Претражи Живе Речи Утехе

…..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка View full Странице

Извор: https://bit.ly/2HDcNpx Током прве недеље Пасхалног поста, док се спремамо да са свима православним хришћанима на видљив начин, у богослужењу, прославимо Недељу Православља - тријумф Цркве због васпостављања икона (843. године), Епархија Западноамеричка обавештава све своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу или саслуживању са свима Православним Епископима, свештенством и верницима свих православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама. Другим речима: ми не прекидамо заједничарење са онима са којима смо до сада, више од једног столећа у Америци, заједнички прослављали не само Недељу Православља него и друге црквене празнике током године. Само кроз литургијско учешће народа Божијег чува се заједништво Духа Светога (уп. 2Кор. 13,13). С обзиром да су до неких мање упућених верника доспеле нетачне информације по којима Српска Црква тобоже не општи са неким Православним Патријаршијама или пак Аутокефалним Црквама у свету, износимо следеће: Поручујемо свим православним верницима поверене нам Епархије да не подлежу било каквим дезинформацијама о наводном неучествовању наше Цркве у свеправославним богослужењима. Постоји чудновати ставови који долазе са разних страна чији портпароли негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу. С тим у вези саопштавамо да је неприхватљиво скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско-јерархијском јединству са осталим Православним Црквама у Дијаспори и целом свету. Подсећамо све на мудре и црквене речи уваженог Архиепископа Албаније Анастасија (Јанулатоса) као и Митрополита Диоклијског Калиста (Вера) да Света Литургија (богослужбено општење) никада не може нити сме да се користи као оруђе у борби против неистомишљеника. Митрополит Калистос, који ће иначе бити главни говорник на Црквеном Сабору Српске Цркве у Америци јула месеца у Чикагу 2019. године, изразивши забринутост што је једна Црква одлучила да прекине заједницу (општење) са другом Црквом, поручио је изричито да „сва питања треба решити у духу братске љубави, без прекидања евхаристијске заједнице“. Стога смо желели да охрабримо наше свештенство, монаштво и вернике да наставе са усрдним молитвама и молитвено-евхаристијским заједничарењем са свима Православнима у Америци, а конкретније, са представницима свих канонских јурисдикција: Васељенске патријаршије (и свих њених јерараха и подручних јој епархија у Америци), Антиохијске патријаршије, Московске Патријаршије (са аутономном Руском Заграничном Црквом), Српске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Бугарске, Патријаршије, Грузијске Патријаршије и Америчке Православне Цркве (OCA). Срби у Америци овим црквоградитељским јединством и љубављу, чином и делом пуног заједништва у Христу, благодаћу Духа Светога и на славу Бога Оца, дају пример и осталим православним. Да закључимо: у години када наша Српска Црква прославља 800 година своје аутокефалности, позвани смо сви ми да поступамо онако како такав јубилеј налаже: прослављајући јединство на укупном плану и сведочећи дух заједнице како у нашем народу тако и у односу са другим Православним Црквама. Епископ Западноамерички Максим View full Странице

Те 13-те мартовске вечери пре четири године, око 22 сата, затекох се на трамвајској станици у Јурија Гагарина код блока 70. Звук одозго ми је „говорио“ да тај део Новог Београда управо прелеће „осмица“. Врхови „црвених солитера“ у 70-ом блоку се нису видели од облака, који су се, праћени ситном кишом спустили испод 100 метара. Ипак, „шаптање“ мотора ТВ2 је звук који се лако препознаје… Ми-17 – Мора да је „керамичар“ негде „загинуо“ током редовних обилазака јединица у својству военог милистора, прође ми мисао кроз главу. Ктиторска композиција у цркви светог Јована у Крушевцу. Некадашњи министар војни Гашић дарује храм свецу... Па опет, „рачунам“, зар је толика „преша“ била да се лети по оваквом времену када ни птице не лете… Нисам ни био свестан у том тренутку, да сам се чувши звук мотора „вредне пчеле“ (како „тепамо“ транспортној „осмици“), на неки начин опростио од Драје, Мехе, Миладинчета и Ђуке (којег, као млађег колегу нисам „стигао“ да упознам)… Драја, Меха, Ђука и Миладинче Вратио сам се кући и погледао, пред спавање електронске медије… ТВ и интернет… Угризох се за језик! Ипак није министар „загинуо“, па су га по том кијамету од времена морали враћати са терена у престони град, но се још једном показала хуманост људи који су дали заклетву… Без обзира на сва понижења која су им све власти сервирали деценијама унатраг… Овако је јавио РТС... Један од готово свих медија у Србији који су извештавали о овом догађају... „Рекоше“ тада медији да је хеликоптер нашег РВ учествовао у акцији спасавања превремено рођене бебе која је требала због постпорођајних компликација мајке да буде хоспитализована… Прође ми, не знам зашто, кроз главу лик старог лоле Драје, стаменог делије са Златибора и његов осмех који разоружава… Небојша Драјић – Ма гарант је он био у посади… Где ће „вредна пчела“ без њега! Пробудим се ујутро, 14. марта око пола шест. По навици узмем телефон и не знам зашто, али отворим Пере Луковића „е-новине“. Кад тамо, вест да је хеликоптер пао! (Нажалост, “е-новине” су угашене, тако да се не може “изравно” видети ово о чему пишем. Сећам се само да је у опреми текста, била месчини “СуперПума” хеликоптер, јер Пера или већ који новинар из редакције “е-новина” није ваздухопловац... Али је тада био частан новинар!) Петар Луковић, глодур "е-новина". Прво што помислих, знајући Перу-мора да је нека грешка. Уме Пера то; да провоцира… Прочитах опет. Нема сумње. Пао хеликоптер. Погледам остале медије. Тамо свуда вест од ноћас… Тј., да је хеликоптер слетео на АНТ и да је беба превежена у Институт за мајку и дете... „Хеликоптер слетео, беба збринута, санитарни министар лично учествовао у спасавању. Све похвале храброј посади која је у немогућим временским условима извела једино могуће. Спасла један тек започети живот“... "Спасилац", министар Лончар и онај који није хтео да дȃ ни њега, ни оног задужбинара са једне слике од горе... И све тако; на том фону… Драја ми опет, не знам зашто пред очима… Осам сати. Телевизор по „навици“ ради… Прекида се програм. Дом Војске, ванредно укључење. Смркнути Бандић, Диковић, Зечевић, Живак,… Конференција за медије, јутра 14-ог марта 2015... Ипак је Пера Луковић, какав год да је, једини био новинар, за разлику од свих режимских новинџија… Прочиташе имена… После је ишла „драма“ у више чинова… Почев од (тадашњег) Првог министра (а сада Председника) који „не да“ своје министре, па до истраге и налаза вештака, саопштења Суда.. Нико није крив… Ах, да.. Провучено је онако „џукачки“ да је посада била под дејством алкохола… У удесу хеликоптера Ми-17, евиденцијски број 12551 који се десио 13. марта 2015. године у 22:31 сати у близини аеродрома “Никола Тесла”, настрадали су: Мајор авијације Омер Мехић, пилот Капетан авијације Милован Ђукарић, пилот Заставник ваздухопловно-техничке службе Небојша Драјић, летач-механичар, Заставник ваздухопловно-техничке службе Иван Миладиновић, летач-механичар, др Џевад Љајић, лекар медицински техничар Милован Веселиновић, анестетичар беба, Шахин Адемовић, стар пет дана. ...и беба Шахин са њима... Вама момци нека је Богом просто. Ви сте сада са многима у небеској ескадрили… Знате и сами, Омере, Драјо, Ђука и Миладинче, да пилоти не умиру… Они само одлете и не враћају се… Гмазови остају у блату... Да се ваљају... И у блату ће бити затечени и у блату ће им се судити...

