladavina koje traju po trideset, pedeset i šezdeset godina i to je nešto što je sigurno naš narod unazađivalo i unesrećivalo. U tom vremenu koje je iza nas bilo je i ratova i sukoba, i stradanja i smrti, mnogo bratoubistava, bratskih sukoba i bratske krvi a ove litije su, čini mi se, sve te ljude svele u jednu reku, koja želi da uplovi u jedno mirno pristanište i to smatram kao jednu veliku milost božiju. Nemam hrabrosti da kažem kako vidim to finale, ali ovo što sad vidim jesu te čiste i pročišćene reke ljudi koji ne nose u sebi mržnju. To je reka koja ne proklamuje neke dnevnopolitičke parole, to je reka ljudi koja putuje i plovi protiv laži. Ali ona se tim lažima ne suprotstavlja nekim poluistinama i u tome leži njena ogromna snaga. Ne čini li vam se, ako na tren zanemarimo sporni Zakon o slobodi veroispovesti kao okidač ovih okupljanja, da te ljude izvodi i vodi nešto iskonsko i dublje od prostog protesta? - Kada se god dogodi neki važan događaj, bez obzira na to da li je pozitivan ili negativan, on nikada nije posljedica datog trenutka. On je rezultat jednog dugog trajanja i dugog vremena. Taj trenutak koji se sad dogodio i za koji je okidač bio pomenuti zakon traje, mislim, više od stotinu godina. Da li ste razmišljali o tajmingu za donošenje spornog zakona upravo pred božićne praznike. Šta se htelo i šta se mislilo kad je odabran baš taj datum? - Prošle godine u leto dao sam jedan veliki intervju objavljen u knjizi „Gledajmo se u oči“ i u tom intervjuu sam govorio o tom zakonu. Imajući u vidu da to može biti i ironija, na jedan diplomatski način sam hvalio sposobnosti Mila Đukanovića da vlada trideset godina. Ali tada sam o tom zakonu, koji nije bio donesen, rekao da će to biti kamen na koji će se Milo Đukanović spotaći. Rekao sam da bi takav potez bio nepromišljen i da izvire iz omamljenosti vlašću i moći i potpunog zanemarivanja činjenice da bi se moglo desiti da „nikne raja ko iz zemlje trava“. Oni su mislili da je ta trava, to jest narod potpuno pregažen, da više ne postoji i da se to ne može dogoditi. U tome i jeste glavna obmana svih autokrata i svih ljudi koji misle da se može unedogled lagati. U trenutku kad se to pomisli – događa se ovo što se dogodilo u Crnoj Gori. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije Postoji nešto što bi se moglo zvati tačkom preloma kod mnogo stvari pa je tako i kod režima, naročito onih koji dugo traju. Može li ovo biti taj momenat za Đukanovića? - Nemoguće je posedovati nešto što je šire od nas. Dakle, Bog o kome ja volim da govorim je u ovom svetu i on je sav svet ispunio sobom, ali ovaj svet ne može da obuhvati Boga, to jest mi ne možemo da obuhvatimo istinu. S druge strane, kada je reč o ljudima koji dođu na poziciju vlasti, oni misle da mogu sve da iskontrolišu i sve da postave kako njima odgovara i oni ne znaju šta znači ljudska sloboda, sloboda jedne ličnosti i sloboda jednog naroda i jedne zajednice. Sa slobodom može da se manipuliše i da se kalkuliše, ali u jednom trenutku će se otkriti istina da je ta sloboda mnogo veća i mnogo šira od onoga što neko misli da poseduje ili kontroliše. Pomenuto promišljanje slobode vrlo je naivno i pokazuje jedno ogromno neznanje o životu i tajni života. Čovek ne može da vlada nad svojim detetom, muž nad ženom, žena nad čovekom. Kako bismo mogli da vladamo? Samo na taj način ako dozvolimo da onaj drugi bude slobodan i da nas na osnovu te slobode prihvati – da nam se slobode razumeju i da mi na osnovu te slobode živimo zajedno a ne na osnovu moći, uticaja, vlasti. novca. Odavno je – ne samo kod nas nego i u svetu – počelo da se gleda tim jednim okom – ja imam moć, imam novac, imam mogućnosti i ti si sad moj rob. Drugo oko mora uvek da vidi da rob može da se pobuni, da je i on božji čovek i da i on u sebi ima klicu slobode koja može odjednom da proklija i donese neverovatan rod. Zašto je ovo trebalo Đukanoviću i njegovom režimu? Da li je to uradio od svoje volje, da li je možda nateran ili je sam sebi izmislio još jedan zadatak pošto je sve ostale ispunio i uplašio se da će postati nepotreban? - Šta god da je od svega toga, to je bila glupost. Bilo da je naredba sa strane, bilo da je potekla iz njegove glave, bilo da je napravljeno kako bi homogenizovalo njegovu partiju koja se očigledno raspada (kao i u svakoj partiji – jedni su nezadovoljni što su drugi prezadovoljni). U tom smislu ja to ne mogu drugačije da objasnim nego kao nepromišljenost i glupost. Pričaju o vlasništvu i vlasnicima od pre 1918. godine, a Manastir Savinu su izgradili tvrdoški monasi i episkopi hercegovački, Ljubibratići. Ljubibratići i danas postoje, hoćemo li onda da vratimo Savinu u njihovo vlasništvo? Hoćemo li Moraču da vratimo Nemanjićima? Ili će to da uzme Đukanović, Marković, Janković? Kako je takva glupost mogla nekome da padne na pamet? U svakom slučaju, takvi potezi proizlaze iz čiste osionosti a osionost je najupečatljiviji izraz gluposti. Imate li vi jasnu predstavu šta taj zakon tačno proizvodi i koje su mu krajnje konsekvence ukoliko zaživi? - On proizvodi otimačinu, i to otimačinu imovine. Ali on proizvodi i mogućnost da tamo gde sestre monahinje od jutra do mraka nešto rade, sade, okopavaju, pleve, vezu, čiste... uđu neki ljudi kojima do toga uopšte nije stalo, da to devastiraju i posmatraju kao jedan kupoprodajni element. To je jedan vrlo ružan momenat. Drugo, ovim se pokušava pokazati: evo, ne postoji ništa na ovom svetu što nije pod mojom kontrolom. Ispričaću vam jednu priču. Veliki rimski car Trajan porobio je čitav svet. U jednom od tih porobljenih gradova, Antiohiji, bila je jedna mala zajednica hrišćana, i u toj zajednici bio je episkop koji se zvao Ignjatije Antiohijski. Trajanu bi dojavljeno da je sve pokoreno osim te male zajednice i tog starog episkopa, koji je tada imao više od sto godina. Onda je car Trajan doneo, prema sopstvenom mišljenju, mudru odluku da se taj stari episkop odvede u rimsku arenu i baci lavovima na uveseljavanje demosa. Tokom tog putovanja od Antiohije do Rima, Ignjatije je napisao sedam poslanica koje su i danas jedno od najvažnijih štiva u hrišćanskoj teologiji. Tako je Trajan proslavio Ignjatija za koga možda ne bi ni znali da ga on nije sproveo na pogubljenje. Danas Ignjatija slave i ljudi i Crkva a o Trajanu se zna po tabli i priči o kozijim ušima. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije Crnogorska vlast kaže da je pitanje ovog zakona pitanje „pravne čistote“. Kako vama ta čistota izgleda? - Pričati o pravnoj čistoti u zemlji gde se pripadnici narko-kartela svakodnevno međusobno ubijaju zaista je besmisleno, neumesno i to ne treba ni komentarisati. Masovnost i istrajnost protesta naroda su iznenadili i vlast ali i ljude iz Crkve. Šta je to tako jako potaklo toliko ljudi da nedeljama uporno šetaju? - U litijama nisu samo oni koji se deklarišu kao pravoslavni vernici, nego i vernici drugih konfesija, ali i svi oni u kojima se decenijama taložila nepravda, to ponižavanje i zatiranje ljudske slobode i dostojanstva. Zahvaljujući mudrosti Crkve, sveštenika i episkopa tamošnjih, oni su tamo našli prostor u kome mogu da na jedan neobično jak, zadivljujući i dostojanstven način izraze to nezadovoljstvo. Kad ne bi postojali ovi animoziteti u svetu, podele na Istok i Zapad, Rusi i antirusi, proevropljanini i antievropljani, to bi bio jedan od najveličanstvenijih događaja trenutno u svetu. Litije su slične onim Gandijevim demonstracijama, to su demonstracije u kojima se peva Bogu. Ne slavi se nijedan čovek, već Bog i ono što je sveto na zemlji. I niko se tu ne pljuje, ne ruži i ne ponižava a narodu se daje mogućnost da mu dostojanstvo bude vraćeno. I zbog toga su na tim litijama prisutni i ljudi koji ne idu redovno u Crkvu, i oni koji idu u Crkvu, i oni koji se deklarišu kao Srbi i oni koji kažu da su Crnogorci, glasači jedne, druge i treće partije, jer su svi osetili da su tu prisutni i pravda i istina i, što je najvažnije, pomirenje. Tamo su deca i četnika i partizana, tamo nema više partija i to je važno. I Crkva je tu odigrala presudnu ulogu, jer litije nisu uzrok podela, već čin pomirenja i to je neverovatno važno. To je mnogo važnije od bilo kog čoveka i od bilo koje politike. Jedna od najveličanstvenijih stvari bio je istup vladike Metodija, koji je prebijen na Đurđevića Tari i koji u razgovoru sa šefom policije rekao „Pa, vi tučete ove domaćine a branite one koji to nisu“. Kažu da se taj policijski oficir postideo, a onda mu je rekao „Zašto niste rekli da ste vladika?“, na šta mu je Metodije rekao da su svi ljudi ovde vladike i ako ćete tući njih morate tući i mene. I oni su to ispunili, tukli su i njega i njih, ali uzalud. Kako vam izgleda držanje države Srbije i njene vlast spram događaja u Crnoj Gori? - Niko ko je imalo pratio situaciju nije bio toliko slep da nije video kako je ispočetka vlast države Srbije bila direktno na strani Đukanovića. I njihovi istupi su bili u pravcu nemešanja, da je to stvar države Crne Gore i tako dalje. Bilo je jasno da se ime tog moćnog političara Mila Đukanovića ne sme pomenuti i nije ga pomenuo niko od vrha do dna te vladajuće strukture. Međutim, u nastavku epizode, pošto su rasle litije a s njima i dostojanstvo naroda, došlo je do jednog preumljenja. Sada je situacija takva da nema napada na Đukanovića ali nema ni napada na mitropolita Amfilohija i na Crkvu i litije. To se očigledno ne isplati i razbilo bi se svakome o glavu. Svi su shvatili da ona raja koja je nikla ko iz zemlje trava može i njima da se dogodi – i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, događalo se u Makedoniji. Rečju, ne može se zatreti ljudska sloboda, ma koliko se neko trudio. Predstavnici vlasti kažu da je 70 do 80 odsto crkvenih objekata u vlasništvu države. Koliko vi takvih objekata znate? - To nema veze s istinom. Ako neko savesno upravlja nekom imovinom, to je u ovom trenutku Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori i njene eparhije. I sad treba da se pojavi neko drugi i kaže nam: Mi smo ta država koja je vlasnik. Koja ste vi država? Koja je to država koja je naslednik te države od pre 1918. godine? Pa u ovom prošlom veku su se promenile četiri države Crne Gore. Kome će to ta država ostaviti u vlasništvo? Šta ako sutra dođu Italijani i kažu mi smo naslednici ove države, vladali smo njom od 1941. do 1944. i mi nasleđujemo tu državu? Je li taj naslednik Milo Đukanović kao kumrovački đak i po čemu bi on bio bliži toj državi nego Amfilohije? Crkva ima kontinuitet. Milo Đukanović i ljudi koji su napravili taj zakon nemaju osnovni pojam o tome šta je Crkva. Oni kao zagovornici građanske Crne Gore i deklarisani ateisti govore – mi hoćemo crnogorsku crkvu. Sad se našao Milo Đukanović i ljudi koji misle da sve znaju zato što imaju moć i novac i kažu neće biti ovako nego onako. E, ne može tako da bude nego će biti onako kako jeste. I u tom smislu je taj narod podržao Crkvu. Ne zbog Amfilohija, Joanikija, Atanasija, Petra, Pavla ili Janka nego zbog istine. Ljudi kada prepoznaju istinu istini se i obraduju. Isto kao što pred laži ćute i snebivaju se. Imamo paradoksalnu situaciju: vlasti kažu da Crkva hoće da postane vlasnik onoga što koristi. S druge strane, država bi da postane vlasnik onoga što ne koristi. Ako bi isterali svoje, šta mislite na koji način bi bile korišćene crkve i manastiri? - U poslanici Diognetu, koja je iz prvog veka, piše kako neki rimski imperator pita: ko ste vi hrišćani? Odgovor je glasio: mi smo oni koji sve imamo a ništa ne posedujemo. Kako poseduje Amfilohije Cetinjski manastir? Pa neće ga on ostaviti Radovićima, nego će ga ostaviti Crkvi. Dakle, Crkva koja se 2000 godina ponaša prema toj poslanici Diogneta – sve imamo, ništa ne posedujemo – ima ogromnu moć. Načitao sam se bezbroj naslova po tabloidima kako po Hercegovini posedujem hotele, kako crkve imaju vinarije. I onda sam otišao u Nemačku i od toga nemam ništa, ali ima Crkva. I to je ono što Crkvu čini drugačijom. Takva bi trebalo da bude i država i da onaj koji joj se nađe na čelu, ma koliko da je na vlasti, zna da će jednog dana otići. Vrlo važno je da to razaberemo. Ništa od toga Crkva neće da poseduje i ljudi koji šetaju, iako ne idu svaki dan u obližnji manastir, oni osećaju da je on njihov. Čiji je Ostrog? Pa svakog Srbina koji danas živi na planeti i ne samo Srbina nego svakog dobrog čoveka kome nikad niko neće reći: nemoj da ulaziš ovde, nemaš pravo. Niti je to za ovih četiri veka ikad iko rekao. I to je ono što taj narod tamo brani. Vidite li, ipak, iza sve ove „imovinsko-pravne“ priče, neku dublju i opasniju priču, nešto suštinskije što se iza brda valja? - Nije lako objasniti to uvođenje antsisrpstva, koje je potpuno neprirodno Crnoj Gori. Trener vaterpolo reprezentacije Crne Gore ide na Cetinje i tamo ljubi ikonu, košarkaš Mirotić ide u litiji sa ikonom u rukama. To su ljudi koji su oličenje dobrog Crnogorca ali su Srbi. A mi imamo propagandu kojom se Crnogorcima nameće animozitet prema Srbima i to veći nego prema Hrvatima ili Muslimanima. To ne može i ne smije da bude. To je glupost. Isto kao što je glupost pravljenje animoziteta prema Crnogorcima u Beogradu i to rade ljudi koji ne bi smeli to da rade jer su na odgovornim mestima. To je za kaznu i biće kažnjeno. Narod će to kazniti. Mi smo rođaci, krvni i duhovni srodnici u svakom pogledu. Tako da je to rasrbljivanje nemoguća misija, makar iza nje stajale najveće sile ovoga sveta. E, sad problem je kad mi u tome učestvujemo. Problem je kad mi nećemo da pričamo sa ljudima u Makedoniji koji su nam srodni i po veri i po krvi. Problem je kad mi kažemo: šta hoćete vi Crnogorci, šta tražite vi Bosanci? A svi mi tamo iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore gledamo u Beograd kao u svetionik i u sunce. Ne može, ne sme niko odavde da kaže nama tamo „šta vi hoćete?