Претражи Живе Речи Утехе

Пастирска беседа Епископа Варнаве (Настић) изговорена 1947. године на хиротонији у Саборном храму у Београду Драга браћо и сестре! Висина части, по Христовом мерилу, додељује се људима према висини спремности на жртву. Онај који мало жртвује, малу ће и част добити. Онај који много жртвује, много ће и части примити. Онај, који је међу људима примио највећу част, поднео је, пре тога, и највећу жртву. Јер је Он, по Својим сопственим речима, најпре морао проћи Голготу, да би тек после тога ушао у Своју славу. И како да томе мерилу побегну људи, кад му се потчинио и сами бесмртни Бог. Они који беже од жртве, беже и од једине части под овим Божијим сунцем, за коју је вредно борити се. Кад је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојила је галилејске рибаре апостолске части. Ово мерило, постављено једном у основе Христове Цркве, остало је као неизменљиво и незаменљиво мерило кроз све дане њене историје, и као такво ће остати у све дане до свршетка века. Висока част, у Христовој Цркви, значи високу жртву. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на челу с Његовом светошћу патријархом српским господином Гаврилом, руковођен Духом светим, изабрао је моју недостојност за епископа Цркве Христове. Тим избором осудио ме је на жртву Голготе Христове. А осудивши ме на ту највећу жртву, указао ми је највећу част која се смртноме човеку указати може. И ја, у овоме часу и са овог места, недовољним речима људског језика, из све душе и из свег срца, благодарим Његовој светости патријарху и отачественим архијерејима српским на указаној ми части Голготе. Све што могу рећи, и највише што могу рећи, то је да ћу се радосно испети на своју Голготу, и да ту част никад нећу заменити ни с којом другом чашћу под овим Божијим сунцем. Епископска служба голготска је жртва, јер је епископска служба апостолска служба, а апостолима је Господ рекао: Чашу коју Ја пијем испићете; и крштење којим се Ја крстим крстићете се. (Мар. 10, 39). А чаша коју је Господ испио и крштење којим се крстио, шта је друго било, него чаша Голготе и крваво крштење Својом сопственом крвљу. Но, Сину Божијем на овом свету био је сваки дан по једна страшна Голгота, и Његова чаша меда потпуно је ишчезла у бескрајној чаши жучи коју је драговољно испио. И Његове су се речи испуниле: чашу коју је Он испио, испили су и апостоли Његови, и крстили су се оним истим крштењем којим се и Он крстио. Од дванаесторице, једанаесторица су пролила своју крв. Али као што је и њиховом Учитељу сваки, а не само последњи дан Његовог живота био по једна страшна Голгота, тако је исто било и ученицима. Почевши од онога дана када су се, страха ради јудејскога, били сабрали у једну тмурну јерусалимску одају, па све до онога часа када су својом крвљу запечатили своје дане. А као што је било апостолима, било је и епископима. Ко ће пребројати гробља мученичких архијерејских костију, разасутих по земљи од апостолских времена па све до времена варварског двадесетог века, и ко ће измерити дубоко море архијерејске крви у коме су потонули безбројни животи архипастира Христове Цркве. И исто онако као што је Сину Божијем Велики петак био само последња и најстрашнија у низу свакодневних Његових Голгота, и на исти онај начин на који су апостоли својом последњом крвавом жртвом само закључили број свих безбројних жртава свога апостолског живота, исто тако и на исти тај начин и епископ је осуђен да сваког часа буде спреман, не само на ону последњу и највећу жртву, него и на све оне велике и мале жртве, и на сва она велика и мала умирања од којих је саткано ткиво његових дана. Да, јер епископи су они који су, као некада апостоли. оставили оца свога и мајку своју, и жену и децу и кућу и благо своје, који су се одрекли сами себе, и узели крст свој, и пошли за Христом. Ово је основна формула епископског живота, и из ње, као реке из свога извора, извиру његова свакодневна умирања и његове свакодневне жртве. Епископ нема своје личне радости, нити има своје личне туге. Радост Цркве његове је лична радост, и жалост Цркве његове је лична туга. Губитак Цркве је његов лични губитак, али је и победа Цркве његово лично славље. Свака хула на Бога пада на епископа као лична увреда, и свако ругање Сину Божијем као поруга самоме њему. Свака неправда мора се коснути његове душе, и свако насиље мора изазвати његов праведни гнев. Свака сиротињска суза мора се сточити низ његово лице, и свако рањено срце јаукнути кроз његова уста. Ко ће чинити добро, а епископ да се не радује, ко ће радити зло, а епископ да не буде тужан? Епископ проживљује Голготу када гледа како људи трче за смртним људима, а од бесмртнога Бога окрећу своје главе. Он проживљује Голготу када гледа како семе Еванђеља пада на пут, и птице га небеске зобљу, и како пада у трње и тамо га трње дави. Да, епископство је Голгота, јер епископ мора Истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота. Је ли потребно да вам изнесем овде пресјајне примере епископске жртве? Да вам набројим све оне бесмртне мужеве Цркве који су својом крвљу цементирали њене темеље, и који су подигли њене сводове од мрамора својих мученичких костију? Далеко би ме то одвело и дуго бих вас овде задржао. Али, зар је то и потребно чинити нама, благочестивој деци Српске православне дабробосанске епархије? Зар је потребно, да бих показао лик епископа-мученика, лутати кроз простор и време, кад је такав један лик засијао пред нашим сопственим очима и у наше сопствене дане. То је лик нашег митрополита, блаженопокојног Петра Зимоњића... А нама, браћо, још и сада звуче у ушима непрестано понављане и умилне архипастирске речи митрополита Петра: “Брат је мио које вере био!” Али он није само зборио, он је и творио. Он је своју љубав даривао и десно и лево. А браћа, шта она учинише? Какво му уздарје дадоше? За љубав дариваше га логором, а за братство и јединство послаше га у земљицу црну. Радуј се, блажена душо митрополита Петра! Ти си постала слична Христу и апостолима Његовим. Ти си на овоме свету поднела највећу жртву да би на ономе свету примила највећу част. И ето зато, премда познајем слабости своје сопствене душе, ја се не бојим да ће моја нога задрхтати на трновитом путу Голготе којим сам се данас упутио. Јер кад би она и хтела задрхтати, светлост и топлота ових безбројних примера Христових хероја повратиће јој сигурност и снагу. У својој првој архипастирској беседи, браћо и сестре, хоћу да упутим неколико речи вама Христољубивој деци оне Цркве чији сам Епископ ја данас постао. Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, јер Христова Црква води данас по целоме свету један страшан рат. Тај рат Цркве није рат за позиције земаљске власти и силе, него рат за спасење људских душа, борба да се оне отму из мрачног и смртоносног загрљаја сатаниног и поврате у благо наручје Оца небеског. Ова борба није од данас или од јуче. Она је стара колико је стар и сам човечији род. Али ова борба никад није била тако силна, као што је силна у наше дане, јер су данас богатство и моћ саблазнили људске душе. Да, тај рат с поднебесним духовима злобе, то је оно чиме је Црква данас заузета, а не рат с политичким партијама и странкама овога света. Јер Христовој Цркви мало је стало до тога која ће партија завладати светом, али јој је много стало до тога да светом завлада ју љубав, истина и правда. Јер док не завлада то троје, неће никада завладати мир. Ја се уздам, браћо, у вашу љубав према Спаситељу и у нашу веру у Бога. Ја се надам да ову битку нећете изгубити ви, него ваш непријатељ, ђаво. Али не заборавите да ћете ту битку задобити једино оружјем жртве. Жртве велике и мале. Не заборавите да сте ви потомци оног косовског кнеза који је жртвовао земаљско да би задобио небеско, и не заборавите ни то да сте ви деца једног народа, који не поседује ништа велико што није платио ценом велике жртве. И, зато, ако у некоме од вас живи жеља да побегне од жртве, нека преобрази ту жељу, данас на Свето Преображење, у жељу да еванђеоском жртвом задобије еванђелски венац победе. А хвала вам, браћо и сестре, што сте данас принели Богу жртву молитве за благослов у моме будућем раду. Хвала нека је и мојој браћи свештеницима, који су данас, заједно са мном принели Господу Бескрвну Жртву, и помолили Му се да ми за нове дужности подари и нове силе. А Господ наш, Који нам је кроз највећу Жртву даровао највећу победу, нека дарује победу патријарху нашем, и свему вођству наше свете Цркве, које у једном Христу једну жељу има и које у једном Богу само једна мисао води, и нека дарује победу свој Цркви Православној, победу велику и славну, победу над свим вразима Њеним. Амин.

У суботу 26. јула 2020. године у женском манастиру Залешани канонизовани су мученици регије Подлаше убијени 1946. од пољских националистичких банди. 79 мученика је познато по имену. У суботу 26. јула 2020. године у женском манастиру Залешани канонизовани су мученици регије Подлаше убијени 1946. од пољских националистичких банди. За ове банде „Пољак” или „држављанин Пољске” значио само „католик”. Убијени људи су били прости људи, али нису хтели да кажу да су католици или да направе крст на католички начин. Све је почело у селу Залешани, па после у селима Шпаки, Вулка Вигоновска и Зање и у шуми близу села Пухли Старе. 79 мученика је познато по имену, међу њима и деца. Игуманија манастира Залешани, сестра Катарина (Ничипорук) је из фамилије, из које је много погинулих током овог злочина. Пре Божанствене Литургије прочитана је одлука Светог Сабора Пољске Православне Цркве и имена свих мученика. После је освештана њихова икона. Икона преставља залешанску икону Богородице (икона је постала на чудесан начин пре неколико година), мученике – представнике поменутих села – и плод њихове жртве: манастир у Залешанима. Њихов празник биће увек одржаван последње суботе јула - исто као залешанске иконе Борородице. Ипак у неким селима њихова успомена биће такође 2 фебруара - на дан кад су неки од њих били убијени. Литургију су служили архиепископ Лублина и Хелма Абел, архиепископ Бијелска Подласког Григорије, епископ Хајнувке Павле и свештеници – гости. Митрополит Варшаве и целе Пољске Сава није могао присуствовати због болести. Скраћен снимак (сат ипо) Литургије може да се погледа на пољској државној телевизији.: Liturgia prawosławna z Zaleszan BIALYSTOK.TVP.PL Liturgia prawosławna z Zaleszan После Литургије одржана је литија у селу. Извор слика View full Странице

Овај видео-запис, како се наводи, настао је 2015. године, када појма нисмо имали шта је коронавирус. Да ли је ово само још један покушај манипулације вирусом или је ово заиста истина? Ако ови научници имају начин како је настао онда ваљда имају и лек за ово? Могуће је да је ово само још једна манипулација, али свакако погледајте: 109830032_336813367358387_7131570625943336216_n.mp4

Почело је...има разних мера... Презвитер Владимир Марковић: Не бојте се! Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корана вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу, рекао је за портал Ин4с презвитер Владимир Марковић. Отац Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства и старешина цркве Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру у Београду Драга браћо и сестре, Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корона вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу. Жао нам је свих људи који страдају, болују и умиру широм Земље. Више нам је жао ове године него што нам је било минулих година иако су и тада страшне појаве потресале планету. Ратови на Блиском истоку, окупација и страдање хришћана у Сирији и Либији уврстили су хиљаде људи у календар мученика. Земљотрес и цунами у Јапану, Филипинима, Тајланду, Индији однели су велики број жртава. И није тачно да смо сви окретали главу од ових катастрофа. Било је и нас који смо искрено жалили због тога. Али смо сва та страдања тамо негде далеко поистовећивали са оним што нам је било итекако близу. Са нашим трагедијама овде. И сагледавали смо их увек у светлу Васкрсења Христовог које никада не бива без страдања којим Господ даје славу и вечни живот. Нагледали смо се невиних жртава од рата у Босни, преко бомбардовања 99′ до затирања нашег семена и погрома народа на Косову и Метохији. Зато је угледни лекар Др Бранимир Несторовић веома лепо приметио на почетку ове свеопште хистерије да смо ми народ који је толико тога претурио преко главе да не треба да нас плаши један обичан вирус. Др Даница Грујичић је са друге стране говорила јавно и научно доказала да смо одавно изложени једној епидемији која годинама траје и која односи 20.000 жртава годишње. До данас нас држава није адекватно заштитила од ње већ чак доприноси развоју ове епидемије малигних обољења тако што зарад економских интереса дозвољава да постанемо сметлиште тзв. хришћанске Европе. Понављам вам – годишње од рака умире 20.000 људи у Србији. Од поклона који нам је стизао са војних аеродрома Европе. Њен прагматизам и љубав, посебно за нас Србе који смо чували њену част и границе, се види у томе што су нам дали и посебно име – Адриа. Под то име су стрпали и све наше дојучерашње крвнике и непријатеље. Ваздух нам је затрован и то више нико не може да сакрије. Управо се продају здрави извори воде а целокупни екосистем се урушава и трује до неповратних граница. Брига за здравље нације је била таква да нам је од 2010. године отишло око 8.000 лекара, а тек колико друго медицинско особље. И сада коначно када нас је задесила ова трагедија решили смо да се опаметимо. Решили смо да поштујемо струку. А шта нам каже струка? Каже да овај вирус посебно погађа медицинске раднике јер они чине половину оболелих. Испоразбољевали се људи по свим могућим здравственим установама. Толики директори здравствених установа, рециклирани од стране сваког долазеће режима као прави стручњаци су одговорно иступили и часно признали пропусте? Не, не то се није десило. Али је зато утврђена одговорност и пронађен је кривац. Криви смо сви ми који смо завапили нашем Патријарху и Синоду да умилостиве власти и да нама који не затварамо очи пред свим овим проблемима, не упиремо прстом у заиста одговорне и криве, дају да своју радост Васкрса поделимо једни са другима и са Васкрслим Христом у Литургији и у храму који је одувек био свето место исцељења и лека а не смрти и заразе. Сметамо јер не дамо да нам Цркву сведу на крсну славу и „обичаје старе“ ови стручњаци као овај доктор који слави бабину славу и прославља у свом дому све празнике. Он нам је већи ауторитет од 45. патријарха на трону Св. Саве. Он је на централном месту конференције за штампу окружен својим апостолима – весницима који нас из својих гласила годинама плаше црним хроникама, вестима и апокалиптичким насловима: СТРАШНО, ЗА НЕВЕРОВАТИ, УЖАС… Хајдемо да им ове године покажемо нашу снагу, нашу веру и нашега Бога и Господа Исуса Христа. Да га и они упознају онако како је то учинио јеврејски Синедрион. У Његовом истинском смирењу, мудрости, љубави и жртви. И хајдемо браћо и сестре да се не бојимо. Хајмо да заиста послушамо оне Христове речи којима се најчешће обраћао својим ученицима и које упућује и нама: Не бојте се. Не бојте се јер знамо и све нам је ово најавио наш мили Господ. Да ће охладнети срца многих, и да ће нас многи омрзнути само ради имена Његовог. Знамо добро да се Велики Четвртак десио у четвртак. Да се Велики Петак збио у петак. И да је Христос Васкрсао у Недељу. Не у понедељак, не у уторак него у Недељу. Руси кажу Воскресение, Грци Господњи дан. А нама је нерадна свака недељла, дан Господњи, дан Васкрсења Његовог. Тако ће и ове године бити у Топчидеру и у свим нашим другим храмовима. Празнична, најбитнија Литургија са Васкрслим Христом и са свима вама који будете могли да дођете. А како ћете? Е то ако мене питате више није питање ни за Синод, ни за патријарха, а сигурно не и за „струку“. То је питање које свакоме поставља Христос лично и од свакога очекује лични одговор.

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије. *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира? Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом. По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема. *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима? "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна. Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности. Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају. *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта? Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду. Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака. Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег. Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима. *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност? Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности. Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо. Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор. Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире. Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења. Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8). *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa? Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима. Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом. Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио. *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности? Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери. Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14). Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности. *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања? Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора. Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света. Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку. Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14). Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан. *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу? Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари. На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером. Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа. Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања. Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Лета Господњег Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице