Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је 19. октобра 2019. године свечаној академији у београдском Центру Сава којом је обележено 75 година од ослобођења Београда у Другом светском рату. Свечаности су, поред председника Републике Србије г. Александра Вучића, председника Владе Руске Федерације г. Дмитрија Медведева и највиших представника Републике Србије и Републике Српске, присуствовали и чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид. Опширнији извештај на званичној интернет страници Председника Републике Србије.

Иринеј по милости Божјој Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве Повезана вест: Председник Трaмп честитао Епархији источноамеричкој 800 година самосталности Српске Православне Цркве (easterndiocese.org) Најљубљеније Нам Свештенство и Монаштво, Синови и Кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном радошћу, која произилази из нашег очинског срца Вас поздрављамо, овим најсветлијим и најподеснијим поводом у нашој свеопштој историји, светој и световној 800. годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве 1219-2019. Од Бога дарована, од народа љубљена Најљубљенији, небо и земља торжествују са нама у данима ове јубиларне године наше Аутокефалије! Јер сунце Истока целивало је тло Запада, и снажна вера Светог Саве, одиста, наша вера православна и хришћанска, оваплоћена у нашим српским земљама и сачувана кроз нашу јединствену културу и традицију, чврсто је засађена овде, у овим, Сједињеним Државама Америчким. Вера древна, процветала је у земљи новој, испунивши тако пророчке речи Спаситеља нашег: "Ево, све стварам ново!" (Откровење,21:5). У ишчекивању те новине живота, наш млади принц Растко, или Растислав (дословце, онај који „повећава славу“), напушта дворе оца свога, великог жупана Стефана Немање, и бежи у потрагу за монаштвом и просветљењем на Свету Гору Атон. Испуњење тог његовог боравка на Светој Гори, разоткрило се у преображеној личности нашег славног Просветитеља и Учитеља Светога Саве, Првог Архиепископа Српских Земаља и Приморја. Била је то 1219. година. Пре осам стотина година, архимандрит Сава, заједно са групом учених и угледних монаха запловио је за Никеју, тадашње седиштe Византијске Империје и Цариградске Патријаршије. Кренувши из манастира Хиландара (у преводу, "лађар"), Сава је пошао у потрагу за црквеном аутокефалијом за Православну цркву која се чврсто укоренила у нашим српским земљама, како би управо на тај начин, у потпуности обезбедио националност новоформираног Српског Краљевства. Доментијан, један од Савиних биографа, наглашава као стожерну тачку то, да се наша Аутокефалија одиста збила по промислу (пророчки). Јер управо по божанском промислу откривено је византијском цару Теодору Првом Ласкарису, још пре него што је принчевски монах Сава стигао у Никеју, да он треба бити посвећен, а не један од других у његовој пратњи, као што је то Сава желео. Управо из тог разлога, цар, мимо уобичајених оквира царског протокола, напушта своју палату и одлази испред градских капија како би дочекао Саву, и лично га увео у Град Првог и Седмог Васељенског Сабора. Доментијан се заузима за још један упечатљив детаљ у Савиној биографији као Првог Српског Архиепископа, посвећеног на велики празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Као посебну част Сави за време његове хиротоније, цариградски патријарх Манојло Први, одлучио је да новог Архиепископа одене његовим личним, патријарашким одеждама, које су се видно разликовале од одежди других епископа, што је јасно указивало на чин и ауторитет којима је од тог тренутка био одевен Сава од Србије. Савинa ревност за добробит своје Цркве уочена је одмах након његове хиротоније. Према Теодосију, другом Савином биографу, Сава уместо да похита да преузме престо и успостави себи седиште, одлучи да оде и посети свог блиског пријатеља, митрополита солунског Михаила, с обзиром да је митрополит поседовао богату библиотеку духовних и правних књига. Сава је провео месеце преводећи их, пре него што се упутио ка својој катедри у манастиру Жича. И тако, спремљен за духовно просвећивање својих верних и за успостављање црквеног реда и поретка, Сава је себе посадио на путу који води у живот, као плодовито дрво маслиново. Пуноћа пута Светога Саве – Светосавље, није ни изолована ни беживотна, већ је она наше заједничко и живо, православно хришћанско наслеђе. Досељавајући се у Сједињене Америчке Државе, наш српски народ је са собом донео и изоштрену свест о својој православној вери и свом наслеђу. Заједно са слободом вероисповести, са којом се тада сусрео, хитао је и да подигне цркве, и положи темеље своме новом, заједничком дому и животу. Прва српска православна црква у Америци саграђена је 1894. године у граду Џексону, у савезној држави Калифорнији, под покровитељством преподобног архимандрита Себастијана (Дабовића), првог православног свештеника из исељеничке породице, рођеног у Америци. Цркву су подигле руке српских рудара са Западне обале, који су свој нови храм посветили Светом Сави. Ослањајући се на његову постојану заштиту, српски имигранти су се молили очекујући непрестани раст својих нових заједница у Сједињеним Државама. Након тога, подигнута је и црква у граду Галвестону, у савезној држави Тексас, а до 1919. године, подигнуто је још 30 цркава у државама: Пенсилванији, Аљасци, Илиноју, Индијани, Мичигену, Канзасу, Монтани и Охају, као и у Канади. Пре успостављања Српске Православне Епархије у Америци и Канади 1921. године, наше парохије биле су под привременом јурисдикцијом Руске Православне Митрополије, по угледу младог Растка, који је примљен и пострижен у руском Атонском манастиру Светог Пантелејмона. Владика Николај (Велимировић) постављен је за администратора новоформиране Српске Епархије у Северној Америци, чије оснивање је заговарао 1921. године. Њега је наследио свети Мардарије (Ускоковић), човек ненадмашне жртве и визије, који је 1923. године постао први епископ Епархије америчко-канадске, Српске Православне Цркве. Он ће касније подићи први српски православни манастир у Сједињеним Америчким Државама, у градићу Либертивилу, у савезној држави Илиној. Овај манастир, посвећен Светом Сави, у почетку је служио као сиротиште, а убрзо затим је постао духовни епицентар целе наше Цркве на овом континенту. Следећи исти пример, појединци попут Николе Тесле и Михајла Идворског Пупина, и многе друге значајне личности америчког друштва, у великој мери су осигурали темеље српско-америчке заједнице. Михајло Пупин, коме је личност Светог Саве послужила као