Претражи Живе Речи Утехе

Књига „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ аутора протојереја Слободана Јокића, представљена је, у недјељу 5. новембра 2017, у Парохијском дому у Никшићу. Књига је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, изашла као заједничко издање „Светигоре“, Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и „Свевиђа“. Вишегодишњи старјешина Саборне цркве у Никшићу, од 2010. на дужности архијерејског намјесника никшићког, протојереј Слободан Јокић магистрирао је на Богословском факултету у Фочи, прошле године. Рад на тему Светотајински и литургијски живот Православне цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека је послужио као основа за настанак новообјављеног дјела. Преосвећени Епископ Јоаникије сматра да је штампање ове књиге изузетно значајан догађај, јер нас она уводи у Цркву, освјетљава корјене на којима смо насађени и помаже нам да разумијемо прошлост, да оно што је вриједно сачувамо и унапредимо, а према ономе што није од велике вриједности заузмемо правилан став, што је о. Слободан, оцијенио је Владика, и учинио. „Тематика књиге је обухватна. Срећа је што постоји доста извора, докумената, свједочанстава, нешто мање студија, на које се аутор могао ослонити. За похвалу је огромна марљивост, прави истраживачки рад. Тематика се, углавном, односи на онај период историје Митрополије црногорске када је она остала као „иза грома“, једини остатак испод Саве и Дунава од Пећке Патријаршије, послије њеног укидања 1766. године“, навео је Његово Преосвештенство. Кобну одлуку о укидању Пећке Патријаршије, подсјетио је Владика, коју су донијеле турске власти, а у којој је учествовала и јерархија Васељенске Патријаршије, црногорска Митрополија није прихватила. Неколико Митрополита црногорских и јерарси Српске Цркве, покушавали су да обнове Патријаршију, али се у томе није успјело. „Како је опстала Митрополија тешко је и данас разумјети, али њен углед је порастао зато што је опстала, што су на њеном челу били српски јерарси, а не грчки. Наш народ се због тога везивао понајвише за Митрополију црногорску, увијек је био одан са њеног подручја тој светој столици, али и других српских крајева. Међутим, она се није само задовољила тиме што је њен углед порастао, него је настојала да то у сваком смислу оправда и оправдала је“. „Црквени живот се, уз много искушења, сачувао у ономе што је суштинско и то отац Бобан сјајно свједочи. Светотајински живот, уз доста искушења и недостатака, се, ипак, сачувао, а то значи да се вјера сачувала што се види по конкретним плодовима. Управо тај архијереј, који је на својој кожи претрпио трагично укидање Пећке Патријаршије, Свети Петар Цетињски, као млади јерођакон је то преживио и остао је вјеран Пећком трону са надом да ће се опет успоставити. Његош је наставио његово дјело и тај ток светости од Светог Саве преко Светог Василија и Преподобног Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Преподобног Симеона Дајбабског до Светог Мардарија Либертвилског Ускоковића је непрекидан“, указао је Владика Јоаникије. Доц. др протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, који је био ментор при изради Јокићеве магистарске мастер тезе, сматра да ова књига представља синтезу историјских околности и црквено-богослужбеног живљења нашег народа у свеукупној Православној Цркви, конкретно у Митрополији црногорској у 18. и 19. вијеку. „Радостан сам да је та теза доживјела своју завршну форму и да се пројавила у пуној научно-истраживачкој светлости пред нама. Света Црква Божја има једно историјско кретање, свој живот у овом свијету, иако сама није од свијета, али носи последице свијета по заповијести и ријечи Господњој, а с друге стране она никада није била огољена као једна иституција, као заједница која је конгломерат индивидуа, него увијек као заједница, окупљена око Христа“. „Света Црква никада није постојала, нити може постојати ван богослужења, нити се може замислити, уколико жели да остане Црква Христова, Црква Православна. Такав је случај и Цркве у Црној Гори, Србији и широм васељене православне да је она, сходно историјским околностима и изазовима, морала да преживи, али не било како, већ да преживи исконски и аутентично, свједочећи Христа кроз богослужење Цркве“, рекао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, осврнувши се на промишљен избор наслова књиге, којим се, како је оцијенио, обухватају сви сегменти, живљење, кретање, дјелање, богослужење, све у чему се човјек налази од народних обичаја, преко светотајинског и литургијског живота до одређених значајнијих историјских момената, какави су били у вријеме Митрополита Митрофана Бана, Илариона Рогановића, Светог Петра Цетињског. У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, саиздавача промовисане књиге, обратила се проф. др Јелица Стојановић, предсједник. Она је запазила да је ово дјело богато веома занимљивом и новом грађом о једном нерасвијетљеном времену црквеног живота о којем се често произвољно и стихијски говорило. „Књига је својеврсна енциклопедија догађаја из црквеног и црквено-народног живота и обичаја. Обилује живим и животописним примјерима, изворном грађом, свједочанствима, документима, својеврсна је панорама и ход кроз године, просторе, личности (без иједне импровизације и произвољности). Уз то, обилује богатом литературом, изворима, у традицији писања добрих стручних и научних књига и монографија. Сигурни смо, постаће незаобилазна литература за многе који се баве разним областима које се тичу простора данашње Црне Горе, а и шире: теолозима, историчарима, етнолозима, онима који се занимају културолошким, етичким, духовним, књижевним проблемима и темама“, мишљења је Стојановић. Књига се састоји из три целине: Непрекидност светотајинског и литургијског предања православне цркве у Црној Гори у 18. и 19. вијеку; Молитвословља и остали (специфични) обреди; Богослужбене књиге. „У књизи је описан народни дух и обичаји, уткани у православни живот и Цркву, проблеми, животне недаће, потешкоће, борба…, сиромаштво, потреба за вјером, поштовањем црквених обичаја, али и народних. Времена су била тешка, али, да се закључити по многим детаљима, и вјера и црквени живот, без обзира на неке отклоне, били су добоко уткани у човјека… Зато нам постаје јасније како је у тим временима одржана Црква, народност, писмо, језик, слобода“, казала је др Јелица Стојановић. Отац Слободан Јокић је написао дивну књигу, систематичну, читку, прегледну, научну, поучну, написао је црквено-историјску, животну читанку, чији, нарочито, први дио би, по мишљењу проф. Радинка Крулановића, морао бити обавезна литература за све који сматрају да припадају овом народу и његовом духу. „Књига Оца Слободана није писана да буде штиво, хладно и информативно. У њој има фине, танане поетичности, која књигу чини читљивом и занимљивом. Није тешко открити одакле му поетичност…Слова су му жива, ријечи заокружене, реченице усмјерене, цијела књига писана у славу Божју, што је и природно, јер писац по Богу живи, како живи, тако и исповиједа. А, исповједа љубав!“, поручио је Крулановић. Крулановић је додао да нам аутор овом књигом жели да саопшти да је богослужбени живот једини прави живот, а средиште богослужбеног живота Литургија. „Служити Литургију, учествовати у њој је насушна потреба, јер се у Литургији мире времена, призива Дух Свети и лично се појављује Бог да нас измири са собом, са другима и са свијетом у којем живимо. У Литургији се једино и остварују сва људска права и слободе“, сматра проф. Крулановић. На крају вечери, којој је, као ријетко када присуствовала бројна публика за коју није било довољно мјеста у сали Парохијског дома, обратио се и аутор, протојереј Слободан Јокић. Он је захвалио издавачима: Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, „Светигори“ и „Свевиђу“, потом, учесницима у промоцији, нарочито Владици Јоаникију, који је дао благослов за штампање књиге, о. Ненаду Тупеши на корисним сугестијама, предусретљивости и срдачности, те професорици Јелици Стојановић, која је са доц. др Драгом Перовићем најзаслужнија што је ова књига отишла у штампу. Захвалност је изразио и управама манастира Острога, уреднику издања и свима који су се потрудили да књига угледа свјетлост дана. „Надам се да сам макар дјелимично успио или бар одшкринуо врата сазнању да је богослужење како у периоду који је обрађиван тако и данас, једна од најбитнијих одлика свакодневног живота народа на територијама које данас припадају Црној Гори и да, на крају, закључимо да свештенство и народ у Црној Гори нијесу „сањарили“ над Литургијом, већ је Литургија и светотајински живот био и остао центар, извор и увир – најдубљи смисао цјелокупног живота“, закључио је протојереј Слободан Јокић. Вече, које је организовала Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине, а програм је водио Марко Ковачевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У издању „Светигоре„, „Свевиђа“ и Матице српске-Друштва чланова у Црној Гори октобра 2017. године из штампе је изашла књига Протојереја Слободана-Бобана Јокића Архијерејског намјесника никшићког „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку„. Своју историографску и теолошку студију представио нам је аутор отац Слободан Јокић. Промоција књиге биће одржана 5. новембра у Црквеном дому у Никшићу са почетком у 19 часова. О књизи ће, између осталих, осим аутора говорити и Преосвећени Епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са чијим благословом је ово дјело и угледало свјетлост дана. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице

22. октобра 2017. У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици је 21. октобра промовисана књига протојереја-ставрофора Обрена Јовановића „Православна вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834. до 1918. г.“, која је недавно изашла из штампе у издању Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске. Вече је било посвећено Светим крагујевачким мученицима, пострадалим 21 октобра 1941. године. Ова књига је прва која третира питање историјског развоја наставе вјеронауке у Црној Гори. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије рекао је да се данашњи модерни тип школе, за разлику од типа школе из времена којим се бави ова књига, појавио на Западу од времена Француске револуције. „То је тзв. секуларна школа, која се назива и лаичком школом. Међутим, сам израз ‘лаичка школа’ указује на притајени сукоб између римокатоличке и западних цркава и школе, па је као такав пренијет и овдје код нас. Иако је однос између Цркве и просвете код нас био другачији“, рекао је он. Он је рекао да секуларна школа траје преко двјеста година. „И сад ви упоредите двјеста година – то је јуче било – и хиљаде година. Свеукупна просвета и образовање људскога рода и народа хиљадама година су били утемељени на вјери. Нажалост, код нас је супротно од времена комунизма, диктатуре обезбожених револуционара који су освојили власт братоубиством“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да данашњи властодршци у Црној Гори не дозвољавају повратак вјеронауке у школе управо због тога што покушавају да граде будућност Црне Горе и њеног народа на том богоубилачком и братоубилачког безбожништву. „Боли ме то, та отуђеност Црне Горе и овог народа од самог себе. Али, ја се у Бога надам, даће Бог да се вјеронаука врати у наше школе, а Црна Гора самој себи“, рекао је Митрополит Амфилохије Професор београдског Богослословског факултета протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо сматра да књига оца Обрена Јовановића показује да су овдашњи школски програми за вјеронауку из 19. и с почетка 20. вијека толико добри да би могли да се користе у школама и у наше вријеме, без икаквих измјена. „Из руке оца Обрена се истргла ова важна грађа између 1834. и 1918. године. То је врло значајан период. Значајан је у смислу неке систематизације вјерске наставе и повратка њеног после, рекао бих, оних сјајних немањићких периода, када су се већ оформљивале школе у српском православном народу ових поднебља, а њихов континуитет прекинут када су српске земље биле поробљене од стране турских освајача“, казао је отац Драгомир Сандо Проф. др Богољуб Шијаковић говорио је о праву на вјеронауку као неотуђивом праву из корпуса људских права. „Питање о коме дискутујемо и књига коју промовишемо везана је за нашу слободу. Ми сви знамо да нам је Бог дао слободу, да нас је створио као слободна бића. Али та наша слобода дата нам је као потенција, као могућност неисцрпног самоусавршавања. Дата нам је као слобода за коју сваког дана морамо да се боримо. Онај ко се не бори за своју слободу, он остаје без слободе. За своју слободу се боримо тако што треба да је преточимо у наше право које мора бити јавно признато. Једно од тих права је вјеронаука“, поручио је професор Шијаковић. Аутор књиге отац Обрен Јовановић захвалио је промотерима и свима присутнима на промоцији. „Мудри се уче на туђим искуствима. Стога, као што су се расијани Јевреји вјековима поздрављали поздравом пуним наде – Догодине у Јерусалиму! – и ја ћу вас поздравити са: догодине вјеронаука у школама“, поручио је, уз бурно одобравање сабраних отац Обрен Јовановић. Одабране дјелове из књиге говорили су ученици Богословије Светог Петра Цетињског, а модератор програма био је свештеник Никола Пејовић. Међу многобројним православним вјерницима који су присуствовали промоцији били су и Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије и амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац. Рајо Војиновић View full Странице

