Претражи Живе Речи Утехе

Недавно сам прочитао у дневној штампи да је индијска влада одлучила да пошаље космонауте у свемир. Тиме би ова многољудна земља била четврта у свету – после Русије, САД и Кине – која је успела да изведе овакав подухват. Одобрен је буџет од 1,4 милијарде долара у ове сврхе, што значи да ће у питању бити најјефтинија мисија те врсте, уколико се упореди са кинеских 2,3 милијарде, те потом са „задивљујућих“ 110 милијарди долара (по данашњем обрачуну), колико су САД потрошиле на слање првих људи на месец. Индијски премијер је – што је за расправу која следи занимљивије – нагласио како је овај подухват врло важан за напредак науке, престиж његове земље у свету, а и – донеће много нових радних места. Испод овог информативног текста репродукована је, данас већ готово архетипска, фотографија ракете која полеће са земље, бљујући пламен и ширећи неописиво велик облак дима око себе. Та „архетипска“ слика ме је подсетила на једну другу групу информација, коју сам недавно изнова усвајао обнављајући са сином градиво из Географије. Наиме, по површини, индијски потконтинент заправо и није претерано велики. Другим речима, милијарда људи је смештена на површину која је значајно мања од површине Кине, што Индију претвара у једну од најгушће насељених земаља на планети, са невероватних 362 становника по квадратном километру, чиме значајно превазилази густо насељену Велику Британију [257] и почиње да наликује, на пример, хипер-насељеној, од мора отетој, Холандији [398]. Укрштање слике индијске пренасељености – која нам је свима више него препознатљива по фотографијама возова и аутобуса из којих људи готово испадају – са сликом ракете која бљује пламен и шири облаке дима око себе ствара непријатан укус у устима. Колико ће заиста коштати тај свемирски програм? Коме и чему тако нешто заиста треба? Наиме, Американци су одавно редуковали своје свемирске програме. Зашто би се они гушили у облацима дима и слали своје високо обучене (=скупо плаћене) астронауте у неизвесност. Ракете које носе прêко потребне сателите се углавном лансирају из Русије, Казахстана или Кине, па и из – Индије. Ако се настави овај тренд, вероватно ће и Русима дотична улога ускоро досадити. Као што је преузео индустријски напредак, други/трећи свет ће преузети и свемирске програме. Нек се гуше. Кога, уосталом, више брига за тај свемир, боље да сачувамо нашу планету, а нарочито оне њене области у којима ми живимо – одлучили су људи који управљају капиталом. Ово нас најзад доводи до занимљивијих тема. Када сам, пре неких четрдесетак година, био дечак, сваки други међу дечацима је желео да буде пилот а свака друга међу девојчицама је желела да буде стјуардеса. Да путују, брате, и – што је још лепше – да лете. Наравно, елитна верзија пилота био је космонаут [астронаут], што је било резервисано за одважније сањаре међу нама. Али, времена су се променила. Пошто се публика заситила безбројних телевизијских преноса из орбите, неко се ваљда досетио да се запита шта уопште раде ти космонаути, осим што „уживају“ у лебдењу по свемирском броду? Елем, није било тешко схватити да они тамо углавном заливају експерименталне биљке или укључују и искључују неке прекидаче, по прецизним инструкцијама неких људи који седе удобно заваљени у земаљским фотељама, типкајући по рачунарима и „уживајући“ у свим благодетима гравитације (на коју смо се ипак тако добро навикли). Па ко ће онда да се мучи, непрекидно вежба, контролише здравље и врти се на оним бизарним вртешкама – само да би мало летуцкао по свемиру? Боље је да ми останемо у својим кућама, за компјутером, и уз кафу (која не лебди по свемирском броду) притискамо дугмиће – одлучили су људи који насељавају малопре поменуте области (у којима се води рачуна о екологији и окреће велики капитал). Ово је не само помогло описану миграцију свемирских програма ка другом и трећем свету, већ је довело до крупне смене на архетипском плану, која ће нас овде превасходно интересовати. Данас сваки други дечак жели да буде ИТ стручњак и свака друга девојчица жели да буде – ИТ стручњак. Осим очигледног напретка по питању родне равноправности, запитаћемо се о неким другим значењским слојевима ове смене на архетипском „трону“. Зашто је некада човек толико желео да лети и зашто то данас много мање жели? Процес претварања детета-које-сања-да-лети у дете-које-сања-да-седи-(за-рачунаром) подразумевао је, како се чини, огромну промену у архетипском „поретку“. Но да ли је та промена тако радикална како се на први поглед чини? Ако знамо да се човек ипак не мења тако лако, запитаћемо са каква се то заиста промена догодила када је визија homo-astronauticus-а замењена визијом homo-informaticus-а? У контексту у коме се намећу, ова питања – по мом мишљењу – имају дубоко религиозну димензију. Да бисмо до ове димензије дошли, запутићемо се у неке мање популарне сазнајне сфере. Савремена теорија се већ одавно замислила над догматским конвенционализмом, који је хуманистиком суверено владао током већег дела ХХ века. Другим речима, иако има мноштво таквих, није баш свака човекова мисаона активност ствар социјалног договора. Неке су, на пример, последица телесне датости. Једна од ових датости се може препознати у такозваној семантичкој категорији „вертикалности“, у којој су примарна телесна искуства лако и спонтано пронашла пут до језичких структура. Наиме, дубоко у нашим језицима је похрањен, не само начин да човек представи (вертикалну) оријентацију ка горе или ка доле, већ и универзало препознатљиви доживљај да је усмерење ка горе нешто позитивно а усмерење ка доле нешто негативно. Када кажемо да нас је нешто подигло, или да нам расположење расте, мислимо на добро, позитивно расположење. Као што нам расположење расте или пада, тако нам могу расти и падати углед, самопоуздање, друштвени статус, примања, привреда… Ако не говоримо о негативним стварима – као што је на пример морталитет, чији пад логично доводи до двоструке негације – падање на доле је увек негативно, а раст ка горе увек позитиван. Тако је, негде од искона – од кад смо добили тело какво имамо, рекло би се – спрам ове теме подешен важећи симболичко-метафорички поредак. Напослетку, падамо у сан и устајемо из сна, падамо мртви и, уз Христову помоћ, потенцијално из мртвих устајемо. Очигледно је да се овај дубоко похрањени, подразумевани метафоричко-концептуални сазнајни склоп заснива на природном, Богом-даном положају човековог тела. Спуштање ка доле вуче човека земљи, из које је настао, али у коју ипак не жели да се врати, а подизање ка горе га вуче… где, ваљало би се запитати? Одговор је, наравно, једноставан: ка небу. Међутим, једноставни одговори обично отварају безброј нових питања. Шта је, где је и каква је та узвишена, горња област ка којој тежимо? Ако знамо да (је) у различитим културним оквирима ова тежња поприма(ла) различите облике, онда се морамо запитати шта она нама данас значи? У трагању за одговором на оваква питања врло се лако, готово неизбежно, прелази из архетипских у религиозне сазнајне оквире, у којима помињане људске свемирске авантуре – како се чини – носе посебно занимљиве симболичке потенцијале. Из ове се перспективе, пак, први летови у свемир могу сагледати као својеврсни екстатички покрет човечанства које жели да се ослободи сопствених физикалних датости. Вертикални, ка горе, ка архетипском добру, усмерени покрет човечанства, које бежи од себе самог као смртног и од планете која га неумољивом гравитацијом вуче ка својој тамној и злокобној утроби – у којој злурадо чува место за свакога појединца. Тамо на висини, лебдећи у свемирском модулу као у топлој мајчиној постељици, окружен бескрајним хоризонтом који тек треба откривати, човек се најзад могао изнова пронаћи у (архетипском) стању детињег, ембрионалног незнања – незнања смрти. Тамо је, гледајући планету како се весело шарени и смањује, био толико далеко од свог гроба, да се макар на тренутак могао осетити слободним. Како поједини летач, тако – наравно – и човечанство које се у њега инвестирало. И због тога је цео људски род тако радосно и еуфорично правио „велике кораке“ за својим свемирским херојима, који су се са месијанским доживљајем јављали из својих у бело обојених и блиставом, неземаљском светлошћу окупаних свемирских станишта. Сада више не треба објашњавати због чега су деца желела да лете. Због чега су они успешнији међу нама стизали до виших слојева атмосфере, а они најуспешнији до стратосфере, па чак и даље. Али је такође јасно због чега ова врста еуфорије није могла дуго трајати. Ти изабрани надљуди, којима нити један зуб није смео бити кваран – претворени у идеале са којима је ваљало идентификовати се – нису могли остати да живе у свемирској постељици, већ су – гле чуда – остарили као и сви други. Штавише, неке од мисија нису ни успеле, а неки од неуспеха су резултовали страдањем посаде. Буквалним, не симболичким. И тамо горе се попело древно проклетство – борба живота и смрти. Снимљени су високо-буџетски филмови о овој борби, шатлови бачени на ђубриште, а космонаути достојанствено изашли из моде. Часне старине и славни дани, наравно, нису заборављени, али је месијанска нада ове врсте ипак морала исхлапити. Међутим, као што нам је сама ова свемирска авантура лепо показала, месијанска нада није склона да нестане, већ радије да промени облик. Запитаћемо се, стога, где се она преселила данас, када је стратосфера изашла из моде? Природно је претпоставити да се, пошто више немамо шта да питамо дете-које-је-желело-да-лети, за одговор на ово питање морамо обратити детету-које-жели-да-седи(-за-рачунаром). Пошто се прималне, у телесности укорењене сазнајне матрице, које су наше небо учиниле тако пожељним, међутим, не могу избрисати попут неког софтвера, то објашњава због чега ће чак и дух људи-који-седе тежити ка томе да се креће по – виртуелном додуше – облаку. Зашто, наиме, није имало смисла назвати област у којој се на најбезбеднији начин похрањују подаци, дакле оно што је homo-informaticus-у најважније, на пример – земљом, складиштем или сефом? Док се злато, драго камење и слична „материјална добра“ и дан данас на најбезбеднији начин чувају под земљом – из које су уосталом и потекли – подаци се чувају на другачијем месту. Подаци су нематеријални и бестелесни и било би ружно рећи да се чувају под земљом или на земљи, тамо где се њихови банални физички носиоци морају налазити. Могло би се рећи да је њихово порекло суштински другачије од порекла традиционалних, хтонских блага. По много чему, дакле, свет електронских података ће имати разлога да се уклопи у вечито актуелну сазнајну схему: горе је добро а доле лошије. Стога савременом човеку није било нимало тешко да прихвати термин облак као конвенционалну ознаку за мистично место где се чува његово бесцен-благо. Може ли се, на основу овога закључити да је истинско порекло наших драгоцених података у неким – макар и симболичким – небеским сферама? Одговор је, поново, једноставан: може. Но да бисмо до њега дошли на коректан начин, морамо – како што је то и до сада бивало – одговорити на нека друга питања: зашто су подаци благо и, ако јесу, какво је то благо? Ако није реч о (контра)обавештајним подацима, који заиста „злата-вреде“ и не чувају се у облаку о каквом је овде било речи, благо савременог човека су најчешће његове фотографије, текстови, музика, филмови… Спрам неких од ових дигиталних ентитета он/она се односи као аутор, спрам неких као конзумент, али сви они заједно представљају својеврсне трагове његовог/њеног индивидуалног постојања у ширим културним оквирима. Другим речима, оно што нас је учинило субјектом који јесмо сада може остати забележено и негде изван нас. Када су ови трагови „подигнути“ на један озбиљнији медијски ниво, уласком у динамичне комуникацијске структуре какве чине (електронске) друштвене мреже, на пример, наша виртуелна, електронска слика је дефинитивно створена. Та слика може бити тако прецизна и детаљна да је у стању – као што нас уверавају стручњаци који су научили да манипулишу овим садржајима – да нас представи „боље од нас самих“. За нашу даљу расправу ће, пак, ова врста слике бити важна превасходно због својих двеју особености. [1] Иако може бити врло детаљна, слика је неумитно и идеализована, пошто настаје кроз селекцију података – пре свега од стране самог субјекта, али и од стране „безличног“ медија (који, на пример, графички филтрира фотографије или не допушта постављање непристојних садржаја). [2] Из перспективе субјекта, његова медијска слика има бескрајне потенцијале по питању трајања, пошто – попут неке речи у језику – теоријски може да остане запретена у мрежи неограничено дуго. Наше идеално и трајно „ја“ је најзад постало „стварност“. Подједнако је важно, међутим, то што није само наше ја задобило идеалну форму у овом подигнутом свету. Треба бити искрен: све што је нашло место на мрежи изгледа лепше и прочишћеније него у стварности. Не само филмови, фотографије, музика или текстови које је неко уметничким, имагинативним поступком смишљено обликовао као „улепшану“ стварност: родбина на слави, излазак у град, пут на море, наш кућни љубимац, наше мисли, кухињски рецепти, туђе мисли, па чак и наше грешке [fails] – све то добија једну прочишћенију, трајнију и узвишенију димензију када је подигнуто „тамо горе“. Да ли је, најзад, случајно што је незамисливо рећи да се ти драгоцени подаци „спуштају“ на интернет, већ се искључиво – а ко би се сад томе надао – на мрежу „подижу“, а са мреже „спуштају“. Мрежа је напросто горе, у најчистијем архетипском значењу речи. Сан о летењу не само да је добио једну сасвим другу димензију, већ је – што је много важније – постао стварност која је свакоме, буквално свакоме, доступна. Штавише, сваки лет, сваки боравак на висини, остаје похрањен у вечном памћењу мреже која не спава и у чијој топлој, гостољубивој меморији за свакога има довољно места. Тиме је, како се чини, незаменљива Платонова архетипско-утопијска визија не само изнова добила на актуелности, већ и – заживела. Идеални, етерични, нематеријални свет заиста постоји, и – што је још важније – нема никаквих ограничења његовом приступу. Не треба нам ни Платон ни учитељ, не треба ни филозофија ни теологија, ни иницијација нити аскеза… Ако нисмо међу оном (горе помињаном) „срећном“ половином, која је остварила своје дечачке/девојачке снове и запослила се на самом изворишту ове врсте (ИТ) благодати, онда не можемо дочекати да завршимо своје баналне свакодневне послове и дограбимо драгоцену направу која нас „подиже“ у овај идеализовани, нематеријални свет. Нек половина нас ради на његовом одржавању а друга половина на његовом конзумирању, али важно је да сви будемо тамо, горе. Све и да смо се вратили са космичког лêта, нећемо часити часа да усмеримо свој поглед ка нечему што се данас, на најдрагоценијој скали човековог вертикалног сазнајног успона, сматра за узвишеније. Чак и онда када морамо да улазимо на нежељена места као што су институционалне чекаонице или градаски превоз, блажени осмех са нашега лица ипак неће спасти, докле год постоји приступ мрежи. Ако пак одемо на нека дивља и неприступачна места, на којима мреже нема, овај одлазак нема никаквог смисла уколико потом није објављен на мрежи. На крају крајева, наши доживљаји више уопште нису ни битни ако нису нашли место на мрежи. Не знамо да ли би се мудри Атињанин обрадовао или уплашио када би могао да види ову врсту утопијског остварења свога интелектуалног пројекта, али је сасвим јасно да његова (такође) вертикално подешена сазнајна схема није случајно компатибилна са оним што је управо описано. Штавише, још један од архетипских сазнајних дуализама ове врсте, које су и Платон и различити религијски системи подједнако радо користили, нашао је своје место на нашим ИТ небесима: опозиција светлости и таме. Подједнако стабилно као и архетипска опозиција високог и ниског, опозиција светлог (као позитивног) и тамног (као негативног) похрањена је у прималним, предрефлексивним слојевима наше човечности. Стога не треба да изненади још један занимљив податак, до кога сам пре више година дошао у дневној штампи. Наиме, неки марљиви електро-енергетичари су прорачунали колико би се у том тренутку (у оптицају су још увек били катодни екрани) енергије уштедело уколико би Гугл заменио своју белу насловну страницу црном, те милијарде екрана смањиле своју потрошњу. Не памтим конкретне бројке, али се сећам да су размере хипотетичке уштеде биле запањујуће, и еквивалентне – на пример – затварању неког броја нуклеарних електрана. И поред све еколошке харизме која га прати, свезнајући ИТ гигант није могао ни помислити да учини овако нешто. Не само да није ни покушао да узме у обзир ову племениту могућност, у недавном пројекту редизајнирања своје насловне странице „светски ум“ ће је чак додатно прочистити, учинивши је још бељом и етеричнијом него што је била, те доводећи до крајњих консеквенци моду белих сајтова, која још увек влада индустријом ИТ дизајна. Па зар да људи гледају у таму уместо у светлост? Па зар би нас до наших идеалних слика могла водити тама? Гуглова насловна страница, која представља симболичко срце и душу глобалне мреже, напросто мора бити окупана „небеском“ светлошћу. Нема те екологије која се може носити са овом врстом архетипа: енергија је потрошна, планета је пролазна, али мрежа је вечна – наставиће да одзвања реконтекстуализована архетипска порука на светлуцавом сазнајном хоризонту homo-informaticus-а. Ако их сагледамо из овакве перспективе, најзад, подаци заиста јесу наше бесцен-благо, а место на коме се они налазе заиста јесте нека врста (симболичких) небеса. Наше идеалне слике су, наравно, много боље, важније и трајније од нас самих, те – по древним пререфлексивним сазнајним схемама – морају бити и изнад нас… у облацима окупаним светлошћу. Оно што, међутим, ипак остаје као загонетка на коју не можемо сасвим јасно одговорити је онај блажени осмех, који почиње да лебди над нашим лицима када се укључимо у идеализовани поредак. Тачније, један његов аспект. Ти минимални надражаји, који нас непрекидно одржавају у „подигнутом“ расположењу ипак не долазе само од свести о постојању нашег бољег ја у свету „идеалних форми“. Они долазе и из података који подразумевају додир наше идеалне форме са идеалним формама других људи. Треба и овде бити сасвим искрен: да нема те врсте размене, осмех би ипак свенуо. Идеални свет ипак није само идеалан. Иза, или испод, њега ипак стоје неки други људи. То што су нам они можда дражи у својим идеалним него у стварним формама не чини их мање људима и не чини их (сасвим) одсутнима. У крајњој линији, блаженство које нам медиј омогућује ипак не би постојало без њих, а њихово присуство изгледа ипак није тек пуки колатерални медијски сувишак. Штавише, чини се да је све време реч о потреби за идеалном заједницом, која неће бити условљена пропадљивошћу и смртношћу. А, може ли се ишта религиозније од овога замислити? Не беше ли, најзад, управо облак – једини старозаветни епифанијски знак/ентитет који ће се појавити и у новозаветним епифанијама? (… гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени...) [Мт 17, 5; упореди и: Мк 9, 7; Лк 9, 34-35] Не беху ли, штавише, облаци небески један од препознатљивих знакова есхатолошког Христовог доласка? (… и угледаће Сина Човјечијега гдје долази на облацима небеским са силом и славом великом.) [Мт 24, 30; уп. Мк 13, 26; Мк 14, 62; Лк 21, 27; Откр 1, 7] Шта ако пристанемо на претпоставку да су подаци тако високо-цењени управо зато што су међу нама и ми међу њима? Шта ако су узвишеност и бљесак које мрежа свима и свему додељује, заправо последица потребе за једном посебном врстом сусрета(ња) – сусрета(ња) на висинама, у светлости? Можемо ли, напослетку, можда ипак говорити о дубокој религиозности и специфичној месијанској нади, расплинутим али чврсто запретеним у мистериозним чворовима и етеричним облацима мреже која живот значи? Извор: Теологија.нет

Од нашег сталног дописника (ПОЛИТИКА.рс) Подгорица – Налог МУП-а Црне Горе којим се отказује гостопримство за више од 30 нерезидентних свештеника и монаха, који службују у некој од четири Епархије СПЦ у држави Црној Гори, наставак је противправних радњи којим се наставља прогон свештенства и монаштва, посебно Митрополије црногорско-приморске (МЦП), рекао је за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије и правног заступника свих свештеника и монаха. „Током неколико претходних месеци добили смо више од десет решења МУП-а којим се нашим свештеницима монасима, монахињама и свештеничким породицама одбија продужење привременог боравка у Црној Гори на основу обављања верске службе. Укупно педесетак свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, остаће без дозволе за боравак у Црној Гори. Њих тридесетак већ имају рок од месец дана да напусте државу, док се за осталих двадесетак то очекује”, казао је отац Велибор Џомић. Он је изразио чуђење због оваквог поступања МУП-а Црне Горе, јер је током претходне две године, у редовном и уобичајеном