Претражи Живе Речи Утехе

У саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици и вечерас је прво служен молебан за спас православних светиња, а потом је градским улицама одржана литија са омофором и крстом Светог Василија Острошког Чудотворца. У крсном входу учествовале су десетине хиљада православних вјерника.. Парох требињски отац Дражен Тупањанин, изасланик Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија, који је предводио вечерашњи крсни вход, обратио се сабранима након литије ријечима да је дошао да донесе благослов из Херцеговине, али да је дошао и да прими благослов од народа који брани светиње.. Поручио је онима који су на челу државе да „могу да се барем тајно прикључе овој атмосфери“. „Дођи и види – кажемо свима њима да дођу и осјете ово чудо“, казао је он. Он је оцијенио да литије неће друго трајати, јер „неправда не може опстати.“ Митрополит Амфилохије, који се вечерас вратио са Свете Горе поручио је испред храма у Подгорици да народу преноси благослов манастира Ватопеда, гдје је духовно огњиште већ десет вјекова. „То је и колијевка једнога народа – нашега српскога народа, колијевка коју је ту започео Свети Симеон Мироточиви, и Свети Сава, одакле су они добили благослов да обнове манастир Хиландар. А Хиландар је, као што знате, мјесто нашег духовног рођења и сусрета са Христом Богочовјеком. Ту смо се ми са Богом сусрели и тај сусрет са Богом живим ево траје до наших времена“, рекао је Владика. Рекао је да вјернима доноси благослове светогорских стараца. „Сва Света Гора је задивљена и обрадована овим што се догађа у Црној Гори, као и браћа Јелини. Срео сам јелинске митрополите, и они су задивљени овим што се догађа с народом православним у Црној Гори. То осјећају и као своје надахнуће“, рекао је он. Поручио је да ће овај свети вход трајати до Христове побједе. „Овај вход ће трајати до велике побједе, рекла је моја мала кума Уна и додала – до Христове побједе“, рекао је он. Поручио је да су све земаљске власти пролазне и да је једина права побједа – побједа Божје правде. „Ако ту побједу они не доживе, џабе им сва власт. Ово је путовање за Христову побједу и трајаће док Христос не побиједи у срцима свих нас, надам се и код ових на власти“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се Свети Петар Цетињски борио против мржње међу племенима читавог свога земаљскога живота. „Нека ми опросте, али ови који су данас на власти, они настављају ту мржњу црногорских племена и буде је у људским срцима, настављају оно зло и опако сјеме богоубиства и братоубиства које је посијано код нас у току Другога свјетског рата. Будити то у срцу народа је злочин. То је злочин против Црне Горе“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. „Онима који себе поистовјећују са Црном Гором поручујем да они нијесу Црна Гора, већ је Црна Гора овај народ. Дај Боже да се ово рођење народа дотакне и ових на власти да се и они препороде“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Богословије Светог Петра Цетињског предводио је вечерас молитвени вход улицама Подгорице у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у којој су учествовале хиљаде вјерника који поручују: „Не дамо светиње!!!“ Литији је претходио Молебан Пресветој Богородици који је служен у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења. По повратку литије пред храм окупљене је благословио Његово преосвештенство Епископ јужноамерички Руске Заграничне Цркве Г. Јован, чије присутво је доказ да се за ову нашу борбу за одбрану Светиња далеко чуло. Владику Јована најавио је протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Поздрављајући бесједом сабране вјернике протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, који је предводио вечерашњу литију је поручио: „Нека се чије наш глас и бат наших корака подгоричким асфалтом и до Москве и до Брисела и до Вашингтона и нека се зна како мала Црна Гора брани велике Светиње“. Извор: Радио Светигора

"Света Гора - небески град" је документарни серијал у једанаест епизода, који у научно - популарном кључу тематизује средишње догађаје и актере везане за настанак, развој и духовно наслеђе једине "монашке републике" на свету. Доносимо целокупан серијал: Света Гора - небески град: Богородичин врт (прва епизода) Света Гора - небески град: Монашка република (друга епизода) Света Гора - небески град: Хиландар (трећа епизода) Света Гора - небески град: Српски златни век (четврта епизода) Света Гора - небески град: Мрачни нови век (пета епизода) Света Гора - небески град: Тајна молитве (шеста епизода) Света Гора - небески град: Живот као подвиг (седма епизода) Света Гора - небески град: Ризница (осма епизода) Света Гора - небески град: Стара српска књига (девета епизода) Света Гора - небески град: Ново средњовековље (десета епизода) Света Гора - небески град: Хиљаду година касније (једанаеста епизода) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ових Божићних дана Црна Гора личи на Свету Гору. Ако неко може да потврди библијску истину да Бог походи народ свој онда су то стотине хиљада људи сједињени у вјери и љубави према својој Цркви, светињама и прецима који у молитвеним литијама протестујући против незапамћеног безакоња, бране своју вјеру и вјечно људско достојанство. Као што смо то констатовали и раније, ове Литије су чудо Божије и дар Светог Василија и Светог Петра, а народ у њима најљепши и најдивнији храмови који су саграђени у протеклих тридесет година. Зато смо одговорни да тај благослов чувамо, као и до сада. Како овај народни протест из недеље у недељу добија на бројности и власт нема рјешење ни одговор на њега, дужни смо да због најава и покушаја разних злоупотреба подсјетимо на завјет Тројичинданског сабора у Подгорици и Световасилијевског сабора у Никшићу да ћемо молитвом и људским достојанством, чојством и јунаштвом, призивајући Бога на помоћ, бранити своје светиње. Ове Литије су благословени дар тих Светих Сабора који надилази све партијске, страначке, политикантске и идеолошке интересе. Као такве, Литије су молитвени скупови у којима стојимо пред Богом, светитељима и пред народом, пред прошлошћу и пред будућношћу. Сва национална, страначка и друга осјећања и обиљежја нека свако носи у свом срцу, а на овим Литијама икону из свога дома и свијећу у срцу и у својим рукама. Само такве Литије чине све нас бољима, оплемењују нас и дају наду да ће и Црна Гора бити боља и да ће доброта и достојанство побиједити зло, неправду и примитивизам. Бог је наш Пут, Истина и Живот, а тим Путем је Црна Гора кренула ових дана, а на нама је да га слиједимо. Медијски тим Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска

У знак подршке Српској цркви и народу у Црној Гори, служена је Света Литургија последњег дана месеца децембра у Храму Светог Нектарија Егинског. Беседио је протонамесник Саша Максимовић, архијерејски намесник ваљевски други, рекавши да и данашња Црна Гора има своје Нероне и Диоклецијане, али има и људе који су се одрекли идола, своје егзистенције да би служили Христу. Отац Саша је посебно истакао пример полицајца кога је Митрополија црногорско-приморска одликовала јер није хтео да служи идолопоклоницима. „Мислим да ће ове године многи по први пут схватити значај и силу Божићне песме“, закључио је отац Саша. Извор: Радио Источник

Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник цетињски, казао је синоћ, 27. децембра, након одслужене вечерње службе и Молебана Пресветој Богородици у Цетињском манастиру, да је у стиху из овог Молебана „Молитву своју излићу пред Господом и Њему ћу казати све туге моје“ садржан пут сваког хришћанина и у добру и у злу. Звучни запис беседе „А коме би другом излили молитву ако не ономе који је створио небо и земљу, који је дошао ради спасења рода људскога и који је једини истински прави пријатељ сваком човјеку, већи пријатељ од оца и мајке, већи пријатељ од брата и сестре, од пријатеља и кума, од нас самих. Немамо већег пријатеља од Господа нашега, зато смо дужни да Њему увијек исповједамо и казујемо своју тугу и радост, своје јаде и неваље. Зато се Њему исповједамо, јер то једино има смисла.“ Истакао је да су управо и ови дани показали колико је бесмислено молити људе и, на неки начин, клечати пред њима и снисходити се, ако нема ко да те чује, закључивши да само може да нас чује онај који је творац неба и земље који је прави истински пријатељ: „А онда и они људи који схвате да им је једино Господ истински пријатељ и када се Њиме нахране, своју душу облагодате Његовом благодаћу и истином, онда се таквим људима има и смисла разговарати“, рекао је прота Обрен и појаснио да је потребно да једни са другима причамо и кажемо све оно што можемо казати Господу, али само онај ко је испуњен Господом, може да нас схвати, узмакне. Даље је казао да је човјек велики колико има снаге да се помјери другоме, да нађе мјеру да свако под капом небеском има своје мјесто и да нико од нас не смета један другоме. Подсјетио је да нас Господ није створио да сметамо једни другима и правимо прилике и неприлике, него да живимо једни с другима, славећи Њега да би кроз то славље и кроз самога Господа, сами себе могли да уградимо у ту Свету тајну и да живимо у љубави. Појаснио је да када нема човјека који је испуњен Господом, душа људска се напуни тугом и муком и онда ако немамо човјека да му кажемо јаде своје, казаћемо их Господу: „Ево управо и ми данас сабрани у овој светињи казјуемо тугу и јаде своје Господу, не да би били против некога или да би некоме, не дај Боже, жељели било што лоше, него да би своју тугу усмјерили на право мјесто. Да нам Господ да храбрости, снаге, трпљења и љубави, да знамо да и ово што је Господ допустио Цркви Божјој овдје и свима нама, да је то ради наше добробити и спасења. Да провјери Господ нашу вјеру, да види гдје стојимо.“ По његовим ријечима Бог нам даје да се у овом времену покажемо ко је вјера а ко невјера, ко је вјеран Светоме олтару, својој Православној цркви, и ко је вјеран истински нашој Црној Гори. „Ми се данас молимо прво за себе, да очистимо своју душу од туге којом смо се напунили ових дана. Али, уједно молимо се за све оне који нису имали уши да чују, очи да виде, који нису имали срце да отворе да приме ријеч брата својега, духовног оца својега, својих свештеника, вјерника, свога народа. Ништа друго него да овај свети старац Митрополит од 82 године, иде улицама подгоричким и клечи пред неком дјецом знаном и незнаном, која су јуче држала неке апологије која немају везе са истином. Али Бог допушта у временима и такве ствари да се и они покажу какви су.“ Небо не даје никоме власт да би трајала вјечно и да би некога малтретирао: „Овај снијег духовни који је пао данас у Црној Гори, није пао да се ми следимо и да се наше срце уплаши, или да страдамо, него да свак покаже свој траг, ко је вјера и ко невјера. Зато нека Господ Бог прво нама да снаге да овај крст који треба да понесемо, достојанствено понесемо, да би показали и онима који немају ту љубав Христово чему и они треба да стреме.“ Они који немају Господа у свом срцу, у њима је паника и страх, њима је господ неки лични интерес и зато не чују другога и све подређују себи, чиме наносе штету своме народу и нашој Црној Гори коју сви јако волимо, казао је архијерејски намјесник цетињски и замолио властодршце да не бране Црну Гору од нас: „Не воле они Црну Гору више од нас православних хришћана који се моле ноћас за њих. Ми се молимо за све људе у овој држави, и за православне, и за римокатолике, и за муслимане, вјерне и невјерне, јер, као што је говорио наш Свети Патријарх Павле, на крају се сви дијелимо на људе у нељуде. Господ нас позива да будемо човјечни, да будемо христољубиви, гостољубиви, да носимо Господа у своме срцу да бисмо и онима другима показали да смо на правом путу.“ Отац Обрен је посебно нагласио да се на молебанима молимо управо за њих, а да смо их ових дана опомињали да не раде оно што није добро и благословено, не зато што им желимо, не дај Боже, нешто лоше, него да својим недјелима, незнањем и властољубљем сами себи не учине зло: „Оно што смо говорили ових дана, то нисмо писали ми, то је писао Свети Василије, Свети Петар, Иван Црнојевић, краљ и господар Никола. Ми смо вас опомињали д се не огријешите о тај аманет. Неки мисле да могу све, али, ево, нећемо их ми клети, ми их препуштамо. Клечали смо, молили, тражили до посљедњега, синоћ до 2:30 часова, пружали им руку да буду људи. Тражили не да пруже нама руку, већ овом народу, овај Црној Гори и не би ту било губитника, као што ни данас нема побједника.