Саопштење МЦП: Митрополија врши искључиво Јеванђељску мисију 16. октобра 2017. - 17:05 САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ из МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ У појединим медијима у Црној Гори се већ годинама користи свака прилика да се безочно напада на Митрополију Црногорско-Приморску, Митрополита г. Амфилохија, свештенство, монаштво и Православни вјерни народ. Несумњиво је да је ријеч о организованој и оркестрираној хајци која углавном добија на интензитету пред изборе. Та хајка је у пуном јеку и ових дана, уз оптуживање Митрополита за ”језик мржње”, ”антицрногорство” и др. При томе, са својих идеолошко-националистичких разлога, нарочито они који поистовјећују Цркву са нацијом, лишавају га његове законите и канонске титуле Митрополита црногорско-приморског. Међутим, нико нема право да мијења ничија законита звања, па ни црквене титуле, а посебно нема право да мијења древну и на све четири стране свијета признату титулу Митрополита црногорско-приморског. Упорно се, а све са циљем да се Митрополија Црногорско-Приморска као кичмена мождина древне Зете и данашње Црне Горе прикаже као „окупаторска, страна и туђа Црква“, погрешно наводи титула Митрополита Црногорско-Приморског као „митрополита Српске Цркве у Црној Гори“, да би се тиме афирмисала на њен рачун некаква своја лажна ”ЦПЦ”. Циљ таквог фалсификата је да се Митрополит г. Амфилохије, родом Морачанин и Црногорац – држављанин ове Црне Горе, приказује као „окупаторски, страни и туђи Митрополит“. Скрећемо пажњу јавности, а посебно уредницима штампаних и електронских медија, да у Српској Православној Цркви постоји само један Митрополит Српске Православне Цркве, а то је Патријарх Српски – Српских и Поморских Земаља. С тим у вези, Митрополит Црногорско-Приморски није „Митрополит СПЦ у Црној Гори“, како се злонамјерно титулише у дијелу медија у Црној Гори, него само и канонски једини Митрополит црногорско-приморски који вјековима припада Пећкој Патријаршији, односно Српској Православној Цркви. Уз то, као и његови претходници на осамстогодишњем Трону Светог Петра Цетињскога, носи и историјску титулу Архиепископа Цетињског и Егзарха (чувара) Најсветијег Трона Пећкога (од 1750. године). Поистовјећивање Цркве Христове са било којом нацијом проглашено је управо на предлог СПЦ и на прошлогодишњем Светом и Великом Сабору на Криту за јерес и ”змијски отров”, који трује биће ”једне, Свете, Католичанске и апостолске Цркве”, којој припада и Митрополија црногорско-приморска, као вјековна Епархија Пећке Патријаршије. Митрополија, као и Црква уопште којој ништа што је људско није туђе, посебно указује онима који је и због тога блате, да у чину обезбјеђивања смјештаја, исхране, здравствене заштите и превоза од манастира до Вишег суда у Подгорици за окривљене у једном судском поступку нема и не може бити никаквог „притиска Цркве на Суд и мијешање у рад Суда“. Обавјештавамо јавност да су се притворени држављани Републике Србије, којима се суди у Вишем суду у Подгорици, преко својих бранилаца обратили Митрополији и Митрополиту г. Амфилохију са молбом да им се омогуће смјештај, исхрана, здравствена заштита и превоз до Вишег суда до завршетка судског поступка. Ријеч је о људима који у Црној Гори немају ни куће ни кућишта, а ни прихода из којих би те трошкове подмирили. Отуда је гест Митрополије искључиво људски и хришћански и може бити остварен само уколико Виши суд у Подгорици, на основу законских прописа и испуњених услова, донесе одлуку да се окривљени бране са слободе. Ријеч је о правној тековини која се вјековима омогућава свима, али је појединима у Црној Гори проблем уколико Црква у оквиру своје духовне мисије помаже невољнима не прејудицирајући при том ничију кривицу. Окривљени у било ком судском поступку имају право на бригу и старање од Цркве било вани или у затвору, од како је свијета и вијека. Свако је, па и Црква, дужан да поштује претпоставку невиности док се не докаже супротно. Црква је дужна да брине и о онима и који се налазе на издржавању казне. И то Митрополија чини вјековима и чиниће и даље. Бринули смо и бринућемо и даље о свим затвореницима без обзира на њихова увјерења и кривицу. То је јеванђељска богочовјечанска обавеза Цркве коју поштују и подржавају сва здрава европска законодавства. Митрополија Црногорско-Приморска, без обзира на критике, критичаре и њихове интересне и идеолошке доживљаје Цркве и њене мисије, нема право да остане глува на људску муку и патњу, а посебно оних који се на законит и легитиман начин боре да докажу своју невиност пред судском влашћу у Црној Гори. © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска

Предавање Протојереја Синише Смиљића пароха улцињског на тему "Ка Светој Гори" које је одржао у манастиру Подмаине у Будви 8. октобра 2017. године. View full Странице

Ова прича се догодила у манастиру Ватопед, када је тамо још увек живео старац Јосиф «Млађи». Био је крај новембра. Тада сам радио на послушању у конаку. Тих дана су се студенти Политехничког универзитета у Атини сукобили са полицијом. Неки од тух студената анархиста дошли су на Свету Гору, како би се скрили од власти. Један од њих – анархиста са зеленом чироканом – је имао стрица који се подвизавао у манастиру Есфигмен. Тај младић је и предложио својим друговима да потраже привремено уточиште на Атосу. Разуме се да нису имали дозволу да посете Свету Гору. Они нису чак ни имали појма како се уопште овде долази. Пробали су да се укрцају на брод, али су их одатле избацили. И тада су одлучили да крену пешке. Коначно су се домогли Есфигмена. Треба истаћи да је тај манастир доста строг и стога су их отерали чим су их видели с обријаним главама и пирсинзима. Једва ходајући од умора, близу вечери, довукли су се до Ватопеда. Вратар се већ спремао да закључа манастирску капију, када је спазио те момке. Наравно, и он се преплашио њиховог дивљег изгледа – такви људи се не срећу често на Светој Гори. Био је принуђен да јави старцу да их је видео: – Оче, шта да радим са њима, да их отерам? Али куд’ ће они сад, где ће да преноће? Јер већ пада ноћ и сви манастири се