поступку, свим овим особама одобраван привремени боравак на основу обављања свештеничке службе. „У међувремену није промењен ниједан пропис у Црној Гори и сматрам да такво поступање МУП-а није мотивисано правним него политичким разлозима. Не разумем зашто ресор на чијем је челу министар Мевлудин Нухоџић покреће такву синхронизовану акцију која нема никакве везе са правом и чињеницама”, рекао је он. Џомић наводи да је правни тим митрополије уложио жалбе на оваква решења, али да је свака одбијена. Нове жалбе су послате на адресу Управног суда. „Брутално су прекршени законски прописи приликом доношења тих решења, а свештеним лицима није чак дата ни могућност да се изјасне и да учествују у поступку пре доношења решења. Као човек који познаје ову материју, уверен сам и сигуран да је МУП поступао незаконито. Не постоји логика која у било којем поступку може да објасни да је митрополија као верски и правни субјект за МУП постојала током претходне две године, када су одобравали боравке, а да ове 2018. године не постоји, иако се ништа није променило”, изјавио је Џомић за наш лист и упутио апел министру Нухоџићу да поступање својих службеника „доведе у законске оквире”. „Можемо само да нагађамо о разлозима за овакву хајку на свештенство, монаштво и свештеничку децу, али сам сигуран да они немају никакве везе са правом и правним поретком Црне Горе. Сматрам да Црна Гора има пречег посла, а МУП посебно, а не да се продужава идеолошко-партијска брљотина Ранка Кривокапића, који је ову хајку својевремено започео, а она је доживела фијаско на судовима”, закључио је протојереј-ставрофор Џомић. http://www.politika.rs/scc/clanak/419108/Progon-iz-Crne-Gore-se-sprema-za-jos-dvadesetak-svestenika?fbclid=IwAR0eGhDKJ20MxciAXkaWcEJJfHH2hQkB7eimpyryNHkRZ-W7a8Qfx3fk4wk

Он је јуче Министарству одрживог развоја и туризма (МОРТ) доставио примједбе на записник о инспекцијском надзору у вези са пријавом за наводну градњу на цркви на Румији. Џомић је позвао да се „не долива уље на ватру“ и да се не изазивају било какви сукоби и антагонизми кроз медијске изјаве. –Основно је да овај поступак мора да буде управни, а он је неодговорним изјавама политичке природе оптерећен, јер је најављено рјешење и прије него што је окончан поступак инспекцијског надзора. Ја сам јуче у својству пуномоћника Митрополије у Министарству одрживог развоја и туризма на 11 страница изнио бројне примједбе и у погледу садржаја записника и посебно у погледу кршења великог броја одредби у самом поступку вршења инспекцијског надзора. Довољно је да кажем да се у записнику виде два субјекта надзора, а посебно пада у око записнички навод да је записник сачињен у Бару, а не на врху Румије, односно на лицу мјеста како то закон налаже, истакао је Џомић за „Дан“. Како додаје, нико од десетак припадника Управе полиције и Комуналне полиције није хтио да потпише записник са инспекцијског надзора. –Ужасна је чињеница да ми нијесмо били позвани да присуствујемо инспекцијском надзору и ја сам изразио сумњу да је тај надзор уопште извршен. На 11 страница сам врло детаљно све образложио и сматрам да су испуњени сви услови да се овај поступак по пријави обустави. Треба имати у виду одредбу из члана 152 Закона о планирању простора и изградњи објеката који прописује шта се подразумијева под бесправним објектом и посебно треба имати у виду да на Румији није грађен никакав нови објекат, него да су урађени одређени радови, прије свега у погледу заштите објекта од удара грома и других елементарних непогода, а заштиту и из разлога јер у њему заклон траже бројни планинари и љубитељи природе, а не само вјерници. Сматрам да поступак треба да се оконча тако што ће се одбацити пријава као неприхватљива у односу на важећи правни оквир, оцијенио је Џомић. Он наглашава да је инспектор дужан да буде самосталан у раду, те да нико, ни премијер ни министар, нити било ко друге стране, нема право да врши притисак на њега какво ће рјешење донијети и да, како додаје, прејудицира какво ће оно бити. –Апелујем да се ствар држи искључиво у правним токовима, а ми ћемо користити сва правна средства која нам припадају по важећим законима, уз пуно уважавање МОРТ-а и других органа који су везани за овај случај, закључио је Џомић. Министар одрживог развоја и туризма Павле Радуловић изјавио је да је записнички констатовано да се на цркви на Румији изводе радови који нијесу у складу са законом, најављујући да ће након окончања поступка бити предузете законске мјере. Претходно је и премијер Душко Марковић најавио да ће црква на Румији бити срушена. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у недјељу је упутио отворено писмо Марковићу у вези са црквом на Румији, оцијенивши да су „разлози за толику халабуку много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након ступања на функцију гувернера Димцас је, како је то уобичајено, кренуо у обилазак свих двадесет светогорских манастира и посете монашким обитељима. Пре Хиландара, који је четврти манастир по светогорској хијерархији, нови гувернер је обишао прва три, Велику лавру, Ватопед и Ивирон. Гувернера је у Хиландару дочекао игуман, Високопреподобни архимандрит Методије са братијом. Гост је на манастирској капији дочекан са Светим Јеванђељем. Затим је у литији допраћен до саборне цркве где је одслужена доксологија. Константинос Димцас је осведочени пријатељ српског народа. Током свог дугогодишњег рада на месту директора добротворне организације Архиепископије атинске “Апостоли”, дванаест пута је долазио у Србију доносећи хуманитарну помоћ српском народу на Косову и Метохији. У својим беседама, игуман Методије и гувернер Димцас, посебно су истакли веома важну улогу Светог манастира Хиландара као моста који већ више од осам векова спаја два братска народа, грчки и српски. Током боравка у хиландарској обитељи представник цивилне власти на Светој Гори имао је прилику да се упозна са богатим наслеђем манастира и радовима на обнови од последица пожара 2004. На крају посете заједно са игуманом Методијем обишао је виноград на Савином пољу и винарију. Извор: Манастир Хиландар

Нови гувернер је радио као новинар, а од 2010. године он је генерални директор добротворне организације „Апостоли“ Атинске архиепископије. Био је лични секретар архиепископа Јеронима. Г. Димцас овим је наследио Аристоса Касмироглуа који је обављао ову дужност последњих 8 година, а пре тога био је 10 година на дужности заменика светогорског гувернера. Увођењу у дужност новог гувернера присуствовали су представници Министарства иностраних послова Грчке, Врховног суда, Трговачке коморе, служби безбедности и други. Нови гувернер ће и даље обављати дужност директора харитативне установе „Апостоли“, која под окриљем Јеладске Цркве руководи добротворним пројектима за указивање помоћи људима у невољи, а такође и у области образовања, медицине и екологије. Светогорски гувернер има канцеларију и води администрацију у Кареји. Извор: Српска Православна Црква

Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе. Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије. Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје. Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена. Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане. Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе. Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста. Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком. Извор: Српска Православна Црква

„Не дајемо држави Србији, она нама помаже”, рекао је Митрополит Амфилохије за подгоричке Вијести и додао да Србија помаже градњу саборне цркве у Беранама и да даје помоћ коју Митрополија црногорско-приморскаа тражи и за обнову манастира. Према његовим речима новац који се прикупи од добротворних прилога користи се за обнову Манастира и изградњу Цркава широм Црне Горе и не шаље се у Србију. „Откуд би се обновило 650 храмова у Црној Гори, саградио храм у Подгорици, Бару…Ти који то причају да износимо паре из Црне Горе су људи који само кроз паре гледају свијет и лажу и бога и себе и своју савјест и пљују по својим прецима”, рекао је Митрополит. Он је додао да Српска православна црква од прилога острошких манастира финансира три кухиње за сиротињу у Подгорици, Беранама и Цетињу, а даје и за прогнанике са Косова и Метохије и других крајева, и помаже две породице из Србије. Како је рекао, Борис Тадић у време док је био председник Србије дао је за обнову манастира Бешка у Црној Гори 35.000 евра. Извор: ТВ Храм

Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“. Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј. Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски. На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх. Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј. Милан Секуловић, Дан Извор: Српска Православна Црква

Коминике Светог кинота Свете Горе о признању грчке државе „Северна Македонија“: „Света заједница Светог Атоса са великом тугом и жалошћу примила је вест о заједничком потписивању Споразума о имену суседне земље Скопља. Наравно, ми хришћани морамо да се трудимо свим силама да ујединимо све православце, да се отарасимо раздора, да постигнемо мир, и да на сваки могући начин избегнемо стварање жаришта фанатизма и верске и етничке мржње. Поред тога, пожељно је решити дугорочни проблем назива државе Скопља и пуне обнове односа, јер Свету Гору годишње посећује велики број ходочасника из суседне земље, који су ту ради мира у души у атмосфери истинског духовног јединства и љубави. Међутим неприхватљиво је, у име горе поменутих добрих циљева, решити овај велики национални проблем кроз импровизоване, нетранспарентне и исхитрене поступке, заузимајући ставове који су у супротности са научном истином, историјском стварношћу и сећањем, тако да то угрожава националну свест грчког народа. Грчка држава не сме да прихвати обавезујуће међународне споразуме, који – као што се показује масовни народни одзив који је у току – неће бити прихваћени од стране огромне већине нашег народа. Конкретно, као атонски монаси и чувари историјске, духовне и културне традиције, која траје више од хиљаду година, не можемо се сложити да се македонски идентитет уступа језику и народу који нису везани за древни македонски грчки дијалект и грчко порекло древних Македонаца. Не можемо схватити како се грчки политичари са факултетским дипломама, а међу њима и универзитетски професори, односе према приписивању македонског језика и етничке припадности људима чије се порекло и језик показују