“ Поручио је да је данас читава Црна Гора изгубила, а синоћ не би било добитника да су радили оно што је било благословено јер то би било на добробит свих који живе у Црној Гори. Мишљења је да је и то за неки наук и пожелио да им Господ сад да снаге да понесу оно што слиједи: „Ми их препуштамо Светом Василију, Светом Петру, завјештању Ивана Црнојевића, краља Николе и свих оних који су и један педаљ земље црквене поклонили за своју душу, за душу свога дјетета, оца и мајке, за здравље свога дјетета или било кога. Ми их препуштамо њима, нек им Господ суди и она њихова завјештања, а ја им искрено кажем, као неко ко вјерује дубоко у те свете ријечи које су записали свети људи, не био ја у њихову кожу. Неће они имати мирног сна, било шта да им се деси сјетиће се онога старца од 82 године који је долазио да их моли: Дјецо, не чините то! “ Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић је позвао све који су подржали дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести на покајање, а вјерном народу да Бог ову тугу претвори у радост. У свим православним храмовима у Црној Гори од синоћ па све до Божића, по благослову наших архијереја, послије вечерње се служи Молебан Пресветој Богородици, који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене вјерне. Такође, поводом изгласавања дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести који је по свему уперен против епархија Српске православне цркве у Црној Гори, чиме је погребено право и правда у Скупштини Црне Горе, на свим храмовима, на свака два сата, звониће заупокојена звона до Божића. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Синоћ је у подгоричком Саборном храму Васкрсења Христовог одржано „Велико гусларско вече“, посвећено 800 годишњици аутокефалности Српске православне цркве. Бесједу је изговорио Високопреосвећени митрополит Амфилохије, а уз гусле су појали чланови Савеза гуслара „Душаново царство“, који су били и једни од организатора вечери. У тонском запису доносимо вам бесједу Високопреосвећеног митрополита Амфилохија. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 15. децембра, на дан када наша Црква слави Светог цара Уроша и Светог Јоаникија Девичког, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Морача. Звучни запис беседе Тумачећи данашње Јеванђеље по Луки о безумном богаташу, који се није богатио Богом него се богатио земаљским пролазним родом, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да свако богатство такве врсте кроз вјекове данас јесте, а сјутра није. Нагласио је да сви они који је на таквом богатству и таквој власти граде себе и свој народ, своју државу и будућност, по њихову душу ће, као и у овој причи, већ ове ноћи доћи и неће више бити ни њих, ни њиховог богатства: „Тако је то било кроз вјекове, ево живог свједока, ове светиње Божје. Колико је у 770 година њеног трајања, прошло моћних империја и владара свијетом и стварано нових, и колико је господара пролазило и овим просторима, и силника и насилника, и шта је остало од свих њих?! Ни стрва им се не зна, без обзира на њихову моћ, славу и силу!“ Како је истакао Високопреосвећени Митрополит Амфилохије то је велика наука и поука и за нас савремене људе и савремене моћнике који на своме тзв. знању, мудрости и богатству граде своју и судбину своје дјеце, свога народа и државе: „Све што се гради на безакоњу, кућа која се гради на пијеску, дуне вјетар и нестане, а само она кућа и оно што се гради на тврдом камену, што и вјечно и непролазно, а то јесте Бог, то јесте правда, истина и доброта Божја, само то остаје и опстаје, и преживљава и надживљава, све остало долази и пролази. Тако је то било, тако је то данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека.“ И данас моћници и са Истока и Запада, и они који се са њима удружују на овим нашим просторима, и они мисле, као сви моћници кроз историју, да ће они вјечно трајати, али, казао је владика, дуне вјетар и све што су градили и саградили нестаје. Подсјетио је и на моћнике коју су овдје прошли надахнути стаљинизмом, титоизмом, који су и манастир Морачу рушили, скидали кров са ње и запалили библиотеку манастирску, као и друге светиње, и они су мислили да је њихово вјечно. „И њихово царство је прошло и пропало, као што ће проћи пропасти и ова царства која их наслеђују, наслеђујући њихов дух који је оцеубилачки и братоубилачки. На оцеубиству и братоубиству градити своју судбину и судбину свога народа, своје државе, то само могу људи који немају разума и немају памети. Само оно што се ради на овим живим темељима, на овом кандилу које вјечно гори, оно траје и опстаје. И само они људи који се сабирају на оваквим мјестима и уче се тој мудрости и знању, и непролазном, само такви људи остају и опстају као и овај сабор овдје“, бесједио је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Подсјетивши да само Господ знаде колико се наших предака сабрало овдје у току 770 година, владика је казао да се њихов сабор наставља вавијек у вјечности, јер то није сабор који се завршава смрћу и пролазношћу, већ је то сабор који овде почиње, а наставља се у бескрајном Царству небеском. „Они који се богате добром, правдом, истином Божјом, који су спремни да се жртвује за добро, за правду, за истину Божију, за доброту, они остају и опстају и непрекидно живе. И њихова ријеч остаје неизбрисива, као што је и ријеч пророка Аавакума на хиљаде година прије Христа, као што ријеч Светог апостола Павла, као што се и ово кандило и огањ на овом мјесту светом не гаси, и неће се угасити. Нестајаће и ова нова царства! Нови моћници, долазиће и пролазиће, али ће остајати ово мјесто и они који се сабирају на оваквим мјестима.“ Помолио се владика да нас Господ молитвама пророк Авакума, Светог апостола Павла, Светога цара Уроша краља српскога, Стефана Вукана који је изградио у светињу, Светога Јоникија Девичкога, приброји Светоме стадy и заједници Божијо. „И нека би и нас научио да се богатимо Богом оним што је вјечно и непролазно, а не оно што данас јесте, а сјутра више није. Нека би име Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави било уписано у наша срца и умове, и нека би то свето име била мјера правде земаљске, као што је говорио Свети Петар Цетињски: У имену Божјем је суд и правда. Знао је то Свети Петар и то се показало и у његовом животу, и у животу Црне Горе која је градила на имену Божјем оно што је истинско саградила“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије На крају Литургије Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсјетио на живот Патријарха Гаврила Дожића који је у манастиру Морача учио школе и из ње се даље отиснуо у свијет, а након Свете службе опојао је обновљени гроб и часни крст Илије Новичина Мандића, рођеног 1884. а погинулог 20. 10. 1919. године. Митрополит је казао да је то гроб посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, начелника среза, племенског капетана и барјактара Црногорске војске, који је био прва жртва уједињења у колашинском срезу. Његова крв је залила темеље ове древне светиње, и, како је истакао, није добро да се у наше вријеме на тој крви, на братоубилаштву, гради будућност Црне Горе: „Нажалост, духовни потомци оних који су извршили овај злочин, управо то и желе да раде. Велико зло и за њих и за Црну Гору, а и за све оне који су уградили себе у будућност Црне Горе.