закључавају! Старац му је одговорио: – Њих нам је Мајка Божија довела. Само их сместите све у једну собу, да их не виде други ходочасници. И пратите шта раде. Пошто сам радио у конаку, мој задатак је био да их сместим. Изгледали су ми преплашено, веома зачуђени новим окружењем. Били су изнурени од дугог пута. Када су се студенти мало одморили, одвели су их у трпезарију да се окрепе. Мало су поразговарали с њима, а после су им саопштили да следећег дана морају да напусте манастир, јер ту примају ходочаснике само на једну ноћ. Старац је објаснио младићима да је Бог Љубав, и да шта год да ураде у овом животу, увек постоји покајање. Сутрадан ми се обратио онај са зеленом чироканом: – Оче, хтео бих да останем још један дан. Да ли је то могуће? Остали момци нису пожелели да остану. Тражио сам да старац благослови студента да остане још један дан. Он се сагласио али је тражио да младић носи капу, како не би шокирао монахе и ходочаснике својим изгледом. Петар – тако се звао овај зеленооки студент. Остао је два дана, а после је кренуо и трећи. Наједном сам за време вечерње службе чуо како у припрати неко гласно плаче, рида. Пошао сам да видим шта се дешава и угледао Петра у припрати како клечи и јеца. Пришао сам му и упитао га шта се то збило. Помислио сам, можда га је неко увредио. – Не, ништа се није десило, – одговорио је. – Оче, морам да попричам с тобом. После службе смо изашли из цркве. – Оче, има ли спасења за мене? – Петре, свако се може спасти. Разбојник, распет на крст, се покајао и Христос га је спасио. Тада ми је Петар отворио душу. Испричао ми је како је из разорене породице. Отац је тукао његову мајку и Петру је било несносно да то гледа. Када му је било дванаест година побегао је од куће и живео је на улицама централног атинског краја Екзархија, где се налазе многи факултети који су епицентри разних демонстрација. Тамо се повезао са анархистима, почео да се дрогира и у потпуности потонуо на дно. Његов живот је био тешка мука. Без обзира на све то, душа овог младића је била предивна. Браћо, ово вам причам, како би схватили да не можемо одбацивати чак ни најгорег грешника! Зато што оне које ми одбацујемо «сакупља» Господ. Грдно се варамо, мислећи да смо бољи од њих. Старац Пајсије је говорио да ћемо се за време Другог Доласка сви зачудити, јер нећемо видети у рају оне које смо највише очекивали, већ оне на које нисмо рачунали. Даће Бог да се то не догоди с нама! Желимо спасење за све, и надајмо се да ћемо се захваљујући љубави Христовој сви спасти. После таквог преображења Петра, до кога је дошло путем молитава Богородице, рекли смо му да треба да се исповеди. На исповести га је обузело такво умиљење, да се око његових ногу од суза појавила бара. Петар је доста дуго остао у манастиру. Старац му је рекао да барем обрије чирокану, на шта му је Петар одговорио: – Не, нећу да је обријем, да ми после не кажу другови да су ме монаси на силу обрили. Када се вратим у свет, сам ћу се ошишати. Тако је он и даље ишао са капом на глави. Петар је отишао из манастира и почео да води духован живот. С времена на време је свараћао у манастир, али тада је већ изгледао као нормалан човек. А затим је нестао. Знали смо да није видео своју мајку од оног дана када је побегао од куће, ниједанпут је није посетио и ми смо се потрудили да изгладимо однос Петра са његовом мајком. Сазнали смо њен телефонски број и позвали је, упутили је у све. Његова мајка је изгубила сваку наду да ће га живог видети и била је јако дирнута када смо јој све испричали. То је за њу био веома радостан догађај. Две године касније, неколико отаца и ја смо пошли на празник у другу манастирску обитељ на Светој Гори. С нама је био блажени митрополит града Касторије, Григорије. Владика нас је замолио да никоме не говоримо да је он епископ. Није желео да му указују поштовање, нити да додатно оптерећује монахе. Када смо стигли у обитељ, угостили су нас на традиционалан светогорски начин. Напослетку, када смо већ били спремни да кренемо назад, пришао ми је један монах и питао: – Оче Нифонте, ти ме не препознајеш? Добро сам га осмотрио: – Не, не познајем те. – Погледај боље И шта то видим?! Видим како ме гледају велике зелене очи! То је био Петар. Постао је послушник у том атоском манастиру. Бацили смо се један другом у загрљај. Обојица смо били дирнути до суза! Благодарио сам Пресветој Богородици за Њене велике благослове и чудеса, које нам је послала! Испричао сам вам тек о једном од њих. За нас је његова животна промена била право чудо. Монах Нифонт Ватопедски С руског Александар Ђокић Извор: http://srbin.info/2017/09/01/anarhista-sa-zelenom-cirokanom-prica-o-isceljenju-duse-na-svetoj-gori/

Митрополит Амфилохије на Преображење Господње служио Литургију на Кључком Тавору Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је 19. августа, на Преображење Господње, са свештенством Свету службу Божију у цркви посвећеној овом празнику на Кључком Тавору на Бјеласици. Овај храм је по својим димензијама вјерна копија срушене ловћенске цркве Светог Петра Цетињског. Након светог причешћа Митрополит Амфилохије је око цркве предводио празничну Литију, а онда је благосиљао славски колач и обавио преображенско освећење грожђа. У архипастирској бесједи казао је да Господ просвећује сваког човјека који то хоће свјетлошћу. „Не овом која излази и залази и која ће се једнога дана угасити, него оном вјечном Божјом свјетлошћу, која сија са лица Божијега, у којој сами Бог почива, од искони у тајни својој“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да се поред горе Тавора данас сјећамо и горе Синаја гдје се Бог јавио Мојсију са својим заповијестима. „Знао је и Бог, а знао је и Мојсије тада, да је човјек склон идолопоклонству, обоготворава у она времена и Сунце и Мјесец и воду, и ко зна какве друге стихије природне. А кроз вјекове увијек човјек измишља нове идоле којима се клања. А савремени човјек је највећи многобожац идолопоклоник у историји човјечанства,“ рекао је он и објаснио да се савремени европски и амерички човјек клања „дебелом цријеву“ и да је његов бог профит. Он је рекао да је црногорска просвета још половином двадесетог вијека Светог Саву замијенила Брозом и да је брозомора најопакија болест у историји Црне Горе. „А оно што је данас црногорска просвета није ништа друго, само још горе од онога. Онда је макар међу властодршцима било још крштених који су још увијек осјећали неке дубље ствари, макар за морал. А данас су некрштени, обезбожени, који су пљунули на олтаре, који су срушили цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену“, рекао је Владика Амфилохије. Он је рекао да је једна од светих гора био Ловћен као светионик нашег народа и Балкана, светионик Европе. „Он је то био са црквом Светог Петра Цетињског, са моштима Петра II Тајновидца Ловћенског. Срушена је та црква и подигнуто чудовиште паганско, многобожачко. Његош је у тамници од 1974. Он је у најгорој тамници која постоји у Европи“, казао је Митрополит Амфилохије. Он је рекао да је већ почела обнова цркве на Ловћену и позвао све у Црној Гори да се врате Богу и Светом Преображењу. Пјесничка манифестација Потом је одржана сада већ традиционална манифестација „Пјесничко преображење на Кључком Тавору“ у којој су и овога пута учествовали пјесници и гуслари. Монахиње из манастира Светог Јована Владимира из села Курило у Зети такође су учествовале у програму пјевањем богомољачких пјесама. Митрополит Амфилохије је на крају подсјетио на Тертулијанову реченицу да је крв праведника сјеме за нове хришћане. „Тако се скврнављење и рушење ловћенске цркве Светог Петра Цетињског показало као сјеме нових таквих цркава, а већ их има петнаест. И ова овдје свједочи ту древну истину. Свети ловћенски Тајновидац Његош је данас са нама на Кључком Тавору“, поручио је Митрополит Амфилохије. Он је благословио да се убудуће на овом мјесту сваке године одржава централни преобаженски црквено-народни сабор у Црној Гори. Извор: Епархија црногорско-приморска Извор: spc.rs

Гради се нова црква у Каливи Светог Васкрсења у Капсали на Светој Гори, написао је протојереј Петер Херс на својој фејсбук страници. Овај пројекат воде старац Евтимије, духовно чедо Светог Пајсија, и његово духовно чедо Старац Исак, заједно са братством цркве Васкрсења Каливе. Пројекат је започео 2016. године и планира се да буде остварен за неколико месеци. Братство се тренутно нада освећењу нове цркве негде између средине јесени и јуна 2018. године. Црква такође обухвата једну просторију испоед за исповести и чекаоницу, пошто многи долазе да траже савет од старца Јевтимија. Заједно са његовим старцем, Старцем Исаком (из Либана), старац Јевтимије написао је биографију Старац Пајсије Светогорац, коју је о. Петер помогао да се преведе на енглески и за коју је написао предговор. Старац Исак је примио велику схиму од Светог Пајсија, узевши име Светог Исака Сиријца, кога је Свети Пајсије веома много поштовао. Он се доселио у Св. Васкрсење Каливе у Капсали и касније основао братство с благословом Светог Пајсија, у које је ступио и старац Јевтимије. Прва црква посвећена Светом Исаку Сиријцу такође је саграђена на Светој Гори, у келији монаха Светопајсијевског капсалског братства. Фотографије оца Петера приказују нову цркву у изградњи, и нови конак и дневни боравак, као и стару капелу и чекаоницу. Извор: Orthochristian.com (превод – Информативна служба СПЦ) View full Странице

Гдје се данас налазе остаци цркве Св. Петра Цетињског и Његошеве гробнице разорене од стране врха комунистичке власти 1972. године? Иванова корита Разбацано камење разорене цркве Светог Петра Цетињског, које је Одбор за подизање Маузолеја оставио да се разноси и пропада на Ивановим коритима. Котларница зграде престонице Цетиње Рељеф Светог Ђорђа (крсне славе светородне лозе Петровић Његош) који је био изнад улазних врата капелице посут мазутом, поломљени крст са капелице, кандило, полијелеј и врата са разорене цркве Светог Петра Цетињског који данас пропадају разбацани у котларници зграде престонице Цетиње. Народни музеј Црне Горе – двориште и кула у Биљарди Остаци разорене Његошеве гробнице се данас налазе разбацани у дворишту и једној од кула Биљарде. Странице гробнице се налазе у дворишту и до скора су служила да се подупиру тешка дворишна врата. Надгробна плоча и надгробни мозаик са Његошевим ликом су побацани у једној од кула Биљарде. Грађани треба да знају гдје се данас налазе остаци Светиња. Навешћу само један пример, директора институције културе – Народног музеја Црне Горе вајара Павла Пејовића који умјесто да се брине о остацима законом заштићеног културно-историјског споменика купује крадене експонате са заштићених археолошких локалитета од Стева Вучинића из Подгорице (Илирски шлем и мач) и сам од себе откупљује малу макету споменика за НМЦГ. О овоме постоје вјеродостојна документа у НМЦГ, међутим Министарство културе и државни тужилац ћуте!!! ИН4С-Портал 20 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/103649.htm

Од Дан -12 маја, 2017 Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај боже, као Дрљевићка „Независна“. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе Душку Марковићу. У митрополитовом писму се истиче да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве владе „бити конструктиван и разуман приступ изналажењу рјешења за превазилажење подјела у православном бићу Црне Горе“. „У праву сте, црногорско друштво је оптерећно тим подјелама. Очевидно је свакоме разумном човјеку, не само да је оптерећено подјелама него да никад у историји те подјеле нису биле тако дубоке и свестране као у ово наше вријеме. Што је још опасније, на тим све дубљим и свестранијим подјелама се данас гради будућност Црне Горе. Што се тиче мене као митрополита црногорског (45. по реду од оснивања Епископије зетске 1220. године) већ у својој приступној бесједи на Цетињу (30. децембар 1990. године) изговореној пред патријархом Павлом, епископима, свештенством, народом, ондашњим предсједником Црне Горе рекао сам да је она ‘била и остала сабирна и саборна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе, Исток и Запад; древнохришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе, предање Западне Цркве…’ При томе сам додао да је ‘овај олтар прави подигнут на камену крвавом, утемељен на том непоколебивом Темељу, саграђен на неколико стубова: Светом Јовану Владимиру, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, новомученику Станку Острошком и Светом деспоту Стефану Штиљановићу Паштровићу’. А то значи: на мученичкој жртви за вјеру, правду и истину; на миротворству Св. Петра и борби за Крст часни и слободу златну, на подвигу, богољубљу и човјекољубљу Св. Василија, на жртвовању до смрти за Христа и хришћанску вјеру и за своје ближње. Да је Митрополија била и остала вјековна чуварка и његоватељка у Црној Гори духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој, узвишених врлина чојства и јунаштва“, истакао је митрополит Амфилохије, додајући да је свој програм као митрополит видио у томе да буде, као и сви његови претходници, свједок непролазне свјетлости и светиње Божје, свједок истинске