као словенски! Позивамо грчки парламент и владу да поштују вољу грчког народа и историјску истину. Свети Атос као непроцењив духовни и историјски центар Македоније и наше земље, где од времена његовог формирања мирно коегзистирају православни различитих језика и националног порекла, сматра да грчка држава признавањем македонског језика и националности презире историју и истину, и представља издају националне свести хеленизма. Нека би заштитница Свете Горе Пресвета Богородица просветлила оне који руководе државом како би схватили своје грешке и како би их почели исправљати, да би се најзад постигао споразум који поштује истину и који представља основу за јединство и заједнички мирни пут два народа који деле исту веру у нашу православну цркву. Сви представници и старешине двадесет светих манастира Светог Атоса у заједничком договору“ Од 1993. године, у међународној пракси, укључујући документе УН, на инсистирање Грчке, за име Републике Македонија користи се службени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“ (Former Yugoslav Republic of Macedonia, FYROM, македонски: „Поранешна Југословенска Република Македонија“). Територија Републике Македоније, чије су границе успостављене после Другог светског рата, није идентична историјској области Македоније. Поред тога, постоје подручја Македоније (Егејска Македонија) у Грчкој и у Бугарској (Пиринска Македонија). Република Македонија је око 35,8% површине историјске Македоније (52,4% припада модерној Грчкој, 9,6% Бугарској). Године 1991. при распаду Југославије територија Македоније није претрпела измене. Али појава независне државе са именом „Македонија“ довела је до политичких спорова са Грчком у погледу тога да нова држава користи називе „Македонија“ и „Македонци“. У 2004. години, Сједињене Државе су званично признале Републику Македонију под овим именом. Али Европска унија је изјавила да ће наставити да користи претходно име земље – „Бивша Југословенска Република Македонија“. Европска унија је такође дала Грчкој гаранције да Македонија може постати пуноправни члан ЕУ тек после промене свог имена. Македонија је 2011. години поднела тужбу Међународном суду правде у Хагу, оптужујући Грчку за стварање препрека уласку Македоније у ЕУ и НАТО. Тај суд је 5. децембра 2011. године донео одлуку да Грчка нема право да блокира чланство Македоније у НАТО, ЕУ и другим међународним организацијама. Извор: Митрополија црногорско-приморска

За време свечаног чина, Протоепистат одлазећег састава предао је, у складу са предањском праксом жезал, симбол административне власти на Светој Гори, антипросопу (представнику) манастира Велика Лавра, јеромонаху Никодиму. Представнику велике Лавре, као првом у хијерархији светогорских манастира, припада част да уручује симбол управне власти новопостављеном протоепистату. Током церемоније, после молебана и поклоњења чудотворној икони Пресвете Богородице „Достојно јест“, представник Велике Лавре, јеромонах Никодим, уручио је жезал архимандриту Стефану Хиландарцу, новопостављеном Протоепистату на челу новог састава Свете Епистасије. Ове године њен састав чине о. Стефан Хиландарац, о. Павле Ксиропотамски, о. Никодим Светопавловски, о. Пајсије Григоријатски. За генералног секретара је изабран о. Козма Симонопетријски. У претходном мандату Свету Епистасију су чинили о. Гервасије Ивиронски, јеромонаси Јероним Симонопетријски и Епифаније Пантократорски, као и монах Никифор Филотејски. Чину примопредаје извршне власти присуствовали су представници свих атонских манастира, цивилни гувернер Свете Горе Аристос Касмироглу, представници цивилних власти Грчке, полиције и многобројни поклоници. Извршна власт на Светој Гори је организована на следећи начин: Двадесет светогорских манастира је сврстано у пет група по четири. На челу сваке групе се налази један манастир чији представник сваких пет године даје протоепистата (прота) који је те године на челу Свете Епистасије. Остале чланове Епистасије дају три манастира из групе. Манастирске тетраде изгледају овако: а) 1. Велика лавра 2. Дохијар 3. Ксенофонт 4. Есфигмен б) 1. Ватопед 2. Кутлумуш 3. Каракал 4. Ставроникита в) 1. Ивирон 2. Пантократор 3. Филотеј 4. Симонопетра г) 1. Хиландар 2. Ксиропотам 3. Свети Павле 4. Григоријат д) 1. Дионисијат 2. Зограф 3. Свети Пантелејмон – Русик 4. Констамонит Извор: Манастир Хиландар

Овом сабрању претходила је Света архијерејска литургију коју су служили Митрополит Амфилохије, епископи Јоаникије, Атанасије и Кирило уз молитвено учешће умировљеног Епископа Атанасија. Након прочитаног Јеванђелског зачала умировљени Епископ Атанасије рекао је да је доказ Христовог Васкрсења и ова Света литургија, Храм, и сви ми који усправно стојимо у знак Његовог Васкрсења. -То што смо се овдје окупили на путу за Саборни састанак у Пећкој патријаршији то је предање Цркве. Примјера ради отац Св. Григорија Богослова, Григорије старији је рукоположен када су се епископи враћали са Никејског сабора, Првог Васељенског на Назианз гдје је он био свештеник. Нона његова супруга, мајка Св. Григорија је издејствовала да сврате и да га рукоположе. Тако смо се и ми данас на путу за Сабор у Пећкој патријаршији, старом сједишту Српске цркве гдје нас Спас окупља као дјецу, ученике и наследнике своје, окупили овдје у Цркви Св. Георгија заштитника свих Светих Немањића, поборника хришћанства и Цркве, истакао је владика Атанасије. Подсјећајући да његов пут иде ка Призрену на обиљежавању 90 година од како је Св. Јустин Поповић дошао и предавао на Призренској богословији, Епископ је позвао све присутне да принесу своје молитве Богу за учеснике Сабора, наш народ на КиМ за које ће то бити укријепљење, али и нада да ће Косово и Метохија остати у саставу Србије јер је то одувјек било и биће ако Бог да. -Да се молимо да Господ Светим Духом помогне наше владике на челу са Патријархом јер је Сабор слика Небеског сабрања. Црква је Сабор који се никада не разилази, започиње нашим крштењем, ступањем у Цркву и наставиће се у вјечност, Сабором свих Светих. Велика је ствар да се саборизујемо. Црква је тијело Христово, заједница Христова а Литургија је оличење Цркве што је и данас овдје посвједочено. Окупљени смо у овој светињи од најмањих до највећих и то је Царство небеско на земљи, предујам или како би се рекло „предјело“ вечере Царства небеског, казао је Епископ Атанасије. Истичући да оваквим сабирањем потврђујемо наш идентитет, ко смо и шта смо, умировљени Епископ захумско-херцеговачки је изразио посебно задовољство што је у цркви велики број дјеце којима се у историји једино Христос обраћао. Након Литургије присутнима се обратио и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије који је казао да је овдје био први пут 1961. и да је тада затекао пустињу а да је током другог боравка у Беранама, деветесетих затекао само два свештеника, проте, Фемића и Бабовића. -Питао ме тада прота Бабовић: „Кад сам дошао из Црне Горе?“ Тада су Васојевићи били и остали, како је краљ Никола записао, стожер Рашке земље. Тада није народа било у црквама тако да је и ово сабрање чудо Божије. Нашим васкрсењем духовним васкрсава и ова светиња, град, народ. Враћамо се сами себи и нашим вјековним предањима а то не можемо без дјеце, казао је Митрополит. Подсјећајући на благослов Св. Петра Цетињског да породице на Цетињу које имају више од четворо дјеце добијају златник са ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Архиепископ цетињски је породици са шесторо дјеце свештеника Жељана и попадије Милице додијелио златник и припадајући новчани дио овог фонда. Пожелевиши свима срећан празник Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је такође подсјетио да се из Берана, гдје су столовали митрополити будимљански увијек ишло на Сабор у Пећку патријаршију тако да је и ово сабрање велики Божији дар и наставак тог предања. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх Иринеј благословио иницијативу СНС о референдуму за поништење признања Косова 28. априла 2018. Српски национални савјет Црне Горе саопштио је данас да је Његова светост Патријарх српски г. Иринеј благословио Иницијативу за поништење одлуке Владе Црне Горе о признању независне државе Косово, односно за расписивање државног референдума о том питању. У Саопштењу Савјета се наводи да је претходно на Цетињу добијен благослов и од Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско–приморског г. Амфилохија. Текст Саопштења Информативне службе Српског националног савјета Црне Горе преносимо интегрално: САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Његова светост патријарх српски г. Иринеј подржао је иницијативу Српског националог савјета Црне Горе за расписивање рефрендума о поништењу одлуке Владе Црне Горе о признању /самопроглашене/ државе Косово, коју је ова организације упутила свим посланицима у Скупштини Црне Горе. Патријарх Иринеј је током разговора са предсједником СНС-а др Момчилом Вуксановићем и Симоном Ђуретићем у Патријаршији у Београду рекао да подршка Албанцима за отимање Косова и Метохије није у складу са вјековном историјом Црне Горе и њеног народа. „Дајем благослов, и више од тога. Ми смо један народ. Нико не спори црногорску државност али подршка Албанцима за отимање Косова и Метохије није у складу са вјековном историјом Црне Горе и њеног народа и нарочито са осјећањем њених владара владике Петра Првог, владике Петра Другог Његоша и краља Николе који су наше заједничко Косово и Метохију прославили као српску земљу“, истакао је патријах Иринеј током разговора са Вуксановићем и Ђуретићем у Патријаршији. „Ко би могао бити први испред првих до Патријарх српски пред ким су Божји следбеници прво положили слова благодарна којима се захтијева да народ у Црној Гори одлучи на референдуму да ли признаје за државу Косово, на силу отето свето парче српске земље“, рекао је патријарх Иринеј. Његова светост патријарх српски Иринеј овим ријечима је благословио Иницијативу Српског националног савјета за поништење одлуке Владе Црне Горе о признању независне државе Косово, односно за расписивање државног референдума о том питању. Он је нагласио да се искрено радује „да Црна Гора није заборавила на себе”. Српски национални савјет Црне Горе обавијестио је најширу јавност да је покренуо иницијативу за поништење одлуке Владе Црне Горе о признању независне државе Косово, односно за расписивање државног референдума о том питању. Опширније:http://www.mitropolija.com/patrijarh-irinej-blagoslovio-inicijativu-sns-o-referendumu-za-ponistenje-priznanja-kosova/