“ Подсјетивши да је то плод братоубилаштва послије Првог свјетског рата, владика је нагласио да је испред улаза у манастир, такође, убијен од комуниста Мираш Меденица 1944. године. Изразио је увјерење да савремени Црногорци неће на том и таквом духу братоубилаштва и богоубилаштва с краја Првога, а и Другога свјетског рата да граде будућност Црне Горе. „Ја се надам да ће Бог уразумјети и ове данашње који владају у Црној Гори, да схвате да се на томе не може градити Црна Гора и њена будућност, свједок томе је и овај гроб који данас обнављамо. Кукала нам мајка, ако на томе будемо градили будућност Црне Горе, на злочину и убиству браће своје. Разумни људи на томе не могу градити будућност ни себе, ни свије дјеце, нити будућност једнога народа.“ Високопреосвећени је изразио наду да ће овдашња крв мученичка подсјетити и савремене људе што се догађа са њима, државом и народом који таквим путем ходе и на таквим злочинима желе да граде будућност. „Нека би ови мученици, Божији људи похрањени око ове светиње, који су је саградили и палили њено кандило 770 година, помолили се и за нас савременике да се отријезнимо и вратимо правди, истини и љубави Божијој, Богу љубави и братољубљу, и да не градимо на богоубиству и братоубиству судбину своју и свога народа и своје државе“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Данас је поводом 20 година од оснивања Вијећа народних скупштина Црне Горе у манастиру Морача одржана свечана сједница Вијећа којој су присуствовали представници свих народних скупштина Црне Горе, као и учесници оснивачке скупштине из 1999. године. На сједници је донијета обавезујућа Декларација о предложеном Закону о слободи вјероисповијести, а Митрополији црногорско-приморској уручена је Повеља захвалности за помоћ на очувању Црне Горе и њеног српског идентитета. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недјељу 25. по Духовима, на празник Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Сабранима је бесједио Преосвећени Епископ Јоаникије, тумачећи прочитану јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. Свако од нас је, казао је Владика, рањив и нађе се у ситуацији да је као рањеник, остављен од свих, јер људи, по својој природи, не могу много да помогну, а они који би могли имају своје проблеме и ограничења, па и њима треба помоћ. „Та ситуација огледа се на овом човјеку кога су разбојници испребијали и оставили, мислећи да је мртав, а он је још увијек жив. Дође левит, онај који служи у олтару, погледа и прође, видје да му не може помоћи. Можда је и хтио, али, по својој слабости, није знао, нити је учинио. Дође и свештеник, и он је човјек са манама и слабостима, видје и он оде. У томе сагледавамо људе са својим слабостима, можемо их осудити, јер нијесу човјеку помогли, али због својих слабости и мана, они ништа нијесу могли учинити, а у дубини срца су, можда, и жељели“, навео је Владика. Додао је да је неки милостиви Самарјанин, а између Јевреја и Самарјана вјековима нијесу били добри односи, имао милости и снаге да помогне. Показао је своје милосрђе, те је очистио ране овом човјеку и све остало за њега је учинио да се исцијели и спасе. „Иза тог милостивог Самарјанин крије се сам Господ Исус Христос. Он је показао, хиљадама и милионима пута, да воли да своје милосрђе стави у некога од својих вјерних и да преко њега дјелује. Он је тај Који је помогао човјеку, једном човјеку, а, заправо, треба разумјети цијелом човјечанству. Цијело човјечанство треба ту помоћ, треба то милосрђе и свакоме од нас треба милосрђе Божје и људско. Али, није се милосрђе свело само на тог једног милостивог Самарјанина, зато што Бог жели да се Његово милосрђе умножава, и Он даје снагу вјернима да имају милосрђа и љубави према ближњима својим“, бесједио је Владика Јоаникије. То показују житија Светих у којима има чудесних примјера да су обични људи, са својим манама, болестима и слабостима, цијело своје биће ставили у службу ближњих. „Имамо примјере да су лијечили, нијесу се бојали зараза од најтежих болесника, оних који се распадају и заударају, да су цјеливали њихове ране и дијелили патње са њима до краја живота. Тако се ширило милосрђе и утврђивала љубав, а ко је, заправо, иза? То је тај милостиви Самарјанин, то је Господ Исус Христос, Који је Извор милосрђа. Нека се не вара нико да може чинити добра дјела, у правом смислу те ријечи, без Онога Који је Извор добра, Извор милости. Са Њим треба да се поистовјетимо, да се Његова љубав настани у нама и Његова сила. Да не будемо вјерни само по имену и по спољашњости, као онај левит или свештеник који редовно служи олтару, али су остали само људи, показали своју слабост на дјелу“, указао је Његово Преосвештенство. Он је позвао вјерни народ да се сабирају на светим службама Божјим, у данима Божићног поста, да се, иако има доста искушења, обрадујемо великом празнику Рођења Христовог. Носећи, увијек, барјак вјере ми, поручио је Владика, носимо радост у својим срцима, упркос проблемима, патњи, искушењима. „Та радост је, увијек, у душама правих хришћана. Да се и ми обрадујемо празнику који долази и да се сабирамо овако сваке недјеље и празника, а нарочито када нас позива наша Црква да на дјелу покажемо своју љубав према својим светињама, да покажемо на дјелу љубав према истини и правди, да не дозволимо, драга браћо и сестре, да у својој држави од своје власти будемо дискриминисани, да наша вјера буде понижена и обесправљена, а свака друга вјера, мислим на католичку и муслиманску, да добије сва права“, нагласио је Преосвећени Епископ Јоаникије, и поручио: „Ми подржавамо то што су они добили сва права, то је добро и лијепо што је учинила наша власт, али је зло и наопако што под видом тог добра хоће да учини велико зло, да обесправи Цркву која је толико уложила у Црну Гору, створила Црну Гору и морално држи Црну Гору. Ми се боримо за будућност Црне Горе, да се Црна Гора утемељи на истини, на правди и на правој, истинској вјери као што је Његош пјевао: „Олтар прави на камен крвави“. За то се боримо и то нам нико забранити не може, нити нам ико нормалан замјера. Кад се врши неправда од нас се и тражи да устанемо против те неправде. Не боримо се против власти, камоли против државе, него се боримо за правду, и поредак, и истину, за једнакост, за равноправност. Ко може против тога?!“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију. Свештена Заједница Свете Горе Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије целивамо братски у Господу, Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата. Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа. Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем. Сви Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса (Са грчког превео др Александар Стојановић) Извор: Манастир Хиландар