вјере, мира, помирења живих, а и мртвих, међу собом, зацјељењу братских рана у братоубилаштву пострадалих. „Трудио сам се ових 26 година свога служења на трону Светог Петра, да остварим овај свој програм и програм Цркве Божје Цетињске, према својим моћима, да ‘објединим и окупим око једне ватре’ (коју помињете) Црну Гору и Црногорце и све људе добре воље. Та ‘ватра’ је огањ Христове истине и љубави коју је Он, како сам каже, ‘донио са неба и како би му се хтјело да се тај огањ распламса у срцима свих људи’. То је голготски огањ, који је природа саме Цркве, огањ саможртвене љубави, на којој је свуда у свијету, па и у Црној Гори сазидано све што је часно и поштено. ‘Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти’, по Његошу“, поручује митрополит. На том голготском огњу богољубља и братољубља се, каже он, гријала и њима се просвећивала древна Дукља Светог Владимира, немањићка и Црнојевића Зета и Црна Гора Петровића. Диобе, пак, одувијек се рађају, свуда, па и код нас истиче митрополит, због гашења тог огња саможртвене љубави, богоубиством у људским срцима и из њега неминовно рађаним братоубиствима; особито од времена бољшевичко-титоистичке идеологије која је управо засновала људско „братство и јединство на идеологији богоубиства и братоубиства. Религија није „опијум за народ“ који треба искоријенити „Управо је таква идеологија била оно што је, посебно код нас, а и шире у свијету, продубило постојеће диобе и максимално их проширило, обоготворивши смртнога човјека, тј. његово самољубље и земне интересе, лишавајући га бесмртног вјечног достојанства, ‘грабећ’ небу искру божествену, у скотско је селећи мртвило (Његош). Отуда није никакво чудо што је религија проглашена за ‘опијум за народ’, који треба уништити и искоријенити“, навео је митрополит Амфилохије. Како је оцијенио, ту се налази објашњење односа према Цркви и код наших ратних револуционара, нарочито послије Другог свјетског рата, а тиме и њихове идеологије која је затровала Црну Гору диобама незапамћеним у њеној историји. Подсјећа да је, кад је устоличен за митрополита црногорског, Митрополија имала, од предратних око 300, свега петнаестак активних и пензионисаних свештеника, стотине запустјелих храмова и манастира, читаве генерације некрштених, одраслих у марксизму и атеизму, без икаквог знања о цркви и без вјеронауке (укинута 1947) образованих. „Понадали смо се да ће политичке и друштвене промјене послије деведесетих прошлог вијека помоћи да се промијени и однос према Цркви. Да ће се омогућити њена обнова и вратити јој се имовина (то је Скупштина учинила, али је 2000. године Закон о реституцији црквене имовине повучен), и она улога коју је вјековима имала у духовном и моралном препороду народа и друштва, препороду без којег је неостварив било какав други напредак: образовни, економски, политички, друштвени… Поготово у Црној Гори коју су митрополити црногорски и створили и којој је Митрополија била кичмена мождина све вријеме њеног постојања и новијег стварања за вријеме светородне лозе Петровића. Заиста, благодарећи тим политичким и друштвеним промјенама, разумијевању, па чак и помоћи државних органа (нпр. при градњи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици), омогућена је обнова стотина храмова, десетина манастира, градња нових храмова, од којих су најзначајнији храмови у Подгорици и у Бару, а што је најважније обнова свештеничког и монашког подмлатка, повратка Цркви мноштва народа, нарочито младих, васпостављање укинуте (1956) Будимљансконикшићке епархије (за вријеме Краљевине Црне Горе звала се Захумско-рашка)“, написао је митрополит Амфилохије. Тзв. вртање ЦПЦ Митрополит је истакао да се, нажалост, у времену ових нових превирања политичких, партијско-идеолошких и друштвених, једна мањинска струја у друштву, оптерећена племенском свијешћу својственом нам од давнина, васпитана у духу брозоморноатеистичке идеологије, без основног знања о Цркви, усмјерила, ради остварења својих политичких циљева, ка стварању своје „Црногорске цркве“. Како подсјећа, по признању самих оснивача „Одбора 5 за вртање аутокефалности Црногорјске цркве“ (1993), већина њих су били атеисти. „Та група, подржана у то вријеме Либералним савезом на челу са Славком Перовићем, каменовала је Цетињски манастир (1991) на Петровдански сабор током Литургије коју сам служио са старим митрополитом Данилом у црквеној порти. Све је било припремљено за окупирање манастира, избацивање двојице митрополита, монаштва и побожног народа, како би та група преузела манастир и Митрополију у циљу ‘вртања’ тамо њихове Црногорске цркве. Било је и рањених, замало и мртвих. Само Бог и Свети Петар су спасли тај празник од крвопролића. И сами ћете признати да стварање у Црној Гори Цркве на каменовању ћивота Светога Петра, незапамћеном у историји Црне Горе (ни у временима окупације), не може имати Божјег благослова ни за кога, а камоли за Црну Гору. Тај г. Славко Перовић, по свједочењу самог архимандрита Антонија Абрамовића пред патријархом Павлом, позвао је писмом истог (1993) да се прихвати оснивања и поглаварства тзв. ЦПЦ“, подсјетио је митрополит. Иако је Антоније патријарху претходно рекао у Канади „да му не пада ни на крај памети да то учини, ипак је, будући читавог живота заљубљен у ђинђуве владичанске митре, дошао и пред Двором краља Николе од руље био проглашен за „митрополита“ (тај чин никад није добио ни од кога). Тако је оснивана „Црногорска црква“ – истиче се у писму митрополита Амфилохија. Како подсјећа да се послије Абрамовића те улоге прихватио Мираш Дедеић, „Ваш гост на пријему, бивши свештеник Цариградске патријаршије, лишен свештеничког чина и од патријарха Вартоломеја стављен под проклетство, како он, тако и свако ко од њега узима ‘благослов’. О томе је патријарх Вартоломеј писмено обавијестио у своје вријеме бившег премијера Мила Ђукановића и тиме потврдио једном за свагда да та ‘вјерска заједница’ не постоји за васељенску Православну цркву“, нагласио је митрополит. Подржана и створена од партије Либерала, једно вријеме и од СДП-а, а сада од званичне власти Црне Горе (послије 1997. године, односно послије референдума 2006, регистрована први пут 2000. године лажно се представља, како она, тако и њено „свештенство, покушава да отима храмове Митрополије, води судске процесе у том циљу, проглашавајући себе за наследницу Православне цркве Краљевине Црне Горе, иако са њом, као ни са Православном црквом уопште у свијету, нема никакве везе, ни по настанку, ни по оснивању и устројству, ни по историјском континуитету и вјеровању. Једино што подсјећа на