инспирација у његовом научном раду, истакао се као велики добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу. У Њујорку, свети владика Николај, основао је Српски библијски институт. Као плодоносан аутор, је 1951. године објавио дело Живот Светог Саве на енглеском језику, које је, по речима професора Веселина Кесића, „дело о чудесном свецу, које је написао чудесни епископ“. На основу казивања епископа по имену Иринеј, једног од Савиних савременика, историја приписује Сави следеће речи: „Запад нас сматра Истоком, а Исток Западом, а ми не припадамо ни Истоку ни Западу, већ Јерусалиму Небеском“. Ово је наш, јединствени српски, и заједнички православни етос, наша креативна моћ интеракције са светом и наш засебан допринос савременом друштву, који више није само Исток или само Запад. Исто мора постати сједињено: „склад уздигнутих емоција, интелекта и снаге воље“, како је говорио свети владика Николај. Oписујући Америку, одлично је запазио следеће: „Светлост Истока и светлост Запада, почива у њиховим подневима на континенту, који лежи између Истока и Запада..." У том истом светлу, Господе, удостоји нас да угледамо Твоју Светлост, па да испунимо молитвени савет светог Николаја америчким црквеним лидерима 1921. године, да "изграде планове велике као читав свет, и учине напоре апостолске"; „Да се припремимо за жртву која је света и васцела као Твоја“. Јер у овим тешким временима, само узвишена дела, која произилазе из јаке вере, моћи ће да одрже оне који се плаше, држећи се увек савета патријарха васељенског Манојла Првог, записаног у Грамати издатој новохиротонисаном Архиепископу Сави: Слушајте га сви ви, који сте у Христу правоверни хришћани! Дано у Њујорку, о Началу Црквене Нове Године Ваш смерни молитвеник пред Престолом Светога Саве Иринеј Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве Извор: Епархија источноамеричка

-Прослављено шест година од освећења Саборног храма у Подгорици- Поводом шест година од освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово Преосвештенство викарни Епископ Диоклијски г. Методије је са свештенством и вјерним народом одслужио данас, 5. октобра, 2019. године Свету архијерејску литругију. Током службе, Преосвећени Епископ Диоклијски г. Методије миропомазао је новокрштену дјевојчицу Магдалену Радовић. Звучни запис беседе Владике Методија Повезана вест: Свечаним концертом у крипти Саборног храма у Подгорици отпочела прослава шесте годишњице његовог освећења Владика Методије је у свом епископском обраћању првенствено свима сабранима и свештеном братству Саборног храма честитао празник и јубилеј освећења. Он је на самом почетку своје бесједе протумачио прочитана зачала из Светог Јеванђеља, осврнувши се овом приликом на исповједање вјере Светог апостола Петра, нагласивши ријечи Господње, да ће на камену те вјере у Њега као Сина Божијега, сазидати Цркву Своју, коју ни паклена врата неће надвладати. Он је затим повукао паралелу наводећи управо и народ у Црној Гори, у Подгорици, у Саборном храму, као живе свједоке тих Господњих ријечи: ,,А ево, ко је већи свједок тих истинитих и нелажних Господњих ријечи, него управо ми данас овдје који смо се сабрали у овоме дивноме Храму. Ми знамо да физички вријеме не можемо зауставити и знамо да вријеме немилице носи и све гази и знамо да нас вријеме може прегазити, али, исто тако и ми знамо да смо у могућности вријеме прегазити. Стара пословица каже да нема људскога дјела које вријеме није у стању разорити. Али, ипак је Јеванђеље свједок томе да има дјела људских које ипак вријеме не може разорити, у ствари, има људских дјела која су ванвременска и надвременска, која се све своје савременике преживјела и која су све епохе преживјела." Владика Методије је указао и на битност свијести о оном истинском и непролазном богатству, а то је бескрајно велико Богом дано људско и хришћанско достојанство, наводећи љубав као ону која побјеђује вријеме, пролазност, смртност, бивајући свевремена и надвремена: ,,Заиста, велико је људско и хришћанско достојанство. Зато је врло важно да сви ми овдје данас сабрани спознамо ту велику и важну истину у своме животу. Крх је овај сасуд у коме ми носимо земаљски живот, али, љубав је она која ће побиједити вријеме и која ће нас извести у једну другу духовну димензију надвремену и којим ми у ствари побјеђујемо пролазност." Преосвећени владика Методије је нагласио да је нада садржана управо тамо гдје је пречесто свијет не тражи, гдје по расуђивању свијета који у злу лежи смисао људског живота јесте одбачен, а гдје је покопана будућност и гдје нема изгледа а ни наде у васкрсење и преображај. ,,А нада је управо тамо гдје је нема и гдје је одбачен смисао људскога живота и гдје је покопана будућност. Јер само прије 25 година на овом мјесту овдје, било је баш такво вријеме. Вријеме одбаченог смисла живота и наизглед покопане будућности.'' Владика Методије се у другом дијелу свог обраћања присјетио и својих дана ране младости, када је још као средњошколац корачао једном стазом која је пролазила управо на мјесту гдје је сада изграђени Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, евоцирајући притом успомене на своје прве почетке и духовне кораке које је направио и које су га учиниле дијелом једне тада мале али ревношћу и дјелима богате хришћанске заједнице у Подгорици из које се Божијим благословом и благословом и трудом Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија изродила сада велика и плодоносна хришћанска заједница, заједно са прелијепим Храмом Васкрсења Христовог у Подгорици: ,,Овдје на овом мјесту, на мјесту овог Храма је била једна ливада са асфалтном стазом преко које сам и ја ишао у гимназију. И једном приликом прескакао сам раскопани канал и видио неке за мене тада чудне људе симпатичне и радосне у том каналу који копају, а видио сам и једног свештеника који је данас овдје међу нама и ја сам се придружио тој групи чудних људи који су радили нешто што нико у том времену није разумио. И хтио сам, желио сам, да постанем један од њих, један од те групе и заједнице личности међу којима је владала љубав. Управо та љубав, љубав те заједнице и та вјера Петрова на коју је Христос саздао Цркву Свију подигли су ове велелепне зидове. Онај човјек који је по Божијем благослову и промислом Божијем дошао овдје у ове крајеве да крштава као што се данас крстила мала Магдалена и да васкрсава душе, као што је и Васкрснуо и овај Храм, баш као што и то име носи и призива нас и позива на васкрсење наших душа. Е тај човјек је обишавши претходно цијели свијет, под својим