Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'годишњица'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Братство Спомен-Храма св. Саве на Врачару са благословом Епископа ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског г. Порфирија, обавештава благочестиви народ да ће у понедељак 20. новембра 2023. године, молитвено бити обележена годишњица од упокојења блаженопочившег Патријарха Иринеја. У крипти Светосавског храма ће тога дана у 7 сати и 30 минута бити служена света Литургија и у наставку парастос блаженопочившем Патријарху Иринеју, првом српском Патријарху који почива у заветном храму српског народа. Извор: Храм Светог Саве
  2. Задужбина манастира Хиландара је на 19. годишњицу од великог пожара подсетила на размере ове стихије која је разорила више од половине манастирских здања, као и на ток реконструкције и планирани завршетак обнове изгорелог дела манастира, који се очекује до краја 2024. године. Од почетка обнове изгорелих конака манастира Хиландара, 2006. године, па до данас, завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком. Обновљен је и Бели конак који је изгорео готово до темеља. Преостало је да се заврше већ одмакли радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Димитрија. У Светом манастиру Хиландару 2004. године букнуо је пожар који је разорио више од половине манастирских здања. За једно вече, у ноћи између 3. и 4. марта, уништена је и оштећена читава северна половина манастирског комплекса. Пожар је избио из димњака конака Игуменарија на југозападној страни и кроз пукотине које су настале услед слегања темеља, захватио је кровну конструкцију. Преко тавана и повезаних објеката проширио се све док се није зауставио на празном простору између Белог конака и Пирга Светог Саве. Од почетка обнове изгорелих конака манастира Хиландара, 2006. године, па до данас, када Хиландар обележава 825 година од свог оснивања, завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком, као и Белог конака, који је сажегао готово до темеља. На тај начин северозападно, северно и североисточно крило изгореле половине манастира су оживели. Потпуно опремљени намештајем и свим другим потребама и опремом, ови објекти су предати на располагање манастирском братству. Да би Свети манастир Хиландар заблистао својим некадашњим сјајем царске лавре преостало је да се заврше већ одмакли радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Димитрија. Конак Дохија ће у највећој мери бити усељен до краја ове године, а на конаку Игуменарија завршен је кров, радови на ојачању конструкција и већина грубих грађевинских радова, тако да се његов завршетак предвиђа за наредну годину. До краја ове године очекује се и реализација радова на консолидацији спољњег бедемског зида који повезује ова два објекта и манастирску трпезарију. Ојачавање темеља, заједно са мерама предузетим на учвршћивању објеката који су ослоњени на њега, трајно ће уклонити слабости западног и југозападног дела манастира – исте оне које су узрок разарању из 2004. али и које би могле бити кобне у случају јачег земљотреса. У складу са планом, завршетак обнове изгорелог дела манастира очекује се до краја 2024. године. Поред ових радова и завршетка хибридног енергетског система за производњу електричне енергије, у наредном периоду је у плану потпуна реконструкција ризнице са изградњом депоа, консолидација источног бедемског зида, као и реконструкција југоисточног конака, где се некада налазила прва српска болница и обнова објекта еклисијарнице. Обнова Хиландара, поред главног циља – реконструкције онога што је пожаром оштећено и уништено – све време подразумева и спроводи интегралну заштиту непокретног и покретног наслеђа манастира Хиландара. Отуда су у протеклом периоду реализовани и бројни други пројекти: Изградња основне инфраструктуре – усмерена на обезбеђење услова и потреба за функционисање обновљених објеката, али и других (довођење воде, струје, канализације, грејања и сл. и изградња одговарајућих разводних ормана, подстаница и слично) Реконструкција других објеката градитељског наслеђа – обнова историјских делова манастира који нису страдали у пожару, али су зубом времена и разним спољним утицајима оштећени, прокишњавају и сл, а због чега су означени као непосредно угрожено наслеђе (комплекс старих економских објеката – Сенара – који је уједно пренамењен у гостинске конаке; пирг Св. Ђорђа са црквом на његовом врху; Камбански пирг који је и манастирски звоник; кров цркве Св. Арханђела, санацију објеката манастирске арсане – пристаништа у коме је за сада смештена манастирска винарија, санацију остатака царске палате у Хрусији, санацију цркве Скита Свете Тројице и др.) Изградња нових инфраструктурних система – који су саставни део савремене интегралне заштите и обезбеђења заштићене целине манастира Хиландара. Поред тога што подржавају живот манастира, они штите и унапређују досадашња улагања у заштиту српског наслеђа у Хиландару (противпожарни резервоар са хидрантском мрежом; централна котларница са топловодом; канализациона мрежа са колектором и системом за пречишћавање отпадних вода; соларна електрана са енергетском мрежом – систем који манастиру и окружењу обезбеђује електричну енергију; као и локалне системе за соларно загревање топле воде; санација водотокова и заштита од бујичних вода око манастирског комплекса, путеви и др. Радови на унапређењу манастирске економије у области шумарства и пољопривреде, ради осигурања одрживости монашке заједнице. Извор: Задужбина Хиландара
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 19. новембра 2022. године помен блаженопочившем патријарху Иринеју у крипти храма Светог Саве на Врачару. Над гробом блажене успомене патријарха Иринеја, Његовој Светости г. Порфирију су саслуживали архимандрит Данило и протођакон Драган Радић, у молитвеном присуству Епископа ремезијанског г. Стефана и свештеног братства храма Светог Саве, известила је Информативна служба СПЦ. Позната је изразита духовна блискост између патријарха Иринеја и тадашњег митрополита загребачко-љубљанског Порифирја. Генерацијска разлика није била препрека, него благотворна претпоставка за истинско разумевање које је плод њихових дугих, вишесатних разговора. Сарадништво, сатрудништво и једномислије резултат су тих разговора. Навешћемо неколико реченица које је о блажене памјати патријарху Иринеју изговорио Светејши Порфирије: -Када говоримо о патријарху Иринеју, у његовој личности најјасније постају речи Христове: По чему ће вас познати свет да сте моји ученици – по томе што љубите, што волите једни друге (уп. Јн 13, 35). Ко је имао један једини контакт са патријархом Иринејем могао је да види ту једноставност, спонтаност, непосредност, али у исто време и срце широко, широко да се не могу поставити границе. На исти начин је општио и са носиоцима високих функција, са краљевима, онима који управљају државама, као и са онима који су најједноставнији, обични људи. Са свима је разговарао са истом пажњом, са истим разумевањем и потребом да може да допринесе и једном и другом. То није ништа друго него љубав као израз вере и послушања у односу на реч Христову која каже: Познаће вас људи по томе да ли волите једни друге. Показао је покојни Патријарх да је могуће оно што је најпотребније свакоме човеку где год се налази, а живи у наше време, а потребно је и нама и међу нама: више разумевања, више отворености једних према другима, више спремности да праштамо једни другима. А то значи спремност да примимо једни друге у своја срца, а када тако поступамо онда ништа није компликовано, како није било компликовано ни нашем покојном Патријарху. Њему није било тешко и компликовано да каже истину, макар она била опора за уши оних којих се тицала. И ма колико била та истина опора и горка некоме, у исто време још већа и дубља љубав је постојала у срцу блаженопочившег патријарха Иринеја у односу на оне којима је та реч била упућена. Све је то било могуће само због тога што је сав његов живот био у Христу и сав је био окренут добробити Цркве. Да бисмо то могли да разумемо неопходно је да и сами будемо на путу Христовом, да узрастемо до мере вере којом је живео и којом је делао блаженопочивши Патријарх. Блаженопочивши патријарх Иринеј био је 45. по реду поглавар Српске Православне Цркве, наследивши на трону патријарха Павла. Патријарх Иринеј (Гавриловић) је рођен 28. августа 1930. године у Видови код Чачка. Пошто је завршио Призренску богословију, а затим и дипломирао на Богословском факултету у Београду, примио је монашки чин 1959. године. Од 1959. до 1968. године био је професор Призренске богословије. Школске 1962/63. борави у Атини на после дипломскими студијама. Као јеромонах обављао је дужност управника Монашке школе при манастиру Острогу, а од 1971. до 1974. године и дужност ректора и професора Призренске богословије. У мају 1974. године изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског Германа. За Епископа нишког изабран је 1975. године и на тој катедри је остао све до избора за Патријарха српског 22. јануара 2010. године. Патријарх Иринеј је уснуо у Господу 20. новембра 2020. године на Војномедицинској академији. Вјечнаја памјат блаженопочившем Патријарху српском Иринеју! Извор: Информативна служба СПЦ
  4. У среду 10. августа 2022. године навршило се oсам година од када је Преосвећени владика Иларион устоличен у трон Епископа тимочких. Тим поводом, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија на којој су Преосвећеном Епископу Илариону саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Енох и протонамесник Радоје Мијовић, док су за певницом појали појци хора Пелагонитиса из Македоније. У архипастирској беседи владика Иларион је тумачио јеванђелско зачало о посланицима на винограду истичући да нас оно учи о неограниченој Љубави Оца небеског према сваком човеку, на коју и сами треба да се угледамо и трудимо да је задобијемо смирењем и кротошћу. Трудећи се да будемо слични Богу удостојићемо се да у наше срце дође Христос, да дође пуноћа благодати Духа Светога и да Господ препозна у нама своје истините слуге, закључио је Епископ тимочки. Годишњица хиротоније и устоличења владике Илариона - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG У среду 10. августа 2022. године навршило се oсам година од када је Преосвећени владика Иларион устоличен у трон Епископа тимочких. Тим поводом, у манастиру Буково...