“, niti mi tamo nekom ovde smemo reći „nisi dobrodošao“. Nego, jedva te čekamo. U tom smislu mislim da je to nemoguća misija, samo mi u tome ne smemo da učestvujemo. Da se malo odmaknemo od Crne Gore, koliko ste upoznati sa sukobima na Bogoslovskom fakultetu, nakon što je Sinod uskratio blagoslov dekanu vladici Ignjatiju koji se usprotivio udaljavanju iz nastave predavača episkopa Maksima i vašeg saradnika Marka Vilotića? - Tu se ne radi samo o unutarcrkvenoj stvari već o sukobu sa samim Univerzitetom, akademskom javnošću i akademskim svetom. U tom smislu to je jedna tužna priča koja je meni poznata ali radije ću o tome razgovarati na našem Saboru sa našim patrijarhom i drugim episkopima nego preko medija. Ono što je jasno, jeste da se radi o jednom progonu ljudi koji su, opet se vraćamo na to, štitili slobodu. Zavladao je poslednjih desetak godina jedan duh da je najbolje sve pokoriti i staviti pod neku kontrolu, ne dati nikome da misli drugačije. Iz tog nekog razočarenja u demokratiju otišlo se u totalitarizam. U tom smislu su se mnogi ljudi pokazali kao slabi a ovi što su gonjeni sigurno će biti pobednici i to je tako od početka sveta i hrišćanstva. Vaš odlazak u Nemačku je tumačen na dva načina. Po jednoj ste tamo poslati da bi vas udaljili od mogućnosti da postanete patrijarh, po drugoj tamo ste otišli upravo da se zato pripremite. Šta je istina? - Istina je daleko i od jedne i od druge teze. Istina je da tamo odlaze desetine hiljada ljudi i da ta eparhija postaje veća od svih eparhija u Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Istina je i da je mene mnogo toga kod nas počelo da opterećuje i da nisam imao snage da se borim s tim a istina je i da sam završio jednu dugu fazu života u Hercegovini, koja je moja otadžbina i moj život. Hteo sam da uradim nešto novo i da probam da taj naš narod okupim i saberem i pokušam da učinim sve kako ga ne bismo izgubili. Jer ti ljudi, ako ne budu imali pastira, izgubiće se. Ono što mogu da kažem jeste da su to, u mnogo čemu, naši najbolji ljudi koje imamo u ovom trenutku. Kad to govorim, naročito mislim na mlade ljude. Da bi neko otišao u inostranstvo, on pre svega, treba da bude hrabar. Da se tamo snađe mora da bude pametan. Da tamo opstane kao Srbin i pravoslavac mora da bude patriota mnogo veći od onih koji žive ovde. Mnogi od njih bi mogli reći – mi smo proterani, ali niko to tamo neće reći. Postoji jedna čežnja za otadžbinom ali tamo postoje uslovi da se radi, zaradi i dostojanstveno živi. Postoji bezbroj primera za to. Dva moja sveštenika su tamo došla sa po šestoro dece, a jedan od njih je ovako rezonovao: „Moja ćerka studira psihologiju i ako bude htela da se zaposli, moraće da lepi plakate neke stranke. Ja to ne želim da gledam“. A to su ljudi koji su u Srbiji imali i kuće i imanja i pristojan život ali preovladala je potreba za dostojanstvom. FOTO: S PASALIC / RAS SRBIJA Naviknuste li se vi na život u Nemačkoj? - Moj život tamo je bukvalno pretvoren u jedno veliko putovanje. Od Diseldorfa do Frankfurta, od Frankfurta do Berlina, od Berlina do Hamburga, od Hamburga do Minhena i na tom putu bezbroj malih gradova i mesta. Priviligovan sam što kroz ta putovanja mogu da upoznajem i ljude i jednu zaista veliku kulturu. Živimo u najbogatijoj i najmoćniojoj zemlji u Evropi ali pratimo šta se dešava u Srbiji i trudimo se da učinimo najviše što možemo jedni za druge i događaju se prelepe stvari. Do sada nigde u Nemačkoj nisam govorio na nekoj tribini a da je bilo manje od dvesta prisutnih, što uopšte nije lako za te ljude koji su opterećeni poslom i kubure s vremenom. Bogu hvala, na liturgiju dolazi sve veći broj ljudi i Crkva u svakom pogledu napreduje. Na šta vam liči Srbija u osvit predstojećih izbora, aktuelna je priča o bojkotu, atmosfera je uzavrela? - Bio sam jesenas u Srbiji kad je bila služba u Žiči i nisam odavno video tako lepu a tako zapuštenu zemlju kao što je Srbija. Ja sam čovek sa planine i znam šta znači kad je njiva uzorana a livada pokošena. U Nemačkoj ne postoji nijedna neobrađena njiva iako je ona industrijski najmoćnija zemlja u Evropi. Mi smo narod od njive a njive su nam zaparložene. Nema ljudi, oni odlaze, što u pomenutu Nemačku, što u Ameriku i najstrašnije mi je što mi se čini da to ljude koji su odgovorni ne zabrinjava. U svakoj crkvi, a ima ih osamdeset u Nemačkoj, svake nedelje ima pet do deset novih lica. To je strašno za Srbiju i to je poziv na uzbunu. A što se politike i izbora tiče, o njima je mnogo ljudi dosta toga reklo i nema potrebe da i ja govorim. Očigledno je da uslovi za normalne izbore ne postoje i taj argument koji iznosi opozicija u pravcu bojkota po meni je logičan. Od Vučića traže da prizna Kosovo Ima li na osnovu vaših saznanja ili uvida nešto novo na vidiku što se tiče Kosova. Kao da je kraj godine postavljen kao dedlajn za rešenje tog pitanja? - Potpuno je jasno da se tu traži takozvano međusobno priznanje. To je, po meni, još jedna besmislica. Šta će Srbiji međusobno priznanje, Srbija je priznata zemlja. Drugo, ja nisam ni za koji oblik priznanja Kosova. Ali jesam za suživot sa Albancima, jesam za to da oni imaju osećaj slobode, da se radi i komunicira sa njima. Zapadni političari, koliko vidim, očekuju da čovek koji vodi Srbiju potpiše to priznanje Kosova. On, koliko vidim, pokušava na sve načine da to izbegne. Da li će to moći ili neće – ne znam, ali u svakom slučaju ne vidim da ni Zapad ni sama Srbija imaju rešenje za taj problem. Isto tako nema rešenje ni Priština koja je sve svoje nade položila u moć i silu velikih država. Stvar nimalo nije jednostavna. Mislim da ako postoje prijatelji na Zapadu, oni treba da pokažu to prijateljstvo tako što će napraviti normalan život na ovim prostorima a ne što ćemo svako malo potpisivati neki novi sporazum o ovom i onome, o novim razgraničenjima ili novim granicama, koje, usput, očigledno neće biti stabilne. Treba raditi na tome da se normalizuje život. Knjige se ipak čitaju Vaša knjiga “Gledajmo se u oči” je jedno od najčitanijih štiva u zemlji. Kakve reakcije čitalaca dopiru do vas? - Izdavač mi je rekao da je prodato vise od 30.000 knjiga za nepuna četiri meseca. Izgleda da se ipak knjige kupuju i čitaju. To je zaista prijatno čuti. Utešna je spoznaja da ljudi razumeju kad neko govori i piše iskreno.
  12. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Сиропусну недјељу, празник Светог великомученика Теодора Тирона, 1. марта 2020. Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Саслуживало је свештенство беранског намјесништва и братија Манастира уз молитвено учешће бројног вјерног народа. Ријечима архипастирске бесједе обратио се Епископ Јоаникије, који је казао да је свакоме од нас потребно покајање, да тражимо опроштај од Бога, зато нам је Господ Исус Христос заповиједио како да се молимо и дао нам ону најсавршенију молитву Оче наш. „Продужетак те Господње молитве је она Великопосна молитва у којој се тражи од Бога да нам душу сачува од духа љености, мржње, пакости, злопамћења и да усели у нама дух добри да имамо добра настројења, добре мисли, добре намјере, да нас оспособи Господ за добра дјела, да нас оспособи да не осуђујемо ближње своје“. „Ако бисмо нешто добро учинили, али уз то осуђујемо своје ближње и, не дај Боже, имамо мржњу према њима, онда то добро Бог неће примити и од њега нећемо вајде имати“, казао је Преосвећени Епископ. Поучавао је сабране да су хришћани призвани да се моле Богу, да од Бога траже милост за добра дјела, да не осуђују своје ближње, него да се мире са њима, да држе отворено и чисто срце. „То Господ од нас тражи и ако тако чинимо Он ће нас наградити и услишити наше молитве. Врло често, људи се моле за нешто добро, али нијесу схватили да треба да очисте своје срце од мржње, да опросте и чуде се што им Бог молитву није услишио. Најчешће због тога, може бити да, понекад, Господ из васпитних разлога, на дуже стазе, некоме не даје свједочанство да је његова молитва услишена, али и поред тога треба се увијек молити за добро. Онда Господ, ако види да је човјек истрајан, награди га и стоструко за његову истрајност у добру“, бесједио је Владика Јоаникије. Навео је да почиње Велики Часни пост, а да се, истовремено, наша света Црква заједно са вјерним народом налази се пред искушењима од власти Црне Горе. „Наставићемо и даље са одржавањем литија недељом и четвртком, с тим што ће литија у Беранама четвртком полазити у 17 часова, по молби свештеника и народа, који због обавеза не могу да стигну раније“. „Не дај Боже да у те литије идемо са мржњом. Ми само јавно свједочимо и показујемо своје неслагање са злом, јер овај закон, који је донесен у Скупштини Црне Горе, у њега је уграђена страшна неправда према Цркви. Тај закон је донесен са злом намјером. А ми призивамо на дијалог, на измирење у добру, и мирно излазимо. Нема таквих великих скупова нигдје у свијету да људи кад се боре против неправде нијесу полупали ниједан излог, да нијесу запалили ниједно ауто, да нема ниједне псовке, зле ријечи или било чега другог“. „Има истините ријечи, која, можда, некога погађа. И треба да је буде, ако је ријеч истинита, на право мјесто и у право вријеме. У будуће треба тако да буде и да се боримо. Боримо се истином и правдом, молећи се и за пријатеље и за непријатеље, молећи се да све нас Господ заједно уразуми и просвијетли и знамо, свједочимо то да нема мира, ни среће Црној Гори док се она сама са собом не измири, док се не измири са својим прецима, док се не покаје за своје гријехе, за злочине које су браћа браћи чинила, за невино проливену крв, за бацање у јаме. Свега тога је било и треба нам покајање свима због тога да би нам Господ опростио, али, нажалост, видимо, да поједини на тим злим дјелима, на бацању своје браће у јаме, ја их знам, макар, 15-ак по Црној Гори, али их има много више, хоће на томе да граде будућност. На томе се ништа добро није саградило, нити ће се саградити“, поручио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, Он је пожелио срећан и благословен почетак Великог Часног поста. „Свима на здравље, на спасење, на духовно обновљење да буде. Пост је велика прилика да се обнови наша душа и наша вјера. Црте лица Божјег да се обнове у нама, јер смо сви створени по слици и прилици Божјој, сви смо боголики. Та боголикост се највише пројави, засвијетли из дубина нашег бића кроз Часни пост. Уколико га постимо како ваља, пост је радостан, свијетао, даје нам нову снагу, нову радост, нови живот“, закључио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  13. Викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служиo je у среду, 26. фебруара, Свету Литургију у Храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, поводом славе ове светиње посвећене родоначелнику светородне лозе Немањића. Звучни запис беседе Владика се између осталог осврнуо на догађаје у Црној Гори рекавши да они показују да нас Господ није напустио: "У Црној Гори се дешава велико чудо у нашем времену. А тако ће исто Господ и друге наше крајеве обновити, ако се потрудимо и вратимо стопама Светог Симеона и Светог Саве". Преосвећеном Епископу Стефану саслуживали су протојереји – ставрофори: Петар Лукић, Трајан Којић, Станко Трајковић, Никола Трајковић, Живота Марковић, Бранко Зелен, протојереји: Јован Планојевић, Небојша Тополић, јереји: Славиша Поповић, Марко Којић, Игор Лукић, Владимир Левићанин, Срећко Богићевић, Милош Велимир, јеромонах Герасим, протођакон Младен Ковачевић и ђакони: Бакајлић и Никола Костић. После резања славског колача старешина храма протојереј - ставрофор Радич Радичевић је заблагодарио Епископу Стефану на упућеној топлим речима поуке и се захвалио и свим парохијанима Храма на њиховом труду и залагању у изградњи Храма. Том приликом прота Радич је прочитао имена заслужних добротвора и поделио им за тај подвиг захвалнице. Извор: Радио Слово љубве
  14. У Нишу је у среду, 19. фебруара 2020. године са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, по други пут одржан Молебан и Крсни вход подршке свештенству и верницима Српске Православне Цркве у Црној Гори. У присуству великог броја верног народа, након вечерње службе у храму Светог цара Константина и царице Јелене служен је Молебан Пресветој Богородици, а затим је од овог нишког храма кренуо Крсни Вход предвођен свештенослужитељима Православне Епархије нишке. Са иконама из својих домова у шетњу подршке до нишког храма у изградњи посвећеног Светом Василију Острошком кренуло је много верног народа, у највећој мери младих људи и деце у пратњи родитеља, као и свих који су били у могућности да узму учешће у овом молитвеном сабрању. Колону од неколико стотина верника из свих крајева наше богоспасаване Епархије нишке, на крајњем одредишту Крснога входа, дочекао је звук јединствених звона храма Светог Василија Острошког, светиње која је у изградњи, но чија се лепота у овој ноћи могла спознати упркос томе што је окружује градилиште. Након служења Акатиста Светом Василију Острошком, који је 12. фебруара 1999. године, у време НАТО агресије, сачувао од великог страдања насеље Дуваниште али и цео Ниш, надахнуту беседу одржао је протојереј Предраг Радисављевић, старешина храма Св. цара Константина и царице Јелене у Нишу. За крај, молитвени скуп је увеличао отац Милан Додеровић, који је на гуслама извео песму "Збор зборила господа Хришћанска". Извор: Радио Глас
  15. Митрополит волокомалски Иларион, председник Одељења за споље црквене везе Московске патријаршије, изјавио је вечерас да ће Руска православна црква (РПЦ) увек бити уз Српску православну цркву (СПЦ) у „племенитој, светој борби” коју води у Црној Гори. „Власти су се окренуле против свог народа и народ је изашао на улице”, рекао је митрополит Иларион, на промоцији његове књиге „У шта верују православни хришћани”, одржаној у крипти храма Светог Саве, на Врачару. Он је рекао да СПЦ данас пролази период тешких искушења у Црној Гори и да се ту понавља оно што се дешавало у Украјини. „Тадашњи председник одлучио је да створи нову Цркву, он је умислио да може лично да створи Цркву, нову Цркву, независну од Руске православне цркве (РПЦ), и да ће му то помоћи у предизборној трци. У тој трци је претрпео жесток пораз алии је својом делатношћу нанео велику штету Цркви”, рекао је митрополит Иралион, говорећи о збивањима у Украјини. Он је навео да се нешто слично дешава у Црној Гори, где је власт „усвојила дискриминаторски” закон који јој омоугћава да богомоље „одузме од законите Цркве и да их да било коме”. „Али хиљаде, дестине хиљада, људи из градова и села изашли су на улице да подрже своју Цркву”, рекао је митрополит Иларион. Он је пожелео да се што пре „заврши овај тешки налет искушења који је захватио православне Цркве у различитим земљама”. Према његовим речима, „прво су та искушења почела на канонском подручју РПЦ а сада су прешла на канонско подручје СПЦ”. Он је рекао да „светски властодршци покушавају да управљају Црквама и да стварају Цркве по свом нахођењу”, али је, како је додао, само Бог њен творац а њен чувар црквени народ, који је сада изашао на улице у Црној Гори, преноси Бета. Извор: Политика
  16. Задржаћемо се најприје на актуелним збивањима у Црној Гори. Дешавања у Црној Гори, чије сте Ви активни учесник, а тичу се спорног Закона о слободи вјероисповијести, покренули су далеко ширу реакцију, православног народа, али и других вјероисповијести. Какво је Ваше мишљење ко ће ту да попусти, власт у Црној Гори или црква? Црква неће попустити јер нема више шта да се попусти – власт отворено каже да њихова намјера јесте изградње неке нове ЦПЦ (очигледно да је и њима јасно да им се није исплатило вишедеценијско улагање у невладину организацију, а теолошким језиком речено секту окупљену око рашчињеног свештеника Мираша Дедејића). Дакле, Црква нема шта да попусти, јер власт жели да од Цркве направи цркву по својој мјери, а то аутоматски није Црква. Зашто то кажем? Најлакше је ствар илустровати на сљедећи начин: све канонске православне Цркве, а и неке које су тренутно у расколу (попут Македонске Православне Цркве) обиљежавају дан Св. Саве Српског. Просто: погледате богослужбене књиге. Или џепни календар: чак и поменута МПЦ у свом календару има празник Св. Саве Српског. Е сада, ако је за тренутну власт у Црној Гори „светосавље“ једнако „великосрпску агресију“, а Немањићи „окупатори Зете“ (што је историјски траги-комично јер су Немањићи управо из Зете), онда вам је јасно да Црква нема куда назад. Не може да пристане на такав пројекат власти. Власт је, опет, могла да контролише ситуацију, али је из неких њима знаних разлога одлучила да иде на све или ништа, највјероватније рачунајући на све. И то је била рационална рачуница. Бројали су своје гласаче, гледали реакције за друге битне ствари (језик, признање Косова итд) и рачунали на тај ниво реакције. Испоставило се да су прогријешили. Зашто су и даље толико упорни – то је друго питање. Има ту страха од вође. Има и калкулација: ако вођи пође по злу, није искључено да ће се неко појавити да „контролише ситуацију“ и буде „разуман“. Видјећемо. Да ли овај црквено-народни покрет у Црној Гори и солидарисање православног народа и изван Црне Горе, по Вашем мишљењу, плаши власти у ширем контексту? Осјећа се нека врста буђења народа, а незадовољсво људи није само црквеним темама. Не познајем довољно добро друштвену ситуацију у Хрватској и Словенији, али за све остале републике СФРЈ, а данашње квази-самосталне државе важи да су мала друштва заснована на клијентизму као облику друштвеног (не)уређења. Шта је основа клијентизма? Бивши комунисти, пресвучени у социјалисте или демократе, понекад са националистичким колором, понекад не, владају тиме што су један дио бивше друштвене имовине распродали или сами привативизовали, а један дио (обично телекомуникације и енергетски сектор, ако и владину управу) директно контролишу путем страначке олигархије. Народ у свим тим друштвима има приступа својим правима на рад само уколико гласа за владајућу структуру. Владајуће структуре зато немају идеологије у класичном смислу – оне су им апсолутно непотребне. Оне имају локалног кнеза, управљача тим привилегијама у име странке, вишу олигархију, једног сувереног вођу од чијег манипулативног талента зависи много (и који обично не трпи било кога ко би се уздигао до пријетње његовој власти). Политичке структуре затим немају државотворне и националне стратегије већ од ситуације до ситуације бране своје гласаче од понекад измишљених а понекад реалних пријетњи. Зашто овај дугачки увод? Зато што је суштински битан за ваше питање. ДПС је, попут свих владајућих странака, управо то. Они су рачунали да ће клијентизам да примора људе да у избору између Цркве и партије, бирају партију. Мало јасних пријетњи свима, мало изазивања осјећаја угрожености Црне Горе, мало пријетње на локалу. И не помаже. И ту је моменат у коме видим да су се моји пријатељи и познаници, функционери владјаућих политичких странака у Српској и Србији заиста забринули. Они, наравно, знају да њихове странке неће моћи да врше такав битан удар на идентитет људи у Српској и Србији. Али им је право чудо да постоје случајеви када клијентизам као начин друштвеног (не)уређења не функционише. Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха. И то сваку власт плаши. У Србији и Српској имате стварне патриоте и међу функционерима владајућих странака, али ми и они, помало забринуто, кажу. „Дарко, тешко је против власти“. Наравно. Али данашње власти никако да прочитају Малог Принца. Ако желиш да будеш краљ, можеш маштати да ти се звијезде покоравају, али од људи не смијеш тражити никада преко онога што су они спремни да учине за тебе. Иако раније није било значајније реакције ни по питању самосталности Црне Горе или признавању статуса Косова као независне државе, сада нам изгледа да власт у Црној Гори није очекивала овакву реакцију народа? Шта је била она искра у камену? Најприје, морамо да се присјетимо динамике политичког живота у та времена. Људи су били још потрошени у ратовима деведесетих, потрошени и у мјењањима политичких курсева, и у Србији и у Црној Гори, и ма шта да се десило, њима је само било битно да сјутра имају шта да поједу и да им нико не квари јутарњу кафу. Погледајте, међутим, ова „лица са улица и дјецу литија“, како рече о. Борис Брајовић. То је махом млад свијет. Клинци не желе да живе у тој сломљеној југословенској стварности. Они су одрасли у потпуно другачијем духу. Њих школа није ни образовала ни идеологизовала. Српство за њих није политички конструкт из СФРЈ, Мило Ђукановић прича језиком апаратчика из осамдесетих година, а њима је све то спрдња. Када на то додате генетику која се не може лако избрисати и вјековне молитве великих светитеља попут светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, јасно вам је да се народ у Црној Гори никада није смио отписати. Да ли сматрате да је масовност литија резултат можда дистанцирања Митрополије и Епископског савјета од директнијег мијешања политике, и када је у питању власт у Србији, али и опозиција у Црној Гори? И да ли ова масовна реакција може имати политички епилог? За политички епилог ћемо видјети. Ту је проблем у томе да је ово онај случај политичког мијешања у црквене ствари, када Црква не може да наступи као странка, али мора да наступи као друштвено-политички чинилац. И ту је сва суштина. Црква мора да води рачуна о народу који јесте Црква те самим тим свачија, па и политичка помоћ је само средство да Црква-народ опстану. За политичке странке, власт је циљ, а све остало је средство, укључујући и Цркву. И ту се политичке партије, па и оне најбоље, разликују од Цркве. Ипак, као учесник литија морам да кажем да је већина политичких актера из Црне Горе сасвим примјерно реаговало на молбе од стране Цркве да се читава ствар не конвертује просто у политички скуп. Што се тиче власти у (другим) српским државама – оне имају могућност да ствар изнесу на дипломатском и другим нивоима. На самом почетку процеса, пријатељи блиски властима у Србији су ме увјервавали да се ствар неће радикализовати јер ће Србија повуће тихе, али одлучне потезе у корист Цркве. Волио бих да видим плодове тих потеза. Оно што свака власт ма гдје треба да види и зна јесте оно очигледно: народ више вјерује Цркви него вама. Црква је народ, народ је Црква. Па не манипулишите Црквом јер неће добро донијети никоме, а Црква ће знати шта и како да чини. Неколико црквених људи се у задње вријеме ипак издвојило када је у питању јавност. Прије свега, митрополит Амфилохије, али и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, чији ставови имају велики публицитет у јавности. Да ли је ипак овдје на главном удару митролопит Амфилохије који је имао доста оштре изјаве и о предсједнику Србије Вучићу и о предсједнику Црне Горе Ђукановићу? Ово су вам времена када један дан видимо таблоидне нападе на Митрополита, а онда сутра дан у интервјуу сам Митрополит каже да не види да се на њега врши хајка. Све нам је тиме рекао. Ни ја нисам присталица ма какве подјеле, макар и видио јасно да не раде сви у истом правцу и на исто добро. Опет: моменат је такав да немамо енергије да је трошимо на било коју унутрашњу зађевицу. Игнориши и иди даље. О Митрополиту и оцу Гојку свако може да стекне мишљење на основу њихових наступа и топлине, мудрости коју дају. Њих, иначе, тешко разумију само људи који имају већ готове пројекције од свијета, па само гледају да ли се „српство“ Митрополита и Гојка уклапа у његово или њено замишљено српство. Ја их понекад пријатељски коригујем када ми се чини да у жељи да на голубијим ногама приступе оном великом броју Црногораца који црногорство и српство доживљавају као ознаке државотворне традиције понекад забораве на онај народ који је схватио српство као шири, а црногорство као регионални идентитет. Међутим, схватам донекле и њихову позицију. Она је некоме у Србији углавном тешко замислива. У Црној Гори још увијек имате читав дијапазон односа између српства и црногорства, а као црквен човјек и Србин морате да учините све да Српска Православна Црква доље опстане и да се у њој здраво осјећају сви они који желе да буду њени вјерници, без обзира на коме од тих спекатара идентитета се налазили. На крају се и показало да такав приступ има смисла: данас су у литијама заједно и људи који су се изјашњавали на пописима и као Срби и као Црногорци, а само не они „Црногорци“ који су то само зато да не би били Срби. Какво је Ваше мишљење о томе да патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису позитивно одговорили на захтјев Епископског савјета да се одржи ванредни Сабор СПЦ? Јер ситуација у сваком случају није редовна. Ситуација није редовна, али ево видим најаве доласка Његове Светости на светосимеоновску литију у Подгорицу, па још уз Његово Блаженство Митрополита Онуфрија, предстојатеља (канонске) Украјинске Православне Цркве, живога светитеља, најближег по свему нашем патријарху Павлу. То ме радује. Мислим да постоји један порив у јерархији да се „сачека“, „види“, не би ли се како само по себи нешто ријешило. Тако старији људи генерално гледано реагују – а то може имати и добре и лоше стране и посљедице. Затим, могуће да су и друга раније отворена питања, за која се процјењивало да је боље да сачекају мајски сабор пресудила да ванредног сабора не буде. Како год, данас постоји само једна истина: народ. Народ зна и осјећа. Ми, свештеници, за нас је само питање како ће нас осјетити тај народ- Црква. Ако због наше спорости пропустимо да се одазовемо на позив народа-Цркве, сами смо себи криви. Дуго година сте били декан Богословског факултета у Фочи. Како коментаришете актуелно стање на Богословском факултету у Београду и, по многима, нелегалне одлуке коју доноси Савјет тог факултета, јер му се оспорава и легитимитет? Посебно у случају одлуке о „склањању“ владике Западноамеричког Максима као предавача са факултета. Ово је врло компликовано питање и опет не могу да дам одговор у пар реченица. Најприје, ја само донекле познајем ситуацију на ПБФ у Београду, а управо као професор и декан ПБФ Св. Василија Острошког, не желим да повриједим пријатеље који раде тамо. Видим да се ситуација довела до једне ужасавајуће нездравости. До једне осјетљивости унутар које су чак и моји позиви бившим пријатељима да се виде и да не руше односе и код једних и код других доживљавани као чинови непријатељства и издаје. Јер људи који данас ратују на ПБФ УБ али и преко ПБФ УБ и на другим пољима – то су најближи пријатељи и сарадници до прије неколико година. Међутим, када је „пукла тиква“, све се изврнуло наопачке и сада смао видимо ту типичну малоазијску, оријенталну жељу да се бивши пријатељ уништи (увијек се сјетим Турске из 2008.године када су нам ергдоганисти на сваком ћошку хвалили Фетулаха Гулена). Ту човјек нема шта да каже, већ само да се помоли. Сложио бих се, међутим, да та ситуација треба да нас опомене не неколико систематских грешака које смо дозволили у посљедњих пар година. Најприје, све што се данас дешава на ПБФ УБ и око њега, по природи ствари се поставља као ствар читаве СПЦ. Зашто? Као што рекох, у питању је, на жалост, обрачун међу бившим пријатељима. Такође, једна нестандардна ситуација која, да њени актери са обје стране припадају једној Цркви унутар Цркве, једном кругу који је толико концентрисао пажњу црквене јавности на себе у посљедњих 30 година (не без заслуга), да данас напросто свједочимо наличје те пажње. Добро би било да све што се дешава, ипак, изроди темељније одговоре на питања која су стварно важна: какав и иначе треба да је однос Цркве и државе? Чему служе богословски факултети, која је њихова сврха? Да ли да производимо литургијске техничаре, менаџере парохија или теолошке астро-физичаре? Заиста: какав је однос теологије, што значи црквене вјере и науке као такве, а нарочито теорије еволуције? Да ли људи могу да обављају неколико функција које изискују цијелога човјека (рецимо: да буду епархијски архијереји или секретари епархија и истовремено професори на ПБФ)? На сва та питања треба дати јасне, нијансиране, али једнозначне одговоре. Дакле, не идеолошке и двосмислене, него фино подешене али тачне. Јер тренутно је немогуће било шта рећи. Ситуациони морал – све може ако је ситуација таква да то мени одговара – најдеструктивнија је ствар за Цркву. Зато ми се чини да до постављања тог свеопштег оквира сваки је конкретан одговор само навијачки поклич и као такав – а од њих немају користи чак ни они којима се кличе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Наравно да су као госта позвали Мираша (наравно САМО Мираша, никога из СПЦ)и представили га као легитимног представника православаца а он се потрудио да избљује поново гомилу лажи и фалсификата.. Након тог сина Сотоне, наступио је квази социолог религије који се придружио пљувачини.. Ако је то слика екуменизма КЦ у Хрватској, препоручио бих и замолио да се ману тога јер кад год уХрватској праве глупости ми у Србији добијамо по леђима. За оне са јачим стомаком:
  18. На позив предсједника Владе Црне Горе Душка Марковића данас је обављен разговор о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница између Владе Црне Горе и Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Данашњи састанак окончан је у духу међусобног уважавања уз оцјену обију страна да је протекао у конструктивној и отвореној атмосфери. Обје стране су у потпуности исказале своје ставове у погледу отворених питања везаних за Закон. Црква остаје при свом ставу да се мора говорити о измјенама Закона, а не о његовој примјени јер по мишљењу Цркве Закон није у складу са Уставом ни међународним стандардима. Влада сматра да се кроз дијалог и изградњу међусобног повјерења, као и кроз давање додатних и одговарајућих гаранција овај Закон може примјењивати као модеран и усаглашен са Уставом и европским стандардима. Представници Епископског савјета СПЦ, на челу са митрополитом Амфилохијем (Радовићем), предали су Влади предлог који подразумијева измјене одредаба које Црква види као спорне. Влада је примила к знању ову иницијативу оцијенивши да је за одговор на то питање потребно свеобухватно сагледавање не само овог Закона него и других могућности које нуди правни систем. Договорено је да разговори буду настављени на експертском нивоу. СЛУЖБА ЗА ОДНОСЕ С ЈАВНОШЋУ ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. На позив предсједника Владе Црне Горе Душка Марковића данас је обављен разговор о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница између Владе Црне Горе и Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Данашњи састанак окончан је у духу међусобног уважавања уз оцјену обију страна да је протекао у конструктивној и отвореној атмосфери. Обје стране су у потпуности исказале своје ставове у погледу отворених питања везаних за Закон. Црква остаје при свом ставу да се мора говорити о измјенама Закона, а не о његовој примјени јер по мишљењу Цркве Закон није у складу са Уставом ни међународним стандардима. Влада сматра да се кроз дијалог и изградњу међусобног повјерења, као и кроз давање додатних и одговарајућих гаранција овај Закон може примјењивати као модеран и усаглашен са Уставом и европским стандардима. Представници Епископског савјета СПЦ, на челу са митрополитом Амфилохијем (Радовићем), предали су Влади предлог који подразумијева измјене одредаба које Црква види као спорне. Влада је примила к знању ову иницијативу оцијенивши да је за одговор на то питање потребно свеобухватно сагледавање не само овог Закона него и других могућности које нуди правни систем. Договорено је да разговори буду настављени на експертском нивоу. СЛУЖБА ЗА ОДНОСЕ С ЈАВНОШЋУ ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске некадашњи посланик Српске православне цркве Европској унији у Бриселу био је гост Радија „Светигора“. Он је говорио о својим утисцима које носи са литија за одбрану Светиња које је предводио у Никшићу и Подгорици. Он каже да су литије у Црној Гори питање очувања хришћанске вјере у дехристијанизованој Европи. Звучни запис разговора Отац Данило који је студирао у Паризу, живио у европским градовима, каже да је плакао када је горио Нотр дам али да се не сјећа да су у истом том Паризу, у цивилизованој Европи, плакали када су горјеле наше светиње, на примјер Богородица љевишка која је грађена исто кад и Нотр дам, када је та иста Европа бомбардовала нашу земљу. Он додаје да од Косовске битке Европа за нама није плакала, она је нас искључила као да нисмо народ који је дао велики допринос хришћанској Европи. Извор: Радио Светигора
  21. Поред заједничког саопштења Епископског савјета СПЦ и Владе Црне Горе у вези са данашњим састанком, а осјећајући одговорност пред народом који молитвено и достојанствено брани своје светиње, образ и част Црне Горе, саопштавамо да ни на који начин нису престали разлози због којих скоро два мјесеца је стотине хиљада људи на улицама црногорских градова и шире. Поздрављајући напоре да се кроз стручан дијалог покуша доћи до решења, настављамо нашу борбу још усрдније и бројније до коначне промјене дискриминаторних и неуставних одредби закона усмјерених против Православне цркве у Црној Гори. Благодаримо народу на вјери, стрпљењу и упорности и молимо све да наставимо са нашим литијама задржавајући њихов молитвени, хришћански и благословени дух лишен свих страначких, политичких и националних разлика. Не дамо светиње! Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Поред заједничког саопштења Епископског савјета СПЦ и Владе Црне Горе у вези са данашњим састанком, а осјећајући одговорност пред народом који молитвено и достојанствено брани своје светиње, образ и част Црне Горе, саопштавамо да ни на који начин нису престали разлози због којих скоро два мјесеца је стотине хиљада људи на улицама црногорских градова и шире. Поздрављајући напоре да се кроз стручан дијалог покуша доћи до решења, настављамо нашу борбу још усрдније и бројније до коначне промјене дискриминаторних и неуставних одредби закона усмјерених против Православне цркве у Црној Гори. Благодаримо народу на вјери, стрпљењу и упорности и молимо све да наставимо са нашим литијама задржавајући њихов молитвени, хришћански и благословени дух лишен свих страначких, политичких и националних разлика. Не дамо светиње! Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован недавно је дао интервју за Радио-телевизију Републике Српске, посвећен актуелним дешавањима у Црној Гори. Након истицања веома блиске историјске везе између идеологије садашњих власти Црне Горе и усташког покрета, владика је критиковао политику црногорских политичара и донијети Закон о слободи вјероисповијести, који је назвао дискриминаторним и окарактерисао га као „цио закон који се, практично, бави тиме како држава једнострано има право да одређује шта припада њој, а шта ће остати Цркви“. Владика Јован је истакао да је 1991. дошао у Црну Гору да би постао искушеник прво у манастиру Савина, а годину дана касније у Цетињском манастиру. Описујући тадашње стање у Црној Гори, рекао је да су тих година монаси „живјели у страху и терору“. Према ријечима Преосвештећеног, који је говорио и о снажним атеистичким тенденцијама тог времена, у храмовима су налазили змијска легла, док се „на путу ка Острогу (гдје су мошти Светог Василија), налазила оштећена црква са натписом у част Јосипа Броза Тита“. Присјетио се и како је народ 1991. године каменовао Цетињски манастир за вријеме Свете литургије, те како су каменице падале на Тијело и Крв Христову. Међутим сада све то надилази духовни препород који се догодио у протеклих тридесет година, када „молећи се Богу и бранећи своју Цркву стотине хиљада људи учествују у литијама, прелазећи небројене километре“. У Црној Гори се, вјерује владика Јован, пробудила православна саборна свијест народа, те да „нијесу ни Митрополит Амфилохије, ни Епископ Јоаникије, а још мање неко од политичара из Црне Горе или Србије“ они који су покренули народни протест против дискриминаторног Закона. Одговарајући на новинарско питање о прослави 800. годишњице аутокефалије Српске православне цркве, Епископ Јован је нагласио: „Ово што се сада дешава у Црној Гори је истинска прослава 800 година аутокефалности Српске цркве. Да ли постоји бољи доказ независности од самог народа, чија је самосвијест толико висока, да су изашли на улице како би молитвом заштитили своју Цркву?“ „Црква Божија је већ побиједила“, прокоментарисао је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован, констатујући да се храбро држање Српске православне цркве показало веома вриједним за искрене вјернике различитог националног опредјељења, па чак и других конфесија: „У литијама које ових дана бивају на улицама Црне Горе су они који се сматрају Србима, али и они који се сматрају Црногорцима. Учествују и озбиљни представници Исламске заједнице, јер су доживјели то као аутентично и јасно – схватили су да је народ изашао да брани своја права“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. То што се сада дешава у народу у Црној Гори, то је за мене неко живо чудо. Пробудио се народ! Све што је рађено од 1941. године рађено је у страху, на мржњи, на убиствима и злочинима. Наједанпут, народ се ослободио и то је оно што је најважније у овом тренутку. Овим ријечима Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу за Глас Српске описује дешавања у Црној Гори поводом усвајања спорног Закона о слободи вјероисповијести. – То је закон који повампирује лењинизам и дух лењинистичко-стаљинистичко-титоистичке револуције. Оно што су лењинисти говорили и радили послије револуције, отимајући имовину и храмове, то практично ради данашња власт у Црној Гори, само што они иду још дубље од онога што су код нас радили комунисти послије Другог свјетског рата. Они су тада национализовали задужбине, имања, али нису храмове. Али данас, у 21. вијеку, повампиривати, у име демократије, европских вриједности, једну такву идеологију, како је ја називам богоубилачку и братоубилачку, то се у овом тренутку дешава само у Црној Гори – каже Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Интервју преносимо у цијелости: Синод СПЦ недавно је најавио апелацију Уставном суду Црне Горе поводом спорног закона. Докле се стигло са припремом те апелације? Та иницијатива је већ припремљена, односно налази се при крају. За претходну иницијативу се испоставило да је поднијета без сагласности Синода и Епископског савјета СПЦ у Црној Гори. Ми смо затражили да се она повуче и надамо се да ће ова наша иницијатива ускоро бити пред Уставним судом. Црногорски премијер Душко Марковић најавио је да ће Митрополији упутити нови позив за дијалог. Да ли сте добили тај позив? Добили смо тај позив. Међутим, тај њихов дијалог траје као монолог од 1945. године до данас. Од 2015. године покушавају наводно да успоставе дијалог, али што се тиче СПЦ, то је покушај наметања њиховог схватања. И поводом првог приједлога Закона о вјерским заједницама није било суштинског дијалога, јер један од основних недостатака тог првог и овог новог закона је и то да они лишавају Цркву њеног дугогодишњег имена. Ова Црква се зове Црквом двије хиљаде година, а не вјерском заједницом. Али природно је да се они према Цркви понашају онако како су као кумровечки ђаци научили од својих учитеља. Да ли комунистичка идеологија доживљава препород на овим просторима? Та трагедија је свеукупно присутна у земљама бивше Југославије, али посебно у Црној Гори. То је једина новоникла државица гдје се вратио споменик Јосипу Брозу у Подгорици. Чак говоре да ће да врате и назив Титоград. Да ли је случајно да је највећи удар на СПЦ кренуо отуда гдје се налазе највеће светиње – рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста? То није случајно, јер Црна Гора је матица наше државности и црквености. Одавде су и Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви, а овдје је и први српски храм с почетка 11. вијека. Бог је дао да су одавде и велики светитељи Свети Василије Острошки и Свети Петар Цетињски. Али захваљујући и благодарећи њима и њиховом присуству данас имамо оно што се догађа у Црној Гори. Имамо једно васкрсење народа! Неки кажу да је Црна Гора одувијек била најатеистичнија држава? Тачно. Међутим, ово што се сада дешава у народу, то је и мени неко чудо живо. Наједанпут, народ се пробудио ослобођен страха, а буђење народа у Црној Гори допринијело је јединству свеукупног српског народа и Цркве у Републици Српској, Србији и широм свијета. Ви стално позивате на смиривање тензија, али власт у Црној Гори одговара на сасвим други начин? Они покушавају да испровоцирају и да васкрсење народа тумаче као политичко. Међутим, ово је заиста пробуђени народ који само брани своје светиње. Да ли је Мило Ђукановић очекивао овакав одговор на спорни закон? Није очекивао, сигурно. Они су вјероватно рачунали, кад је све кренуло, да ће то трајати дан или два. Међутим, то је толико дубоко, то је биће народа, а као примјер често наводим моју малу куму Уну. Њу је на литији у Подгорици отац држао на раменима, а она је, тада некрштена, у рукама држала икону. Наишао је полицајац који се насмијао кад је видио дијете, а она се окренула и рекла му: “Шта се смијете? Ово је много озбиљна ствар!” Касније сам је крстио и она је сада моје кумче, али тим ријечима је рекла све. Много је озбиљна ситуација, а бојим се да ови на власти то нису схватили. На литијама је присутно и по неколико десетина хиљада људи. Може ли власт то тек тако да игнорише? Признајем, и ја сам изненађен овом пробуђеношћу народа, од дјетета до старца. Нарочито омладина, која није често улазила у цркву. Многи од њих су и некрштени, а сад смо за Богојављење крстили стотину њих на пливању за Часни крст. Дакле, то је изнад свега једно духовно буђење. Нажалост, власт себе поистовјећује са Црном Гором и понаша се тако да онај ко је против њихових одлука, он је против Црне Горе. То је апсурд! Како Митрополија црногорско-приморска може бити против државе коју је створила?! Да ли је ова борба против спорног закона прерасла у једну врсту борбе за српски национални идентитет? Апсолутно. Борба за достојанство, идентитет народа, његовог бића, душе, за српски, а ако хоћете и црногорски идентитет. Јер ово данас није црногорство, то је монтенегринство. Како гледате на стално наметање црногорског идентитета и црногорске државности? Они сад на основу онога што се догодило за вријеме комунизма, ретроактивно, заборављајући ранијих десет вијекова, граде идентитет Црне Горе. Позивају се на Црну Гору краља Николе која ни по својим границама, ни по свом садржају и менталитету нема никакве везе са овом филџан-авнојевском Црном Гором, рођеном у Титовом Јајцу. Кад сам се срео са господином Ђукановићем, он ми је тада рекао: “Створили смо границе Црне Горе, сад ћемо да стварамо идентитет.” Па како да ствара идентитет државе и народа који се стварао и створио кроз вијекове? Али Ђукановић је таквог менталитета, иако до 1997. године није показивао такве знаке. Често Вам се приговара што сте га подржали на изборима 1997. године против Момира Булатовића? Ја сам тада у Рисну држао молебан и позвао сам народ да изађе на изборе и рекао сам: “Гласајте за кога хоћете, само немојте за атеисту”, а он се тада није декларисао као атеиста. И народ је препознао њега као вјерника у односу на Момира Булатовића? Јесте и зато се каже да сам га ја “устоличио”, иако апсолутно нисам позвао народ да гласа за њега. Међутим, он је у то вријеме тражио од мене и да га одведем код Патријарха Павла, а нисам могао то да одбијем. Он је као атеиста и неокомуниста дошао овдје у Цетиње да цјелива ћивот Светога Петра, а онда и да ложи бадњак. Међутим, испоставило се да је само водио вјешту политику, да је манипулисао и да је то што је радио чист политички прагматизам. Али, запамтили су му Цетињани да је бадњак наложио наопако. Да ли овакво понашање Ђукановића води у сукобе? Видјели смо да је недавно претучен младић у Подгорици? Затворили су и 17 људи, Марка Милачића, мајку Милана Кнежевића, чак и они сами, њихови посланици изјављују да су спремни на грађански рат, до те мјере иду. Појавиле су се приче да изопштени свештеник Дедеић жели да нову тзв. црногорску православну цркву оснује под окриљем Ватикана. Да ли је то могуће и да ли сте упознати са ставом Папе Фрање поводом овог питања? Садашњег папу познајем још из Аргентине. Показао се као веома озбиљан и на случају канонизовања Алојзија Степинца, када је основана мјешовита католичко-православна комисија, тако да сам апсолутно увјерен да нема разговора о томе. Чини се да су подјеле у православљу никад веће и да је ситуација веома лоша. Како Ви гледате на њих и ко Вам је ближи данас – Цариград или Москва? Нашој Цркви је најближа Црква Божија, света, саборна и апостолска. Бескрајно поштујемо Цариград, тамо смо рођени, а са друге стране по вјери, језику и крви смо блиски Русима. Цариград је дуго распет и у веома тешкој ситуацији, али онаква поставка око украјинске цркве штети и Цариграду и јединству православља. Одлука васељенског Патријарха Вартоломеја о давању томоса „Украјинској православној цркви„ изазвала је велике подјеле. Иако је Вама и СПЦ дао пуну подршку, ко гарантује да неће промијенити мишљење у вези са Црном Гором, а видимо и да су омекшали његови ставови у вези са Македонском православном црквом? Што се тиче Црне Горе, сигурно неће промијенити став. Што се тиче цркве у Македонији, ту је већ друга прича. Ја се надам, а то је рекао и васељенски патријарх, да без разговора и договора са СПЦ неће то урадити. Ја се надам у Бога, јер ако то уради, без договора, то би тек било катастрофално и за њега и за православну Цркву у цјелину. И ово са Украјином је било катастрофално за садашњу и будућу улогу Цариградске патријаршије. Како одговарате на тврдње да заступате своје интересе и желите своју цркву? Видио сам да су покушали изманипулисати патријарха, Синод и нас овдје, али то су морбидне лажи таблоида и жуте штампе. Идеја о обнови будимљанско-никшићке епархије потекла је одавде, а када сам 2006. предложио да се оснује Епископски савјет, жеља ми је била да имамо веће присуство Цркве Христове и српске овдје у Црној Гори, да ту више није само један митрополит. Како мислите да ће цијела ова ситуација да се заврши? Ако они желе да граде државу на безакоњу, то је њихов проблем. Али овај народ не може да трпи тиране. И ако они не схватају да је ово из народа, да је захтјев дубински, они морају да оду с власти. Ми смо спремни за искрен дијалог, а не на овај начин како они то желе. Црква је настала на дијалогу Бога и човјека, природе, неба и земље са човјеком. Могу ли се покајати и промијенити свој став? Ја вјерујем у то, али како су кренули, тешко. Без покајања нема спасења и то је сва прича. Постоји ли јединство у врху СПЦ? Апсолутно, у то нема никакве сумње! Ми смо људи, нисмо партија и имамо различитих мишљења, али око суштинских питања постоји апсолутно јединствен став. То је и примјер Косова, гдје је СПЦ у својим саопштењима увијек заузимао недвосмислен став, а иста ситуација је и што се тиче Црне Горе. Да ли је ово у Црној Гори пробни балон, да ли би овакав закон сутра могла предложити власт лажне државе Косово са намјером да отме Пећку патријаршију, Дечане, Грачаницу и остале српске светиње? То је сигурно. Они су тамо већ припремили један такав закон. Зато је ово дупли гријех црногорске власти, након што су срамно признали тзв. државу Косово, иако су признали да је 85 одсто народа овдје било против те одлуке. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Ових дана широм Црне Горе појављују се три боје. Како медији преносе идеју су покренула деца. Деца су се у претходном временском периоду изјашњавала да у њиховој околини има сувише сивила, и док се играју њихова околина им не доноси радост. Деца су изгласала које су им најлепше боје и три боје са највише гласова су почеле да се исцртавају широм Црне Горе. Највише гласова је добила црвена боја, затим плава, па бела. Грађани Црне Горе, као зрели и одговорни, да би обезбедили што сретније детињство а самим тим и будућност свог потомства, организовано фарбају и исцртавају ове три веселе боје по Црногорском сивилу - Додајмо Црној Гори мало боје. Ничу боје на зградама, мостовима, таблама.... У нашу вибер групу "Православље Онлине" чланови масовно шаљу предивне слике. Вођени тиме покрећемо ову тему како би слике биле на једном месту. Поуке.орг
×
×
  • Креирај ново...