Претражи Живе Речи Утехе

У недељу осму по Педесетници, 11. августа 2019. године, са благословом Преосвећеног Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Темишвару служио је Преосвећени Епископ банатски г. Никанор. Саслуживало је свештенство епархија Темишварске, Будимске и Банатске у молитвеном присуству епископа Лукијана. Том приликом, Епископ банатски г. Никанор се присетио своје архијерејске хиротоније када је управо 11. августа 1985. године узведен у епископски чин. Преосвештени Владика је затим беседио о службама у Цркви Христовој а посебно о најузвишенијој – епископској служби. После свете Литургије Преосвештени Епископи Лукијан и Никанор, са свештенством, извршили су чин крштења и миропомазања младенца Уроша, сина епархијског ђакона Миодрага Јовановића из Темишвара. Епископ Никанор (Богуновић), у миру Вељко (Богуновић) је рођен у Медвеђи, Далмација, 20. августа 1952. године. Богословију Св. Три Јерарха у манастиру Крки, Далмација, завршио је 1975. године. После положеног богословског испита зрелости – матуре, замонашен је 27. августа 1975. а у чин јерођакона рукоположен је 28. августа, на дан Успења Пресвете Богородице исте године. После монашења и рукоположења, одлази на богословске студије у Загорск (Сергијев Посад), Русија, које завршава 1979. године. Рукоположен је у чин јеромонаха 1. јануара 1978. године, а потом 1981-82 одлази на постдипломске студије у Немачку. На мајском редовном заседању Светог архијерејског сабора 1985. године изабран је за Епископа хвостанског и викара Митрополита црногорско-приморског Данила. Чин архијерејске хиротоније 11. августа 1985. године, обавио је Патријарх српски Герман, уз учешће више архијереја Српске цркве. На овој дужности остаје све до избора за епископа Епархије горњо-карловачке 1991. чији је трон био упражњен смрћу епископа Симеона (Злоковића), једног од најумнијих архијереја Српске цркве. Свети архијерејски сабор 1999. године, бира га за Епископа упражњене Епархије аустралијско- новозеландске, Митрополије новограчаничке и Администратора Епархије аустралијско-новозеландске. Управљао овим епархијама све до 2003. када је изабран за Епископа упражњене Епархије банатске на ком положају се и данас налази. Долгоденствујте Преосвећени Владико на многаја и благаја љета! Извор: Српска Православна Црква

Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је јуче, 26. јуна, Свету архијерејску литругију и парастос у манастиру Савина у Херцег Новом поводом годишњице упокојења игумана савинског архамандрита Варнаве Гвозденовића. Након тога у манастирској порти је одржана промоција књиге „Тихи син утјехе“ о блаженопочившем оцу Варнави. Послије прочитаног зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједом поучио архимандрит Серафим игуман манастира Денковац код Крагујевца а на крају Свете литургије преосвећени владика Кирило. Отац Серафим је казао је да све што бива у Цркви кроз вјекове бива Светом литургијом коју започињемо благосиљањем Царства љубави Божије, имена Оца и Сина и Духа Светога – Бога Господа, Тројице једносуштне животворне којом се сва покољења земаљска кроз вјекове спасавају и улазимо из простора и времена у тајну вјечности. Подсјећајући да је Света литургија предукус Царства небескога овдје у времену и простору, отац Серафим је казао да вјекови пролазе а Црква Христова плови ка вјечности загледана ка Истоку – долазећем Христу, надахњује се Његовим Другим доласком и пјева једним срцем и једним устима Свету литургијску пјесму: „Иста је благодат данас овдје по сводовима дома Мајке Божије у Савини као што је била на Велики четвртак у Горњици, соби гдје је Христос учинио Пасху са Својим Светим апостолима. То Црква чини кроз вјекове и као свједок и носиоц Васкрсења осењена бладоћу Духа Светога, иако увијек на распећу, што је више гоне она више васкрсава!“ Нагласио је да је Литургија сабрање за нас привремено живе, али и утјеха вјечно живима који су уснули у Господу и који ће, кад дођу трубе Судњега дана, устати и посвједочити да је жив Бог и жива вјечност реална која нас очекује: „Сви ови људи који почивају овдје под покровом савинске краснице Мајке Божије починули су у тој вјери, прошли кроз врата гроба у живот вјечни“, казао је архимандрит Серафим и додао да је један од таквих и блажене успомене архимандрит Варнава, бивши игуман савински,оци Јустин и Доротеј и сви други који послужише овој светој обитељи, а који су нам и сада на помоћи, јер су снажнији него што су били на земљи. Нагласио је архимандрит Серафим да зато православни хришћани не творе надгробно безвјерно ридање, без наде на васрсење и живот вјечни, него чекају трубе Судњега дана, и очекују васкрсење мртвих и живот будућег вјека: „Литургија је сусрет и са нашим упокојенима. Данас сви загледани у лице Господа Христа гледамо преко Њега све оне који су изашли из Његових руку, које је створио по лику и подобоју Своме. Гледамо данас и оца Варнаву, сјећамо се и никада га нећемо заборавити. Оно што је најважније то је да се овдје осјећа благодат која доказјуе да смрти нема. Има живота у времену и простору и има вјечног и непролазног живота, гдје је по мом дубоком мишљењу и наш отац Варнава са свима светима који су Богу у маломе вјерни били а Бог их над многима прославио.