трепавицама сачувао све оне најљепше храмове које је походио и којима се Богу молио. Од Европе, Грчке, Русије, па до Свете Горе и истресао из тих својих трепавица оно најљепше што је сабрао и скаупио и објединио, што и јесте садржано и што заиста доживљава тај прњсјек овдје у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.'' - истакао је Преосвећени владика Методије, алудирајући на лик и дјело Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија. Он је додао да оно што држи Цркву Божију нису арматуре и бетон, ни темељи земаљски већ су то тврда Божија вјера и љубав међусобна и љубав према Богу: ,,Хвала Богу што је на овако дивном мјесту овај Храм саздан. Али, треба да знамо да она вјера у љубав, нашу љубав међусобну и ону према Богу ће бити једина која ће очувати ове зидове да се не стропоштају. Јер ови зидови и ова дивна купола не стоје на бетону и арматурама или на темељима земаљским, него на оним најдубљим темељима које је она претходно поменута групица људи са својим Митрополитом копала у блатњавом каналу. А ту групицу су гледали околни суграђани и сународници, а тада нису разумјевали шта о и у том тренутку раде, у шта се уграђују и шта се изграђује." - подсјетио је он. ,,Нека нас Господ укријепи и уразуми и дај Боже да спознамо оно што је најважније а то је људско и хришћанско достојанство које почива и темељи се на љубави према Богу и ближњима и нашој међусобној љубави." - пожелио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Методије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави у крипти Саборног храма, гдје је уприличен и богат културни програм. Домаћин овогодишње славе био је Влатко Иванишевић са породицом, а кумови славе за следећу годину су Милан Мраковић и Иван Никитовић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова (1,700 година) од доношења Миланског едикта-слободе вјероипсовједања Хришћанске вјере на територији Римског царства од стране Светог Цара Константина. Наиме, када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

Пре 101 годину, у ноћи између 4. и 5. (16. и 17.) јула 1918. године у Јекатеринбургу су стрељани царски страстотрпци и њихове верне слуге. Ова жртва је представљала врхунац који је руски народ доживео у годинама револуционарних немира. Свети цар Николај II је осуђен на смрт након лишавања законите власти: погибија свргнутих монарха, премда може бити одложена на извесно време – представља историјску законитост, а не случајност. Из хрестоматија знамо за погубљење британског краља Чарлса I и француског краља Луја XVI заједно са супругом Маријом-Антоанетом. Мученичка смрт венценосних страстотрпаца у подруму Ипатијевске куће била је други чин трагедије започете у марту 1917. године кад су генерали који су прекршили заклетву, делујући заједно с лидерима Думе М. В. Родзјанком, А. И. Гучковом, П. Н. Миљуковом и А. Ф. Керенским, који ни раније нису крили своје жеље за променом државног уређења – за заменом самодржавља владавином представника у виду уставне монархије или парламентарне републике, приморали цара, врховног вођу Руских оружаних снага, да се у јеку великог рата одрекне престола. Неки генерали – М. В. Алексејев, Н. В. Руски и А. М. Кримов су били директно ангажовани у завери усмереној на свргавање цара с престола; друге војсковође - главни команданти фронтова велики кнез Николај Николајевич, А. А. Брусилов, А. Ј. Еверт, В. В. Сахаров и главни командант Балтичке флоте А. И. Непењин – својим телеграмима су подржали злочиначку иницијативу завереника и изјаснили су се за одрицање: главни командант Црноморске флоте А. В. Колчак је „опрао руке“ и није одговорио на питање послато телеграмом из главног штаба о томе какав је његов однос према предстојећем одрицању цара. Међу генералима који су издали цара био је и Л. Г. Корнилов. Преузевши 2. марта 1917. године, у јеку војног метежа, дужност главног команданта Петроградског војног округа од самозване Привремене владе, уместо да организује мере на гушењу бунта он је ухапсио свету царицу Александру Фјодоровну и њену децу, а затим их је држао под стражом у дворцу у Царском Селу. Међутим, војни немири у престоници, под чијим изговором је извршен преврат, нису ослобађали војсковође од заклетве због које је у тако тешким околностима требало са изузетном ревношћу да остану верни цару по дужности. Да би оправдали своје нарушавање заклетве ови генерали су касније тврдили да их је на одстрањивање Николаја II навела брига за то да руска војска настави рат против Немачке и њених савезница, да су инсистирајући на одрицању покушали да спрече пораз Русије. Можда су заиста тако размишљали тих дана. Међутим, свеједно нису успели да спрече капитулацију потписану Брест-Литовским мировним споразумом. Свргавање цара је само убрзало распад руске државне машине и руске војске, а издаја коју су учинили остаје злочин који је имао последице колосалних размера. Зато се крв царских страстотрпаца не налази само на савести политичких посленика који су донели одлуку о њиховом убиству у Москви и Јекатеринбургу пре 101 године, већ и војсковођа који су издали свог врховног команданта, којем су се заклели на верност и чију су милост уживали. Ова њихова издаја је представљала први акт атентата на помазаника Божијег. Зато ћемо у истом реду с Лењином, Свердловом, Троцким, Голошчокином, Белобородовом и Војковом навести великог кнеза Николаја Николајевича, генерале Алексејева, Руског, Кримова, Еверта, Сахарова, Брусилова и Корнилова и адмирале Непењина и Колчака. Ниједан грех не остаје без освете. Коначна победа божанске правде десиће се на последњем и Страшном суду. Посмртна судбина човека који се преселио у други свет претходно се одређује на суду Божијем после његове смрти, и овај Његов суд покрива вео тајне. Али ради уразумљивања и упозоравања људи који живе на земљи Господ често на видљив начин показује жалосне последице злочиначких дела на земаљској судбини грешника. Погледајмо какав је био крај живота директних политичких убица царских страдалника. Кључну улогу у доношењу одлука од стране Јекатеринбуршког савета о убиству крунисане породице одиграли су лидери локалних бољшевика Ф. И. Голошчокин, А. Г. Белобородов и П. Л. Војков. Голошчокин који се осим убиства царских страсторпаца прославио још и као виновник масовне глади у Казахстану где је био на челу бољшевичке партијске организације крајем 1920-их – почетком 1930-их година стрељан је 28. октобра 1941. године, потпуно праведно, као народни непријатељ. За време владавине Н. С. Хрушчова је био рехабилитован, што је било потпуно неправедно. А. Г. Белобородов, који није био џелат само царске породице, већ и донских козака једно време је обављао дирљиву дужност председника комисије за побољшање живота деца, али је 1927. године избачен из ВКП(б) и послат у прогонство у Архангелск као троцкиста. Стрељан је 10. фебруара 1938. године. И овај џелат је рехабилитован 1958. године, а четири године касније посмртно је враћен у рођену партију – испоставља се да својеврсна вера у загробни живот, није била туђа комунистима из времена „отопљења“ за време Хрушчовљеве владавине. П. Л. Војкова је у Варшави где је вршио дужност совјетског амбасадора, 7. јуна 1927. године убио руски емигрант Борис Коверда због чега га је пољски суд осудио на доживотну робију, али је изашао на слободу после 10 година затвора. Из Кремља су директни налози за обрачун с царском породицом потекли од лидера совјетске државе председника ВЦИК-а Ј. М. Свердлова, иницијатора одлуке ВЦИК-а од 2. септембра 1918. године о „црвеном терору“. По званичним информацијама Свердлов је умро од „шпањолке“, како се тада називао грип, 16. марта 1919. године, кад му је било 33 године. Међутим, у то време су се шириле гласине о томе да је његова смрт била последица батина које је добио у Орлу за време говора на радничком митингу: незадовољни политиком совјетског руководства локални пролетери су напали говорника и један од њих му је разбио главу. По причама које су забележене у историјској литератури ова чињеница је скривена, пошто је доводила у питање пропагандну тезу о томе да совјетска власт врши диктатуру пролетеријата. Одлуку о убиству цара, царице и њихове деце Свердлов је претходно усагласио с Лењином, чији су биографија и крај познати свету, те нису потребна објашњења. Изгледа да је у разматрању судбине царских сужања од највишег политичког руководства земље осим Лењина и Свердлова учествовао још само Троцки. Ради се о томе што је одлука о убиству у Москви донета незванично, без записника, зато околности њеног доношења нису потпуно разјашњене ни дан-данас. Има основа да верујемо у касније тврдње Троцког да се он супротставио стрељању царских сужања због формалне одлуке локалне јекатеринбуршке власти и да је уместо тога предлагао да се организује громогласно суђење у главном граду, те да је намеравао да наступи на њему као тужилац. Судећи по његовом карактеру и склоностима заиста је могао да жали због тога што није одржана дуготрајна представа на којој би блистао својом красноречивошћу у присуству репортера из целог света. У сваком случају, за светог цара Николаја II притом није предвиђао другачији исход суђења осим смртне пресуде. Троцки је доживео пораз у борби за лидерство 1923. године Из главног штаба владајуће партије – Политичког бироа ЦК ВКП(б) је искључен 1926. године, а 1927. године је био лишен свих дужности и послат у прогонство, а 1929. године је протеран из земље. Дана 20. августа 1940. године смртно га је ранио шпански комуниста Р. Меркадер у главном граду Мексика са истоименим називом, одакле је руководио IV Интернационалом коју је основао у емиграцији, и следећег дана је умро. Сад ћемо рећи нешто о крају живота највиших војсковођа који су издали цара. Дана 5. јануара 1929. године у сопственој вили у француском летовалишту Антибу умро је велики кнез Николај Николајевич. Коњички генерал А. А. Брусилов је умро 17. марта 1926. године у својој постељи, који је у то време био на дужности главног инспектора коњице Радничко-сељачке Црвене армије. Генерал пешадије М. В. Алексејев је преминуо 8. октобра 1918. године у Јекатеринодару где је предузимао мере за организовање оружаног отпора бољшевицима дошавши на чело Добровољачке војске после погибије Корнилова. Вице-адмирал А. И. Непењин је пао као жрва жртва револуције међу највишим војсковођама, а у коју је сам био увучен изјаснивши се у телеграму упућеном главном штабу за одрицање Николаја II: 4. марта 1917. године убијен је пуцњем у леђа у Хелсингфорсу (Хелсинки) док је ишао на револуционарни митинг на који су га приморали да иде пијани морнари – „лепота и понос револуције“, по речима Троцког. Генерал-мајор А. М. Кримов који је подржао Корнилова, тадашњег главног команданта у његовом неуспелом наступу, извршио је самоубиство 31. августа 1917. године изашавши из кабинета премијера А. Ф. Керенског који га је подвргао понижавајућем испитивању у вези с „Корниловљевим метежом“. Сам генерал пешадије Л. Г. Корнилов убијен је 31. марта (13. априла) 1918. године за време док је на Јекатеринодар јуришала Добровољачка армија којом је тада командовао. Адмирала А. В. Колчака који се прогласио за врховног владара Русије и који је доживео пораз у грађанском рату с бољшевицима команда Чехословачког корпуса је предала локалним властима и по одлуци Иркутског војно-револуционарног комитета стрељан је 7. фебруара 1920. године. Пензионисани генерал пешадије Н. В. Руски живео је у Пјатигорску. Кад је град освојила Црвена армија он је ухапшен као талац и стрељан 19. октобра 1918. године. Генерал пешадије А. Ј. Еверт је први пут ухапшен у Москви 14. фебруара 1918. године. Није много времена провео у заточеништву, али је 20. септембра, убрзо након проглашавања „црвеног терора“ поново ухапшен и налазио се у тамници у Можајску. Убијен је 12. новембра 1918. године приликом преласка из Можајска у Москву – по званичном саопштењу „приликом покушаја бекства“. Коњичког генерала В. В. Сахарова стрељали су „зелени“ бандити на Криму у Карасубазару (данашњи Белогорск) у августу 1920. године. Не дотичите се помазаника Мојих (Пс. 104: 15), – рекао је Господ, упозоравајући оне који се дрзну да посегну на власт Богом постављених владара. Трагична судбина људи који су посегнули на закониту власт, а затим и на живот светог цара Николаја II је једно од сведочанстава истинитости ове заповести. Извор: Православие.ру

На новосадском Кеју жртава рације, у среду, 23. јануара 2019. године, са почетком у 12,00 часова, биће обележена 77. годишњица Новосадске рације. Тим поводом, у понедељак, 21. јануара, у Градској кући је одржана конференција за медије на којој су програм обележавања годишњице од трагичног погрома извршеног од 21. до 23. јануара 1942. године, представили г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације и чланови Одбора ̶ протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја и г. Мирко Адам из Јеврејске општине Нови Сад. Поздравивши присутне, г. Илић је представио детаље програма и истакао да ће Град Нови Сад ове године традиционално и достојанствено обележити годишњицу Новосадске рације. Према његовим речима, програм ће почети у подне, када ће се грађанима обратити градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, који ће, на почетку свог говора, позвати присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Потом ће, у име Јеврејске заједнице Србије, помен служити врховни рабин Србије Исак Асиел, а у име Српске Православне Цркве Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. Уследиће полагање цвећа на споменик Породица који се налази на Кеју жртава рације а речна морнарица ће бацити венац са брода Речне флотиле у Дунав. Програм ће бити настављен у 13,45 часова, на новосадској плажи Штранд, где ће бити служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. Јавно градско саобраћајно предузеће Нови Сад уступило је аутобус који ће бити паркиран на самом Кеју жртава рације и који ће грађани, нарочито старији, којима је шетња напорнија, моћи да искористе. Аутобус ће кренути у 13,35 часова ка новосадској плажи Штранд. Господин Илић је захвалио Културном центру Новог Сада, институцији која је у оквиру обележавања 77. годишњице Новосадске рације, организовала програм под називом Ледена тишина. Програм је доступан путем следећег линка: https://www.kcns.org.rs/vest/77-godisnjica-novosadske-racije/ У име Епархије бачке, новинарима се на конференцији у Градској кући обратио протопрезвитер Владан Симић, изразивши благодарност председнику Одбора, Граду Новом Саду за добар пријем и подршку за организацију овог тужног сећања. У току претходне године и, ако Бог дâ, у наредном периоду, овај Одбор се бавио поред програма обележавања Новосадске рације, и тиме да се нашој деци школског и средњошколског узраста презентује оно што се догодило 1942. године у нашем граду и широм Бачке. Дакле, да кроз пригодне садржаје и предавања у школама они сазнају истину о ономе што се догодило и да та истина буде покретачка снага у смислу нашег будућег заједничког живота на овим просторима, казао је секретар Епископа бачког. Такође, прота Владан је истакао да је договорено да се већ од ове године почне са обновом појединих гробних места наших суграђана пострадалих у Рацији. На првом месту то су гробови на Алмашком и Успенском гробљу. Гробно место Јелене Јовандић, мајке браће Јовандић, биће прво обновљено, а на местима где су наши суграђани страдали у масовном броју, биће постављене спомен-плоче и такозване информативне табле. Истина нас обавезује да, поштујући жртве, поштујемо време у коме ми живимо и оне са којима живимо, поручио је протопрезвитер Владан Симић. Представник Јеврејске општине Нови Сад г. Мирко Адам позвао је све који су у прилици да 23. јануара дођу на Кеј жртава рације како би на достојанствен начин био обележен један од најзначајнијих и најтрагичнијих датума у новијој историји за Нови Сад. ПРИЛОГ Радио-Телевизије Војводине: Извор: Епархија бачка

Поводом предстојећег обележавања 77. годишњице Новосадске рације, у четвртак, 17. јануара 2019. године, у просторијама Црквене општине новосадске, одржан је последњи састанак представника Епархије бачке, Града Новог Сада и Јеврејске општине Нови Сад. Састанку су присуствовали г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, протопрезвитер Владан Симић и г. Мирко Адам из Јеврејске општине Нови Сад, чланови Организационог одбора. На позив наведеног Одбора, учешће у разговору су узели г. Тодор Брзак из Информативне службе Града Новог Сада, г. Сретен Ковачевић, технички реализатор, г. Ратко Вујичић, продуцент Радио-телевизије Војводине, као и госпођице Миљана Козаров и Маја Ковачевић из Културног центра Новог Сада. Чланови Организационог одбора су се сагласили да ће конференција за медије, на којој ће бити представљен детаљан програм обележавања годишњице од трагичног догађаја, бити уприличена у понедељак, 21. јануара, у 11 часова, у Градској кући у Новом Саду. Због обележавања годишњице Рације у Новом Саду, до краја седмице биће објављен и план преусмеравања и затварања појединих саобраћајница на Кеју. Централни програм обележавања 77. годишњице Новосадске рације ће почети 23. јануара 2018. године, у подне, на Кеју жртава рације. У име Српске Православне Цркве помен ће служити Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а у име Јеврејске заједнице врховни рабин Исак Асиел. Програм ће бити настављен у 13.45 часова, на новосадској плажи Штранд, где ће бити служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. Јавно градско саобраћајно предузеће Нови Сад уступило је аутобус који ће бити паркиран на самом Кеју жртава рације и који ће грађани, нарочито старији, којима је шетња напорнија, моћи да искористе. Аутобус ће кренути у 13.30 часова ка новосадској плажи Штранд. Новосадска рација извршена је од 21. до 23. јануара 1942. године, када су мађарски фашисти побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. Извор: Епархија бачка

На Бадњи дан, 6. јануара 2019. године, обележена је седамдесет и седма годишњица Рације у Жабљу. Литургијско сабрање предводио је протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, а саслуживали су пароси жабаљски и ђакон Живко Рајиновић. После свете Литургије су служен помен у Светониколајевском храму, затим на локацијама где су убијени жабаљски пароси: Милош Катић и Георгије Живанов са невиним народом Жабља и Госпођинаца, и на месту званом Црна Ћуприја, где је убијен трећи жабаљски парох Чедомир Еремић и мноштво мештана Жабља. Том приликом су се окупљенима обратили господин Станислав Радуловић, подсекретар покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, затим господин Радован Чолић, председник Скупштине општине Жабаљ, као и отац Бранислав, архијерејски намесник новосадски други. Заједничка порука са овогодишњег обележавања Рације у Жабљу је била да ниједан народ не може себи више никада допустити да учини овакав злочин, нити да буде жртва злочина, већ да ово сећање буде за наук генерацијама које долазе. У обраћањима је наглашено и да не сме бити допуштено да због спржене савести једне групе људи буде осуђен један народ. После обраћања, делегације Аутономне Покрајине Војводине, Општине Жабаљ, Месне заједнице Жабаљ и Удружења ратних војних инвалида ратова 1991 ̶ 1999. године, положили су венце на споменик невино пострадалих жртава Рације. Шајкашка рација је мрачан догађај у прошлости потиског и подунавског краја. Људи помраченог ума су, на свиреп начин, лишили живота неколико хиљада мештана Жабља, Чуруга, Титела и осталих места жабаљског и тителског среза. Пројекат етничког чишћења на овакав начин сачињен је много раније, а као повод је послужило присуство групе авантуриста који су својим деловањем, свесно или несвесно, изазвали крваву реализацију давно скованог плана. Младићи, оци, деца, сродници ̵ криви што постоје, извођени су из својих домова на Бадњи дан пре сунчевог рођаја и одвођени једни у двориште Општине Жабаљ, а други на рукавац реке Тисе, где су последње што су видели биле раље пушчаних цеви у рукама, на жалост, својих комшија. Што је најтрагичније, оних који Исуса Христа исповедају као Сина Божјег, славе Божић, Васкрс... Десетинама година је овај догађај свесно скриван ради политичког интереса. У наше време, захваљујући разумевању и сарадњи Православне Епархије бачке и Владе Аутономне Покрајине Војводине, приступило се обелодањивању злочинâ, броја и имена жртава и зликоваца. Прошлост не сме бити скривана, јер народ који заборави своју историју биће принуђен да је кад-тад једном поново преживи. Нама, српском народу је то познато. Помени и скупови који се ових дана одржавају у Шајкашкој немају за циљ бацање колективне кривице на један народ, које смо ми Срби поготову искусили у новијој историји и немамо право да тако нешто чинимо, већ је циљ сећање које људима неће дозволити да нешто овако понове, нити да то буде над њима поновљено. Где год смо у прилици, злочин морамо звати злочином, како се више никада не би нигде поновио крвави шајкашки Божић. Извор: Радио Беседа

Поводом предстојећег обележавања 77. годишњице Новосадске рације, у петак, 7. децембра 2018. године, у просторијама Црквене општине новосадске, одржан је састанак представника Епархије бачке, Града Новог Сада и Јеврејске општине Нови Сад. Састанку су присуствовали г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, г. Игор Kронаветер из Јеврејске општине Нови Сад, као и госпођа Биљана Радованов, секретар наведеног Одбора. Чланови Организационог одбора су установили програм обележавања годишњице Новосадске рације, који ће представити на конференцији за медије. Датум предстојеће конференције ће бити благовремено најављен. У јануару 2019. године, житељи Бачке ће обележити годишњицу догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. Рацијa је почела 4. јануара у Чуругу и настављена је и у другим насељима: Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Локу, Гардиновцима, Вилову и Жабљу. Извор: Радио Беседа

Ово слово посветио сам човјеку Божијем. Кратко слово које је измијешано будућношћу, садашњошћу и прошлошћу. Јер све три димензије ме вежу за овога човјека Божјег. Биће и лично и заједничко, јер једно не могу одвојити од другога, па ће можда и изгледати као набацано. Ово је слово о човјеку који је своје намјере и живот поистовјетио са вољом Божијом, који је допустио да кроз њега дјелује Бог. Јер, духовни живот је живот који је надахнут, руковођен, усмјераван, заодјенут Духом Светим. Духовни живот је двиг ка небесима. Човјек који живи духовним животом, иако ходи по земљи, узлази на небеса, празнује на небесима. Преносе га крила Духа Светога и небо је циљ његов, чежња његова, бивствовање његово, свакодневна брига његова. Такав је био живот оца Лазара. Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Иако је желио светогорску тишину и скривеност и жељу да се напаја атонским неизрецивим искуством, Бог другачије мисли и за њега и за нас. Господ је у њему видио способност и практичност за извршење тешког послушања. Шаље га другим изгубљеним људима, Својим изгубљеним овцама, у свијет. Шаље га нама. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије. Једна од његових највећих одлика је та да је увидио да је свима и праведнима и грешнима потребна љубав. Свима недостаје истинска и чиста љубав. Он је видио људе као дјецу немирну, неухрањену, престрашену, тужну, завађену, усплахирену, храњену бездушним и анемичним животом. То је био човјек који је све проживљавао са нама тј. са човјеком са којим се сусретао. Удубљивао се у сваки наш тренутак живота, у сваки наш трептај и проживљавао га, а да притом није гушио нашу слободу. Подједнако је све волио и то стално персирање другога, за које смо мислили да нас некада удаљава од њега, на крају схватиш да је то његово Ви било најљепше и најближе Ти. Надограђивао нас је дубљом причом. Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо. Он је говорио лично, изражавао се слободно. Није судио већ лијечио. Понекад грдио, али те и тада чинио радосним. Омекшавао нам је душе својом духовитошћу, а да то нијесмо очекивали. Разријешио би нам питања и недоумице, прије него што бисмо га и питали. Послије тога све је новорођено, аутентично и бескрајно. „Ушавши у наш простор, говорио нам је, не језиком наше логике већ би нам једноставно отварао душу, срце, цијело биће, кроз који је ушао тихи повјетарац чист и свјеж, и одувао духовну учмалост и измаглицу. Оживотворио нам је свијет изнутра. Он разговара и говори са љубављу и смиреноумљем. Није самовољан, не намеће се, не приморава. Он живи тајну вјере и све остале позива на једини могући пут непосредног стицања знања и свесвијетлог искуства по ријечима: „Окусите и видите да је добар Господ“. Код њега се све само усаглашава топлином вјере и Божанском љубављу, која ври у њему и стиже до другога као благослов и изненађење. Његовим благословом живимо и сада као и тада и биће тако све до новог сусрета у молитвама и помињањима и оног најљепшег и најдубљег сусрета у Царству Христа Васкрслога. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Годину дана успешног рада Гостопримница ће обележити посебним програмом у уторак 27. новембра 2018. године. Духовно – мисионарски центар у Зајечару на годишњицу рада сабира десетине предавања, промоција књига, организовање филмских вечери, као и бројне пријеме за госте из земље и иностранства. Претходних месеци овај несвакидашњи простор, са садржајима и за најмлађе, окупљао је вернике и посетиоце, доказујући тако успешност, али и потребу постојања овог места за све оне који траже да њихов верски живот буде обогаћен и употпуњен културним садржајима. И више од тога, Гостопримница је прерасла у место међусобог дружења и мисионарског деловања, место где се прате савремена збивања у свету културе, издаваштва, документарног филма, али и где се могу чути најновија предавања на теме које су последица савремених незаобилазних догађања у друштву. Иза бројних збивања и квалитне услуге у претходном периоду, стоји велики рад и нове идеје, које се реализују у пријатном амбијанту савремене хришћанске заједнице са понудом врхунског угоститељског објекта. Извор: Епархија тимочка

Звучни запис разговора

Посланица Његове Светости патријарха Кирила и Светог Синода Руске Православне Цркве архипастирима, клиру, монасима и мирјанима поводом 1030. годишњице Крштења Русије Благословен је Господ Исус Христос, Који заволи нове људе, руску земљу, и просвети је светим крштењем. (Повест о древним временима) Вољени у Господу преосвећени архипастири, свечасни презвитери и ђакони, богољубиви монаси и монахиње, драга браћо и сестре! Данас сва Пуноћа наше Цркве слави светог равноапостоног великог кнеза Владимира и са захвалношћу се сећа како се пре 1030 година трудом богоизабраног и духом снажног човека одиграла прекретница у историји словенских народа. Сведобрим дејством Светог Духа кнез се окренуо од паганских заблуда, поверовао је у Јединородног Сина Божијег Исуса Христа и примивши заједно са својим саборцима свето Крштење донео је у Русију спасоносну светлост Јеванђеља. Зашто догађај Крштења Русије називамо прекретницом у историји наших народа? Зато што је заувек променио обличје све словенске цивилизације и предодредио је даљи пут њеног развоја. То је био заиста одлучујући преокрет од таме ка светлости, од хођења у мраку лажних идеја и представа ка стицању богооткривене истине и спасења. Човекољубиви и милосрдни Господ даровао нам је милост која се ни са чим не може упоредити и велику срећу: могућност да припадамо Православној Цркви, да чинимо Јединствено Христово Тело и да постанемо заједничари неисцрпног Извора воде која тече у вечни живот (Јн. 4: 14). Дакле, нисмо више туђинци и нисмо дошљаци, већ суграђани светаца и своји Богу, пошто смо утврђени на темељу апостола и пророка и имајући Самог Исуса Христа као крајеугаони камен (Еф. 2, 19-20). Врло мало знамо о животу Русије пре Крштења. Историјска сведочанства која су до нас дошла сачувала су прилично противречну слику о нашим прецима као људима, с једне стране суровим и поквареним, а с друге – одважним и милосрдним. Поштујући законе крвне освете Словени су се истовремено одликовали изузетном гостољубивошћу и душевном ширином. А у време похода мирни Словен се претварао у страшног и немилосрдног војника: његова јарост није познавала границе и он је ради богатог плена био спреман на све. Словенски свет се на известан начин налазио на раскрсници између добра и зла показујући час племените душевне особине, час страшни бездан таме. Био је потребан одлучан и чврст корак како би се напокон начинио овај судбоносни избор. И овај избор је учинио свети равноапостолни кнез Владимир. Православна вера, утврђена у животу предака напорима великог кнеза преобразила је наш народ и одгајила је у њему дух самопрегорности и кротости, пожртвованости и стрпљења. У току векова који су уследили након крштења у благословеним водама Дњепра Русија се трудила да гради своје биће на темељу узвишених хришћанских идеала и верности Јеванђељу, трудила се да уређује свој живот оним што је мислилац Иван Иљин називао „целивањем Крста“, односно ватреном љубављу према Господу и свештеним страхом пред Његовом Жртвом Искупљења. Без обзира на тешке историјске перипетије, без обзира на све грешке, одступање, па чак и падове, за наш народ је увек било главно служење Божанској истини и живот у складу с њом. Заједничарење у православној духовности представљало је снажан импулс за развој самосвојне источнословенске културе. Религиозни избор кнеза Владимира, осим тога, био је и избор начина размишљања, хришћанског уређивања друштвеног живота и стила културе. То је био избор цивилизацијског пута. Сад више не можемо да замислимо своју књижевност, сликарство, архитектуру или музику без јеванђељских мотива и сижеа. Ова дела, прожета хришћанским моралним идеалима и вредностима уводе нас у богати духовни свет православне вере и позивају нас да размислимо о вечним питањима постојања и смислу људског живота. Међутим, хришћанима нас не чини само припадност православној култури по рођењу. Бити православни хришћанин није данак традицији због „љубави према гробовима отаца“ и националној историји. Бити православни хришћанин пре свега представља свестан избор животног пута, то је непрестано тражење Христа и Његове истине. Слично као што је равноапостолни Владимир, скинувши са себе старог човека с његовим делима и обукавши се у новог (Кол. 3: 9-10) заувек дао своје срце Господу Исусу, тако и ми, сећајући се каквог смо духа (Лк. 9: 55) нисмо призвани да будемо само слушаоци, већ и извршиоци речи (Јак. 1: 22), потпуно свесни да је наш живот скривен са Христом у Богу (Кол. 3: 3). Тражење Христове истине и њена одбрана је главни завет светог кнеза Владимира народима Свете Русије – наследницима Дњепарске крстионице. Сва наша заједничка историја и култура, сва вишевековна духовна и црквена традиција наших народа повезани су са спознајом ове истине. Она чини срж нашег бића и самосвести, она нас све уједињује и даје нам снагу да идемо путем историјског развоја савладавајући све незгоде, невоље и распре. И сад у братској Украјини, у земљи у којој се налази света Дњепарска крстионица народа Русије, стихије овог света устају против Цркве светог кнеза Владимира покушавајући да униште јединство ове свете Цркве. Клир и верници се подвргавају неправедним оптужбама и срамоћењу. Али верујемо да никакав спољашњи притисак неће моћи да уништи свете везе Христове љубави која нас уједињује у јединствено Тело Цркве. Верујемо да ће нам наша заједничка молитва помоћи да савладамо сва искушења и да сачувамо чистоту православне вере и верност канонској истини. Једним устима и једним срцем прослављајући Творца због Његове неизрециве милости према нама будимо достојни ове љубави Божије која се обилно излива и оног великог духовног приноса који је дао равноапостолни кнез Владимир свом народу. По молитвама овог дивног угодника Господњег нека Небески Владика благослови земље историјске Русије миром, нека укрепи пастире и вернике у Украјини који храбро остају верни канонској Цркви – и нека дарује Своју изобилну помоћ на путу спасења како се на бисмо саображавали овоме веку, него се преображавали обновљењем ума свога (Рим. 12: 2) и обављали своје служење Богу и људима сведочећи о сјајној лепоти и стваралачкој сили Христове вере. Извор: Православие.ру

БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018 http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену. У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу. Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета. Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам. Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији. Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења.

Прота Дејан Дејановић је рођен 1930. године у Босанском Петровцу, у честитој српској породици трговца Душана и Даре Дејановић. Његово детињство је прекинуто окупацијом Босне и Херцеговине од стране усташа. Оставши без свог огњишта, тражећи спас у Београду и Србији, Дејановићи су били у оној најсрећнијој трећини српског народа у усташкој НДХ која је избегла насилну смрт или унијаћење. Међу многима који су невино страдали током Ослобођења Београда од стране комуниста, био је и Дејанов отац, трговац, избеглица из Босанског Петровца Душан Дејановић. Оставши без свог супруга, Дара је као самохрана мајка одгајала ћерку Велинку и сина Дејана у сиротињском дворишту у Цвијићевој улици. Упркос томе што су на њега гледали као на сина народног народног непријатеља, млади Дејан је био појац у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, а касније је уписао Богословски факултет. Као студент певао је у црквеном хору, где је упознао Доротеју Чупић, коју је, након завршетка богословских студија и оженио. По рукоположењу од стране Епископа пакрачког Емилијана, 1956. године, отац Дејан је служио међу преосталим Србима у Капелни, Добровићу и другим опустошеним славонским парохијама. Благословом епископа бањалучког Андреја службује као парох, а потом као архијерејски намесник у Мркоњић Граду. Ту је провео својих првих двадесет година као свештеник, а онда се, због школовања деце, премешта у храм Свете Тројице у Београду. Недуго после тога, прихвата предлог да пређе у скромну црквицу св.Трифуна на Топчидерском гробљу где 1988 године постаје старешина. Прота је, поред заповедних, служио и све друге веће празнике, помене на руске и грчке светитеље, а чланови православног братства „Кампсада“, названог по родном месту св. Трифуна у Фригији, испуњавали су цркву приликом сваког богослужења. Храм је ускоро постао претесан, а неуморни ревнитељ, прота Дејан служио је Литургије, бденија и акатисте, организовао многа поклоничка путовања, предавања, позивао у госте угледне духовнике и православне мислиоце. Од скромне, скоро непосећене цркве св.Трифуна која је служила годинама само као капела на гробљу и где су људи долазили искључиво да упале по неку свећу, скромни, али изнад свега Богу посвећени прота, направио је праву Божију кућу коју је свако тако и доживљавао и у којој је литургијија и молитва била најбитнија, као и мисионарски центар из кога је стално текла реч Божија. Цркву су посећивали и многи угледни Архијереји наше Цркве, међу којима много пута и Блаженопочивши Патријарх Павле, а наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у овој малој Београдској оази био увек најдражи гост јер се људи Божији препознају на сваком месту и сваком времену. Племенитост доброг проте није се могла сакрити ни у забаченом делу великог града, јер је Јеванђељску поруку “ да се светли ваша светлост пред људима“ показивао свакодневно. Реке људи који су долазили код њега и налазили утеху и помоћ сваке врсте испратили су драгог проту Господу којем је верно служио на данашњи дан, 2016. године. Сваки пут када се чита Јеванђеље о милостивом Самарјанину, име дивног проте Дејана некако се само појави у мислима. Јер он је био управо тај. Увек. И за све. Љиљана Поповић Извор: Радио Светигора

Тим поводом, у понедељак, 22. јануара, у Градској кући је одржана конференција за медије на којој су програм обележавања годишњице од трагичног погрома извршеног 21. до 23. јануара 1942. године, представили председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације г. Мирослав Илић и чланови Одбора - протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја и г. Мирко Адам из Јеврејске општине Нови Сад. Поздравивши присутне, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације г. Илић је представио детаље програма и истакао да ће Град Нови Сад ове године традиционално и достојанствено обележити годишњицу Новосадске рације. Према његовим речима, програм ће почети у подне, када ће се грађанима обратити градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић који ће на почетку свог говора позвати присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Потом ће, у име Српске Православне Цркве, помен служити Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, а у име Јеврејске заједнице Србије, врховни рабин Србије Исак Асиел. Уследиће полагање цвећа на споменик Породица који се налази на Кеју жртава рације а ратна морнарица ће бацити венац са брода Речне флотиле у Дунав. Програм ће бити настављен у 13.45 часова, на новосадској плажи Штранд, где ће бити служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. Јавно градско саобраћајно предузеће Нови Сад уступило је аутобус који ће бити паркиран на самом Кеју жртава рације и који ће грађани, нарочито старији, којима је шетња напорнија, моћи да искористе. Аутобус ће кренути у 13.30 часова ка новосадској плажи Штранд. У име Епархије бачке, новинарима се на конференцији у Градској кући обратио протопрезвитер Владан Симић, изразивши благодарност председнику Одбора, Граду Новом Саду за добар пријем и лепу организацију овог тужног сећања. Ове године је новина то да ће Епархија бачка у току 2018. године организовати својеврсно обележавање највећег броја места где су наши суграђани страдали тих јануарских дана, тако што ћемо на свим тим местима поставити спомен-обележја са приогодним текстом. Верујем да ћемо сви заједно успети да сећање на жртве Рације подигнемо на један виши ниво и да је то задатак првенствено овог Одбора, не само организација овог једногодишњег обележавања, него и да се кроз читаву годину тема Новосадске рације на разне начине актуализује у јавном и културном животу Новог Сада, казао је секретар Епископа бачког. Представник Јеврејске општине Нови Сад г. Мирко Адам позвао је све који су у прилици да 23. јануара дођу на Кеј жртава рације како би на достојанствен начин био обележен један од најзначајнијих и најтрагичнијих датума у новијој историји за Нови Сад. Извор: Радио Беседа