Постоје личности значајне за своје вријеме и за свој крај, за народ у коме су рођене. Постоје и оне које су значајне за своје мјесто и за свој народ, не само у времену у коме живе него и за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне за свој народ, за своје вријеме и за сва времена, али и за све народе, без обзира на расу и класу. Они су као хљеб којим се сви хране, као вода коју сви пију, као сунчева топлота којом се сви грију. Међу ове посљедње спада и Свети Сава, први српски архиепископ, оснивач помјесне Цркве српске, велики просвјетитељ српског и свих православних словенских народа. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ новосадски и бачки др Иринеј - Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу и несавршену У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ бихаћко-петровачки Сергије - У сретање Светом Сави У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Као што је први пшенични хљеб, храњив и укусан за онога који га је мијесио и пекао, али и за свакога ко од њега једе, тако и свеци типа Светог Саве својим животом и ријечима хране сроднике и ближње, народ у коме су рођени, али и све људе и све народе, жедне истинског знања и гладне истине и правде Божје, светости и врлине. Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу 12. и 13. вијека. Он је светионик Словенског југа у тој преломној историјској епоси и један од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе. Својим просвјетитељским дјелом и путовањима спајао је Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље, источне и западне, али и успостављао изузетно значајне контакте, пророчког значаја, са исламским свијетом Истока. Зато, кад би наши Муслимани из Старе Рашке, данас званог Санџака, знали да је Багдадски калифа његовог времена поштовао Светог Саву као човјека Божјег, фасциниран његовом светитељском личношћу, не би се тако олако одрицали њега и његовог празника (као што неки међу њима, ако је вјеровати новинама, чине ових дана). Но, није тема овог кратког записа тај свечовјечански значај Светог Саве. Овдје ће бити само укратко ријеч о његовој утканости у духовни, културни и народни живот древне Зете, односно Црне Горе, из ње и на њој израсле и створене. Прво што је у том погледу значајно јесте чињеница да је он један од најсветијих и најсвјетлијих изданака земље Зете, односно Црне Горе. Рођен је у Рибници, ту је данас престоница Црне Горе, а са њим и цијела светородна лоза Немањића. Зато никакво чудо што је он толико био везан за свој родни крај, у ужем и ширем значењу, вјековима надахњивао његовом личношћу и његовим дјелом. Коријен слободарског духа Друга чињеница је од далекосежног значаја за древну Зету и њено историјско обликовање, а од ње и кроз њу - за историјску судбину Црне Горе, јесте његово оснивање Зетске епископије, односно Митрополије на Превлаци код Тивта, у Манастиру Св. Архангела, у том од многих заборављеном али, без обзира на то, једном од најзначајнијих духовних и културних центара Зете и српских земаља уопште. Управо на тој епископији, односно митрополији (од времена цара Душана - 1346.) заснована је самосталност Зете Немањића, Балшића и Црнојевића, а утолико више Црне Горе, у постцрнојевићком периоду, саобраћане око цетињских митрополита, нарочито оних из светородне породице Петровића. Та светосавска епископија је у зетска времена, налазећи се између чекића и наковања, Рима и Цариграда, генијалним и богонадахнутим повратком Светог Саве изворном јерусалимском схватању Цркве, и утемељењу Жичке, односно Пећке архиепископије (Патријаршије) на њеним прадревним начелима, - очувала духовну, културну и националну самосталност и слободу народа коме је служила и који је својим духом васпитавала. Тако је светосавска духовна слобода постала коријен слободарског духа Црне Горе. Утврдивши кирилометодијевско предање у Зетском приморју, Зетска светосавска митрополија је унијела народни језик у култ и културу самога народа и тиме га сачувала од увијек претеће му латинизације, попримивши у себе све што је здраво и плодоносно у латинском предању од давнина присутном на овим просторима. Из те вјековне светосавске традиције Зетске митрополије настала је и прва штампана књига Октоих на Словенском југу као и све оно што је здраво и стваралачко у периодима Балшића и Црнојевића. Период Св. Петра Цетињског и Петра II Петровића-Његоша, представља нови млаз и нову искру, моћну и снажну, избилу из тог истог огња запаљеног руком Светог Саве на Превлаци. Зато се не треба чудити да су и прве школе у Црној Гори прошлог вијека, од владике Рада до краља Николе, нарочито Богословско-учитељска, названа и првим црногорским универзитетом, не само биле светосавски усмјерене него и његоватељке култа Светог Саве, као свог заштитника и путоводитеља. Светосавске прославе и школске славе његоване су у Црној Гори све до 1946. године када је нова атеистичка, зетско-црногорском тлу и духу туђа власт, укинула Светог Саву као школску славу. Они који су били у школи 1946. године сјећају се те посљедње светосавске школске прославе са радошћу, али и са тугом. Са радошћу због незаборавног дјетињег доживљаја, а с тугом, јер је укидање Светог Саве у школи значило радикални заокрет у нашем цјелокупном образовању, заокрет са катастрофалним посљедицама. Колијевка ћириличне културе Није у питању само чињеница да је, полако али сигурно, тиме збрисана ћирилица из живота и културе Црне Горе, те вјековне колијевке ћириличне културе, којом је постала оно што је постала, и којом је опстала, него што је напоредо са њом у својој бити угрожена сва та култура, а самим тим и оно што је Црну Гору уздигло на светозарне висине Ловћенског духа и етоса. Но, то је трагична тема јој ће се морати враћати увијек изнова сва будућа покољења. Ми је овдје само начињемо и постављамо, свјесни стравичне раскрснице на којој су се нашли Црногорци оног тренутка када су светосавље и светопетровски етос замијенили брозоморном идеологијом која је ушла у све поре духовног, културног, политичког и национално-етичког живота новоцрногораца. Велика је срећа и благослов Божји, а то је и трећа чињеница коју истичемо, што је дух Светог Саве дубоко уткан у душу и биће Црне Горе и Црногораца да никаква