  5. Саслуживали су преосвећена господа епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, осечко пољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, изабрани шабачки Јеротеј, изабрани западноевропски Јустин и мохачки Дамаскин. Заједно са многобројним верним народом прослави јубилеја тузланског Саборног храма присуствовали су председавајући Савета министара Босне и Херцеговине г. Зоран Тегелтија, министар без портфеља у Влади Србије г. Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије г. Владимир Рогановић, предсједник Скупштине Тузланског кантона г. Жарко Вујовић, градоначелник Бања Луке г. Драшко Станивуковић, градоначелник Бијељине г. Љубиша Петровић, начелник општине Угљевик г. Василије Перић, начелник општине Лопаре г. Радо Савић као и други бројни гости. http://www.spc.rs/sr/140_godishnjica_sabornog_hrama_u_tuzli
  6. Пет година од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у среду, 24. новембра 2021. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Кратак животопис блаженопочившег епископа јегарског Јеронима (Мочевића) Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Епископ јегарски Јероним, викар Епископа бачког, уснуо jе у Господу 24. новембра 2016. године. Заупокојена Литургија и опело Епископу Јерониму служени су 29. новембра 2016. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. Епископство, свештенство и монаштво, не само Српске Православне Цркве већ и других помесних Православних Цркава, родбина, пријатељи, поштоваоци епископа јегарског Јеронима, као и верног народа из свих крајева Бачке испратили су владику на место где чека опште васкрсење. Светом заупокојеном Литургијом началствовао је Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење митрополитâ еритрејског Кирила и загребачко-љубљанског Порфирија, преосвећене господе епископа: будимског Лукијана, банатског Никанора, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, бихаћко-петровачког Атанасија, далматинског Фотија, брегалничког Марка, крушевачког Давида, аустријско-швајцарског Андреја, франкфуртског и све Немачке Сергија, тимочког Илариона, топличког Арсенија и умировљеног Јована. На Oпелу владици Jeрониму чинодејствовали су осим поменутих и епископи: жички Јустин и ваљевски Милутин. Сахрани су присуствовали Директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, Његова Екселенција Лучијано Суријани, апостолски нунције у Србији, Његова Преузвишеност надбискуп београдски Станислав Хочевар, фра Леополд Рохмес, у име Бискупа суботичког г. Ивана Панзеша – декан новосадски господин Роберт Ерхард, Реису-л-улема Исламске заједнице Србије Сеад Насуфовић, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, као и многи други представници верског, културног и јавног живота. После Опела и опхода око храма Светог архангела Михаила, тело Епископа Јеронима са љубављу и поштовањем погребено је на манастирском гробљу. Владика Јероним је до краја у својим рукама држао упаљену светиљку вере и многим душама осветљавао животни пут "Ако би о почившем Владици хтео да кажеш само једну једину реч, онда би то била реч господственост… Поседовао је господственост, учтивост и суптилност у опхођењу. Оне су га одликовале у сваком изразу и у свакој пројави његовог живота: ту није било нимало места за пренемагање, надменост, уображеност. То је квалитет који човек има или нема од рођења и који га свуда прати, независно од порекла, образовања, новца. А владика Јероним је био господин у сваком тренутку свог живота, па и у тренутку смрти… Миран, благ и достојанствен, отишао је из овога пропадљивога и трулежнога света, а нас је загњурио у каљугу туге. У оваквим граничним тренуцима живота и постојања, када се воља Свевишњег оваплоћује на чудне и парадоксалне начине, приличи само једно – молитвено ћутање. Људски судови су ту излишни, а категорична тврђења налик су на детињаста наклапања. Ипак, мисли о пролазнсти живота и библијске речи „таштина над таштинама, све је таштина” (Проп. 1, 2) раздиру ти срце. Али не! Владика Јероним није живео узалуд, није се трудио узалуд, није узалуд проходио земљу… До краја је у својим рукама држао упаљену светиљку вере и многим душама осветљавао животни пут. Штедро је многима и многима делио „вино и јелеј” човекољубља и не штедећи раздавао „од сувишка свога срца”. Био је варница и пламен топлине у мрклој ноћи овога века… Био је бљесак, као што пева Елитис: „Човек је само један бљесак; ако си га угледао, угледао си га” (Одисеј Елитис, Врт испуњен илузијама). Итекако смо благословени ми који смо стигли да видимо бљесак Владичине личности". (Извод из текста Др Константин Менидијатис "Као младица маслине – Додатак сећању на драгога брата, епископа Јеронима") Владика Јероним сада јасније него ми сагледава љубав Божју "Ми имамо наду да брат наш Јероним у овом моменту, јасније него ми сагледава ту љубав Божју. Зна да је овај свет и овај живот за малена и пролазан, а да је оно што је Господ нама уготовио од вечности, заправо и наш крајњи циљ. То је Царство Божје, које ми овде у цркви, зато што јесмо Црква, предокушамо, доживљавамо. Знамо да и они који су отишли од нас, нису отишли заувек, него су отишли да припреме нама пут, и да је крајњи домет свакога од нас, пре или касније, а то је заправо сада. То је толико брзо и толико овде, пред нама, да нам не преостаје ништа друго него да са молитвама за покој душе брату Јерониму, имамо непрестану наду у Бога, молимо се Њему, да се држимо Њега, да нам он буде и овде, сада наш живот, утеха и нада". (Извод из беседе Митрополита загребачко-љубљанског (данас Патријарха српског) г. Порфирија, на четрдесетодневном помену владици Јерониму). Сваки дан Јеронима архијереја био је семестар, свака ноћ предиспитно ишчекивање, свака литургија - семинарски "Осетио је призив свега оног заветног и предањског што се супротстављало безбожном и олако-крволочном ”духу времена”. И решио је да пође тим уским, све ређим и, самим тим, одговорнијим и величанственијим путем. Стазом Христовог војника и смелог ”сведока вере”. Од његовог доласка у Светоархангелски манастир у Ковиљу, сваки дан је био семестар, свака ноћ предиспитно ишчекивање, свака литургија - семинарски, а строги пост, покајна исповест и причест Телом и Крвљу Христовом - дипломски рад у овом неформалном, али суштинском и најбољем постојећем Универзитету Духовне Културе. Није монаштво никаква ”професија”, нити ”један од начина да се проведе живот”, а улазак у Цркву (са све калуђерском ”униформом”) није нешто упоредиво ма са чим на планети и у човековом овоземаљском постојању. То није довољно објашњено, нити схваћено у нашем, по природи ствари олаком (не)разумевању ствари. А Јероним је био монах, па затим и архијереј посебне врсте: један од оних што показује да никаква деградација људске врсте и пад наше цивилизације не може да уништи и победи ове живе и непоколебљиве Божије молитвенике. То је и најважнији закључак, она кључна информација и у једну мисао сажет код. Непроцењиво драгоцени допринос ”Јеронима архијереја” (како се непрестано помињао на његовом шестомесечном помену) и језгровити опис његове четрдесетседмогодишње христољубиве, православне мисије на земљи". (извод из текста Драгослава Бокана "Шест месеци од упокојења Јеронима архијереја"). Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме! * * * Поводом пете годишњице од упокојења блажене успомене Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјалну емисију под насловом "Нема смрти, само живот" посвећену овој годишњици. Наведена емисија, која ће на програму Телевизије Храм бити емитована у среду 24. новембра у 15.32ч, је вид молитвене воштанице Владици Јерониму који је у свом кратком овоземаљском животу заорао дубоку духовну бразду. Садржај ове специјалне емисије сведочи да плодови које је блаженопочивши Епископ Јероним оставио у Винограду Господњем нису избледели, већ и у наше време нама бивају духовна потпора, утеха и путоказ који нас руководи ка вечној радости у Царству небеском! Извор: Телевизија Храм