“ На крају Литургије сабранима се обратио архипастирским словом владика Кирило у којем је истакао да је истински хришћанин само онај који принуђава себе и труди се да живи по Јеванђељским заповијестима, те је и прво блаженство које је Господ изговорио на Гори Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Након тога је низ блаженстава који представљају главни садржај живота сваког истинског хришћанина на земљи. Као што у видљивом животу имамо доста закона и правила које не смијемо да прекршимо јер може да нам се деси нека невоља, тако и у духовном животу постоје закони које треба испуњавати. „Наша невоља или неког човјека, резултат је његове непослушности духовним законима који су врло јасно дефинисани у Светом писму и код Светих отаца. Поред 10 заповијести Старога завјета и заповијести Новога завјета, има и других духовних заповјести које нам дефинишу духовне законе које треба да се трудимо и испуњавамо.“ Господ и поред свих тих заповјести, закона, може, по молитвама нашега духовног оца и Светих, да одврати од нас казну за њихово неиспуњење, али, поручио је владика, не треба да кушамо Бога и радимо против Јеванђеља и онда да очекујемо добро. Дакле треба бити јеванђелски хришћанин, човјек, нагласио је Епископ и подсјетио на ријечи Господње Не брините се за овај свијет иштите прво Царство небеско, а остало ће вам се све додати: „То су ријечи Господње и треба да имамо повјерење у сваку ријеч нашега Спаситеља и да испуњавамо то до краја са пуном вјеројм. Ми смо обично више посвећени и усмјерени на земаљско а тиме, не само да губимо земаљско, него губимо и Небеско.“ Поучио је владика присутне да нас Господ позива да будемо усмјерени на небо, што наравно не значи да сједимо и да се лијенимо, него да се трудимо, али да наша душа не буде обремењена бригама овога свијета. То је суштина јеванђелског закона који често многи заборављају. Да би знали како се испуњавају јеванђелске заповјести, Света црква је увијек имала људе од савјета, тихе и опитне. „Такав је био тихи глас и син утјехе и наш отац архимандрит Варнава који је испунио блаженство Христово блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско.“ Присјећајући се свог првог сусрета са оцем Варнавом,приликом посјете манастиру Милешева као обичног поклоника – вјерника, владика је казао да му је он посветио такву пажњу као да је он од њега требао да учи. Такав је био са свим људима и у Високим Дечанима и на Михољској Превлаци, онда и у манастиру Савина: „Слава Богу што манастир Савина не оскудјева у тим преподобним нашим старцима који знају да дају савјет. Поред тога што имамо Свете књиге, Црква нас никад не оставља ни без духовносних стараца који ће нам отклонити наше недоумице, тако да имамо све могућности да ходимо Христовим путем.“ На крају своје бесједе Епископ Кирило је казао да је смисао данашњег сабрање и службе да се помолимо за душу оца нашег Варнаву, али и да евоцирамо успомене и његове поуке,као и да се поучимо од његовог примера по ријечима: Сјећате се ваших старешина и проповедника ријечи Божије и поучите се од њиховог примјера. Након Литургије служен је помен на којем је јеромонах Макарије, игуман савински, казао да се из Христове гробнице, која светли и свјетлеће док постоји овај свијет и вијек, рађају и друге гробнице које свијетле и које се уписују у вјечни живот. Он је подсјетио да су манастиру у скорије вријеме три гробнице изникле из Христове: оца Јустина, оца Доротеја и оца Варнаве. „Три гробнице су се укорениле у овој савинској земљи и причислиле се свим оним оцима који су овдје живјели од 11. вијека па све до данашњих дана“, казао је отац Макарије и додао да ће њихово сјеме донијети ново сјеме. Истичући да је страшна сила Господња која држи свете истинске служитеље Своје, отац Макарије је нагласио да не само да се молимо за упокојење оца Варнаве, Доротеја, Јустина и свих свештенослужитеља савинске обитељи, већ се и њима молимо као Сабору оних који су се придружили светима који живе у Цркви Христовој. Поводим имендана монахиње Аквилине пререзан је славски колач а затим је у манастирској порти одржана промоција књиге „Тихи син утјехе“ писана по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и игумана савинског оца Макарија који је сачувао и дао на увид аутентичне списе који су коришћени за приређивање ове књиге. На промоцији је говорио отац Павле Кондић, као приређивач књиге, архимандрит Серафим, који је такође учествовао у њеном приређивању. Отац Павле Кондић је истакао да је 1963. године, када је замонашен отац Варнава, као и следећих 30 година, било мало калуђера, у једном периоду свега 173, у Српској цркви и да су у књизи „Тихи син утјехе“ сабрана лична свједочења о животу оца Варнаве, његове поуке, преписка са блаженопочившим Епископом рашко-призренским, потоњим Патријархом српским Павлом: „Ова књига је опште благо и захваљујући њој и ми можемо да се надахњујемо поукама које су писане аутентичним рукописом Патријарха Павла, оца Јустина Ћелијског… Имамо десетак свједочанстава која се заврашавају једном од тачака у његовом животу, а то је његово опијело и четрдесетница, и ријечи које су тада изговорене нашега Митрополита Амфилохија, владике рашко призренског г. Теодосија, оца Макарија и нашега владике диоклијског г. Методија…, пуно фотографија.“ У књизи је поред свједочења самог оца Варнаве, сабрано и свједочење архимандрита Јована Радосављевића, који је дочекао у монашке воде и испратио Богу на истину оца Варнаву, затим професора Зорана Илића, који га је пратио од својих дјечачких дана широм Косова и Метохије и свих светиња гдје је старац ишао и Богу се молио и служио, као и свједочење оца Сава Дучића, оца Серафима, архимандрита Стефана (манастир Зочиште), сестре Драгане…. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљској Водици, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим обележио је годину дана своје архипастирске службе на Њиви Господњој. Литургијом је началствовао Епископ крушевачки г. Давид, а саслуживао је владика Херувим, као и свештеници и ђакони епархијâ крушевачке и осечкопољске. Својим доласком и присуством, молитвено славље су увеличали епископи бачки Иринеј, далматински Никодим и мохачки Исихије. Славско заједничарење је настављено за трпезом љубави, којој су присуствовали представници многих институција из Даља и Вуковара. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 9. маја 2018. године, за Епископа осечкопољског и барањског изабран је игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица. У Саборној цркви у Даљу, 9. јуна исте године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј извршио је свечани чин наречења архимандрита Херувима, а сутрадан је обављена хиротонија и владика Херувим је уведен у трон Епископа осечкопољских и барањских. Извор: Српска Православна Црква

Верни народ из Камника и Љубљане и свештенство из Љубљане, Постојне и Новог места обележили су у јуче, 8. јуна 2019, 74. годишњицу страдања народа и свештенства из Црне Горе и Боке у Камничкој Бистрици, близу градића Камник, у непосредној близини Љубљане. У гробницама на том подручју лежи најмање 3.500, по неким оценама до 6.000 људи из Црне Горе и Боке – бораца Југословенске војске у отаџбини, жене, деце и стараца, које су Титови џелати из црногорских партизанских јединица без суда убили после завршетка Другог светског рата, маја и јуна 1945. На месту највеће гробнице у Камничкој Бистрици је 2015, после дугогодишњег залагања Удружења „Открићемо истину – Душан Никлановић“ из Будве, подигнута скромна капела, са натписом на словеначком, али и на српском језику. Текст на српском гласи: „Мртвима на спомен. Живима на опомену. Војницима Југословенске краљевске војске у отаџбини, народу и свештенству Црногорско-приморске митрополије умореним без суда и пресуде послије завршетка рата 1945. године“. Подизању капеле много је допринело словеначко Друштво Демос из Камника, које се труди да се не заборави револуционарно насиље из 1945. Осим тога, на многе масовне гробнице постављени су крстови. Шта се догађало 1945. у Камнику записао је 2015. г. Тоне Стеле, који је тада имао шест година: „Kао свједок овог трагичног периода маја 1945. године, сјећам се колоне пјешака и кола са коњима (који нису били као сељачка кола, него кочије и кола, који су се користили за превоз људи виших слојева), која се убрзо након завршетка рата вила кроз главну камничку улицу од Шутне према Грабну, у којој су били само старци, жене и много дјеце свих узраста. На челу колоне је ишао православни парох у типичној одјећи и са дугом брадом и гласно молио (вјеројатно) бројаницу јер је у рукама имао велику дрвену бројаницу, колону су окружили партизани са оружјем у рукама. Многи грађани су стајали у реду пред кућама на ивици тротоара и тихо посматрали тужну поворку. Чак и моји родитељи су звали нашу дјецу и стављали нас у двоструком низу, очигледно са намјером да смо свједоци овог догађаја. Вјеројатно би све то као дјете од шест година заборавио, да није отац изговорио незаборавну реченицу:»Запамтите дјецо, све ове јадничке ће побити« . Управо тада су мимо прошла кола, на предњем сједишту је сједио старац, поред њега млада жена са малим дјететом у наручју, поред ње је стајао дјечак мојих година. Погледали смо се, његов безизражајни поглед видим и данас“. После Литургије и парастоса које су у служили свештеници Митрополије загребачко-љубљанске СПЦ, присутне је поздравио градоначелник Камника г. Матеј Слапар. По завршетку комеморације, верници из Камника су за присутне приредили трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Мурини је данас обиљежена двадесета годишњица од када је НАТО пакт бомбардовао ову варошицу на сјеверу Црне Горе и том приликом усмртио шест цивила, међу којима је троје дјеце. У оквиру програма обиљежавања овог стравичног догађаја служена је Света архијерејска литургија и помен, а у Сали центра за културу приказан је филм „Да се не заборави“ и представљена књига „Последња линија одбране“, аутора Радана Николића. Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у Мурини служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у литургијској проповједи казао је да је дан Христовог Васкрсења најсветији дан у историји свијета и рода људског, дан новога, бесмртнога живота и да је Црква Христова неуништива за разлику од других заједница. Црква Божија опстаје и опстаће до краја свијете вијека зато што је богочовјечанска и утемељена на Христу распетом и васкрслом. „То свједочи и ово свето мјесто гдје је извршен један од најновијих злочина над Црквом и дјецом Божијом. Овдје су пострадали Мирослав, Јулијана и Оливера, Манојло и Милка од савремених натопактовских нацифашиста. “ Истакао је да је оно што се догодило на Мурини наставак онога што се догодило са Великом и Полимљем 1941-1944. године 28. јула када су стотине жена старијих и дјеце били поклани од Скендербег дивизије и нациста онога времена: „Данас спомињемо те новомученике на Мурини који су пострадали као Божија дјеца и људи од НАТО пакта који је трагедија наше данашње власти у Црној Гори која је постала члан тог пакта.“ НАТО пакт је наставак нацифашизма у Европи над европским народима а свједочанство и свједоци тога је да је оно што су нацифашисти радили широм наше земље 1941-1945. године настављено бомбардовањем БиХ, Републике Српске, Србије и Црне Горе, нарочито Косова и Метохије: „Плод тога бомбардовања је страшнији од онога што се догодило за вријеме тзв. велике Албаније. Плод онога је био ослобођење Косова и Метохије, а плод овога је одузимање КиМ и његово предавање у руке оних који су стид и срам не само Европе, него и честитог албанског народа јер су направили велике злочине. На тим злочинима они заједно са НАТО пактом настављају да дјелају.“ Подсјетио је да и ових дана у Берлину покушавају да наметну да несрећна Србија прихвати тај злочин, док је црногорска власт већ то прихватила својим безумљем, иако 85% Црногораца није било за признање несрећне и лажне државе Косова и Метохије. „Мученици мурински су свједоци пред Европом и свијетом те злочиначке несрећне банде која је у име лажне Европе, не праве Европе Де Гола и великих Европљана, него Европе Солане, Блера, Европе и Америке Клинтона обезбоженога, наставила злочине који су започели још крсташи у 12. и 13. вијеку, а наставио Наполеон и нацифашисти, с једне стране обоготворењем расе, а с друге стране бољшевици и титоисти који су обоготворили класу.“ Појаснио је да њихови наследници данас настављају да господаре судбином Европе, а да су живи свједоци небески управо дјеца побијена на Муринама: „Ево дана којег створи Господ, радујмо се и веселимо се овом дану Христовог Васкрсења које свједочи да је Бог јачи од лажних идола овоземаљских, да је живот јачи од смрти! Двије врсте људи постоје у овом свијету: они који је вјерују у вјечност, вјечно људско достојанство, за које нема смрти благодарећи Христовом Васкрсењу, и они који се клањају смрти и пролазности и који непрекидно производе смрт уништавајући људе и земљаске народе“. Владика се помолио да Господ упокоји страдалнике муринске, величко-полимске и све оне који су пострадали од Другог свјетског рата па до последњих бомбардовања, и да испуни вјером, надом и љубављу сва људска срца. „Ми припадајући Цркви Христовој, онима који вјерују у Бога живога, вјечнога и васкрслога, вјерујемо у вјечно људско достојанство, у побједу живота над смрћу, побједу вјечности над пролазношћу, бесмртности над смртношћу. У то вјерујемо и то нам дарује овај свети празник Христовог Васкрсења.“ По завршетку Литругије код спомен обиљежја одржан је помен муринским мученицима, након чега се учесницима молитвенога скупа обратио Пресовећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије Владика је казао да нас је овдје сабрала жртва невине дјеце и одраслих који су пострадали прије 20 година од злочиначке нацифашистичке натовске руке: „И данас пред Богом гледамо кроз жртве дјеце Мирослава, Јулије и Оливере и одраслих Вукића, Манојла и Мирке. Вјерујемо да је њихову жртву Господ примио у Своје божанско Небеско наручје и да су они у слави пред престолом Његовим и да нас заступају пред лицем Божијим. Исто тако пред Богом је и злочиначка НАТО армада, којом се поноси западни свијет, па нека Бог суди које пред Богом исправнији: дјеца и невине жртве или они силници земаљске власти и моћи са демонском намјером и наоружањем које разара градове и земље.“ Преосвећени је нагласио да једна кап крви ове невине дјеце, много више значи пред Богом од свих оних који су учествовали у разарању наше отаџбине. Подсјетио је да смо били у рату, али наше власти кажу да нијесу. Бранили смо отаџбину од оних који су жељели да распарчају нашу земљу. „Данас вршимо помен на овоме мјесту муринске голготе које се придружује свим оним мјестима на карти наших новијих страдања од Лике и Лоре до Београда и Кошара и широм српских земаља.“ Подсјетио је владика на имена пострадале дјеце која су самим рођењем и животом узрастали у знаку крста. Мирослав Кнежевић, дјечак од 14 година, је пострадао од истих злочинаца као његов стриц, чије име носи, а који је уморен у плавском, италијанском и шиптарском, затвору 1941-1942. године. Јулија и Оливера су дјевојчице рођене у Приштини избјегле од шиптарског ножа 1999, дошле у ујчевину, као што си и 1944. у Велици многа дјеца пострадала која су била са КиМ. Оне су у Црној Гори нашле смрт од истих оних који су их заједно са Шиптарима прогнали са Косова. „Зар ова дјеце немају већ велику биографију? Они се одавде вазњеше у вјечност са честитим жртавама Вукићем Вулетићем, Манојлом Коматином и Мирком Кочановићем. Њихове душе уживају у слободи у Царству небескоме, јер су се придружили Светим мученицима, Св. кнезу Лазару, Величким и Горњеполимским мученицима.“ Изражавајући задовољство и захвалност што је на овом молитвеном сабрању учествовао Митрополит Амфилохије, владика Јоаникије је казао да је Митрополија црногорско-приморска приложила данас 50 хиљада евра за завршетак радова на Храму Свете Петке у Мурини, који се гради за покој душе пострадалих. „У Васкрслом Христу све жртве добијају светост и освећење и све се претвара у нови живот. Као што видимо муринске жртве већ дају нови живот овоме мјесту, које је кренуло да умире, Мурина васкрсава са њима“, казао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и захвалио се свима не љубави и доприносу који дају у обиљежавању овог новог муринског страдања. У Сали центра за културу Мурино приказан је филм „Да се не заборави“ о страдању дјеце током НАТО бомбардовања и представљена књига „Последња линија одбране“ о страдњима војника из Црне Горе, аутора Радана Николића. Присутнима се обратио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је казао да га боли што наша власт модерни фашизам и натопактовски нацизам устоличује да влада Црном Гором: „Он не само што је побио дјецу и друге на муринском мосту и толико њих у Србији и на Косову и Метохији, настављајући муратовску тиранију из 1389. године, већ је наставио насиљем и отимањем КиМ од СРЈ, од Црне Горе и Србије.А они који се хвале антифашизмом су признали те модерне злочнице који су стид и срам часног албанског народа и Европе и то није добро ни за кога.“ На крају Митрополит је казао да свако зло пролази и подсјетио на ријечи Светог Петра Цетињског да је у имену Божијем суд и правда: „Име Божије је оно које коначно доноси суд о збивањима у историји и правда Божија. Ова дјеца овдје поклана су носиоци правде и они ће да суде и нама, и Европљанима, и онима који су на власти сада и који ће бити у будућа времена. Дјеца ће бити судије њихове и само онај који буде сагласан њима и њиховој жртви има истинске будућности.“ Обиљежавање 20. годишњице НАТО бомбардовања Мурина организовале су Епархија будимљанско-никшићка, Српски национални савјет Црне Горе и Мјесна заједница Мурино. У НАТО бомбардовања Мурина страдали су ученици Основне школе „Петар Дедовић“ Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, (pdf) изд. Епархија рашко-призренска Погром на Косову и Метохији Распето Косово - преглед вести #NoKosovoUnesco ОЕБС: Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године, децембар 2005. године: http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стању: http://www.osce.org/kosovo/84453 Материјали о Мартовском погрому са сајта Владе Републике Србије: ТЕРОР НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: aрхива вести о погрому на Косову и Метохији у пролеће 2004. године Овде можете преузети и поглавља књиге Мартовски погром на Косову и Метохији коју су 2004. године издали Министарство културе Владе Републике Србије и Музеј у Приштини (са измештеним седиштем): Судбина културне баштине на Косову и Метохији (pdf, 864KB) Светиње и културна добра уништени у мартовском погрому (pdf, 3,48MB) Уништена и оштећена културна добра на Косову и Метохији у периоду од 1999. до 2004. године (pdf, 3,41MB) Угрожена културна добра на Косову и Метохији (pdf, 4,63MB) Библиографија (pdf, 536KB) Навршава се 15 година од када jе са Kосова и Mетохиjе у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас ниjе вратила у своjе домове. У таласу насиља на Kосову и Mетохиjи тада jе убиjено 19 особа, од коjих осам Срба, док jе 11 Aлбанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. Повређено jе наjмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага коjи су се сукобили с локалним Aлбанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено jе око 800 српских кућа и запаљено 35 верских обjеката, укључуjући 18 споменика културе, међу коjима и црква Богородице Љевишке у Призрену. Tаj храм, jедан од наjрепрезентативниjих споменика средњовековне Србиjе, епископско средиште српске цркве у средњем веку, монументални облик добио jе у време Kраља Mилутина (1282-1321), мада jе и раниjе био архиjереjско средиште призренског епископа српске цркве. Црква jе унеколико обновљена, прва литургиjа у њоj служена jе шест година касниjе, али трагови девастациjе и пожара нису отклоњени. Tо здање jе 2006. стављено на листу споменика под заштитом УНEСKO-а. Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Седамнаести март 2004. године посебно је болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте. Mартовске догађаjе на Kосову и Метохији осудили су Савет безбедности УН, као и Eвропска униjа, а Парламентарна скупштина Савета Eвропе jе 29. априла 2004. донела резолуциjу. Извор: Српска Православна Црква

Јеромонах Кирило Хиландарац рођен је као Радојко Вешковац, 9. октобра 1935. године на празник Светог Јована Богослова. Услед послератних околности и емиграције, у личним документима датум рођења је промењен на 10. октобар а презиме у Вешковић. Отац Кирило се родио у селу Риђевштица, између Крушевца и Трстеника, од оца Стојадина и мајке Милије. Замонашио се 27.08.1953. у манастиру Витовница. У чин јерођакона рукоположен је на Пасху 1961. у манастиру Светог Саве у Либертвилу у САД. У чин презвитера рукоположен је 6. августа 1963., такође у САД. Сабрат манастира Хиландара постаје 17. октобра 1987. Од 31. децембра 1997. па до упокојења, обавља дужност члана Свештеног сабора стараца манастира Хиландара. У Хиландару прима и велику схиму. Током свог монашког живота био је на многим послушањима, неуморно радећи на очувању, у то време, веома угроженог манастира. Међутим, најзначајнији допринос оца Кирила је у његовом неуморном богослужењу, често остајући једини служашчи јеромонах у манастиру, његовој ревности и истрајности у молитви. Свакодневно је исповедао, поучавао и духовно укрепљивао велики број поклоника који су долазили у Хиландар. Увек омиљен, вредан, својим једноставним животом у свим околностима у којима се налазио, био је живо сведочанство суштине монашког позива и прави духовни украс Цркве. Својим омаленим растом и изузетном духовном висином, пленио је срца свих са којима се сусретао и као такав остаће у молитвама и сећањима братије, Светогораца и свих поклоника који су током последњих тридесетак година посећивали Хиландар. Господе, упокој душу слуге свога, јеромонаха Кирила!

На данашњи дан 2010. године обављен је свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Иринеја. Свечани чин устоличења је извршен на саборној светој архијерејској Литургији у Саборном светоархангелском храму у Београду. -Данашњи дан је велики дан како за мене лично тако и за нашу Цркву и наш народ, јер је Патријарх српски увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости, рекао је између осталог Његова Светост у приступној беседи. ИС ПОЛА ЕТИ, ДЕСПОТА!

Данас се навршава година од убиства лидера Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда Оливера Ивановића. До данас није познат убица, ни налогодавац. Оливер Ивановић убијен је 16. јануара 2018, док је улазио у страначке просторије у сјеверном дијелу Косовске Митровице. Мирослав Ивановић, Оливеров брат, рекао је за Радио „Светигора“ оно што на неки начин ублажава бол цијеле породице је сјећање људи који данас све више говоре о Оливеру. „Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих или за неког другог а они су били свједоци и очевици тога. У ситуацији сам да, шетајући градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање онога како им је Оливер помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно, сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“, каже г. Ивановић. Са слушаоцима Светигоре је подијелио сјећање са Оливеровог суђења у моменту изрицања првостепене пресуде по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора. ,,Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач! Једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству, али нисам имао прилике да видим толику храброст“, казао је судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено је оно нераскидиво: Косово и Метохија и Црна Гора, Косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Разговор колегинице Слободанке Грдинић са Мирославом Ивановићем, братом убијеног Оливера Ивановића, можете послушати на следећи линк: https://svetigora.com/navrsilo-se-godinu-dana-od-svirepog-ubistva-olivera-ivanovica/?scr=lat Извор: Радио Светигора

Опраштајући се од младо упокојене протинице, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је тог дана на опелу, које је служио са Епископом захумско-херцеговачким г. Григоријем, да се Младенка родила на празник Христовог васкрсења и да је сав њен живот био у знаку Христовог васкрсења, па и њено страдање. Митрополит је рекао да је њено материнство оно чиме је испунила дане свога живота. „Пророк Соломон каже да Бог неке људе узима младе да се зло не би дотакло срца њиховог. А онда, сазнао сам и видио да Бог узима неке који нијесу толико млади, али су ипак млади за ове наше људске прилике и људски живот. То се догодило с нашом Младенком. Зашто је Бог тако поступио, онда кад је била најпотребнија и својој дјеци и свима нама и Цркви Божјој? Има оних, који испуне свој живот, смисао свога живота, оно зашта их је Бог овдје призвао у неком краћем времену“, казао је Владика. Младенка се, по свједочењу владике, није бојала смрти. „Једино је бринула за дјецу. Али, на крају је завршила оним ријечима древнога пророка Авраама: Господ ће се постарати. Предала је у руке Господње, и себе, и своју дјецу, и свога Слободана. Господ нека би дао да и Црна Гора и Херцеговина још рађају овакве благословене душе“, казао је тада Митрополит Амфилохије. Сјећајући се данас наше драге протинице, вјероучитељице а изнад свега сестре и мајке која је славила, благодарила и свједочила живога Бог љубави, подсјећамо, и вас и себе, на опроштај наше колегинице Оливере Балабан од Маше Зековић која нас је све љубављу задужила: Оливера Балабан поводом упокојења протопрезвитере Маше Зековић: Соколици из Херцеговине Моја добра и лијепа сестро, Кажу људи – Не може све једна мајка да роди. И заиста не може. Ту сам истину спознала када сам тебе упознала. А упознале смо се управо једног оваквог кишног новембарског дана, као што је и овај када си отишла своме Господу, кога си толико вољела. Бојим се мила моја, да у ова црна слова која пишем на бијелој хартији не може стати опис оне љубави коју је сваки човјек осјећао у сусрету са тобом. Неће и не може. Пишем ове редове више да бих се на свој начин суочила са болом. Пишем у покушају да по ко зна који пут нешто од тебе научим. Да из моје душе на папир изађе неко сазнање које ми умом и тјелесним очима није видљиво. Пустила си нас да вјерујемо да ћеш још бити са нама овдје под овим небеским шаром. Пустила си нас да се надамо. Ти си све храбрила и гурала напријед. Као да смо ми били болесни а ти здрава. И јесмо моја Машо. Ми смо љубав и милост Божију чекали у твоме оздрављењу а ти си му спремно похрлила у загрљај. Кћери Херцеговине, Мајко хришћанко Црне Горе, невјесто Дурмитора, доме Румије, сестро острошка, пријатељу бокешки, видиш ли колико ти је гостију данас дошло? Колико си браће и сестара својим дивним ликом сабрала да те испрати на најважнији пут – пут у Царство Небеско, Христу Богу у загрљај. Као што си и до сада у свему предњачила, тако и на овај пут, мила сејо, одлазиш прије свих нас, да нам и тамо приправиш мјесто, да нам освијетлиш путању када слаби и устрашени кренемо стазом којом си ти храбро и достојанствено прошла. Скупила си дјецу око себе. Седам бијелих вијенаца око твоје главе. Шесторо их те испраћа а једно дочекује. Говориш им тишином која се пролама, милујеш осмјехом неугасле жеље, љубиш их росом, грлиш крстом, једне их другима као залог остављаш. Одважни су, држе се добро. Ослушкују тишину не би ли чули твој звонки глас. Додирују те ручицама не би ли ти измамили загрљај. Прислањају своја лица на твоје, чекајући да им на образ спустиш топли пољубац. Тешко је Машо, тешко је само и гледати. И камен би заплакао, и гора зајечала. Сунце се покрило облаком да не свијетли данас, када сви плачемо због растанка с’ тобом. Но, не брини сејо. Добро си бирала. Дјецу остављаш у чврстим и сигурним рукама. И оцу Слобу си помоћ припремила. Шесторо малих људи погураће га напријед кад застане, баш онако како си то и ти чинила. Свекрви, оцу и мајци си пуну кућу радости оставила. Све нас си љубављу задужила. Тугујемо, не замјери, људи смо. Али, наша туга има и други крај. Улива се и губи у радости Васкрсења. Тог дивног часа којег нам обећа Господ. Дана, када ћемо се, ако Бог да, сви заједно радовати у Њему, тамо гдје нема плача и бола. А до тада, мила моја Приле, видимо се на Светој Литургији, тамо гдје си највише вољела да се сријећеш са онима које волиш. Путуј соколице у наручје Христа Бога живога и моли се за нас грешне. Вјечан ти спомен и Царство Небеско! ***** Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епархија рашко-призренска низом активности обележава прву годишњицу прослављења Свете Босиљке Пасјанске. Тим поводом у Пасјану код Гњилана, Епархија рашко-призренска и Дом културе „Грачаница“ 25. октобра 2018. године организовали су духовну трибину посвећену новопросијавшој светитељки. Преосвећени Епископи рашко-призренски г. Теодосије и буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су 26. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег. Обраћајући се окупљеном народу, Његово Преосвештенство Епископ г. Теодосије у надахнутој беседи се запитао: -Да ли може још неки град, а камо ли село, да се удостоји овако великог благослова - да из вашег рода поникне овакав дивни цвет мучеништва, наша Босиљка, која се ни по чему није разликовала од нас. Гледајући ову децу, ове девојчице овде сабране, у свима њима видим Босиљку, која је пре око 150 година живела у овом селу, али која је од Бога позвана и предодређена да буде Његова невеста. Верном народу беседио је и Његово Преосвештенство Епископ г. Кирил, подсетивши на јеванђелске речи да оно што је мало пред светом и оно што је слабо пред светом - то изабира Бог да посрами оно што је јако, да посрами гордост овог света. Након свете архијерејске Литургије, којој је поред верног народа присуствовао и пуковник Ник Дучић, командант војне базе Бондстил, уследио је богат културно-уметнички програм на коме су наступали играчи Културно-уметничког друштва Пасјанка. Кристина Ђорђевић из Пасјана отпевала је дирљиву песму Џам Стојанке", која као да описује житије Свете мученице Босиљке. На синоћној духовној трибини у црквеној сали у Пасјану уводну реч дао је Преосвећени Епископ г. Теодосије, док је житије и службу Свете мученице Босиљке Рајчић говорила мати Стефанида, игуманија манастира Грачанице. О приликама у гњиланској кази у 19. веку говорио је историчар Александар Гуџић а на тему „Савремено доба и појава нових светитеља на Косову и Метохији – значај њиховог прослављања у савременом тренутку“ архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац. О страдању Свете Босиљке и сећање на њу у народу говорио је вероучитељ Јован Цветковић. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на овогодишњем заседању прибројао је Сабору светих, због непоколебљиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији: Босиљку Рајчић из Пасјана код Гњилана, Григорија Пећког и Василија Пекара из Пећи. Подвиг Свете Босиљке Пасјанске прославља се 26. октобра. Извор: Епархија рашко-призренска, Радио Слово љубве СПЦ

Извор: Епархија нишка

Литургијским сабрањем у Светониколској обитељи у Врању, манастиру и задужбини српског цара Душана из 14. века и метоху манастира Хиландара, началствовао је Епископ врањски Пахомије уз саслужење архимандрита Јована (Радосављевића), свештенства, монаштва и верног народа Божјег из Епархије врањске. На почетку свете Литургије, епископ Пахомије је најпре рукопроизвео у чин чтеца г. Немању Тасевског, студента прве године Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а затим у чин ипођакона г. Владислава Васиљевића, ревносног послужитеља олтара Божјег у Саборном храму Свете Тројице у Врању. У име сабраног свештенства, монаштва, верног народа и службеника Епархије врањске јубилеј епископу Пахомију честитао је протојереј-ставрофор Станисав Петрушевић, секретар Епископа врањског. Том приликом, у име братства Саборног храма Свете Тројице и службеника Епархије врањске, прота Станисав уручио је епископу Пахомију архијерејску панагију, као дар и молитвено сећање на празник и годишњицу. Верне служитеље и послужитеље из реда свештенства и монаштва, за досадашњи рад и труд на Њиви Господњој, епископ Пахомије одликовао је у току свете Литургије: протосинђела Методија (Марковића), старешину Саборног храма Свете Тројице и намесника манастира Светог Николе у Врању - чином архимандрита и достојанством ношења напрсног крста, протојереја Небојшу Стојадинова, архијерејског намесника пчињског и пароха врањског, достојанством ношења напрсног крста и протонамесника Миодрага Данковића, свештеника у пензији, чином протојереја. По завршетку богослужења, епископ Пахомије је поделио нафору верном народу, док је у порти Светониколског манастира приређена је трпеза љубави, за коју су се потрудили игуманија Павла, из манастира Светог Николе, вероучитељи и катихете из Врања, чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија Српска и Управа Саборног храма Свете Тројице у Врању. Честитке и дарове епископу Пахомију поводом 26 година архијерејске службе на трону Епископа врањских лично су упутиле и монахиња Магдалена из манастира Свете Јелисавете у Минску – Белорусија и монахиња Ефросинија, намесница манастира Светог Прохора Пчињског, као и вероучитељи и катихете из Врања и г. Срђан Трајковић испред Удружења параплегичара из Врања. Извор: Српска Православна Црква

Саслуживали су протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић, Бранислав Цинцаревић, Ненад Микић, Ранђел Денић и Миодраг Павловић, протојереји Драгослав Лазић, Борислав Стаменковић и Дејан Арсић, јереји Жељко Живковић и Ђорђе Димић, јеромонах Јефрем (Шекарић) из манастира Плочник, протођакон Стеван Кричка, јерођакон Нектарије(Ђурић), ђакон Ђорђе Филиповић, као и гости из Београда протојереј Драшко Тепавац и протођакон Игор Давидовић. Епископ нишки Арсеније (Главчић) рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, добивши на крштењу име Миломир. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Патријарха српског. На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког. Устоличен је 13. августа 2017. године у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу. Опширнија биографија Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија досутпна је на интернет страници Епархије нишке. Извор: Српска Православна Црква

На празник Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, 28. јула 2018. године, у свима епархијама Руске Православне Цркве одслужена су богослужења поводом 1030-годишњице Крштења Кијевске Русије. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве, на заседању од 24. до 29. јуна 2018. године у Москви, одлучио је да се у спомен на Крштење Русије на празник Светог равноапостолног кнеза Владимира 1/28. јула „одслужи богослужење по уставу великог празника, чиме ће се указати ваљана част крститељу Русије“. У Русији, Украјини и Белорусији дан Светог кнеза Владимира унет је међу државне празнике који се сведруштвено прослављају. На заседању 14. маја 2018. године Свештени Синод је донео одлуку да се у свима митрополијама и епархијама одрже празнична и спомен-догађања - конференције, концерти и изложбе посвећене 1030-годишњици Крштења Русије. Ради учествовања у свечаностима поводом овог значајног догађаја у Москву су допутовали Блажењејши Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и делегације помесних Православних Цркава. Свечаност у престоници Русије отпочела је Божанском Литургијом којом су на тргу испред Саборне цркве Кремља началствовали Његово Блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил. Ово је први пут да је овде под ведрим небом одслужена Литургија. Престо је био постављен на подијуму на јужној страни паперте патријаршијског Успенског Саборног храма. У богослужењу су учествовали чланови делегација помесних Православних Цркава: из Александријске Патријаршије: представник Патријарха александријског и све Африке при московском патријарашком престолу Митрополит кирински Атанасије, Митрополит јоханесбуршки и преторијски Дамаскин, генерални секретар Свештеног Синода архимадрит Данило (Бијазис); из Јерусалимске Патријаршије: представник Патријарха јерусалимског код московског патријарашког престола архимандрит Стефан (Диспиракис); из Српске Патријаршије: Епископ бачки Иринеј, Епископ ремезијански Стефан; из Грузијске Патријаршије: Епископ никорцминдски Вахтанг; из Бугарске Патријаршије: Митрополит ловчански Гаврило, генерални секретар Светог Синода Епископ мелнишки Герасим, преставник Патријарха бугарског при московском патријарашком престолу архимандрит Теоктист (Димитров); из Кипарске Православне Цркве: Митрополит пафски Георгије, архимандирт Стилијан (Стелеу); из Албанске Православне Цркве: Митрополит аполонијски и фијерски Никола; из Пољске Православне Цркве: Архиепископ вроцлавски и шчетински Георгије, јеромонах Спиридон (Кузјак); из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке: представник ове Цркве при московском патријарашком престолу архимандрит Серафим (Шемјатовски), помоћник представника јеромонах Александар (Галушка). Представник Патријарха антиохијског при московском патријаршком престолу Митрополит филипопољски Нифон присуствовао је богослужењу. Саслужавао је вели број архијереја, клирика, ђакона, директора црквених синодских одељења, представника високих и нижих богословских школа... Богослужењу су присуствовали министар културе Руске Федерације В. Р. Медински, опуномоћени представник Председника Руске Федерације у Централном федералном округу И.О. Шчеголев, градоначелник Москве С.С. Собјанин, председник Комитета Државне Думе ФС РФ за развој грађанскго друштва, питања друштвених и религијских заједница С. А. Гаврилов, директор Департмана религионалне безопасности и за сузбијање корупције града Москве В.В. Черников, руководилац Департмана националне политике и међурегионалних веза града Москве В. И. Сучков. Међу вернима на тргу пред Саборном црквом молила се председница Синодалног одељења за манастире и монаштво, настојатељица Зачатјевског ставропигијалног манастира игуманија Јулијана (Каледа), као и настојатељице женских манастира, монаштво оба реда, парохијани московских храмова. Богослужење су директно преносили тв канали „Росија-24“, „Сојуз“ и „Спас“. На кремаљском тргу су били постављени икона и ковчег с честицом моштију Светог равноапостолног великог кнеза Владимира донети из катедралног Саборног храма Христа Спаситеља. Богослужење је улепшао здружени хор Московске градске епархије под управом заслужног уметника Русије А.А. Пузакова. На Литургији су певани празнични антифони Дана Крштења Русије састављени 1988. године поводом светковања 1000-годишњице овог историјског догађаја. На малом входу отпевани су тропари Живоначалној Тројици, Свима светима просијалим у земљи руској, Крштења Русије, Светом равноапостолном великом кнезу Владимиру. На сугубој јектенији произнесене су посебне прозбе састављене поводом 1030-годишњице Крштења Русије, а Патријарх сверуски је прочитао такође посебну молитву. Прочитана је и заупокојена јектенија са специфичним додацима. Епископ солнечногорски Сергије је прочитао Посланицу Руске Цркве њеним чедима поводом ове годишњице. Његова Светост патријарх Кирил посебно је поздравио Његово Блаженство Патријарха александријског г. Теофила похваливши његове мисионарске напоре у Африци. Одговорио је александријски Патријарх. На крају службе је Патријарх је одликовао градоначелника Москве С. Собјакина поводом 60. рођендана, а за његове велике заслуге указане Цркви при обнови цркава. Уследила је величанствена литија кроз Боровицка врата Кремља до споменика Светог Владимира коју су предводили патријарси Кирил и Теофил и г. Владимир Путин, председник Руске Федерације. Поздрављајући присутне, Патријарх московски и све Русије г. Кирил је рекао да заједничка вера и култура Руса, Украјинаца и Белоруса није само начин да се очува национални идентитет, већ и да се обезбеди утицај на цео свет од стране јединственог народа. -Данас је посебан дан за цео наш народ, православни народ, чији су преци учествовали у крштењу у кијевском купељу. Историја у трајању од 1030 година испуњена је и срећом и тугом, и победама и поразима. Међутим, упркос најтежим историјским изазовима, наш народ је сачувао своју веру, национални дух и културу - и не само сачувао, већ и ојачао, рекао је поглавар Руске Православне Цркве. Председник Русије г. Владимир Путин је казао да је Крштење Русије дало њеним прецима слободу избора између добра и зла. -Крштење је кључни тренутак у нашој историји, догађај цивилизацијских размера који је определио даљи развој Русије током векова, навео је председник Путин. У Москви је током дана одржан читав низ догађаја којима се обележава 1030-годишњица од Крштења Русије. Тачан датум када је Кијевска Русија прихватила Хришћанство 988. године је непознат, али се празник у Русији свечано обележава 28. јула као дан сећања на Светог кнеза Владимира, средњовековног руског владара који је донео светлост Православља у Кијевску Русију и крстио свој народ. Овај дан се званично обележава од 2010. године. Високу делегацију Српске Православне Цркве у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Извор: Српска Православна Црква

Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила Влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“ Сјутрадан Аустро-Угарска је почела да бомбардује Београд. Тако је Србија исцрпљена послије Балканских ратова била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником. Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јозефа I „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор“, али без успјеха и то туђом кривицом. Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успјехом.Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао Влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати. Циљ је, сасвим извјесно, био да он буде одбијен, о чему свједочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“. Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије. Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу. Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса. Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска. Њемци су вјеровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намјеравали су да се све снаге усмјере према Русији. Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио проглас народу: „На нaшу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“ Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији. Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској. Пошто је Белгија одбила њемачки захтев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Берлину. Tако је започео Велики рат, касније назван Први свјетски рат. Извор: Митрополија црногорско-приморска