зараза, па ни ова звана брозомора, није била у стању, нити ће бити у стању да избрише те свештене струје светосавског етоса из народне душе, нити да их из ње истисне. Навешћемо само понеки примјер присуства Светог Саве у народу и његовој души. Зар има неко друго мјесто или крај који је сачувао толико народних скаски и бајки о Светом Сави колико је то случај са Црном Гором и Херцеговином, Светог Саве дједовином? Савин кук, Савино ждријело, Савина вода, Савин лук, Манастир Савина, Савино камење и путеви којима је ходио, највише су по Црној Гори расијани. Колико је храмова њему посвећено? Савин пост нигдје није толико поштован као у Црној Гори. Ако не вјерујете, припитајте Ераковиће на Његушима, Дурмиторце, Зећане, Приморце, Херцеговце, све до Пријепоља и Милешева. Колико је тек свечара по Приморју, Бањанима, Дурмитору и другим мјестима који за Крсну славу имају Светога Саву! Очигледно, тако смо далеко отишли у овом тренутку у нашем образовању и дневнокоњуктурној субкултури и политици од себе самих и свог саборног памћења, да ће нам требати доста времена да се вратимо себи и својим незамућеним, незбуњеним, непрестрављеним видицима и прозрењима у прошлости и будућности. Што им се будемо више враћали, неминовно ће нам се више враћати и Свети Сава и његово свештено предање, као мјера и надахнуће нашег постојања, и као онај који ће сада, не више из кућа него из нас самих, карлицама износити мрак, али и отварати прозоре нашег ума и срца. Поново нас изводећи на пут који води свјетлости и животу Оригинално објављено у „Побједа", Подгорица од 27. јануара 1992. Ова верзија се доноси на основу књиге Васка Костића „Светосавска озареност невјесте Јадрана" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Kада су Мила Ђукановића 2000-их питали шта чекамо, зашто Црна Гора није независна, рекао је - чекамо себе. Данас каже да је дошло време да се исправи тешка историјска неправда која је нанета Црној Гори на почетку века и да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Kада су га питали зашто баш сада, рекао је - свака тема има своје време. Након говора на конгресу ДПС-а, у свом родном граду Никшићу, Мило Ђукановић разбуктао је расправу о бројним питањима - има ли историјске оправданости и на који начин ће црногорска црква бити створена? О свему томе у Оку говоре: владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки(СПЦ), Миодраг Вуковић, члан ДПС-а од оснивања и председник скупштинског Одбора за уставна питања, Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик опозиционе Нове српске демократије и историчар Шербо Растодер. Извор: РТС

Најављени закон о слободи вјероисповијести у Црној Гори, требао да носи назив закон против Српске православне цркве, јер је то његова суштина. Предложени закон није закон о вјерској слободи која је комплексно право и свака нормална цивилизована држава треба да то право јемчи, гарантује својим грађанима, оцијенио је проф. др Богољуб Шијаковић за ТВ Храм. Спорни закон о слободи вјероисповијести је предвидио два важна кључна момента, присутна и у реаговању Венецијанске комисије која су, по мишљењу професора, дата у благој форми с обзиром на пресуде Међународног суда у Стразбуру, а њих има много везано управо за ова питања и сва су у прилог Цркве. У Црној Гори режим је смислио да се цркве и вјерске заједнице изнова региструју и на тај начин губе континуитет свог правног постојања и историјско правну легитимацију. Тај губитак правног континуитета је смишљен због отимања црквене имовине. „Венецијанска комисија је реговала да се не може губити правно историјски субјективитет, односно Митрополија црногорско-приморска или Епархија будимљанско-никшићка – СПЦ у Црној Гори има правни субјективитет и ниједан закон га не може суспендовати. Када је у питању намјера да се отме црквена имовина, Венецијанска комисија је сугерисала да уколико би држава претендовала да подржави неку имовину, мора за сваку конкретну имовину да води судски спор и докаже да је то њена имовина а не како је нацртом закона предвиђено да је терет доказивања на Цркви.“ Црквена имовина није никада била државна имовина, што је такође у свом одговору и коментарима на предложени закон наша Црква показала и документовала, искључив је професор Шиљаковић. Он је казао да је насупрот позитивним примјерима и тековинама модерних држава, Црна Гора намјерила да се разрачунава са Црквом и отима њену имовину: „Треба имати на уму да данашња Црна Гора нема никакве везе, осим што носи то име, са некадашњом Црном Гором“, нагласио је професор Шијаковић подсјећајући да данас у Црној Гори није ништа обновљено, него се ствара оно што никад није било. По његовом мишљењу да је обновљена државност, била би обновљена српска држава Црна Гора, што је она увијек у својој историји била, која не би признала лажну државу „Косово“, као сепарацију српске територије, и не би кретала против Цркве и креирала нешто што хоће да назове црквом. Професор др Богољуб Шијаковић је гостујући у емисији „Личност и заједница“, у којој је говорио о својој књизи „Црква, право, идентитет“, истакао да су кључни елементе вјерске слободе: слобода вјероисповиједања, вјеронаука у јавним школама, неутралност државе према црквама и вјерским заједницама и правно уређење простора у ком Црква нормално може да се развија. Слобода вјероисповиједања, не може бити само нека прокламација као што смо имали у комунизму да се у уставу каже да постоји вјерска слобода а у пракси је нема. Као примјер непоштовања слободе вјеросповјести професор је навео конкретан примјер Цетињске богословије коју држава Црна Гора не финансира. Тако дјеца која похађају Богословију немају бесплатно школовање као кад би ишла у неку другу школу. Притом родитељи дјеце која се школују у Богословији такође плаћају порез држави из ког се финансира школство, али не и за своју дјецу. Подсјетио је током разговора да у Црној Гори не постоји право на вјеронауку у јавним школама, иако је то међународно зајамчено право. Министарство просвјете је 1992. године организовало расправу о увођењу вјеронауке у школама, а онда 1997. другу расправу и на томе се завршило. „Постоји читав низ међународних докумената који гарантују да родитељи имају право да се у јавним школама, то јест државним школама, дјеца васпитавају у духу њихове вјере. У највећем броју земаља у Европи постоји вјеронаука у јавним школама, Црна Гора један је од врло врло ријетких изузетака и ту се види да се слобода вјероисповести заправо не поштује.