У току Првог балканско рата (8. октобар 1912 - 30. мај 1913) српска влада је крајем јануара 1913. године на молбу краља Црне Горе, одлучила да војно помогне ослобођењу Скадра. Формиран је у том циљу комбиновани корпус српске војске, назван “Прuморскu кор”, под командом генерала Петра Бојовића, који је преко Солуна бродовима превежен до луке Сан Ђовани ди Медово (Свети Јован – Медовски) на албанској обали код Љеша и даље копном према Скадру. Слика 1: Штаб Приморског кора на броду Ради ваздухопловне подршке борбених дејстава Приморског кора, формирана је и српска ваздухопловна, односно авијацијска борбена јединица – Аероплански приморски одред. То је било је остварење сна српских ваздухопловаца да учествују у борбеним дејствима. У то време Ваздухопловна команда Српске војске је била у Нишу, где је организавана летачка обука ради тренаже и усавршавању пилота. Услед снежних падавина и недовољно искуства догодила су се два удеса у којима су повређивања двојице пилота. Присутни су били одређени проблеми и тешкоће, али је расположење људства било одлично. У то време помоћник Начелника Штаба Врховне команде, генерал Жuвојuн Мuшuћ послао је шифровану депешу 19. фебруара 1913. године, која гласи: КОМАНДАНТУ ВАЗДУХОПЛОВНОГ ПАРКА НИШ Известите ме шифрованом депешом колико се могу употребити наших аероплана и са каквом сигуроношћу за евентуалне операције које би могле наступити. У потпису: По заповести начелника Штаба (војвода Путник) помоћник ђенерал Мишић. Слика 2: Војвода Радомри Путник и генерал Живојин Мишић Истога дана, такође шифровано, Ваздухопловна команда, односно командант мајор Коста Милетић, шаље одговор Врховној команди, који гласи: ВРХОВНОЈ КОМАНДИ, За евентуалне операције које би могле наступити ова Команда располаже са седам добрих аероплана и то: 3 Блериа, 2 Депердисена – моноплана, 2 Фармана – биплана. За операције у Србији, на Једрену и око Скадра могу се свих седам употребити под условом да се за Скадар пренесу аероплани морем преко Солуна и искрцају у Санђовани ди Медуа где би био аеродром. За операције даље од Једрена због тешкоће транспортовања могли би се употребити само три моноплана Блерио. Пилота сигурних за летење има три официра, 1 наредник и 1 пилот Француз. Механичара добрих има четири. Овај број пилота и механичара довољан је за ових седам аероплана. У потпису: командир мајор Милетић. Слика 3: Мајор Коста Милетић Добивши повољан извештај, Врховна команда је 20. фебруара 1913. године наредила да се образује одељење „од два до три авиона“ за употребу око Скадра, а истовремено је издала налог да се авиони и људство припреме за транспорт. Сутрадан, Штаб Врховне команде шаље депешу: КОМАНДАНТУ ВАЗДУХОПЛОВВНЕ КОМАНДЕ мајору Милетићу Образујте једно одељење од 2-3 аероплана за употребу код Скадра. Припремите што је потребно за транспротовање до приморја – очекујте наређење за утоваривање а одмах пошаљите бројно стање људства, аероплана и осталог материјала који уз то иде. У потпису: Ђенерал Мишић. Мајор Коста Милетић је одмах приступио изршењу добијеног наређења од Врховне комаде, известивши да је његова јединица спремна за борбена дејства. Још истог дана је приступио формирању “Аеропланског прuморског одреда”, који је био прва борбена јединица српског војног ваздухопловства. У саставу Аеропланског приморског (према операцијском дневнику) одреда били су: један виши официр - мајор Коста Милетић - командант одреда; три нижа официра пилота: поручници Јован Југовић, Милош Илић и Живојин Станковић и два подофицира пилота: наредници Михаило Петровић и Миодраг Томић; један пилот странац, Француз Луј Годефроа: четири авио-механичара - два српска и два странца; један чиновник инжињер (обвезник); један комесар чиновник (благајник); два каплара и 16 редова, свега 31 човек. Аеропланском одреду придодат је ради појачања техничког састава један инжењер обвезник (Радован Мојисиловић - који је већ из Солуна враћен у Србију због болести), негде се може наћи податак два инжењера, а од Команде Моравске дивизије додељена су два каплара и 16 војника, јер Ваздухопловна команда није у свом саставу имала војника редова. За наоружање одреда, одређена су четири авиона: „Блерuо XI“ једносед, „Блерuo XI“ двосед, један „Депердuсен“, и један „Фарман“. Тако је прва српска борбена једница била комплетирана и спремна за ратни задатак. Одмах су почеле припреме за полазак на борбени задатак, те је у Операцијском дневнику за 21. фебруар 1913. године, записано: „Наређено је да сви авио-механичари са пилотима иду на аеродром код станице Топоница и да припреме са војницима аероплане за транспортовање, и да се сви мотори прегледају. Да се понесе 2000 кг бензина и 500 кг рицинусовог уља. За аероплане да се припреме и 4 пољска хангара – преносна од платна“. Припреме Приморског аеропланског одреда за одлазак на ратиште код Скадра биле завршене су за два дана. Ваздухопловна техника и људство било је спремно, сви су били расположени и нестрпљиво су очекивали наређење за покрет. Покрет је наређен за 4. март 1913. године у 7,00 часова од Топонице до Ниша, а даље војним возом бр. 276 за Скопље. У Скопље су стигли 5 марта у 4,00 часа, где је формирана нова композиција и у 6,00 часова кренула даље за Солун. Командант одреда, мајор Коста Милетић, по доласку у Солун у 8.30 часова 5. марта 1913. године, известио је пуковника Милоша Васића, начелника Штаба Приморског кора и тражио да се одреди време за укрцавање на лађу. Аероплански материјал из воза пренет је у Солунску луку, где је почело укрцавање на брод „Марика“. Утовар је завршен до 12,00 часова 6. марта 1913. године, а у 2 часа по подне истакнуте су српске заставе на лађама, и уз пуцњаву из топова са солунске тврђаве, конвој од шест бродова кренуо је за Скадар. Путовање морем, од Солуна, кроз Коринтски канал, поред Крфа, до пред луку Сан Ђовани трајало је пет дана, до 11. марта 1913. године. Крај путовања могао је бити кобан за српску авијацију, због напада турске крстарице „Хамидија“ на усидрене грчке бродове пред луком, на којима су се налазили српски војници и ратна техника, укључујући и упаковане аероплане, 12. марта 1913. године. У тренутку када је са неких бродова већ почело искрцавање српских трупа, изненада се појавила турска крстарица и почела да бомбардује незаштићене бродове, наневши знатне губитке у људству и материјалу. Срећом, напад није дуго трајао, па брод на којем су били авиони није био оштећен, а људство је, касније пребачено на обалу. Искрцавање са бродова обављено је 13. марта 1913. године. Аероплански одред је кренуо из Санђованске луке у седам часова изјутра, сухо-путно. Велик одмор и ручак био је у Љешу. Превоз аероплана је био врло тежак нарочито од Љеша до села Барбалуш) кроз теснац, јер је пут иако добар, био врло узак. Гумени точкови на колима за превоз ваздухоплов и опреме јако су оштећени, пут је био ширине два метра, те су аероплани на појединим местима ношени (рукама војника) па ипак су неоштећени допремљени на одредиште. У Барбалушу, где је капетан Милош Илић извршио рекогнисцирање претходног дана и одабрао место за аеродром, одред је стигао у шест часова увече. Летелиште је била мања зараван, дужине око 700 и ширине 600 метара, код села Барбалуш, између друма Љеш – Скадар, реке Дрим и села, од предњих положаја српских јединица била удаљена око шест километара ваздушне линије. Подигнута су четири хангара за аероплане, истоварени аероплани и почело је њихово монтирање. Слика 4: Мајор Коста Милетић и капетан Милош Илић на аеродрому Барбалуш Уређење аеродрома ишло је врло споро јер је терен који је изабран за аеродром био избраздан, испресецан каналима за наводњавање и улегао, па су предузете мере да се нивелише и изравна. Ангажоване су две чете инжињеријског полубатаљона и један батаљон 17. пешадијског пука. Заједничким радом летилиште је уређено и прирпемљено за летење. Српски ваздухопловци су одмах по доласку у Барбалуш склопили платнене хангаре и почели да монтирају авионе. Монтирање три аероплана завршено је 17. марта, па су на њима у пет часова извршени први пробни летови. Константовани су неки недостаци на моторима и одмах су предузете мере да се они отклоне. Приступило се прегледима и поправкама и већ након два дана сви каварови су успешно отклоњени, а авиони били спремни за летење. Слика 5: Монтажни хангари на аеродрому Барбалуш Командант одреда мајор Коста Милетић, имао је доста проблема да обезбеди услове за рад на припреми аеродрома, ваздухоплова и опреме, као и око смештаја и исхране људства. У току припрема за борбене задатке, на ратном аеродрому посебно су праћени и метеоролошки услови, који су се знатно разликовали од оних у Француској и у Нишу, где су српски пилоти до тада летели. Процењујући метеоролошку ситуацију и укупну припремљеност за летачке задатке, командант Приморског аропланског одреда, мајор Коста Милетић, је издао наређење да се изврше пробни летови 20. марта 1913. године, јер су по његовој оцени временски услови тога дана били повољни. Прво је „Фарманом“ полетео поручник Југовиh и после 12 минута лета успешно је слетео. Затим је поручник Станковиh без потешкоћа летео „Блериом“ 25 минута. После Југовића на у „Фарману“ је летео наредник Петровић, он је полетео у 9.25 часова. Пењући се до висине од 1.500 метара, Петровић се упутио право ка линији фронта коју је надлетао код села Меглуши, а затим је наставио лет над српским положајима све до села Бушати. Потом се упутио на слетање. Слика 6: Михаило Петропвић испред авиона Фарман Над летелиштем је био у 9.45 часова и са висине од око 1.000 метара, са угашеним мотором, пошао у уобичајену понирућу спиралу. У једном од заокрета Михаилов авион „Фарман“ је улетео у снажну термичку струју, пропео се, затим нагло потонуо, услед чега је попустио ремен којим је пилот био везан за седиште. Изненађени Петровић испао је из авиона, без могућности да се спасе падобраном, који се у то пионирско доба авијације још није употребљавао. Петровићево тело другови су нашли у близини летелишта, код села Бабе, а недалеко од њега пао је и авион. О том трагичном догађају најверодостојнији опис, иако врло кратак и штур, дат је у Операцијском дневнику за 20. март 1913. године: „Данас извршена проба мотора. На Фарману летео поручник Југовић 12 минута, био у ваздуху, атерирао добро. На Блерио летео поручник Станковић 25 минута био у ваздуху, атерирао добро. На Фарману летео наредник Михајло Петровић од 9.25 минута над положајем наших трупа на Маглуши и Бушати на висини 1.500 м у 9.45 над аеродромом отпочео спуштање са угашеним мотором, упао у рему, апарат се преврнуо и са висини између 900 и 1000 м испао из апарата и погинуо. Апарат је јако оштећен. Поподне сахрана наредника Петровића, здравље код војника одлично, но морал код пилота и војника јако пао услед погибије наредника Петровића.“ Слика 7: Схема лета наредника Михаила Петропвића код Скадра Овај трагичан удес оставио је дубок утисак на очевице и трупе Приморског кора, не само због своје трагичности, већ и због тога што је смрћу Петровића српско ваздухопловство изгубило, по општем мишљењу, до тада најбољег пилота. Михаило Петровић био је прва жртва српског војног ваздухопловства и други пилот на свету који је погинуо на борбеном задатку. Командант Приморског аеропланског одреда мајор Коста Милетић предузео је мере на повећању предострожности и наредио строго поштовање прописаних норми за услове летења. У Операцијском дневнику за 22 и 23. март 1913. године, записано је: „Услед пада наредника Петровића наређено је пилотима већа предострожност, с тим да постепено на разним висинама испитују атмосферу, јер је примећено да се и кад је најбоље време, често појављује реме на разним висинама, што долази до неједнаког загревања површине, близине мора и Скадарског језера и високих планина на којима је снега, поред кланца долином Дрима до Љеша. Летео је поручник Станковић на висини од 150 м. Примећено је да је најповољније време за летење од 6 – 8 ујутру и од 5 до 7 часова увече, тј. докле сунце не грије, иначе чим почне загревање појављује се рему. Поручник Станковић летео је са наредником Томићем на Блериу апарату на висини од 1.300 м и бавио се у ваздуху 2 пута по 20 минута, атерирао са угашеним мотором и спиралом.“ Кобни лет и смрт Михаила Петровића оставила су добок и трајан печат на српско ваздухопловство, али храбре српске пилоте и њиховог команданта нису обесхрабриле у даљим напорима да употребе авионе за узвишени циљ због којег су дошли под Скадар, у помоћ братској црногорској војсци. Припреме за летове ка Скадру настављене су 22. марта. Слика 8: Авион Фарман са посадом на аеродрому Барбалуш Наредних дана због јаког ветра и кише није било летења. Први успели борбени лет српског ваздухопловства извршен је коначно 29. марта. Тога дана, у операцијском дневнику је записано: “Поново наређено летење над Скадром... Извештен и командант Приморских трупа. Летео поручник Станковић са наредником Томићем над Скадром и бавио се 45 минута, највећа висина лета 2.200 метара, правац летења: Барбалуши аеродром - Меглуши - Ашта - Дрим - Скадар - део језера Скадарског - Врака - Црногорски логор са северне стране Скадра, повратак, део језера поред Тарабоша над Брдицом, преко Бушати, спретно се спустио на аеродром. Са свију телефонских станица добијен извештај да су Турци са свију својих позиција отварали јаку пушчану паљбу а аероплан исти се вратио неоштећен. Пилотu потпуно мирни, нису ни чули паљбу”. Овим летом је постигнут велики морални ефекат. У Скадру појава авиона изазвала је пометеност и панику нарочито код “простог света”, како је изјавио један заробљени турски наредник. И сам командант одбране Скадра, Есад Пашa, причао је почетком 1916. године Миодрагу Томићу, да је лет српског авиона био огромно изненађење за његове трупе и становнишгво, које је веровало да је то нешто натприродно и да ће из авиона сипати врелу воду и бацати усијано камење. Док је код Турака утисак био поражавајући, дотле су опсадне трупе виделе у лету Живојина Станковића и Миодрага Томића једну од својих победа, што је повољно утицало на њихов морал. После првог успелог борбеног лета који је извео 29. марта 1913. године, поручник пилот Живојин Станковић, полетео је поново према Скадру и 1. априла. Са једним пешадијским капетаном из Скадарског одреда који је пошао као извиђач Станковић је на 800 метара висине кружио над Меглушима, док је капетан осматрао турске положаје. Какви су били резултати извиђања не може се, на жалост, утврдити пошто нису били забележени у операцијском дневнику Приморског аеропланског одреда. Слика 9: Аеродром Барбалуши, позиција и правци дејства Последњи летови Аеропланске ескадре у опсади Скадра извршени су трећег априла пред начелником штаба Приморског кора, пуковником Живком Павловићем и војним изасланицима Француске, Сједињених Америчких Држава, Енглеске и Шпаније. Летели су поручник Станковић авионом „Блерио ХI“ двосед, а Годефроа „Депердисеном“, али није записано ко су били извиђачи. Станковић се осмелио да надлети турске положаје на само 600 метара висине, што је омогућавало да се виде сви детаљи непријатељевог распореда, док је Годефроа опет кружио над српским положајима избегавајући ризик. У Операцијском дневнику пише: III/3.IV 1913. - Данас је извршено летење пред начелником штаба приморског кора пуковником г. Живком Павловићем и страним изасланицима: Француз мајором Фурније, шпанским мајор Еспениром и американским и енглеским. Летео је поручник Станковић и пилот Годефроа на висини до 600 м. Рус Кирштајн данас изјављује да на Дуску не може, а на другим апаратима немсе да лети. Војни изасланици показали су велико интересовање за примену авиона у рату, јер у то време њихова ваздухопловства још нису имала прилику да стекну сопствена борбена искуства. Даље летове над Скадром омело је лоше време, од 4. до 15. априла 1913. године. Поред тога, било је отежано снабдевање храном. Услед сталних пролећних киша разлила се река Дрим и поплавила летелиште, тако да је људство једне ноћи морало да спашава хангаре и авионе како их бујица не би однела. Расквашени путеви отежавали су везу са Љешом где се налазио центар за снабдевање Српске војске. Шеснаестог априла, када се време већ побољшало и почеле припреме за нову серију летова према турским положајима, стигло је наређење команде Приморског кора којим се преноси наредба српске Врховне команде о забрани даљег учествовања српских трупа у акцији против Скадра. “Летење се не сме више вршити” записано је у операцијском дневнику Приморског аеропланског одреда: IV/19. IV 1913. - Наређењем О бр 201 Команде приморског кора саопштава наређење Врховне команде из Скопља, да наше трупе апсолутно не смеју учестовати у акцији противу Скадра. Летење се не сме више вршити (здравље се поправља). Ово наређење Врховне команде било је резултат снажног притиска великих европских сила, које нису хтеле никако да дозволе улазак српских и црногорских трупа у Скадар. Неке од њих, као Италија и Француска, послале су и своју флоту у Медуански залив, а Аустроугарска је претила ратом ако Србија не повуче своје јединице од Скадра. Зато је већ 17. априла 1913. године, наређено Аеропланском одреду да са осталим трупама крене натраг у Србију. Одред је 24. априла 1913. године у 5 часова по подне испловио за Солун. Пловидба је трајала пет дана, до 30. априла. након пет дана кренуло је за Скопље. Након три дана путовања возом одред је 10. маја стигао у Ниш, где је на станици истоварен ваздухопловни материјал. Приморски аероплански одред је расформиран у Нишу 12. маја 1913. године у атмосфери затегнутих односа са Бугарском, па је зато сво људство и даље задржано на окупу. Механичари и војници наставили су рад на дотеривању и упознавању ваздухопловног материјала, а пилоти су повремено вршили тренажне летове. У операцијском дневнику командант одреда мајор Коста Милетић је на крају написао закључак: Бројно стање одреда пред одлазак из Ниша било је: командир један (1), пилоти официри три (3), пилоти подофицири два (2), пилоти странци два (2) /Француз Луј Годефроа за моноплан Депердисен и Рус Јован Кирштајн за биплан Дукс – руски – оба са платом 3000 динара месечно/; Механичара пет (5) – странци 3 обвезници 2 /Француз Сорније, Американац Пијерс и Пољак Вежисински, обвезници Тодор Зелић и Милоје Милекић/; Машински инжињер један (1) Радован Моисиловић свршени инжињер; Каплар благајник један (1) Симеон Ђорђевић; Каплара два (2); редова 16. Свега: 33 По доласку са Скадра 27. IV/ 10. маја 1913. године у одреду је било пет људи мање, свега 28: (1) Инжењер Моисиловић враћен из Солуна као болестан; (2) Механичар Пијера утекао лађом Аустријског лојда из Санђованија пошто је претходно покушао да оштети моноплан Блерио са кога је однео неке шрафове; (3) Михаило Петровић погинуо; (4) Кирштајн и Вишенски отпуштени као непотребни; (5) Пилот Луј Годефроа отпуштен пошто му је рок истекао. Бројно стање аероплана по повратку, у односу на стање при поласку из Ниш: 1 Биплан Фарман 80 ХП поломљен; 1 Биплан Дукс 70 HP – руски тип формално неупотребљив; 1 Моноплан Блерио 70 HP – одличан тип на њему су поручник Станковић и наредник Томић прелетели у Скадар; Моноплан Депердисен 80 HP одличан апарат но није ваљао пилот и није смео да лети над Скадром, а то је Француз Годефроа. Утрошено 1050 кг бензина, 350 кг рицинуса. Одред је био привремено формиран није имао своје коморе те је био завистан, а при одступању од Скадра дошао је у положај да га Арнаути нападну, јер је био слаб. Официри пилоти и подофицири пилоти нису довршили школовање у Француској, те се нису могли добро употребити, јер у школи нису добили тренажу, па су је морали на бојишту добијати и постепено се тренирати. Одличан је био поручник Станковић и покојни наредник Михаило Петровић. Страни пилоти су скупо плаћени, а нису се могли натерати да лете. Њихов избор вршен је у Паризу - Српско посланство и Министарство иностраних дела. То исто важи и за механичаре. Механичари обвезници били су врло добри и за време рата оспособили се за механичаре авијатике иако пре овога нису никада те псолове радили. Војници градске артиљерије – обвезници били су врло добри и орни за сваки на посао. Слика 10: Српски ваздухопловци у Нишу, лето 1913. године Пошто су односи са Бугарском претили да се претворе у рат са Србијом око поделе тек ослобођене територије јужних крајeва, почеле су војне припреме. У тој ситуацији Штаб Врховне команде послао је шифровану депешу Команди ваздухопловног парка Ниш, која гласи: „Јавите одмах у каквом су стању употребљивости налази ваздухопловни парк. Колико способних аероплана има за употребу.“ У потпису: помоћник начелника штаба ђенерал Мишић. Тиме су фактички почеле припрема за ангажовање спрског ваздухопловства у Другом балканском рату. Искуства у вези са промоцијом ваздухопловтва у Првом балканском рату могу се, у најкраћем сажети на следеће: спорост и отпори у увођењу балона и авиона у оперативну употребу, услед традииционализма и конзерватизма, уз оправдање да “нема новца” (али се ипак под утицајем увођења тих нових средстава код суседних држава новац нашао, али по обичају касно); превише се очекивало од ваздухоплова, а посебно авијације, као и од сваког новог и недовољно усавршеног и недовољно испитаног борбеног средства, а посебно од пилота и ваздухопловнотехничког састава, који није имао искуства у летењу и одржавању (авион је промовисан непунх десет година пре тога, а у Србији тек пре који месец); и поред свих недостатака остварени су велики, а у неким случајевима и веома велики морални ефекти, позитвни по српску војску, а негативни за противничку; ратна вештина, како из објективних, тако и из субјективних разлога није у довољној мери антиципирала утицај ваздухоплова као борбеног средства на квалитативне и квантитативне промене у факторима оружане борбе, и у самој оружаној борби као diferentii specifici рата. мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији

Пре 141 годину, на дан Светог Атанасија Великог, мој родни град, Врање, је под командом генерала Јована Белимарковића ослобођен од Турака. Војвода Степа Степановић је тада имао чин потпоручника. Неколико мојих предака учествовало је у тим борбама и коначночној победи. Сабља мог чукундеде и још пар породичних експоната и фотографија изложени су у Војном музеју града Врања. Слава им и хвала! Нека Господ помене у Царству Своме наше претке који су жртвовали све за чистоту вере и част и образ наше Отаџбине! Вјечнаја памјат! https://sr.wikipedia.org/wiki/Ослобођење_Врања_1878._године

Пуну деценију се Србија суочава са све већом пошасти која захтева хитну операцију и излечење. Напредњачка рука је зашла у сваку пору нашег друштва и бескруполозно вуче наше друштво уназад. Почеци СНС, које су многи заборавили, се огледају у неправичној жељи да се поруши свака идеолошка вредност како би се дошло на власт. Ако су тадашњи радикали били спремни да се одрекну своје „светиње“ како би дошли на власт – српског национализма - шта мислите да су све спремни данас и сутра да ураде како би на власти остали? Напад у Крушевцу је, нажалост, само увертира у оно што ће Зеља и криминална дружина чинити како би напредначка класа остала на власти доживотно. Да је Србија друштво у којем криминал јача је било познато још од распада Југославије. У општем распаду државе, ратова и могућности да у „малој бари пуној крокодила“ неколицина људи стекне славу, моћ и новац за кратко време док су обични људи – људи који живе од сопственог рада - одлазили на ратишта, напуштали огњишта, добијали отказе итд., постало је јасно да Србија више није држава у којој је могуће да радни човек – иначе симбол социјализма који је до тада постојао – има елементарна права која је до тада имао и могућност да свој живот заиста проживи, а не само да преживи. Као у филму „Ране“, отац који је пензионисани официр не успева да омогући егзистенцију својој породици у периоду санкција и хиперинфлације, док његов син постаје малолетни криминалац који брзо долази до новца и славе. Прослава десет година постојања СНС у Краљеву (21.10.2018) Ти малолетни криминалци су вредносни систем који је дубоко урезан у главе свих руководилаца СНС. То су људи које занима само новац, слава и моћ. Ништа више. И ништа за њих није недозвољено средство да у својим намерама успеју. СНС је машина за репродукцију опстанка на власти. То је једини разлог њиховог постојања и нико више не би смео да има илузије да постоји било која друга сврха. Нико не би смео да има илузије да ће моћи „слободно и демократски“ да се супротстави овој машини, а да га машина неће напасти и покушати да га заустави. Ми из Левице смо то видели и прошле године у Косовској Митровици и ове године у Крушевцу и на још многим случајевима притисака, претњи и напада широм наше земље. Машина је направљена тако да не сме нико да јој се успротиви. Но, да ли је она заиста тако непобедива каквом се представља? Кључна фалинка напредњачке машине је што ништа људско она не може да прихвати. Како би наставила да буде на власти она ће пребијати своје политичке противнике, националне противнике попут Харадинаја и Тачија ће поставити као своје коалиционе партнере и међународне сараднике, званичнике НАТО ће представити као своје пријатеље, а „Блерове“, „Шредере“ и сличне као државне саветнике. Не постоји ствар коју они неће издати. СНС је издала целу Србију, грађане свих националности који у њој живе, а понајвише је издала Србе на КИМ. Ниједна држава у Европи није свој народ препустила на милост и немилост криминалцима попут Звонка Веселиновића и Милана Радојичића и многих других који ведре и облаче на Косову и Метохији. Наш народ који је преживео пакао ратова и који је тугу навикао да гледа као свакодневицу, народ који је прожет свакодневном борбом за егзистенцију морао би да буде најзаштићенији сегмент нашег становништва!!! Супротно томе, СНС је тим људима решила додатно да отежа и стегне окове, да им радојичићи и слична криминална олош са дна каце нашег друштва води главну реч и држи их у страху. Који круг пакла вас за то чека напредњаци? Поврх свега, власт у Београду одређује Марка Ђурића „шмекера са Правног факултета“ да преговара и учествује у стварању државне политике према Приштини. Тужна си Србијо када овакви људи који ни нацртану овцу не би умели да сачувају треба да се баве горућим државним питањима. На нашу срећи или тугу, Ђурић се свакако ништа и не пита. Све одлуке се доносе на релацији Вучић – Тачи/Харадинај у дослуху са водећим европским политичарима. Ако смо били незадовољни што је Милошевић на Косову ратовао, треба ли да будемо задовољни оваквим миром браће Вучића и Тачија? Ја мислим да треба да будемо и још незадовољнији јер је оваква врста мира само мазање очију јавности док српска и албанска мафија на Косову сарађује и богати се, а велика већина и Срба и Албанаца једва живи на том простору и све више га напушта. Помирење Срба и Албанаца, у овом тренутку, може доћи једино у заједничкој борби против српско-албанске мафије која влада Косовом и Метохијом. Ни једно једино помирење на другим основама неће бити могуће. Док ова два народа не скину са власти Вучића и Тачија и њихове следбенике криминалце, шверцере дроге, бензина и „легалне“ власнике грађевинских фирми, нико не може очекивати бољи живот на Косову. Другим речима, ни Срби ни Албанци не треба да се баве „питањем статуса“, јер каква је то независност Косова за Албанце са америчком војном базом, нарко дилерима и највећом криминалном организацијом на Балкану, најнижим платама и највећом незапосленошћу у региону? Каква је то аутономија КИМ у оквиру Републике Србије са разним радојичићима, разграничењима, понижавањем цркве и сваког Србина који не размишља као Српска листа? Чему и коме треба статус „банана републике“ или „банана аутономије“? Српском и албанском народу сигурно не, политичко-криминалној елити свакако да. Какав је статус наших грађана у остатку Србије? Не пуно виши од ропског. Актуелни режим је одлучио да немилосрдно и бесконачно експлоатише сваког радног човека. Србија је у погледу радних права у последњих 20 година ближа средини 19-ог него 20-ог века. Само мањина запослених може да рачуна на стабилност и извесност. Сви остали морају да стрепе да ли ће остати на послу, да ли ће морати да остају да раде неплаћено прековремено, да ли ће поред свог посла морати да обављају и друге послове на радном месту за који нису плаћени. О синдикатима више људи и не знају и не размишљају да могу да их имају. Воља послодавца, често страног и субвенционисаног, је божја воља. Међутим, наша власт нема ни толико образа да изађе и народу у лице каже да је на њега послала олују и огањ, већ тврди да га је увела у златно доба. И заиста, све је то народ позлатио, све те стране инвеститоре који живе на државној сиси заједно са гомилом напредњака. Проживљавамо период масовне пљачке државног и друштвеног богатства. Све што није приватизовано у послењих 30 година СНС приватизује. Обећали су да ће испитати претходне приватизације, изгледа да су их стварно дубински испитали и нашли решење да их унапреде и да њихове приватизације буду још бруталније и штетније по државу и народ. Преко 80% извора пијаће воде у Србији контролишу стране компаније. Храну масовно увозимо из читавог света док домаћег пољопривредника уништавамо и једва му омогућавамо производњу од које може сам живети, а камоли да вишак изнесе на продају. ПКБ, пољопривредно благо Београда и Србије поклањамо Арапима, РТБ Бор Кинезима. Србија је постала предмет черупања, нису је очерупали само они који то нису хтели! И немамо прилику нигде о томе да чујемо на националним фреквенцијама, јер су и националне фреквенције украли. Последња у низу је свакако пљачка једне од ретких преосталих државних фирми, Телекома, како би се купила приватна СНС телевизија Коперникус, а тај новац даље искористио за куповину Прве и О2. Економско пропадање је у блиској вези са општим друштвеним пропадањем које се поново надовезује на економско. Ова спирала општег друштвеног пропадања је најопаснија спирала у којој се једно друштво може наћи. На таквом путу долази до „крчкања лонца“ који може експлодирати у сваком тренутку. Читав свет се налази у нестабилној ситуацији. Уместо да нашој држави то буде разлог да буде још опрезнија, она као да долива уље на ватру. Наши квази државници појма немају шта значи држава, шта значи државна власт, шта значе народ и идеологија. За њих су то све само инструменти власти и манипулације. Такав однос према животу и политици на добро не може да изађе. Како је рекао мексички револуционар Емилиано Запата: „Ако нема правде за народ, нека не буде ни мира за власт“, то је и дужност свих нас који хоћемо да се бавимо политиком зато што истински, и главом и срцем, верујемо да је могуће боље друштво и бољи систем. Ми не смемо дозволити да било ко може у миру да пљачка, да унесрећује, да понижава, да тргује сопственим народом! Ми не смемо бити ни саучесници, ни неми посматрачи, ни они који окрећу своју главу! Погледајте змију у очи и суочите се са њом! У борби између добра и зла, опозиције и власти, тас на ваги је народ. Свако од нас обичних људи, малих људи у великим свакодневним проблемима. Наша воља, наша акција, наша вера. Све то је тас на ваги. То је једина нада да године које су појели напредњаци не постану и године које ће напредњаци наставити да једу у даљој будућности. Учинимо све од себе да се загрцну у својој халапљивости и бахатости! Не дозволимо да нас историја запамти као генерацију кукавица и слабића који нису умели своју судбину да узму у сопствене руке! Узмимо се у памет док још није прекасно.

Јесен 1944. године обележиле су велике победе Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), која је у садејству са Црвеном Армијом ослободила Србију и Војводину, велике градове Ниш, Београд, Нови Сад и друге. НОВЈ бројчано нараста и постаје Југословенска армија (ЈА), а уз помоћ од СССР у опреми и наоружању и војна сила. У том процесу бриљантно место има ваздухопловна компонента – на име помоћи од две ваздухопловне довизије са шест пукова и ваздухопловне базе са батаљонима позаднских служби ЈА добија праву ваздушну армију. У току 1944. године НОВЈ је нарасла у снажну оружану силу, са свим видовским обележјима, укључујући и ваздухопловство. Формиране су Прва ескадрила НОВЈ (Nо. 352 /Yugoslav/ Squadron) и Друга ескадрила НОВЈ (Nо. 351 /Yugoslav/ Squadron) које су дале велики допринос нарастању Народноослободилачке борбе (НОБ) и нове народне војске. То је још више учврстило потребу за стварањем снажне ваздухопловне компоненте НОВЈ. Пошто је већ било формирано Ваздухопловно одељење при Врховном штабу, Прва ваздухопловна база и две ескадриле, организована широка акција на прикупљању и школовању неколико хиљада ваздухопловаца, 29. октобра 1944. године формиран је Штаб ваздухопловства ЈА у Земуну. Створене су организационе и кадровске претпоставке за формирање оперативних ваздухопловних састава. У међувремену, на основу споразума између југословенске и совјетске владе из септембра 1944. године, НОВЈ је од Црвене Армије добила помоћ у комплетном наоружању за 12 пешадијских и две ваздухопловне дивизије. Тито и Толбухин Одлучено је да се из 17. совјетске ваздушне армије, Трећег украјинског фронта, који је у садејству са НОВЈ ослобађао североисточне делове Југославије, издвоје две ваздухопловне дивизије, једна јуришна и једна ловачка са одговарајућим позадинским јединицама. Споразум су потписали маршал Тито и маршал Толбухин. За команданта наведне групације постављен је генерал Витрук, са задатком да се југословенски кадар оспособи за употребу ваздухопловне технике и јединице оспособе за самостална борбена дејства. Витрук и Лазаревић То је била респективна оружана формација од око 7000 људи и 250 авиона типа "Ил-2" и "ЈАК". Ова групација имала је циљ да подржи снаге југословенске Прве, Друге и Треће армије у операцијама за коначно ослобођење, и да оспособи југословенски ваздухопловни кадар за овладавања ваздухопловном борбеном техником, по принципу "дублирања" и оперативно задејствује група ваздухопловних дивизија. Ил-2 у лету После формирања Штаба ваздухопловства ЈА почеле су припреме за прикупљање људства, њихову обуку и формирање јединица. Врло брзо је у сабирним центрима у Панчеву и Земуну, прикупљено неколико хиљада ваздухопловаца, који су прошли стручну и здравствену селекцију. Затим су упућивани у Нови Сад, где је 11. новембра 1944. године, формирана пријемна комисија за попуну команди, штабова и јединица Групе ваздухопловних дивизија (ГВД). Након пријема кандидата извршена је селекција и класификација кадра, тако да је већ 28. новембра 1944. године, почела преобука по специјалностима ваздухопловно-техничке службе. Изучавање ваздухопловног наоружања Обука пилота почела је 10. децембра 1944. године. Преобука пилота ловаца на авионима "ЈАК" била је на аеродрому Рума, а пилота јуришника на аеродрому Земун. Прва група је завршила преобуку и укључила се у борбене јединице 18. јануара 1945. године. Обука пилота ловаца Обука и оспособљавање летачког и ваздухопловно-техничког састава, вршена је по принципу "дублирања". У свакој совјетској јединици паралелно је био распоређен и југословенски састав, тако да је оспособљавање ишло веома брзо и ефикасно. Сличан метод је био примењен у оспособљавању српског ваздухопловног кадра у француско-српским ескадрилама на Солунском фронту 1917/18. године. Такав принцип оспособљавања дао је одличне резултате и југословенски састав је врло брзо био оспособљен за летачке задатке и борбена дејства. На основу усвојене и одобрене организације и формације Групе ваздухопловних дивизија (Схема број 1), јединице су формиране следећим редом: - 4. децембра 1944. године формиран је 422. јуришни авијацијски пук на аеродрому Нови Сад. Командант пука био је капетан Крсто Лакићевић. Састав 422. јуришног пука - 9 децембра 1944. године, формиран је 423. јуришни авијацијски пук на аеродрому Рума. Командант пука био је мајор Милан Малнарић. Састав 423. јуришног пука - 15. децембра 1944. године формиран је 112. ловачки авијацијски пук на аеродрому Велики Радинци. Командант пука био је капетан Саво Пољанац. Састав 112. ловачког пука - 15. децембра 1944. године формиран је 113. ловачки авијацијски пук на аеродрому Нови Сад. Команднат пука био капетан Миљенко Липовшћак. - 20. децембра 1944. године, формиран је 421. јуришни авијацијски пук на аеродрому Лаћарак. Командант пука био је мајор Душан Божовић. Састав 421. јуришног пука Авиони Ил-2 на стајанци - 25. децембра 1944. године формиран је 111. ловачки авијацијски пук на аеродрому Рума. Командант пука био је капетан Љубомир Попадић. Авиони ЈаК-3 на стајанци Штабови 42. јуришне ваздухопловне дивизије и 11. ловачке ваздухопловне дивизије формирани су 29. децембра 1944. године. Схема број 1. Команда и штаб 42. јуришне ваздухопловне дивизије почели су са активностима 5. јануара 1945. године у Новом Саду. Командант ове дивизије био је пуковник пилот Божо Лазаревић, а после његовог постављења за командната Оперативног штаба Групе ваздухопловних дивизија, пуковник Јеврем Бјелица. Дивизији су непосредно били потчињени 421, 422 и 423. јуришни авијацијски пукови и пратеће ваздухопловнотехничке јединице. Имала је 1100 људи, од тога 253 летача, (113 пилота и 140 стрелаца), а у наоружању 125 авиона "Ил-2", популарних "Штурмовика", најбољих јуришника Другог светског рата (Табела број 1). Табела број 1. Божо Лазаревић Команда и штаб 11. ловачке ваздухопловне дивизије почели су са активностима 7. јануара 1945. године у Руми. Први командант дивизије био је мајор пилот ловац Арсеније Бољевић. Једанаестој ловачкој ваздухопловној дивизији били су непосредно потчињени 111, 112 и 113. ловачки авијацијски пук и пратеће ваздухопловнотехничке јединице. Дивизија је имала око 1000 људи, од тога 136 пилота, а у наоружању 115 авиона типа "ЈАК" (Табела број 2). Табела број 2. Арсеније Бољевић Штаб Девете обласне ваздухопловне базе почео је са радом 5. јануара 1945. у Новом Саду. Командант је био пуковник Тодор Узелац. Штабу су биле непосредно потчињене: команде шест батаљона аеродромске службе и остале пратеће ваздухопловнотехничке јединице. Девета обласна база, као позадинска јединица Групе ваздухопловних дивизија била је попуњена преко формације и имала је 4500 људи. Група ваздухопловних дивизија са 9. обласном вадухопловном базом била је респективна ваздухопловна војна групација од око 7000 људи и 250 авиона. То је било југословенско ваздухопловство у малом, основа и темељ изградње нашег ратног ваздухопловства у послератном периоду. Посада Ил-2 пред борбени лет Ради обједињавања командовања и ефикаснијег рада, команде 11. ловачке ваздухопловне дивизије и 9. обласне ваздухопловне базе, потчињене су у оперативном погледу команданту 42. јуришне ваздухопловне дивизије, до 17. марта 1945. године када је формиран Оперативни штаб Групе ваздухопловних дивизија и за команданта постављен пуковник Божо Лазаревић. Штаб је почео је одмах да функционише, на командном месту Пригревица код Сомбора, одакле је командовао 42. јуришном и 11. ловачком дивизијом у задацима на подршци јединица наше Прве, Друге и Треће армије у завршним операцијама за ослобођење Југославије. Спомен плоча у Пригревици Група ваздухопловних дивизија почела је борбена дејства 17. јануара 1945. године, на задацима посредне и непосредне подршке. Борбена дејства трајала су до 25. маја 1945. године, десет дана дуже од рата у Југославији, а 16 дана после капитулације Немачке. Ловци „Јак“ у лету Јединице Групе ваздухопловних дивизија оствариле су значајне борбене и велике моралне ефекте. Пукови ових дивизија извршили су самостално 1445 борбених летова,а са совјетским посадама 4568 летова. Уништили су преко 200 противавионских топова митрељеза, 32 локомотиве, 312 вагона, 43 тенка, 1335 камиона, 51 пловни објекат, два моста, 19 магацина, 1121 кола, 25 путничких аутомобила и избачено из строја око 7500 непријатељских војника. Снимак за успомену на крају рата Формирање Групе ваздухопловних дивизија представљало је најкрупнији догађај у стварању и изградњи ратног ваздухопловства у току НОР-а. То је била прва ваздухопловна формација оперативног ранга и значаја, окосница даљег развоја овог вида. Дан почетка борбених дејстава Групе ваздухопловних дивизија, 17. јануар 1945. године, поклапа се са значајним догађајима из историје ваздухопловства и има вишеструку симболику и значај у нашој ваздухопловној традицији. Наиме, 17. јануара 1918. године формирана је на Солунском фронту Прва српска ескадрила, тада уз помоћ Француза, и то на сличан начин. Мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији

Тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је 24. јула 2017. године обзнањен и покренут од председника Републике Србије Александра Вучића уз најаву да неће дуго трајати. Од тог догађаја је прошло више од годину дана, а у овом моменту се не може тврдити ни да ли тај процес још увек траје или је, пак, завршен. У току тзв. унутрашњег дијалога је паралелно вођен, иначе раније започети, и тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније. Тешко се може наћи смислен одговор на питање покретања и вођења тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији после потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла 2013. године. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т View full Странице

Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији , 7. новембар 2018. године (pdf) САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква View full Странице