њу и тиме обмањује лаковјерне, јесте антиканонски и противуставно узурпирани назив ЦПЦ – каже митрополит Амфилохије. У нормалним уставним државама, како је додао, таквима се суди за лажно представљање и криминално организовање. Митрополит додаје да је сагласан са ставом премијера Марковића да је држава дужна да обезбиједи једнаку слободу вјероисповијести за сваког грађанина Црне Горе. Запитао се да ли спада у уставну обавезу Владе Црне Горе и државних органа да региструје, законски признаје и подржава било коју вјерску заједницу, било партију или неку другу организацију под именом и са правима већ постојеће организације, у овом случају Цркве са континуитетом од осам вјекова. „Ноторна је превара и лаж да је стварањем Краљевства СХС наводно краљ Александар укинуо ЦПЦ. У ствари, управо је Свети синод Православне цркве Краљевине Црне Горе, први од свих покрајинских Цркава-Митрополија, донио одлуку (1918) о обнављању и васпостављању јединствене Пећке патријаршије, укинуте султаном 1766. године. Цариградска патријаршија је о томе издала Томос (1922), а краљ Александар, у име државе, као што данас предсједник проглашава законе, потврдио. Сво свештенство, монаштво и православни народ у Црној Гори су то једнодушно прихватили; од тада до данас, Митрополија наставља да живи и дјела под својим именом, са својом имовином и свеправославно признатим достојанством. Као такву су је последњих двадесет година посјетили скоро сви православни поглавари, на челу са васељенским, московским и јерусалимским патријарсима, учествовали, са нашим патријархом у њеним свечаностима, освећењима великих храмова итд.“, навео је митрополит Амфилохије. Тиме је, сматра он, Митрополија дала и даје немали допринос угледу Црне Горе на свјетском плану. Запитао се чиме то Митрополија црногорска и остале православне епархије у Црној Гори, као вјековне самоуправне епархије Пећке патријаршије, од 1931. године назване СПЦ, угрожавају државност Црне Горе. Зар се Митрополија, наглашава митрополит, припадајући СПЦ не назива и „Црногорском“ ако неком из националних разлога смета оно „Српска“. „То поистовјећивање Цркве са нацијом и државом од неких, показује ноторно незнање самог свехришћанског Симбола вјере, који се чита на свакој Литургији, у коме се исповиједа ‘једна, света, саборна и апостолска Црква’. Ту нема ни римске, ни грчке, ни руске, ни српске, ни црногорске, ни кинеске цркве. Још је апостол Павле прије двије хиљаде година записао да ‘у Цркви нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, него су сви људи и народи једно у Христу Исусу’. Због тих појава, и у наше вријеме, поистовјећивања Цркве са државом и нацијом, на предлог наше помјесне цркве на Великом сабору на Криту (јуна прошле године), одлуке Цариградског сабора (1872), које су донијете сличним поводом везаним за ондашњи бугарски раскол, добиле су васељенски, универзални значај. Наиме, етнофилетизам је осуђен као ‘змијински отров’, као ‘проклета јерес’, која разара јединствени организам богочовјечанског универзалног Тијела Цркве Божије“, наглашава се у писму митрополита Амфилохија. Православне цркве, као и Римокатоличка, објашњава он, по природи нису националне, иако због историјских околности неке од њих носе национални назив. Оно што чини Цркву Црквом јесте, по митрополитовим ријечима, истинито исповиједање вјере, њено апостолско наслеђе и прејемство, епископални карактер и устројство. Цитира ријечи Светог Игњатија Богоносца: „Тамо гдје епископ са апостолским прејемством (рукоположењем), са презвитерима, ђаконима и народом служи Свету литургију, ту је ,једна, света, саборна и апостолска Црква Христова, без обзира коме народу, времену или држави припада.“ „Кажете ‘Влада неће пресуђивати која је Црква озбиљна, а која је псеудовјерска заједница. Тачно, није у надлежности Владе, односно државе, поготово секуларне као што је Црна Гора, да се мијеша у устројство Цркве. Међутим, свака уставна држава штити и разликује праву монету од лажне монете. Дужна је да законом и судом штити, брани и гарантује име, право и имовину како појединца, тако и законом признатих колектива, заједница, установа. Заиста, та права је стекла и вјерска заједница тзв. ЦГОД од тренутка свога регистровања 16. јануара 2000. године. Од тада па надаље она има право да стиче имовину, гради храмове… Међутим, поставља се питање откуд њој као новокомпонованој вјерској заједници право да узурпира име једне установе која постоји осам вјекова и тиме да угрожава, отима, присваја њена вјековна права, и то уз помоћ државних органа“, указује митрополит Амфилохије. Црногорска влада је, додао је он, склопила „Темељни уговор са садашњим универзално признатим папом римским и његовом Католичком црквом“. Како напомиње, постоје данас десетина папа и њихових „правих Цркава“, али ниједна европска држава не склапа са њима уговоре. Постоје такође бројне „истините“ Руске цркве, грчке „старокалендарске цркве“, чак од двадесетих година прошлога вијека и једна „Православна Турска црква“, која из истих националистичко-државних разлога пориче општепризнату Васељенску патријаршију. „Али, колико знам, нико, па чак ни турска влада, не позива ову Цркву и њеног ‘папа Ефтима на званичне пријеме и не склапа са њом Темељне уговоре’. Зашто наша влада не позива и десетину других новоформираних вјерских заједница у Црној Гори на пријеме, од којих је притом већина призната као огранак неке шире међународно признате вјерске заједнице у свијету, не само регистрована у Црној Гори. Зашто једино форсира ову, ни од кога у свијету признату, вјерску заједницу звану ЦПЦ. И не само да је форсира него и финансијски издржава њене самопроглашене свештенике, гради јој храмове, додјељује имовину, дозвољава да шири најгнусније лажи о Митрополији црногорско-приморској и СПЦ, као и да сије вјерску мржњу, ствара диобу православног корпуса незапамћену у историји Црне Горе“, поручио је митрополит Амфилохије. Добро је, каже он, што се народу у Црној Гори, православног наслеђа, без обзира на национално и партијско одређење, не може продати рог за свијећу. „Чак и већи дио оних који су са идеолошко-етатистичких разлога у неком тренутку подржали ову племенскопартијску вјерску интересну заједницу временом све више схватају да се ради о пропалом, у суштини антихришћанском и антицрногорском пројекту, који нема будућности и који је срамота за изворну светопетровићевску Црну Гору и њено исконско вјерско, културно, морално и државотворно достојанство“, подвукао је митрополит Амфилохије. Сличан пројекат у НДХ Подсјећа и на, како је навео, један сличан