“ Даље је објаснио да држава мора бити неутрална према црквама и вјерским заједницама. Међутим у Црној Гори држава није неутрална, она има своје опције. Тако владајућа странка и њен предјседник Мило Ђукановић јавно заговарају да је програм странке да направе цркву: „То је ван памети, то је нешто што је карикатурално да није толико брутално“, казао је професор Шиљаковић. Он је указао на данашња погрешна тумачења самог појма секуларне државе као атеистичке државе, што није тачно. „Управо модерне секуларне државе имају врло добре демократске и цивилизоване законе о слободи вјероисповести, о правима Цркве „, рекао је професор и као примјере навео Њемачку, Аустрију, Швајцарску, Италију, Шпанију, Пољску…… Са посебном пажњом је говорио о слободи вјероисповести у Француској коју често заговорници атеистичког тумачења секуларизације наводе као примјер. Навео је да у Француској постоји један слободан дан од школе за наставу при црквама и вјерским заједницама, у одређеним покрајинама постоји вјеронаука у школама, егзистирају изузетне црквене школе, универзитети, факултети, институти, издавачке куће и тако даље. Врло је утицајна црквену јавност, а култура Француске је незамислива без учешћа Цркве. Др Шиљаковић истиче да је за нас то врло поучно јер данас у нашем народу и држави недовољно дјеламо на пољу хришћанске културе иако је хришћанство, поред доминантно спасењског и литургијског карактера наше вјере, развило читаву једну културу у најразличитијим сегментима људског стваралаштва: од философије, теологије до умјетности, архитектуре, музике….. Модерна држава је секуларна држава, каже проф. др Богољуб Шијаковић и објашњава да модерна држава разликује простор светог и световног, разликује шта је сакрално а шта профано. Дакле модерна секуларна држава регулише простор световног, профаног, а простор светог и сакралног регулише Црква. „Међутим, држава и Црква притом нису дистанциране а далеко од тога сукобљене, него су принуђена на сарадњу због елементарне чињенице да су држављани и вјерници једни те исти људи.“ Држава је дужна да правно уреди простор у ком Црква нормално може да се развија. Професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду др Богољуб Шијаковић подсјећа да је Европска Унија у Амстердамском и Лисабонском уговору формулисала посебне параграфе који су важећи за Европску унију и који обавезују да државе чланице имају позитивне консултације са црквама и вјерским заједницама по свим питањима од општег друштвеног Емисију "Личност и заједница" у којој је гостовао проф. др Богољуб Шијаковић погледајте ОВДЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијим, празничном литијом и културно-умјетничким програмом Црква Преображења на Кључком Тавору на Бјеласици прославила је своју храмовну славу. Свету службу Божију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Његовим преосвештенством Епископом баришевским Виктором Коцабом, викарним епископом Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, уз саслужење свештенства и вјерног народа који се за Преображење традиционално у великом броју окупља на Бјеласици. Звучни запис беседе Митрополит Амфилохије је око цркве, која је вјерна копија срушене ловћенске Цркве Светог Петра Цетињског, предводио Преображењску литију и након тога благосиљао славски колач и обавио преображенско освећење грожђа. У бесједи након литије владика је казао да је Кључки Тавор обасјан истом оном светлошћу којом је обасјан и први Тавор – гора Преображења у вријеме Господње: „То се догодило прије двије хиљаде година и то се догађа кроз вјекове. Свјетлост Преображења Господњег преображава горе и планине, преображава људске душе, нарочито Светим тајнама крштења и миропомазања, причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, Божијим присуством у овоме свијету и призивом сваке људске душе да буде обасјана том вјечном непролазном Божанском свјетлошћу којом су тројица ученика обасјани и двојица пророка на Таворској гори.“ Владика је казао да је и ова Кључка гора нови Тавор који је засијао, као и Света црква Божија на њој која је долећела са Ловћена, са оне горе Преображења на којој се преображавао Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац. Подсјетио је владика да је на Ловћену он подигао црквицу коју је пројектовао стрицу Светоме Петру Првоме, заклевши Црногорце да га ту сахране, оставивши на њима проклетство ако то не учине: „Гора Преображења је Ловћен планина а сада и ова нова планина – Кључки Тавор, која призива и обасјава свјетлошћу Божије истине и лица Христовога, свјетлошћу Свете Торјице – Бога љубави, не само сабране овдје, него све земаљске људе и народе да чују глас Господњи са неба и повјерују у Сина Његовога јединороднога.“ У Сину Божијем је истина и живот вјечни, и непролазни, казао је владика Амфилохије и додао: „У Њему је преображење смртнога свијета и творевине, смртнога људског рода, преображење том свјетлошћу вјечном и задобијање вјечне и непролазне свјетлости, вјечног и непролазног људског достојанства. Зато се радујемо што смо данас овдје на овоме светоме мјесту, новој гори Таворској.“ Високопреосвећени Митрополит је благосиљао архимандрита Јоила (Булатовића), чијим трудом и љубављу је, прије двадесет година у мјесту Речине код Колашина, освећен први манастир Светих Кирила и Методија, затим 2005. Црква Преображења, а 2008. године освећен је манастир Пресвете Богородице Јерусалимске: „Сав Јерусалим се овдје преселио, дошао је овдје већ двадесет година. Ова речинска пустиња је плоднија сада него што је икада била, јер рађа и препорађа, обасјава вјечном и непролазном свјетлошћу безбројне душе и препорађаће и обасјаваће и у будућности.“ Сабрани на Кључком тавору су имали и посебну радост да добију благослов светога града Кијева а преко њега и свих други светих градова освештаних именом Божијим и обасјаних том свјетлошћу Христовог Преображења. „Нека Бог подари снаге нашем брату Онуфрију и његовим епископима који припадају Цркви Христовој православној и који чувају вјерност Светом равноапостолном Владимиру који је покрстио руски православни народ и све оне народе који су се из њега изњедрили до данашњих дана“, рекао је владика и додао да је благослов Светога Владимира и овдје код нас присутан преко личности нашега Јована Владимира који је 1016. године мученички пострадао за Христа, обасјан том Божјом свјетлошћу којом и нас обасјава кроз вјекове. У знак благодарности Преосвећеном владици г. Виктору, Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је додијелио панагију иконе Мајке Божије да се сјећа овога светога мјеста и нас у својим молитвама. „Благодат са ове горе Кључке иде даље и шири се читавим свијетом, стигла је до светога Кијева“, истакао је између осталог Архиепископ цетињски наглашавајући значај благослова великих кијевских подвижника Св. Антонија и Теодосија и лаври из ове благословене земље: „Благодаримо драги владико, и вама и нашем драгом Митрополиту Онуфрију, једном од најумнијих архијереја наше православне Цркве данас. Он није само архијереј, него и мудар човјек са дубоким смирењем који се труди да ту дубоку рану на бићу кијевске Русије замири на један изворни хришћански начин, што није лако.