  7. У петак 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. Од петка 30. октобра, када су његови земни остаци са пуно емоција испраћени од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, до недјеље 1. новембра, десетине хиљада вјерних се опраштало у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињског. У помијешаним осјећањима туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега, вјерни су у молитвеној тишини прилазили одру блаженопочившег Митрополита у Цетињском манастиру и Храму Христовог васкрсења, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за вољеног Владику. Свог Ђеда на пут у живот вјечни вјерни народ је испратио са великим поштовањем у тродневој литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж цијелог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије вријеме, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу. По сопственој жељи, Митрополит је сахрањен у гробу који је припремљен за његовог живота у крипти Саборног храма у Подгорици. Иако је величанствена подгоричка светиња саграђена првенствено његовом љубављу и жртвом па је њему као истинском ктитору припадало мјесто у централом дијелу храма, онако како се сахрањују велики и значајни људи, његова жеља је била другачија. Сахрањен је у најзабаченијем дијелу храма, који захваљујући њему постаје најпосећенији, и ново мјесто ходочашћа. Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старешина храма, вајар и аутор готово све орнаментике на Саборном храму, планирао је да уради један саркофаг, међутим Митрополит је желио да то буде скроман монашки гроб. И тако је отац Драган одрадио нацрт за гробну плочу, вајар Милија Стојановић све остало, а сам Митрополит од своје пензије је платио све трошкове. На гробној плочи су, осим имена и титула, у горњем дијелу, три розете – диоклијска, превлачка, одакле је и успостављена Зетска епископија, и морачка, као симбол мјеста духовног рођења Митрополита Амфилохија и манастира Мораче. У доњем дијелу су једноглави орао – симбол епископског достојанства – који раширеним крилима, кријепи и чува, повјерени му народ. У најдоњем дијелу гробне плоче је слика Небеског града Јерусалима, кога је Митрополит проповиједао, за кога је живио и за који је спремао и себе и упућивао све који су слушали његову ријеч – није битно у којем граду живимо него да се сви спремамо, да постанемо прави истински становници Небеског града Јерусалима. Иако је гроб био озидан, Митрополит је рекао да у њему мора да буде земља – „земља сам и у земљу ћу да идем”. Тако је по његовој жељи земља из родне Мораче насута у гробницу, а ковчег посут земљом са Косова и Метохије – Газиместана и Призрена – и из Јасеновца. Својом бесједом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он ДОСТОЈАН свога звања и призвања. “Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – “ране наопаке”, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер освета је моја, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору! Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога! Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!” Као и у својој првој бесједи са трона цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године, тако и у своме последњем јавном обраћању 9. октобра 2020. године из Клиничког центра ЦГ, Митрополит је позвао на љубав, братољубље и богољубље и подсјетио на скрнављење ловћенске светиње, као и на проклетство које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио: “Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске, да би се зацарио Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења… То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!” Опраштајући се на сахрани од свог пријатеља Митрополита Амфилохија, академик Матија Бећковић је казао да је Митрополит Амфилохије гоњен безумно од првог па до последњег дана и да је тако исписано његово житије: “Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи. Где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио. Нова препорођена Црна Гора почиње од А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују.” О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота свеједочи: “Дошло је време да Митрополит почине од трудова својих и Господ је решио да каже своме слузи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост господара свога. Упокојио се, а да нисмо знали кад, иако смо га пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. На празник Светог мученика Агатоника и Светог свештеномученика Горазда Чешког, које прослављамо у данима празновања Светих Новомученика Јасеновачких, 4. септембра ове године, с верним народом, свештенством и монаштвом Епархије захумско-херцеговачке, у молитвеном присуству Његовог Блаженства Архиепископа Охридског и Митрополита скопског г. Јована, Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован молитвено је обележио десету годишњицу своје архипастирске службе. Том приликом, у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, Владика Јован је заједно са Архиепископом Михаловско-кошицким г. Георгијем и домаћином Епископом захумско-херцеговачким и приморским г. Димитријем, служио Свету архијерејску Литургију, известио је Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу на својој фејсбук страници. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу
  9. Светом архијерејском Литургијом у нишком Саборном храму, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније обележио је 31. августа 2021. године, седам година архијерејске службе и четири године од увођења у трон епископа нишких. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Бранислав Цинцааревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Дејан Арсић, јеромонах Јефрем Шекарић, протојереј Борислав Стаменковић, јереј Владе Капларевић, јереј Стефан Цинцаревић, протођакон Ђорђе Филиповић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Немања Ристић. Нишка црквена певачка дружина "Бранко", хор катедралног храма под вођством госпође Саре Цинцаревић, одговарао је са леве певнице, док су за десном певницом били свештеници, катихете и богослови Епархије нишке. Након отпуста Свете Литургије, а по благослову Преосвећеног Владике Арсенија, надахнуто слово произнео је отац Бранислав Цинцаревић, старешина храма, честитајући овај јубилеј свом Архијереју у име данашњих свештенослужитеља, чланова епархијских тела, црквеног хора катедралног храма и верног народа. Владика Арсеније заблагодарио је кратким словом оцу Браниславу на лепим речима, као и драгим гостима из четири Епархије у којима је службовао - банатске, жичке, београдске и нишке, својим свештеницима, монасима и епархијским службеницима и верном народу на молитвеном учешћу у данашњем сабрању. Преосвећени Епископ се присетио своје трогодишње службе као викарни Епископ Његове Светости блажене успомене Патријарха Иринеја, од кога се учио благости и смирењу, и који му је, како је рекао Владика у свом слову, служио као узор, када је по његовој жељи, дошао као 56. познати архијереј на трону Епископа нишких. Радио Глас Православне Епархије нишке реализовао је директан аудио пренос Свете Евхаристије, путем радио таласа на 92 МHz и путем сајта. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године дотадашњи aрхимандрит Арсеније (Главчић) изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја. Његова Светост Патријарх српски Иринеј обавио је чин хиротоније Епископа Арсенија у Саборном храму у Београду у присуству више архијереја СПЦ 31. августа 2014. године. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне цркве 24. маја 2017. године за Епископа нишког изабран је дотадашњи Епископ топлички Г. Г. Арсеније. Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј увео је Његово Преосвештенство Епископa нишкoг Г. Г. Арсенија у трон Архијереја нишких у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године. Долгоденствуј Преосвећени Владико на многаја и благаја љета! Извор: Епархија нишка
  10. Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион прославио је у уторак 10. августа 2021. године седму годишњицу хиротоније и увођења у трон епископа тимочких. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Епископ тимочки Иларион се труди да служи „најмањој браћи Његовој” (Мт 25, 40) Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Епископ Иларион је своје биће уткао у биће Цркве, а љубављу и нас призива на свецело служење Цркви Звучни запис беседе Епископа Кирила Звучни запис беседе Епископа Илариона Тим поводом, у храму Светог оца Николаја у Доњем Милановцу Преосвећени Епископ Иларион служио је свету архијерејску Литургију заједно са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом, архимандритима Стефаном, Козмом и Јованом, протојерејем-ставрофором Луком Јовићем, протосинђелом Захаријом, протојерејима Сашом Степановићем и Иваном Милановићем, јеромонахом Енохом, протонамесником Радојем Мијовићем, Јерејом Николом Стојанцем, архиђаконом Илијом, јерођаконом Романом и ђаконима Вуком Јовановићем и Урошем Памучарем. Након читања Јеванђеља Епископ Кирило беседио је сабраним верницима а Епископу Илариону је честитао јубилеј заблагодаривши му на позиву и гостипримству и пожелевши му да у духовном и телесном здрављу још дуго води поверену му паству. Након свете Литургије, владика Иларион је примио дарове од председника Општине Мајданпек г. Драгана Поповића, од владике Кирила и од игумана Козме који му је уручио поклон у име свештенства и монаштва тимочке Епархије. Епископ тимочки је потом заблагодарио свима на молитвеном сабрању, гостопримству, љубави и подршци. Извор: Епархија тимочка
  11. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је 28. јула 2021. године, на дан сећања на Светог равноапостолног кнеза Владимира, поводом 1033. годишњице Крштења Русије, Божанствену Литургију на тргу испред Успенске саборне цркве у Кијеву. Повезане вести: Поздравна порука Патријарха српског г. Порфирија поводом прославе 1033. годишњице Крштења Русије Прослава празника Крштења Русије у Кијеву На Дан Крштавања Русије 350 хиљада верника учествовало на Великој литији у Кијеву Представници Српске Патријаршије на пријему код Митрополита Онуфрија поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије Посланство Српске Православне Цркве у Кијеву на прослави 1033. годишњице Крштења Русије Саслуживали су архијереји Украјинске Православне Цркве са гостима из Антиохијске Патријаршије, Српске Патријаршије и Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. Хиљадама поклоника, који су стигли у Кијев из свих крајева Украјине, након читања Речи Божје обратио се Блажењејши Митрополит говоривши о значају Светог кнеза Владимира: - Будемо достојни јер смо потомци Светог равноапостолног крститеља Русије не само по телу, већ и у духу. Да би то постигли потребно је да се држимо заповести љубави према Богу и ближњем. Љубав према Богу се манифестује када се молимо, када постимо, када покушавамо да чинимо добра дела, када се уздржавамо од греха, док је наша љубав према ближњем у томе што прихватамо ближњег онакав какав јесте.. То је први степен љубави. Ако нам се не свиђа, не треба да га осуђујемо, већ треба да се молимо за њега и молимо Бога да му помогне да се побољша. Ово је љубав према ближњем, поручио је митрополит Онуфрије који се помолио за крај епидемије, снагу лекарима и опоравак оболелих. Српску Патријаршију на свечаностима представљали су изасланици Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, викарни епископи ремезијански г. Стефан и топлички г. Јеротеј који је прочитао поздравно писмо предстојатеља Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је 28. јула 2021. године, на дан сећања на Светог равноапостолног кнеза Владимира, поводом 1033. годишњице Крштења Русије, Божанствену Литургију на тргу испред Успенске саборне цркве у Кијеву. Повезане вести: Поздравна порука Патријарха српског г. Порфирија поводом прославе 1033. годишњице Крштења Русије Прослава празника Крштења Русије у Кијеву На Дан Крштавања Русије 350 хиљада верника учествовало на Великој литији у Кијеву Представници Српске Патријаршије на пријему код Митрополита Онуфрија поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије Посланство Српске Православне Цркве у Кијеву на прослави 1033. годишњице Крштења Русије Саслуживали су архијереји Украјинске Православне Цркве са гостима из Антиохијске Патријаршије, Српске Патријаршије и Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. Хиљадама поклоника, који су стигли у Кијев из свих крајева Украјине, након читања Речи Божје обратио се Блажењејши Митрополит говоривши о значају Светог кнеза Владимира: - Будемо достојни јер смо потомци Светог равноапостолног крститеља Русије не само по телу, већ и у духу. Да би то постигли потребно је да се држимо заповести љубави према Богу и ближњем. Љубав према Богу се манифестује када се молимо, када постимо, када покушавамо да чинимо добра дела, када се уздржавамо од греха, док је наша љубав према ближњем у томе што прихватамо ближњег онакав какав јесте.. То је први степен љубави. Ако нам се не свиђа, не треба да га осуђујемо, већ треба да се молимо за њега и молимо Бога да му помогне да се побољша. Ово је љубав према ближњем, поручио је митрополит Онуфрије који се помолио за крај епидемије, снагу лекарима и опоравак оболелих. Српску Патријаршију на свечаностима представљали су изасланици Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, викарни епископи ремезијански г. Стефан и топлички г. Јеротеј који је прочитао поздравно писмо предстојатеља Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  13. Православна епархија врањска и Манастир Свети Прохор Пчињски, позивају Вас на прославу велике Годишњице 950 година манастира Преподобног Прохора Пчињског, 700 година од упокојења другог ктитора манастира Светог краља Милутина. Хиљадугодишње молитвено поштовање Преподобног Прохора Пчињског, у чију је част пре 950 година подигао манастир византијски цар Роман IV Диоген на обали реке Пчиње, право је духовно благо Србије. Ова значајна годишњица Манастира биће свечано прослављена 13. јуна 2021. године. Централна прослава великог јубилеја која је требала да буде обележена 2020. године, одлуком Организационог одбора је одложена за 2021. годину због пандемије вируса Ковид-19. Литургијском сабрању у манастиру Преподобног Прохора Пчињског началствоваће Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије, уз саслужење више архијереја наше Свете Цркве. Покровитељ прославе је Председник Републике Србије господин Александар Вучић. Позивамо све верне да свечано обележимо велики јубилеј ове наше српске светиње. Извор: Епархија врањск
  14. Епископ Никанор (световно Недељко Иличић) рођен је 6. новембра 1906. у Новом Бечеју, од родитеља Недељка и Софије (дев. Туцаков). Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију у Великом Бечкереку. После завршене Богословије у Сремским Карловцима, дипломирао је на Богословском факултету у Београду као питомац епископа темишварског др Георгија (Летића). Исте године је замонашен по чину мале схиме у манастиру Крушедолу, на Ђурђиц. Замонашио га је архимандрит Сава (Трлајић), потоњи епископ-свештеномученик горњокарловачки, кога ће будући епископ Никанор и наследити на епископској катедри. Као монах постао је сабрат манастира Светог Ђурђа у Темишварској епархији и у исто време постављен за суплента гимназије у Великом Бечкереку. Такође је постављен и за парохијског ђакона и радио на устројству богомољачког покрета. Професорски испит положио је 1933. године, а протођаконом је постао 1939. На том положају га је затекао и избор за епископа горњокарловачког 20. маја 1947. У чин презвитера рукоположио га је 24. маја исте године митрополит загребачки др Дамаскин. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 3. јуна 1947. Хиротонију је извршио патријарх српски Гаврило, са епископима злетовско-струмичким Викентијем и шумадијским Валеријаном. Нови епископ горњокарловачки Никанор добио је за управу и Епархију далматинску, којом је администрирао све до 1951. Међутим, када је пошао у Далмацију да прими администрацију, претучен је у Кистању и физички спречен да дође у седиште епархије. Рад епископа Никанора на обнови живота десетковане Горњокарловачке епархије спречаван је од грађанских власти на сваком кораку. Четири године доцније – 1951, епископа Никанора је Свети Архијерејски Сабор преместио у Сремску епархију, где је опет требало видати ратне ране и обнављати разорене парохијске храмове и сремске манастире. Коначно, после смрти епископа бачког др Иринеја (Ћирића), изабран је 1955. за епископа бачког. Као епископ бачки неговао је у богослужењу велељепије наслеђено од свога претходника. Поред Епархије далматинске, епископ Никанор је администрирао и епархијама Шабачко-ваљевском, Сремском (у два маха) и више година Будимском епархијом. Још у време када је био професор написао је уџбеник из литургике за четврти разред средњих школа и Катихизис. Своје радове објављивао је углавном у Духовној стражи и Гласнику Српске православне цркве. Умро је 6. новембра 1986. у Сремској Каменици, а сахрањен у крипти Саборне цркве у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. У петак 23. октобра 2020. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Св. мученика Евлампија и Евлампије, Црква у Шумадији се уједно сећа дана уснућа њеног првог Архијереја владике Валеријана. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Литургију у Саборном светоуспењском храм у Крагујевцу. Епископу су сасуживали: протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј- ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј Срећко Зечевић, јереј Драгиша Богичевић, јерођакон Василије (Старовлах) и јерођакон Јустин. По заамвоној молитви Епископ Јован са присутним свештенством служио је над гробом блаженопочившег Владике Валеријана парастос. Прошло је 44 године како нас је наш Владика напустио из овоземаљског живота, али је Црква у Шумадији сигурана да у њему има великог молитвеника пред престолом Божијим. У блаженом уснућу вечни покој подај Господе Валеријану Архијереју и учини њему вечан спомен! КРАТКА БИOГРАФИЈА Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу, у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908 године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. године. Професорски испит положио је у фебруару 1939. године и у том својству остао је све до избора за епископа. Четврте недеље Ускршњег поста 1938. године, игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и вршилац дужности управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину одјејанија рјаси и камилавки, давши му име Валеријан. На Благовести исте године рукоположен је у чин ђакона од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. године викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи Митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940. године, јеромонах Валеријан изабран је за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за Епископа 26. јануара 1941. године у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II. Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата, бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. У више сазива као епархијски архијереј био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Старање и брига Епископа будимљанског Валеријана о свештеницима Српске православне Цркве који су преживели и успели да избегну са народом у окупирану Србију из Хрватске, Босне, Јужне Србије, Косова и Методије почетком Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941), када су окупатори (Немци, Бугари, Мађари) и квинслишки режими, пре свега Независна држава Хрватска, настојали да потпуно разоре организам Српске православне Цркве, још нису довољно истражени, али се зна да је улагао натчoвечанске напоре да се спасу животи и обезбеди преживљавање стотина и стотина свештеника и више стотина хиљада избеглица. Зато је протојереј Милун Јовановић, архијерејски намесник крагујевачки, поздрављајући владику Валеријана на устоличењу за првог шумадијског Епископа, могао да каже: „Ми осећамо велику радост и захвалност Светом архијерејском сабору, што за првог Епископа шумадијског добијамо Ваше преосвештенство, у чију смо се ревност уверили кроз неколико година наше сарадње са вама, док сте били на дужности викарног епископа, као и за време окупације, што сте помагали у свему рад Његовог високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа, за спас Српске православне Цркве и српског народа“. Ступајући на дужност Епископа шумадијског 1947. године, затекао је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских цркава и 39 парохијских домова. У јесен 1947. године основано је Младеновачко архијерејско намесништво, а нешто касније Бељаничко и Орашачко. Након смрти Епископа жичког Николаја Велимировића, споразумом Владике Валеријана и Епископа жичког Германа, дошло је до новог разграничења Епархија жичке и шумадијске, тако што се Шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, I и II забојничка и дивостинска. Како у време управљања Шумадијском епархијом Владике Валеријана власти нису дозвољавале градњу нових парохијских цркава, тежиште његовог рада било је усмерено на сређивање током рата упропашћених манастира и обнову монашког живота, реконструкцију оронулих и изградњу филијалних храмова и парохијских домова. Живопис манастира Грнчарице његова је лична задужбина, у спомен оцу и мајци. Врло приљежно се старао о свештеничком подмлатку, настојећи да у тешким политичким и економским приликама што више младића из Шумадије добије богословско образовање. Наследивши Владику Валеријана на катедри Шумадијских Епископа, Сава Вуковић, други Епископ шумадијски (1977-2001), у више прилика је, и као сведок, али и као еминентни историчар Српске Цркве, истицао како су трудом Епископа Валеријана у Шумадијској епархији постигнути сјајни резултати, односно како је он у сваком погледу затекао примерно уређену Епархију. Извор: Епархија шумадијска
  16. Село Каћ је једно од најстаријих у новосадској општини, удаљено је десетак километара од Новог Сада и налази се на самом почетку знамените бачке области – Шајкашке, између Дунава, Тисе и Великог канала, окићен непрегледним површинама пшенице, кукуруза и сунцокрета. Постоје одређени материјални трагови да је ова територија била насељена од најранијег периода. Иако први помен Каћа датира из 1276. године, где се о њему говори као о племићком поседу, не смемо занемарити чињеницу да је он током ратова у више наврата уништаван и да су преко ових територија пролазиле многе освајачке војске, стога не располажемо свим писаним изворима који су постојали. Тамо где је било нашег српског народа, градили су се и свети храмови, тако и у Каћу постоји храм, који је посвећен Светом Оцу Николају, Мирликијскоме Чудотворцу и догађају преноса његових светих моштију у град Бари. Овај велелепни храм доминира селом и целокупним каћким крајем, а у његовој градњи учествовало је тадашњих 2564 житеља. На месту данашњега храма, чија је градња почела у лето 1841. а завршена у лето 1844. године, постојао је и раније свети храм, који је због своје трошности и дотрајалости замењен данашњим знатно већим и монументалнијим, саграђеним од личних средстава тадашњих житеља Каћа. Током овог неимарског подухвата, о духовним и материјалним добрима у Каћу бринули су свештеници Јаков Ракић (1775–1849) и Гаврило Пешић (1804–1873). Свети храм грађен је као једнобродна грађевина са класицистичком фасадом и једним редом прозора, полукружном олтарском апсидом на истоку и засвођеним хором са зиданом парапетном оградом на западу, са високим торњем на којем је постављен сат. Звоник је украшен лименом капом у црвеној боји а у њему су постављена четири звона. Из записа који је 1866. године оставио парох Василије Вуковић (1835–1911), види се да је свети храм освећен на светог пророка Илију 1844. године. Грађевинске радове изводио је Франц Шмауз зидар из Великог Бечкерека и цимерман (тесар) Јоан Мукер. Богослужења у новоизграђеном храму вршена су до 27. марта 1849. године, када је мађарска војска заузела како Нови Сад и Петроварадин, тако и сам Каћ, а народ је заједно са својим свештеницима морао да напусти своје домове, како би сачувао животе. Неколико дана после тога, сам храм као и скоро све куће у Каћу су запаљене и опљачкане. После потписивања примирја и повратка народа на своја спаљена огњишта, приступило се обнови истих, као и самога светога храма. За његову обнову највећи значај је дар цара Франца Јозефа од 6000 форинти сребра, који су добијали храмову у шајкашкој области на име благодарности цара за учешће српског народа у борби против мађарске војске. Наведеним средствима урађен је иконостас и окречен целокупан ентеријер. У овој првој фази обнове радови су изведени веома једноставно, јер је износ који је добијен био знатно мањи у односу на причињену штету. После десетак година од првобитне обнове, када Црквена општина каћка обезбедила довољно средстава, уследило је улепшавање унутрашњости светога храма. Иконостас је резао Милош Девић из Бачке Паланке, а осликао га је Ђорђе Ракић, живописац из Нештина 1863/64. године, као и иконе на певницама, Богородичином и владичанском трону. Иконостас са три зоне и крстом на врху богато је украшен флоралним орнаментима, венцима лишћа, пупољцима цвећа и коринтским капителима у првој зони. Зидне слике на северном и јужном зиду, као и сцене на сводовима храма радио је живописац Димитрије Петровић из Новог Сада, током 1886. године, чиме је и завршено потпуно уређење унутрашњости храма. Током незапамћене олује, 16. јуна 1952. године, срушен је кров звоника и део торња, који је том приликом оштетио кровни покривач и део свода у храму. Велико невреме се десило и четири дана после тога, чиме је, по сведочанству проте каћког Миливоја Вуковића, осамдесет процената усева страдало, што је учинило да је народ био у великој беспарици и тешкој животној ситуацији, чиме је било немогућа озбиљнија обнова оштећеног храма. Тек после две године 1954. године оправљен је торањ и постављен нови скромнији кровни део, чекајући боља времена, јер је Црквена општина одузимањем њене земље од тадашње државне власти, услед спровођења аграрне реформе, била врло скромних могућности. Половином 1960. године, а сто десет година од прве обнове, почела је велика обнова унутрашњости светога храма. Том приликом очишћени су иконостас и фреске на зидовима и своду светога храма, а у остатку простора урађени су нови зидни декоративни елементи. Рестаураторско-молерске радове извео је Васа Ујфалуши из Ђурђева. Неки делови храма урађени су истим декоративним елементима, док су неки обогаћени и урађени знатно другачије. Током поменуте године обновљен је и кровни покривач на храму. Сређивање торња и његово малтерисање поново је рађено 1966. године, као привремено решење које је трајало све до 1986. године, када је 23. јуна, блажене успомене Епископ бачки Никанор осветио обновљени звоник и новоподигнути крст на њему, који је подигнут по узору на стари и који и данас краси Каћ као и саму шајкашку област. Године 2016. отпочела је нова и детаљна обнова Светониколајевскога храма у Каћу. Најпре су урађени нови молерски радови на спољашњости храма, која је у односу на ранију белу боју, урађена у две нове нијансе, које су тако истакле његове монументалне делове и учиниле да овај свети храм изгледа још импозантније. Урађена је такође и нова прилазна стаза са малим платоом као и стаза око светога храма, знатно комфорнија, са заштитом темеља храма од атмосферске влаге. Потом је 2018. године урађена нова струјна инсталација, после чега се приступило и најзахтевнијем послу, конзерваторско-рестаураторским радовима на зидним фрескама и зидној декорацији, који су рађени и вођени од стране Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина, као и конзерватора Горана Болића из Суботице са његовим сарадницима. Паралелно са сликарско-конзерваторским радовима замењени су комплетно и сви прозори на храму, постављени су нови челични рамови, задржавајући исту форму као и ранији прозори, са уграђивањем нових декоративним венецијанских стакала, у боји блажих тонова, примеренијим самој унутрашњости храма. Текуће 2020. године, на 170-годишњицу од прве обнове уништеног новоизграђеног храма, на понос свештенства, Црквеноопштинског управног одбора и верног народа у Каћу, дочекали смо обнову и завршетак конзерваторско-рестаураторских радова. Још већи понос јесте и чињеница да је Црквена општина каћка све наведене радове извела искључиво од сопствених средстава, на чему благодаримо Господу, као и свима који су из љубави, на било који начин, помогли у овом веома захтевном пројекту. Постоји још неколико важних пројеката, на путу комплетне обнове Светониколајевске светиње, за које се искрено надамо да ће успешно, уз Божју помоћ бити приведени крају, а чија би реализација требало да отпочне већ наредне године. Молећи се Господу, верујемо да ће сви они који воле своју свету Цркву, који се сматрају наследницима наших православних предака, а који су увек и на сваком месту бринули о свом духовном животу, као и о својим светињама, помоћи од срца и по својим могућностима, да наш Светониколајевски храм буде понос и слика наше привржености и љубави ка Господу. Презвитер Лео Малешевић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Годишњица почетка НАТО бомбардовања Србије Данас се навршава 21 година од почетка ужасне НАТО-агресије на нашу земљу, када је током 78 дана непрекидног бомбардовања тадашње СРЈ, данас Србије и Црне Горе, убијено око 2500 људи, погинуло 1.031 припадника Војске и српске полиције, теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Рањена су 5.173 војника и полицајца, а десетак особа се и даље воде као нестале. Укупна материјална штета нанесена нашој земљи процењена је на више десетина милијарди долара. А у страшним годинама после НАТО агресије, наш народ се већ две деценије бори са последицама бомбрадовања осиромашеним уранијумом. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је прошле, 2019. године, на дан тужне годишњице која је тада пала у другу недељу Чанога поста, богослужио у Саборном храму Силаска Светога Духа на Апостоле у Нишу, уз саслужење Преосвећеног Епископа нишког г. Арсенија, пренеле су тада колеге из епархијског радија "Глас". На Светој Литургији је служен и парастос настрадалима у НАТО агресији, после кога је Свјатјејши произнео надахнуту беседу и упутио архипастирску поуку бројном сабраном народу. Истога дана, 24. марта 2019. године, у Нишу је одржана централна државна манифестација којом је обележена тужна годишњица. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј беседио је на почетку ове академије, непосредно по престанку звука сирена за ваздушну опасност, а благодарећи колегама из радија "Глас", у могућности смо да се подсетимо ових изузетних речи Патријарха Иринеја који је подвукао да се моли Господу да се "овакви дани и страшни догађаји који су задесили нашу земљу, нигде, никада и никоме не понове". Извор Радио Слово љубве
  18. Духовно-мисионарски културни центар Епархије тимочке „Гостопримница“ прославила је другу годину успешног рада. Тим поводом је у овом пријатном амбијенту организовано послужење и дегустација вина за бројне госте. Окупљенима се обратио и Епископ тимочки г. Иларион , који је изразио заадовољство због богатог програма којим овај културни центар може да се похвали, као и захвалност што је „Гостопримница“ препозната као место са квалитетном услугом и занимљивим културним дешавањима. И у наредној години у „Гостопримници“ нас очекује богат програм који предвиђа бројне промоције, филмске и песничке вечери, предавања о актуелним догађањима у друштву. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  19. У недељу, 24. новембра 2019. године, у Саборном храму Свете Марије Магдалине у Варшави литургијски је прослављена 40-годишњица од хиротоније Митрополита варшавског и све Пољске г. Саве. Учешће у светој Литургији узели су сви архијереји Пољске Православне Цркве, као и Митрополит смоленски г. Исидор из Московске Патријаршије. Пре 40 година, 20. новембра 1979. године, Свети Архијерејски Сабор Пољске Цркве изабрао је нове епископе, међу којима је био и тадашњи архимандрит Сава, игуман манастира Светог Онуфрија у Јаблецни, који је хиротонисан 25. новембра 1979. године. Новохиротонисани архијереј првобитно је постављен за Епископа Лођа и Познана, а затим, 1981. године, за Епископа Бјалистока и Гдањска. После упокојења митрополита Василија 1998. године, владика Сава уведен је у трон Митрополита варшавских и све Пољске. У свом обраћању, митрополит Сава је подсетио присутне у Саборном храму како је протекла његова досадашња служба у Цркви, почев од тешких послератних година и времена гоњењâ православних хришћана, као и најзначајнијих тренутака у његовом духовном животу. Предстојатељ Пољске Православне Цркве истакао је, поред осталог, да најбоље сведочанство интензивног црквеног живота представљају новомученици који су у протеклих 30 година канонизовани од стране Пољске Православне Цркве. -Православље је љубав, која садржи све, казао је Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава. Предстојатељ Пољске Православне Цркве је заблагодарио православним верницима, свештенству, као и црквеним организацијама за њихово дело које чине на добробит Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Поводом 20. октобра, Дана ослобођења Београда у Другом светском рату, на аеродрому "Пуковник-пилот Миленко Павловић" крај села Батајница данас је изведен приказ способности Војске Србије где су њени припадници јавности презентовали свве оно са чиме тренутно располаже Специјална бригада и КоВ, односно РВ и ПВО. Била је ово прилика да се прикажу средства купљена и набаљена путем донација из Руске Федерације, али и САД-што наравно нико није поменуо. Било је ту и наших производа НВО, а око 2500 припадника војске је у динамичком приказу, дефилеу јединица и налету авијације ангажовало 100-ак борбених и неборбених возила, те 30-ак ваздухоплова. Пре 75 година, од 12. до 20. октобра се одвијала "Београдска операција", као део опсежног заједничког плана НОВЈ и Црвене Армије са циљем наношења удара немачкој Армисјкој групи у Србији, те ослобођења Београда. Двадесетог октобра је окончана 1287 дана дуга немачка окупација главног града. У току "Београдске операције" је погинуло 2953 припадника НОВЈ и 976 војника Црвене Армије. Поводом овог јубилеја, свечаности на сремској аеродромској просторији је присуствовао и Премијер РФ, те добро нам знани домаћин. Поред њих двојице и остали су били ту. Поједини министри наши, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, те остали високи државни званичници, представници Министарства одбране и Војске Србије, МУП-а, БИА, представници дипломатског и војно-дипломатског кора, верских заједница, многобројни гости и грађани Републике Србије. Према процени "безебдњака", њих 15 тисућа. Заклоњених видео-бимом од државне "елите" Кацсмо код представника верских заједница, у оној гужви представника РКЦ нисам видео, ИВЗ је представљао реис Сеад ефендија Насуфовић, док је СПЦ представљао протојереј ставрофор, отац Стојадин Павловић. Након интонирања химни наше Републике и РФ, заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Жељко Билић је наредио почетак динамичког приказа вежбе који је подразумевао решавање неколико засебних тактичких задатака са акцентом на интероперабилност јединица КоВ, Специјалне бригаде и РВ и ПВО. Према супозицији вежбе, извиђачко-диверзантски тимови у борбеним возилима "Лазар" и "Хамви", уз ваздушну подршку хеликоптера "Газела", извршили су препад на терористе у за ту намену изграђеним објектима инфраструктуре испред аеродромске платформе. Након почетног удара уследило је дејство јуришне авијације по објектима "плавог" на земљи, након чега је уследило дејство противтерористичких тимова из неколико пешадисјких борбених возила, те падобрански десант из транспортних хеликоптера. Тим службе трагања и спасавања је имао задатак да из зоне борбених дејстава извуче катапултираног пилота, где је први пут у борбеним условима престоничкој јавности приказан Х-145. Обезбеђење просторије за извлачење "медевак" тима су вршили припадници Специјалне бригаде десантирани из Ми-17, док су противоклопну и јуришну подршку истовремено вршили хеликоптери типа "Гама" и авиони "Супергалеб Г-4". Високо изнад њих, ловачку заштиту су вршиле "двадесетдеветке", са по први пут "употребљеним" посадама састављеним од младих поручника који су у РФ завршили преобуку почетком септембра ове године. Након извлачења снага "црвеног" из објекта дејства, завршни удар на "плавог" је извела ловачко-бомабрдерска авијација на авионима типа "Орао". Дејством "Орлова" је завршен ваздушни и копнени "дисплеј" бременит мешавином мириса сагорелог барута и благоухане ароме керозина ангажованог на 400-600 степени Целзијусове скале. "Одлазак" те димне завесе у више делове атмосфере је означио почетак "мирнијег" дела представе-дефилеа јединица у три ешелона. Пешадијском, моторизованом и наравно ваздухопловном. На челу пешадисјког ешелона, наступили су питомци (нек` опросте ови "нови" са кадетима, ја сам научио на термин "питомац") Војне академије, који су носили пуковске и заставе из Народноослободилачке борбе - јединица Народноослободилачке Војске Југославије и Црвене армије које су учествовале у ослобађању Београда. После указане части настрадалима у НОБ и "Београдској операцији", наступио је (по други пут-први пут у Ниш о.г. за Дан победе) подешелон ветерана којег су чинили учесници ратова деведесетих, противтерористичке операције 1998. године и учесници у одбрани од НАТО агресије 1999. године, а командант подешелона био је бригадни генерал у пензији Стојан Коњиковац, учесник Битке на Паштрику. Потом су се ређале све јединице КоВ. Прва, Друга, Трећа и Четврта бригада. Подешелени 72. извиђачко-диверзантског батаљона и 63. падобранског батаљона- Потом батаљон за противтерористичка дејства, Трећи и Пети батаљон војне полиције и напослетку два подешелона састављена од војника на служењу војног рока. Припадници пешадијског ешелона су били наоружани личним наоружањем и опремом по пројекту "1500+", који у најкраћем подразумева стрељачко наоружање по НАТО стандарду (Скар-Л, Хелклер & Кох, М21 и лаки ПМ Миними, као и пиштољ Глок 9мм). Од опреме се издваја неколико "чудеса" (пасивни ноћни монокулар Дедал, ласерски даљиномер Москито, рефлексни нишан Еимпоинт, термовизијски двоглед са ласерским даљиномером, етц.), као и нови делови заштитне опреме, пре свега борбени балистички прслук МД-12, нове чизме и заштитна маска М3. Погледом у небо, гледаоци су могли да испрате и наступ ваздухопловног ешелона јединица Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. У подешелону ловачко-бомбардерске и ловачке авијације РВ и ПВО, гледаоци на небу изнад батајничког аеродрома могли да виде налет школско-борбених авиона „Супер галеб Г-4“, налет авиона јуришника типа „Орао“ и налет авиона ловаца „МиГ-29“ намењених за ловачко-пресретачка дејства у задацима контроле и заштите ваздушног простора. Посетиоци су на данашњем приказу имали прилику да виде и хеликоптере Ми-35 ("Вучићеве"ђавоље кочије"") из Руске Федерације (којима ће у 4 номере од 2020. године адреса бити 714. противоклопна хеликоптерска ескадрила из Лађеваца крај Краљева града), затим хеликоптере „Х-145М“, „Ми-8“ и „М-17“, као и хеликоптере „Газела“ и „Гама“. Након пешадије и ваздуплоХоваца, наступио је моторизовани ешелон. Овај део ћу копипејстовати са МОРС. Дакле(м). Након пешадијског и ваздухопловног ешелона, продефиловао је и моторизовани ешелон, у коме су била возила и средства ратне технике на употреби у јединицама Војске Србије и средства по пројекту „1500+“ која својим капацитетима развија и производи Одбрамбена индустрија Србије. Командант моторизованог ешелона био је пуковник Владан Милосављевић. Гледаоци су могли да виде и модернизовани тенк Т-72 руске производње Руске Федерације, којим ће у наредном периоду бити опремљене и јединице Војске Србије. (Овај тенк је наравно деценијама већ у употреби у нашој војсци, али је потребна "медијска прдаљка") У оквиру осам подешелона, наступио је подешелон оклопних извиђачких аутомобила БРДМ-2МС, која су опремљена савременим термовизијским средствима за осматрање и нишањење, а систем управљања ватром обезбеђује дејство из покрета. Пријемом ових борбених возила са респектабилним маневарским способностима, ватреном моћи и балистичком заштитом на нивоу 3+, значајно са унапређене оперативне способности Копнене војске. Уследили су подешелони возила полицијских борбених „ВПБ М-86“, подешелон специјалних вишенаменских моторних возила „Хамер“, подешелон вишенаменских оклопних борбених возила „Лазар-3", мешовити подешелон борбених и теренских возила у коме су била вишенаменска оклопна возила „Милош" и нова теренска возила „Застава". У саставу мешовитог подешелона беспосадних земаљских и ваздухопловних платформи, биле су даљински управљане беспосадне земаљске платформе „Мали Милош", беспилотна летелица „Врабац", као и борбени, извиђачки и ометачки дронови. Наредни подешелон чинили су самоходни топови хаубице 155 мм „НОРА“ Б52 М15, које се налазе у наоружању јединица Војске Србије и самоходна хаубица „Александар“, а ту су биле и универзална покретна артиљеријска рачунарска станица (Упарс) и модификовани преносни ракетни систем ПВО „Игла”. У наступу подешелона нових и модернизованих система ракетне артиљерије, гледаоци су могли да виде БОВ КИВ артиљеријско возило, модернизовани „Огањ дигитални“, самоходно вишецевно лансирно оруђе „Шумадија", самоходни вишецевни ракетни систем „Тамнава“ намењен за ватрену подршку јединица Копнене војске, систем „Пасарс“ и радарски систем „Жирафа“. За разлику од претпрошле године када је "седма сила" могла нешто да приупита Председник и госта му из РФ, овога пута то није био случај. Разлог за то је ипак био у протоколу због пријема у Палати Србија, те је Прворођени након што је са "врлодобро" оценивши вежбу са високим гостом из РФ отишао пут Новог Београда оставивши неколико десетина новинарских екипа без одговора на нека питања. Иначе, морам признати да је у кратком обраћању био врло одмерен и није искористио (личан утисак) ову пригоду за предизборну кампању као што увек и свуда чини. Шта је рекао може се видети на снимку нпр. Такође, што је врло необично, новинарским екипама није био омогућен иозалазак на платформу. Без икаквог објашњења. Нпр., приликом доласка на батајники аеродром, срео сам неколико класића који су у Немецкој завршили преобуку за Х-145. Међутим у журби, било је оно: "Класо, ајд` кад се заврши званичан део, видимо се поред машина да се мало испричамо." Међутим, иако је након одласка званичника било приметно да се посаде постојавају испред летелица на којима су летели, једноставно су људи из протокола наредили да се крене пут аутобуса и назад пред зграду Палате "Србија" одакле смо јутрос и пошли. За мене лично велики пропуст и разочарење (као да ми није довољно било гледање Шизоја, Милета и Чалета и осталих ). Ипак и поред тога, остаје понос због беспрекорног програма који су извели припадници наше војске. То је на концу и оно што треба да нас интересује, без обзира на "елиту" којој ће надам се у оваквој констелацији ускоро доћи крај. За Поуке.орг, Милан Ракић фото: мало МОРС, мало ја (ове сликане "фиксним" телефоном)
  21. Светом архијерејском литургијом, коју ће са свештенством и вјерним народом служити викарни Епископ диоклијски г. Методије, у суботу, 5. октобра биће прослављена шеста годишњица од освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Света служба Божија почеће у 8 часова. Протопрезвитер Предраг Шћепановић о 6. годишњици освећења Храма Христовог Васкрсења (радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Поводом прослављања 225. годишњице од доласка валаамских мисионара на Аљаску, међу којима су били свети Герман Аљаски и свети свештеномученик Јувеналије, Архиепископ Ситке и Аљаске г. Давид недавно је писао о значају овог важног јубилеја. Архимандрит Јоасаф, заједно са тројицом јеромонаха, једним јерођаконом и једним монахом, напустили су Санкт Петербург, 21. децембра 1793. године, у пратњи неколико људи који су кренули као испомоћ, како би прешли више од седам хиљада и триста миља до руско–америчког насеља Кодијак, на Аљасци. Ово путовање представља најдуже мисионарско путовање које је заблежено у историји. На путовању, које је трајало двеста деведесет три дана, ова група мисионара је једним делом путовала копном кроз Русију и Сибир, да би, затим, пут био настављен бродом по опасним морским водама, све до Кодијака. Тамо су пристигли 24. септембра 1794. године и започели своју мисију међу домородачким становништвом на Аљасци. Херојско дело овог малог броја људи допринело је ширењу Православља на овом континенту, навео је, између осталог, Архиепископ Давид. Годишњица доласка православних мисионара на Аљаску прослављена је светом Литургијом у Саборном храму Васкрсења Господњег у Кодијаку, где се налазе мошти светог Германа Аљаског. Гувернер Аљаске, г. Мајкл Данливи, издао је посебан проглас у част годишњице доласка валаамских мисионара на Аљаску. Овим прогласом, гувернер Аљаске званично је прогласио 24. септембар 2019. године као дан прослављања 225. годишњице од доласка православних мисионара из Русије на Аљаску. У наведеном документу се наводи да на Аљасци данас живи више од 50 хиљада православних становника. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Барски Саборни храм Светог Јована Владимира молитвено је данас, 25. септембра, прославио трећу годишњицу од када је освећен, крштен и миропомазан светом руком јерусалимског Патријарха Теофило III, нашег српског Патријарха Иринеја и других епископа Цркве Божије и тако постао један од најзначајних мјеста не само у Црној Гори него и шире. Свету архијерејску литругију са свештенством служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је након прочитаног јеванђељског зачала казао да је тог 25. септембра прије три године, поводом освећења Саборног храма у Бару и великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, у Црну Гору први пут дошао и служио Свету службу Божију Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III: „Први пут у историји, дошао је из Светога града Јерусалима велики патријарх да служи заједно са нашим патријархом Иринејем, са Архиепископом Тиране и све Албаније Анастасијом и представницима свих осталих помјесних Цркава из читавога свијета. Велики догађај који остаје у памћењу овога града и његових грађана, запамћен овом великом, дивном светињом која је све љепша. Она сија и сабира у себе не само Баране, него и многе људе који долазе да посјећују овај древни град и његову најдивнију грађевину – Свети храм, који је подигнут благодарећи дивним приложницима који су уградили себе у опредјељење за вјечно, непролазно Божије Царство.“ Високопреосвећени Митрополит је подсјетио да данас поред трогодишњице освећења овога светога храма посвећеног Светом Јовану Владимиру, обиљежавамо завршетак празновања Рођења Пресвете Богородице, која је родила Христа и Својим рођењем благословила сву дјецу која се рађају на овој земљи, освештавши Тајну рађања нових људи Својом материнском силом и благодаћу. Прослављамо и један број Светих мученика који су у древна времена (3-4. вијек) живот свој жтрвовали за истину и правду Божију, за Бога љубави: Свети свештеномученици Автоном и Корнут, епископ Иконијски, Свети мученик Јулијан са четрдесет другова, Преподобни Данил Тасоски, Свети мученици Македоније, Татијан и Теодул. Нагласио је владика да се сваки дан сјећамо неких од таквих Божијих угодника: „Дивно памћење Цркве Божије на те изузетне људе древних времена који су жртвовали све што су имали, и свој живот, да би остали вјерни Богу љубави. Жртвовали су себе на начин на који је Христос себе жртвовао за спасење свијета. Нијесу тражили да им се служи, као што ни Он није тражио да Му служе, него су све пролазно, земаљско жртвовали за оно што је вјечно, непролазно, за оно што се језиком Свете књиге Божије назива Царство небеско.“ Владика је говорио и о Светом Јовану Владимиру, чије су мошти сачуване чудом Божијим, а које се данас налазе у Елбасану, Албанији. Први који је о томе писао, почетком 90-тих година, био је о. Јован Пламенац тадашњи новинар, бесједио је владика. „Нека би Господ, просвјетлио свјетлошћу истине Своје све житеље Бара и нека би ова светиња била светионик свима, и нама и онима који долазе и сабирају се у њој и око ње. Богу нашему, Богу љубави, Оцу и Сину и Духу Светоме, нек је слава и хвала у вјекове, вјекова, амин“, поручио је на крају свог слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије, Високопреосвећени је благословио и додијелио високо одликовање наше Митрополије орден Светог Јована Владимира г. Валентину Евгенијевичу Елбеку из Санкт Петербурга приложнику највећег звона на барском Саборном храму. Архипастирску захвалницу Митрополит Амфилохије је додијелио Тахиру Алибашићу из Бара који је, вјеран својим прецима, бранио темеље древне цркве у Заљеву коју су покушали да је затрпају и да граде зграде на њеном мјесту. Архијерејски намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић захвалио је Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију и свима сабранима који су се окупили да прославе трећу годишњицу освећења ове светиње. Своја сјећања на то како је бранио светињу у Заљеву са окупљенима је подијелио Тахир Алибашић из Бара. Захвалио се Митролиту на одликовању, али и позиву да присуствује овом дивном догађају, истичући да се његова душа одморила слушајући Литругију. На високом одликовању које му је додијељено захвалио се Валентин Евгенијевич Елбек. Сабрање у барском Саборном храму је настављено уз хришћанску трпезу љубави. * * * * Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година, а који годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња овог највећег православног храма у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2, почела је Саборног храма почела је 2002. године. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Вечерњим богослужењем у храму Светог кнеза Лазара у Андрићграду у Вишеграду отпочело обележавање 77-годишњице страдања мученика код Старог Брода на Дрини. Началствовао је Преосвећени Епископ банатски г. Никанор у молитвеном присуству Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја. После вечерње служен је парастос за жртвама усташког злочина над српским народом 22. марта 1942. године у Милошевићима и на Старом броду на Дрини. Извор: Инфо служба СПЦ
  25. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније данас је Светим Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Нишу обележио јубилеј - пет година од хиротоније за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког Арсенија (Главчића) Његовом преосвештенству су саслуживали архимандрити Рафаило (Голушин), Дамаскин (Грабеж), Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј Драшко Тепавац, старешина Храма Светог оца Николаја из Земуна, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић, Дејан Арсић, Владица Савић, јеромонах Јефрем (Шекарић), јереји Дејан Милошевић и Стефан Цинцаревић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Благољепију Свете службе допринело је појање хора Бранко под руководством госпође Саре Цинцаревић. У име свештенства, монаштва и верног народа Богомспасаване Епархије нишке, Преосвећеном Владики је јубилеј честитао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, заблагодаривши Богу на времену које нам је поклонио и дао да будемо са Његовим Преосвештенством, да нас утврди путеводитељством, јер сваки архипастир води народ свој ка Богу Оцу, Творцу своме. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније се у дирљивој беседи присетио времена које је провео као викар Његове Светости, када се молио Богу да, када дође тај моменат да буде изабран на неку од Епархија Српске Православне Цркве, да то буде нека мала, најмања Епархија. "Воља Божија је била другачија", рекао је Епископ Арсеније, заблагодаривши Господу на призвању да служи Цркви у архијерејском чину. Преосвећени Владика се на крају захвалио свештенству и монаштву на верном служењу и оданости Цркви и њему као архипастиру: "Хвала Господу што ми је даровао такве свештенике, такве монахе, такве вернике". На крају је Владика подсетио све присутне на два значајна јубилеја која предстоје у Епархији нишкој - 850 година задужбина Стефана Немање у Куршумлији, који ће бити обележени 15. септембра, а два месеца касније, 16. и 17. новембра, прославиће се двестогодишњица мале Саборне цркве Светих архангела у Нишу. Преосвећени Владика се помолио Богу да овим јубилејима присуствује, као предводник Литургијског славља Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј и још једном позвао верни народ да својим присуством увелича предстојеће догађаје. Вашој пажњи препоручујемо и интервју са Владиком Арсенијем који је објављен у 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ. Интервју у целости можете да прочитате ОВДЕ Извор: Епархија нишка
×
×
  • Креирај ново...