пројекат из времена усташке Независне државе Хрватске. Како прецизира, Анте Павелић је, као и наши послијератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској. „Убијена су четири православна епископа, стотине свештеника, а народа православног, срушених и отетих храмова и насилно покатоличених ни броја се не зна. Но, већ 1942. године Павелић је схватио да Православну цркву српску и народ не може уништити, па је онда створио „Хрватску Православну цркву, нашавши једног излапјелог старца руског епископа Гермогена, избјеглог од Совјета, између осталих, уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, творца фашистичке Независне Црне Горе на Петровдан 1941. године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20. априла 1945. одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, кренувше, по народној, на зли пут, на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио (или их по некима у Јасеновцу спалио). Обезглављену војску, њих око 9.000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама“, наводи митрополит Амфилохије у писму предсједнику Владе. Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро“ у Секулиној обради. „Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као НДХ или, не дај Боже, као Дрљевићка Независна. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Црна Гора Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића. Да узгред поменемо да је, нажалост, у том истом духу писан и прошлогодишњи Нацрт закона о слободи вјероисповијести, који, намјесто да озакони враћање, сагласно европском законодавству на које се Влада угледа, стремећи Европској унији, одузете Цркви и национализоване имовине предвиђа њено ново отимање и подржављење свега црквенога што је грађено у Црној Гори до 1918. године. Зли језици тврде да држава хоће то да учини како би то уступила ‘својој’ вјерској заједници тзв. ЦПЦ“, закључио је митрополит Амфилохије. Прогони, судски процеси, удари на имовину… По ријечима митрополита Амфилохија, послије благословеног разведравања над Православном црквом у Црној Гори, негдjе од 1991. до 1997. године кренуло је њено ново гоњење. Она је, како каже, једина од свих цркава и вјерских заједница данас ван закона непризната, без „Темељног уговора“. Једино се њени свештеници, монаси и монахиње прогоне, остајући без права боравка. Њено име, идентитет и имовина су угрожени, од ње се тражи да руши своје цркве (случај цркве на Румији). Против њеног митрополита се воде судски процеси, сада су три у току, на основу оптужби да „девастира културно благо Црне Горе“, обнављањем, седамдесетогодишњој небризи и запуштености препуштених, стотина храмова и манастира. Он је, такође, на оптуженичкој клупи ради „мијешања у политику“, због његове, од претходних црногорских митрополита, наслијеђене одговорности и бриге за свеукупно духовно-образовно, морално и културно народно биће и за темељење Црне Горе, њеног напретка и вјечног достојанства на предачком јунаштву и чојству тј. на вјечним богочовјечним вриједностима, на којима је вјековима грађено све што је у Црној Гори вриједно, а не на ефимерним поробљивачким интересима хомо економикуса данашњице – нагласио је он. Голгота Православна црква је, каже митрополит Амфилохије, посебно у Црној Гори, била и остала на Голготи. „Она је распета и прогоњена Црква. Навешћу само основне примјере код нас тога од 1945. године до данас. У току и послије Другог свјетског рата убијен је митрополит црногорски Јоаникије, ни данас му не знамо гроба ни мрамора, и више од 115 најбољих православних свештеника, само зато што су били вјерни Богу и Цркви и бранили своју вјеру и своја исконска права. Послије рата створено је партијско свештеничко удружење, као понушај замјене њиме вјековног устројства Цркве и њеног разарања изнутра. Суђено је десетине преосталих свештеника и затварани су, неки затвору и убијени примјер Милоша Јоксимовића 1949. године“, навео је митрополит. Додао је да је национализована црквена имовина, која ни до да нас није враћена, да би Црква била доведена на просјачки штап, а свештеници у биједи поткупљивани за мале паре. Народ је, како указује, одгоњен од Цркве, па су стотине храмова постали пусти и празни, а десетине хиљада Црногораца некрштени и отуђени од Бога и отачке вјере и морала. Додаје да је тек 1947. године било могуће поставити новог митрополита Арсенија, који је 1954. године осуђен на 11 година затвора као „непријатељ државе и народа. Кад му је истекла казна забрањен му је повратак у Црну Г ору, четворица његових свештеника су затварани, тучени и тројица приморани да свједоче против њега на суду. „Друга православна епархија у Црној Гори Будимљанско-полимска због насиља над епископом Макаријем и свештенством била је укинута 1956. године. Срушена је црква (капела) Светог Петра првог на Ловћену, погажено завјештање Петра другог и он утамничен у зиндан фараоновског маузолеја, гдје и до данае чами. Зато што се томе супротставио митрополит Данило и Свети синод СПЦ, против митрополита су одржане демонстрације на Цетињу, једине такве врсте у послијератној Црној Гори. Први пут се тада појавила идеја о стварању ‘Црногорске цркве’ непризнавањем њега за митрополита, да би се оправдао тај злочин. Кад су питали тадашњег главног актера рушења цркве на Ловћену – Ђурановића (неки кажу да је то био Орландић), зашто нијесу послије рата створили ‘Црногорску цркву’ одговор је био: ‘Ми смо рачунали да је Црква уништена и да ће нестати'“, написао је митрополит Амфилохије. Гдје је неправда, ту нема слободе Слобода која није слобода од неправди, насиља, али и смрти пролазности и ништавила представља химеру, а не истинску слободу, каже митрополит Амфилохије. „Човјек лишен права, нарочито права на бесмртноа и вјечни живот, окован у крлетци времена и земног простора личи на миша у мишоловци“, написао је он. „У нади да ће се садашња државна администрација ослободити од наслијеђених идеолошких предрасуда о Цркви и сачувати од модерних заблуда о човјеку и људском друштву, макар се оне звале и „европске“. У вјери да ће престати да гради будућност Црне Горе на продубљивању духовних, националних, језичких, образовних, културних диоба, тј. на располућености црногорског свеукупног бића и на ономе што Црну Гору не гради него разграђује и разара све у њој свето честито. У нади да ћемо о свему овоме моћи и усмено поразговарати, примите, господине предсједниче, изразе мога особитог поштовања“, наводи се митрополитовом писму премијеру. View full Странице

https://www.youtube.com/channel/UCGfXsUb2RfcZ8ODOgzLqZDw View full Странице