“ Митрополит је казао да би та украјинско-кијеворуска рана хтјела да се и овдје у Црној Гори преко овдашњих безбожника пресели и постане рана на тијелу наше Цркве и народа: „Али, јачи је Господ Бог од свих земаљских сила. Свака власт је довремена, као и ово земаљско сунце које је привремено, а Божија свјетлост, свјетлост Христова Преображења остаје вјечна. Она увијек изнова призива све људе и народе да буду обасјани том Божијом свјетлошћу, истином и правдом Божијом, Светоројичном љубављу чиј је свједок и ова светиња – Кључки Тавор.“ Благослове Украјинске православне цркве, Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Митрополиту, свештенству, оцу Јолили и братији, вјерном народу пренио је Његово преосвештенство Епископ баришевски Виктор Коцаба. Владика се захвалио Митрополити на прилици да на овај велики празник служи на оваком мјесту – гори Преображења, преносећи топле поздраве и благодарност Блажењејшег Митрополита Онуфрија за молитве и чврсту, недвосмислену подршку православном народу Украјине, правди Божијој и Христовој истини. На крају владика је прочитао и писмо које је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије овом прилико упутио Митрополиту Амфилохију у којем истиче да са тугом и бригом прима вијести о угрожености и дискриминаторском односу црногорских власти према Православној цркви у Црној Гори. Тим поводом Блажењејши упућује братску молитвену подршку Митрополиту Амфилохију и његовој пастви са жељом да уз Божију помоћ остану у чврстом залагању за чистоту православне вјере и јединство Цркве Христове. Сабрање на Кључком тавору, благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, представља централни преобаженски црквено-народни сабор у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска Црква Преображења на Кључком Тавору прославила храмовну славу | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Светом архијерејском литургијим, празничном литијом и културно-умјетничким програмом Црква Преображења на Кључком Тавору на Бјеласици...

"Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и нема те речи која ће бити кадра да опева твоја чудеса." И ове године 98. ваздухопловна бригада наставља своја ходочашћа у Светој Гори, на здравље и спасење, напредак у сваком добру, повећање морала и духовности и оперативних способности. Заиста је немогуће човеку описати својим језиком превелику Љубав коју Бог показује ка човеку, којом Га непрестано грли и обасипа, милује и храни. Благодат Свете Горе, освештане Пресветом Богородицом и светим угодницима непрестано се излива на све ходочаснике, учећи их, сваког на посебни, личносни начин, напретку у животу кроз љубав према Богу и ближњима. Војска Србије већ више деценија редовно посећује ово Свето место, јер управо војници на максимални начин могу да осете у својој војничкој служби, шта значи љубав према Богу, отаџбини, сународнику - бивајући спремни да свој живот положе за другога. А исто тако и ми са Војног аеродрома Морава. Ово је био наш пети одлазак на Свету Гору и Хиландар, али са једном новином - охрабрили смо се да покушамо изнети планинарски, молитвени подвиг пењући се на сам врх Свете Горе - Атос. Јула 15. и 16. бивајући укрепљени нашим Хиландаром - тим силовитим бедемом који вековима сведочи о узвишености наше христоликости, наше вере, просветљења, едукације и васпитања, симфоније цркве и државе, па и војске, упутили смо се ка подножју Атоса, тачније ка манастиру Светог Павла. Треба напоменути да је манастир био српски око 4 века - с краја 14. и до половине 18. Српски поглавари су се старали о, тада запустелом манастиру на доличан начин, подједнако као и о Хиландару. Гостопримство данашње братије манастира је било врло великодушно. Сутра ујутро, после Свете Литургије и оброка, мала група припадника 98. вбр, на челу са Командатом пуковником Дејаном Васиљевићем, помоћником команданта за подршку потпуковником Владимиром Караклајићем, затим официрима мј Александром Гајићем и мј Бојаном Пљеваљчићем и другима, се упутила ка прелепом високом врху Свете Горе. На тој крајње некултивисаној стази, оцењеној као планинарском стазом средње тежине, укрепљивали смо се молитвом и примали благослове од светогорских монаха који су са својим мулама носили велики терет пролазивши поред нас. Трудећи се да свој физички терет преточимо у морални и духовни напредак, радо смо се сећали наших војника који су по нужди прелазили оштре врхове албанских планина, у најгорим могућим временским условима. Нас је време одлично послужило - није била велика врућина, нити много ниска температура на самом врху током јутарњих часова, пред зору. Те зоре, 18. јула, тачно на дан Светог Атанасија Атонског, оснивача манастира Велика Лавра и слободно можемо рећи, Свете Горе, од како јој препознајемо писану историју, успели смо се на сам врх Атоса, висок 2033 метара, око пола сата пре свитања, када смо се огласили првим црквеним звонима новоподигнуте цркве Светог Преобреажења. Свакако да нам је фасцинантан поглед заокупио пажњу, али јаче од тога, невидљива сила Божија је заиграла у нажим срцима, подетињила нас, утешила, укрепила и продуховила. После кратког молебана и фотографисања, упутили смо се ка Великој Лаври, која је целодневно прослављала совју Славу - Светог Атанасија Атонског, показавиши ка свим поклоницима неизмерно гостољубље. И хвала великом Богу што смо пред крај нашег путешествија успели да се поклонимо и великим светињама у Кареји - икони Млекопитатељници у нашој Типикарници, како и моштима Светог Апостола Андреја у његовом скиту. У повратку ка својој отаџбини, нисмо престали да причамо и описујемо шта смо доживели - колико је то у нашој моћи уопште, са нестрпљењем очекујући да утиске пренесемо својим породицама и колегама, бивајући врло укрепљени за наредне задатке у јединици. Захваљујемо свом водичу господину Радосаву Вукомановићу, својевремено редовном војнику 63. пдбр, који нас провео кроз ово свето ходочашће. Хвала Богу за све!!! поручник Владимир БЛАГОЈЕВИЋ, војни свештеник

У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС: