Претражи Живе Речи Утехе

С времена на време наилазимо на прилично чудне креације уметника који себе сматрају иконописцима. Све њих, са разликом у сликама, обједињује једна ствар - хипертрофирана жеља за самоизражавањем. Али оно што може бити похвално у световној уметности често даје прилично противречни резултате у иконопису. Jeр икона је слика Божија, коју треба писати са великим поштовањем и самоодрицањем. Што више понизности у иконописцу и што мање себичности, то боље. Дакле, сви уметнички експерименти у области иконописа морају имати одређене границе, морају бити уметнички поткријепљени. Али самоизражавање и иконографија нису баш компатибилни. Уосталом, или осликавамо лик Божији, или се изражавамо, односно буквално изражавамо себе. И велико је искушење да своје фантазије представите као икону, своју лажну представу о Свемогућем, која је искривљена грешном несавршеном свешћу. Ово је погрешно схватање многих „иконописаца“-модерниста. Али ова иста заблуда присутна је и код многих нових теолога који покушавају да унесу тренутну политичку агенду у теологију. Толико тога се данас може наћи у такозваној „прогресивној теологији“ – и оправдање револуција, и покушаји да се оправда грех или легализују разна девијација, или угађање разним радикалним облицима феминизма и милитантног "екологизма" и шта год. Суштина свих ових „теолошких” студија, упркос њиховој различитости, као у случају модернистичког „иконописа”, је иста. Ово је покушај да се сопствене фантазије представе као учење о Богу. Уосталом, све што знамо о Богу открива нам Он сам у свом откривењу, кроз Свето Писмо и Предање. И стога, суштина теологије није лет људске маште и не намера да се хришћанско учење споји са редовним „духом овога века“. Ово је проучавање Божанског откривења. И овде, као што и у иконопису, не може бити аматерског извођења. Али они који се усуђују да осликавају Господа или пишу о Њему без страхопоштовања и из свог разума, у ствари се понашају као атеисти. За њих нема Бога. А у ствари, ако неко наслика портрет наводно нашег земаљског оца, и то не личи на оригинал, или почне да прича о њему свакакве басне, таква креативност ће одмах бити разоткривена као шарлатанство. Утолико оштрија треба да буде наша реакција када је реч о нашем Небеском Оцу. Фантазије се могу дозволити само о стварима које у стварности не постоје. Дакле, ако човек својим стваралаштвом клевета Господа, онда је или у заблуди, или је свесни богохулник, или једноставно не верује у постојање Господа. Да би се избегло такво искушење, мора се понизити и приклонити се Цркви. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-ne-mozhe-se-govoriti-o-bogu-bez-strahoposhtovanja

-Људи данас заборављају на ношење крста, њихов конформизам и жеља за угодношћу слаби дух хришћана, што има одраза и на само монаштво које излази из народа, оценио је јеромонах Доситеј на предавању о теми Монашком стазом ка Царству небеском, којем је, међу многобројном публиком, присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Јеромонах Доситеј је, обраћајући се окупљенима у Епархијском културном центру, навео да је везивање човека за материјалне ствари једна од највећих препрека у стицању савршене љубави. Он је истакао да су монаси живи сведоци вјере који су се одлучили за жртву која је знак љубави, да би се што више приближили Богу. Сабрат манастира Хиландар је личним примером сведочио о тешкоћама и лепотама монашког живота и појаснио монашке завете послушности, нестицања или сиромаштва и безбрачности. Јеромонах Доситеј је рекао да људи морају бити отворени да чују реч Божју, јер није довољан само предавач, већ и слушаоци да чују. Он је закључио да предавања служе томе да људи продубе знања и да њихова вера не буде само на нивоу обичаја. Божићни циклус предавања наставља се наредне недеље на тему Тајна школе о којој ће говорити дечији психијатар Светомир Бојанин. Извор: Епархија зворничко-тузланска